Henri Filding, O istoriji Tom Jonesa, nahoče deteta (Knjiga III, 1-11)

KNJIGA III. — SADRŽI NAJZNAČAJNIJE DOGAĐAJE KOJI SU SE ODVILI U PORODICI GOSPODINA OLVORTIJA, OD VREMENA KADA JE TOMI DŽONS NAPRAVIO ČETRNAEST GODINA, DO DEVETNAEST GODINA. U OVOJ KNJIZI
ČITALAC MOŽE UZETI NEKE SAVETE U TEMI KOJE SE TIČE OBRAZOVANJA DECE.

___________________________________

Poglavlje I. — Sadrži malo ili ništa.

Čitalac će biti zadovoljan da se seti da smo mu na početku druge knjige ove istorije nagovestili našu nameru da pređemo preko nekoliko velikih vremenskih perioda u kojima se nije dogodilo ništa dostojno da bude zabeleženo u hronici ove vrste.

Time ne vodimo računa samo o sopstvenom dostojanstvu i udobnosti, već i o dobru i koristi čitaoca: jer pored toga što ga na ovaj način sprečavamo da troši vreme čitajući bez zadovoljstva ili nagrade, dajemo mu, u svim takvim prilikama, priliku da upotrebi tu divnu mudrost, čiji je majstor, popunjavajući ove praznine u vremenu sopstvenim pretpostavkama; u tu svrhu smo se potrudili da ga kvalifikujemo na prethodnim stranicama.

Na primer, koji čitalac ne zna da je gospodin Olvorti u početku zbog gubitka svog prijatelja osetio ona osećanja tuge koja u takvim prilikama obuzimaju sve ljude čija srca nisu od kremena, niti glave od čvrstog materijala? Opet, koji čitalac ne zna da su filozofija i religija vremenom ublažile, i konačno ugasile, ovu tugu? Prva je učila o njenoj ludosti i taštini, a druga je ispravljala kao nezakonitu, i istovremeno je ublažavala, budeći buduće nade i uveravanja, koja omogućavaju snažnom i religioznom umu da se oprosti od prijatelja, na samrti, sa malo manje ravnodušnosti nego da se spremao za dugo putovanje; i, zaista, sa malo manje nade da će ga ponovo videti.

Pažljiv čitalac ne može biti više izgubljen zbog gospođe Bridžit Blajfil, koja se, može biti uveren, ponašala tokom celog perioda u kome će se tuga pojaviti na spoljašnjosti tela, sa najstrožim poštovanjem svih pravila običaja i pristojnosti, prilagođavajući promene svog lica raznim promenama svoje odeće: jer kako se ovo menjalo od korova do crnog, od crnog do sivog, od sivog do belog, tako se i njeno lice menjalo od sumornog do tužnog, od tužnog do tužnog, i od tužnog do ozbiljnog, sve dok nije došao dan kada joj je bilo dozvoljeno da se vrati svom pređašnjem spokoju.

Pomenuli smo ova dva samo kao primere zadatka koji se može nametnuti čitaocima najniže klase. Mnogo više i teže vežbe rasuđivanja i pronicljivosti mogu se razumno očekivati od viših diplomaca kritike. Ne sumnjam da će takvi napraviti mnoga značajna otkrića o događajima koji su se dogodili u porodici našeg dostojnog čoveka, tokom svih godina koje smo smatrali prikladnim da preskočimo: jer iako se ništa dostojno mesta u ovoj istoriji nije dogodilo u tom periodu, ipak se dogodilo nekoliko događaja jednakog značaja kao oni koje su izveštavali dnevni i nedeljni istoričari tog doba; čitajući ih veliki broj ljudi troši značajan deo svog vremena, bojim se da vrlo malo zarađuje. Sada, u ovde predloženim pretpostavkama, neke od najizvrsnijih sposobnosti uma mogu se iskoristiti sa velikom prednošću, jer je korisnija sposobnost predviđati postupke ljudi, u bilo kojoj okolnosti, na osnovu njihovih karaktera nego suditi o njihovim karakterima na osnovu njihovih postupaka. Prvo, priznajem, zahteva veću pronicljivost; ali se može postići istinskom mudrošću sa ne manjom sigurnošću od drugog.

Pošto smo svesni da najveći deo naših čitalaca veoma izraženo poseduje ovu osobinu, ostavili smo im prostor od dvanaest godina da je ispolje; a sada ćemo predstaviti našeg junaka, sa oko četrnaest godina, ne dovodeći u pitanje da su mnogi dugo čekali da se sa njim upoznaju.

__________________________________

Poglavlje II. — Junak ove velike istorije pojavljuje se sa veoma lošim predznacima. Mala priča tako NISKE vrste da bi neki mogli pomisliti da nije vredna pažnje. Reč ili dve o štitonoši, a više o lovočuvaru i učitelju.

Kako smo odlučili, kada smo prvi put seli da pišemo ovu istoriju, da nikome ne laskamo, već da svoje pero vodimo smernicama istine, dužni smo da našeg junaka na scenu dovedemo na mnogo nepovoljniji način nego što bismo mogli poželeti; i da iskreno izjavimo, čak i pri njegovom prvom pojavljivanju, da je opšte mišljenje cele porodice gospodina Olvortija da je on svakako rođen da bude obešen.

Zaista, žao mi je što moram reći da je bilo previše razloga za ovu pretpostavku; mladić je od najranijih godina otkrio sklonost ka mnogim porocima, a posebno ka onom koji ima direktnu tendenciju kao i bilo koji drugi ka onoj sudbini za koju smo upravo primetili da je proročki prorečena protiv njega: već je bio osuđen za tri pljačke, naime, pljačku voćnjaka, krađu patke iz dvorišta jednog farmera i krađu lopte iz džepa gospodina Blajfila.

Poroci ovog mladića bili su, štaviše, pojačani nepovoljnim svetlom u kojem su se pojavljivali kada su se suprotstavili vrlinama gospodina Blajfila, njegovog pratioca; mladića toliko drugačijeg porekla od malog Džounsa, da ga je ne samo porodica već i celo komšiluk hvalio. On je zaista bio mladić izvanredne naravi; trezan, diskretan i pobožan za svoje godine; osobine koje su mu donele ljubav svih koji su ga poznavali; dok je Tom Džouns bio univerzalno omražen; i mnogi su izrazili svoje čuđenje što bi gospodin Olvorti dozvolio da se takav mladić obrazuje kod svog nećaka, da se moral ovog drugog ne bi pokvario njegovim primerom.

Događaj koji se dogodio otprilike u to vreme predstaviće karaktere ova dva momka pronicljivijem čitaocu nego što je to u mogućnosti najdužeg izlaganja.

Tom Džons, koji, koliko god loš bio, mora biti junak ove priče, imao je samo jednog prijatelja među svim slugama u porodici; što se tiče gospođe Vilkins, ona ga je odavno napustila i bila se potpuno pomirila sa svojom gospodaricom. Taj prijatelj je bio čuvar lovova, čovek raspuštene prirode, za koga se smatralo da nema mnogo strožije ideje o razlici između meum i tuum nego sam mladi gospodin. I stoga je ovo prijateljstvo dalo povoda mnogim sarkastičnim opaskama među kućnim slugama, od kojih je većina ranije bila poslovice, ili su barem sada to postale; i, zaista, duhovitost svih njih može se sadržati u toj kratkoj latinskoj poslovici „ Noscitur a socio “; koja se, mislim, na engleskom izražava ovako: „Možete ga prepoznati po društvu koje pravi.“

Istina je da deo te užasne zlobe kod Džounsa, od koje smo upravo pomenuli tri primera, možda potiče od ohrabrenja koje je dobio od ovog čoveka, koji je, u dva ili tri slučaja, bio, kako zakon kaže, saučesnik nakon što se dogodilo: jer su cela patka i veliki deo jabuka predati lovočuvaru i njegovoj porodici; mada, kako je otkriveno da je Džouns sam, jadni mladić je snosio ne samo celu štetu, već i svu krivicu; oboje je ponovo palo na njegovu sudbinu u sledećoj prilici.

Uz imanje gospodina Olvortija nalazilo se imanje jednog od onih gospodina koji se nazivaju čuvarima divljači. Moglo bi se pomisliti da ova vrsta ljudi, zbog velike strogosti sa kojom osvećuju smrt zeca ili jarebice, gaji isto sujeverje kao i Banijanci u Indiji; mnogi od njih, kako nam je rečeno, posvećuju ceo svoj život očuvanju i zaštiti određenih životinja; zar naši engleski Banijanci, dok ih čuvaju od drugih neprijatelja, ne bi najnemilosrdnije sami poklali cele konjske tovare; tako da su jasno oslobođeni svakog takvog paganskog sujeverja.

Zaista imam mnogo bolje mišljenje o ovoj vrsti ljudi nego što ga neki imaju, jer smatram da oni više nego mnogi drugi odgovaraju poretku prirode i dobrim ciljevima za koje su predodređeni. Sada, kao što nam Horacije kaže da postoji skup ljudskih bića

Fruges consumere nati,
„Rođen da konzumiram plodove zemlje“; tako da ne sumnjam da postoje i drugi
Feras consumere nati,
"Rođeni da jedu zveri polja“; ili, kako se obično naziva, divljač; i niko, verujem, neće poreći da ti štitonoše ne ispunjavaju ovu svrhu svog stvaranja.

