O smislu i besmislu, Karl Gustav Jung

 

Bogati smo znanjem, ali ne i mudrošću.

Najmanje sa smislom, uvek je vrednije od najvećeg bez smisla.

Kao što je telu potrebna hrana, i to ne bilo koja već samo ona koja mu prija, tako je i duši potreban smisao njenog bića, i to ne bilo koji već onaj slika i ideja koje mu prirodno odgovaraju, to jest one što su od nesvesnog pokrenute.

Prava istina može zadovoljiti razum ali ona nikad ne pokazuje smisao ljudskog života, kojeg duša obuhvata i izražava. Psihoneuroza je u krajnjem slučaju, bolest duše koja nije našla svoj smisao. Ali iz ove bolesti duše nastaje svekoliko duhovno stvaralaštvo i svekoliki napredak duhovnih ljudi i razlog bolesti je duhovna regresija, duševna neplodnost.

Ko vazda u strahu živi ima za to i razloga. Nije mali broj pacijenata kojima se strah mora ulivati, pošto se izgubio nagon zakržljalosti; čovek koji ne strahuje stoji na ivici provalije...

Bog je opšte iskustvo, koje samo nejaki racionalizam i odgovarajuća teologija zamračuju. Nauka traga za istinom... Crkva ima istinu i zato ne traga za njom. Bog je očito, psihička a ne fizička činjenica, to jest on je samo psihički ali ne i fizički spoznatljiv.

Neuroza u stvarnosti obuhvata dušu bolesnikovu ili bar njen bitni deo, i ako bi se ona kao odgovarajuća racionalizovana namera mogla otkloniti kao bolestan zub, time se ne bi ništa postiglo već nešto suštinsko izgubilo to jest toliko koliko je misliocu cilj sumnja u istinu, ili moralnom čoveku iskušenje, ili da se hrabar čovek oslobodi straha. Neuroze se otarasiti znači isto što i postati izlišnim predmetom, jer život baš time gubi sboj vrhunac i smisao. Bolesnik se mora naučiti ne na to kako da je se oslobodi već kako da je "nosi".

Izgleda da bi opštoj duši čovečanstva više odgovaralo ako bi se na smrt gledalo kao na ispunjenje smisla života i kao njegov najistinskiji cilj umesto kao na besmisleni prestanak.

Smrt je drugo rođenje i proteže se preko groba. Bolje je sa vremenom ići napred nego protiv vremena nazad.
Bilo bi dakle sa duševno lekarskog stanovišta poželjno, ako bismo pomislili da je smrt samo prelazak, deo jednog dugog i trajnog životnog procesa. Još je razumljivije da je volja za životom jednaka volji za smrću.

A ipak kraj života to jest smrt biće samo tada razuman cilj, ako je život ili toliko bedan da je najposle radostan ako uopšte prestane, ili ako postoji uverenje da sunce sa istim posledicama sa kojima se diže u podne isto tako teži zalasku "da bi obasjalo daleke narode".

Čovečanstvo je psihološki uglavnom još u stadijumu detinjstva. Velikoj većini su potrebni autoritet, vođenje i zakoni.

Tako smo mi s jedne strane disciplinovani, organizovani i racionalni, ali s druge strane stoji ugnjeteni primitivac lišen obrazovanja i kulture. Ovo objašnjava mnoge naše padove u zastrašujuće varvarstvo. U gomili, bez sumnje, i najveća masa poseduje vazda pravu istinu ali isto tako - najveće katastrofe.

Mržnja čoveka uvek se usredsređuje na nešto što njegova vlastita rđava svojstva dovode do svesti.

Osmotrimo đavolska sredstva razaranja! NJih su izmislila potpuno nevina gospoda, razumni i uvaženi građani koji su sve ono što i sami želimo da budemo. I kad čitava stvar ode u vazduh i otvori se neopisivi pakao razaranja izgleda kao da za to niko nije odgovoran. Dešava se jednostavno, a ipak je sve to čovekovo delo. Ali pošto se svako u to slepo uveri da on nije ništa drugo do skromno i nevažno biće koje smerno izvršava svoje obaveze te zaslužuje skroman životni opstanak, niko ne primećuje da je ova posve racionalno organizovana masa koja sebe naziva državom ili nacijom gonjena od jedne nelične, nevidljive ali delatne sile koja se od nikog i ničime ne može sprečiti. Ova strahovita sila se uglavnom objašnjava kao strah od susedne nacije za koju se misli da je opsednuta zlim đavolom. Pošto niko nije u stanju da spozna gde i koliko je opsednut i nesvestan sopstveno stanje se jednostavno projicira na suseda i na taj način ostvari sveta dužnost, najvažniji kanoni i zarazni gas. Ono što je pri tom najgore jeste da je sasvim u pravu. Susedima se vlada pomoću nekontrolisanog i nekontroljivog straha, baš kakav je on i sam. Dobro je poznata činjenica da su u ludnicama pacijenti koji boluju od straha, daleko opasniji kao takvi gonjeni gnevom i mržnjom. Psihologija rata je ovo stanje jasno istakla: sve što sopstvena nacija čini je dobro, sve što druge čine, rđavo je. Tada je na subjektu zadatak da svu onu prostotu đavolje stvari koje se pripisuju drugom i koje dovode do nesuglasica, prebaci na sopstveni račun. Najiritirajuće u ovoj proceduri jeste ubeđenje da, s jedne strane, ako se ljudi tako ponašaju život postaje snošljiviji i, s druge, osećanje najžešćeg otpora da se ovaj princip primeni i na sebi samome - bar u stvarnosti. Ako to drugi učini ništa bolje se ne bi moglo poželeti; ali ako to sam učini onda je to nepoželjno. Neurotično se ustvari kroz neurozu primorava da ostvari ovaj napredak, ali normalno ne, zato ono doživljava svoju psihičku smetnju, socijalno i politički, u formi masovno psihološkog ispoljavanja na primer ratova i revolucija. Realna egzistencija jednog neprijatelja kome se može natovariti ovo zlo predstavlja nepredvidljivu povlasticu savesti: bar se otvoreno može reći ko je đavo, to jest, da je posve jasno da se razlog zle kobi nalazi spolja a ne u sopstvenom stavu.

