Monahinja Jefimija - Jelena Mrnjavčević

Monahinja Jefimija ' Jelena Mrnjavčević (oko 1350. - posle 1405. godine)

Despotici Jeleni, potonjoj monahinji Jefimiji, sudbina kao da je prvo darovala svu zemaljsku sreću i sve blagodeti koje jedno ljudsko biće može da poželi: bila je kći uglednog vlastelina u državi cara Dušana, kesara Vojihne. Pamtila je cara, sjaj njegove vladavine (njen otac bio je u carevoj pratnji prilikom posete Svetoj Gori 1346. godine). Udala se za Uglješu Mrnjavčevića, koji se brzo uzdigao (sa bratom Vukašinom) za istinskog vladara u južnim oblastima srpskog carstva, naspram nemoćnog mladog cara Uroša i Dušanove udovice, carice Jelene potonje monahinje Jelisavete. Despot Jovan Uglješa i despotica Jelena dobili su sina; Ser (grčki S�rres), prestonicu ove južne srpske države na razvalima velikog Dušanovog carstva, Jovan Kantakuzin (vizantijski car i glavni protivnik cara Dušana) naziva "velikim i divnim gradom". Život je mladoj despotici Jeleni morao da izgleda velelepan, bogat, smislen.


Potom je na ovu sirotu ženu sudbina poslala sve nesreće koje mogu da zadese jedno ljudsko biće: svaku novu težu i mučniju od druge. Umro joj je otac, potom sin, dete mlađe od četiri godine ("mladi mladenac"); u boju kod Černomina (u blizini Jedrene između današnje Grčke i Turske, na polju koji Turci dan danas nazivaju "smrt Srba") 26. septembra 1371. godine poginuo je njen muž, despot Jovan Uglješa; izgubila je porodicu, posede, prihode, državu, društveni dignitet. Po običajima srednjeg veka zamonašila se (nije poznato kada), i došla u državu kneza Lazara, koji joj je pružio utočište. Od mlade vladarke postala je udovica, izbeglica prognanik: sirota monahinja. Ali ni tu nije bio kraj stradanjima: u Kosovskoj bici 1389. godine nestalo je i njenog zaštitnika, kneza Lazara. Čini se da je u deceniji posle boja njen uticaj na kneginju Milicu (supruga kneza Lazara i potonja monahinja Jevgenija) morao da bude veoma veliki: Konstantin Filozof (jedan od poslednjih "univerzalnih naučnika" preturskog pravoslavnog Balkana na dvoru sina kneza Lazara, Stefana Lazarevića; poreklom verovatno Bugarin iz Kosteneca) hvali njenu mudrost i rečitost ("va mnogih glagolanih i vešteh mudrejšija sušti"); Milica (tada već monahinja) držala je Jefimiju u svim teškim i mučnim, prelomnim državnim pitanjima (najpresudnija su bila odnos prema Turcima i suparničkoj vladarskoj porodici Vuka Brankovića, koji očigledno nije pokazao lojalnost prema kući Lazarevića posle Kosovske bitke) "kao neku kulu i pomoć". Godine 1398, u mučnoj misiji koje su preuzele dve monahinje (Jefimija i Milica-Jevgenija) da opravdaju mladog Stefana Lazarevića, budućeg despota (vladara), koji je bio na dvoru sultana Bajazita optužen za neverstvo i planiranu izdaju, posebno se istakla Jefimija. Kako je bilo ovoj umnoj ženi, sada, u ubogoj monaškoj rizi, da hoda gradom (Ser) u kome je pre skoro trideset godina bila gospodarica, i da u onim istim, nekada njenim palatama moli za milost Bajazita i Turke, koji su joj uništili zemaljski život, i sve u tom životu, može samo da se zamisli. Prema Grigoriju Camblaku (srpski monah, koji je kasnije otišao za Rusiju i tamo postao episkop) ova misija dve monahinje i udovice, pored opravdanja za Stefana Lazarevića, imala je i još jedan cilj: izmoljenje i prenos moštiju Svete Petke, iz Trnova (bivše prestonice Bugarskog carstva, koje su Turci 1393 konačno prisvojili svojoj državi) u Srbiju. Sultan je to velikodušno dopustio, videći u tome činu samo verske motive. Ali Jefimija i monahinja Jevgenija su imale nešto drugo u vidu: Sveta Petka je, naime, hrišćanska Demetra, zaštitnica zemlje, svih useva i plodova koje daje zemlja. Sebri (ili Sebari, seljački sloj u srednjevekovnoj Srbiji) u Srbiji koji su u ovim ratnim vremenima bežali sa zemlje, naglo su prestali da to čine, kada su mošti Svete Petke prispele u moravsku Srbiju. I u ovoj, naizgled potpuno verskoj akciji, vidimo mudrost nesrećne udovice despota Jovana Uglješe.


Ne zna se kada je monahinja Jefimija umrla. Poslednji pomen o njoj nalazimo u jednoj povelji despota Stefana Lazarevića, koji je naziva despoticom (vladarkom), gospođom i majkom. Primila je veliku shimu i promenila ime u Jevpraksija: smatra se da je poslednje godine svoga života provela u manastiru Ljubostinji, zadužbini kneginje Milice, u kojoj je posle Kosovskog boja zamonašen veliki broj udovica, srpskih plemkinja, čiji se muževi nisu vratili iz ove, za Srbe najsudbonosnije bitke (predanje kaže: u toku samo jednog jedinog dana zamonašenje je tražilo tri stotine žena).


Monahinja Jefimija ostavila je tri zapisa koje danas čitamo kao poeziju i koji spadaju u najznačajnije stranice srpske srednjevekovne književnosti. To su, zapravo, "prinošenija", darovi, koji u sebi zadrže i reči koje je darodavateljka napisala.
Prva od njih, "Tuga za mladencem Uglješom", upisan je u dvostruku drvenu ikonicu, darovanu manastiru Hilandaru. U dvema sintaksičkim celinama Jefimija kazuje o svom daru - ikonici, Moljenje gospodu Isusu Hristu. obraća se Isus Hristosu i Bogorodici; u molitvenu književnost, koja je prema vizantijskoj tradiciji uvek u opštim mestima, Jefimija unosi dirljivi lični ton: smrt koju je ugledala na svojim roditeljima i na svome sinu, na onima koji su nju rodili i na onome koga je ona rodila ("na roždaših me i na roždanom ot mene mladencu") treba da je vazda podstiče na brigu o odlasku njene vlastite duše, tj. o njenoj sopstvenoj smrti; ona, međutim, ne može kao Hrišćanka da suzdrži bol zbog gubitka sina jer je na to nagoni njena vlastita materinska priroda.
Drugi Jefimijin zapis na zavesi za carske dveri (srednji deo ikonostasa), namenjen ponovo Sabornoj crkvi u Hilandaru, izvezen je "zlatnom i srebrnom žicom i svilenim koncem plave, malinove, smeđe i crne boje" (Lazar Marković). Iako se u osnovi ovaj tekst poziva na reči Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta, Jefimija ovde s ukusom i osećanjem mere "razvija opšte lično osećanje grešnosti uobičajeno u činu pričešća" (Đorđe Trifunović); zavesa je imala funkciju upravo u okviru tog čina.
I, konačno, u vreme neposredno pred bitku kod Angore (Ankare, 1402. godine), kada su Stefan i Vuk Lazarević kao Bajazitovi vazali otišli preko mora da se bore (tada su Mongoli pod Tamerlanu ili Timur Lenk napali i porazili Turke), Jefimija je sastavila "Pohvalu knezu Lazaru". U prvom delu tog teksta, u duhu već ustanovljene postkosovske tradicije, Jefimija veliča "novog mučenika", kneza Lazara, koji je svojom smrću na bojnom polju postigao dvostruki podvig: ostavio je "propadljivu visotu zemaljskog gopsodstva" i "sjedinio se sa vojnicima nebeskog cara". "I tako dve želje postigao jesi: i zmiju ubio jesi i mučenja venac primio jesi od Boga".

U središnom delu "Pohvale", moliteljka traži od kneza da se zauzme i od Boga izmoli pomoć za svoja čeda. Jefimija navodi redom imena Svetih ratnika: Georgija, Dimitrija, Teodora Stratilata, Teodora Tirona, Merkurija i Prokopija: oni treba da budu od pomoći Lazarevim sinovima koji su sa Bajazitom krenuli u bitku protiv Timur Lenka. U poslednjem, trećem delu, Jefimija se mrtvome knezu zahvaljuje na njegovoj dobroti: on je nju, strankinju, primio i ishranjivao "izobilno"; sada ga moli da je ponovo ishrani i da utiša "buru ljutu duše i tela mojega". Strašna glad i nesreće koje su došle na Balkan sa Osmanlijama, o čemu piše neku deceniju ranije monah Isaija Srbin, pojavljuju se i u Jefinijinim rečima: motiv telesne i duševne bure, i prehranjivanja, dolazi iz uboge, gladne stvarnosti u kojoj monahinja veze svoj pokrov.


Samo su antička Grčka i Vizantija imale pesnikinje i spisateljice . Jefimijina tri zapisa spadaju u prva ostvarenja žena-pisaca na evropskom tlu: Francuska će, nešto kasnije, dobiti literarnu parnakinju Jovanke Orleanke, postesu Kristinu de Pizan (1362-1430), a srednjevekovna Rusija svoju pesnikinju: kneginju Jevdokiju, udovicu kneza Dimitrija Donskog.

