Osam meseci nakon proslave venčanja između kapetana Blajfila i gospođice Bridžit Olvorti, mlade dame izuzetne lepote, zasluga i bogatstva, gospođica Bridžit je, usled straha, rodila lepog dečaka. Dete je zaista po svemu sudeći bilo savršeno; ali babica je otkrila da je rođeno mesec dana pre nego što je trebalo da se rodi.
Iako je rođenje naslednika od strane njegove voljene sestre bila velika radost za gospodina Olvortija, ipak nije otuđilo njegovu naklonost prema malom nađetu, kome je bio kum, kome je dao svoje ime Tomas, i koga je do tada retko propuštao da posećuje, barem jednom dnevno, u svojoj dečijoj sobi.
Rekao je sestri, ako želi, da novorođenče bude odgajano zajedno sa malim Tomijem; na šta je ona pristala, mada sa izvesnim neradošću: jer je zaista gajila veliko samozadovoljstvo prema svom bratu; i stoga se uvek ponašala prema nađetu sa mnogo više ljubaznosti nego što dame krute vrline ponekad mogu da pokažu ovoj deci, koja, ma koliko nevina bila, zaista možemo nazvati živim spomenicima uzdržanosti.
Kapetan nije mogao tako lako da se natera da podnese ono što je osuđivao kao manu kod gospodina Olvortija. Često mu je nagoveštavao da usvajanje plodova greha znači davanje tolerantnosti njemu. Citirao je nekoliko tekstova (jer je bio dobro učen u Svetom pismu), kao što su: „ On pohodi grehe otaca na deci; i očevi su jeli kiselo grožđe, a deci trnu zubi“ itd. Odakle je argumentovao zakonitost kažnjavanja zločina roditelja nad vanbračnim detetom. Rekao je: „Iako zakon nije izričito dozvoljavao uništavanje takve dece ničeg porekla, ipak ih je smatrao ničijom decom; da ih Crkva smatra ničijom decom; i da ih u najboljem slučaju treba uzdići na najniže i najgnusnije položaje u državi.“
Gospodin Olvorti je odgovorio na sve ovo, i mnogo više od toga, što je kapetan insistirao na ovoj temi: „Da, koliko god roditelji bili krivi, deca su svakako nevina: da što se tiče tekstova koje je citirao, prvi od njih je bio posebna osuda protiv Jevreja, zbog greha idolopoklonstva, odricanja od i mržnje prema svom nebeskom Caru; a drugi je bio parabolično izrečen i pre je imao za cilj da označi izvesne i neophodne posledice greha, nego bilo kakvu izričitu osudu protiv njega. Ali predstaviti Svemogućeg kao da osvećuje grehe krivih nad nevinima, bilo je nepristojno, ako ne i bogohulno, kao što je bilo predstaviti ga kako deluje protiv prvih principa prirodne pravde i protiv izvornih pojmova dobra i zla, koje je on sam usadio u naše umove; po kojima bismo trebali da sudimo ne samo u svim stvarima koje nisu otkrivene, već čak i o samoj istini otkrovenja. Rekao je da zna da mnogi imaju iste principe kao kapetan po ovom pitanju; ali je i sam čvrsto uveren u suprotno i da će se na isti način pobrinuti za ovo jadno dete, kao da je zakonito...“ dete je imalo sreće da bude pronađeno na istom mestu.”
Dok je kapetan koristio sve prilike da insistira na ovim i sličnim argumentima, kako bi malog nađeta odvojio od gospodina Olvortija, na čiju je naklonost prema njemu počeo da gaji ljubomoru, gospođa Debora je otkrila nešto što je, u svakom slučaju, pretilo da se pokaže barem kobnijim za jadnog Tomija od svih kapetanovih razmišljanja.
Da li ju je nezasita radoznalost ove dobre žene navela na taj posao, ili je to učinila da bi se uverila u dobronamernost gospođe Blajfil, koja je, uprkos svom spoljašnjem ponašanju prema nađetu, često zlostavljala bebu u privatnosti, a i njenog brata, zbog njegove naklonosti prema njoj, neću utvrditi; ali je sada, kako je zamišljala, u potpunosti otkrila oca nađeta.
Sada, pošto je ovo bilo otkriće od velikog značaja, možda će biti potrebno pratiti ga od samog izvora. Stoga ćemo vrlo detaljno otvoriti one prethodne činjenice koje su do njega dovele; i u tu svrhu bićemo obavezni da otkrijemo sve tajne male porodice sa kojom je moj čitalac trenutno potpuno nepoznat; i čija je ekonomija bila toliko retka i izvanredna da se bojim da će to šokirati najveću lakovernost mnogih bračnih osoba.
________________________________________
Poglavlje III. — Opis domaće vlade zasnovane na pravilima koja su direktno suprotna pravilima Aristotela
Moj čitalac neka se seti da je obavešten da je Dženi Džons nekoliko godina živela sa izvesnim učiteljem, koji ju je, na njenu iskrenu želju, podučavao latinskom, u kome se, da se oda počast njenom geniju, toliko usavršila da je postala bolji učeničar od svog učitelja.
Zaista, iako se ovaj jadni čovek bavio zanimanjem koje se mora smatrati neophodnim učenjem, to je bila najmanja od njegovih pohvala. Bio je jedan od najljubaznijih ljudi na svetu, a istovremeno je bio majstor toliko ljubaznosti i humora da je bio poznat kao duhovit u zemlji; a sva komšijska gospoda su bila toliko željna njegovog društva da, pošto mu odricanje nije bio talenat, provodio je mnogo vremena u njihovim kućama, koje je, sa više prihoda, mogao provesti u svojoj školi.
Može se zamisliti da gospodin tako kvalifikovan i tako sklon, nije bio u opasnosti da postane zastrašujući za učene seminare Itona ili Vestminstera. Jednostavno rečeno, njegovi učenici su bili podeljeni u dve klase: u gornjoj je bio mladi gospodin, sin susednog štitonoše, koji je, sa sedamnaest godina, upravo ušao u svoju Sintaksisu; a u nižoj je bio drugi sin istog gospodina, koji je, zajedno sa sedam parohijskih dečaka, učio da čita i piše.
Plata koja je otuda nastala teško da bi učitelju omogućila životne luksuze da ovoj službi nije dodao i službe pisara i berberina, i da gospodin Olvorti nije svemu tome dodao i anuitet od deset funti, koji je siromašni čovek dobijao svakog Božića, i kojim je mogao da razveseli svoje srce tokom tog svetog praznika.
Među ostalim blagom, pedagog je imao ženu, koju je oženio iz kuhinje gospodina Olvortija zbog njenog bogatstva, naime, dvadeset funti, koje je tamo stekla.
Ova žena nije bila baš ljubazna. Da li je sedela pored mog prijatelja Hogarta ili ne, neću utvrditi; ali je potpuno ličila na mladu ženu koja sipa čaj svojoj gospodarici na trećoj slici „Putešestvija bludnice“. Osim toga, bila je vatrena sledbenica one plemenite sekte koju je osnovao Ksantipa iz davnina; pomoću koje je postala strašnija u školi od svog muža; jer, da priznam istinu, on nikada nije bio gospodar tamo, niti bilo gde drugde, u njenom prisustvu.
Iako njeno lice nije odavalo mnogo prirodne blagosti, ipak je to, možda, bilo pomalo pokvareno okolnošću koja generalno truje bračnu sreću; jer se deca s pravom nazivaju zalozima ljubavi; a njen muž, iako su bili u braku devet godina, nije joj dao takve zaloge; propust za koji nije imao opravdanje, ni godinama ni zdravljem, budući da još nije imao trideset godina, a bio je, kako kažu, veseli, živahan mladić.
Tako je nastalo još jedno zlo koje je izazvalo nemalu nelagodu kod jadnog pedagoga, prema kome je gajila tako stalnu ljubomoru da se jedva usuđivao da razgovara ni sa jednom ženom u parohiji; jer je i najmanji stepen učtivosti, ili čak prepiske, sa bilo kojom ženom, sigurno doveo njegovu ženu na njena leđa, a i njega samog.
Da bi se zaštitila od bračnih povreda u svojoj kući, pošto je držala jednu sluškinju, uvek se starala da je izdvoji iz reda žena čija se lica uzimaju kao neka vrsta garancije za njihovu vrlinu; među kojima je, kako je čitalac već obavešten, bila Dženi Džons.
Kako bi se lice ove mlade žene moglo nazvati prilično sigurnim, gore pomenutim, i kako je njeno ponašanje uvek bilo izuzetno skromno, što je neizbežna posledica razumnosti kod žena; provela je više od četiri godine kod gospodina Partridža (jer se tako zvao učitelj) a da nije izazvala ni najmanju sumnju kod svoje gospodarice. Štaviše, prema njoj su postupali sa neobičnom ljubaznošću, a njena gospodarica je dozvolila gospodinu Partridžu da joj da ona uputstva koja su već pomenuta.
Ali sa ljubomorom je kao i sa gihtom: kada su takve bolesti u krvi, nikada nema sigurnosti od njihovog izbijanja; i to često u najmanjim prilikama, i kada se najmanje sumnja.
