Alen Ginzberg , Beleške uz Urlik i druge pesme

Do 1955. pisao sam poeziju izvedenu iz proznih zametaka, dnevnika, nacrta, uobličenih putem fraziranja ili putem disajnih grupa u male šablone kratkih stihova, po idejama o metrici američkog govora koje sam pokupio iz imažističkih preokupacija Vilijema Karlosa Vilijamsa. Od toga sam se odjednom odvratio u San Francisku, tokom dokolice omogućene naknadom za nezaposlene, da bih sledio svoju romantičnu inspiraciju – hebrejsko-melvilovski dah barda. Nisam mislio da ću napisati pesmu, već da ću prosto pisati ono što želim bez straha, pustiti mašti na volju, razotkriti skriveno i naškrabati magične redove iz mog stvarnog uma – sumirati svoj život – nešto što ne bih bio u stanju da pokažem bilo kome, pisati za uvo svoje sopstvene duše i za nekoliko drugih zlatnih ušiju. Tako je prvi stih Urlika, Video sam najbolje umove itd, čitavo prvo poglavlje, otkucano ludački tokom jednog popodneva, ta velika tužna komedija divljeg fraziranja, besmislenih slika zarad lepote apstraktne poezije uma koja jurca unaokolo praveći čudnovate kombinacije, kao što je hod Čarlija Čaplina, duge horske stihove što podsećaju na deonice na saksofonu, za koje sam znao da bi ih tako čuo Keruak, preuzimajući od njegovih inspirativnih proznih redova jednu uistinu novu poeziju.

Oslanjao sam se na reč koji kako bih sačuvao ritam, osnovu za održanje metrike, vraćao sam joj se i opet odlazio drugim tokovima invencije: koji su palili cigarete u furgonima furgonima furgonima,2 nastavljajući ka proročanstvu onoga što stvarno znam, uprkos sumornoj svesnosti sveta: a sami su bili vidoviti indijanski anđeli.3 Jesam li zbilja bio napadnut zbog ovakve vrste zadovoljstva? I tako se poema uozbiljila, a ja sam krenuo ka onome za šta je moja mašta verovala da je istinito, do Večnosti (jer sam pre toga proživeo blažene godine prosvetljenja tokom kojih sam čuo Blejkov drevni glas i tokom kojih sam video univerzum razotkriven u mom umu) i ka onome što je moje sećanje moglo rekonstituisati od činjenica božanskog iskustva.

Ali kako održati dugački stih (a da ne sklizne u prozu)? To je ta prirodna inspiracija trenutka koja ga drži u pokretu, spaja raznolike misli, stenografske beleške vizuelne slikovitosti, jukstapozicije hidrogenskog džuboksa, apstraktne haikue koji sadrže tajnu, i koja vraća gvozdenu poeziju nazad u stih: poslednji stih pesme Suncokretova sutra4 je ekstreman, to je jedan tok asocijacija od pojedinačnih reči koji se sumira. Um je srazmeran, Umetnost je srazmerna. Misleći Um izvežban kroz spontanost stvara oblike u svojoj sopstvenoj viziji i dolazi do Poslednje Misli. Oslobođeni duhovi koji tuguju za telom pokušavaju da osvoje tela živih ljudi. Čujem duhove Akademika u Limbu kako dreče o formi.

Zamisao je da svaki stih Urlika predstavlja pojedinačnu disajnu jedinicu. Mada se na ovom snimku to ne primećuje, bio sam iscrpljen pri kraju trećeg sata čitanja u Čikagu sa Korsom i Orlovskim. Moj dah je dugačak – to je Metrika, jedno fizičko-mentalno nadahnuće misli sadržano u elastičnosti daha. To verovatno ide na živce Vilijamsu sada, ali to je prirodna posledica, moja sopstvena povišena konverzacija, a ne mirni, uobičajeno-svakodnevni kratki dah. Ovako sam pristupio ustima na jedan luđi način.

I tako su ove pesme serije eksperimenata sa formalnom organizacijom dugog stiha. Objašnjenja slede. U to vreme sam shvatio da je Vitmenova forma retko kad kasnije u Americi bila istraživana (unapređena na istoj osnovi). Vitmen je uvek bio planina isuviše ogromna da bi se videla. Svi pretpostavljaju (zajedno sa Paundom?) (izuzev Džefersa) da je Vitmenov stih ogromna, ludačka, nekontrolisana, nužno prozna omaška. Nije bilo pokušaja da se taj stih iskoristi tokom ranog 20. veka u svetlu organizacije novog govornog ritma prozodije kako bi se izgradile velike organske strukture. Imao sam stan na Nob Hilu, drogirao se pejotom5 i na gornjim spratovima velikog hotela video prikazu robotske kosturske glave Moloha kako blješti ka mom prozoru; nedeljama kasnije sam se ponovo nadrogirao, i vizija je i dalje bila tamo, u crvenom zadimljenom gradskom centru Metropolisa, lutao sam niz Pauelovu ulicu mrmljajući čitave noći: ,,Moloh Moloh” i napisao Urlik II na nogama, gotovo nedodirnut, u kafeteriji Drejk Hotela duboko uronjen u paklenu dolinu. Ovde je dugački stih korišćen u obliku stance prelomljene unutar sebe u eksklamatorne jedinice isprekidane osnovnim ponavljanjem, Molohom.

Ritmička paradigma za Treći deo6 je zamišljena i dopola napisana istog dana kad i početak Urlika, a kasnije sam joj se vratio da bih popunio taj deo. Prvi deo je lament za Jagnje u Americi sa primerom izuzetne jagnjolike omladine7. Drugi deo imenuje čudovište koje zaskače Jagnje; Treći deo je litanija afirmacije Jagnjeta u njegovoj slavi: ,,O zvezdano osut udar Milosrđa”.8 Struktura Trećeg dela je piramidalna, sa stepenovanim dužim odgovorom fiksnoj osnovi.

