Henrik Sjenkijević, USUD - SUDBINSKA UPOZORENJA

USUD - SUDBINSKA UPOZORENJA



Usud kao pojam kod nas ima više tumačenja i može značiti (nečiju) sudbinu, u narodu definisanu izrekom „Takav mu usud “. Fenomen se javlja u više pojavnih oblika: kroz snove, pojavu nekog znaka ili događaja u kući, susrete sa neobičnim ljudima ili činjenja određenih radnji čije su posledice posve neobične i neuobičajene i tumače se nekim posebnim znakom upozorenja, a rezultira određenom posledicom.

Poznati poljski romanopisac Henrik Sjenkijević koji je zaista munjevito stekao svetsku slavu, jer mu je roman “Qvo Vadis?” samo u godinu dana preveden na ravno 22 svetska jezika, letovao je juna 1901. godine kao pedesetogodišnjak u tada jednom od najpoznatijih evropskih modnih letovališta – Bijaricu. Koliko je bio popularan govori podatak, da je njegov roman samo u Parizu te godine prodat u tiražu od ravno sto hiljada primeraka. Inače neženja, prilično usamljeničkog života, Sjenkijević je tako šetajući jedno popodne u parku upoznao prelepu mladu engleskinju Doroti , koja je boravila u istom hotelu i od koje je uskoro saznao da je član Društva za psihička istraživanja u Londonu koje se bavilo istraživanjem spiritističkih i drugih parapsiholoških i okultnih fenomena. Ona lično je imala neke sklonosti ka tome, a bila veoma medicinski obrazovana, pa je susret bio za oboje vrlo zanimljiv.

Sledećeg dana je Sjenkijević inače prema opisu savremenika vrlo uzdržan i povučen, izbegao susret sa mladom damom, koja ga je ipak uveče potražila u salonu hotela i upitala za razlog njegovog lošeg raspoloženja i umornog izgleda. Tada joj se on nevoljno poverio, da je prošle noći imao težak san u kome je sanjao, kako ga u šetnji parkom sustižu jedna mrtvačka kola, a vrlo lep i otmeno obučen mladić plave kose sa kola pruža ruku Sjenkijeviću da se popne u ista. San je bio toliko upečatljiv, da je slavni pisac proveo ostatak noći čitajući u fotelji.

Mlada Engleskinja ga je smirila govoreći mu da iz iskustva zna da takav san ne mora obavezno značiti neki loš predznak itd. Sutradan ujutro Sjenkijević je mladoj dami prišao odmah posle doručka i skoro izbezumljen joj ispričao da je ponovo sanjao identičan san. Njegovo lice je bilo oznojeno i video se umor još jedne neprospavane noći. Zajedno su proveli skoro ceo dan, da bi mu Engleskinja pokušala objasniti značenje snova kao poruke iz podsvesti, te je poznati pisac otišao na počinak nešto smireniji, ipak sa ubeđenjem da je dva puta isti san - događaj dovoljan za neko upozorenje bez obzira šta to značilo. Ipak sutradan treći put za redom Sjenkijević je sav očajan ujutro sačekao mladu damu i rekao joj da je grozni san sanjao opet i da će prekinuti odmor i odmah napustiti hotel. Tada je ona predložila da ceo dan provedu zajedno i da hotel napusti jedan dan kasnije, što je on prihvatio. Doroti je tokom dana sprovela sa njim neku vrstu zajedničke meditacije, igre asocijacija i psiho-analize da bi zajedno večerali do duboko u noć prepustivši se zabavi. Sledećeg jutra na doručku pisac je bio sav ozaren i poverio joj se da je umesto jezivog sna sanjao celu noć – samo nju. Potom joj je rekao da je odlučio da produži boravak u hotelu i Bijaricu.

Sledeću noć je proveo bez ikakvih uzbuđenja, da bi narednog dana Sjenkijević otputovao na tri dana vozom u Pariz, radi generalne probe prve pozorišne predstave urađene po njegovom romanu. Kada je stigao u Pariz u hotel „Rivoli“ u istoimenoj ulici, posle prijave na recepciji pošao je na III. sprat da se smesti u svoju sobu. Kada su se otvorila vrata lifta Sjenkijević je na svoj užas, spazio mladića iz svog sna, nasmejanog u savršenom odelu liftboja ovog uglednog hotela, kako mu pruža ruku da uđe u lift. Užasnut Sjenkijević je kriknuo i pobegao u lobi hotela, srušivši se onemoćao u jednu od fotelja. Osoblje je odmah pozvalo doktora da bi pregledao poznatog pisca koji je zanemeo, mrtvački bled i obliven hladnim znojem poluležeći u fotelji zurio ispred sebe. To je trajalo minut dva kada se iznenada začuo strašan tresak i svi iz predvorja hotela poskočili su iznenađeeni i uplašeni potrčavši u pravcu odakle se čuo tresak, da bi ugledali jeziv prizor. Zbog puknute sajle, lift se srušio sa visine u parter hotela, a u kršu smrvljenog lifta smrt su našli pomenuti liftboj i tri gosta hotela.
Sjenkijević je konačno došao sebi, kada je čuo šta se upravo dogodilo. Tada je povezao ovaj tragični događaj sa svojim snovima, promenio hotel i o svemu poslao opširan izveštaj mladoj gospodji Doroti i Londonskom društvu za psihološka istraživanja. Navedeni događaj opisao je kasnije detaljno i u svojim memoarima.
Ovaj fenomen naravno nije usamljen, jer postoje mnoga svedočenja ne samo u javnosti poznatih i uvaženih ličnosti već i običnih ljudi koji su imali slične snove, koji su sudbinski uticali na neke njihove odluke. Naravno, teško je reći koliko njih nije poslušalo ovakva ili slična upozorenja.