Tako se dogodilo gospođi Partridž, koja je četiri godine podučavala ovu mladu ženu kod svog muža i često joj je dozvoljavala da zanemaruje svoj posao kako bi nastavila svoje učenje. Jer, prolazeći jednog dana, dok je devojka čitala, a njen gospodar se naginjao nad njom, devojka, ne znam iz kog razloga, iznenada je skočila sa stolice: i to je bio prvi put da je ta sumnja ikada ušla u glavu njene gospodarice. Međutim, to se u tom trenutku nije otkrilo, već je vrebalo u njenom umu, poput skrivenog neprijatelja, koji čeka pojačanje dodatne snage pre nego što se otvoreno izjasni i preduzme neprijateljske operacije: i takva dodatna snaga je uskoro stigla da potvrdi njenu sumnju; jer nedugo zatim, dok su muž i žena bili na ručku, gospodar je rekao svojoj sluškinji: „ Da mihi aliquid potum“: na šta se jadna devojka osmehnula, možda zbog lošeg latinskog jezika, a kada je njena gospodarica bacila pogled na nju, pocrvenela je, verovatno svesna da se smejala svom gospodaru. Gospođa Partridž, na ovo, odmah je pala u bes i ispustila lonac na kojem je jela u glavu jadne Dženi, vičući: „Drska kurvo, da li se ti preda mnom igraš sa mojim mužem?“ i u istom trenutku ustala je sa stolice sa nožem u ruci, kojim bi, najverovatnije, izvršila veoma tragičnu osvetu da devojka nije iskoristila prednost što je bila bliže vratima od svoje gospodarice i izbegla njen bes pobegnuvši: jer, što se tiče jadnog muža, bilo da ga je iznenađenje učinilo nepomičnim, ili ga je strah (što je sasvim verovatno) sprečio da se usudi na bilo kakav otpor, on je sedeo gledajući i drhteći u svojoj stolici; niti je jednom ponudio da se pomeri ili progovori, sve dok njegova žena, vrativši se iz potere za Dženi, nije preduzela neke odbrambene mere neophodne za sopstveni spas; i on je takođe bio primoran da se povuče, po primeru sluškinje.
Ova dobra žena nije bila, ništa više od Otela, takve naravi
Da stvoriš život od ljubomore
I da i dalje pratiš promene meseca
Sa novim sumnjama –
Sa njom, kao i sa njim,
—Biti jednom u sumnji,
značilo je jednom biti rešen—
Zato je naredila Dženi da odmah spakuje sve svoje i ode, jer je bila odlučna da te noći ne sme da spava unutar njenih zidina.
Gospodin Partridž je previše iskoristio iskustvo da bi se mešao u stvar ove prirode. Stoga je pribegao svom uobičajenom strpljenju, jer iako nije bio veliki poznavalac latinskog, sećao se i dobro razumeo savet sadržan u ovim rečima.
— Leve fit kuod bene fertur onus
na engleskom:
Teret postaje najlakši kada se dobro nosi -
koju je uvek imao na ustima; i čiju je istinu, istinu rečeno, često imao priliku da iskusim.
Dženi je ponudila da tvrdi da je nevina; ali oluja je bila prejaka da bi je čuli. Zatim se bacila na posao pakovanja, za šta je bila dovoljna mala količina smeđeg papira, i, pošto je dobila svoju sitnu platu, vratila se kući.
Učitelj i njegova supruga su te večeri provodili vreme prilično neprijatno, ali nešto se dogodilo pre sledećeg jutra, što je malo smirilo bes gospođe Partridž; i ona je konačno dozvolila mužu da se izvini: čemu je ona lakše poverovala, jer je on, umesto da želi da ona pozove Dženi, izrazio zadovoljstvo što je otpuštena, rekavši da je postala malo korisna kao sluškinja, provodeći sve vreme u čitanju, i da je, štaviše, postala veoma drska i tvrdoglava; jer su se ona i njen gospodar u poslednje vreme često svađali oko književnosti; u čemu je, kao što je rečeno, postala znatno tvrdoglava. Međutim, on to nikako nije hteo da dozvoli; i pošto ju je nazvao istrajnom u ispravnom tvrdoglavosti, počeo je da je mrzi ne malom žestinom.
______________________________________
Poglavlje IV. — Sadrži jednu od najkrvavijih bitaka, ili bolje rečeno dvoboja, koji su ikada zabeleženi u domaćoj istoriji
Iz razloga pomenutih u prethodnom poglavlju, i zbog nekih drugih bračnih ustupaka, dobro poznatih većini muževa, i koji, poput tajni slobodnog zidarstva, ne bi trebalo da se otkriju nikome ko nije član tog časnog bratstva, gospođa Partridž je bila prilično zadovoljna što je osudila svog muža bez razloga i pokušala je dobrim delima da ga iskupi za svoju lažnu sumnju. Njene strasti su zaista bile podjednako burne, kuda god su težile; jer kako je mogla biti izuzetno ljuta, tako je mogla biti i podjednako naklonjena.
Ali iako se ove strasti obično smenjuju jedna za drugom, i retko je prošlo dvadeset četiri sata u kojima pedagog nije bio, u izvesnoj meri, predmet obe; ipak, u izuzetnim prilikama, kada je strast besa besnela veoma jako, opuštanje je obično bilo duže: i tako je bio slučaj i sada; jer je ona duže ostala u stanju ljubaznosti, nakon što je ovaj napad ljubomore završen, nego što je njen muž ikada ranije poznavao: i, da nije bilo nekih malih vežbi, koje su svi sledbenici Ksantipe obavezni da obavljaju svakodnevno, gospodin Partridž bi uživao u savršenom spokoju nekoliko meseci.
Iskusni mornari uvek sumnjaju da su savršeni mir na moru preteče oluje, a poznajem neke ljude koji, iako nisu uglavnom poklonici sujeverja, skloni su da shvate da će veliki i neobičan mir ili spokoj biti praćen svojom suprotnošću. Zbog toga su stari u takvim prilikama prinosili žrtve boginji Nemezi, božanstvu za koje su verovali da zavidnim okom gleda na ljudsku sreću i da ima posebno zadovoljstvo u njenom prevrtanju.
Pošto smo veoma daleko od verovanja u bilo koju takvu pagansku boginju, ili od podsticanja bilo kakvog sujeverja, želeli bismo da se gospodin Džon Fr——, ili neki drugi takav filozof, malo potrudi da otkrije pravi uzrok ovog iznenadnog prelaska iz dobre u lošu sreću, koji je toliko često pominjan, a za koji ćemo nastaviti da dajemo primer; jer je naša stvar da iznosimo činjenice, a uzroke ćemo ostaviti ljudima mnogo većeg genija.
Čovečanstvo je oduvek uživalo u saznavanju i ispitivanju postupaka drugih. Stoga su, u svim vekovima i narodima, postojala određena mesta izdvojena za javna okupljanja, gde su se radoznali mogli sastati i zadovoljiti svoju međusobnu radoznalost. Među njima, berbernice su s pravom nosile prevlast. Kod Grka, berberske vesti su bile poslovični izraz; a Horacije, u jednoj od svojih poslanica, počasno pominje rimske berbernice u istom svetlu.
Poznato je da Englezi nisu nimalo inferiorni u odnosu na svoje grčke ili rimske prethodnike. Tamo vidite da se o spoljnim poslovima raspravlja na način malo inferiorniji od onog na koji se rešavaju u kafanama; a o domaćim događajima se mnogo opširnije i slobodnije raspravlja u prvim nego u drugim. Ali to služi samo muškarcima. Dok se žene ove zemlje, posebno one nižeg ranga, mnogo više druže nego žene iz drugih naroda, naša politika bi bila veoma manjkava da nemaju neko mesto izdvojeno i za zadovoljavanje svoje radoznalosti, budući da u tome nisu ni na koji način inferiorne u odnosu na drugu polovinu vrste.
Uživajući, dakle, u takvom mestu sastanka, britanske sajmovi bi trebalo da se smatraju srećnijima od bilo koje od svojih stranih sestara; jer se ne sećam da sam čitao u istoriji, niti da sam video na svojim putovanjima, nešto slično.
Ovo mesto, dakle, nije ništa drugo do prodavnica svećara, poznato sedište svih vesti; ili, kako se vulgarno kaže, ogovaranja, u svakoj parohiji u Engleskoj.
Pošto se gospođa Partridž jednog dana našla na ovom okupljanju žena, jedna od komšinica ju je pitala da li je u poslednje vreme čula vesti o Dženi Džouns? Na šta je ona odgovorila odrično. Na to je druga, sa osmehom, odgovorila da joj je parohija veoma zahvalna što je odbila Dženi.
Gospođa Partridž, čija je ljubomora, kao što čitalac dobro zna, odavno bila izlečena i koja nije imala drugih svađa sa svojom sluškinjom, hrabro je odgovorila: „Nije znala da parohija ima ikakvu obavezu prema njoj zbog toga; jer je verovala da Dženi jedva da je ostavila iza sebe ravnu.“
„Ne, zaista“, rekla je tračara, „nadam se da ne, mada mi se čini da imamo i kurve. Onda izgleda niste čuli da je dovedena u krevet sa dva kopileta? Ali pošto nisu rođena ovde, moj muž i drugi nadzornik kažu da nećemo biti obavezni da ih zadržimo.“
„Dva kopileta!“, brzo odgovori gospođa Partridž, „iznenađujete me! Ne znam da li moramo da ih zadržimo; ali sam sigurna da su morali biti začeti ovde, jer devojka nije otišla ni devet meseci.“
Ništa ne može biti tako brzo i iznenadno kao delovanje uma, posebno kada ga pokrene nada, ili strah, ili ljubomora, za koje su druge dve samo kalfe. Odmah joj je palo na pamet da Dženi gotovo nikada nije izlazila iz svoje kuće dok je živela sa njom. Naginjanje preko stolice, iznenadno trzanje, latinski, osmeh i mnoge druge stvari, sve je to odjednom obuzelo. Zadovoljstvo koje je njen muž izrazio zbog Dženinog odlaska, sada se činilo samo prikrivenim; opet, u istom trenutku, stvarnim; ali ipak da bi potvrdilo njenu ljubomoru, koja je proistekla iz sitosti i stotinu drugih loših uzroka. Jednom rečju, bila je uverena u muževljevu krivicu i odmah je zbunjeno napustila skup.