Mali Džons je jednog dana otišao u lov sa čuvarom lovova; kada je slučajno naleteo na jato jarebica blizu granice imanja preko kojeg je Sreća, da bi ispunila mudre namere Prirode, posadila jednog od potrošača divljači, ptice su uletele u njega i bile su obeležene (kako se to zove) od strane dva lovca, u nekom žbunju, oko dve ili tri stotine koraka izvan gospodina Olvortija.

Gospodin Olvorti je izdao stroga naređenja svom susedu, pod pretnjom da će izgubiti svoje mesto, da nikada ne ulazi u posedu nijednom od svojih komšija; ne više onima koji su bili manje krutiji po ovom pitanju nego gospodaru ovog imanja. Što se tiče drugih, zaista, ova naređenja nisu uvek bila baš strogo poštovana; ali pošto je narav gospodina kod koga su se jarebice sklonile bila dobro poznata, čuvar lovca nikada nije pokušao da napadne njegove teritorije. Niti je to učinio sada, da ga mlađi lovac, koji je bio preterano željan da juri za letećom divljači, nije ubedio; ali pošto je Džons bio veoma nametljiv, drugi, koji je i sam bio dovoljno zainteresovan za taj sport, popustio je njegovim nagovorima, ušao u imanje i ustrelio jednu od jarebica.

Sam gospodin je u tom trenutku bio na konju, na maloj udaljenosti od njih; i čuvši pucanj, odmah se uputio ka tom mestu i otkrio jadnog Toma; jer je čuvar lovova skočio u najdeblji deo žbunja, gde se srećno sakrio.

Gospodin, pretresavši mladića i pronašavši kod njega jarebicu, osudio je veliku osvetu, zaklinjući se da će upoznati gospodina Olvortija. On je održao reč: jer je odmah odjahao do njegove kuće i požalio se na upad u njegovo imanje tako uzvišenim rečima i gorkim rečima kao da mu je kuća provaljena i da je iz nje ukraden najvredniji nameštaj. Dodao je da je još neka osoba bila u njegovom društvu, iako je nije mogao pronaći; jer su dva puška ispaljena gotovo u istom trenutku. I, kaže on, „Pronašli smo samo ovu jarebicu, ali Bog zna kakvu su štetu počinili.“

Po povratku kući, Tom je ubrzo pozvan pred gospodina Olvortija. On je priznao činjenicu i nije naveo nikakav drugi izgovor osim onoga što je zaista bilo istina, naime, da je jato prvobitno nastalo u gospodinovom imanju.

Tom je potom ispitan ko je bio sa njim, što je gospodin Olvorti izjavio da je odlučan da sazna, upoznajući krivca sa okolnostima oko dve puške, koje su ostavili štitonoša i oba njegova sluge; ali Tom je čvrsto istrajao tvrdeći da je bio sam; ipak, istina je da je u početku malo oklevao, što bi potvrdilo gospodina Olvortija, da je ono što su štitonoša i njegove sluge rekli zahtevalo dalju potvrdu.

Lovočuvar, budući da je bio osumnjičena osoba, sada je bio pozvan i ispitan; ali on, oslanjajući se na obećanje koje mu je Tom dao, da će sve preuzeti na sebe, veoma odlučno je poricao da je bio u društvu sa mladićem, ili da ga je čak video celo popodne.

Gospodin Olvorti se tada okrenuo ka Tomu, sa više nego obično besom na licu, i savetovao mu da prizna ko je bio sa njim; ponavljajući da je odlučan da sazna. Mladić je, međutim, i dalje ostao pri svojoj odluci, a gospodin Olvorti ga je sa velikim gnevom otpustio, rekavši mu da će morati sledećeg jutra da razmisli o tome, kada ga bude ispitivao neko drugi, i na drugi način.

Jadni Džons je proveo veoma melanholičnu noć; tim pre što je bio bez svog uobičajenog pratioca; jer je gospodar Blajfil otišao u posetu majci. Strah od kazne koju je trebalo da pretrpi bio je ovom prilikom njegovo najmanje zlo; njegova najveća briga bila je da ga njegova postojanost ne izda i da ne bude naveden da izda lovočuvara, čija propast, znao je da će sada biti posledica. Ni čuvar lovova nije mnogo bolje provodio vreme. Imao je iste strahove prema mladiću; za čiju je čast takođe gajio mnogo nežniju pažnju nego za njegovu kožu.

Ujutru, kada je Tom posetio prepodobnog gospodina Tvakuma, osobu kojoj je gospodin Olvorti poverio podučavanje dva dečaka, taj gospodin mu je postavio ista pitanja koja mu je postavljena prethodne večeri, na koja je on uzvratio istim odgovorima. Posledica toga bila je tako žestoko bičevanje da je verovatno bilo malo manje od mučenja kojim se u nekim zemljama priznanja iznuđuju od kriminalaca.

Tom je podneo kaznu sa velikom odlučnošću; i premda ga je gospodar, između svakog udarca, pitao da li neće priznati, bio je zadovoljan da bude pobeđen nego da izda prijatelja ili prekrši obećanje koje je dao.

Čuvar lova je sada bio oslobođen svoje anksioznosti, a i sam gospodin Olvorti je počeo da se brine zbog Tomovih patnji: jer osim što je gospodin Tvakam, veoma besan što nije mogao da natera dečaka da kaže ono što je sam želeo, preterao svoju strogost daleko iznad namere dobrog čoveka, ovaj drugi je sada počeo da sumnja da je štitonoša pogrešio; što je njegova krajnja nestrpljivost i bes izgledali kao verovatni; a što se tiče onoga što su sluge rekle u potvrdu gospodarevog iskaza, nije tome pridavao veliki značaj. Sada, pošto su okrutnost i nepravda bile dve ideje o kojima gospodin Olvorti ni na koji način nije mogao da podrži svest ni jednog trenutka, poslao je po Toma i, nakon mnogih ljubaznih i prijateljskih ubeđivanja, rekao: „Uveren sam, drago dete moje, da su te moje sumnje povredile; žao mi je što si zbog toga tako strogo kažnjen.“ I konačno mu je dao malog konja da ga iskupi; ponovo ponavljajući svoju tugu zbog onoga što se dogodilo.

Tomova krivica mu je sada jurila u lice više nego što je ikakva strogost mogla da učini. Lakše je podnosio Tvakumove udarce bičeva nego Olvertijevu velikodušnost. Suze su mu potekle iz očiju i on je pao na kolena, plačući: „O, gospodine, previše ste dobri prema meni. Zaista jeste. Zaista to ne zaslužujem.“ I u tom trenutku, iz sveg srca, skoro je odao tajnu; ali dobri genije lovočuvara mu je nagovestio kakve bi mogle biti posledice za jadnika, i ta razmišljanja su mu zatvorila usne.

Tvakam je učinio sve što je mogao da ubedi Olvortija da ne pokaže bilo kakvo saosećanje ili ljubaznost prema dečaku, rekavši: „On je istrajao u neistini“; i dao je neke naznake da bi drugo bičevanje verovatno moglo da iznese stvar na videlo.

Ali gospodin Olvorti je apsolutno odbio da pristane na eksperiment. Rekao je da je dečak već dovoljno patio zbog prikrivanja istine, čak i ako je kriv, s obzirom na to da za to nije mogao imati drugi motiv osim pogrešnog pitanja časti.

„Čast!“, uzviknu Tvakam sa izvesnom toplinom, „samo tvrdoglavost i inat! Može li čast naučiti nekoga da laže, ili može li ikakva čast postojati nezavisno od religije?“

Ovaj razgovor se odigrao za stolom kada je ručak upravo bio završen; a bili su prisutni gospodin Olvorti, gospodin Tvakam i treći gospodin, koji se sada uključio u raspravu, i koga ćemo, pre nego što nastavimo dalje, ukratko predstaviti našim čitaocima.

___________________________________________

Poglavlje III. — Karakter gospodina Skvera, filozofa, i gospodina Tvakuma, božanstva; sa sporom oko——

Ime ovog gospodina, koji je tada neko vreme živeo u kući gospodina Olvortija, bilo je gospodin Skver. Njegove prirodne dari nisu bili prvoklasni, ali ih je znatno unapredio učenim obrazovanjem. Bio je duboko upoznat sa antikom i bio je profesionalni poznavalac svih dela Platona i Aristotela. Na osnovu kojih se velikih uzora uglavnom i gradio; ponekad u skladu sa mišljenjem jednog, a ponekad i drugog. U moralu je bio profesionalni platoničar, a u religiji je težio ka tome da bude aristotelovac.

Ali iako je, kao što smo rekli, formirao svoj moral na platonskom modelu, ipak se savršeno slagao sa mišljenjem Aristotela, smatrajući tog velikog čoveka pre kao filozofa ili spekulatistu, nego kao zakonodavca. Ovo osećanje je nosio daleko; čak toliko daleko da je svu vrlinu smatrao samo pitanjem teorije. Istina je da to nikada nije potvrdio, kako sam čuo, nikome; pa ipak, pri najmanjem razmatranju njegovog ponašanja, ne mogu a da ne pomislim da je to njegovo pravo mišljenje, jer će ono savršeno pomiriti neke kontradikcije koje bi se inače mogle pojaviti u njegovom karakteru.