Reči su postale dosta jevtine. Bivstvo je skuplje i zato radije zamenjuje reč.

Nama u zaprepašćujućoj meri prete ratovi i revolucije koji nisu ništa drugo do psihičke epidemije. U svako doba nekoliko miliona ljudi se nađe u zaslepljenosti i mi ponovo imamo svetski rat ili uništavajuću revoluciju. Umesto što je izložen divljim zverima, strmoglavim stenama, poplavama, čovek je sada izložen svojoj duševnoj elementarnoj sili. Psihičko je snažna sila koja mnogostruko prevazilazi sve druge sile zemlje. Ljubi se buka pošto ona ne dozvoljava da se dođe do reči.

Duša je mnogo komplikovanija i nedostupnija od tela. Ona je takoreći polovina kosmosa koja utoliko postoji ukoliko ju je čovek svestan. Zato duša nije samo lični već i svetski problem.

Opasnost što nam svima preti ne dolazi iz prirode već od ljudi, od duše pojedinaca i mase.Potrebno je samo skoro neprimetno narušavanje ravnoteže neke vodeće glave pa da svet zaroni u krv, vatru, radioaktivnost.
Kao što je atomska bomba jedino do sada nedostignuto sredstvo za masovno fizičko uništavanje tako rđavo vođen razvoj duše vodi masovnom duševnom uništavanju.

Svekolika kultura je širenje našeg svesnog bića. Duša je otac i mati svekolikih prividno nerešivih problema koji se pred našim očima dižu do neba. Ali čovek mase ne vredi ništa, već je gola partikula koja je izgubila smisao ljudskog bića a time i dušu.

Ako bi se ona (država) mogla personifikovati proizašao bi individuum ili, pak, monstrum koji je u duhovnom i etičkom pogledu daleko ispod nivoa većine pojedinaca koji je čine, jer on predstavlja psihologiju mase u najvećoj potenciji. Ukoliko je veća zajednica, utoliko se više individuum moralno i duhovno poništava i time se takođe koči jedini izvor moralnog i duhovnog napretka društva. Bez slobode nema morala.

Glavna opasnost se sastoji u direktnom i indirektnom egoizmu, to jest u nesvesnom o skoro istoj vrednosti sa bližnjima.
Veliki problem čovečanstva nikada još nisu nastajali kroz opšte zakone već se uvek rešavaju samo kroz obnovu stava o pojedinačnim zakonima.


Karl Gustav Jung

 

Alen de Boton, Kako Prust može promeniti tvoj život

S obzirom na hiljade stranica trinaestodelnog autobiografskog romana, "U traganju za izgubljenim vremenom" Marsela Prusta,  ne bi trebalo da bude nedoumica o tome gde je to vreme otišlo.  Alen de Boton je pokušao da dokuči  to vreme i samo delo u devet lakih komada koji bi čitaocu trebali da pokažu "Kako Prust može promeniti tvoj život."
Da bi bila jasnija poyadina Botonovog pristupa treba podsetiti da je on začetnik biblioterapije. Esej je neka vrsta upute u samopomoći .
"Ideja da je kultura doslovno utočište u kome možemo da pronađemo odgovore neobično je zanemarena", objašnjava  Boton i dodaje da je "kultura postala aktivnost koju ljudi obično praktikuju kao gosti, ponekad navrate u prolazu nedeljom".




Čitava jedna filozofija, ne samo čitanja, već života, moglo bi se reći da se pomalja iz jedne usputne primedbe Lisjena Dodea koji nam saopštava sledeće:
‘Novine je čitao sa velikom pažnjom. Ne bi prevideo ni odeljak s kratkim vestima. Kratka vest se, zahvaljujući njegovoj imaginaciji i njegovoj fantaziji, kad je on ispriča, preobraćala u pravi pravcati tragičan ili komičan roman.’

[...]

“Šta je Prust doručkovao? Pre nego što je njegova bolest postala suviše ozbiljna, dve šolje jake kafe sa mlekom, poslužene u srebrenoj džezvi sa utisnutim njegovim inicijalima. Voleo je da njegova kafa bude čvrsto sabijena u filter sa vodom načinjen tako da kroz njega prolazi kap po kap. Takođe, kroasan, koji je njegova služavka donosila iz pekare u kojoj su tačno znali kako treba da bude pripremljen, kao i dvopek namazan puterom, koji bi umočio u kafu pošto pregleda svoju poštu i pročita novine.

‘Zahvaljujući onom gnusnom i pohotljivom činu koji se zove čitanje novina’, zapisao je Prust, ‘sve nesreće i kataklizme koje su se dogodile u svetu tokom poslednja dvadeset četri časa, bitke koje su stajale života pedeset hiljada ljudi, ubistva, užasi, bankrotstva, požari, trovanja, samoubistva, razvodi, nečovečne emocije državnika i glumaca, pretvaraju se za nas, a da nas se čak i ne tiču, u jutarnju zabavu, mešajući se čudesno, na naročito uzbudljiv i okrepljujući način, s preporučenim unošenjem nekoliko gutljaja café au lait.

[...]

“Tragajući za novinama koje bi čitao u Parizu dvadesetih godina dvadesetog veka, neko bi mogao naleteti na naslov koji glasi L’Intransigeant. Ove novine imale su reputaciju zbog traganja za vestima, velegradskog ogovaranja, opširnog oglašavanja i oštrih uvodnika. Imale su, takođe, običaj da smišljaju velika pitanja i pozivaju slavne Francuze da pošalju svoje odgovore na njih. [...] ‘Konačno, što se vas tiče, šta bi ste vi radili u svojim poslednjim časovima?’ [...] Rad da sarađuje u novinama, i svakako osoba spremna da pomogne, Prust je poslao sledeći odgovor za L’Intransigeant:
“Ja mislim da bi nam život iznenada izgledao čudesan kad bi nam bilo zaprećeno da umremo kako vi kažete. Samo pomislite koliko je mnogo projekata, putovanja, ljubavnih doživljaja, učenja, koje on – naš život – skriva od nas, učinjeno nevidljivim zbog naše lenjosti koja, sigurna u budućnost, neprestano odlaže sve to.