Kao lepa Grimalkin, koja, iako najmlađa od porodice mačaka, ne degeneriše u svireposti od starijih grana svoje kuće, i iako je inferiorna po snazi, jednaka je po svireposti samom plemenitom tigru, kada mali miš, koga je dugo mučila u igri, pobegne iz njenih kandži na neko vreme, uznemirava se, grdi, reži, psuje; ali ako se kovčeg ili kutija iza koje se miš skrivao ponovo uklone, ona leti kao munja na svoj plen i, sa otrovnim besom, grize, grebe, mrmlja i kida malu životinju.
Ne sa manje besa gospođa Partridž se obrušila na jadnog pedagoga. Njen jezik, zubi i ruke, sve se sručilo na njega odjednom. Perika mu je u trenutku otkinuta sa glave, košulja sa leđa, a sa lica mu je poteklo pet mlazeva krvi, što je označavalo broj kandži kojima je priroda, nažalost, naoružala neprijatelja.
Gospodin Partridž se neko vreme ponašao samo u defanzivi; zapravo, pokušao je samo da zaštiti lice rukama; ali pošto je otkrio da njegova protivnica ne jenjava svoj bes, pomislio je da bi mogao bar pokušati da je razoruža, ili bolje rečeno, da joj sveže ruke; pritom joj je kapa pala u borbi, a kosa, prekratka da bi dosegla do ramena, podigla se na glavi; takođe joj je korset, koji je bio provučen kroz jednu jedinu rupu na dnu, pukao; a grudi, koje su bile mnogo ređe od kose, visile su joj ispod struka; lice joj je takođe bilo obeleženo krvlju njenog muža: zubi su joj škrgutali od besa; a vatra, poput iskre iz kovačnice, izbijala je iz njenih očiju. Tako da je, sve u svemu, ova amazonska heroina mogla biti predmet straha za mnogo smelijeg čoveka od gospodina Partridža.
Konačno je imao sreću, došavši do njenog oružja, da učini beskorisnim to oružje koje je nosila na vrhovima prstiju; čim je to primetila, nežnost njenog pola je prevladala nad njenim besom, i ona se odmah rasplakala, što se ubrzo završilo u napadu suza.
Onaj mali delić razuma koji je gospodin Partridž do tada sačuvao tokom ovog besa, čiji uzrok do tada nije znao, sada ga je potpuno napustio. Odmah je istrčao na ulicu, otkrivajući da mu je žena u smrtnim mukama i moleći komšije da joj što pre priteknu u pomoć. Nekoliko dobrih žena poslušalo je njegov poziv, ušavši u njegovu kuću i primenjujući uobičajene lekove u takvim prilikama, gospođa Partridž se konačno, na veliku radost svog muža, vratila sebi.
Čim se malo pribrala i donekle se smirila uz pomoć srdačnog pića, počela je da obaveštava društvo o brojnim povredama koje joj je naneo muž; koji, rekla je, nije bio zadovoljan što ju je povredio u krevetu; već, nakon što ga je prekorila zbog toga, postupao je s njom na najsuroviji način koji se može zamisliti; otkinuo joj je kapu i kosu sa glave, a korset sa tela, zadajući joj istovremeno nekoliko udaraca, čije će tragove poneti u grob.
Jadni čovek, koji je na licu nosio mnogo vidljivije tragove negodovanja svoje žene, stajao je u nemom zapanjenju zbog ove optužbe; za koju će čitalac, verujem, posvedočiti u njegovu korist, daleko prevazišla istinu; jer je zaista nije udario nijednom; i pošto je cela dvorana tu tišinu protumačila kao priznanje optužbe, svi su odjednom, uglas , počeli da ga grde i grde, često ponavljajući da niko osim kukavice nikada nije udario ženu.
Gospodin Partridž je sve ovo strpljivo podnosio; ali kada se njegova žena pozvao na krv na svom licu, kao dokaz njegovog varvarstva, nije mogao a da ne potraži pravo na sopstvenu krv, jer je zaista tako bilo; pošto je smatrao da je veoma neprirodno, da se ona podigne (kao što nas uče da se kod ubijene osobe često pojavljuje) u znak osvete protiv njega.
Na ovo žene nisu ništa drugo odgovorile nego da je šteta što to nije došlo iz njegovog srca, umesto iz njegovog lica; sve su izjavile da bi im, ako bi njihovi muževi digli ruke na njih, krv iz srca ispala iz tela.
Nakon mnogo opomena zbog onoga što se desilo i mnogo dobrih saveta gospodinu Partridžu za njegovo buduće ponašanje, društvo je konačno otišlo i ostavilo muža i ženu da se lično sastanu, na kojem je gospodin Partridž ubrzo saznao uzrok svih svojih patnji.
__________________________________________
Poglavlje V. — Sadrži mnogo materijala za vežbanje rasuđivanja i razmišljanja čitaoca.
Verujem da je tačno zapažanje da se malo tajni otkriva samo jednoj osobi; ali svakako bi bilo gotovo čudo da se ovakva činjenica sazna celoj parohiji, a da se ne otkrije dalje.
I zaista, prošlo je samo nekoliko dana pre nego što je selo, da upotrebimo uobičajeni izraz, zazvonilo o učitelju iz Malog Badingtona; za koga se govorilo da je pretukao svoju ženu na najsuroviji način. Štaviše, na nekim mestima se izveštavalo da ju je ubio; na drugima da joj je polomio ruke; na trećima noge: ukratko, teško da je postojala povreda koja se može naneti ljudskom biću, a da nije ono što je gospođa Partridž negde potvrđeno da je pretrpela od svog muža.
Uzrok ove svađe je takođe različito izveštavan; jer kao što su neki govorili da je gospođa Partridž uhvatila muža u krevetu sa njegovom sluškinjom, toliko drugih razloga, sasvim drugačije vrste, je izašlo na videlo. Štaviše, neki su krivicu prebacivali na ženu, a ljubomoru na muža.
Gospođa Vilkins je odavno čula za ovu svađu; ali, pošto je do njenih ušiju dospeo uzrok drugačiji od pravog, smatrala je prikladnim da ga sakrije; i to možda još pre, jer se krivica svaljivala na gospodina Partridža; a njegova žena, kada je bila sluškinja gospodina Olvortija, nečim je uvredila gospođu Vilkins, koja nije bila baš oprostivačkog karaktera.
Ali gospođa Vilkins, čije su oči mogle da vide predmete na daljinu i koja je vrlo dobro mogla da gleda nekoliko godina unapred, osetila je veliku verovatnoću da će kapetan Blajfil ubuduće biti njen gospodar; i pošto je jasno shvatila da kapetan ne gaji veliku naklonost prema malom nađetu, zamišljala je da bi mu učinila prijatnu uslugu ako bi mogla da otkrije bilo kakva otkrića koja bi mogla da umanji naklonost koju je gospodin Olvorti izgleda gajio prema ovom detetu, a koja su izazivala vidljivu nelagodu kod kapetana, koji to nije mogao u potpunosti da sakrije čak ni pred samim Olvortijem; iako mu je njegova žena, koja je mnogo bolje igrala svoju ulogu u javnosti, često preporučivala svoj primer, da se upušta u ludost svog brata, koju, kako je rekla, barem podjednako dobro primećuje i podjednako negoduje kao i bilo ko drugi.
Gospođa Vilkins, pošto je tako, slučajno, saznala za pravu priču gore, — iako mnogo nakon što se dogodila, nije propustila da se temeljno uveri u sve detalje; a zatim je obavestila kapetana da je konačno otkrila pravog oca malog kopileta, što joj je, rekla je, žao što njen gospodar gubi ugled u zemlji, obraćajući toliko pažnje na njega.
Kapetan ju je prekorio zbog završetka njenog govora, kao neprimerenu garanciju u proceni postupaka njenog gospodara: jer da bi njegova čast, ili njegov razum, dozvolili kapetanu da sklopi savez sa gospođom Vilkins, njegov ponos to nikako ne bi dopustio. I, istina je, nema manje političkog ponašanja nego stupiti u bilo kakav savez sa slugama vašeg prijatelja protiv njihovog gospodara: jer na taj način kasnije postajete rob tih istih slugu; od kojih ste stalno podložni izdaji. I možda je upravo to razmatranje sprečilo kapetana Blajfila da bude otvoreniji sa gospođom Vilkins ili da podstakne uvrede koje je ona nanela Olvortiju.
Ali iako nije izjavio gospođi Vilkins da nije zadovoljan ovim otkrićem, u sebi je nemalo uživao u njemu i odlučio je da ga iskoristi na najbolji mogući način.
Dugo je krio ovu stvar u sebi, u nadi da će gospodin Olvorti to čuti od neke druge osobe; ali gospođa Vilkins, bilo da je negodovala zbog kapetanovog ponašanja, ili da je njegova lukavost bila van njenog dosega, i da se plašila da bi mu se otkriće moglo ne svideti, nikada kasnije nije progovorila o tome.