Pohvala Sv. knezu Lazaru

U krasotama ovog sveta vaspitao si se od mladosti svoje,
O novi mučeniče kneže Lazare,
I krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom
Krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
I u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane
I mužastvenim srcem i željom pobožnosti Izašao si na zmiju
I neprijatelja božanstvenih crkava,
Rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
Da gleda hrišćane otačastva ti
Ovladane Izmailćanima,
Ne bi li kako ovo postigao:
Da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva
I da obagriš krvlju svojom
I sjediniš sa vojnicima nebeskog cara.
I tako dve želje postigao jesi:
I mučenja venac primio jesi od Boga.
Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda
Koja si sirota ostavio prelaskom tvojim,
Jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
Mnoge skrbi i bolezni obuzeše voljena ti čeda
I u mnogim skrbima život provode,
Pošto su ovladani Izmailćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja,
Te se molimo zajedničkom Vladiki
Za voljena ti čeda,
I za sve koji im s ljubavlju i verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,
Jer oni što jedoše hleb podigoše na njih bunu veliku
I tvoja dobra u zaborav staviše,
O mučeniče.
No ako si i prešao iz života ovoga,
Skrbi i bolezni čeda svojih znaš
I kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom,
Prekloni kolena pred Vladikom koji te je venčao,
Moli da mnogoletni u dobru život
Voljena ti čeda provode bogougodno,
Moli da pravoslavna vera hrišćanska
Neoskudno stoji u otačastvu ti,
Moli pobeditelja Boga
Da pobedu podari voljenim ti čedima,
Knezu Stefanu i Vuku,
Za nevidljive i vidljive neprijatelje,
Jer ako pomoć primimo s Bogom,
Tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika,
I sa svima se pomoli proslavitelju Bogu,
Izvesti Georgija,
Pokreni Dimitrija,
Ubedi Teodore,
Uzmi Merkurija i Prokopija
I četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi,
U čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena,
Knez Stefan i Vuk,
Moli se da im se poda od Boga pomoć,
Dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.
Na moja mala prinošenja pogledaj
I u mnoga ih uračunaj,
Jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči,
Već koliko je moguće malome mi razumu,
Pa zato i male nagrade čekam.
No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti mučeniče,
Bio malodaran u propadljivom i malovečnom,
Koliko više u neprolaznom i velikom,
Što primio jesi od Boga,
Jer telesno stranu mene u tuđini
Ishranjivao jesi izobilno,
Te sada te molim oboje:
Da me ishraniš
I da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi sveti.

Izvori,
Srpska dijaspora

EMA GOLDMAN ,najopasnija zena Amerike

Kratka biografija legendarne anarhistice Emme Goldman, jedne od „najopasnijih žena u Americi“ prema J. Edgar Hooveru.



       Emma Goldman rođena je 1869. u židovskoj četvrti Kaunasa (današnja Litva) gdje je njena obitelj vodila malu gostionicu. U dobi od 13 godina, u vreme političke represije i pogroma, seli s porodicom u St. Petersburg. Zbog teške ekonomske situacije, Emma je nakon šest meseci u St. Petersburgu morala napustiti školu i započeti s radom u tvornici. Tamo je nabavila primerak romana Nikolaja Černiševskog „Što da se radi?“ u kojem junakinja Vera postaje nihilistica i živi u svetu jednakosti među polovima i zadružnog rada. Knjiga je pružila ranu skicu njenog kasnijeg viđenja anarhizma i ojačala njenu odlučnost da živi svoj svoj život na svoj način. U petnaestoj godini otac je pokušava udati, ali ona to odbija. Napokon, njena se porodica složila da bi to buntovno dete trebalo otići u Ameriku sa svojom polusestrom kako bi se pridružile njihovoj sestri u Rochesteru. Emma Goldman je ubrzo shvatila da za židovskog imigranta Amerika nije zemlja prilika koja im je bila obećana. Ona je za nju značila sirotinjske četvrti i tvornice s lošim radnim uslovima gde je za život zarađivala kao krojačica.

              Ono što je Emmu Goldman isprva privuklo anarhizmu, bilo je prosvedovanje nakon tragedije na Haymarketskome trgu 1886. godine u Chicagu. Tokom okupljanja radnika radi osmosatnog radnog dana, na grupu policajaca bačena je bomba, zbog čega je četvero anarhista osuđeno i vešano. Osuda se temeljila na najpovršnijim dokazima, a sam je sudac na suđenju izjavio: „Vi ste na suđenju, ne zato što ste skrivili eksploziju na Haymarketu, nego zato što ste anarhisti.“ Emma Goldman je intenzivno pratila taj događaj i on je navodi na postajanje revolucionarkom.

      U dobi od 18 godina Emma je već bila udana za ruskog imigranta Jacoba Kershnera, ali brak nije potrajao. Nakon razvoda se preselila u New York gde se sprijateljila s Johannom Mostom, urednikom jednog nemačkog anarhističkog lista. On je odlučuje uzeti pod svoje okrilje i uskoro je šalje na govorničku turneju. Most je savetovao Emmu da pogrdno proglasi akcije za osmosatni radni dan nedostatnima jer je smatrao da treba tražiti potpuno zbacivanje kapitalizma; kampanje za osmosatno radno vreme bile su tek diverzija. Goldman je verno prenosila njegovu poruku na svojim javnim skupovima. No, u Buffalu je jedan stariji radnik izazva pitanjem šta bi ljudi njegove dobi trebali raditi, jer nije bilo verovatno da će oni videti uništenje kapitalističkog sistema. Jesu li se i oni trebali odreći ta dva sata slobodna od omraženog rada? Nakon ovog susreta, Goldman je shvatila da posebni napori za poboljšanja poput viših nadnica i kraćih radnih sati uopšte nisu diverzija, već dieo revolucionarne promene društva.

      Goldman se počela udaljavati od Mosta i zainteresirala se za suparnički nemački anarhistički list „Die Autonomie“ u kojem je upoznala radove Petra Kropotkina. Pokušala je uravnotežiti ljudsku sklonost prema društvenosti i uzajamnoj pomoći koju je isticao Kropotkin s vlastitim uverenjem u Slobodu pojedinca. Ovo je uverenje o ličnoj slobodi istaknuto u epizodi kad je Emmu za vreme plesa mladi revolucionar odveo u stranu i rekao joj da jednom agitatoru ne pristoji da pleše, barem ne tako raskalašeno. O tome je kasnije napisala: „Insistirala sam na tome da naš cilj nije mogao od mene očekivati da se ponašam poput redovnice i da se pokret ne bi trebao pretvoriti samostan. Ako je on to značio, nisam ga htela. Želim pravo na slobodu, pravo na samoizražavanje, svačije pravo na lepe, sjajne stvari."

      U ranim je danima Goldman podržavala ideju propagande delom. Godine 1892. je zajedno sa svojim povremenim ljubavnikom Alexanderom Berkmanom isplanirala ubistvo Henry Clay Fincha koji je uz pomoć naoružanih čuvara suzbijao štrajk u tvornici Homestead (Pennsylvania). Verovali su da će se ubistvom tiranina, predstavnika okrutnog sistema, podignuti svest ljudi, no to se nije dogodilo. Berkman je uspeo tek ozlediti Fincha i osuđen je na 22 godine zatvora. Goldman je pokušala objasniti i opravdati pokušaj ubistva, insistirajući na tome da se istinski moral zanima za motive, a ne posledice.

      Obrana Berkmana obeležava je i vlasti su redovito remetile njena predavanja. Godine 1893. uhapšena je jer je navodno nagovarala nezaposlene da uzmu hleb „silom" i kažnjena je godinom dana u kaznionici Blackwell's Island. Drugi je put zatvorena zbog distribuiranja literature o kontracepciji, ali njena je najduža kazna bila posledica učestvovanja u organizaciji Lige protiv novačenja te organiziranje okupljanja protiv učešća SAD-a u Prvom svetskom ratu. Goldman i Berkman uhapšeni su 1917. zbog kovanja zavere o sprečavanju novačenja i kažnjeni su dve godine zatvora. Kasnije im je oduzeto državljanstvo i deportovani su u Rusiju s ostalim nepoželjim „crvenima".

      Zahvaljujući deportaciji, Goldman je iz prve ruke mogla svedočiti revoluciji u Rusiji i bila je spremna zakopati sekiru sukoba nastalih u Prvoj internacionali i podržati boljševike. No, 1919. godine Goldman i Berkman putovali su zemljom i zgrozili se povećanjem birokracije, političkim progonima i prisilnim radom koje su susreli. Prelomna je tačka došla 1921. kada su kronstadtski mornari i vojnici digli pobunu protiv boljševika i udružili se s radnicima u štrajku; Trocki i Crvena armija slomili su ih u napadu. Napuštajući Rusiju  1921., Goldman je zapisala svoja otrkića o Rusiji u dvama delima - „My Disillusionment in Russia" i „My Further Disillusionment in Russia". Objašnjava da se „nikada prije u povijesti nisu autoritet, vlada i država pokazali toliko svojstveno nepokretnima, reakcionarnima i čak kontrarevolucionarnima."

     Vreme koje je provela u Rusiji navodi je na ponovno promišljanje svojeg prijašnjeg uvjerenja da cilj opravdava sredstvo. Goldman je prihvatila da je nasilje nužno zlo u procesu društvene transformacije. Ipak, njeno iskustvo iz Rusije, vodi je uviđanju da nije svako nasilje isto. Napisala je: „Znam da je u prošlosti svaka velika politička i društvena promjena zahtijevala nasilje... No, jedna je stvar koristiti nasilje u borbi kao način obrane. Potpuno je druga stvar učiniti od terorizma princip, institucionalizirati ga da bi mu se pripisalo ključno mjesto u društvenoj borbi. Takav terorizam stvara kontrarevoluciju te i sam postaje kontrarevolucionaran."

       Ti pogledi nisu bili popularni među radikalima jer je većina još htela verovati da je revolucija bila uspeh. Kada se Goldman 1921. preselila u Veliku Britaniju, bila je praktički sama među levičarima u osudi boljševika i njezina su predavanja bila slabo posećena. Čuvši da bi mogla biti deportovana 1925., jedan joj je velški rudar ponudio ženidbu da bi mogla dobiti britansko državljanstvo. S britanskim  pasošem je mogla putovati u Francusku i Kanadu. 1934. godine bilo joj je čak dopušteno održati predavačku turneju u SAD-u.