Ali neka sve ovo preti da postane nemoguće zausvek, kako bi tad opet postalo lepo! Ah! Kad sye samo kataklizma ne bi dogodila ovoga trenutka, mi ne bismo propustili da obiđemo nove galerije Luvra, da se bacimo kraj nogu devojke X., da preduzmemo putovanje u Indiju.

Kataklizma se ne događa, mi ne činimo ništa od svega toga zato što se ponovo nalazimo u središtu uobičajenog života, gde nehat umrtvljuje čežnju. Pa ipak, ne bi trebalo da nam bude potrebna kataklizma da bismo voleli život danas. Trebalo bi da bude dovoljno da pomislimo na to da smo ljudska bića i da smrt može doći već ove večeri.”

Jack London,Kralj alkohola

KRALJ ALKOHOLA

U alkoholu se nalaze kobna naslućivanja istine.

Svakom je čoveku lako da se skotrlja u jarak. Ali je strahovito iskušenje za čoveka da stoji čvrsto uspravno na svojim dvema nogma i da zaključi kako na celom svetu postoji za njega samo jedna sloboda, a to je da može unapred izbrati dan svoje smrti.
A sve to nije dobro za čoveka koji je stvoren da živi, da voli i da bude voljen.

Intenzitet i trajnost su stari neprijatelji, kao vatra i voda. Oni se međusobno uništavaju. Oni ne mogu postojati zajedno.

Samo čovek koji je gladovao može pravilno da oceni vrednost hrane. Jedino mornari i stanovnici pustinja znaju pravu vrednost sveže vode. A samo dete, sa detinjom maštom, može da shvati vrednost stvari koje su mu dugo bile uskraćivane.

Čovjek plaća po gvozdenoj skali - za svaku snagu istom takvom slabošću, za svaku visinu odgovarajućom nizinom, za svaki uobraženi božanski trenutak istim tolikim vremenom u sluzi gmizavca. Svaki podvig iz veoma davnih dana i nedelja života proživljenog u ludim, veličanstvenim trenucima mora se platiti skraćenjem života.

Nije vazno šta čovek treba da čini ili ne treba da čini. Važno je ono što čovek čini.

Čemu uopšte život, ako je ovo sve? Ne, tu mora da postoji nešto više, negde dalje i iza ovoga.

Izgleda da ima različitih vrsta istine na ovom svetu. Neke su vrste istine istinitije nego druge. Neke su vrste istine - laži, a baš su te vrste one koje imaju najveću upotrebnu vrednost u životu, koje žele da se odraze i da žive.
Kaže se da se neki ljudi rađaju sretni, dok drugima sreća mora da se nametne.

Nema pravde na svetu. Sve je lutrija.

Čovek je upola pobeđen kad to priznaje.

Čuo sam kako mladost zove u noći:
Nestalo je radosti, koja me je držala na svetu;
Jer nemam više čvrstog tla da po njemu koračam:
Jutro se pretvara u dan,
Ono ne smije ni za trenutak da zastane,
Jer mora svet da ispuni svetlošću.
Moja duša iznenada dođe i prođe,
Isčezne brže od mirisa ruža,
Posle kratkog sjaja na nebu.
Da, ja sam mladost, jer moram umreti!

Mladost se uvek prezrivo smeje ruševinama starosti.
Uloga koju alkohol igra sam po sebi, neznatna je prema ulozi koju igra društvena atmosfera u kojoj se pije.

Prodro sam do dna svoje duše i otkrio neslućene snage i veličine.

Čoveku, jedinom među životinjama, data je strašna povlastica - razum.

Čemu se uzdržavati!
Život i ljubav su kao noć i dan, nude nam se po sopstvenoj volji, a ne po našoj.
Primi njihove darove dok možeš...

Biti glup znači biti sretan.

Veselost isto toliko zavisi od stanja stvari u nama, koliko i od stanja izvan i oko nas.

... to je jedna od navika podanika Džona Barlikorna (Kralja alkohola). Kad ih zadesi sreća, oni piju. Kad nemaju sreće, oni piju u nadi da će sreća doći. Ako mesto sreće dođe nesreća, oni piju da zaborave. Ako se sretnu s prijateljem, oni piju. Ako se posvašaju s prijateljem i izgube ga, opet piju. Ako im je udvaranje krunisano uspehom, toliko su srećni da moraju piti. A ako budu odbijeni, piju iz suprotnog razloga. Ako nemaju baš ništa da rade, oni i tada piju, jer sigurno znaju da će, kad popiju dovoljan broj čaša, crvi početi da gmižu u njihovim mozgovima i da će imati pune ruke posla. Kad su trezni, žele da piju. A kad se napiju, žele da piju još više. 

Karel Čapek,

Zamislite koja bi tišina nastala kada bi ljudi govorili samo o onome što znaju.