Razmišljajući, pomislila sam da je pomalo čudno što domaćica nikada nije upoznala gospođu Blajfil sa ovom vešću, jer su žene sklonije da sve informacije saopšte svom polu nego našem. Jedini način, kako mi se čini, da se reši ova poteškoća jeste da se pripiše distanci koja je sada nastala između dame i domaćice: bilo da je to proisteklo iz ljubomore gospođe Blajfil, ili iz toga što je Vilkins pokazao preveliko poštovanje prema nahćetu; jer dok je pokušavala da upropasti malo dete, kako bi se dodvorila kapetanu, svakog dana ga je sve više hvalila pred Olvortijem, kako je njegova naklonost prema njemu svakog dana rasla. Ovo, uprkos svim naporima koje je ulagala u drugim prilikama da izrazi direktno suprotno gospođi Blajfil, možda je uvredilo tu nežnu damu, koja je sada svakako mrzela gospođu Vilkins; i iako je nije, ili možda nije mogla, potpuno ukloniti sa njenog mesta, ipak je pronašla način da joj život učini veoma nelagodnim. Gospođa Vilkins je na kraju bila toliko ogorčena zbog toga da je veoma otvoreno pokazivala svako poštovanje i naklonost prema malom Tomiju, za razliku od gospođe Blajfil.
Kapetan je, stoga, smatrajući da je priča u opasnosti da propadne, konačno iskoristio priliku da je sam otkrije.
Jednog dana je vodio sa gospodinom Olvortijem besedu o milosrđu, u kojoj je kapetan, sa velikim znanjem, dokazao gospodinu Olvortiju da reč milosrđe u Svetom pismu nigde ne znači dobročinstvo ili velikodušnost.
„Hrišćanska religija“, rekao je, „uspostavljena je iz mnogo plemenitijih razloga nego da se nametne lekcija koju su nam mnogi paganski filozofi naučili mnogo ranije, i koja, iako bi se možda mogla nazvati moralnom vrlinom, nije mnogo odražavala tu uzvišenu, hrišćansku sklonost, tu ogromnu uzvišenost misli, u čistoti koja se približava anđeoskom savršenstvu, koju se može postići, izraziti i osetiti samo blagodaću. Oni“, rekao je, „približili su se značenju Svetog pisma oni koji su pod njim razumeli iskrenost, ili formiranje dobronamernog mišljenja o našoj braći, i donošenje povoljnog suda o njihovim postupcima; vrlina mnogo viša i obimnija po svojoj prirodi od jadne raspodele milostinje, koja, iako nikada ne bismo toliko predrasuđivali, ili čak uništavali naše porodice, nikada ne bi mogla dopreti do mnogih; dok se milosrđe, u drugom i istinitijem smislu, može proširiti na celo čovečanstvo.“
Rekao je: „S obzirom na to ko su bili učenici, bilo bi apsurdno zamisliti da im je propovedana doktrina o velikodušnosti, ili davanju milostinje. I, kako nismo mogli dobro da zamislimo da bi ovu doktrinu njen Božanski Autor trebalo da propoveda ljudima koji je ne mogu praktikuvati, a još manje bismo trebali misliti da je tako shvataju oni koji je mogu praktikuvati, a ne čine.“
„Ali iako“, nastavio je, „bojim se da u ovim dobročinstvima nema mnogo vrednosti, moram priznati da bi dobrom umu bilo mnogo zadovoljstva u njima, ako ga ne bi ublažila jedna stvar. Mislim na to da smo podložni nametanju i da često pružamo svoje najodabranije usluge onima koji to ne zaslužuju, kao što morate priznati da je bio vaš slučaj u vašoj darežljivosti prema tom bezvrednom drugu Partridžu: jer dva ili tri takva primera moraju znatno smanjiti unutrašnje zadovoljstvo koje bi dobar čovek inače pronašao u velikodušnosti; štaviše, mogu ga čak učiniti plašljivim u davanju, da ne bi bio kriv za podržavanje poroka i ohrabrivanje zlih; zločin veoma crne boje, i za koji nikako neće biti dovoljan izgovor da zapravo nismo nameravali takvo ohrabrenje; osim ako nismo bili najoprezniji u izboru predmeta našeg dobročinstva. Stvar koja je, ne sumnjam, u velikoj meri obuzdala velikodušnost mnogih dostojnih i pobožnih ljudi.“
Gospodin Olvorti je odgovorio: „Nije mogao da se raspravlja sa kapetanom na grčkom jeziku i stoga nije mogao ništa da kaže o pravom značenju reči koja se prevodi kao milosrđe; ali da je uvek mislio da se ona tumači kao delovanje i da davanje milostinje predstavlja barem jednu granu te vrline.“
„Što se tiče zasluga“, rekao je, „spremno se složio sa kapetanom; jer gde bi mogla biti zasluga jedva ispunjavanja dužnosti? što“, rekao je, „neka reč milosrđe ima kakvo god tumačenje hoće, dovoljno je izgledalo da jeste iz celog sadržaja Novog zaveta. A pošto je smatrao da je to neophodna dužnost, koju nalaže i hrišćanski zakon i sam zakon prirode; tako je bila toliko prijatna da ako se za bilo koju dužnost može reći da je sama po sebi nagrada ili da nas plaća dok je ispunjavamo, to je bila ova.“
„Da priznam istinu“, rekao je, „postoji jedan stepen velikodušnosti (nazvao bih ga milosrđem), koji kao da ima izvesnu vrednost, a to je, kada, iz principa dobročinstva i hrišćanske ljubavi, dajemo drugome ono što nam je zaista potrebno; kada, da bismo ublažili tuđe patnje, snishodimo se da podelimo deo njih, dajući ono što čak ni naše sopstvene potrebe ne mogu da izdvojimo. To je, mislim, zaslužno; ali olakšavati našu braću samo našim viškom; biti milosrdan (moram da upotrebim tu reč) radije na račun naše blagajne nego sebe; spasavati nekoliko porodica od bede nego okačiti neobičnu sliku u našim kućama ili zadovoljiti bilo koju drugu praznu smešnu sujetu – to izgleda samo kao ljudska bića. Ne, usudiću se da idem dalje, to je u izvesnoj meri biti epikurej: jer šta bi najveći epikurej poželeo nego da jede sa mnogo usta umesto sa jednim? što mislim da se može reći za svakoga ko zna da hleb mnogih dolazi zahvaljujući njegovoj sopstvenoj velikodušnosti.“
Što se tiče straha od darivanja dara onima koji se kasnije mogu pokazati nedostojnim, jer su se mnogi takvi pokazali; sigurno to nikada ne može odvratiti dobrog čoveka od velikodušnosti. Ne mislim da nekoliko ili mnogo primera nezahvalnosti može opravdati čovekovo otvrdnjavanje srca prema nevoljama svojih bližnjih; niti verujem da to ikada može imati takav efekat na istinski dobronameran um. Ništa manje od ubeđivanja u univerzalnu pokvarenost ne može zaustaviti milosrđe dobrog čoveka; i ovo ubeđivanje ga mora, mislim, odvesti ili u ateizam ili u entuzijazam; ali sigurno je nepravedno raspravljati o takvoj univerzalnoj pokvarenosti od strane nekoliko zlobnih pojedinaca; niti je to, verujem, ikada učinio čovek koji je, nakon što je istražio svoj um, pronašao jedan izvestan izuzetak od opšteg pravila.“ Zatim je zaključio pitanjem: „Ko je bio taj Partridž, koga je nazvao bezvrednim čovekom?“
„Mislim“, reče kapetan, „berberin Partridž, učitelj, kako ga zovete? Partridž, otac malog deteta koje ste našli u svom krevetu.“
Gospodin Olvorti je izrazio veliko iznenađenje ovim izveštajem, a kapetan je izrazio podjednako veliko iznenađenje svojim neznanjem o tome; jer je rekao da je to znao više od mesec dana: i konačno se sa velikom mukom setio da mu je to rekla gospođa Vilkins.
Nakon toga, Vilkins je odmah pozvana; koja je, pošto je potvrdila ono što je kapetan rekao, od strane gospodina Olvortija, po kapetanovom savetu, poslata u Litl Badington da se obavesti o istinitosti činjenice: jer je kapetan izrazio veliko odbijanje svih ishitrenih postupaka u krivičnim stvarima i rekao da ni na koji način neće dozvoliti da gospodin Olvorti donese bilo kakvu odluku, bilo na štetu deteta ili njegovog oca, pre nego što se uveri da je ovaj drugi kriv; jer iako se u to privatno uverio od jednog od Partridžovih komšija, ipak je bio previše velikodušan da bi gospodinu Olvortiju dao takav dokaz.
____________________________________
Poglavlje VI. — Suđenje Partridžu, učitelju, zbog neuzdržanosti; svedočenje njegove žene; kratko razmišljanje o mudrosti našeg zakona; sa drugim ozbiljnim stvarima, koje će se najviše dopasti onima koji ih najbolje razumeju.
Možda se čudi što tako dobro poznata priča, koja je pružila toliko tema za razgovor, nikada nije pomenuta samom gospodinu Olvortiju, koji je možda bio jedina osoba u toj zemlji koja nikada nije čula za nju.
Da bih donekle objasnio čitaocu ovo, smatram prikladnim da ga obavestim da u kraljevstvu nije bilo nikoga manje zainteresovanog da se suprotstavi toj doktrini o značenju reči milosrđe, što je viđeno u prethodnom poglavlju, od našeg dobrog čoveka. Zaista, on je podjednako imao pravo na ovu vrlinu u oba smisla; jer kao što nijedan čovek nikada nije bio osetljiviji na potrebe ili spremniji da ublaži nevolje drugih, tako niko nije mogao biti nežniji prema njihovom karakteru ili sporiji da poveruje u bilo šta što im šteti.