Ovaj gospodin i gospodin Tvakam se gotovo nikada nisu sreli a da se nisu posvađali; jer su njihova načela zaista bila dijametralno suprotna jedno drugom. Skver je smatrao da je ljudska priroda savršenstvo svih vrlina, a da je porok odstupanje od naše prirode, na isti način kao što je i deformitet tela. Tvakam je, naprotiv, tvrdio da ljudski um, od pada, nije ništa drugo do ponor bezakonja, sve dok se ne očisti i ne iskupi blagodaću. Samo u jednoj tački su se slagali, a to je da u svim svojim raspravama o moralu nikada ne pominju reč dobrota. Omiljena fraza prvog bila je prirodna lepota vrline; omiljena fraza drugog bila je božanska moć blagodati. Prvi je merio sva dela nepromenljivim pravilom prava i večnom podobnošću stvari; drugi je sve stvari rešavao autoritetom; ali pri tome je uvek koristio Sveto pismo i njegove komentatore, kao što advokat čini sa svojom Koka-Kolom na Litltonu, gde je komentar jednakog autoriteta kao i tekst.

Posle ovog kratkog uvoda, čitalac će biti zadovoljan kada se seti da je sveštenik završio svoj govor trijumfalnim pitanjem, na koje nije očekivao odgovor; naime: Može li ikakva čast postojati nezavisno od religije?

Na ovo je Skver odgovorio; da je nemoguće filozofski raspravljati o rečima dok se njihovo značenje prvo ne utvrdi: da teško da postoje dve reči sa nejasnijim i neizvesnijim značenjem od onih dve koje je pomenuo; jer da postoji gotovo isto toliko različitih mišljenja o časti kao i o religiji. „Ali“, kaže on, „ako pod čašću podrazumevate istinsku prirodnu lepotu vrline, tvrdiću da ona može postojati nezavisno od bilo koje religije. Ne“, dodao je, „vi sami ćete dopustiti da ona može postojati nezavisno od svih osim jedne: tako će učiniti i Muhamedan, i Jevrejin, i svi pristalice svih različitih sekti na svetu.“

Tvakam je odgovorio da je to bila rasprava sa uobičajenom zlobom svih neprijatelja istinske Crkve. Rekao je da ne sumnja da bi svi nevernici i jeretici na svetu, kada bi mogli, ograničili čast na svoje apsurdne greške i proklete obmane; „ali čast“, ​​kaže on, „nije stoga mnogostruka, zato što o njoj postoji mnogo apsurdnih mišljenja; niti je religija mnogostruka, zato što postoje razne sekte i jeresi na svetu. Kada pominjem religiju, mislim na hrišćansku religiju; i ne samo na hrišćansku religiju, već i na protestantsku religiju; i ne samo na protestantsku religiju, već i na Crkvu Engleske. A kada pominjem čast, mislim na onaj oblik Božanske blagodati koji je ne samo u skladu sa ovom religijom, već i zavisi od nje; i nije u skladu ni sa jednom drugom i ne zavisi ni od jedne druge. Sada reći da će čast koju ovde mislim, a koja je, mislio sam, bila sva čast koju bih mogao da mislim, podržati, a kamoli diktirati neistinu, znači tvrditi apsurd previše šokantnu da bi se mogla zamisliti.“

„Namerno sam izbegao“, kaže Skver, „da izvučem zaključak koji sam smatrao očiglednim iz onoga što sam rekao; ali ako ste ga primetili, siguran sam da niste pokušali da na njega odgovorite. Međutim, da izostavimo član o religiji, mislim da je iz onoga što ste rekli jasno da imamo različite ideje o časti; ili zašto se ne slažemo oko istih uslova njenog objašnjenja? Tvrdio sam da su istinska čast i istinska vrlina gotovo sinonimni pojmovi i da su oba zasnovana na nepromenljivom pravilu prava i večnoj podobnosti stvari; pošto je neistina apsolutno odvratna i suprotna, sigurno je da istinska čast ne može podržati neistinu. U ovome, dakle, mislim da se slažemo; ali da se za ovu čast može reći da je zasnovana na religiji, kojoj prethodi, ako se pod religijom podrazumeva bilo koji pozitivni zakon—“

„Slažem se“, odgovori Tvakam sa velikom toplinom, „sa čovekom koji tvrdi da čast prethodi religiji! Gospodine Olvorti, jesam li se složio—?“

Nastavio je kada se gospodin Olvorti umešao, rekavši im vrlo hladno da su obojica pogrešno shvatili šta je hteo da kaže; jer nije rekao ništa o istinskoj časti. — Moguće je, međutim, da ne bi lako smirio raspravljače, koji su se podjednako zagrejali, da se nije pojavila još jedna stvar koja je konačno okončala razgovor u ovom trenutku.

___________________________________

Poglavlje IV. — Sadrži neophodno izvinjenje autoru; i jedan detinjast incident, koji možda takođe zahteva izvinjenje.

Pre nego što nastavim dalje, zamoliću za dozvolu da izbegnem neka pogrešna tumačenja u koja bi revnost nekih čitalaca mogla da ih navede; jer ne bih namerno nikoga uvredio, a posebno ljude koji su iskreno posvećeni vrlini ili religiji. Nadam se, dakle, da me niko neće, najgrubljim pogrešnim shvatanjem ili izopačavanjem mog značenja, pogrešno predstaviti kao nekoga ko pokušava da ismeje najveća savršenstva ljudske prirode; a koja, zaista, jedina pročišćavaju i oplemenjuju čovekovo srce i uzdižu ga iznad grubog stvorenja. Ovo, čitaoče, usudiću se da kažem (i što si sam bolji čovek, toliko ćeš više biti skloniji da mi veruješ), da bih radije zakopao osećanja ove dve osobe u večni zaborav, nego da sam naneo bilo kakvu štetu bilo kojoj od ovih slavnih stvari. Naprotiv, upravo zbog njihove službe, preuzeo sam na sebe da zabeležim živote i postupke dvojice njihovih lažnih i pretvaranih šampiona. Izdajnički prijatelj je najopasniji neprijatelj; i smelo ću reći da su i religija i vrlina dobile više stvarne diskreditacije od licemera nego što bi im najduhovitiji raskalašnici ili nevernici ikada mogli baciti: štaviše, kako se ovo dvoje, u svojoj čistoti, s pravom nazivaju okovima građanskog društva i zaista su najveći blagoslov; tako, kada su otrovani i iskvareni prevarom, pretvaranjem i afektacijom, postali su najgore građanske kletve i omogućili su ljudima da čine najsurovije nedela svojoj vrsti. Zaista, ne sumnjam da će ovo ismevanje generalno biti prihvaćeno: moja glavna bojazan je, pošto su mnoga istinita i pravedna osećanja često dolazila iz usta ovih ljudi, da se celina ne shvati kao celina i da me svi ne ismevaju podjednako. Čitalac će sada biti zadovoljan kada razmotri da, pošto nijedan od ovih ljudi nije bio budala, ne bi se moglo pretpostaviti da su se držali samo pogrešnih principa i da su izgovarali samo apsurdne stvari; kakvu sam nepravdu, dakle, morao učiniti njihovim karakterima, da sam izabrao samo ono što je loše! I koliko su užasno jadni i osakaćeni morali izgledati njihovi argumenti! Uopšteno govoreći, ovde se ne otkriva religija ili vrlina, već njihov nedostatak. Da Tvakam nije previše zanemario vrlinu, a Skver religiju, u sastavu svojih različitih sistema, i da nisu obojica potpuno odbacili svu prirodnu dobrotu srca, nikada ne bi bile predstavljene kao predmeti ismevanja u ovoj istoriji; u kojoj ćemo sada nastaviti. Ova stvar, koja je okončala debatu pomenutu u prethodnom poglavlju, nije bila ništa drugo do svađa između majstora Blajfila i Toma Džounsa, čija je posledica bila krvav nos prvom; jer iako je majstor Blajfil, iako je bio mlađi, bio veličinom veći od svog protivnika, Tom je ipak bio daleko bolji od njega u plemenitoj veštini boksa. Tom je, međutim, oprezno izbegavao sve susrete sa tim mladićem; osim toga, Tomi Džouns je bio bezopasan momak usred svih svojih nevaljalosti i zaista je voleo Blajfila, a to što je gospodin Tvakam uvek bio drugi po redu, bilo bi dovoljno da ga odvrati. Ali dobro kaže izvesni autor: „Nijedan čovek nije mudar u svako doba; stoga nije ni čudo što dečak nije takav.“ Između dva dečaka je nastala svađa, pa je majstor Blajfil nazvao Toma prosjačkim kopiletom. Na šta je ovaj drugi, koji je bio pomalo strastvene naravi, odmah izazvao taj fenomen kod prvog, koji smo gore pomenuli.

