Herman Melville, Pisar Bartleby

Već sam razmerno zašao u godine. Narav mojeg zanimanja poslednjih trideset godina dovodi me u bliži no što je uobičajeno dodir s, regbi, zanimljivom i ponešto osobenom skupinom ljudi o kojima, koliko ja znam, do sada nije ništa napisano – mislim na perovođe ili pisare u advokatskim kancelarijama. Profesionalno i privatno upoznao sam ih čitavo mnoštvo i, da mi se prohte, umeo bih ispripovediti različite priče, koje bi u dobrohotne gospode mogle izmamiti smešak, a sentimentalne dušice rasplakati. Ali rado se odričem životopisa svih ostalih pisara za nekoliko odlomaka iz života Bartlebyja, pisara najčudnijeg što sam ga ikad video ili za nj čuo. Dok bih o drugim perovođama mogao u tančine ispisati celi njihov život, o takvom čemu nema niti govora kod Bartlebyja. Verujem da ne postoji građa za potpunu i pouzdanu biografiju tog čoveka. To je nepovratni gubitak za književnost. Bartleby je jedan od onih ljudi o kojima se ništa ne može utvrditi osim iz direktnih izvora, a u njegovom slučaju, ti su vrlo oskudni. Koliko sam vlastitim zapanjenim očima video Bartlebyja, to je sve što znam o njemu, osim jedne uistinu maglovite priče koju ću izneti u nastavku.

Pre no što prikažem pisara, kakav se prvi puta preda mnom ukazao, priliči da navedem štogod o sebi, svojim zaposlenicima, poslu, kancelariji i uopšte o svojoj okolini; jer takav je opis preko potreban da bismo mogli valjano razumeti glavni lik što ga predstavljam.

U prvom redu: čovek sam koji je od mladosti pa nadalje gajio duboko uverenje da je najlagodniji način života ujedno i najbolji. Stoga, premda pripadam zvanju poslovično poduzetnom i nemirnom, katkad upravo burnom, ipak nikad nisam dopustio da bilo šta takvo naruši moj mir. Jedan sam od onih nečastohlepnih advokata koji nikad ne drže govore poroti, niti na bilo koji način traže od javnost da im plješće, već se u prohladnom miru svoga udobna skrovišta bave udobnim poslovima s bogataškim menicama, hipotekama i uknjižavanjem u vlasničke knjige. Svi koji me poznaju drže me posebno pouzdanim čovekom. Pokojni John Jacob Astor,lično ne odviše sklon pesničkom zanosu, bez oklevanja je mojom prvom sjajnom osobinom proglasio razboritost, a drugom sistematičnost. Ne govorim to iz taštine, već jednostavno beležim kao činjenicu da u svom zvanju nisam ostao bez posla zahvaljujući Johnu Jacobu Astoru, čije ime, priznajem, rado ponavljam, jer zvuči kao obla i zaokružena celina, a zvoni poput sirovog zlata. Slobodno dodajem da nisam bio nesvestan dobrog mišljenja pokojnog Johna Jacoba Astora.

Nešto pre razdoblja kad počinje ova kratka pripovest, moje se poslovanje znatno proširilo. Dodeljen mi je onaj nekadašnji lepi položaj, koji sad više ne postoji u državi New York, položaj višeg izvršioca na posebnom opstinskom sudu. Položaj nije bio posebno naporan, ali zato na vrlo ugodan način unosan. Retko gubim živce; još ređe se prepuštam opasnom zgražavanju nad nepravdom i sablazni; ali mora mi se ovde dopustiti da budem nagao te da izjavim kako naprasno i nasilno dokidanje položaja višeg izvršioca novim Ustavom držim - brzopletim i preuranjenim, jer sam računao na doživotno uživanje zarade, a primao sam je tek nekoliko kratkih godina. Ali to je samo uzgred.

Moja se kancelarija smestila na prvom spratu broja - u Wall Streetu. S jedne strane gledala je na beli zid unutrašnjosti prostranog svetlarnika koji se probijao kroz zgradu od vrha do dna. Taj bi se vidik mogao držati pre pitomim nego bilo šta drugo, jer mu je manjkalo ono što slikari prirode zovu “živopisnošću”. Ali, ako je tako, prizor s druge strane kancelarije nudio je u najmanju ruku, ako ništa više, posvemašnju razliku. U tom je smeru s mojih prozora pucao slobodan pogled na visoki zid od opeke, pocrneo od starosti i večne senke; nije bio potreban dvogled da se uoče njegove skrovite lepote jer se, za dobrobit svih kratkovidnih promatrača, zid nadvio na otprilike tri metra udaljenosti od mog prozorskog okna. Zahvaljujući tome što su okolne zgrade bile vrlo visoke, a moja kancelarija smestila se na prvom spratu, prostor između tog zida i mojeg nemalo je nalikovao na golem, četvrtast bunar.