Skandal, dakle, nikada nije našao pristup njegovom stolu; jer kao što je odavno primećeno da čoveka možete prepoznati po njegovim drugovima, tako ću se usuditi reći da, prateći razgovor za stolom velikog čoveka, možete se uveriti u njegovu religiju, njegovu politiku, njegov ukus, pa čak i celokupnu njegovu narav: jer iako će nekoliko čudnih ljudi iznositi svoja osećanja svuda, ipak mnogo veći deo čovečanstva ima dovoljno dvorjana da prilagodi svoj razgovor ukusu i sklonostima svojih pretpostavljenih.
Ali da se vratimo gospođi Vilkins, koja je, pošto je izvršila svoj zadatak sa velikom brzinom, iako sa udaljenosti od petnaest milja, donela takvu potvrdu krivice učitelja da je gospodin Olvorti odlučio da pošalje po kriminalca i da ga ispita uživo . Gospodin Partridž je stoga pozvan da prisustvuje, kako bi se branio (ako je uopšte mogao da iznese bilo kakvu odbranu) od ove optužbe.
U određeno vreme, pred samog gospodina Olvortija, u Paradajz-holu, došao je i pomenuti Partridž, sa Anom, njegovom ženom, kao gospođom Vilkins, njegovom tužiteljkom.
I sada kada je gospodin Olvorti sedeo na sudijskoj stolici, pred njega je doveden gospodin Partridž. Čuvši optužbu iz usta gospođe Vilkins, izjasnio se da nije kriv, žestoko tvrdeći da je nevin.
Zatim je ispitana gospođa Partridž, koja je, nakon skromnog izvinjenja što je morala da govori istinu protiv svog muža, ispričala sve okolnosti sa kojima je čitalac već bio upoznat; i na kraju je završila priznanjem krivice svog muža.
Da li mu je oprostila ili ne, neću se usuditi da utvrdim; ali je sigurno da je bila nevoljni svedok u ovom slučaju; i verovatno je iz izvesnih drugih razloga, nikada ne bi bila pozvana da svedoči kao što je to učinila, da gospođa Vilkins, sa velikom veštinom, nije sve izvukla iz nje u njenoj kući, i da nije zaista dala obećanja, u ime gospodina Olvortija, da kazna njenog muža neće biti takva da bi mogla na bilo koji način uticati na njegovu porodicu.
Partridž je i dalje istrajao u tvrdnji da je nevin, iako je priznao da je dao gore pomenuto priznanje; koje je, međutim, pokušao da objasni, protestujući da je na to bio primoran njenim stalnim nametanjem: koja se zaklela da, pošto je sigurna u njegovu krivicu, nikada neće prestati da ga muči dok to ne prizna; i verno je obećala da mu, u tom slučaju, nikada više neće to pomenuti. Stoga je, rekao je, bio naveden da lažno prizna krivicu, iako je nevin; i da je verovao da je trebalo da prizna ubistvo iz istog motiva.
Gospođa Partridž nije mogla strpljivo da podnese ovu optužbu; I nemajući drugog leka u tom trenutku osim suza, ona je pozvala obilnu pomoć od njih, a zatim se obrativši gospodinu Olvortiju, rekla je (ili bolje rečeno uzviknula): „Neka vam je milosti, nikada nijedna jadna žena nije toliko povređena kao ja od strane tog podlog čoveka; jer ovo nije jedini primer njegove laži prema meni. Ne, neka vam je milosti milosti, on je mnogo puta i često oštetio moj krevet. Mogla bih da trpim njegovo pijanstvo i zanemarivanje svojih poslova, da nije prekršio jednu od svetih zapovesti. Osim toga, da je to bilo napolju, ne bi mi bilo toliko stalo; ali sa mojim sopstvenim slugom, u mojoj kući, pod mojim krovom, da oskrnavi moj sopstveni čedni krevet, što je svakako i učinio, sa svojim zverskim smrdljivim kurvama. Da, zlikovče, oskrnavio si moj sopstveni krevet, jesi; a onda si me optužio da sam te naterao da priznaš istinu. Vrlo je verovatno, zar ne, da ću ga napasti? Imam dovoljno belega na svom telu koje mogu da pokažem.“ njegove okrutnosti prema meni. Da si bio muškarac, zločinče, prezreo bi se da tako povrediš ženu. Ali nisi ni pola muškarac, znaš to. Nisi mi bio ni pola muž. Moraš da juriš za kurvama, moraš, kada sam siguran - A pošto me provocira, spreman sam, ako mi je ugodno, da se zakunem telesno da sam ih našao zajedno u krevetu. Šta, pretpostavljam, zaboravio si kada si me pretukao do besa i naterao krv da mi poteče niz čelo, zato što sam te samo civilizovano optužio za preljubu! Ali mogu to da dokažem pred svim svojim komšijama. Skoro si mi slomio srce, jesi, jesi.
Ovde je gospodin Olvorti prekinuo reč i zamolio je da se smiri, obećavajući joj da će dobiti pravdu; zatim se okrenuvši Partridžu, koji je stajao zaprepašćen, jednom polovinom pomešan od iznenađenja, a drugom od straha, rekao je da mu je žao što vidi da na svetu postoji tako zao čovek. Uverio ga je da njegovo izvrtanje i laganje napred-nazad predstavljaju veliko pogoršanje njegove krivice; za koju je jedino iskupljenje mogao da učini priznanjem i pokajanjem. Stoga ga je podsetio da počne tako što će odmah priznati činjenicu i da ne istrajava u poricanju onoga što je tako jasno dokazano protiv njega čak i od strane njegove sopstvene žene.
Čitaoče, molim te za trenutak strpljenja, dok upućujem pravedni kompliment velikoj mudrosti i pronicljivosti našeg zakona, koji odbija da prihvati svedočenje žene za ili protiv svog muža. Ovo, kaže izvesni učeni autor, koji, verujem, nikada ranije nije citiran ni u jednoj pravnoj knjizi, bilo bi sredstvo za stvaranje večnog razdora među njima. To bi, zaista, bilo sredstvo za mnogo krivokletstva, i mnogo bičevanja, kažnjavanja novčanim kaznama, zatvaranja, deportacije i vešanja.
Partridž je neko vreme ćutao, sve dok, kada su ga pozvali da govori, nije rekao da je već rekao istinu i zamolio se Nebu za svoju nevinost, a na kraju i samoj devojci, koju je želeo da njegova milost odmah pozove; jer nije znao, ili se bar pretvarao da zna, da je ona napustila taj deo zemlje.
Gospodin Olvorti, čija ga je prirodna ljubav prema pravdi, zajedno sa hladnokrvnošću, uvek činila strpljivim sudijom u saslušavanju svih svedoka koje je optuženi mogao da iznese u svoju odbranu, pristao je da odloži konačnu odluku o ovoj stvari do Dženinog dolaska, po koju je odmah poslao glasnika; a zatim, pošto je preporučio mir između Partridža i njegove žene (iako se uglavnom obraćao pogrešnoj osobi), zakazao im je da ponovo dođu trećeg dana; jer je poslao Dženi na ceo dan putovanja od svoje kuće.
U određeno vreme, sve strane su se okupile, kada se glasnik vratio i doneo vest da Dženi nije pronađena; jer je napustila svoj dom nekoliko dana ranije, u pratnji regrutnog oficira.
Gospodin Olvorti je tada izjavio da iskaz takve prostitutke kakva je ona izgledala ne bi zaslužio poverenje; ali je rekao da ne može a da ne pomisli da bi, da je bila prisutna i da bi izjavila istinu, morala da potvrdi ono što su toliko okolnosti, zajedno sa njegovim sopstvenim priznanjem i izjavom njegove žene da je uhvatila muža na delu, dovoljno dokazale. Stoga je još jednom podstakao Partridža da prizna; ali i dalje priznajući svoju nevinost, gospodin Olvorti je izjavio da je uveren u svoju krivicu i da je previše loš čovek da bi primio bilo kakvo ohrabrenje od njega. Stoga ga je lišio anuiteta i preporučio mu pokajanje zbog drugog sveta, i marljivost da bi izdržavao sebe i ženu u ovom.
Možda nije bilo mnogo nesrećnijih ljudi od jadnog Partridža. Izgubio je najveći deo svojih prihoda zbog svedočenja svoje žene, a ipak ga je ona svakodnevno grdila što je, između ostalog, bio povod da je liši te koristi; ali takva je bila njegova sreća i bio je primoran da joj se pokori.
Iako sam ga u poslednjem pasusu nazvao jadnim Partridžom, želeo bih da čitalac radije pripiše taj epitet saosećanju u mom karakteru nego da to shvati kao bilo kakvu izjavu o njegovoj nevinosti. Da li je bio nevin ili ne, možda će se videti kasnije; ali ako mi je istorijska muza poverila neke tajne, nikako neću biti kriv što sam ih otkrio dok mi ne da dozvolu.
Stoga, ovde čitalac mora da obuzda svoju radoznalost. Izvesno je da, kakva god bila istina u slučaju, postojali su dokazi više nego dovoljni da ga osude pred Olvortijem; zapravo, još manje bi zadovoljilo veće sudija po nalogu za vanbračno dete; ipak, uprkos odlučnosti gospođe Partridž, koja bi primila pričest po tom pitanju, postoji mogućnost da je učitelj bio potpuno nevin: jer iako je, upoređujući vreme kada je Dženi napustila Litl Badington sa vremenom njenog porođaja, izgledalo jasno da je tamo začela ovu bebu, ipak nikako nije nužno sledilo da je Partridž morao biti njen otac; jer, da izostavimo druge detalje, u istoj kući je živeo mladić blizu osamnaest godina, između koga i Dženi je postojala dovoljna bliskost da se utemelji razumna sumnja; ipak, koliko je ljubomora slepa, ova okolnost nikada nije pala na pamet razjarenoj ženi.