     Godine 1936. Berkman je počinio samoubistvo, nekoliko meseci pre početka Španskog rata. Sa 67 godina, Goldman je otputovala u Španiju da bi se pridružila borbi. Okupljenoj slobodarskoj mladeži rekla je: „Vaša Revolucija zauvek će uništiti utisakda anarhizam predstavlja kaos." Nije se složila sa učestvovanjem CNT-FAI u koalicijskoj vladi 1937. i ustupcima koje su činili sve jačim komunistima radi ratnih napora. Ipak, nije osuđivala anarhiste koji su se pridružili vladi i prihvatili militarizaciju jer je osećala da je tada jedina alternativa bila komunistička diktatura.

          Goldman je umrla 1940. godine i pokopana je u Chicagu nedaleko od Haymarketških mučenika čija je sudbina promenila tok njenog života. Emma Goldman ostavila je za sobom mnoge doprinose anarhističkoj misli, a posebno je zapamćena zbog uključenja seksualne politike u anarhizam. Goldman se borila i išla u zatvor zbog zalaganja za pravo žena da koriste kontracepciju. Tvrdila je da političko rešenje nije dovoljno da se rešimo nejednakih i represivnih odnosa među polovima. Bile su potrebne ogromne promene u društvenim vrednostima i, što je najvažnije, u samim ženama. Tvrdila je da žene to mogu; prvo, dokazivajući se kao osobe, a ne kao seksualna roba. Drugo, uskraćujući drugima pravo na svoje telo; odbijajući nositi dete ako ga ona ne želi; odbijajući biti sluškinjom Bogu, državi, društvu, porodici, mužu i ostalima; čineći svoj život jednostavnijim, ali dubljim i bogatijim, odnosno pokušavajući shvatiti značenje i smisao života u svoj njegovoj složenosti; oslobađajući se straha od javnog mišljenja i javne osude. Samo će anarhistička revolucija, a ne glasanje, osloboditi ženu, pretvoriti je u silu do sada nepoznatu Svetu, silu nebeske vatre, stvaranja slobodnih muškaraca i žena.

Kneginja Ljubica - Ljubav kneza Mihajla

       Srpski knez Mihajlo Obrenović najmlađe dete kneza Miloša i kneginje Ljubice vladaše Srbijom u dva navrata: prvi put od 1839. do 1842. pod namesništvom jer bejaše maloletan i objektivno nedorastao državničkim poslovima i drugi put od 1860. do 1868. godine, ostao je upamćen u prvom redu zbog samostalnost Srbije koju je izborio od Turske. Deklarisan kao apsolutista koji je delovao pod devizom “Zakon je najviša volja u Srbiji» za vreme vladavine uneo je značajne promene u politici Srbije. U njegovo doba Srbija je bila prva vojnička sila na Balkanu.

      Mihajlo je bio poklonik ideje o ujedinjenju svih srpskih oblasti u jednu državu kako bi se onemogućilo mešanje evropskih država u unutrašnju politiku Srbije. Inicijator i tvorac brojnih sporazuma sa nehrišćanskim narodima na Balkanu u krajnjem je rezultiralo rušenjem turske vlasti u ovom delu Evrope. Sproveo je reforme u gotovo svim sferama društvenog života, dakako kao posvećeni apsolutista. Iz svojih ličnih sredstava plaćao je izdržavanje vojske. Jednom prilikom kupio je oružje u Rusiji i o svom trošku preko Rumunije prebacio ga u Srbiju.
Nošen dubokim rodoljubljem sa jednakom doslednošću kakvu je ispoljavao u stvaranju snažne i moderne vojske se posvećivao i kulturnom progresu srpskoga naroda. On je tvorac prvih koraka u uspostavljanju monetarnog sistema, naime u vreme vladavine kneza Miloša u Srbiji je u opticaju bio veliki broj različitih moneta od turskih do zapadnoevropskih, suočen sa problemom knez Mihajlo donosi rešenje o kovanju srpske monete. Nova novčana jedinica dinar iskovana je u srebru 1875 godine.

Balkanski Hamlet – Knez Mihajlo Obrenović


      Knez Mihajlo Obrenović je bio otmen čovek i galantan kavaljer, govorio francuski i nemački jezik uz vladarsku titulu je bio veoma omiljen u ženskom drustvu. O ljubavnom životu kneza Mihajla ostale su mnoge istinite i neistinite priče. Uprkos moći i uticaju iskazivanje emocija koje nisu društveno prihvatljive u patrijahalnoj Srbiji, pa čak i samo pisanje o njima oduvek je predstavljalo tabu temu. Titula nikada i nikoga nije oslobodila slabosti pa ni kneza Mihajla bez obzira na moć i uticaj koji je posedovao ćudljiva slabost prema ženama je bojila njegov život.
        Za vreme jednog od svojih boravaka u Rogaskoj Slatini Knez je upoznao šesnaestogodišnju kćer tamošnjeg veterinara, Mariju Berghauz. Poznanstvo prerasta u intimnu vezu iz koje Marija radđ dečaka koji je kršten u katoličkoj veri svoje majke. Dete je na krštenju dobilo ime Viljem. Viljem se razvio u lepog mladića sklonog poeziji i
       Knez je imao nameru bar u tom momentu, pošto u braku sa knjeginjom Julijom nije imao dece da ovog svog sina ozakoni a možda i imenuje svojim naslednikom. Ali, Katarinom Konstantinović iako je ona bila njegova bliska rođaka, sestricčna u drugom kolenu je bila fatum za kneza.
      Uprkos jasnom neodobravanju svoju ljubav knez Mihajlo pred nebom ozvaničava tajnom veridbom dan uoči atentata. Katarina je pokušala naslonivši se na kneza da ga zaštiti biva ranjena a knez sa tri hica ubijen. Poslednje reči kneza u parku na Košutnjaku su bile: "Dakle, istina je." Knez ih je govorio na francuskom jeziku jer su dame do njega znale francuski. Tom prilikom francuske novine objavile su tužnu vest: "Umro je balkanski Hamlet"! Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana i streljani u ponoć na Karaburmi.

Ljubavi života - Katarini Konstatinović, knez je posvetio pesmu “Što se bore misli moje” koja je postala evergrin starogradske muzike.

Marguerite Yourcenar

Žena vagabund

'Ova je knjiga 'posve usijana', to su zaista vatre. Mnogi smatraju vatru suhim elementom, no i šampanjac je 'suh', a koliko je meni poznato, ni drago se kamenje ne cedi'.

    Francuskinja slobodna duha, voli putovati, a još više pisati o ljubavi - kako onoj hetero, tako i onoj biseksualnoj. Da to nije Marguerite Duras? Ne, dobro smo napisali! Nije ni Duras, niti Sagan, već Yourcenar!
    Postoji nešto u toj Belgiji i bogatim porodicama čija deca od malih nogu putuju po svetu, a usput imaju i najbolje privatne učitelje. Dokaz prvi je čudo od žene Amelie Nothomb koja će svojom produktivnošću možda nadmašiti čak i našeg omiljenog pisca Miljenka Jergovića. Dokaz drugi je Marguerite de Crayencour, rođena davne 1903. godine, kada i Anais Nin. Čekaj malo! Zar nismo u naslovu napisali da joj je prezime Yourcenar? I to dvaput! Istina je, Marguerite ga je poželela malo promeniti pa je od prezimena napravila anagram i proglasila ga svojim pseudonimom.
        Kao, trebaće joj ako misli pisati o zabranjenim i osetljivim temama. Svoje prvo delo, dijalog u stihovima o legendi o Ikaru ("Le jardin des Chimeres") je napisala 1919., dakle u svojoj 16. godini, a izdanje knjižice platio je njen otac. No, vrlo brzo će pronaći i pravog izdavača koji će objaviti njenu knjigu "Alexis ili uzaludna broba", oproštajno pismo jednog muškarca koji voli druge muškarce.

_______________________________________________________

'Nema nesretne ljubavi: imamo samo ono što nemamo.
Nema sretne ljubavi: ono što imamo već smo izgubili.'

______________________________________________________

        Tridesetih godina, nakon što joj umire otac (majka joj je umrla na porodu), Marguerite proživljava svoje najburnije ljubavne veze, a i Evropa opasno kuva. Rezultat tih emotivnih kriza je zbrika od 9 lirskih proza okupljenih u knjizi "Vatre" u kojoj će Marguerite lakoćom svetskog putnika i istoričara pomešati antičke mitove sa sadašnjošću i zapaliti staru vatru u Fedri, Ahileju, Patroklu, Antigoni, Sapfi i biblijskoj Mariji Magdaleni... Ljubav koja se ponaša kao kakva bolest i smrtonosni virus.

______________________________________________

'Sreća se gradi samo na temeljima očaja.
Mislim da bih imala na čemu graditi.

______________________________________________


       Pre nego će se izlečiti od ljubavnih rana i emigrirati u Ameriku, Marguerite će u Parizu upoznati američku intelektualku Grace Frick i ponovo se zaljubiti. Kao da joj se vlastita knjiga obila u glavu! "Zašto se, dakle, konačno malo ne odmorim?" pomisliće Yourcenar i uživati u jednostavnom životu u maloj kućici na otoku Mount Desert u državi Maine. (Zašto pametne i britke na jeziku žene uvek odabiru žene?) Za nju dobro, a za nas crne godine, budući da Marguerite apstinira od pisanja, što zbog problema prilagođavanja, što zbog egzila. Njene teme: seks, smrt, individualna sloboda, feminizam, rasizam, homo i biseksualnost, atomska energija, ekologija, eseji o Mishimi.
     A onda se poput Gwen Stefani dosetila da će život da iscuri dok kaže 'keks' ukoliko nastavi da sedi na kauču i jede čips pa je odlučila uobličiti svoje 20 godina stare beleške koje je radila otkad je prvi put 1924. godine posetila Hadrijanovu vilu. Nastaje roman o rimskom caru Hadrijanu koji je Yourcenar nežno probudila u prvom licu i odmah požnjela planetarne simpatije. A vama se kao ne bi svideo car koji obožava umetnost i štiti robove?
         Kada su fiktivni "Hadrijanovi memoari" izašli 1951., za Margie je usledilo teško razdoblje slave i nagrada (Prix Combat 1936., Prix Femina 1968., počasni član Academie Royale Belge, Legion d'honneur, a 1980. ušla je kao prva žena u 350-godišnjoj povijesti u Academie francaise). Čak je smela i održati govor! A onda 1987. i Nobelova nagrada za književnost!