Na primer Kralj Aleksandar II. je 1934. godine pred svoj odlazak u Francusku gde je u Marselju ubijen, takođe doživeo jedan usud. Opraštajući se od porodice u Kotoru, prema običaju je pre silaska na brod u porti male lokalne crkvice kao i svi kapetani brodova generacijama pre njega, prišao zvoniku da pozvoni za “ Dobro more i srećan put ” . Međutim, gledajući u porodicu podigavši ruku pogrešno je uhvatio za inače mnogo kraći konopac za koji je bilo vezano tkzv. “teško zvono”, kojim se označavalo potonuće broda” neka nesreća ili nečija smrt i na užas ostalih prisutnih povukao par puta zvono koje je zloslutno zazvonilo. To je bio za njegovu pratnju i lokalne zvaničnike jako loš znak. I sama Kraljica Marija, koja je inače tradicionalno kao Rumunka, polagala veliku pažnju narodnim verovanjima, imala nekoliko puta u poslednjih meseca dana pred put ružne snove u vezi smrti supruga, pa ga je sa drugima bezuspešno od toga odgovarala.
Konačno, kada neko nastrada u nekoj neobičnoj nesreći ili pod bizarnim okolnistima, naš narod obično kaže „Šta se može – takav mu je bio usud“ .

Mozart Constanzi, odaslano iz Dresdena, pismo

Mozart Constanzi, odaslano iz Dresdena,

1789.

„Ovog sam trenutka primio tvoje drago pismo i oduševljen sam što čujem da si dobro i da si lepo raspoložena. Madam Lojtgeb oprala je moju noćnu kapicu i mašnu, ali voleo bih da možeš da ih vidiš! Blagi bože! Stalno sam joj govorio: „Dopustite mi da Vam pokažem kako ona (moja žena) to radi!", ali nije bilo koristi. Oduševljen sam što imaš apetit - ali ko mnogo jede, mora mnogo i da kaki - ne, mnogo da šeta, hteo sam da kažem. Ali ne bih voleo da ideš u duge šetnje bez mene. Preklinjem te da se dosledno držiš mojih saveta, zato što dolaze pravo iz mog srca. Adieu - ljubavi moja - jedina moja. Uhvati u letu - onih 2999? malih poljubaca koji lebde okolo i čekaju da ih neko uhvati. Slušaj, želim da ti šapnem nešto na uvce - i ti meni na moje - da sada otvaramo i zatvaramo usta - ponovo - i opet i opet i na kraju kažemo: „Sve je to samo Plumpi - Štrumpi." Pa, možeš da zamisliš šta god hoćeš - zbog toga je sve to tako prikladno. Adieu. Hiljadu nežnih poljubaca.

Zauvek tvoj Mocart"

__________________

Wolfgang A. Mozart piše svojoj supruzi Constanzi

  1790.

Draga ženice, imam nekoliko zahteva. Preklinjem te da

(1) ne budeš melankolična,

(2) brineš za svoje zdravlje i da se čuvaš proletnih povetaraca,

(3) ne izlaziš sama u šetnju – a najviše bih voleo da uop[te ne izlaziš u šetnju,

(4) da budeš posvema uverena u moju ljubav. Dosad nisam napisao nijedno jedino pismo upućeno tebi, a da pred sobom nisam imao tvoju dragu sliku.

(5) da u svom ponašanju ne paziš samo na svoju i moju čast nego i da paziš na svoj izgled. Molim te, ne ljuti se na mene što to tražim od tebe. Morala bi me zbog toga voleti još više, jer tako više cenim našu čast.

(6) i na kraju te preklinjem da mi u svojim pismima spominješ više pojedinosti. Veoma bih voleo znati je li te nas naš šogor Hofer došao posetiti dan nakon moga odlaska na put? Dolazi li on vrlo često, kako mi je bio obećao da će činiti? Obilaze li te Langeovi? Kako napreduje portret? Kakvim životom živiš? Sve me to, prirodno, silno zanima.

Wolfgang

Friedrich Hölderlin

Čovek je Bog dok sanja,
prosjak dok razmišlja,
a kad nestane zanosa,
ostaje on kao neki rđavi sin kojega je otac proterao iz kuće ,
pa posmatra ono nešto oskudnih novčića,
popudbinu iz sažaljenja.

Hleb i vino
1
Uokrug počiva grad. Stišava se osvetljena ulica
I zubljama ukrašena šumno prohuje kola.
Radosti dnevnih siti idu na počinak ljudi,
A razborita glava odmerava dobit i štetu
Zadovoljno kod kuće; bez grožđa stoji i cveća
I tvorevina ruku, počiva radeni trg.
Al’ zvuče strune negde daleko u vrtovima; možda
Neko zaljubljen svira tamo, il usamljenik
Na daleke se prijatelje seća, i mladost; a česme
U stalnom svežem toku žubore uz mirisnu leju.
Mirno odjekne zvona zvuk sumračnim vazduhom,
A noćobdija prati časove, uzvikne broj.
Evo i povetarca, pokreće vršike gaja,
Gle, i zemlje naše lik senoviti, mesec
Potajno stiže sad; sanjarska stiže noć,
Puna zvezda i zbog nas ne mnogo brižna, blista
Zadivljujuća tamo, tuđinka među ljudima,
Tužna i krasna gore nad brdskim visovima.

2
Čudesna milost je noći preuzvišene, i niko
Ne zna ni šta će zbiti se njenom voljom.
Premda pokreće svet i dušu ljudsku u nadi,
Ni mudrac ne razume šta ona sprema, jer to je
Volja svevišnjeg Boga, koji te jako voli,
I zato više od nje ti voliš sunčani dan.
Ali i bistro oko voli katkada senku
I zabavlja se da pre potrebe okuša san,
Il se i postojan čovek zagleda rado u noć,
Da, njoj i dolikuje posveta venca i pesme,
Jer zabludelim ona posvećena je, i mrtvim,
A sama postoji, večna, u najslobodnijem duhu.
No mora nam za uzvrat, da bi nam u trenutku
Oklevanja u tami oslonac nekakav bio
Zaborav da udeli i sveto pijanstvo,
Udeli reč što struji i zaljubljenim je slična,
Besana, i puniji pehar i smeliji život,
Sveto sećanje k tome, budni da ostanemo noću.