Gospodar Blajfil se sada, sa krvlju koja mu je tekla iz nosa i suzama koje su galopirale za njim iz očiju, pojavio pred svojim ujakom i ogromnim Tvakumom. Na kom sudu je protiv Toma odmah podignuta optužnica za napad, nanošenje telesnih povreda i ranjavanje; on se u svom izgovoru samo pozvao na provokaciju, što je zapravo bilo sve što je gospodin Blajfil izostavio. Zaista je moguće da mu je ova okolnost promakla iz sećanja; jer je u svom odgovoru odlučno insistirao da nije upotrebio takav naziv; dodajući: „Ne daj Bože da takve ružne reči ikada izađu iz njegovih usta!“ Tom, iako protiv svakog oblika zakona, potvrdio je reči. Na šta je gospodar Blajfil rekao: „Nije ni čudo. Oni koji će reći jednu laž, teško da će ostati kod druge. Da sam ja rekao svom gospodaru tako zlu laž kao što si ti, stideo bih se da se pojavim.“ „Kakva laž, dete?“ viče Tvakam prilično nestrpljivo. „Pa, rekao ti je da niko nije bio sa njim na pucnjavi kada je ubio jarebicu; ali on zna“ (ovde je briznuo u bujicu plača), „da, on zna, jer mi je priznao, da je Crni Džordž, lovočuvar, bio tamo. Ne, rekao je - da, jesi - poriči ako možeš, da ne bi priznao istinu, čak i ako te je gospodar isekao na komade.“ Na to je vatra bljesnula iz Tvakumovih očiju, i on je trijumfalno uzviknuo: „O! ho! ovo je tvoja pogrešna predstava o časti! Ovo je dečak koji nije trebalo ponovo da bude bičevan!“ Ali gospodin Olvorti, sa blažim izrazom lica, okrenu se prema mladiću i reče: „Je li ovo istina, dete? Kako si tako tvrdoglavo istrajao u laži?“ Tom reče: „Prezirao je laž kao i bilo ko drugi: ali je mislio da ga čast obavezuje da postupi onako kako je postupio; jer je obećao jadniku da će ga sakriti: na šta“, rekao je, „smatrao se još obaveznijim, pošto ga je lovočuvar molio da ne ide u gospodsko imanje, i konačno je sam otišao, poslušavši njegova nagovaranja.“ Rekao je: „Ovo je bila cela istina o stvari, i on će se zakleti da će se na to zakleti.“ i zaključio je veoma strastvenim molbama gospodina Olvortija „da ima saosećanja prema porodici tog jadnika, posebno zato što je on sam bio kriv, a drugi je veoma teško bio nagovoren da učini ono što je učinio. Zaista, gospodine“, rekao je, „teško bi se moglo nazvati lažju ono što sam rekao; jer je jadnik bio potpuno nevin u celoj stvari. Trebalo je da idem sam za pticama; štaviše, išao sam u početku, a on me je pratio samo da bi sprečio dalju nesreću. Molite se, gospodine, dozvolite mi da budem kažnjen; odvedite mi ponovo mog malog konja; ali molim vas, gospodine, oprostite jadnom Džordžu.“ Gospodin Olvorti je oklevao nekoliko trenutaka, a zatim je otpustio dečake, savetujući im da žive prijateljskije i mirnije zajedno.

___________________________________________

Poglavlje V. — Mišljenja teologa i filozofa o dva dečaka; sa nekim razlozima za njihova mišljenja i drugim pitanjima

Verovatno je da je, otkrivajući ovu tajnu, koja mu je saopštena u najvećem poverenju, mladi Blajfil spasao svog saputnika od dobrog bičevanja; jer bi sama uvreda zbog krvavog nosa bila dovoljan razlog da Tvakum krene sa kažnjavanjem; ali sada je to bilo potpuno zaokupljeno razmatranjem druge stvari; i u vezi sa tim, gospodin Olvorti je u sebi izjavio da smatra da dečak zaslužuje nagradu, a ne kaznu, tako da je Tvakumova ruka bila obustavljena opštim pomilovanjem.

Tvakam, čije su meditacije bile pune breze, uzviknuo je protiv ove slabe i, kako je rekao da bi se usudio da je nazove, zle popustljivosti. Oslobađanje od kazne za takve zločine, rekao je, značilo bi njihovo ohrabrivanje. Mnogo je govorio o vaspitanju dece i citirao mnoge tekstove od Solomona i drugih; koji se, budući da se mogu naći u toliko drugih knjiga, ovde neće naći. Zatim se posvetio poroku laganja, u kom pogledu je bio podjednako učen kao i u drugom.

Skver je rekao da je pokušavao da pomiri Tomovo ponašanje sa svojom idejom o savršenoj vrlini, ali nije mogao. Priznao je da je u tom postupku postojalo nešto što je na prvi pogled izgledalo kao hrabrost; ali pošto je hrabrost vrlina, a laž porok, nikako se nisu mogle složiti ili ujediniti. Dodao je da, pošto ovo u izvesnoj meri meša vrlinu i porok, možda bi vredelo da gospodin Tvakum razmotri da li bi se zbog toga mogla izreći veća kazna.

Kako su se oba ova učeni čoveka slagala u osudi Džounsa, tako su bili ništa manje jednoglasni i u aplaudiranju gospodinu Blajfilu. Sveštenik je tvrdio da je izneti istinu na videlo dužnost svakog verskog čoveka; a filozof je to proglasio veoma saglasnim sa pravilom prava i večnom i nepromenljivom ispravnošću stvari.

Sve ovo, međutim, nije mnogo značilo gospodinu Olvortiju. Nije ga se moglo ubediti da potpiše nalog za pogubljenje Džounsa. U njegovim grudima postojalo je nešto sa čime se nepobediva vernost koju je taj mladić sačuvao mnogo bolje slagala nego sa religijom Tvakuma ili sa vrlinom Skvera. Stoga je strogo naredio prvom od ovih gospodina da se uzdrži od nasilja nad Tomom zbog onoga što se dogodilo. Pedagog je bio obavezan da posluša ta naređenja; ali ne bez velikog neradovanja i čestih mrmljanja da će dečak sigurno biti razmažen.

Prema čuvaru lovova, dobri čovek se ponašao strože. Ubrzo je pozvao tog jadnika pred sebe i, nakon mnogih gorkih primedbi, isplatio mu platu i otpustio ga iz službe; jer je gospodin Olvorti s pravom primetio da postoji velika razlika između toga da budeš kriv za laž da bi se izvinio i da bi se izvinio drugom. Takođe je naveo, kao glavni motiv svoje nepopustljive strogosti prema ovom čoveku, to što je podlo dopustio da Tom Džons pretrpi tako tešku kaznu zbog njega, dok je trebalo da to spreči tako što bi sam otkrio.

Kada je ova priča postala javna, mnogi ljudi su se razlikovali od Skvera i Tvakuma u ​​proceni ponašanja dvojice momaka tom prilikom. Gospodar Blajfil je uglavnom nazivan podmuklim nevaljalcem, bednim bednikom, sa drugim sličnim epitetima; dok je Tom bio počastvovan nazvama hrabrog momka, veselog psa i poštenog čoveka. Zaista, njegovo ponašanje prema Crnom Džordžu mu je mnogo dopalo svih slugu; jer iako je taj čovek ranije bio univerzalno omražen, čim je okrenut, bio je univerzalno sažaljen; a prijateljstvo i hrabrost Toma Džonsa svi su slavili najvećim aplauzom; i osudili su gospodara Blajfila što su otvorenije smeli, a da se ne upuste u opasnost da uvrede njegovu majku. Uprkos svemu tome, međutim, jadni Tom je osetio negodovanje; jer iako je Tvakum bio sprečen da upotrebi ruku zbog gore navedenog razloga, ipak, kao što poslovica kaže, Lako je naći štap itd. Tako je bilo lako naći i štap; i, zaista, nemogućnost da ga pronađe bila je jedina stvar koja je mogla da spreči Tvakuma da duže vreme kažnjava jadnog Džounsa.

Da je samo zadovoljstvo u igri bilo jedini podsticaj za pedagoga, verovatno je da bi i majstor Blajfil imao svoj deo; ali iako mu je gospodin Olvorti često davao naređenja da ne pravi razliku među momcima, Tvakam je bio podjednako ljubazan i blag prema ovom mladiću kao što je bio surov, čak i varvarski, prema drugom. Istini za volju, Blajfil je u velikoj meri stekao naklonost svog gospodara; delimično dubokim poštovanjem koje je uvek pokazivao prema njegovoj ličnosti, ali mnogo više pristojnim strahopoštovanjem sa kojim je primao njegovo učenje; jer je naučio napamet i često ponavljao njegove fraze i održavao sva verska načela svog gospodara sa žarom koji je bio iznenađujući kod jednog tako mladog, i koji ga je veoma zavoleo kod vrednog učitelja.

Tom Džons, s druge strane, nije samo bio oskudan u spoljašnjim znacima poštovanja, često zaboravljajući da skine šešir ili da se pokloni kada mu se gospodar približi; već je bio potpuno zanemaren i prema gospodarevim poukama i primeru. On je zaista bio lakomislen, vrtoglav mladić, sa malo trezvenosti u manirima, a još manje u izrazu lica; i često bi se veoma drsko i nepristojno smejao svom saputniku zbog njegovog ozbiljnog ponašanja.