'Grande dame' Marguerite Yourcenar. Nikad nije bila previše popularna, niti je tražila pažnju medija... A ipak su joj se obraćali s 'madame'! 1987.


        Godinu dana nakon smrti njene dugogodišnje partnerice Grace Frick Marguerite je ostatak života odlučila provesti s tridesetogodišnjim Amerikancem Jerryjem Wilsonom. No, kako je i Wilson vrlo brzo umro, i to od AIDS-a, Marguerite više nije imala snage nastaviti. Gospođa Yourcenar umrla je 17. 12. 1987. godine na svom ostrvu.


____________________________________________

"Osamljenost... Ne verujem kao što oni veruju, ne živim kao što oni žive,
ne volim kao što oni vole... Umreću kao što oni umiru", napisala je u svojim "Vatrama"

____________________________________________

Hipatija: Umna kći zalazećeg sveta

         Najneverovatnija žena svoga doba, polihistor, uzrok mnogih podozrenja i gotovo sakralnog divljenja, bila je i mnogo više od sume svih faktora vremena. Kćer Teona, matematičara pri velikom Muzeju Aleksandrije – intelektualnom i kulturnom središtu grčkog života – čiji je Biblioteka bila tek jedan deo, uz pregršt nezavisnih škola i institucija obrazovanja. Hipatija (Ὑπατία, 370?-415 god. n.e.), kako se zvaše, sticala je svoj obimnu edukaciju, veštinu retorike i besprekorno vaspitanje od oca lično, u atinskim školama i centrima na Apeninima ali i kod Plutarha mlađeg. Dobro artikulisana, elokventna i kadra da vidi dalje i više, svojim harizmatičnim znalaštvom za nadiruću hristovu konfesiju bila je simbol paganstva i “zabranjenih znanja”. Matematičarka, filozofičarka i, čak, izumiteljka (njen najznačajniji izum, astrolab, koji je konstruisala za svog učenika, Sinesija, bilo je sredstvo predviđanja pozicija Meseca, Sunca i planeta, trijangulacije i merenja vremena), odlikovala se najfinijom sposobnošću prezervacije minulih otkrića i radova.

         Oko 400. godine,Hipatija je postala glavešina platonističke škole gde je predavala filozofiju neoplatonizma, doktrine nastale delanjem Plotina. Neoplatonisti su imali izraz dovoljno osavremenjeniji u odnosu na originalne misli Platona kako bi sebi namenili prefiks -neo, a u jezgru učenja je bila ideja o konačnoj realnosti nedostupnoj domenu misli ili jezika, kao i da se prozlazi iz Jednog. U osnovi spiritualna i kosmološka varijacija Platona bila je obogaćena verovanjima Jevreja i Egipćana, ali veoma daleko od zvanične denominacije. Jamblih, uz Plotina i Hipatiju najvažnija figura neoplatonizma, smatrao je da postoji nivo stvarnosti koji odgovara svakoj određenoj ljudskoj misli. Hipatijina uloga u ovoj školi misli bilo je uvesti akcenat na naučnoj osnovi ovih ideja.

         Što zbog neumoljivosti zuba vremena što zbog teškoća i nerazvijenosti prepisivačkog zanata, filozofi antike nisu bili i prolifični autori. Stoga je neobičnije što je Hipatija autor ili ko-autor nezanemarljivog broja vrhunskih traktata na temu kretnje nebeskih tela (njen “Astronomski kanon” je posebno mio raritet i poslastica iz davnina svim poklonicima astronomije) i filozofskih učenja. Sa svojim ocem je iznedrila svežu verziju Euklidovih “Elemenata” – jedinu koja je opstala sve do XIX veka – komentarisala je Ptolomejeve astronomske radove, te joj se čak u potpunosti pripisuje i ceo jedan tom verzije Ptolomejovog “Almagesta”, rasprave o geocentričnom ustrojstvu svemira.


“Njena elokvencija i autoritet doneli su joj toliki uticaj da se i samo hrišćanstvo osetilo ugroženim.” – T.L.Heath

                                                  *****

                             Rachel Weisz kao Hipatija u filmu “Agora”

         U izvesnoj meri, ova aleksandrijka bila je i preteča onoga što bi se danas smatralo postulatima modernog feminizma – u određenom smislu, samo joj je smela francuska spisateljica Žorž Sand, mnogo vekova kasnije, bila potpuni slobodarski pandan. Iako se njenoj fizičkoj lepoti nije imalo šta prigovoriti – naprotiv – precizni istoričari i potonji vešti slikari imaše mnenije da su Hipatijina krasota i ljupkost bili imanacija svega onoga što je nosila u sebi a činilo je toliko atipičnom i čeznutljivo drugačijom predstavnicom svog pola.

       Propovedalo se da je, ogrnuta u svoju filozofsku togu, šetajući ulicama Aleksandrije naglas interpretirala dela grčkih velikana filozofije, a nemala gomila bi se okupljala oko nje, slušajući pomno i upijajući svaku reč njenog ubedljivog glasa. Sama je upravljala svojim kočijama – velika anomalija u sistemu ondašnjeg ženskog položaja. Istoričari i kulturolozi joj pripisuju i jednu vrstu teskobne skromnosti kao karakteristiku njenog bića. Premda omamljujuće pojave, nije marila za puteve srca. Jedna od legendi veli da joj je jedan od njenih učenika, bespomoćno zaljubljen u nju, otvoreno iskazao dela i misli svoje naklonjenosti. Na to, Hipatija se, opredeljena za celibat, mašila svoje odežde umrljane njenom menstrualnom krvlju i pokazala mu je kao znak njenog “nečistog porekla”. “Ovo je ono što voliš, a to nije predivno.”, rekla mu je. Mladić je, otrežnjen ovim postupkom, odustao od daljih svojih namera.

       Obzirom da je Aleksandrija pripadala Istočnom Rimskom carstvu po podeli na dva dela 364. godine, grad je bio sve česšće poprište čarki heterogenog stanovništva teško pomirljivih, civilizacijskih razlika. 412. godine, patrijarh i poglavar hrišćanske sekte Aleksandrije postao je Kiril (kasnije beatifikovan u sveca). Vladajući rimski prefekt grada, Orest, bio je Hipatijin veliki poštovalac i prijatelj. Budući da je nasledio svog ujakana dbiskupa Teofila, koji je sam bio odgovoran za jedan od destruktivnih akta prema Biblioteci, evidentno je da je Kiril imao “pedigre” ka neprijateljstvu prema Hipatiji kao njenom najsvetlijem odblesku. Ubrzo je usledio sukob za istinsku prevlast u gradu između Kirila i Oresta. Nakon što je prognao sav jevrejski živalj iz svojih domova, kaznena ekspedicija Jevreja je načinila masakr nad hrišćanima, a istovremeno je Orest bezuspešno protestvovao kod hrišćanske vlasti u Carigradu.

      Jedna od fabula čiju je istinitost danas teško utvrditi priča o danu u kojem se Kiril zadesio u blizini Hipatijine kuće, naišavši na svetinu koja kao da je nešto iščekivala pred njenim vratima. Kada je jednog od okupljenih upitao kojim povodom su tu, rečeno mu je da tu stanuje velika Hipatija koja će ih uskoro pozdraviti. Pijan od zavisti, Kiril je nakon ovoga počeo sa planiranjem jednog od najgnusnijih i najbrutalnijih zločina nad nedužnom žrtvom.


“Život je otkrivanje, te što dalje putujemo više istina možemo da obuhvatimo. Razumeti stvari koje su nam pred vratima je najbolja priprema za razumevanje onih koje su daleko.” – Hipatija


       Hipatija je, bez straha od zlehude sudbine u okruženju koje je očekivalo suprotno, podučavala o drevnim putevima pred-hrišćanske misli. Sama stojeći na putu koji joj je mogao doneti samo propast, njena odbrana bila je vera u intelektualnu citadelu razuma kao štita koji će, ako ne za njenog doba, odneti prevagu u budućnosti. U očima hrišćanskih fanatika, njeni prestupi bili su nebrojeni: branila je pagansku jeres, propagirala eksperimentalnu i teorijsku nauku, bila u savezništvu sa Orestom – i pri tom žena koja nije znala “svoje mesto”.

      Izraz nemoći i inicijalne dezorijentisanosti novog sveta koji je smenjivao stari bio je jeziv i zastrašujuć. Sumanute Kirilove propovedi su potpalile plam bezumlja kod fanatične rulje koja je 415. godine koja je Hipatiju ubila na mestu, ne stideći se svojih postupaka i ambicija. Ni časka ne misleći na dostojanstvo mrtvih, otišli su toliko daleko u svom divljaštvu da su joj odrali kožu, isekli je na delove koje su zatim spalili, ali ne pre nego što su njene ostatke razasuli po ulicama Aleksandrije, verovatno kao indikator njihovih namera i sposobnosti.