3
I zalud sakrivamo srce u grudima, zalud
Zadržavamo još srčanost, mi učitelji i đaci,
Jer ko bi da je spreči, ko da nam zabrani radost?
I božanska vatra danju i noću nas goni
Da krenemo. Pa hajde! U otvoren da gledamo prostor,
Tražimo sopstveno mesto, ma kako daleko bilo.
Jedno je pouzdano: s podneva da je, ili
Do u ponoć se kreće, uvek postoji mera
Zajednička svima; al svakom je dodeljeno i svoje,
Pa svako od nas ide i stiže tamo gde može.
Zato nek likujuća ludost se ruganju ruga
Kada u svetoj noći spopadne naglo pevače.
Zato dođi na Istmos! Tamo gde pučina šumi
Pod Parnasom, i blista sneg na stenama delfskim,
Tamo u zemlju Olimpa, visova Kiterona,
Tamo pod borove, pod grozdove, odakle
Teba odozdo i Ismenos šumi u Kadmovoj zemlji,
Odatle stiže i tamo ukazuje se bog u dolasku.

4
Blažena Grčka! ti dome svih nebesnika,
Sve je dakle tačno što u mladosti čusmo?
Svečana dvorano! pod je more! i bregovi – stolovi,
Zaista za jednu jedinu svrhu sazdani davno!
No prestolja, gde su? gde hramovi, gde posude,
Nektarom ispunjene pesme za uveseljenje bogova?
Gde sada sjaje izreke što ciljahu daleko?
Delfi dremaju, a gde velika sudba bruji?
Gde je hitra ona? gde izbija, puna sveprisutne sreće,
Grmeći iz vedrog vazduha pravo u oči same?
Oče eteru! tako se prizivalo i od usta do usta
Hiljadostruko je išlo, niko nije sam snosio život;
Razdeljeno takvo dobro tek raduje, i razmenjeno
Sa strancima postaje slavlje, raste u snu snaga reči:
Oče! vedri! i odzvanja dok dopire prastari znak,
Od roditelja nasleđen, stvarajući dok presreće.
Jer tako ulaze nebesnici, njihov dan, dospeva
Iz senki među ljude, potresajući duboko.

5
Dolaze najpre da ih ne prepoznajemo, hrle im
Deca na susret, zaslepljujuće svetla nastupa sreća,
I čovek ih se kloni, i jedan polubog jedva ih
Poimence zna, njih koji mu se s darovima bliže.
Ali bodrost im je velika, radosti njihove
Pune mu srce, on gotovo ne zna da upotrebi blago,
On dela, rasipa, i skoro mu profano postaje sveto,
ono što budalasto i dobrohotno dotiče rukom blagoslova.
Nebesnici trpe ovo dok mogu, tad u zbilji dolaze
Oni sami, i ljudi se navikavaju na sreću i svetlost
Dana, i da posmatraju objavljenje, čije lice
Već davno nazvaše Jednim i Svim,
Ispuniše duboko zanemelu grud dovoljnošću.
I najpre i samo sve zahteve udovoljiše;
Takav je ljudski stvor, kada je blago tu,
i darove za njega sprema sam bog, ne vidi on to,
I ne zna, prvo mora poneti teret, a sad kazuje ime
Najdražem, sad moraju nastati reči kao cveće.

7
Ali prijatelju! stižemo suviše kasno. Žive još
Bogovi, ali gore nad glavom, u drugom svetu.
Beskrajno deluju ovde, a malo se na izgled brinu
Da li mi živimo, toliko nas nebesnici štede.
Jer ne može uvek slaba posuda da ih obuhvati,
Samo ponekad podnosi božansku punoću čovek.
Život je stoga san o njima. I zabludelost pomaže,
Poput lakog sna, i noć i nevolja jakim nas čine,
Dok junaka dovoljno ne poraste u bronzanoj kolevci,
Sa srcima, po snazi, kao nekad, sličnih nebesima.
Uz grmljavinu će doći. Za to vreme mi često izgleda
Bolje da spavam, no bez drugova da budem kao sad,
Kao sad da čekam, i šta da radim, šta da kažem,
Ne znam, i čemu pesnici u oskudno doba?
Ali oni su, kažeš, ko sveštenici vinskog boga
Što od zemlje do zemlje hode u svetoj noći.>

____________________________________________

Hiperionova sudbinska pesma


Vi hodite gore u svetlu
Po mekim podovima, blaženi dusi!
Blistavi povetarci
Lako vas dotiču
Kao prsti umetnice
Svete strune.
Bez sudbine, kao usnulo
Odojče, dišu nebesnici;
Čednim očuvan
U krotkom pupoljku
Večno cveta
Vaš duh,
I blažene oči
Gledaju u tihoj
Večnoj jasnoći.
A na nama je da se ne odmorimo
Ni na jednom mestu,
Zanose se i padaju
Patnici ljudi
Slepci od jednog
Trena do drugog,
Kao voda s jedne litice
Na drugu bacana,
Godinama dole u neizvesno.


II prevod


U svetlosti gore prohodite vi
Po meku tlu, blaženi geniji!
Blistavi dašci bogova
Lagano vas dodiruju
Kao prsti umetnice
Svete žice.

Bez sudbine, ko usnulo
Dojenče, dišu nebesnici;
Čedno sačuvan
U smernu pupoljku
Večno njima
Cveta duh
A oči blažene
Gledaju u tihoj
Večitoj jasnosti.

Ali nije nama dano
Ni na kom mestu počinut,
Nestaju, padaju
Ljudi pateći
Naslepo, iz sata
U sat,
Ko voda od stene
Na stenu bacana
Godinama u neizvesno


__________________________________________

Mladost

Dok sam dečak bio
Često me spasio bog
Od vike i šiba ljudi;
Zaklonjen dobro, igrah se tada
S cvećem šumarka,
A lahori nebeski
Igrahu se sa mnom.
Pa kako srce
Bilja razveseljuješ,
Kad ti u susret
Pruža nežne ruke,
Tako si i moje srce obradovo,
Oče Helije! i kao Endimion
Bijah ljubimac tvoj,
Sveta Luno!
O svi vi verni
Ljubezni bozi!
Da ste znali,
Kako vas duša moja ljubljaše!
Istina, tada još ne zvah
Imenom vas, ni vi
Nikad ne nazvaste mene,
Kako se ljudi nazivlju,
Kao da se znaju.
Ipak poznavah vas bolje,
No što sam ikad poznavao ljude,
Razumeh tišinu etera,
Reči čoveka ne razumeh nikad.
Odgojilo me blagoglasje
Šumora u lugu,
A ljubiti naučih
Među cvetovima.
U naručju bogova odrastoh.