Da li se Partridž pokajao ili ne, prema savetu gospodina Olvortija, nije baš tako očigledno. Izvesno je da se njegova žena iskreno pokajala zbog dokaza koje je dala protiv njega: posebno kada je otkrila da ju je gospođa Debora prevarila i odbila da uputi bilo kakav zahtev gospodinu Olvortiju u njeno ime. Međutim, imala je nešto veći uspeh sa gospođom Blajfil, koja je, kao što je čitalac morao da primeti, bila mnogo bolje naravi žena i veoma ljubazno se obavezala da zamoli svog brata da vrati anuitet; u čemu će se, iako dobrodušnost može imati izvesnog udela, ipak jači i prirodniji motiv pojaviti u sledećem poglavlju.
Ovi zahtevi su ipak bili neuspešni: jer iako gospodin Olvorti nije mislio, kao neki kasniji pisci, da se milosrđe sastoji samo u kažnjavanju prestupnika; ipak je bio daleko od toga da misli da je ovoj izvrsnoj osobini svojstveno da pomiluje velike kriminalce bezobzirno, bez ikakvog razloga. Bilo kakva sumnja u činjenicu ili bilo kakva olakšavajuća okolnost nikada nije bila zanemarena: ali molbe prestupnika ili zastupništva drugih nisu ga nimalo pogađale. Jednom rečju, nikada nije pomilovao zato što sam prestupnik ili njegovi prijatelji nisu bili voljni da bude kažnjen.
Partridž i njegova žena su stoga bili primorani da se pokore svojoj sudbini; koja je zaista bila dovoljno surova: jer je bio toliko daleko od toga da udvostruči svoju radinost zbog smanjenih prihoda da se na neki način prepustio očajanju; i kako je po prirodi bio lenj, taj porok se sada pojačao, zbog čega je izgubio i malo škole koju je imao; tako da ni njegova žena ni on ne bi imali hleba za jelo, da se nije umešala milosrđe nekog dobrog hrišćanina i obezbedila im ono što je bilo dovoljno za njihovu izdržavanje.
Kako im je ova podrška pružena nepoznatom rukom, zamišljali su, a ne sumnjam da će i čitalac, da je sam gospodin Olvorti njihov tajni dobrotvor; koji, iako ne bi otvoreno podsticao porok, ipak je mogao tajno da ublaži patnje samih poroka, kada bi one postale previše teške i nesrazmerne njihovim manama. U tom svetlu, njihova beda se sada činila i samoj Forčun; jer se ona konačno sažalila na ovaj jadni par i znatno ublažila jadno stanje Partridža, okončavši stanje njegove žene, koja je ubrzo potom dobila male boginje i umrla.
Pravda koju je gospodin Olvorti izvršio nad Partridžom u početku je naišla na opšte odobravanje; ali čim je osetio njene posledice, njegove komšije su počele da popuštaju i da saosećaju sa njegovim slučajem; a ubrzo zatim, da krive ono što su ranije nazivali pravdom kao strogost i ozbiljnost. Sada su hladnokrvno uzviknuli protiv kažnjavanja i pevaju hvalospeve milosti i oproštaju.
Ovi jauci su se znatno pojačali smrću gospođe Partridž, koju, iako zbog gore pomenute bolesti, koja nije posledica siromaštva ili nevolje, mnogi nisu stideli da pripišu gospodinu Olvortiju, ili, kako su je sada nazivali, okrutnosti.
Pošto je Partridž sada izgubio ženu, školu i anuitet, a nepoznata osoba je prekinula poslednje pomenutu dobrotvornu organizaciju, odlučio je da promeni scenu i napustio je zemlju, gde je bio u opasnosti od gladi, uz opšte saosećanje svih svojih komšija.
__________________________________
Poglavlje VII. — Kratak pregled sreće koju razumni parovi mogu izvući iz mržnje: sa kratkim izvinjenjem za one ljude koji previđaju nesavršenosti kod svojih prijatelja
Iako je kapetan uspešno uništio jadnog Partridža, ipak nije požnjeo žetvu kojoj se nadao, a to je da izbaci nađeno dete iz kuće gospodina Olvortija?
Naprotiv, taj gospodin je svakog dana sve više voleo malog Tomija, kao da je nameravao da svoju strogost prema ocu uravnoteži izuzetnom naklonošću i ljubavlju prema sinu.
Ovo je dosta razljutilo kapetanovu narav, kao i svi ostali svakodnevni primeri velikodušnosti gospodina Olvortija; jer je on sve takve darežljivosti smatrao umanjenjem svog bogatstva.
U tome, rekli smo, nije se slagao sa svojom ženom; niti, zapravo, u bilo čemu drugom: jer iako mnogi mudraci smatraju da je naklonost usmerena na razum trajnija od one koja se zasniva na lepoti, ipak se u ovom slučaju desilo drugačije. Štaviše, razumevanje ovog para bilo je njihova glavna jabuka razdora i jedan od velikih uzroka mnogih svađa koje su s vremena na vreme izbijale među njima; i koje su se na kraju završile, na strani dame, suverenim prezirom prema mužu; a na strani muža, potpunim gnušanjem prema svojoj ženi.
Pošto su obojica uglavnom ispoljavali svoje talente u proučavanju teologije, to je, od njihovog prvog poznanstva, bila najčešća tema razgovora među njima. Kapetan, poput dobro vaspitanog čoveka, pre braka je uvek ustupao svoje mišljenje mišljenju dame; i to ne na nespretan i nespretni način uobraženog budale, koji, dok učtivo popušta nadređenom u raspravi, želi da i dalje bude poznat kao da misli da je u pravu. Kapetan je, naprotiv, iako jedan od najponosnijih ljudi na svetu, tako apsolutno prepuštao pobedu svojoj protivnici da se ona, koja nije imala ni najmanje sumnje u njegovu iskrenost, uvek povlačila iz rasprave sa divljenjem prema sopstvenom razumevanju i ljubavlju prema njegovom.
Ali iako mu ovo samozadovoljstvo prema nekome koga je kapetan potpuno prezirao, nije bilo toliko neprijatno kao što bi mu bilo da je ikakva nada u napredovanje zahtevala da pokaže istu pokornost prema nekom Houdliju ili nekom drugom od velikog ugleda u nauci, ipak ga je čak i to koštalo previše da bi se moglo podneti bez ikakvog motiva. Brak, dakle, pošto je uklonio sve takve motive, umorio se od ove snishodljivosti i počeo je da se odnosi prema mišljenjima svoje žene sa onom ohološću i drskošću, koju niko osim onih koji i sami zaslužuju izvesno prezir ne može da ukaže, a samo oni koji ne zaslužuju prezir mogu da podnesu.
Kada je prvi nalet nežnosti prošao i kada je, u mirnom i dugom intervalu između napada, razum počeo da otvara oči dame, i ona je videla ovu promenu u ponašanju kapetana, koji je na kraju na sve njene argumente odgovarao samo pljuskanjem i blaćenjem, ona je bila daleko od toga da podnese poniženje sa krotkom pokornošću. Zapravo, to ju je u početku toliko iznerviralo da je moglo da izazove neki tragičan događaj, da nije poprimilo bezopasniji obrt, ispunjavajući je krajnjim prezirom prema razumevanju njenog muža, što je donekle ublažilo njenu mržnju prema njemu; iako je i u tome imala prilično umeren udeo.
Kapetanova mržnja prema njoj bila je čistije vrste: što se tiče bilo kakvih nesavršenosti u njenom znanju ili razumevanju, nije je više prezirao zbog njih nego što je bila visoka manje od šest stopa. Po svom mišljenju o ženskom polu, prevazilazio je mrzovoljnost samog Aristotela: na ženu je gledao kao na domaću životinju, nešto više cenjenu od mačke, pošto su njene dužnosti bile od znatno većeg značaja; ali razlika između njih dvoje bila je, po njegovoj proceni, toliko mala da bi, u svom braku sklopljenom sa zemljištem i imanjima gospodina Olvortija, bilo prilično jednako koju od njih je uzeo u obzir. Pa ipak, njegov ponos je bio toliko nežan da je osetio prezir koji je njegova žena sada počela da iskazuje prema njemu; i to, dodato preteranom zadovoljstvu koje je ranije uživao u njenoj ljubavi, stvorilo je u njemu stepen gađenja i odvratnosti, koji se možda teško može prevazići.
Samo jedna situacija bračnog stanja je isključena iz zadovoljstva: a to je stanje ravnodušnosti: ali kao što mnogi moji čitaoci, nadam se, znaju kakvo je izuzetno zadovoljstvo u pružanju zadovoljstva voljenom objektu, tako se bojim da su neki možda iskusili zadovoljstvo mučenja onoga koga mrzimo. Pretpostavljam da je upravo zbog ovog drugog zadovoljstva, vidimo kako oba pola često odustaju od one lakoće u braku koju bi inače mogli imati, iako im njihov partner nikada nije bio tako neprijatan. Stoga žena često ima napade ljubavi i ljubomore, štaviše, čak sebi uskraćuje svako zadovoljstvo, da bi poremetila i sprečila zadovoljstvo svog muža; a on opet, zauzvrat, često sebi stavlja ograničenja i ostaje kod kuće u društvu koje ne voli, kako bi ograničio svoju ženu na ono što ona podjednako prezire. Stoga takođe moraju teći one suze koje udovica ponekad tako obilno proliva nad pepelom muža sa kojim je vodila život stalnog nemira i turbulencije, i koga sada više nikada ne može da se nada da će mučiti.