Čovek koji nije mogao da spava

Kad čovek ne može da zaspi, on se, pre svega, trudi da ne misli ni na šta i zato broji ili se moli bogu. Najedanput se seti, gospode bože, juče sam zaboravio da uradim to i to! A posle mu padne na pamet da su ga možda prevarili u radnji kad je plaćao. Onda se seti kako su mu onomad žena i prijatelj tako čudno odgovorili. A kad počne da pucketa neki komad nameštaja, čovek pomisli da je lopov, pa ga obuzme vrućina od straha i stida. A kad je već sav obuzet strahom, počne da razmatra svoje telesno stanje i znojeći se od užasa razmišlja o onom što zna o zapaljenju bubrega ili o raku. I najedanput mu iskrsne u duši sećanje kakvu je neprijatnu budalaštinu uradio pre dvadeset godina pa se prosto znoji od sramote. I suoćava se korak po korak s nekim čudnim sobom, koga ne može ni da otkloni ni da iskupi; sa svojom slabošću, svojim grubostima i gadostima, slabostima i prestupima, glupostima, brukama i dvano preživelim patnjama. Vraća se sve mučno i bolno i ponižavajuće što je bilo kad doživeo; ničeg nije pošteđen onaj ko ne može da spava. Sav tvoj svet se iskrivljuje i dobija mučne pespektive; stvari na koje si već zaboravio keze se na tebe kao da ti govore…



__________________________________________________________

POŠTARSKA BAJKA

Poštar Kolbaba naišao je na neadresirano pismo u kojem vozač Francek prosi ruku gospodice Marice. Kolbaba je odlučio pod svaku cijenu pronaći gospodicu Maricu. Njegovo traganje trajalo je godinu i jedan dan.

I tako je gospodin Kolbaba već hodao godinu i jedan dan ali nije mogao uručiti pismo onoj pravoj gospođici Marici. Upoznao je mnogo toga: vidio je sela i gradove, polja i šume, izlazak i zalazak sunca, povratak ševa i dolazak proljeća, sjetvu i žetvu, vrganje u šumi i šljive koje dozrijevaju, u Žatecu je vidio hmelj, a u Melniku vinograde, u Trebonju šarane, a u Pardubicama medenjake. Budući da je traženje potrajalo već godinu i jedan dan, sjeo je sav potišten kraj ceste i pomislio: »Sve je uzalud, vjerojatno nikada neću pronaći gospođicu Maricu”. 

Zamalo se rasplakao od tuge. Žalio je gospodicu Maricu jer nije dobila pismo od momka koji ju je volio više nego sama sebe; žalio je i sebe sama zato što se toliko namučio i nahodao po kiši i vrućini i pasjem vremenu i nevremenu, a sve je bilo uzalud.

I dok je tako sjedio i tugovao sam nad sobom, cestom je nadolazio neki automobil. Vozio je polako, oko šest kilometara na sat, pa je gospodin Kolbaba pomislio: »E, to mora da je neka krntija kada se tako vuče.« Ali kad se auto približio, vidio je da je to, kakvog li čuda, lijepi osmocilindarski bugatti; za njegovim upravljačem tužan, u crno odjeven vozač, a otraga tužan, u crno odjeven gospodin.

Kad je taj tužni gospodin ugledao kraj ceste turobnoga gospodina Kolbabu, naredio je vozaču da se zaustavi i rekao: - Dodite, poštaru, povest ću vas djelić puta.

Gospodin Kolbaba bio je sretan jer su ga boljele noge od dugog hodanja; sjeo je do tužnoga crnog gospodina, i automobil je polako i tužno krenuo. Kada su prevalili otprilike tri kilometra, prozborio je gospodin Kolbaba:

- Nemojte mi zamjeriti, gospodine, vi valjda idete na pogreb, zar ne?- Ne idemo - rekao je tužni gospodin šupljim glasom. - Zašto mislite da idemo na pogreb?

- Pa - rekao je gospodin Kolbaba - gospodine, jer ste vi tako tužni.

- Ja sam tužan - rekao je gospodin mrtvačkim glasom - zato što moj auto tako polako i tužno vozi.

- Pa, da, rekao je gospodin Kolbaba. - Zašto ovaj lijepi bugatti tako polako i tužno vozi?

- Zato što ga vozi tužan vozač, rekao je crni gospodin turobno.

- Aha - uzdahnuo je gospodin Kolbaba. - Oprostite, gospodine, a zašto je zapravo taj gospodin vozač tužan?

- Zato što nije dobio odgovor na pismo koje je poslao prije godinu i jedan dan - odgovorio je crni gospodin. - Znate, on je pisao svojoj najdražoj, ona mu nije odgovorila, pa sad misli da ga više ne voli. 

Kad je to gospodin Kolbaba čuo, upitao je: - Nemojte mi zamjeriti, ne zove li se vaš vozač Francek?

- Zove se gospodin Franjo Svoboda - odgovorio je tužni gospodin.

- A ona gospodica ne zove li se Marica? - pitao je dalje gospodin Kolbaba.

Tada se oglasio tužni vozač i žalosno uzdahnuo: - Gospodica Marija Novakova zove se nevjernica koja je zaboravila moju ljubav.

- Oho! - uzviknuo je gospodin Kolbaba veselo - Stari moj, znači vi ste onaj smušenko, onaj glupko, ona budala, onaj zbunjola, onaj ridikul, onaj ćaknuti, onaj udareni, ona truba, onaj nespretnjaković, onaj magarac, onaj tupko, onaj šašavac, onaj zvekan, onaj Bubimir, onaj lupljeni, onaj blesko, onaj osel, onaj bedak, onaj majmun, ona bundeva, ona naivčina, onaj mulac, onaj bivol, onaj munjeni, onaj klipan, onaj telac, onaj tikvan, onaj Toro, onaj 

Gaučo, ona tuka, onaj zafrkant koji nam je u poštanski sandučić ubacio pismo bez adrese i poštanske marke? A joj, baš mi je drago da imam čast upoznati vas! Kako vam je gospođica Marica mogla odgovoriti kad uopće nije dobila vaše pismo?

- Gdje je, gdje je moje pismo?! - viknuo je vozač Francek. - Pa - rekao je gospodin Kolbaba, - kad mi kažete gdje gospodica Marica stanuje, pismo će, da znate, naći put do nje. Stari moj, već godinu i jedan dan nosim ga u torbi i tražim po cijelom svijetu pravu gospođicu Maricu! Dragi momče, sada odmah i smjesta, brzo i bez odgađanja, dajte mi adresu gospodice Marice, a ja ću otići i uručiti joj pismo.

- Nećete vi sami nikamo, gospodine poštaru - rekao je onaj gospodin - ja ću vas odvesti. Hajde, Francek, nagazi na papučicu, idemo gospodici Marici. 