__________________________________________

Polovina života

Sa žutim se kruškama
I s puno divljih ruža
Nad jezero nadvio breg.
I vi labudi ljupki,
Od celova pjani,
Uranjate glave u vodu
Svetu i treznu.


Jao meni, gde li ću naći,
Kad nadođe zima, cveća?
Gde li sunčeva sjaja
I zemaljske sene?
Zidovi stoje
Nemi i hladni, na vetru
Barjaci zvekću.


__________________________________________

Tok života

Moj duh se uvis penjaše, al ljubav uskoro
Odvuče ga dole; žalost ga snažnije svija!
I tako protrčah kroz životni
Luk i vraćam se, odakle dođoh.

__________________________________________


Pesnički stanuje čovek…

Ako je život sve sama muka, sme li čovek
Pogledati naviše i reći: takav
I ja želim biti? Sme. Dok mu na srcu
Još ima usrdnosti, čistote, čovek sebe
Srećno meri s božanstvom. Je li Bog nepoznat?
Da li je on očit poput neba? Pre ću poverovati
U ovo drugo. To je mera čoveka.
Pun zasluga, ipak pesnički stanuje
Čovek na ovoj zemlji. Ali senka noći
Osute zvezdama, ako tako mogu reći, nije čistija
Od čoveka što se zove slikom božanstva.
Postoji li na zemlji kakva mera?
Ne postoji.
__________________________________________

BUONAPARTE

Svete su posude pesnici,
U kojima vino života, duh
Junaka se čuva.
Ali duh ovog mladića hitri
Zar ne bi razorio ono
Čime ga obuhvatiti želiš, posudu?
Pesniče ne dotiči ga kao ni prirode duh,
Na takvoj građi od veštaka postaje dete.
U pesmi on ne može živeti ni trajati,
On živi i traje u svetu.

Anton Pavlovič Čehov bratu Nikolaju, pismo

                                         Nikolaj Pavlovič Čehov - Anton Pavlovič Čehov


Anton Pavlovič Čehov , kao dvadesetšestogodišnji lekar objašnjava u pismu bratu Nikolaju šta je to vaspitanje. Pismo je napisano u martu 1886.



“Vaspitani ljudi treba da zadovoljavaju sledeće uslove:

1) Da poštuju ljudsku ličnost, da uvek budu blagonakloni, dobroćudni, učtivi, popustljivi...
2) Da poštuju tuđu svojinu i u vezi sa tim plaćaju dugove.
3) ... Da ne lažu čak i kada se radi o beznačajnim stvarima... Da ne govore otvoreno, ako ih ne pitaju...
4) Takvi ljudi ne ponižavaju sebe sa ciljem da kod drugog izazovu saosećanje...
5) Oni nisu sujetni. Nije im od značaja što se rukuju sa pijanim Plevakom.
6) Ako u sebi imaju talenta, cene ga... njemu podređuju sve. Gadljivi su.
7) Neguju u sebi estetiku... Od žene im nije potrebna postelja... Njima je, naročito umetnicima, potrebna svežina, prefinjenost, čovečnost, sposobnost da se ne bude..., već majka... Zatim je potreban neprekidan danonoćni rad, stalno čitanje, studiranje, volja... Tu je dragocen svaki trenutak. Kada bih sada ostavio porodicu na milost i nemilost sudbini, trudio bih se da za sebe nađem opravdanje u majčinom karakteru, u krvoliptanju i ostalom.“

iz knjige Ivana Bunjina, O Čehovu

Dante Alighijeri

Vi što idete...

Vi što idete tako tužnog lika,
bol pokazujuć, svrnuv oči,niče,
otkud idete da vam bledo lice
ko da je same samilosti slika?

Dičnu nam gospu videste li, žene,
kako od plača oči joj se vlaže?
Recite ono što mi srce kaže
kada vas vidi tako rastužene.

Idete l' s mesta koje izaziva
toliku tugu, stante sa mnom malo,
što god s njom bilo, nek mi se ne skriva.

Na oku vidim da je suzom sjalo, od
plača lik vam zgrčen tako biva da već
od tog mi srce drhtat stalo.



_____________________________________


SONET

Tolike draži i sklad se u moje
Gospoje vide, kad pozdravlja koga,
Da svaki jezik nijem protrne s toga,
A oči u nju gledati se boje.

Dok joj, kad ide, svatko hvalu poje,
Nju resi krotkost i dobrota mnoga,
Pa misliš: stvor je taj zemlji od Boga
Poslan, da čudo on pomaže svoje.

Tko god je gleda, tako mu se mili,
Da kroz oči mu slast u srce lije,
Koju ne pojmi, tko je kušo nije.

I s njene usne regbi duh se krili
Ljubavi slatke pun, što dušu zove
Neprestano na uzdisaje nove.


_____________________________________




SONET O PRAVDI

Ako li vidiš da me u plač vodi
nevolja nova što mi dušu bije,
rad pravde koja vazda pri tebi je,
Gospode, tih me suza oslobodi:

onoga kazni svojom rukom svetom
koji ubija pravdu, dok ga brani
tiranin, čijim otrovom se hrani,
otrovom što ga rasu cijelim svijetom.

I takav leden strah on eto zada
vjernima tvojim te ni riječ ne zbore,
a ti, iz kojeg sjaj i ljubav sije,

tu krepost, koja gola leži sada,
ovitu svojim velom digni gore,
jer bez nje mira na zemlji nam nije.


______________________________________




Guidu Cavalcantiju

Guido, hteo bih da ti se, Lapo i ja
ko začarani nađemo u lakom
brodiću, da po vetru plovi ma kom
i po našoj nas volji morem njija;
i da oluja nikad ne zavija
i nemirnim ne zapreči nas zrakom,
već jedna želja da raste u svakom:
da zajedno nam uvek biti prija.

I gospe Vannu i Lagiu i s njima
onu što trideseta je po redu
da taj čarobnjak dobri kraj nas stvori,
i samo da se o ljubavi zbori,
da im je lepo u svakom pogledu,
kao što mislim bilo bi nam svima



___________________________________


Božanstvena komedija


PAKAO

PRVO PEVANJE


Napola našeg životnoga puta
U mračnoj mi se šumi noga stvori,
jer s ravne staze skrenuvši zaluta.

Ah, kakva beše, mučno li se zbori,
ta divlja šuma, gde drač staze krije!
Kad je se setim, još me strava mori.