Gospodin Skver je imao isti razlog za svoju naklonost prema prvom momku; jer Tom Džons nije pokazivao više poštovanja prema učenim besedama koje bi mu ovaj gospodin ponekad izgovarao nego prema onima Tvakuma. Jednom se usudio da se našali na račun vladavine prava; a drugi put je rekao da veruje da na svetu ne postoji pravilo koje bi moglo da stvori čoveka kao što je njegov otac (jer je tako gospodin Olvorti dozvolio da ga zovu).

Master Blajfil, naprotiv, bio je dovoljno vešt sa šesnaest godina da se istovremeno preporuči obema suprotnostima. Sa jednom je bio sav religiozan, sa drugom sav vrlinski. A kada su oboje bili prisutni, bio je duboko tih, što su oboje tumačili u njegovu i svoju korist.

Ni Blajfil nije bio zadovoljan time što je obojici gospodina laskao u lice; često je koristio prilike da ih hvali iza njihovih leđa Olvortiju; pred njim, kada su njih dvojica bili sami, i kada bi njegov ujak pohvalio bilo koje religiozno ili vrlinsko osećanje (jer su mnoga takva stalno dolazila od njega), retko je propuštao da to pripiše dobrim uputstvima koja je dobio od Tvakuma ili Skvera; jer je znao da njegov ujak ponavlja sve takve komplimente osobama kojima su bili namenjeni; i iz iskustva je otkrio kakav veliki utisak su ostavljali na filozofa, kao i na božansko biće: jer, istina je da nema tako neodoljivog laskanja kao ovo, iz druge ruke.

Mladi gospodin je, štaviše, ubrzo shvatio koliko su sve te hvalospeve o njegovim instruktorima bile izuzetno zahvalne samom gospodinu Olvortiju, jer su tako glasno odjekivale hvalom tom jedinstvenom planu obrazovanja koji je on postavio; jer je ovaj dostojanstveni čovek, primetivši nesavršenu instituciju naših javnih škola i mnoge poroke koje su dečaci tamo bili skloni da nauče, odlučio da obrazuje svog nećaka, kao i drugog momka, koga je na neki način usvojio, u svojoj kući; gde je mislio da će njihov moral izbeći svu tu opasnost od iskvarenja kojoj bi neizbežno bili izloženi u bilo kojoj javnoj školi ili univerzitetu.

Nakon što je, dakle, odlučio da ove dečake poveren privatnom učitelju, gospodinu Tvakumu je za tu funkciju preporučio veoma blizak prijatelj, o čijem je razumevanju gospodin Olvorti imao visoko mišljenje i u čiji je integritet imao veliko poverenje. Ovaj Tvakum je bio član koledža, gde je skoro u potpunosti živeo; i imao je veliki ugled zbog učenosti, religioznosti i umerenosti u maniru. I to su nesumnjivo bile kvalifikacije koje su navele prijatelja gospodina Olvortija da ga preporuči; iako je ovaj prijatelj zaista imao neke obaveze prema Tvakumovoj porodici, koja je bila najznačajnije ličnosti u opštini koju je taj gospodin predstavljao u parlamentu.

Tvakum je, po svom prvom dolasku, bio izuzetno prijatan Olvortiju; i zaista je savršeno odgovarao karakteru koji mu je dat. Međutim, nakon dužeg poznanstva i intimnijeg razgovora, ovaj dostojanstveni čovek je video slabosti kod učitelja, kojih bi mogao poželeti da nije; iako su te slabosti izgledale znatno nadjačane njegovim dobrim osobinama, nisu sklonile gospodina Olvortija da se rastane od njega: niti bi zaista opravdale takav postupak; jer se čitalac jako vara ako zamisli da se Tvakum gospodinu Olvortiju činio u istom svetlu kao što mu se čini u ovoj priči; i podjednako se vara ako zamisli da bi ga najintimnije poznanstvo koje je on sam mogao imati sa tim sveštenikom obavestilo o onim stvarima koje mi, iz našeg nadahnuća, možemo da otkrijemo i otvorimo. O čitaocima koji, iz takvih uverenja, osuđuju mudrost ili pronicljivost gospodina Olvortija, neću se ustručavati da kažem da veoma loše i nezahvalno koriste to znanje koje smo im saopštili.

Ove očigledne greške u doktrini Tvakuma uveliko su poslužile da ublaže suprotne greške u doktrini Skvera, koje je naš dobri čovek ništa manje video i osudio. On je, zaista, mislio da će različita bujnost ovih gospoda ispraviti njihove različite nesavršenosti; i da će iz obojice, posebno uz njegovu pomoć, dva momka izvući dovoljne pouke o pravoj religiji i vrlini. Ako se događaj dogodio suprotno njegovim očekivanjima, to je moguće proizašlo iz neke greške u samom planu; što čitalac ima dozvolu da otkrije, ako može: jer ne pretendujemo da u ovu istoriju uvodimo bilo kakve nepogrešive likove; gde se nadamo da se neće naći ništa što se nikada ranije nije videlo u ljudskoj prirodi.

Da se ​​vratimo, dakle: čitalac se, mislim, neće čuditi što je različito ponašanje gore pomenutih mladića proizvelo različite posledice čije je primere već video; a pored toga, postojao je još jedan razlog za ponašanje filozofa i pedagoga; ali pošto je ovo pitanje od velike važnosti, otkrićemo ga u sledećem poglavlju.

____________________

Poglavlje VI. — Koje sadrži još bolji razlog za prethodno pomenuta mišljenja

Treba, dakle, znati da su te dve učene ličnosti, koje su u poslednje vreme postale značajna figura na pozorištu ove istorije, od svog prvog dolaska u kuću gospodina Olvortija, gajile toliko naklonost, jedna prema njegovoj vrlini, druga prema njegovoj religiji, da su razmišljale o najbližem savezu sa njim.

U tu svrhu su bacili oko na tu lepu udovicu, koju, iako je već neko vreme nismo pomenuli, čitalac, verujemo, nije zaboravio. Gospođa Blajfil je zaista bila cilj kome su oboje težili.

Može izgledati izvanredno da su od četiri osobe koje smo obeležili u kući gospodina Olvortija, tri usmerile svoje naklonosti ka dami koja nikada nije bila posebno slavljena zbog svoje lepote i koja je, štaviše, sada pomalo zašla u dolinu godina; ali u stvarnosti, bliski prijatelji i intimni poznanici imaju neku vrstu prirodne sklonosti ka određenim ženama u kući prijatelja - naime, ka njegovoj baki, majci, sestri, ćerki, tetki, nećaki ili rođakinji, kada su bogate; i ka njegovoj ženi, sestri, ćerki, nećaki, rođaki, ljubavnici ili sluškinji, ako su lepe.

Međutim, ne bismo želeli da naš čitalac zamisli da bi osobe takvih karaktera kakve su podržavali Tvakam i Skver, preduzele ovakvu stvar, koju su neki krutiji moralisti pomalo osudili, pre nego što je temeljno ispitaju i razmotre da li je to (kako Šekspir kaže) „stvar savesti“ ili ne. Tvakuma je na ovaj poduhvat podstaklo razmišljanje da poželeti sestru svog bližnjeg nigde nije zabranjeno: i znao je da je pravilo u tumačenju svih zakona, da „ Expressum facit cessare tacitum “. Čije je značenje: „Kada zakonodavac jasno iznese celokupno svoje značenje, sprečeni smo da ga nateramo da misli ono što nam se prohte.“ Pošto se, dakle, neki primeri žena pominju u božanskom zakonu, koji nam zabranjuje da poželimo dobra svog bližnjeg, a dobra sestre su izostavljena, zaključio je da je to zakonito. A što se tiče Skvera, koji je u svojoj ličnosti bio ono što se naziva veseljak, ili udovac, on je lako pomirio svoj izbor sa večnom podobnošću stvari.

Sada, pošto su oba ova gospodina marljivo koristila svaku priliku da se preporuče udovici, shvatili su da je jedan siguran metod taj da njenom sinu stalno daje prednost u odnosu na drugog mladića; i pošto su shvatili da ljubaznost i naklonost koju je gospodin Olvorti pokazivao prema ovom drugom mora da joj bude veoma neprijatna, nisu sumnjali da bi joj bilo veoma prijatno da ga u svakoj prilici ponižava i ogovara; koja, pošto je mrzela dečaka, mora da voli sve one koji mu nanose štetu. U tome je Tvakam imao prednost; jer dok je Skver mogao samo da okalja ugled siromašnog mladića, mogao je da mu oljušti kožu; i, zaista, svaki udarac bičem koji mu je uputio smatrao je komplimentom upućenim njegovoj gospodarici; tako da je mogao, sa najvećom prikladnošću, da ponovi ovu staru izreku o bičevanju: „Castigo te non quod odio habeam, sed quod AMEM. Ne kažnjavam te iz mržnje, već iz ljubavi.“ I ovo je, zaista, često imao u ustima, ili bolje rečeno, prema starom izrazu, nikada pravilnije primenjenom, na vrhovima prstiju.