Ali ako je ikada neki par uživao u ovom zadovoljstvu, to su trenutno doživljavali kapetan i njegova dama. Uvek je bio dovoljan razlog da bilo koji od njih bude tvrdoglav u bilo kom mišljenju to što je drugi prethodno tvrdio suprotno. Ako bi jedan predložio neku zabavu, drugi bi joj stalno protivrečio: nikada nisu voleli ni mrzeli, hvalili ni zlostavljali istu osobu. I zbog toga, dok je kapetan zlim okom gledao malog nađeta, njegova žena je sada počela da ga miluje gotovo jednako kao i svoje dete.
Čitalac će biti sklon da zamisli da ovo ponašanje između muža i žene nije mnogo doprinelo gospodinu Olvortiju, jer je tako malo težilo onoj spokojnoj sreći koju je on zamislio za sva tri iz ovog saveza; ali istina je, iako je možda bio pomalo razočaran u svojim optimističnim očekivanjima, ipak nije bio ni blizu toga da je bio upoznat sa celom stvari; jer, pošto je kapetan, iz određenih očiglednih razloga, bio veoma na oprezu pred njim, dama je bila primorana, iz straha od nezadovoljstva svog brata, da sledi isto ponašanje. U stvari, moguće je da treća osoba bude veoma bliska, pa čak i da dugo živi u istoj kući, sa bračnim parom, koji ima ikakvu podnošljivu diskreciju, a da čak ni ne sluti o kiselim osećanjima koja gaje jedno prema drugom: jer iako ceo dan ponekad može biti prekratak za mržnju, kao i za ljubav; ipak, mnogi sati koje prirodno provode zajedno, odvojeno od svih posmatrača, pružaju ljudima podnošljive umerenosti toliko obilne prilike za uživanje u bilo kojoj od strasti, da, ako vole, mogu da podnesu nekoliko sati u društvu bez igranja, ili ako mrze, bez pljuvanja jedno drugom u lice.
Moguće je, međutim, da je gospodin Olvorti video dovoljno da ga malo uznemiri; jer ne treba uvek zaključiti da mudrac nije povređen zato što ne plače i ne oplakuje sebe, poput onih detinjaste ili melanholne naravi. Ali zaista je moguće da vidi neke mane kod kapetana bez ikakve nelagodnosti; jer ljudi istinske mudrosti i dobrote zadovoljni su da prihvate ljude i stvari onakvima kakvi jesu, bez žaljenja na njihove nesavršenosti ili pokušaja da ih isprave. Oni mogu videti manu kod prijatelja, rođaka ili poznanika, a da to nikada ne pomenu samim stranama ili bilo kome drugom; i to često bez smanjenja njihove naklonosti. Zaista, osim ako velika rasuđivanost nije ublažena ovom sklonošću da previđa, nikada ne bi trebalo da sklapamo prijateljstvo osim sa stepenom ludosti koji možemo da prevarimo; jer se nadam da će mi prijatelji oprostiti kada izjavim da nikoga od njih ne poznajem bez mane; i bilo bi mi žao kada bih mogao da zamislim da imam prijatelja koji ne bi mogao da vidi moju. Oproštaj ove vrste dajemo i zahtevamo zauzvrat. To je vežba prijateljstva, i možda nimalo prijatna. I ovaj oproštaj moramo dati, bez želje za popravkom. Možda nema sigurnijeg znaka ludosti od pokušaja da se isprave prirodne slabosti onih koje volimo. Najfiniji sastav ljudske prirode, kao i najfiniji porcelan, mogu imati manu; i bojim se da je to u oba slučaja podjednako neizlečivo; mada, ipak, obrazac može ostati od najveće vrednosti.
Uopšteno govoreći, gospodin Olvorti je svakako video neke nedostatke kod kapetana; ali pošto je ovo bio veoma vešt čovek i večno na oprezu pred njim, one su mu se činile samo manama u dobrom karakteru, koje je njegova dobrota navela da previdi, a njegova mudrost ga je sprečila da otkrije samom kapetanu. Sasvim drugačija bi bila njegova osećanja da je otkrio celinu; što bi možda vremenom bio slučaj da su muž i žena dugo nastavili ovakvo ponašanje jedno prema drugom; ali ova ljubazna Fortuna je preduzela delotvorne mere da to spreči, primoravajući kapetana da čini ono što ga je ponovo učinilo dragim njegovoj ženi i vratilo svu njenu nežnost i naklonost prema njemu.
____________________________________
Poglavlje VIII. — Priznanje za povratak izgubljene naklonosti žene, koje nikada nije izneverilo ni u najočajnijim slučajevima.
Kapetan se uveliko iskupio za neprijatne minute koje je provodio u razgovoru sa ženom (a kojih je bilo što manje), prijatnim razmišljanjima u kojima je uživao kada je bio sam.
Ova razmišljanja su bila u potpunosti posvećena bogatstvu gospodina Olvortija; jer, prvo, mnogo je razmišljao izračunavajući, koliko je mogao, tačnu vrednost celine: koje je proračune često smatrao prilikom da izmeni u svoju korist; i, drugo i pre svega, zadovoljavao se planiranim izmenama u kući i baštama, i projektovanjem mnogih drugih projekata, kao i za poboljšanje imanja kao i za veličinu mesta: u tu svrhu se posvetio proučavanju arhitekture i baštovanstva i pročitao mnoge knjige o obe ove teme; jer su mu ove nauke, zaista, zauzimale celokupno vreme i činile njegovu jedinu zabavu. Konačno je završio najizvrsniji plan: i veoma nam je žao što nije u našoj moći da ga predstavimo našem čitaocu, jer čak ni luksuz današnjeg doba, verujem, teško da bi se mogao porediti s njim. Zaista je imao, u najvećoj meri, dva glavna sastojka koja služe da preporuče sve velike i plemenite planove ove prirode; jer je zahtevao neumerene troškove za izvršenje i ogromno vreme da bi se doveo do bilo kakve vrste savršenstva. Prvo od njih, ogromno bogatstvo za koje je kapetan pretpostavljao da gospodin Olvorti poseduje, i za koje je mislio da će ga sigurno naslediti, obećavalo je da će veoma efikasno nadoknaditi; a ovo drugo, zdravina njegove sopstvene konstitucije i njegovo životno doba, koje je bilo samo ono što se naziva srednjim godinama, otklonili su svaku bojazan da neće doživeti da postigne cilj.
Ništa mu nije nedostajalo da odmah započne sa izvršenjem ovog plana, osim smrti gospodina Olvortija; pri čijem je izračunavanju upotrebio mnogo sopstvene algebre, pored toga što je kupio svaku postojeću knjigu koja se bavi vrednošću života, povratkom u prošlost itd. Iz svega toga se uverio da, kako je svakog dana imao šansu da se ovo desi, tako ima i više nego jednake šanse da se to desi u roku od nekoliko godina.
Ali dok je kapetan jednog dana bio zauzet dubokim razmišljanjima ove vrste, dogodila mu se jedna od najnesrećnijih, kao i najneugodnijih nesreća. Najveća zloba Fortune, zaista, nije mogla da smisli ništa tako okrutno, tako neumesno, tako apsolutno razorno za sve njegove planove. Ukratko, da ne bismo držali čitaoca u dugoj neizvesnosti, baš u trenutku kada mu je srce likovalo razmišljajući o sreći koju će mu doneti smrt gospodina Olvortija, on sam - umro je od moždanog udara.
To se, nažalost, dogodilo kapetanu dok je sam išao u večernju šetnju, tako da niko nije bio prisutan da mu pruži bilo kakvu pomoć, ako je uopšte ikakva pomoć mogla da ga sačuva. Stoga je izmerio onaj deo zemlje koji je sada postao dovoljan za sve njegove buduće namere i ležao je mrtav na zemlji, odličan (iako ne živi) primer istinitosti Horacijeve opaske:
Tu secanda marmora
Locas sub ipsum funus; et sepulchri
Immemor, struis domos.
Koji osećaj ću ovako preneti engleskom čitaocu: „Vi pružate najplemenitije materijale za građevinarstvo, kada su potrebni samo pijuk i lopata: i gradite kuće od petsto puta sto stopa, zaboravljajući na one od šest puta dva.“
___________________________________
Poglavlje IX. — Dokaz o nepogrešivosti gore navedenog priznanja, u tužbalicama udovice; sa drugim odgovarajućim ukrasima za smrt, kao što su lekari itd., i epitafom u pravom stilu
Gospodin Olvorti, njegova sestra i još jedna dama okupili su se u uobičajeno vreme u trpezariji, gde je, pošto je čekao znatno duže nego obično, gospodin Olvorti prvo izjavio da počinje da se oseća nelagodno zbog kapetanovog boravka (jer je uvek bio veoma tačan za vreme obroka); i naredio je da se zvono zvoni ispred vrata, a posebno prema onim stazama koje je kapetan obično koristio.