Čemernija ni samrt mnogo nije;
al’ da bih kazo, što tu dobro nađoh,
ispričat mi je druge zgode pre.

Ja ne znam pravo, kako tamo zađoh
tako sam bio snom omamljen, kadno,
zalutavši, sa prave staze sađoh.

Al’ kad sam stigo jednom bregu na dno,
tamo, gde kraj je onoj bio draži,
što nagna stravu u srce mi jadno,
pogledah uvis te mu leđa spazih
već odevena zrakama planeta,
što pravo vodi svet po svakoj stazi.

Tada presta malo strava da mi smeta
što svu noć nije srcu mira dala,
noć provedenu u toliko seta.

I kao čovek, koji je iz vala
bez daha na kraj isplivo, pa gleda
natrag na vodu opasnu sa žala,

tako i duh moj, jošte sklon da preda,
na ono se je osvrtao ždrelo,
što živu proći nikome još ne da.

Odmoriv malo utruđeno telo,
uz obronak se pusti dadoh, gdeno
na donjoj nozi težište je celo.

Al’ istom da ću uzbrdo, kad eno
odnekud panter brz i gibak pao,
s krznom, što beše od pega šareno;

i nije mi se više s oka dao,
već me u hodu prečio sve jače,
pa sam se vraćat više puta stao.

Beše jutrom, te se sunce zače
da diže s istim zvezdama ko tada,
Kad božja ljubav po prvi put mače

te stvari divne; pa mi tako sada
to nežno doba i taj čas o zori
probude nadu, da je dobru rada

i ona zverka u svetloj odori,
al’ tol’ko ne, da ne bih premro ceo,
kad videh gde se lav preda mnom stvori.

Taj kao da je na me doći hteo
od gladi besan, podigavši šiju,
reko bi: i zrak uplašen je bio;

i vučica, što izgledaše sviju
požuda sita u svojoj suhoći,
i zbog koje već mnogi suze liju.
Strah s njena lika s toliko mi moći
na dušu pade, te mi nadu ubi,
da ću vrhunca ikad se domaći.

Ko što su onom, što dobitak ljubi,
na misli samo plač i jadi ljuti,
kad dođe vreme gde mora da gubi,

tako i mene zver nemirna smuti,
što prilazeći stade da me ganja
polako tamo, gdeno sunce šuti.

Za vreme ovog nizbrdnog lutanja
iskrsne neko ispred očiju mojih,
na oko slab od preduga ćutanja.

U pustoši kad videh kako stoji:
»Smiluj se« — viknuh — »na nevolje moje,
ko bio, sena il živ čovek koji!«

»Već nisam čovek; beh u dane svoje,
a roditelji, lombardajsko pleme,
iz Mantove mi behu obadvoje.

Sub Julio, al’ kasno, rodiše me;
Rim me za dobrog Augusta znade,
kad bogova je lažnih bilo vreme.
Bio sam pesnik; stih moj slavu dade
Eneji, što iz trojskog dođe grada,
Ilion gordi pošto spaljen pade.

Al’ kud ćeš natrag ti do onih jada?
I zašto me žeš uz breg ljupki smelo,
što svih je izvor i uzrok naslada?«

»Ta ti li si Vergilije; ono vrelo,
gde rečitosti ključa reka prava?«
odvratih prignuv zastiđeno čelo.

»Ti, što si svetlost pesnika i glava,
nagradi ljubav, koju za te gojih,
i koja tvoj mi spev u ruke dava!

Ja poklonik sam remek-dela tvojih,
i lep stil, što na me pažnju svrnu,
samo iz dela tvojega usvojih.

Pogledaj skota, što me natrag vrnu!
Mudrace slavni, ne daj mi podleći;
sve žile mi i bila pred njim trnu!«

Videv gde plačem, on će nato reći:
»Stazama drugim poži ti je sada,
s tog divljeg mesta želiš li uteći;

jer zver, što daje toliko ti jada,
tim putem ne da da se kreću ljudi,
već dotle smeta, dok im smrt ne zada;

a tako zle i divljačne je čudi,
da uvek žudnjom nezasitnom diše
i jelo u njoj glad još veću budi.

S mnogo se zveri pari, i s još više
njih će se parit, dok Hrt ne pohiti
i dok joj bolnom smrću ne kidiše.

Taj ne će zemljom, novcem da se siti,
već mudrost, ljubav, krepost su mu hrana;
međ Feltrom će mu dom i Feltrom biti.

Italiju će spasti od zlih dana,
za koju pade devica Kamila,
Evrijal, Niz i Turn od smrtnih rana.
Tu zver će svuda gonit njegova sila,
dokle je opet ne vrati u pako,
otkle je zavist prvi vođ joj bila.

Stog držim, da je dobro za te, ako
za mnome pođeš, a ja vođom ću ti
biti, i proći ćeš večnim mestom tako,

gde uzvike ćeš očajanja čuti
duhova drevnih, što se bolom guše,
kličući drugoj smrti, da ih sputi.

Videt ćeš: neki u ognju se skruše
zadovoljni, jer nadaju se stići,
ma kada bilo, međ blažene duše;

a k potonjima htedneš li se dići
dostojnija će duša doći tada,
s njom ću te pustit, kad mi bude ići,

jer onaj car, što tamo gore vlada,
zato, što njegove nisam znao vere,
ne pušta sa mnom do svojega grada.

Njegovo se carstvo na sve strane stere,
al’ onde su mu presto, vlast i dvori;
o sretan li je, koga odabere!«
»Pesniče«, rekoh, »čuj, što glas moj zbori:
tako ti boga, kojeg nisi znao,
da bi me jad taj minuo, i gori,

vodi me, kud si maločas me zvao,
pa da pred vrata svetog Petra dođem
i gde je, veliš, jad na duše pao.«

I on se krene, a za njim pođem.



_____________________________________



DRUGO PEVANJE

Veče umiraše dan, i mrak je sinji
veče svemu živom trude ublaživo,
što god se gde na našoj zemlji kinji,

a ja sam sam tegobe iščekivo
putovanja i učešća u jadu,
što sve će pričat pamćenje mi živo.

Nek muze mi i genij pomoć dadu!
Pamet, što pisa, kud mi noga gazi,
nek ovde vrednost pokaže na radu!