Iz tog razloga, uglavnom, dva gospodina su se složila, kao što smo gore videli, u svom mišljenju o dvojici mladića; ovo je, zaista, bio gotovo jedini slučaj njihovog slaganja po bilo kojoj tački; jer, pored razlike u njihovim principima, obojica su odavno snažno sumnjali u namere jedan drugog i mrzeli jedan drugog sa ne malom količinom duboke dubine.

Ovo međusobno neprijateljstvo je znatno povećano njihovim naizmeničnim uspesima; jer je gospođa Blajfil znala šta će raditi mnogo pre nego što su to zamislili; ili je, zapravo, nameravala da to učini: jer su postupali sa velikim oprezom, da se ne bi uvredila i upoznala gospodina Olvortija. Ali nisu imali razloga za takav strah; ona je bila sasvim zadovoljna strašću, čije plodove je nameravala da niko osim nje same ima. A jedini plodovi koje je sebi namenila bili su laskanje i udvaranje; u tu svrhu ih je smirivala naizmenično, i to podjednako dugo. Zaista je bila prilično sklona da favorizuje sveštenikove principe; ali Skverova ličnost joj je bila prijatnija, jer je bio lep čovek; dok je pedagog po licu veoma podsećao na onog gospodina, koji se u „Progresu bludnice“ vidi kako ispravlja dame u Brajdvelu.

Da li se gospođa Blajfil zasitila slatkoća braka, ili joj se zgadila njegova gorčina, ili iz kog drugog razloga je to proisteklo, neću utvrditi; ali nikada nije mogla biti navedena da sasluša bilo kakve druge predloge. Međutim, konačno je razgovarala sa Skverom sa takvim stepenom intimnosti da su zlonamerni jezici počeli da šapuću stvari o njoj, kojima, kako zbog dame, tako i zbog toga što su bile veoma neprijatne za pravilo prava i prikladnost stvari, nećemo verovati, i stoga nećemo njima uprljati naše novine. Pedagog je, sigurno, nastavio dalje, a da se nije ni korak približio kraju svog putovanja.

Zaista je počinio veliku grešku, a Skver je to otkrio mnogo pre njega samog. Gospođa Blajfil (kao što je, možda, čitalac ranije pretpostavio) nije bila preterano zadovoljna ponašanjem svog muža; štaviše, iskreno rečeno, ona ga je apsolutno mrzela, sve dok ga njegova smrt konačno nije malo pomirila sa njenim osećanjima. Stoga se ne bi trebalo mnogo čuditi što nije gajila najžešće poštovanje prema potomstvu koje je sa njim imala. I, u stvari, gajila je tako malo tog poštovanja da je u njegovom detinjstvu retko viđala svog sina, niti ga je ikako primećivala; i stoga je, posle malog oklevanja, pristala na sve usluge koje je gospodin Olvorti obasipao nahićenca; koga je dobri čovek nazivao svojim dečakom i u svemu ga je potpuno izjednačavao sa gospodinom Blajfilom. Ovo pristajanje gospođe Blajfil komšije i porodica su smatrale znakom njenog snishodenja prema bratovljevom raspoloženju, i svi ostali, kao i Tvakam i Skver, zamišljali su da mrzi nahićenca u svom srcu; Štaviše, što je više ljubaznosti pokazivala prema njemu, to su više shvatali da ga mrzi i da smišlja sigurnije planove za njegovu propast: jer pošto su mislili da je u njenom interesu da ga mrzi, bilo joj je veoma teško da ih ubedi da to ne čini.

Tvakam je bio još utvrđeniji u svom mišljenju, jer ga je više puta lukavo naterala da bičuje Toma Džonsa, kada je gospodin Olvorti, koji je bio neprijatelj ove vežbe, bio napolju; dok ona nikada nije dala takva naređenja u vezi sa mladom Blajfilom. A to je takođe nametnulo i Skveru. U stvarnosti, iako je svakako mrzela svog sina - koliko god monstruozno izgledalo, uveren sam da nije jedini primer - činilo se da je, uprkos svoj spoljašnjoj poslušnosti, u srcu bila dovoljno nezadovoljna svim uslugama koje je gospodin Olvorti ukazivao nađetu. Često se na to žalila iza leđa svog brata i veoma oštro ga je zbog toga kritikovala, i Tvakamu i Skveru; štaviše, bacala bi to u zube samom Olvortiju, kada bi između njih izbila mala svađa, ili zavada, kako se to vulgarno naziva.

Međutim, kada je Tom odrastao i davao znake one galantnosti koja muškarce veoma preporučuje ženama, ova nesklonost koju je otkrila kod njega još kao dete, postepeno je popustila, i konačno je tako očigledno pokazala da je njena naklonost prema njemu mnogo jača nego ona koju je gajila prema svom sinu, da je više bilo nemoguće pogrešiti s njom. Bila je toliko željna da ga često viđa i otkrivala je takvo zadovoljstvo i uživanje u njegovom društvu da je pre nego što je napunio osamnaest godina postao rival i Skveru i Tvakumu; i što je još gore, cela zemlja je počela glasno da govori o njenoj naklonosti prema Tomu, kao što su ranije govorili o onoj koju je pokazala prema Skveru: zbog čega je filozof gajio najneumoljiviju mržnju prema našem jadnom junaku.

______________________________

Poglavlje VII. — U kome se sam autor pojavljuje na sceni.

Iako gospodin Olvorti nije sam po sebi bio prenagljen da stvari vidi u nepovoljnom svetlu i bio je stranac javnom glasu, koji retko dopire do brata ili muža, iako odzvanja u ušima celog komšiluka; ipak je ova naklonost gospođe Blajfil prema Tomu, i prednost koju mu je ona očigledno davala u odnosu na svog sina, bila od krajnje nepovoljne strane za tog mladića. Jer je takvo bilo saosećanje koje je ispunjavalo um gospodina Olvortija da ga ništa osim čelika pravde nije moglo savladati. Biti nesrećan u bilo kom pogledu bilo je dovoljno, ako nije bilo mane koja bi mu protivtežila, da preokrene vagu sažaljenja tog dobrog čoveka i da angažuje njegovo prijateljstvo i njegovu dobročinstvo. Kada je, dakle, jasno video da majstora Blajfila apsolutno prezire (jer je to bio slučaj) njegova sopstvena majka, počeo je, samo zbog toga, da ga gleda sa saosećanjem; a kakvi su efekti saosećanja u dobrim i dobronamernim umovima, ne moram ovde objašnjavati većini mojih čitalaca. Od tada je video svaki izgled vrline kod mladića kroz lupu, i posmatrao je sve njegove mane kroz obrnuto ogledalo, tako da su postale jedva primetne. I to možda može biti pohvalno zbog ljubaznog sažaljenja; ali sledeći korak samo slabost ljudske prirode mora da opravda; jer čim je shvatio naklonost koju je gospođa Blajfil dala Tomu, taj jadni mladić (ma koliko nevin bio) počeo je da tone u njegovim osećanjima dok se uzdizao u njenim. To, istina je, samo po sebi nikada ne bi moglo da iskoreni Džonsa iz njegovih grudi; ali mu je bilo veoma štetno i pripremilo je um gospodina Olvortija za one utiske koji su kasnije proizveli moćne događaje koji će biti sadržani u ovoj priči; i kojima je, mora se priznati, nesrećni mladić, svojom sopstvenom razvratnošću, divljinom i nedostatkom opreza, previše doprineo. Zabeležavajući neke od ovih primera, ako se pravilno razumeju, pružićemo veoma korisnu lekciju onim dobronamernim mladićima koji će ubuduće biti naši čitaoci; jer ovde mogu otkriti da dobrota srca i otvorenost naravi, iako im mogu pružiti veliku unutrašnju utehu i doprineti iskrenom ponosu u njihovim umovima, nikako, nažalost, neće poslužiti u svetu. Razboritost i oprez su neophodni čak i najboljim ljudima. Oni su zaista, takoreći, čuvari vrline, bez kojih ona nikada ne može biti bezbedna. Nije dovoljno da su tvoji planovi, štaviše, da su tvoji postupci, suštinski dobri; moraš se pobrinuti da tako i izgledaju. Ako tvoja unutrašnjost nikada nije tako lepa, moraš sačuvati i lepu spoljašnjost. Na to se mora stalno paziti, ili će zloba i zavist pobrinuti da je zacrne tako da mudrost i dobrota Svedostojnog neće moći da je prozru i da razaznaju lepote unutra. Neka vam ovo, mladi čitaoci, bude stalna maksima, da nijedan čovek ne može biti dovoljno dobar da bi zanemario pravila razboritosti; niti će sama vrlina izgledati lepo, osim ako nije ukrašena spoljašnjim ukrasima pristojnosti i dostojanstva. I ovo pravilo, vredni učenici moji, ako čitate sa dužnom pažnjom, nadam se da ćete naći dovoljno potvrđeno primerima na sledećim stranicama. Molim za izvinjenje zbog ovog kratkog pojavljivanja, u vidu hora, na sceni. U stvari, to je zbog mene samog, da, dok otkrivam stene na kojima se nevinost i dobrota često razdvajaju, ne budem pogrešno shvaćen kada svojim uvaženim čitaocima preporučim upravo ona sredstva kojima nameravam da im pokažem da će biti propali. I to, pošto nisam mogao da ubedim nijednog od svojih glumaca da progovori, bio sam primoran da izjavim.