Čim je to rekao, vozač Francek je nagazio na papučicu, vozilo se trgnulo i jurnulo šezdeset, sedamdeset, sto, sto i deset, sto i dvadeset, sto i pedeset na sat, sve brže i brže, dok je motor zavijao, tutnjao, pjevao i klicao od sreće. Crni je gospodin morao držati šešir objema rukama da mu ne odleti, a gospodin Kolbaba se objema rukama držao za sjedalo dok je gospodin Francek vikao: - Gospodine šefe, vidite li kako vozi, ha? Sto i osamdeset

kilometara na sat! A joj, pa mi više ne vozimo, mi lebdimo i kormilarimo u zraku, pogledajte, gospodine šefe, dobili smo krila!

(Prevela Dagmar Ruljančić)

_____________________________________________________

Rat sa daždevnjacima

Abe, znaš šta mislim? Mislim da bi se na ovom ostrvu dao napravit fantastičan film."
"Sjajan ideja, draga? Kakav?"
"Pa, ono... Zamisli da sam ja na tom ostrvu Robinzonka. Ženska Robinzonka.
Zar nije to originalna ideja?"
"Da… A kako bi dospela na ostrvo?"
"Lepo. Znaš, našu bi jahtu potopila oluja a vi bi ste se svi podavili."
"Zar i Fred? Mislim, on je odličan plivač."
"Onda bi Freda morao poesti morski pas. To bi bio fantastičan detalj.Fred ima krasno telo, ko stvoreno za tako nešto!"

"Uhhh… A dalje?"
"Mene bi onesvešćenu izbacio val na obalu. Na sebi bi imala onu pidžamu sa plavim prugama koja ti se tako svidela pre tri dana. To bi zapravo trebao biti film u boji. Svi kažu da mi plavo paše uz kosu."
"A ko bi te našao?"
"Niko. Jer ja ne bi bila Robinzonka ako na ostrvu ima ljudi. Zato je to tako fantastično. Zamisli: ja u naslovnoj i jedinoj ulozi u filmu!"
"I šta bi radila u čitavom filmu?"
"Kupala bih se i pevala na steni."
"Šta, u pidžami?"
"Bez nje!"
"Pa ne bi valjda u celom filmu bila gola?"
"Zašto ne? Šta tu smeta?"

(gunđanje)

"A onda… Čekaj, znam! Onda bi me oteo strasno dlakavi crni gorila!"

(frajer pokriva dekom svoje dlakave noge)

"Al… tu nema gorila."
"Ima! Ovde ima svih mogućih životinja. Moraš na to gledati umetnički! Uz moju put strašno odgovara gorila. Inače, jesi li primetio kako Fredova cura ima dlakave noge?"
"Errr… Ne."
"Uglavnom, onda bi iz šume izašao mlad i prekrasan divljak koji bi nosio samo venac na glavi i luk i strele i spasio me. I onda bi me odveo u selo kanibala."
"Al… ovde ih nema."
"Ima. I ljudožderi bi me hteli žrtvovati bogovima i pevali bi havajske pesme ko oni crnci u restoranu. A onda bi se u mene zaljubio jedan divljak, možda poglavica kanibala…. A zatim i jedan belac…"
"Errr.. od kud sad tu belac?"
"Mogao bi biti kanibalski zarobljenik… Recimo slavni tenor koji im je pao u ruke. Tako bi se u filmu moglo i pevati."
"I šta bi on nosio?"
"Tenor bi isto bio go."
"Al… zar nisu tenori obično jako debeli i ružni?"
"Onda bi Fred mogao igrati tu ulogu a glas od tenora bi nasinhronizovali na njega u scenama pevanja."
"Čekaj, zar nije Freda već pojeo morski pas?!"
"Ne smeš biti tako grozno realističan. S tobom se UOPŠTE ne može razgovarati! A onda bi me poglavica omotao golu u bisere…"
"Zar ovde ima bisera?"
"Ovde ima celo more bisera! A Fred bi se iz ljubomore boksao s njime na steni pod kojom se lome valove. I videla bi mu se silueta na mesečini. Ne bi li to bio fantastičan prizor? I onda bi on i ja pali u vodu i tu bi mogao biti onaj detalj sa morskim psom. Jao, što bi se njegova cura naljutila da me vidi u filmu sa Fredom! A ja bih pošla za tog krasnog divljaka i stajali bismo ovde na obali… za zalazećim suncem u pozadini…sasvim goli… i film se polako zatamnjuje…. A sad ja idem u vodu."


(Otrči se gola kupati)

_________________________________________________________

Rudolf Štajner, Čovek i žena u svetlu duhovne nauke

1908, Munchen


.....iza polariteta osetilnog sveta, čovek i žena su samo haljine, plahte koje skrivaju pravu prirodu ljudskog bića. Mi moramo tražiti iza haljina, jer duh je tamo. Ne smemo samo razmatrati vanjsku stranu duha, moramo ući u sam duh.