     Sva simbolika stravičnog masakra nad Hipatijom stoji sama za sebe kada u obzir uzmemo tamu u koji je utonula i iz nje zatim ponovo izronila nova, hrišćanska Evropa. Neoplatonska škola je po ovoj tragediji skliznula u kvalitetu i značaju obrazovanja koja je pružala, do svog konačnog ugasnuća u šljunku i pepelu nakon još jednog besprizornog nasrtaja, ovog puta Arapskog, 642. godine. Hipatijino nasleđe je imalo snažan simbolijski značaj. Njena žrtva dobila je beleg mučeništva, jednog od najvećih u istoriji progona nehrišćana. Novo doba zahtevalo je i nove obrasce, pa je tek sa sazrevanjem crkve i istorijskom revizijom došlo i do hrišćanskog žaljenja nad ovim nemilim događajem bez presedana – iako postoje tumačenja i dokumenti po kojima su se i vinovnici ubistva pokajali. Međutim, ne postoji količina pokajanja koja služi kao iskupljenje niti kao nadoknada svega što je uzaludno izgubljeno u jednom vremenu previranja. Kao što ni intelektualni kapaciteti sveta ne poseduju neograničenu regenerativnu moć kadru da svetu još po koji put u budućnosti dozvoli ponavljanje ovakvih grešaka. Već sledeća takva mogla bi biti kobna.


                                

Sva uništenja Biblioteke u Aleksandriji


Rimljani, hrišćani i arapi civilizacije su koje su imale udela i snose istorijsku odgovornost za destrukciju jednog od najvećih bastiona ljudskog duha u svekolikoj istoriji čoveka.Za vreme svojih nezadrživih osvajanja, Julije Cezar je nailazio na snažan otpor Egipćana na otvorenom moru prilikom potere za svojim arhi-neprijateljem, Pompejem, 47. god. p.n.e. Poslavši zapaljene brodove kako bi skrhao egipatsku mornaricu, u čemu je i uspeo, nesrećom je prevideo i nepovoljan nalet vetra koji je plamteća plovila naneo na aleksandrijsku luku, krcatu zapaljivim materijalima.
Nezaustavljiv požar se proširio na Biblioteku gde je 400.000 dokumenata snašla ognjena sudbina – na Cezarovu kasniju potpunu indiferenciju.

       Nakon, u glavnini članka opisane, hrišćanske bezumnosti, finalnu i, možda najtežu, golgotu Biblioteka je preprela pri muslimanskim osvajanjima 642. godine n.e, u svom furioznom naletu koji će im doneti carstvo protegnuto od Španije do Indije. Premda su arapski osvajači postupali blago sa starosedocima koji se nisu roptali (nemoćni po brojkama i snazi), dojava izvesnog hrišćanina arapima da se u Aleksandriji nalazi riznica prepuna znanja celog sveta, ražestilo je kalifa u Meki koji je naredio potpuno uništenje spisa koji su “zasigurno u neslozi sa Kuranom”. Čak šest meseci je bilo nephodno da bi se svi papirusi i svitci – uključujući i zanavek izgubljene Hipatijine spise – pretvorili u pepeljasto zgarište goriva za grejanje sauna arapskih vladara. To je, naime, bila njihova sudbina kako ju je odredio kalif.

SIMON DE BOVOAR

Lepa Mlađenović
50 GODINA "DRUGOG POLA" SIMON DE BOVOAR

Kada Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) kaže da su žene drugi pol – šta pod time misli? Pritom za sebe u 21. godini kaže, moja strast je filozofija, u 23. godini napiše nesumnjivo je da sam žena, u 26. moj život je moj projekt. U poslednjem intervjuu pre smrti nam kaže da nikada nije bila diskriminisana kao žena, a u međuvremenu napše "Drugi pol" u kome na 800 stranica dokumentuje najokrutnije oblike diskriminacije i ropstva protiv žena.

DRUGI POL, jedan od istorijskih radova feminizma, bio je razlog pokretanja ove velike međunarodne konferencije koja je okupila oko 400 filozofkinja, sociološkinja i drugih feministkinja iz celog sveta na debatu o filozofskim i političkim tezama Simon de Bovoar. Tokom četiri dana paralelnih radionica diskutovano je, na dva jezika, oko 130 radova. Poslednjeg dana, u subotu, oko šest stotina žena napunile su, istorijski, Veliki amfiteatar Sorbone. Kroz ogromne hodnike i stepeništa prolazile su studentkinje, strankinje i starije Parižanke koje su došle da se zajedno sete Simoninih dana. Pred nama su bile aktivistkinje iz istorije feminizma u Francuskoj. Završnu sesiju otvorila je Silvi le Bon de Bovoar, filozofkinja, koju je Simon de Bovoar usvojila dok je Silvi bila na studijama. Usvojena ćerka Silvie le Bon de Bovoar uzbuđeno je pričala kako je sedela na balkonu tog istog amfiteatra kada su pedeset šeste de Bovoar i Sartr održali tribinu nakon puta po Kini. I kako je tada videla prvu filozofkinju Pariza.

Drugog dana skupa održan je najuzbudljiviji panel. Saradnice Simon de Bovoar, i inicijatorke ovog skupa, koje su početkom sedamdesetih formirale prvu akcionu grupu za legalizaciju abortusa, sećale su se zajedničkih akcija. Tako smo saznale da su njih desetak već 1971. pokrenule Kampanju 343: listu poznatih žena iz javnosti koje su se potpisale da su imale (ilegalni) abortus, i da zahtevaju legalizaciju abortusa. Ime Simon de Bovoar je bilo prvo. Od tada počinje faza, kako Simon de Bovoar kaže njenog 'radikalnog feminizma'. Grupa kasnije organizuje seriju akcija za podršku ili pojedinih žena, kao što je Đamila Bopaša iz Alžira koju su silovali i mučili francuski vojnici, ili trudna maloletna devojčica kojoj je bio potreban abortus.... podršku oslobodilačkim pokretima kao što je alžirski otpor francuskoj kolonizacijia, pokret protiv rata u Vijetnamu.... Tako smo saznale da je Simon de Bovoar delila letke, govorila na uličnim demonstracijama, u školama, potpisivala peticije, pisala feminističke tekstove za dnevne novine.... Simon je isto tako osnivačica dva najpoznatija francuska intelektualna časopisa "Moderna vremena" (Les temps moderne) zajedno sa Žan Pol Sartrom, i "Feministička pitanja", (Les questions feministes) zajedno sa Kristin Delfi (Christine Delphy). (Da podsetimo čitateljke da je Kristine Delfi autorka feminističkog eseja "Glavni neprijatelj: ekonomija politike patrijahata", jedna od organizatorki ovog skupa, zapravo i jedna od učesnica međunarodnog feminističkog skupa u Beogradu 1978. "Drug-ca žena".)

Simon de Bovoar je za 78 godina života objavila 5000 stranica dnevnika i pisama i još toliko stranica romana, filozofskih tekstova i eseja. Za ženski pokret i feminističku flozofiju knjiga DRUGI POL je istorijska prekretnica. Objavljena 1949. knjiga prethodi i najavljuje svetski ženski pokret i novi pravac feminizma dvadeset godina kasnije. Osnovna ideja knjige je njen naslov, žene su Druge one koje ne odlučuju, ne određuju, koje su izvan zakona, izvan istorije, u filozofskom smislu nebitne, imanentne. U knjizi ovu Drugost Simon de Bovoar detaljno dokumentuje analizom ženskih uloga majke, supruge, seksualnog objekta iz raznih kultura. U isto vreme, njena druga ključna ideja, ženom se ne rađa nego se postaje, je instrument kojim se ženske uloge objašnjavaju. Dakle, uloge su konstruisane, nisu nam date prirodom, zavise od društvenih, kulturnih, istorijskih uslova. I mogu se menjati. Njena osnovna poruka ženama je: Birajte svoj život. To je upravo i ona sama radila. Tako je, zapravo, Simon de Bovoar postavila temelje feminističkog konstrukcionizma, i početke radikalnog feminizma.

Drugi pol je 1949. godine objavio da su tzv. ženske uloge ponižavajuće za žene. Simon de Bovoar je u to duboko verovala, teorijski i lično. Svesno je odbila dom, kujnu, decu. Ona je od svoje rane mladosti živela u malim sobama ili hotelima, hranila se u kafeima, učila u kafeima i bibliotekama. Sa svojim partnerima nije zajedno živela. Tako je izbegla svaku poistovećenost sa privatnim prostorom kao metaforom za žensko. Tek je 1955. ušla u stan u kome je živela do kraja života. Knjiga Drugi pol je došla dok još uvek nije bilo ženskog pokreta da je odbrani. Reći da je materinstvo konstrukcija koja ponižava žene, bio je iskaz koji još uvek nisu mogle da prihvate ni žene a pogotovu muškarci 1949. Alber Kami, francuski pisac i njen pijatelj je knjigu odbacio i rekao, "To je sramota za francuskog muškarca!". Simonin životni partner i prijatelj Žan Pol Sartr je knjigu podržao, što je u tom trenutku bilo važno. Francuske komunistkinje su bile u dilemi, neke su je optuživale, neke su ćutale.

Analize konteksta nastajanja ove knjige su između ostalog pokazale u kakvoj samoći feminističkih ideja je Simon de Bovoar pisala ovo delo. Prethode joj sufražetkinje, zatim socijalistkinje kao što su Flora Tristan i Mišel Louiz ili prvi zapisi Kristine de Pizan iz srednjeg veka. Tada, posle Drugog svetskog rata ništa feminističkog u filozofiji nije bilo, ni kao naziranje drugačijeg, sem dva prva feministička 'manifesta:' Sopstvena soba Virdžinije Wulf, i Odbrana ženskih prava Meri Volstonkraft. Ne tako mnogo. Ali Simon de Bovoar je koristila muške filozofske, sociološke i antropološke teorije i obrtala ih kroz svoje prizme kako bi razumela društvenu uslovljenost pola.

Na skupu su prikazana dva filma. Jedan je romantična verzija Simoninog života: ljubav prema drugaricama, putovanjima, kafeima, razgovori sa prijateljima. Zatim ljubavna pisma Simon de Bovoar Nelsonu Algrenu, piscu iz Sjedinjenih Država, prijateljstvo sa Žan Pol Sartrom. I neprekidno knjige, Simon čita, Simon piše, Simon razgovara, putuje, radi. Drugi film je dokumentarac, poslednji intervju koji je dala jednoj norveškoj novinarki, dve godine pre smrti.