Dosta od ovih formi sam razvio iz krajnje rapsodičnog zavijanja koje sam jednom čuo u ludnici. Kasnije sam se pitao mogu li kratke i tihe lirske pesme biti pisane uz pomoć dugog stiha. ,,Koliba u Berkliju” i ,,Samousluga u Kaliforniji” (napisane istog dana) su se namestile kasnije te godine. Ne namerno, prosto sam sledio svog Anđela na putu kompozicije.

A šta da sam prosto pisao, u dugim celinama i u slomljenim kratkim stihovima, spontano beležeći prozaične realnosti pomešane sa emotivnim usponima, usamljenostima? ,,Transkripcija muzike za orgulje“9, čudno pisanje koje prelazi put od proze do poezije i nazad, kao um.

Šta je sa pesmom koja ima ritmički nadograđenu snagu jednaku Urliku, ali bez upotrebe ponavljajuće baze koja bi je održavala? Suncokretova sutra (kompozicija koja traje 20 minuta, ja škrabam za stolom, a Keruak me na vratima kolibe čeka da završim kako bismo otišli negde da se provodimo) to je postigla, i to me je iznenadilo, jedno dugačko koji...

I na kraju, Uvod u poemu Kadiš (delo pisano u Njujorku 1959. godine) – konačno, potpuno slobodna kompozicija dugačkog stiha koji se slama unutar sebe u kratke stakato disajne celine – beleženja jedne za drugom spontanih fraza, povezanih u okviru stiha uglavnom crticom: dugačak stih sada je možda varijabilne stancične jedinice, koje premeravaju grupe povezanih ideja i koje ih označavaju – metod beleženja. Okončavanje sa himnom ritma sličnog lamentu zbog smrti, u sinagogi. Prelaženje u daktilsko? kaže Vilijams? Možda ipak ne: bar uvo čuje sebe u Prometejskoj prirodnoj metrici, a ne u mehaničkom brojanju akcenata.

Na ovom snimku sam koristio izvođenje Urlika, Suncokreta i Kadiša sa Big Table čitanja u Čikagu tokom januara 1959. godine jer su to najbolja izvođenja tih pesama koja sam uspeo da pronađem. Mada su trake sa snimcima bile ogrubele. I nadam se da će reprodukcija tog čitanja otkriti laži brojnim filistinskim klevetama kapitalističke štampe i raznih akademika ispranog mozga. A da će ubediti Jagnje. Pokušao sam da snimim Urlik u studiju, u boljim mehaničkim uslovima, ali duh tada nije bio u meni. Ja to ne mogu kontrolisati. Ostatak pesama je snimljen tokom juna 1959. u Fantasy studijima u San Francisku. Fusnota ,,Urlika” može delovati bolesno i čudno, priključio sam je jer sam verovao da će se čuti na Nebu, mada se tome mogu podsmevati neke okrutne uši u SAD. Neka bude sirovo, u tome je lepota. Sve je ovo snimljeno najbolje što trenutno mogu, mada sa preplašenom ljubavlju, nesavršenom pred anđeoskom trubom u umu, na kratko sam prestao da čitam pred prisutnom publikom. U tami sam počeo da komuniciram sa poezijom uživo, i to je postala više zamka i obaveza nego spontana zabava koja je bila na početku.

Reč o akademicima; poezija je napadnuta od strane neuke i preplašene gomile dosadnjakovića koji ne razumeju kako ona nastaje, a nevolja sa ovim čudacima je to što oni ne bi prepoznali poeziju ni da iskoči pred njih i naguzi ih u sred bela dana.

Reč o političarima: moja poezija je Anđeosko Buncanje i nema ništa sa tupavim materijalističkim nastranostima o tome ko bi trebalo da upuca koga. Tajne individualne mašte – koje su transkonceptualne i neverbalne – mislim na neuslovljeni Duh – nisu na prodaju ovoj svesti, nisu od koristi ovom svetu, izuzev možda da ga nateraju da sklopi svoje zamke i sluša muziku Sfera. Onaj ko negira muziku sfera negira poeziju, negira čoveka i pljuje po Blejku, Šeliju, Hristu i Budi. U međuvremenu se zabavljajte. Univerzum je novi cvet. Amerika će se tek otkriti. Ko želi rat protiv ruža, taj će ga i dobiti. Sudbina mnogo laže, a gej Stvoritelj igra u svom sopstvenom telu u Večnosti.

sa engleskog preveo Vladimir Stojnić

_____________________
1 Ovaj tekst je prvi put objavljen 1959. godine, kao prateći tekst uz snimak čitanja Urlika i drugih pesama koji je objavila Fantasy Record Label (ova i sve naredne napomene uz ovaj tekst su primedbe prevodioca).
2 Stih iz prve pesme poeme Urlik u prevodu Srbe Mitrovića, preuzet iz Antologije američke poezije 1945–1994., IP Svetovi, Novi Sad, 1994, str.100.
3 Isto, str. 100.
4 Pesma Alena Ginzberga koja se nalazi i na pomenutom snimku čitanja Urlika i drugih pesama.
5 Pejot je vrsta droge koja se sintetiše iz istoimenog malog kaktusa poznatog po tome što sadrži psihoaktivne alkaloide, naročito meskalin.
6 Urlik je poema koja se sastoji iz tri dela i zasebne Fusnote.
7 Ovo je sintagma koju je Ginzberg često koristio kao podnaslov prvog dela poeme Urlik. 

8 Aluzija na himnu SAD.
9 Pesma Alena Ginzberga koja se nalazi i na pomenutom snimku čitanja Urlika i drugih pesama.

Izvor