»Pesniče!«, rekoh, »što me vodiš, pazi,
da li je snaga dosta jaka moja,
pre no strmoj poveriš me stazi

Silvijev otac, priča knjiga tvoja,
u besmrtni je svet za živućega
još tela pošo i uz čula svoja,

pa ako mu je protivnik zla svega
sklon bio, slavno misleći na delo
i ko će izić i kakav od njega,

to beše pravo, kad se sudi zrelo,
jer od njeg je, po višnjoj zapovedi,
poteko Rim i rimsko carstvo celo,

koji i koje, pravo reći vredi,
za sveto mesto behu odabrati,
velikog Petra naslednik gde sedi.

Na putu, kad ga tvoja hvala prati,
on o svom slavlju štošta doznat smede,
što će i temelj papskom plaštu dati.

Kasnije tamo Sud Izbrani grede,
da jača veru, koja cilj imade,
da na put spasa svakoga dovede.

Al’ ja da idem? Ko da vlast mi dade?
Eneja nisam, nisam ni Pavao;
da nisam vredan, znam, i svak to znade.

Jer strah me, kad bih na taj put se dao,
da ludo pođem; mudar si i bolje
shvaćaš no što bih ja to reći znao.«

Ko kad tko ne će, čemu se privole,
pa s novih misli stari naum menja
i počinjati nema više volje,

i meni tako, dok razmišljah, jenja
na onom mračnom visu snaga živa
onoga prvog odlučnoga htenja.

»Ako li shvatih, što u tebi biva«,
veledušnoga čuh gde progovara,
»to ti se plahost sad u duši skriva,

što često takve zapreke nam stvara,
da stajemo pred časnim delom kao
plašljiva zverka, kad je oko vara.

Da bi tog straha rešiti se znao,
čuj zašto dođoh i što slušah tamo
u prvi čas, kad bi mi tebe žao.

S onima sam bio , što im nema kamo,
kad blažene čuh glas i lepe žene,
takve, da želrh služiti joj samo.

Od zvezde jače sjale su joj zene;
anđelskim glasom, nežna sva i draga,
u svom govoru prozbori spram mene:

»O mantovanska dušo svakom blaga,
što glas ti svuda traje još i neće
potamniti, dok svetu bude traga,

moj prijatelj, al’ ne prijatelj sreće,
do zapreka u pustu stiže kraju,
tako da natrag od straha već kreće,

i, strah me, tako luta u očaju,
da kasno stiže moja pomoć spora,
po onome, što o njem čuh u raju.

Sad pođi, pa mu snagom svoga zbora
i svim pomozi, da ne trpi štete,
da utehe i meni dođe hora.

Ja sam Beatrice, što ti dajem svete;
sa mesta dođoh, kud težim ponovo;
iz mene zbori ljubav, što me krete.

Pred lice kad se vratim gospodovo,
hvalit ću često pred njim čine tvoje.«
I tad zašuti, a ja rekoh ovo:

»Kreposna ženo, jedina zbog koje
od svih stvorenja ljudski rod je veći,
pod najmanjim što krugom neba stoje,

za nalog tvoj sam tako haran sreći, da
najbrži bi posluh došo kasno,
i što god želiš, dosta ti je reći.

Al’ kaži, kako bez straha i lasno,
siđe u ovo središte s visina
rajskih, kud opet natrag želiš strasno?«

»Kad želiš«, reče, »znati do tančina,
kazat ću kratko, zašto se ja amo
ne bojim zaći, sve do tih dubina.
Bojati se je one stvari samo,
što ima moć, da zlom nas kakvim mori,
od drugih zašto da se plašit damo?

A mene takvom bog milostiv stvori,
da nit sam vašoj na dohvatu bedi,
nit za me plamen toga ognja gori.

U nebu žena plemenita sedi,
što žali smetnju, koju ti spomenuh,
i blaži stroge božje zapovedi.

Do Lucije sa molbom ova krenu
i reče: »Vernog spomeni se svoga,
koji te treba baš u ovom trenu.«

Ko protivnica svega okrutnoga
došavši k mestu, sedeti gde svikoh
s Rahelom drevnom, Lucija će stoga:

»O Beatrice, prava božja diko,
pomozi onom, koji se ističaše
nad mnoštvom, jer te ljubljaše toliko!

Ne čuješ li ga, gde u jadu plače?
Zar ne vidiš, gde sa smrću se bori
na reči, od koje more nije jače?«
Nema ga, ko se tako brzim stvori,
da steče sreću il’ da zlu uteče,
ko ja što siđoh, kada čuh što zbori,

sa mesta, koje svako blažen steče,
u skladne reči uzdajuć se tvoje,
za tebe dične i svet gde ih reče.«

Kad svrši ovo objašnjenje svoje,
na stranu plačuć sjajne oči svede
i tim ubrza dolaženje moje.

I dođoh, evo, kako ona htede:
zveri te oteh, što ti na put pade,
kojim se pravce uz breg divni grede.

Al’ što je? Zašto, zašto sada stade?
Što srce misli kukavne ti plene?
Kud muževnost i smelost ti se dade,

kad tri se za te preblažene žene
u nebu brinu, a reč moja gleda
k budućem dobru da ti pogled skrene?«

Kao što cveće klone s noćnog leda
i zatvori se, a kad sunce grane,
otvoriv čaške cvetanju se preda,

tako se meni snaga vraćat stane,
a srce smelost oseti sve jaču,
pa ću ko čovek, kada dušom dane:

»O milosna, što pomože mom plaču,
a i ti, dobri, što se odmah trže,
kad njene reči istinite začu,

toliku želju u srce mi vrže
rečima svojim, da mi poći godi
i naumu se prvom vratih brže.

Sad hajd, jer sad nas isto htenje vodi:
ti učitelj si, vođ i moj gospodar!«
Tako mu rekoh; i kad šta da hodi,
strmim i divljim putem pođoh bodar.