Simon de Bovoar je umrla 14. aprila 1986, naglo, od problema sa jetrom, iste dijagnoze od koje je šest godina pre toga, 15. aprila umro Žan Pol Sart. Sahranjeni su u istom grobu na groblju Monparnas koje je Simon gledala sa svog prozora. Na sharani su bile njene saradnice i feministkinje iz celog sveta, oko 5000 ljudi. Dok se kovčeg spuštao, prijateljice su tiho pevale: pesmu 'za jednu laganu smrt'.

U knjizi pripremljenoj za ovaj jedinstven događaj januara 99, Simonin Pariz, stoji citat iz knjige koju je Simon napisala povodom smrti svoje majke Jedna jako lagana smrt": "Ne umire se zbog rođenja. Ne postoji prirodna smrt: ništa što se događa čoveku nije nikada prirodno jer njegovo prisustvo dovodi svet u pitanje." – To je jedna bovoarska misao! rekla bi feministička istoričarka Klodin Montrej, čija majka je 1950. čitala Drugi pol dok je Klodine bila u njenom stomaku.
Konferencija u Parizu, 19-24 januara 1999.

____________________________________

JEDNO RAZMISLJANJE


Bolja potvrda o jednakosti polova, od suživota Simon De Bovoar i Žan Pol Sartra,nije potrebna. Dva snažna i ravnopravna mentalna sklopa, nisu ugrožavala jedan drugog, dopunjavala su se, to da. Ali! Sveti Hrizostom a da i ne trepne, piše/kaže/veli: „Od svih divljih životinja najštetnija je žena.“ Ili moj antiljubimac, peobraćenik, Sveti Avgustin, koji je tvrdnjom da se svi rađamo grešni zbog greha Evinog/ženinog, zagadio vekove. To traje i dan današnji, poslušajte čak i pravoslavne vladike.

Pametni i „umereni“ skriboman Toma Akvinski, iznosi mišljenje da „je žena biće slučajno i nepotpuno.“(!?) Ko od nas se ne seća Pitagorine teoreme, „Kvadrat nad hipotenuzom jednak je zbiru....? Ali poslušajte ovo: „Postoji jedan dobar princip koji je stvorio red, svetlost i muškarca i jedan rđav princip koji je stvorio haos, mrak i ženu“(!?) To su reči istog tog Pitagore. Pa onda sve gore jedno od drugog, Ksenofon: „Muž i žena su duboko strani jedno drugom“; Tertulijan: „Ženo ti si vrata od pakla“; ni Hesiod ne želi da ostane po strani: „Onaj koji se poverava ženi, poverava se lopovu.“ LEVIT, treća knjiga Pentatuha izjednačava ženu sa tovarnom životinjom. Apolon kod Eshila negira majčinstvo, kao jeb’o te, rodio me tata! Ima i relevantne podatke, Atinu je Zevs rodio iz sopstvene glave! Š’a mi napriča Belvederski?

Obrazovana, svestrana, istraživač, Simon De Bovoar ne zaboravljajući i ne ostavljajući po strani ni jedan izvor ili ličnost, posvećeno gradi „Kulu Vavilonsku“ tiranije kojoj su žene vekovima izložene od strane muškaraca. Ne zaobilazi Hegela i njegov stav o odnosu roba i gospodara, transponuje na odnos žene i muškarca. Nalazi nedostatke u Frojdovom tumačenju da „žena samu sebe vidi/doživljava kao obogaljenog (kastriranog) muškarca.“ Citira pojedine stavove Klod Levi-Strosa koji su ponekad kontradiktorni. Odnosi se s poštovanjem prema ličnostima i činjenicama, sa poznavanjem i čak ličnim iskustvima, verodostojno nas upoznaje sa položajem žene u različitim vremenima, sredinama, zemljama, kontinentima.

Nenametljivo ali ravnopravno, iznosi i stavove apologeta „slabog pola“ iz XVII veka: „Mulier perfetur viro scilicet. Materia: „quia Adam factus est de limo terrae, Eva da costa Ade.“ Loco: „quia Adam factus est extra paradisum, Eva in paradiso.“ In conceptione: „quia mulier concepit Deum, quid homo non potuit.“ Volim kako to zvuči na Latinskom jeziku ali ću ipak prevesti. „Žena je superiornija od muškarca.“ Materijalno: „Adam je sačinjen od blata, Eva od Adamovog rebra.“ Po mestu: „Adam je stvoren izvan raja, Eva u raju.“ Po koncepciji: „Žena je saznala boga, muškarac nije.“

Pominje zahtev Erazma Roterdamskog da se ženama omogući obrazovanje, Kornelijusa Agripu koji optužuje muškarce za tiraniju nad ženama, Voltera koji često ukazuje na nepravednost ženske sudbine, Didroa koji smatra da je inferiorni položaj žena stvorilo društvo (čitaj: muškarci)....


Kako protumačiti viševekovne budalaštine u vezi žena, u čemu je crkva, može se s pravom reći, prednjačila. Možda bi sve žene trebalo da služe samo za zabavu i „rasterećenje“ muškaraca (jer zaboga oni su ipak muškarci) a da ne bi bile nečiste/prljave, morale bi da bezgrešno začnu kao Mater Božja!? Ali kako bi onda bile i ostale svojina muškaraca?

>Koknite me ako grešim ali moj čvrst i dugogodišnji stav po pitanju odnosa muškaraca i žena je, da je u osnovi svega (od Adama pa naovamo) strah od žena, od izneveravanja njihovih očekivanja, koja muškarci često preuveličavaju ne poznajući dovoljno žene. Gospođa De Bovoar na jednom mestu piše: „Žena je mnogo dublje razjedinjena u sebi samoj nego muškarac.“ Istorijski gledano a situaciju možemo smestiti i u današnjicu, veoma je mali broj muškaraca koji je uspeo da se izdigne iznad infantiliteta, da psihološki, psihički, mentalno sazri i prema ženama se odnosi s poštovanjem, ljubavlju, ulazeći s njima u odnose bilo kakve vrste, potpuno ravnopravno. Većina muškaraca svoju inferiornost spram žena, pokušavala je, pokušava i danas, da nadomesti hiljadama gluposti i imbecilnosti sve do ratova a najčešće sticanjem novca, bogaćenjem i lažnim osećanjem moći. Naravno, uvek će biti žena koje će to privlačiti ali je takav odnos lažan, proračunat i neprirodan. Ali to je sasvim druga tema. Strah, strah, strah! Muškarac će lakše podneti poraz od drugog muškarca nego nedokazivanje kod žene!

Alice Schwarzer, Simone de Beauvoir buntovnica i utiračica puteva

Intervjui Alice Schwarzer sa Simone de Beauvoir nastali su između početka 1972. i rujna 1982. godine. Tokom godina postali su predmetom rasprava u celom svetu i ključ razumevanja političkih/feminističkih nastojanja u radu i životima obe autorice. Simone de Beauvoir je reprezentativni primerak moderne, aktivne intelektualke. U posleratnim godinama, u državi blagostanja, bila je radikalni filozof egzistencijalizma i razotkrila patrijarhalnu osnovu teorija u biologiji, psihoanalitici, istorijskom materijalizmu; proučavala je rodne uloge i postavila slobodu, pravo na samoodređenje i jednakost kao osnove svih vrednosti. Njena knjiga Drugi pol obavezna je literatura feminističkoj publici 20. veka. Simon de Bovoar (1908-1986), Francuskinja, feministički filozof i književnica, prisna prijateljica Žan-Pol Sartra, stekla je svetsku slavu studijom „Drugi pol“ (1949) u kojoj razmatra ugnjetavanje žena. Ovo prvo uticajno delo feminističke filozofije postavilo je razliku između biološke polne različitosti i društveno nametnutih kategorija roda. De Bovoarova je zastupala prava žena, isticala da nikakav fizički ili biološki razlog nije dovoljan da se status žene objašnjava kao „drugo“, umesto kao „subjekt“, što se čini kada su muškarci u pitanju. Ta drugost, po njenom mišljenju, nastaje zbog jake veze koju žena ima prema svom ugnjetaču, muškarcu. Ona se zalaže za ujedinjenje žena, čime bi se potvrdile kao subjekti. Ističe da su ontološki uslovi isti i za žene i za muškarce, ali ne predlaže način kako da se to ostvari. Značajna dela su joj i „Memoari poslušne kćeri“ (1958), „Veoma slatka smrt“ (1964), „Starost“ (1970) i „Zbogom za Sartra“ (1981).

5 februar 2008

Alice Schwarzer ovom knjigom potvrđuje veliku ulogu Simon de Beauvoir u stvaranju moderne društvene teorije i prakse. Pitanja otvorena ovim razgovorima – identitet, moć, muškarci, deca i politika – su i danas vrlo aktualna.

“Zato sam danas feministkinja”Autorica eseja “Drugi spol” koji je izišao 1949. godine priključuje se feministkinjama, a tek 1972. objašnjava zašto.



Alice Schwarzer: Vaša analiza položaja žene još uvek je najradikalnija. Od objavljivanja Vaše knjige Drugi pol 1949. nijedan autor nije išao tako daleko kao Vi, a Vi ste i najviše inspirisali nove ženske pokrete. Ipak, tek ste se sad – nakon 23 godine – aktivno angažovali u konkretnoj, ali i kolektivnoj borbi žena za svoja prava. U Parizu ste s Francuskinjama izišli na ulicu i učestvovali u međunarodnim ženskim demonstracijama. Zašto?