Vrlo značajan naučnik devetnaestog veka kao osnovnu kvalitetu žene opisao je poniznost. Drugi čiji komentar je jednako vredan označio je kao određenje ljutnju. Drugi naučnik koji je pokrenuo mnogo kontroverzi došao je do zaključka da je ženska priroda u osnovi pokornost, dok je jedan drugi osećao da se sastoji od želje za dominacijom. Jedan je opisao ženu kao konzervativnu, dok je drugi osećao za ženu da je istinski revolucionarni element u svetu. I još je jedan rekao da je sposobnost analize dobro razvena kod žena, kao suprotnost drugima koji su verovali da ženi nedostaje ova sposobnost u potpunosti i samo je razvila sposobnost sinteze.
Ova čudna zbrka može se proširivati neograničeno, mada se na kraju može naučiti da su,kroz čisto vanjsko gledanje na stvari, inteligentni ljudi vođeni do suprotnih zaključaka. Ako bi neko želeo dublje ući u problematiku morao bi se upitati da li ovi posmatrači kreću od pogrešnih pretpostavki. Ne može se samo gledati na vanjštinu, već se mora razmatrati celina ljudskog bića. Nagoveštaj istine sinuo je kod mnogih istraživača sam od sebe. Međutim to je pridruženo materijalističkoj misli. Uzmimo primer mladog čoveka, Otto Weininger, koji je napisao knjigu naslovljenu Sex and Character. Otto Weininger je bio čovek s velikim potencijalom kog, međutim, nije uspeo da razvije zbog velikog utega materijalizma koji je preostao u njegovoj duši. On je bio mišljenja da se na individualno ljudsko biće ne može gledati kao isključivo muško ni kao žensko već pre da je muško mešano sa ženskim i obrnuto. Ovaj embrio ideje sinuo je u duši Weininger-a ali je bio opterećen prevladavajućim materijalizmom. Tako je Weininger zamišljao da postoji  interakcija materijala muškog i ženskog principa da se u svakom čoveku može naći skrivena žena i u svakoj ženi skriven muškarac. Ali iz ovoga, došli su mu neki čudni zaključci. Weininger je, na primer, kazao da žena ne poseduje ego, individualnost, karakter, ili ličnost, nema slobodu i tako dalje. Jer je njegova teorija bila čisto zaokupljena samo s materijalom, kvantitativnim mešanjem muških i ženskih svojstava, sledilo je da čovek posjeduje sve ove stvari. Ovo se, međutim ne svodi ni na šta zbog njegovih drugih muških kvaliteta. Dakle ako uđemo u ovo logički brzo ćemo otkriti teoriju koja poništava sebe. Ipak kao što možemo videti, ima nešto istine u njoj.
........................................

 Međutim čudno može izgledati, dublje promatranje će otkriti sledeće: nešto od suprotnog pola leži skriveno u svakoj osobi. Međutim nije dobro gledati u sve vrste nenormalnih fenomena, radije trebamo posvetiti pažnju normalnim opažajima. Ako uporedimo ove činjenice, nije više moguće govoriti striktno o čoveku i ženi, već radije o muškim i ženskim kvalitetama. Određene kvalitete u ženi rade više izvana dok druge više iznutra. Žena ima muške kvalitete unutar sebe a čovek ženske kvalitete. Na primer čovek postaje ratnik kroz vanjsku snagu telesne prirode, žena poseduje unutarnju hrabrost, hrabrost žrtve i posvećenosti. Čovek donosi svoju kreativnu aktivnost da se nosi s vanjskim svetom. Žena radi s posvećenom osetljivošću u svetu. Bezbrojni fenomeni života postaće nam jasni ako razmišljamo o ljudskoj prirodi kao da skupa rade dva suprotna pola. U čoveku muški princip radi vani, a ženski živi više unutra, dok je kod žene upravo suprotno.
Tko god je sposoban na ovaj način gledati dublje u mušku i žensku prirodu zna da su intimnija proživljavanja dva pola vrlo različita, i moraju biti vrlo različita. Naša cela zemaljska egzistencija je kolekcija vrlo raznovrsnih proživljavanja. Međutim, ova proživljavanja mogu postati napredna samo ako su prikupljena sa stajališta oba pola. Dakle možemo videti da čak i ako razmatramo ljudsko biće s obzirom na dva niža člana, u stvarnosti vidimo biće s dve strane. Tako dugo dok neko gleda na fizičko telo malo toga može biti shvaćeno. Duhovnost koja leži ispod također mora biti prepoznata. Kroz njegovu mušku prirodu pojavljuje se unutarnja čovekova ženstvenost, i kroz ženinu žensku prirodu pojavljuje se njena unutarnja muškost. Sada se može shvatiti zašto ima toliko krivih prosudbi u vezi ovog pitanja; zavisno da li se gledaju unutrašnji ili vanjski aspekti. U razmatranju samo jedne strane ljudskog bića, osuđeni smo na slučajnost. Ako, na primer, jedan istraživač nađe da je glavna odlika žene poniznost, drugi da je predmet ljutnje, to jednostavno znači da su oboje gledali samo jednu stranu ljudskog bića. Sa ovakvim pristupom mora doći do greške. U cilju da prepoznamo punu istinu moramo gledati na celo ljudsko biće.


 

PRAVO NA ABORTUS: volela bi da me majka abortirala

Tekst koji je podigao prašinu objavljen je na web stranici zanimljivog magazina Role/Reboot koji se bavi ljudskim pravima i ravnopravnošću polova, a ispod potpisa autorice - Lynn Beisner, stoji tek kako se radi o majci, književnici, feministici i akademskoj građanki koja živi negde istočno od Mississippija.


"Ako me išta može razljutiti kod aktivista koji se protive pravu izbora kad je reč o abortusu, to je kada paradiraju s posterima dece: muškaraca, žena i dece koji su bili "meta abortusa". Govore nam kako "ovi ljudi ne bi bili živi da su njihove majke donele drugačiju odluku". U poslednjih par meseci pročitala sam dve priče o oslobođenju od abortusa koje su bile posebno uvredljive. Prvu priču je propagirala Rebecca Kiessling, dete s postera s porukom da ne treba biti iznimki za abortus ni u slučaju silovanja ili incesta. Na svojoj web stranici Kiessling navodi kako svaki put kada neko kaže da bi abortus trebao biti dozvoljen, barem u slučaju silovanja ili incesta, ona to doživljava kao da joj je rečeno: "Da je po mome, ti bi sad bila mrtva". Nastavlja sa: "Apsolutno bih bila abortirana da je to bilo legalno u Michiganu u vreme kad sam bila nerođeno dete i mogu vam reći da me boli kada neko kaže da bi abortus trebao biti legalan".