________________________________________

Poglavlje VIII. — Detinjast incident, u kojem se, međutim, vidi dobrodušna narav kod Toma Džonsa.

Čitalac se možda seća da je gospodin Olvorti poklonio Tomu Džonsu malog konja, kao neku vrstu novca za kaznu koju je, kako je zamišljao, nevino pretrpeo.

Tom je držao ovog konja više od pola godine, a zatim ga je odjahao na obližnji vašar i prodao. Po povratku, kada ga je Tvakum pitao šta je uradio sa novcem za koji je konj prodat, on je otvoreno izjavio da mu neće reći.

„Oho!“, kaže Tvakam, „nećeš! onda ću ti to izbaciti iz glave;“ to je mesto kome se uvek obraćao za informacije u svakoj sumnjivoj prilici.

Tom je sada bio na leđima lakeja i sve je bilo spremno za pogubljenje, kada je gospodin Olvorti, ušavši u sobu, dao zločincu pomilovanje i odveo ga sa sobom u drugi stan; gde mu je, ostavši sam sa Tomom, postavio isto pitanje koje mu je ranije postavio Tvakam.

Tom je odgovorio da po dužnosti ne može ništa da mu odbije; ali što se tiče tog tiraninskog nevaljalca, nikada mu ne bi odgovorio drugačije nego toljagom, kojom se nadao da će uskoro moći da mu plati za sva njegova varvarstva.

Gospodin Olvorti je veoma strogo ukorio mladića zbog njegovih nepristojnih i nepoštovanih izraza u vezi sa njegovim gospodarem; ali mnogo više zbog njegove izjavljene namere da se osveti. Zapretio mu je potpunim gubitkom njegove naklonosti, ako ikada čuje još jednu takvu reč iz njegovih usta; jer, rekao je, nikada ne bi podržao niti se sprijateljio sa nevaljalim čovekom. Ovim i sličnim izjavama iznudio je izvesno grižu savesti kod Toma, u čemu taj mladić nije bio previše iskren; jer je zaista razmišljao o nečemu što će mu uzvratiti za sve lepe usluge koje je dobio od pedagoga. Međutim, gospodin Olvorti ga je doveo da izrazi zabrinutost zbog svog negodovanja prema Tvakumu; a onda mu je dobri čovek, nakon zdravog saveta, dozvolio da nastavi, što je ovaj i učinio na sledeći način: —

„Zaista, dragi gospodine, volim vas i poštujem više od celog sveta: svestan sam velikih obaveza koje imam prema vama i prezirao bih sebe kada bih pomislio da je moje srce sposobno za nezahvalnost. Kad bi mali konj koga ste mi dali mogao da govori, siguran sam da bi vam mogao reći koliko sam voleo vaš poklon; jer sam imao više zadovoljstva da ga hranim nego da ga jašem. Zaista, gospodine, srce mi je bilo teško da se rastanem od njega; niti bih ga prodao ni za šta drugo na svetu osim za ovo što sam prodao. Uveren sam da biste i vi sami, gospodine, u mom slučaju učinili isto: jer niko nikada nije tako razumno osetio tuđe nesreće. Šta biste vi osećali, dragi gospodine, kada biste smatrali da ste vi njihov uzrok? Zaista, gospodine, nikada nije bilo takve bede kao što je njihova.“

„Kao čije, dete?“ kaže Olvorti: „Šta hoćeš da kažeš?“

„O, gospodine!“, odgovori Tom, „vaš jadni lovočuvar, sa celom svojom velikom porodicom, otkako ste ga otpustili, umire od svih beda hladnoće i gladi: nisam mogao da podnesem da vidim ove jadnike gole i gladne, a da istovremeno znam da sam ja bio uzrok svih njihovih patnji. Nisam mogao to da podnesem, gospodine; dušom svojom, ne bih mogao.“ [Ovde su mu suze potekle niz obraze, i on je tako nastavio.] „Da bih ih spasao od potpunog uništenja, rastao sam se sa vašim dragocenim poklonom, uprkos celoj vrednosti koju sam imao za njega: prodao sam im konja, i oni imaju svaki peni novca.“

Gospodin Olvorti je sada nekoliko trenutaka ćutao, i pre nego što je progovorio, suze su mu krenule na oči. Na kraju je otpustio Toma uz blagi ukor, savetujući mu da se ubuduće obraća njemu u slučajevima nevolje, umesto da sam koristi vanredna sredstva za njihovo ublažavanje.

Ova afera je kasnije bila predmet velike rasprave između Tvakuma i Skvera. Tvakum je smatrao da je to bilo u lice gospodinu Olvortiju, koji je nameravao da kazni čoveka zbog njegove neposlušnosti. Rekao je da se u nekim slučajevima ono što svet naziva milosrđem činilo kao suprotstavljanje volji Svemogućeg, koja je neke određene osobe označila za uništenje; i da je to na sličan način delovanje u suprotnosti sa gospodinom Olvortijem; zaključujući, kao i obično, srdačnom preporukom breze.

Skver je snažno zastupao drugu stranu, možda suprotstavljajući se Tvakumu, ili u skladu sa gospodinom Olvortijem, koji je izgleda veoma odobravao ono što je Džons uradio. Što se tiče onoga što je on ovom prilikom insistirao, pošto sam uveren da će većina mojih čitalaca biti mnogo sposobniji zagovornici jadnog Džonsa, bilo bi neumesno to prepričavati. Zaista, nije bilo teško pomiriti sa pravilom dobra postupak koji bi bilo nemoguće izvesti iz pravila zla.

________________________________

Poglavlje ix. — Sadrži incident gnusnije vrste, sa komentarima Tvakuma i Skvera.

Neki čovek mnogo većeg ugleda zbog mudrosti od mene je primetio da se nesreće retko dešavaju pojedinačno. Primer za to se, verujem, može videti kod onih gospoda koji imaju nesreću da se otkriju neke od njihovih prevara; jer se ovde otkrivanje retko zaustavlja dok se sve ne otkrije. Tako se dogodilo jadnom Tomu; čim je pomilovan zbog prodaje konja, otkriveno je da je neko vreme ranije prodao lepu Bibliju koju mu je dao gospodin Olvorti, a novac od prodaje je prodao na isti način. Ovu Biblijsku majstorku Blajfil je kupio, iako je već imao svoju takvu, delimično iz poštovanja prema knjizi, a delimično iz prijateljstva prema Tomu, ne želeći da se Biblija proda iz porodice za pola cene. Stoga je sam položio pomenutu pola cene; jer je bio veoma razborit mladić i toliko pažljiv prema svom novcu da je sačuvao skoro svaki peni koji je dobio od gospodina Olvortija.

Za neke ljude je primećeno da nisu mogli da čitaju ni u jednoj knjizi osim u svojoj. Naprotiv, od vremena kada je majstor Blajfil prvi put dobio ovu Bibliju, nikada nije koristio nijednu drugu. Štaviše, viđen je kako je čitao mnogo češće nego što je ranije čitao u svojoj. Sada, pošto je često tražio od Tvakuma da mu objasni teške odlomke, taj gospodin je nažalost primetio Tomovo ime, koje je bilo napisano u mnogim delovima knjige. To je izazvalo istragu, koja je primorala majstora Blajfila da otkrije celu stvar.

Tvakam je bio odlučan da zločin ove vrste, koji je nazvao svetogrđem, ne sme ostati nekažnjen. Stoga je odmah prešao na kaznu: i nezadovoljan time, upoznao je gospodina Olvortija, na njihovom sledećem susretu, sa ovim monstruoznim zločinom, kako mu se činilo: izgrdio je Toma najgorčim rečima i uporedio ga sa kupcima i prodavcima koji su proterani iz hrama.

Skver je ovu stvar video u sasvim drugačijem svetlu. Rekao je da ne može da vidi veći zločin u prodaji jedne knjige nego u prodaji druge. Da je prodaja Biblija strogo zakonita po svim zakonima, i božanskim i ljudskim, i da stoga u tome nema nikakve nepodobnosti. Rekao je Tvakumu da ga je njegova velika zabrinutost ovom prilikom podsetila na priču o veoma pobožnoj ženi koja je, iz čistog poštovanja prema religiji, ukrala Tilotsonove Propovedi od jedne poznanice.

Ova priča je izazvala ogromnu količinu krvi koja je jurnula u sveštenikovo lice, koje samo po sebi nije bilo nimalo bledo; i on bi odgovorio sa velikom toplinom i besom, da se nije umešala gospođa Blajfil, koja je bila prisutna ovoj raspravi. Ta dama se izjasnila kao da je apsolutno na strani gospodina Skvera. Ona je, zaista, veoma učeno argumentovala u prilog njegovom mišljenju; i zaključila je rekavši da ako je Tom bio kriv za bilo kakvu grešku, mora priznati da je njen sin podjednako kriv; zato nije videla razliku između kupca i prodavca; oboje je trebalo da budu proterani iz hrama.