Simone de Beauvoir: Zato što se u poslednjih dvadeset godina položaj žene ustvari nije promenio. U Francuskoj je došlo do nekih malih promena u vezi s brakom i rastavom. I kontracepcijska sredstva su nešto raširenija – ali nedovoljno, samo sedam posto Francuskinja uzima kontracepcijske pilule. U svakom slučaju, žene koje rade ograničene su na poslove sekretarice ili medicinske sestre, a jako retko su šef nekog preduzeća ili lekar. Najzanimljivije karijere su im nedostupne, a unutar pojedinih zanimanja muškarci su im opet postavili prepreke. Sve me to navelo na razmišljanje. Mislila sam da je nužno da žene koje to stvarno žele uzmu sudbinu u svoje ruke. Tako sam, kad su me žene iz francuskog ženskog pokreta pitale želim li s njima raditi na manifestu za pravo na pobačaj u kojemu bismo same sebe optužile da smo pobacile, pomislila: To je pravi put da privučemo pažnju na najveći skandal koji danas postoji, na zabranu pobačaja! Tako je to počelo. Naravno, za mene je bilo samorazumljivo da ću učestvovati u štrajku i preuzeti slogane s kojima se u potpunosti slažem: pravo na besplatan pobačaj i kontracepcija! Slobodno majčinstvo!


Schwarzer: Govorite o situaciji u Francuskoj. Međutim, posjetili ste i više socijalističkih zemalja. Je li se tamo možda položaj žena promenio iz temelja?

Beauvoir: Tamo je situacija nešto drugačija. Naime, izbliza sam vidjela situaciju žena u SSSR-u. Skoro sve Ruskinje rade, a ljudi preziru žene koje to ne čine (supruge nekih visokopozicioniranih funkcionara ili drugih važnih ljudi). Sovjetske žene vrlo su ponosne što rade. Imaju vrijedne socijalne i političke odgovornosti i osjećaj za te odgovornosti. Ipak, ako u obzir uzmemo statistiku i pogledamo koliko je žena u Centralnom komitetu i u parlamentu, to jest, koliko žena zaista ima moć – to je vrlo niska brojka u usporedbi s muškarcima. Sa zanimanjima je jednako. Najneugodniji poslovi su ženski poslovi. Skoro svi medicinari u SSSR-u su žene jer je liječenje besplatno, država liječnike loše plaća, a posao je iznimno težak i zamoran. Žene šalju u obrazovanje i medicinu, ali najvažniji poslovi kao što su znanost ili inženjerski poslovi puno su im teže dostupni, a čak i unutar teško izvojevanih poslova na hijerarhijskoj ljestvici su ispod muškaraca – upravo kao i u kapitalističkim zemljama. Kao i svugdje drugdje, i u Rusiji je prisutna sramota protiv koje se bore ženski pokreti: rad u kući, briga za djecu – i u SSSR-u su za sve to isključivo zadužene žene. Iz toga se može zaključiti da jednakost muškaraca i žena nije ostvarena niti u SSSR-u.



Schwarzer: Koji su razlozi za to?


Beauvoir: Najprije to što socijalističke zemlje nisu zaista socijalističke. Naime, nije ostvaren socijalizam koji mijenja ljude – o čemu je sanjao Marx -, nego su se promijenili proizvodni odnosi. Ali mi smo danas sve više svjesni da sama promjena proizvodnih odnosa nije dovoljna da bi se promijenilo društvo, čovjek. Dakle, u socijalističkim zemljama usprkos različitom ekonomskom sistemu muškarcima i ženama ostaju dodijeljene tradicionalne uloge. To je povezano s time što su muškarci u našim društvima usvojili ono što ja zovem kompleks nadmoćnosti, dakle predodžbu o nadmoćnosti. Oni nisu spremni da ga se odreknu. Oni trebaju podložnost žene da bi podigli sebi vrijednost. A same žene su toliko naučene na to da sebe smatraju manje vrijednima, da se vrlo rijetke usude boriti na toj razini.



Schwarzer: Postoji mnogo nesporazuma oko pojma “feminizam”. Kako ga Vi definišete?


Beauvoir: Sećam se da sam na kraju Drugog spola rekla da sam anti-feministkinja, naime, mislila sam da će se problemi žena sami od sebe riješiti razvojem socijalizma. Feministi su žene – ili čak muškarci -, koje se (možda u vezi s klasnom borbom, ali ipak izvan nje) bore za žene, a da nužno ne povezuju ciljanu promjeru sa cijelim društvom. Danas sam u tom smislu feministkinja. Naime, uvidjela sam da borba na političkoj razini ne vodi tako brzo k cilju. Moramo se, dakle, boriti za konkretan položaj žene prije nego što dođe socijalizam o kojemu sanjamo. Osim toga sam uvidjela da ravnopravnost muškaraca i žena nije nastupila niti u socijalističkim zemljama. Zato sam danas aktivna u pokretu za oslobađanje žena.K tomu dolazi i činjenica– a to je, vjerujem, za mnoge žene jedan od razloga zašto su stvorile ženski pokret -, da čak i u ljevičarskim, pa i revolucionarnim grupama i organizacijama vlada duboka nejednakost između muškaraca i žena. Žene su uvijek radile najniže, najdosadnije i najskromnije poslove, a muškarci su uvijek imali glavnu riječ, pisali su članke, radili sve zanimljive stvari i preuzimali najveću odgovornost. Čak unutar tih grupa koje su u principu tu da oslobode sve – pa i žene i mladež -, čak i tu je žena bila manje vrijedna. Dakle, apsolutno je nužno da žene same uzmu sudbinu u svoje ruke.


Schwarzer: Šta mislite o Novom feminizmu općenito? O borbenim maldim ženama koje su radikalnije nego ikad prije?


Beauvoir: Unutar ženskih pokreta postoje razna strujanja– najviše u Americi gdje su najnaprednija. Od Betty Friedan koja je prilično konzervativna, do SCUM koji je za kastraciju svih muškaraca. I u Francuskoj unutar pokreta postoji više orijentacija, a moja je ona koja pokušava povezati emancipaciju žene s klasnom borbom. Naime, ja mislim da je specifična borba žena ipak povezana s onom koju moraju voditi muškarci te zato odbijam potpuno isključivanje muškaraca. Schwarzer: Što onda - s obzirom na trenutni stadij razračunavanja – mislite o isključivanju muškaraca iz kolektivnog rada na ženskim pravima, što se dešava i u većini ženskih pokreta u Francuskoj? Beauvoir: Da, ja sam za to. Za isključivanje sam muškaraca, ali do određene točke. To je stvar stadija, kako ste upravo rekli,. Za to ima više razloga: najprije treba računati s time da se muškarci niti u takvim grupama ne bi mogli odreći muških refleksa, da bi govorili i naređivali. S druge strane, mnoge žene – što god rekle, a često to i same znaju – imaju određen osjećaj manje vrijednosti, sramežljive su. Kad bi muškarci bili prisutni, mnoge se ne bi usudile govoriti tako slobodno kako to čine kada su među sobom. Posebno je važno da žene unutar svojih grupa ne susreću svojeg muža ili partnera, nikoga za koga su jako vezane jer se moraju osloboditi upravo od njega. Trenutno ni mentalitet muškaraca ni žena ne dopušta iskrenu diskusiju u miješanoj grupi.


Schwarzer: Je li isključivanje muškaraca za Vas praktično pitanje jer bi žene bile sputanije itd.? Ili je to i političko pitanje? Naime, muškarac – tako argumentiraju feministkinje – nije stvorio samo sustav u kojem se žene iskorištava i koji ga reprezentira, nego i individualno profitira od ugnjetavanja žene te je zato u prvoj etapi neprijatelj broj 1.


Beauvoir: Da, zasigurno, ali nije to tako jednostavno. Ovdje odgovara ono što je Marx rekao za kapitaliste: I oni su žrtve. Naravno da je preapstraktno govoriti da se treba boriti protiv sistema, kao što sam ja neko vrijeme radila. Kao žena treba se, naravno, boriti protiv muškaraca. Na kraju krajeva, ne možeš nekažnjeno biti sudionik i profiter nekog sistema, čak i ako ga nisi stvorio, čak i ako ga ne stvaraju današnji muškarci. Na primjer, muškarac od trideset godina nije osnovao ovaj patrijarhalni svijet, ali on od njega na neki način profitira, čak i ako spada u one koji ne žele profitirati. On to usprkos tome čini jer je sigurno usvojio mnoge stvari. Prema tome, prvo se treba boriti protiv sistema, i, drugo, prema muškarcima treba biti barem nepovjerljiv ako ne i neprijateljski raspoložen. Žene moraju odjednom napasti i sistem i muškarce.

Kad je muškarac feminist, to nije posve jednako. Ipak treba zadržati jednu dozu nepovjerenja, čuvati se paternalizma. Žene ne žele da im se zajamči sloboda, one je žele same postići. To uopće nije isto.


Schwarzer: Smatrate li politički korektnim to što određeni broj žena ide toliko daleko da preziru muškarce?

Beauvoir: Možda. Možda nije loše da su neke žene potpuno radikalne i posve odbijaju muškarce. Te žene bi mogle za sobom povući one koje bi zbog manjkave osobne motivacije bile spremne na kompromise s muškarcima. To je vrlo moguće.


Schwarzer:U većini ženskih pokreta postoji i homoseksualna frakcija – koja, inače, uopće nije većina, kako se često čuje, nego manjina koja ipak daje važne impulse. Vjerujete li da ženska homoseksualnost – kao najradikalniji oblik isključivanja muškaraca – u trenutnom stadiju može biti političko oružje?

Beauvoir: O tome još nisam razmišljala. Mislim da je principijelno dobro da su neke žene vrlo radikalne. Ali čini mi se da radi složnosti s heteroseksualkama nije baš umjesno kad previše ističu homoseksualnost i gotovo ju propagiraju ili kad im objašnjavaju različite načine kako da se odreknu muškaraca. Ali zaista mislim da je dobro da postoje homoseksualne žene.



Schwarzer: One tvrde da isključuju seksualne veze s muškarcima jer su one u trenutnim okolnostima nužno represivne…

Beauvoir: Je li seksualna veze između muškarca i žene uvijek represivna? Ne bi li se u međuvremenu moglo raditi na tome da se te veze promjene, a ne zabranjuju? Šokiram se kad mi netko kaže da je svaki koitus zlostavljanje. To ne vjerujem, to ne osjećam. Kad netko to tvrdi, u biti opet preuzima muške mitove. To bi značilo da je muški spol mač, oružje. Mislim da bi civilizacija koja bi bila primjerena i muškarcima i ženama trebala pronaći seksualne veze koje nisu represivne.