Druga priča je prezentirana ove nedelje na Projektu dobrih ljudi. U članku s naslovom "Oslobođen od abortusa: lečenje zaboravljenog sećanja", Gordon Dalbey priča vrlo neverovatnu priču o majčinoj odluci da ga abortira i o njenoj promeni mišljenja. Ja smatram da je ova priča  neverovatna jer tip abortusa o kojemu on priča bio dostupan tek 50 godina nakon događanja s njegovom majkom. Međutim, Dalbey tvrdi da je on povratio sećanje na svoje "oslobođenje" od pobačaja i tvrdi da se to dogodilo zato što je on, dok je bio fetus, zavapio Bogu. Tvrdi i da mu je ovo njegovo iskustvo blisko abortusu uzrokovalo psihološke patnje tokom života. Otkad mu se sećanje povratilo, on proživljava traume poznate pod nazivom 'krivnja preživelog' zato što je bio spašen, a toliki su drugi fetusi bili pobačeni. Dok je objašnjavao kako se pomirio s ovom krivnjom, citirao je Jevreja koji je preživio holokaust i koji kaže da je svrha preživljavanja svedočenje o iskustvu.

Ono što posebno ljuti kod ovakvih priča je što se svode na emotivnu ucenu. Kao čitaoci ili slušaoci, mi smo gotovo prisiljeni na frazu iz "Divnog života" koju koriste oni što se protive izboru: "Oh, tako mi je drago što si se rodio!" Uskoro bi mogli biti prisiljeni reći: "Da, naravno, svakoj nakupini stanica u blastocistu treba dozvoliti da se razvije u ljudsko biće". Priče poput Dalbeyjeve su verovatno efektne jer prate isti model. Prvo imamo ženu koja je suočena s neplaniranom trudnoćom koja predstavlja ozbiljan problem. U Dalbeyjevom primeru, njegova porodica pati zbog krajnjeg siromaštva, a u slučaju Kiessling, njena majka se suočava s posledicama silovanja. Priča se menja tako da majka proživljava božansko ili moralno prosvetljenje i saznaje da mora izneti trudnoću do kraja. Priča nas ostavlja u zrelom hvaljenju hrabrosti njihovih majki i ona postaje svedočanstvom da su njihovi životi spašeni zbog neke više svrhe. Ali priča se nastavlja i tezom kako je samo majčino razmišljanje o abortusu zapravo nešto što je zastrašujuće za tu osobu. Poruka ove priče je jasna: razmatranje abortusa je kao razmatranje genocida.

I evo zašto je tako efektna: ljudi polude kada im govorite potpuno suprotnu priču. Ja uspevam proizvesti nelagodu čak i kod mojih najgorljivijih prijatelja i kolega koji su zagovornici prava izbora samim objašnjenjem zašto me moja majka trebala abortirati. Oni nekako mešaju dobro promišljen racionalan stav da je "najbolji izbor za moju majku i mene bio abortus" s ozloglašenim izrazom depresije i teskobe, "volela bih da se nikad nisam rodila". Ove dve stvari se jako razlikuju i tu moramo povući jasnu liniju razgraničenja. Narativ krstaša protivnika prava na izbor svodi se na pričanje jakih, potresnih priča s, u najboljem slučaju, sretnim završetkom. U njima žena koja naposletku rodi postaje heroina, a iz narativnih razloga priča prikriva njezinu materijalnu propast. Ne možemo polemisati s herojskim bajkama punim pokajanja i sretnih završetaka korištenjem hladnih statistika. Ako želimo zadržati svoja reproduktivna prava, moramo biti spremni ispričati vlastitu priču i biti voljni i sposobni reći: "Volim svoj život, ali volela bih da me majka abortirala".

Abortus bi apsolutno bio bolji za moju majku. Abortus bi joj stvorio veću verovatnost za završi srednju školu i stekne visoko obrazovanje. Na fakultetu krajem šezdesetih bi vrlo verovatno upoznala feminizam ili psihologiju ili nešto što bi joj pomoglo prevladati traume iz detinjstva i pomoglo bi joj u pronalaženju boljih partnera. Bila bi spremnija za vreme kad bi imala decu. Ako ništa drugo, abortus bi je spasio od propadanja u siromaštvo. Verovatno bi ostala u istoj socioekonomskoj sferi kao što su joj bili roditelji, dedovi i bake, koji su bili profesori. Volela bih da me abortirala zato što je volim i zato što želim ono što je najbolje za nju.

Abortus bi bio bolja opcija za mene. Ako verujete u ono što govore naučnici što se bave reprodukcijom, ja sam tada bila samo nakupina stanica, i u tom slučaju ništa ne bi bilo izgubljeno. Nisam mogla iskusiti nikakvu svest ili bol. Ali čak i ako odbacujete nauku i verujete da sam imala svest i da sam mogla iskusiti bol u prvih šest nedelja trudnoće svoje majke, radije bih izabrala kratku bol ili strah od pobačaja, nego decenije patnje koju sam iskusila.

Abortus bi bio najbolji za mene zato što nema načina da bi me moja majka, gladna ljubavi i zbunjena traumama, mogla ikada dati na usvajanje. Za nju je postojao abortus i odgajanje mene vlastitim snagama, a ona nije bila u stanju da odgoji dete. Patila je zbog traumatske ozlede mozga, svedočila je i iskusila teško porodično nasilje i dok je bila u osnovnoj školi, silovao ju je stranac, a majka joj je počinila samoubistvo . Bila je užasno depresivna i suicidalna, nije imala nikakvu podršku sistema, prolazila je iskustvo neplanirane trudnoće koja je bila rezultatom seksa pod prisilom i bila je tako mlada da joj je mozak još bio nerazvijen.


S takvom konstelacijom faktora, postojala je velika statistička verovatnost da će moja majka postati roditelj koji zlostavlja, da ćemo provesti život u siromaštvu koje drobi čoveka i da ćemo obe biti jako ranjive kada su u pitanju predatorske organizacije i muškarci. I to je tačno ono što se dogodilo. Zlostavljala me, zločinački i često me tukla. Živele smo u siromaštvu koje lomi kosti i naša mala porodica je bila magnet za predatorske muškarce i organizacije. Majka je pronašla minimum podrške u maloj crkvi i stupila je u vezu sa sveštenikom koji je bio neporecivo šizofren, narcisoidan i - sadist. Zlostavljanje koje sam preživela bilo je kombinirano s uskraćivanjem. Pre 14. godine nisam ni jednom prespavala kod prijateljice, nije mi bilo dopušteno razgovarati s prijateljima preko telefona, nisam ni jednom jela u restoranu, gledala televizijsku emisiju, slušala radio, pročitala nekršćansku knjigu, nisam čak nosila ni farmerke.