____________________________________



       Dante i Vergilije dolaze do drugog kruga pakla i vide Minosa koji dušama određuje mesto mučenja onoliko puta koliko Minos zavrti repom toliko krugova duboko nesrećnik treba sići u pakao


Tako siđoh iz prvog kruga nesreće
u drugi manje prostran gde tuga
bolnija je, pa jauke izaziva veće.
Tu strašni Minos reži kao kuga:
na ulazu grehe odmerava;
sudi i vrteći repom kazuje broj kruga.
Kada duša u kojoj nesreća rođenja spava
pred njega dođe, pa se ispovedi,
taj znalac grehova označava
koje mesto u paklu joj sledi;
uvije rep toliko puta
koliko krugova niže njen greh zavredi.
Pred njega bezbroj duša zaluta
i redom dolazi čuti presudu;
ispovedi se, kaznu čuje, pa dole odluta.
"Oh ti što se nađe na ovom strašnom sprudu,"
reče Minos kada vide mene tada
prekidajući posao na svome sudu,
"Pazi kako ulaziš i kome veruješ pun jada:
neka te ne zavarava širina kapije! ... "
A moj će mu vođa: "Što vičeš sada?
Da mu zaprečiš suđeni put dobro nije:
tako želi onaj što kada želi
može šta hoće, ne pitaj više, bolje ti je.

Halil Džubran i Mej Zijada, prepiska

Mej Zijada...Halilu Džubranu

*

Džubrane

Sve ove stranice sam napisala ne bih li izbjegla riječ ljubav. Ljubav u onima koji ne trguju ljubavnim ispoljavanjem, niti onim što ona traži u plesnim dvoranama, i na skupovima razvija strahovitu dinamiku, budući da žele da budu srećni kao i oni koji rasterećuju svoje emocije u povšnom bolu, jer ne mogu da podnesu pritisak neispražnjenih osjećanja. Ali, oni im zavide na spokoju, a da isti ne žele za sebe. Više vole svoju samoću, tišinu, obmanu srca, od sigurnih ishoda i poigravanja onim što nema vezu sa osjećanjem. Više vole izdvojenost, bilo kakvu muku (može li i jedno od ovo dvoje postojati negdje gdje srce nije usamljeno?) nego zadovoljenje oskudnim kapima.
Koji je smisao ovoga što pišem? Ne znam ni sama šta hoću da kažem, ali znam da te volim i da se ljubavi bojim. Kažem ovo, jer sam svjesna toga da malo ljubavi ne rađa ništa. Bolje da ljubavi nema, ako je neznatna. Kako se usuđujem da Ti to kažem? Kako to da ovako pretjerujem? Ne znam. Hvala Bogu da to pišem na papiru i da to ne izgovaram, jer da si u ovom trenutku prisutan, pobjegao bi od stida od ovih riječi i nestao za dugo vremena. Pustila bih da me vidiš, tek kada zaboraviš.
Čak i zbog pisanja se ponekad prekoravam, jer sam u pisanju posve slobodna… Sjećaš li se onoga što su rekli stari na Istoku: "Za djevojku je bolje da ne čita i ne piše!" Ono što ovdje pokazujem nije samo posljedica naslijeđa, već nešto više od toga. Šta je to? Reci mi Ti šta je to? Ti mi reci jesam li u pravu ili ne, jer ti vjerujem. Intuitivno vjerujem u sve što kažeš! Griješila ili ne, moje srce ide k Tebi i najbolje da bude u Tvojoj blizini, da Te čuva i bude Ti naklonjeno.
Sunce je zašlo za horizont, i kroz oblake čudnih oblika i boja ukazala se jedna sjajna zvijezda - Venera, boginja ljubavi. Živjeli su na njoj, kao na Zemlji, ljudi koji vole i čeznu. Možda i na njoj neko kao ja ima nekog Džubrana, prijatnog i dalekog, veoma bliskog, kome sada piše dok sumrak ispunjava nebo i zna da tama dolazi iz sumraka, da svjetlo dolazi iz tame, da će noć naslijediti dan, toliko puta će dan smijeniti noć, prije nego vidi onoga koga voli i u nju se uvlači sva tuga sumraka, noći.

15. januar 1924. godine



Halil Džubran...Mej Zijadi

Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja? Bojiš li se sunčeve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li se zore!? Bojiš li se dolaska proljeća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da te malo ljubavi neće zadovoljiti. Isto tako znam da malo ljubavi neće zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno. Kažem da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih sjenki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svjetlosti.
Ne boj se ljubavi. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. Treba da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Danas sam ja u zatvoru želja. To su želje rođene sa mnom. Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svjetlo dana? Hoćeš li biti pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha? Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako Bog Te blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.


26. februar 1924. godine

Eva Braun , pogled kroz predstavu

             Postnacistička istraživanja Hitlerova režima uglavnom polaze od pitanja Alfreda Grossera: kako je to uopšte bilo moguće. Zašto je većina nemačkih institucija (vojska, sudstvo, školstvo) toliko entuzijastično podržala Hitlerovu politiku mržnje? Ponuđeni odgovori, od nemačke ekonomske inflacije do propagande nacionalnih mitova, izostavljaju činjenicu da fašizam – kao ideologija - nije prestao sa slomom Trećeg Reicha. Interes za Mein Kampf očito postoji i danas.  Doktrini  "superiornosti" nad mnoštvom. Hitlerova retorika eksplicitno je govorila protiv hrišćanstva i socijalizma kao "nakaradne" brige za podčinjene i slabije. Kao što znamo, "demokratsku rulju" i "kukavičke pacifiste" nacisti su pokušali i fizički ELIMINISATI. Osim toga, čini se da u današnjim društvima traje vrlo slična volja za eliminacijom slabijih. Moram priznati da me ne zadovoljavaju ni psihološka objašnjenja tipa fašizam proizlazi iz dubokog osećaja nesigurnosti i nevoljenosti pojedinca: verovatno je tome tako, ali ne vidim na koji bi način sva porodična i intimna otuđenja mogla završiti na terapijskim kaučima. Kako se onda uopšte možemo nositi s voljom za fašističkom podelom ljudi na "viševredne" i "manjevredne", s fašističkim stavom kako ništa osim krajnjeg nasilja nema nikakvog smisla ili s fašističkom ideologijom poželjne žrtve u krvi?

Umetničko delo, kao npr. predstava o Evi Braun , otvara neke mogućnosti odgovora.