Schwarzer:U jednom komentaru Drugog spola rekli ste da vas činjenica što ste žena nikad nije osobno doticala, da ste se našli “u poziciji iznimne nepristranosti”. Želite li time reći da žena individualno može umaknuti svojoj spolnoj ulozi? Kako poslovno, tako i u vezama sa svojim bližnjima?


Beauvoir: Potpuno umaknuti svojoj spolnoj ulozi? Ne! A zašto i bi? Imam tijelo žene– no jasno je da sam imala puno sreće. Izbjegla sam ropstvo žene koliko je bilo moguće, to jest prije svega majčinstvo i poslove u kući. I poslovno, kao profesorica filozofije u vrijeme kad je mnogo manje žena studiralo nego danas, bila sam privilegirana među ženama. A budući da ih je bilo malo, muškarci su bili spremniji prijateljski priznati ženu koja je nešto postigla. Danas, kada su žene češće uspješne, muškarci se moraju bojati za svoje mjesto. Ali kad netko, kao ja, shvati da žena ne mora nužno biti majka i supruga da bi imala ispunjen i sretan život, onda postoji određeni broj žena koje neće morati trpjeti ropstvo. Naravno, moraju se roditi privilegirane ili imati određene intelektualne sposobnosti.


Schwarzer: Jednom ste rekli: “Najveći uspjeh mog života moja je veza sa Sartreom”…

Beauvoir: Da, da…


Schwarzer: … Ali čitav život Vam je bilo važno da budete neovisni. Vjerujete li – imajući na umu da su danas ravnopravne veze između muškarca i žene vrlo teške – vjerujete li da ste riješili Vaš osobni problem?

Beauvoir:

Eva Braun , pogled kroz predstavu

             Postnacistička istraživanja Hitlerova režima uglavnom polaze od pitanja Alfreda Grossera: kako je to uopšte bilo moguće. Zašto je većina nemačkih institucija (vojska, sudstvo, školstvo) toliko entuzijastično podržala Hitlerovu politiku mržnje? Ponuđeni odgovori, od nemačke ekonomske inflacije do propagande nacionalnih mitova, izostavljaju činjenicu da fašizam – kao ideologija - nije prestao sa slomom Trećeg Reicha. Interes za Mein Kampf očito postoji i danas.  Doktrini  "superiornosti" nad mnoštvom. Hitlerova retorika eksplicitno je govorila protiv hrišćanstva i socijalizma kao "nakaradne" brige za podčinjene i slabije. Kao što znamo, "demokratsku rulju" i "kukavičke pacifiste" nacisti su pokušali i fizički ELIMINISATI. Osim toga, čini se da u današnjim društvima traje vrlo slična volja za eliminacijom slabijih. Moram priznati da me ne zadovoljavaju ni psihološka objašnjenja tipa fašizam proizlazi iz dubokog osećaja nesigurnosti i nevoljenosti pojedinca: verovatno je tome tako, ali ne vidim na koji bi način sva porodična i intimna otuđenja mogla završiti na terapijskim kaučima. Kako se onda uopšte možemo nositi s voljom za fašističkom podelom ljudi na "viševredne" i "manjevredne", s fašističkim stavom kako ništa osim krajnjeg nasilja nema nikakvog smisla ili s fašističkom ideologijom poželjne žrtve u krvi?

Umetničko delo, kao npr. predstava o Evi Braun , otvara neke mogućnosti odgovora.

Tvornica snova

Publika, smeštena na EXIT-ovu pozornicu (radi isticanja kamernog ambijenta), Evu Braun susreće u poziciji potpune nemoći: nemu, umorno ispruženu na sofi, zaokupljenu mehaničkim milovanjem lisičjeg krzna kojim se ogrnula. Izvanrednom samokontrolom geste i glasa glumica Darija Lorenci ulazi u ulogu Eve Braun iz perspektive poražene Nemačke, Nemačke kao Hitlerove ljubavnice koja nije ostvarila san o dominaciji svetom. Spori put tela do uspravne geste prati ispoved junakinje o šesnaestogodišnjem stažu igranja "ljubavnice najmoćnijeg čoveka sveta"; uloge u kojoj je Eva Braun morala pristati na stereotip "neobavezno glupe pratilje inteligentnog muškarca".

U ogledalu političke filozofkinje Hannah Arendt, ovakvo "opravdavanje" zla kao banalne poslušnosti ili plitkog oportunizma još jednom publiku poziva na propitivanje vlastitog izbora pristanka ili suprotstavljanja političkom nasilju. Dvoumice oko grotesknosti, tragičnosti ili možda ipak ljudskosti ambicioznog lika "nerealizirane glumice", heroine koja ne bi prezala od života bolje plaćene i posve usamljene prostitutke samo ako je to način da dobije glavnu ulogu u velikom filmskom spektaklu o epskoj pobedi nacizma, osnovica su dramske intrigantnosti lika. Volja Eve Braun u čitavoj transakciji s Hitlerovom seksualnošću vezana je, dakle, za san o glumačkoj karijeri te snimanju holivudskog filma o "ljubavi" s "najmoćnijim čovekom sveta"; jedino što bi želela da Hitlera ne igra veliki vođa lično, nego "bitno fotogeničniji" Clark Gable, po mogućnosti u režiji Fritza Langa.

Već i spomenuta "idealna podela" filmskih zaduženja svedoči o stupnju kulture naslovne junakinje komada. Drama nudi i zanimljivu studiju ledenog licemerja.  Eva Braun o Hitlerovoj privlačnosti izjavljuje: Ne bih mogla podneti njegov izgled da nije Fürer. Čini se da dramatičar Stefan Kolditz, nekadašnji asistent Heinera Müllera, traga za ženskom varijantom glumačkog Mefista kao nacističkog sluge iz romana Klaussa Manna: ženskim licem "zavedene" Nemačke. Zanimljivo je da mnoge suvremene kritike nacizma, od dramskog dela Thomasa Bernharda do Schwabovih Predsednica ili Kolditzove Eve Braun, kao fokus individualne i kolektivne neetičnosti uzimaju lažne ženske "žrtve" iz malograđanske svakodnevice. Njihova servilna stvarnost u pravilu je postavljena kao kontrast megalomanskim ambicijama o upravljanju svetom. Obe varijante de facto pronalaze korijen fašizma u eskapizmu likova.

Čekanje...

      EXIT-ova predstava hronološki prati poslednjih pedeset minuta života Eve Braun, no pritom niz analepsi upoznaje publiku s dužom istorijom dotadašnjeg Evina načina života. Ono što je junakinju ikad zanimalo tiče se doterivanja, kozmetičkih preparata, novih cipela, ceremonijalnih zabava visokog društva. Ambicija glume zapravo je lažna ambicija – Eva nema ni interes ni kvalifikacije vezane za izvedbeno usavršavanje, ali (simetrično Hitleru), želi vladati ljudskom pozornošću i želi biti apriorno prihvaćena. Darija Lorenci fenomenalno igra psihotično, na početku depresivno, ali kasnije sve bjšnje raslojavanje lika Eve Braun u furiju nerealizirane mitomanije. U beketovskoj tradiciji beskrajnih čekanja na Događaj koji se nikako ne može dogoditi (jer ga se očekuje IZVANA, umesto da ga se izazove IZNUTRA), Eva Braun dugogodišnje čekanje statusa zvezde u poslednjem satu svog života zamenjuje čekanjem na smrtnu osudu. Izriče je sama sebi, kako bi barem u smrti pokraj Hitlera bila prepoznata kao njegova tajna ljubavnica. Dramu završava na kolenima, ponovno u poziciji nemoći, ovaj put definitivne.

U analitičkoj tradiciji Aarona Becka, mogli bismo zaključiti da stalno "čekanje" protagonistkinje zapravo konotira smrt za života – apsolutno odustajanje od svega osim snova, zbog toga "mirno" ili ravnodušno primajući i vesti o tuđim smrtima. Pasivnost junakinje neprestano legitimira genocidnu politiku koja se odvija svuda oko nje (Eva Braun zna sve o koncentracionim logorima). Drugim rečima, Eva Braun ili Nemačka sebe su dovele u stanje ravnodušnog leša davno pre no što su počela osvajanja okolnih zemalja ili ubijanja nepoćudnih građanina.

Istina glume

Naglašavam da je svaki pokret i svaki udisaj Darije Lorenci ne samo do kraja motiviran, nego glumački duboko prostudiran. Lorencijeva u isti mah i optužuje i brani Evu Braun, poklonivši joj puno više od opšteg mesta Hitlerove ljubavnice: očaj, okrutnost, bes, poslušnički karakter, traumu zarobljenosti u vrlo restriktivnu socijalnu ulogu večitog čekanja da joj Hitler udeli nekoliko minuta svog vremena te daljnjeg čekanja da se domogne slavne filmske uloge. U slučaju umetnice Darije Lorenci ne radi se ni o glumici kao estradnom zabavljaču ni o glumici kao isključivo vizualnom ukrasu kazališnih slika. Naprotiv, reč je o kompletnoj umetničkoj izvedbi intelektualne i emocionalne refleksije. U izvedbi Lorencijeve, fašizam se dogodio (i događa) onda kada opsesivno posegnemo za mitovima o Velikom Spasitelju, umesto da nesavršenom svetu pomognemo nesavršenom samoinicijativom.

Eva Braun također postavlja pitanja o smrtonosnom manjku zainteresiranosti građana za političke događaje te o kobnim posledicama autističnog povlačenja u privatne snove. Vredno je reći da predstava režijski ne mora posezati za gestom velikog spektakla kako bi razobličila složeni sistem socijalnih nepravdi: intimistički fokus jednako toliko otkriva gnjilež u središtu opresivnih hijerarhija.