Iznevši svoje mišljenje, gospođa Blajfil je okončala debatu. Skverov trijumf bi skoro zaustavio njegove reči, da su mu bile potrebne; a Tvakam, koji se, iz ranije pomenutih razloga, nije usudio da učini neugodnim dami, skoro se zagrcnuo od negodovanja. Što se tiče gospodina Olvortija, rekao je, pošto je dečak već kažnjen, neće izneti svoje mišljenje tom prilikom; a da li je bio ljut na mladića ili ne, moram prepustiti čitaočevoj sopstvenoj pretpostavci.

Ubrzo nakon toga, Skvajr Vestern (gospodin u čijem je imanju jarebica ubijena) je pokrenuo tužbu protiv lovočuvara zbog sličnih pljački. To je bila veoma nesrećna okolnost za čoveka, jer je ne samo pretila njegovoj propasti, već je zapravo sprečila gospodina Olvortija da ga povrati u svoju milost: jer dok je taj gospodin jedne večeri šetao sa gospodinom Blajfilom i mladim Džonsom, ovaj ga je lukavo odvukao u prebivalište Crnog Džordža; gde se porodica tog jadnika, naime njegova žena i deca, našla u svoj bedi koju hladnoća, glad i golotinja mogu pogoditi ljudska bića: jer što se tiče novca koji su dobili od Džonsa, prethodni dugovi su potrošili skoro sve.

Takav prizor nije mogao a da ne dirne srce gospodina Olvortija. On je odmah dao majci nekoliko gvineja, kojima joj je rekao da obuče svoju decu. Jadna žena je briznula u plač zbog ove dobrote i dok mu je zahvaljivala, nije mogla da se uzdrži da ne izrazi zahvalnost Tomu; koji je, rekla je, dugo spasavao i nju i njenu decu od gladi. „Mi nismo“, kaže ona, „imali ni zalogaj za jelo, niti su ova jadna deca imala krpu da obuku, a da nam nije njegova dobrota podarila.“ Jer, zaista, pored konja i Biblije, Tom je žrtvovao spavaćicu i druge stvari za potrebe ove uvređene porodice. Po povratku kući, Tom je upotrebio svu svoju elokvenciju da prikaže bedu ovih ljudi i pokajanje samog Crnog Džordža; i u tome je tako dobro uspeo da je gospodin Olvorti rekao da misli da je čovek dovoljno patio zbog onoga što je prošlo; da će mu oprostiti i razmisliti o nekom načinu da se brine o njemu i njegovoj porodici.

Džons je bio toliko oduševljen ovom vešću da, iako je već bilo mračno kada su se vratili kući, nije mogao da se uzdrži od toga da se ne vrati milju unazad, po pljusku kiše, kako bi upoznao jadnu ženu sa radosnim vestima; ali, kao i drugi brzopleti objavitelji vesti, samo je sebi navukao muku da im protivreči: jer je nesreća Crnog Džordža iskoristila upravo priliku odsustva njegovog prijatelja da sve ponovo preokrene.

__________________________________

Poglavlje X. — U kome se master Blajfil i Džouns pojavljuju u različitim svetlima.

Majstor Blajfil je znatno zaostajao za svojim saputnikom u ljubaznom kvalitetu milosrđa; ali ga je podjednako nadmašio u jednom mnogo višem kvalitetu, naime, u pravdi: u čemu je sledio i propise i primer Tvakuma i Skvera; jer iako bi obojica često koristili reč milosrđe, bilo je jasno da je u stvarnosti Skver smatrao da je to nespojivo sa pravilom prava; a Tvakum je bio za činjenje pravde i prepuštanje milosrđa nebu. Dva gospodina su se zaista donekle razlikovala u mišljenju o predmetima ove uzvišene vrline; kojom bi Tvakum verovatno uništio jednu polovinu čovečanstva, a Skver drugu polovinu. Master Blajfil, iako je ćutao u Džounsovom prisustvu, ipak, kada je bolje razmislio o stvari, nikako nije mogao da podnese pomisao da dozvoli svom ujaku da čini usluge onima koji to ne zaslužuju. Stoga je odlučio da ga odmah upozna sa činjenicom koju smo gore malo nagovestili čitaocima. Činjenica je sledeća: Lovočuvar, otprilike godinu dana nakon što je otpušten iz službe gospodina Olvortija, a pre nego što je Tom prodao konja, pošto je bio u nedostatku hleba, bilo da napuni usta svoja ili usta svoje porodice, dok je prolazio kroz polje koje je pripadalo gospodinu Vesternu, ugledao je zeca kako sedi u svom obličju. Ovog zeca je podlo i varvarski udario u glavu, protivno zakonima zemlje, a ništa manje protiv zakona lovaca. Trgovac kome je zec prodat, pošto je nažalost uhvaćen mnogo meseci kasnije sa puno divljači, bio je primoran da se pomiri sa štitonošom, tako što će postati dokaz protiv nekog krivolovca. A sada je ovaj nametnuo Crnog Džordža kao osobu koja je već bila odvratna gospodinu Vesternu i nije bila na dobrom glasu u zemlji. Osim toga, bio je najbolja žrtva koju je trgovac mogao da prinese, jer mu od tada nije obezbedio nikakvu divljač; i na taj način je svedok imao priliku da proveri svoje bolje mušterije: jer štitonoša, očaran moći da kazni Crnog Džordža, koga je jedan prestup bio dovoljan da upropasti, nije dalje ispitivao. Da je ova činjenica zaista bila predočena gospodinu Olvortiju, verovatno bi lovočuvaru nanela vrlo malo štete. Ali nema revnosti koja je zaslepljujuća od one koja je inspirisana ljubavlju prema pravdi prema prestupnicima. Gospodin Blajfil je zaboravio vremensku distancu. Takođe je promenio način iznošenja činjenice: i brzim dodavanjem jednog slova S znatno je izmenio priču; jer je rekao da je Džordž poslao telegraf zečeve. Ove izmene bi verovatno mogle biti ispravljene da gospodin Blajfil nije, nažalost, insistirao na obećanju tajnosti od gospodina Olvortija pre nego što mu otkrije stvar; ali na taj način je jadni lovočuvar osuđen bez prilike da se brani: jer pošto je činjenica o ubistvu zeca i o pokrenutoj tužbi svakako bila istinita, gospodin Olvorti nije sumnjao u vezi sa ostalim. Kratkotrajna je bila radost ovih jadnih ljudi; jer je gospodin Olvorti sledećeg jutra izjavio da ima novi razlog, ne navodeći ga, za svoj bes, i strogo je zabranio Tomu da više pominje Džordža: mada je, što se tiče njegove porodice, rekao da će se potruditi da ih spreči da umru od gladi; ali što se tiče samog čoveka, prepustiće ga zakonima, koje ga ništa ne može sprečiti da prekrši. Tom nikako nije mogao da shvati šta je razbesnelo gospodina Olvortija, jer nije imao ni najmanju sumnju u gospodina Blajfila. Međutim, pošto njegovo prijateljstvo nije trebalo da bude iscrpljeno nikakvim razočaranjima, sada je odlučio da pokuša drugi metod da sačuva jadnog lovočuvara od propasti.

Džons se nedavno veoma zbližio sa gospodinom Vesternom. Toliko se preporučio tom gospodinu, preskačući kapije sa pet pregrada i drugim sportskim delima, da je štitonoša izjavio da bi Tom sigurno bio veliki čovek kada bi imao dovoljno ohrabrenja. Često je želeo da i sam ima sina sa takvim osobinama; i jednog dana je veoma svečano izjavio na pijanci da bi Tom trebalo da lovi čopor pasa za hiljadu funti njegovog novca, sa bilo kojim lovcem u celoj zemlji. Takvim talentima se toliko dodvorio štitonoši da je bio veoma rado poželjan gost za njegovim stolom i omiljeni pratilac u njegovoj zabavi: sve što je štitonoši bilo najdraže, naime, njegove puške, psi i konji, sada je bilo podjednako na raspolaganju Džounsu, kao da su bili njegovi. Stoga je odlučio da iskoristi ovu uslugu u ime svog prijatelja Crnog Džordža, koga se nadao da će uvesti u porodicu gospodina Vesterna, u istom svojstvu u kojem je ranije služio gospodinu Olvortiju. Čitalac, ako uzme u obzir da je ovaj čovek već bio odvratan gospodinu Vesternu, i ako dalje razmotri težak posao kojim je taj gospodin izazvao nezadovoljstvo, možda će ovo osuditi kao glup i očajnički poduhvat; ali ako bi zbog toga potpuno osudio mladog Džounsa, od srca će mu aplaudirati što se ojačao sa svim zamislivim interesovanjem u tako teškoj prilici. U tu svrhu, dakle, Tom se obratio ćerki gospodina Vesterna, mladoj dami od oko sedamnaest godina, koju je njen otac, posle onih neophodnih sportskih sprava malopre pomenutih, voleo i cenio iznad svega na svetu. Sada, kao što je ona imala izvesni uticaj na štitonošu, tako je Tom imao i mali uticaj na nju. Ali, pošto je ovo namenjena heroina ovog dela, dama u koju smo i mi jako zaljubljeni, i u koju će verovatno biti zaljubljeni i mnogi naši čitaoci, pre nego što se rastanemo, nikako nije prikladno da se ona pojavi na kraju knjige.