Tvornica snova

Publika, smeštena na EXIT-ovu pozornicu (radi isticanja kamernog ambijenta), Evu Braun susreće u poziciji potpune nemoći: nemu, umorno ispruženu na sofi, zaokupljenu mehaničkim milovanjem lisičjeg krzna kojim se ogrnula. Izvanrednom samokontrolom geste i glasa glumica Darija Lorenci ulazi u ulogu Eve Braun iz perspektive poražene Nemačke, Nemačke kao Hitlerove ljubavnice koja nije ostvarila san o dominaciji svetom. Spori put tela do uspravne geste prati ispoved junakinje o šesnaestogodišnjem stažu igranja "ljubavnice najmoćnijeg čoveka sveta"; uloge u kojoj je Eva Braun morala pristati na stereotip "neobavezno glupe pratilje inteligentnog muškarca".

U ogledalu političke filozofkinje Hannah Arendt, ovakvo "opravdavanje" zla kao banalne poslušnosti ili plitkog oportunizma još jednom publiku poziva na propitivanje vlastitog izbora pristanka ili suprotstavljanja političkom nasilju. Dvoumice oko grotesknosti, tragičnosti ili možda ipak ljudskosti ambicioznog lika "nerealizirane glumice", heroine koja ne bi prezala od života bolje plaćene i posve usamljene prostitutke samo ako je to način da dobije glavnu ulogu u velikom filmskom spektaklu o epskoj pobedi nacizma, osnovica su dramske intrigantnosti lika. Volja Eve Braun u čitavoj transakciji s Hitlerovom seksualnošću vezana je, dakle, za san o glumačkoj karijeri te snimanju holivudskog filma o "ljubavi" s "najmoćnijim čovekom sveta"; jedino što bi želela da Hitlera ne igra veliki vođa lično, nego "bitno fotogeničniji" Clark Gable, po mogućnosti u režiji Fritza Langa.

Već i spomenuta "idealna podela" filmskih zaduženja svedoči o stupnju kulture naslovne junakinje komada. Drama nudi i zanimljivu studiju ledenog licemerja.  Eva Braun o Hitlerovoj privlačnosti izjavljuje: Ne bih mogla podneti njegov izgled da nije Fürer. Čini se da dramatičar Stefan Kolditz, nekadašnji asistent Heinera Müllera, traga za ženskom varijantom glumačkog Mefista kao nacističkog sluge iz romana Klaussa Manna: ženskim licem "zavedene" Nemačke. Zanimljivo je da mnoge suvremene kritike nacizma, od dramskog dela Thomasa Bernharda do Schwabovih Predsednica ili Kolditzove Eve Braun, kao fokus individualne i kolektivne neetičnosti uzimaju lažne ženske "žrtve" iz malograđanske svakodnevice. Njihova servilna stvarnost u pravilu je postavljena kao kontrast megalomanskim ambicijama o upravljanju svetom. Obe varijante de facto pronalaze korijen fašizma u eskapizmu likova.

Čekanje...

      EXIT-ova predstava hronološki prati poslednjih pedeset minuta života Eve Braun, no pritom niz analepsi upoznaje publiku s dužom istorijom dotadašnjeg Evina načina života. Ono što je junakinju ikad zanimalo tiče se doterivanja, kozmetičkih preparata, novih cipela, ceremonijalnih zabava visokog društva. Ambicija glume zapravo je lažna ambicija – Eva nema ni interes ni kvalifikacije vezane za izvedbeno usavršavanje, ali (simetrično Hitleru), želi vladati ljudskom pozornošću i želi biti apriorno prihvaćena. Darija Lorenci fenomenalno igra psihotično, na početku depresivno, ali kasnije sve bjšnje raslojavanje lika Eve Braun u furiju nerealizirane mitomanije. U beketovskoj tradiciji beskrajnih čekanja na Događaj koji se nikako ne može dogoditi (jer ga se očekuje IZVANA, umesto da ga se izazove IZNUTRA), Eva Braun dugogodišnje čekanje statusa zvezde u poslednjem satu svog života zamenjuje čekanjem na smrtnu osudu. Izriče je sama sebi, kako bi barem u smrti pokraj Hitlera bila prepoznata kao njegova tajna ljubavnica. Dramu završava na kolenima, ponovno u poziciji nemoći, ovaj put definitivne.

U analitičkoj tradiciji Aarona Becka, mogli bismo zaključiti da stalno "čekanje" protagonistkinje zapravo konotira smrt za života – apsolutno odustajanje od svega osim snova, zbog toga "mirno" ili ravnodušno primajući i vesti o tuđim smrtima. Pasivnost junakinje neprestano legitimira genocidnu politiku koja se odvija svuda oko nje (Eva Braun zna sve o koncentracionim logorima). Drugim rečima, Eva Braun ili Nemačka sebe su dovele u stanje ravnodušnog leša davno pre no što su počela osvajanja okolnih zemalja ili ubijanja nepoćudnih građanina.

Istina glume

Naglašavam da je svaki pokret i svaki udisaj Darije Lorenci ne samo do kraja motiviran, nego glumački duboko prostudiran. Lorencijeva u isti mah i optužuje i brani Evu Braun, poklonivši joj puno više od opšteg mesta Hitlerove ljubavnice: očaj, okrutnost, bes, poslušnički karakter, traumu zarobljenosti u vrlo restriktivnu socijalnu ulogu večitog čekanja da joj Hitler udeli nekoliko minuta svog vremena te daljnjeg čekanja da se domogne slavne filmske uloge. U slučaju umetnice Darije Lorenci ne radi se ni o glumici kao estradnom zabavljaču ni o glumici kao isključivo vizualnom ukrasu kazališnih slika. Naprotiv, reč je o kompletnoj umetničkoj izvedbi intelektualne i emocionalne refleksije. U izvedbi Lorencijeve, fašizam se dogodio (i događa) onda kada opsesivno posegnemo za mitovima o Velikom Spasitelju, umesto da nesavršenom svetu pomognemo nesavršenom samoinicijativom.

Eva Braun također postavlja pitanja o smrtonosnom manjku zainteresiranosti građana za političke događaje te o kobnim posledicama autističnog povlačenja u privatne snove. Vredno je reći da predstava režijski ne mora posezati za gestom velikog spektakla kako bi razobličila složeni sistem socijalnih nepravdi: intimistički fokus jednako toliko otkriva gnjilež u središtu opresivnih hijerarhija.