Svi ovi pozivi pokazali su se neuspešnim (jer se kapetan, slučajno, te večeri ponovo uputio u šetnju), gospođa Blajfil je izjavila da je ozbiljno uplašena. Na šta je druga dama, koja je bila jedna od njenih najbližih poznanica i koja je dobro poznavala pravo stanje njenih osećanja, pokušala sve što je mogla da je smiri, govoreći joj - Svakako, nije mogla a da ne bude nelagodna; ali da se nada najboljem. Da je možda slatkoća večeri navela kapetana da ode dalje od svoje uobičajene šetnje: ili bi mogao biti zadržan kod nekog komšije. Gospođa Blajfil je odgovorila: Ne; bila je sigurna da ga je zadesila neka nesreća; jer nikada ne bi ostao napolju a da joj ne javi, jer mora da zna koliko bi je to uznemirilo. Druga dama, nemajući drugih argumenata, poslužila se uobičajenim molbama u takvim prilikama i zamolila je da se ne plaši, jer bi to moglo biti veoma loše po njeno zdravlje; i, napunivši veoma veliku čašu vina, savetovao je, i konačno je nagovorio da je popije.
Gospodin Olvorti se sada vratio u salon; jer je i sam tražio kapetana. Njegovo lice je dovoljno odavalo zaprepašćenje koje je imao, koje ga je, zaista, uveliko lišilo reči; ali kako tuga različito deluje na različite umove, tako je ista strepnja koja je snizila njegov glas, podigla glas gospođe Blajfil. Ona je sada počela da se jadikuje veoma gorko, a bujice suza pratile su njene tužbalice; dama, njena pratilja, izjavila je da ne može da krivi, ali ju je istovremeno odvraćala od toga da im se prepusti; pokušavajući da ublaži tugu svoje prijateljice filozofskim zapažanjima o mnogim razočaranjima kojima je ljudski život svakodnevno izložen, što je, rekla je, dovoljan razlog da ojača naše umove od bilo kakvih nesreća, koliko god iznenadne ili strašne bile. Rekla je da bi primer njenog brata trebalo da je nauči strpljenju, koji, iako se zaista ne može smatrati da je toliko zabrinut kao ona, ipak je, nesumnjivo, veoma nelagodan, iako je njegova pokornost Božjoj volji obuzdala njegovu tugu u dužnim granicama.
„Ne pominjite mog brata“, rekla je gospođa Blajfil; „samo sam ja predmet vašeg sažaljenja. Šta su užasi prijateljstva u poređenju sa onim što žena oseća u takvim prilikama? Oh, on je izgubljen! Neko ga je ubio – nikada ga više neću videti!“ – Ovde je bujica suza imala istu posledicu kao i ono što je ugušivanje izazvalo kod gospodina Olvortija, a ona je ostala nemom.
U tom trenutku utrča sluga, zadihan, i povika: „Kapetan je pronađen“; i, pre nego što je mogao dalje da nastavi, za njim su krenula još dvojica, noseći mrtvo telo između sebe.
Ovde radoznali čitalac može primetiti još jednu raznolikost u delovanju tuge: jer kao što je gospodin Olvorti ranije ćutao, iz istog razloga koji je učinio njegovu sestru bučnom; tako je i sadašnji prizor, koji je izmamio suze kod gospodina, potpuno zaustavio suze kod dame; koja je prvo ispustila snažan krik, a ubrzo zatim pala u napad besa.
Soba se ubrzo napunila slugama, od kojih su neki, zajedno sa gostujućinjom, bili zaposleni u brizi o ženi; a drugi, zajedno sa gospodinom Olvortijem, pomagali su u odnošenju kapetana u topli krevet; gde je isprobana svaka metoda da ga se vrati u život.
I bili bismo srećni kada bismo mogli da obavestimo čitaoca da su oba ova tela zbrinuta sa podjednakim uspehom; jer su oni koji su preuzeli brigu o dami uspeli tako dobro da je, nakon što je napad trajao prilično dugo, ona ponovo oživela, na njihovo veliko zadovoljstvo; ali što se tiče kapetana, svi pokušaji krvarenja, trenja, ispuštanja krvi itd., pokazali su se neuspešnim. Smrt, taj neumoljivi sudija, donela mu je presudu i odbila da mu odobri pomilovanje, iako su dva lekara koja su stigla i bila preporučljiva u isto vreme, bila njegov savetnik.
Ova dva lekara, koje ćemo, da bismo izbegli bilo kakvu zlonamernu upotrebu, razlikovati po imenima dr J. i dr Z., pošto su mu opipali puls; naime, dr J. njegovu desnu ruku, a dr Z. levu; obojica su se složili da je apsolutno mrtav; ali što se tiče bolesti, odnosno uzroka njegove smrti, razlikovali su se; dr J. je smatrao da je umro od apopleksije, a dr Z. od epilepsije.
Tako je nastao spor između učenih ljudi, u kojem je svaki izneo razloge za svoja mišljenja. Ona su bila toliko podjednako jaka da su poslužila da utvrde oba doktora u njegovim sopstvenim osećanjima i nisu ostavila ni najmanji utisak na njegovog protivnika.
Istini za volju, skoro svaki lekar ima svoju omiljenu bolest, kojoj pripisuje sve pobede izvojevane nad ljudskom prirodom. Giht, reumatizam, kamen, šljunak i tuberkuloza imaju sve svoje brojne pokrovitelje među fakultetom; i niko više od nervne groznice ili groznice na alkoholu. I ovde možemo objasniti ona neslaganja u mišljenjima o uzroku smrti pacijenta, koja se ponekad javljaju između najučenijih na fakultetu; i koja su uveliko iznenadila onaj deo sveta koji nije bio upoznat sa činjenicom koju smo gore tvrdili.
Čitalac će se možda iznenaditi da su, umesto da pokušaju da ožive pacijenta, učeni gospoda odmah započeli svađu povodom njegove smrti; ali u stvarnosti svi takvi eksperimenti su već izvedeni pre njihovog dolaska: jer je kapetan stavljen u topli krevet, oštećene su mu vene, čelo iščezano, a na usne i nozdrve su mu stavljane sve vrste jakih kapi.
Lekari, dakle, budući da su pretekli sve što su naredili, nisu znali kako da iskoriste onaj deo vremena koji je uobičajeno i pristojno da ostanu za svoju naknadu, te su stoga bili primorani da pronađu neku temu za razgovor; a šta bi se moglo prirodnije pojaviti od onog što je gore pomenuto?
Naši lekari su se spremali da odu, kada je gospodin Olvorti, pošto je predao kapetana i popustio pred Božjom voljom, počeo da se raspituje za svoju sestru, koju je želeo da posete pre polaska.
Ova žena se sada oporavila od svog bola, i, da upotrebimo uobičajeni izraz, kao što se i moglo očekivati od osobe u njenom stanju. Lekari su, dakle, pošto su poštovali sve prethodne ceremonije, pošto je reč o novoj pacijentkinji, po potrebi je pregledali i uhvatili joj obe ruke, kao što su prethodno učinili sa rukama leša.
Slučaj dame bio je u suprotnoj krajnosti od slučaja njenog muža: jer kako je on bio iznad svake lekarske pomoći, tako joj u stvarnosti nije bila potrebna nikakva.
Nema ništa nepravednije od vulgarnog mišljenja kojim se lekari pogrešno predstavljaju kao prijatelji smrti. Naprotiv, verujem, ako bi broj onih koji se oporavljaju zahvaljujući lekovima mogao biti suprotan broju mučenika, prvi bi radije premašili druge. Štaviše, neki su toliko oprezni po ovom pitanju da, kako bi izbegli mogućnost ubistva pacijenta, uzdržavaju se od svih metoda lečenja i ne propisuju ništa osim onoga što ne može ni koristiti ni naštetiti. Čuo sam neke od njih, sa velikom ozbiljnošću, kako iznose kao maksimu: „Prirodu treba ostaviti da sama radi svoj posao, dok lekar stoji po strani, kao da je tapše po leđima i ohrabruje je kada joj bude dobro.“
Tako malo su se naši lekari radovali smrti da su otpuštali leš nakon jedne naknade; ali nisu bili toliko zgroženi svojim živim pacijentom; oko čijeg slučaja su se odmah složili i počeli da propisuju lekove sa velikom marljivošću.
Da li su, kao što je dama u početku ubedila svoje lekare da veruju da je bolesna, oni sada, zauzvrat, ubedili nju da i sama tako veruje, neću utvrditi; ali je nastavila ceo mesec sa svim lepotama bolesti. Tokom ovog vremena posećivali su je lekari, negovale su je medicinske sestre, a stalno je dobijala poruke od svojih poznanica da se raspitaju za njeno zdravlje.
Najzad, pošto je isteklo pristojno vreme za bolest i preteranu tugu, lekari su otpušteni, a dama je počela da viđa goste; izmenjena u odnosu na pređašnji izgled, samo zbog te tužne boje u koju je obukla svoje telo i lice.
Kapetan je sada sahranjen i možda bi već uveliko napredovao ka zaboravu, da se prijateljstvo gospodina Olvortija nije pobrinulo da sačuva uspomenu na njega sledećim epitafom, koji je napisao čovek velikog genijalnog i integritetnog karaktera, i neko ko je savršeno poznavao kapetana.
Ovde počiva,
u očekivanju radosnog vaskrsenja,
telo
kapetana Džona Blifila.
London
je imao čast njegovog rođenja,
Oksford
njegovog obrazovanja.
Njegove delove
su činile čast njegovoj profesiji
i njegovoj zemlji:
njegovom životu, njegovoj religiji
i ljudskoj prirodi.
Bio je pošten sin, nežan
muž,
brižan otac,
veoma ljubazan brat,
iskren prijatelj,
pobožan hrišćanin
i dobar čovek.
Njegova neutešna udovica
podigla je ovaj kamen,
spomenik
njegovim vrlinama
i svojoj naklonosti.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.