Kada bi ovo bila priča koja se protivi pravu na izbor, na ovom bi vam delu ispričala kako sam protivno svim šansama protiv mene preživela i kako moj život sada ima posebno značenje. Tražila bih vas da mi potvrdite, naravno, da ste i vi sretni što sam se ja rodila i da bi svet bio mračnije i siromašnije mesto bez mene. Istina je da sam se u zadnjih 12 godina izdigla iznad okolnosti svoga rođenja i da sam izgradila život koji istinski volim. Ali niko ne bi smeo imati takvu herkulijansku borbu za najobičniju normalnost. Čak i svesna sreće i uspeha u kojima danas uživam, kada bih mogla vratiti vreme i odlučiti umesto svoje majke, odlučila bih se za abortus.

Svet ne bi bio mračnije i siromašnije mesto bez mene. Zapravo, s obzirom na doprinose svetu, ja sam neto gubitak. Sve što sam napravila - uključujući roditeljstvo, poučavanje, istraživanje i pružanje ljubavi svome partneru - mogao je napraviti neko drugi, ako ne i bolje od mene. Svaki pozitivan doprinos koji sam dala je potpuno malen u poređenju sa troškovima koje je društvo imalo da bi mi pomoglo nadići nedostatke i povrede mog detinjstva ne bih li ja postala funkcionalan član društva koji doprinosi svojim radom.

Nije lako reći: "Volela bih da me majka abortirala". Nastoji nas se uveriti da je abortus delo žene iz kukavičluka, sebičnosti ili ugode. Ali za mnoge žene, poput moje majke, abortus predstavlja neugodan čin hrabrosti i nesebičnosti. I ja sam tužna zbog nas obe što ona nije pronašla tu hrabrost i nesebičnost. Sada je moj stav takav da, kad sam već ovde, moram učiniti sve što mogu da bih učinila svet boljim mestom, da olakšam patnje drugima i da iskusim ljubav i život u svoj njegovoj punini."

Prevod Net.hr

Klara Šuman - žena ispred vremena

Klaru Šuman ćemo, osim po neverovatnim muzičkim uspesima, pamtiti i po jedinstvenoj ljubavnoj priči i hrabrosti...

Rođena na današnji dan (13. septembra) 1819. godine u Lajpcigu, Clara Josephine Wieck (Klara Šuman) je već u ranim godinama bila pravi wunderkind. Sa jedanaest godina nastupala je u Parizu i drugim evropskim gradovima svirajući klavir pred čuvenim muzičkim imenima tog doba kao što su Goethe, Paganini, Franz Liszt...

Njena predanost muzici i lepota koju je posedovala privukli su nemačkog kompozitora Roberta Schumanna kada je imala samo 16 godina. U to vreme bio je učenik njenog oca. Ni očevo izrazito protivljenje nije sprečilo ovu ljubav. Štaviše, devet godina stariji Schumman morao je da pokrene sudski postupak ne bi li dobio odobrenje da oženi tada već dvadesetjednogodišnju Claru.

Kažu da su Clara i Rober predstavljali najpoznatiji muzički par na svetu. I pored činjenice da su živeli u doba vladavine tri K (Kinder, Küche, Kirche) kada je žena morala da se pokori deci, kuhinji i crkvi pijanistkinja je predstavljala glavu porodice, te ne čudi što je dolazilo do ljubomore sa Robertove strane koji je tada bio samo „običan kompozitor“ dok je Clara punila evropske dvorane i svirala pred carskim porodicama. O njihovoj ljubavi puno se pisalo, a 20 hiljada sačuvanih ljubavnih pisama koja su slali jedno drugom i osmoro dece dovoljan su dokaz kolika je ona bila. Svedoci njihove priče govorili su da je njihov odnos prolazio kroz razne faze, od ljubomore pa sve do depresije koja je razlog Robertovog pokušaja samoubistva zbog kog je primljen u psihijatrisku bolnicu gde je nakon dve godine preminuo.

Za mnoge žene Clara Schumann je istinska inspiracija. Kompozitorka, majka osmoro dece i žena uspešnog čoveka jedna je od retko cenjenih žena u Nemačkoj koja se našla i na čuvenoj novčanici od 100 maraka. Čuvena glumica Katharine Hepburn glumila ju je na velikom plantu u filmu „Song Of Love“ 1947. godine.

Nažalost, Clara je ostala najpoznatija kao pijanistkinja dok je njen kompozitorski rad pomalo zanemaren. Robert, koji je vodio zajednički dnevnik njihovih života, okrivio je sebe i porodicu za njenu nedovoljnu posvećenost komponovanju rekavši – „Clara je uvek komponovala serije malih komada, pokazujući muzičku genijalnost koju nikada nije postigla ranije. Ali imati decu i muža koji uvek živi u domenu mašte, ne ide zajedno sa komponovanjem.“

Sa 35. godina postala je udovica, a u narednih četrdeset godina nastupala je kao jedna od najcenjenijih pijanistkinja 19. veka. Kada se danas govori o njoj prvenstveno se navodi da je bila kompozitorka i pijanistkinja, a tek onda žena poznatog Roberta Schumanna. Žena koja je postigla internacionalnu karijeru, a uz to bila supruga uspešnog muškarca i majka četvoro dece (četvoro je umrlo), dostigla je zavidan uspeh u vremenu koje joj nije bilo naklonjeno.

„Komponovanje mi pričinjava veliko zadovoljstvo... ne postoji nešto što prevazilazi radost stvaranja, ako ni zbog čega drugog onda zato što tokom njega čovek osvaja sate samozaborava, živeći u svetu zvuka“, Clara Schumann