U razdoblju neposredno pre dolaska Bartlebyja, zapošljavao sam dve osobe u svojstvu pisara, i jednog momčića koji je obećavao kao kancelarijski potrčko. Prvi, Puran; drugi, Škarica; treći, Đumbirko. Pomislićete možda kako ovakvih imena obično nema u imeniku. Uistinu, bili su to nadimci, što su ih moja tri činovnika uzajamno nadenuli jedan drugome, držeći ih izrazitim za pojedinu osobu, odnosno značaj. Puran je bio onizak, sipljiv Englez, otprilike mojih godina – to jest, negde nadomak šezdesete. Ujutro bi se moglo reći da mu je lice lepe rumene boje, ali posle dvanaest sati, u pola dana – vreme njegovog ručka – jarilo se poput rasplamsala kamina punog ugljena na Božić, i nastavilo bi da gori – ali, reklo bi se, i postupno se gasi – sve do šest posle podne ili tu negde; nakog čega više nisam viđao vlasnika lica koje, prateći putanju sunca, kao da je s njim zalazilo te opet izlazilo, dizalo se do vrhunca i sutradan tonulo, jednako redovito i ništa manje veličajno. Mnoge sam neobične podudarnosti susreo u životu, a među njima je i ne posve zanemariva činjenica da je, upravo kad bi Puran zasjao najžarčim zrakama iz crvena,zajapurenog lica, baš u tom presudnom času počinjalo i ono razdoblje u dvadeset i četiri sata kad su njegove radne sposobnosti po mom mišljenju bile ozbiljno narušene. Ne da bi on samo plandovao, ili se opirao radu; daleko od toga. Teškoća je proizlazila iz njegova nagnuća tome da bude preterano poduzetan. Obuzela bi ga čudnovata, grozničava, užurbana i bezglava, upravo vratolomna radišnost. I pero je neoprezno zabadao u tintarnicu. Sve mrlje na mojim spisima kapnule su onamo s njegova pera posle dvanaest sati. Uistinu, ne samo što je posle podne postajao nesmotren te, na žalost, sklon da mrlja spise, već bi nekih dana pošao i dalje, te bivao bučan. Tada bi mu se lice žarilo pojačanim sjajem, kao da je ko nabacao koks na antracit. Neugodno je strugao stolicom po podu; prosipao pesak iz kutije s peskom; popravljajući pera, nestrpljivo ih je trgao na komadiće i bacao na pod u iznenadnom naletu žestine; ustajao je i naginjao se preko stola te vrlo neprilično razbacivao papire, upravotužan prizor za postarijeg čoveka kao što je on. Ipak, budući da mi je zbog mnogo čega bio posebno dragocen, a sve vreme pre dvanaest sati uz to bio i najbrže i najpostojanije čeljade te je umeo zgotoviti zaista mnogo posla na način kojem nije bilo premca – iz tih razloga bio sam voljan zažmiriti na njegovo čudačko ponašanje, mada sam, priznajem, pokatkad i prosvedovao. To sam, doduše, činio vrlo blago jer, premda se ujutro ponašao nadasve pristojno, i ne samo to, nego kao najuglađeniji čovek na svetu i s mnogo poštovanja, ipak je posle podne znao, kad bi ga se izazvalo, malko prenagliti na jeziku – zapravo drsko odgovarati. Sad, budući da sam toliko cenio njegov jutarnji rad te čvrsto odlučio da ga ne izgubim – dok me opet istovremeni smetalo njegovo razjareno ponašanje nakon podneva – i budući da sam po naravi miran i nesklon da ga prigovorima izazovem na neprilične odgovore, preuzeo sam jednog subotnjeg podneva (uvek se pogoršavao subotom) da mu vrlo ljubazno natuknem kako bi možda sad, kad je zašao u godine, bilo dobro da malo smanji svoj trud; ukratko, ne mora se više vraćati u kancelariju iza dvanaest, već je najbolje da posle ručka ode kući i odmara se dok ne dođe vreme za čaj. Ali ne; nepokolebljivo je zahtevao da mi iskazuje odanost i posle podne. Poprimio je nepodnošljivo gorljiv izraz dok me govornički uveravao – mlatarajući dugim ravnalom na drugom kraju prostorije – da, ako su njegove usluge ujutro od koristi, kako li su tek preko potrebne posle podne?

"Ponizno molim, gospodine”, rekao je Puran tom prilikom, “sebe držim vašom desnom rukom. Ujutro tek zapovedam i postrojavam brojke, posle podne im stajem na čelo i junački napadam neprijatelja, ovako!” – i silovito je zamahnuo ravnalom.

“Ali mrlje, Puranu”, natuknuo sam ja.

“Istina je - ali, ponizno molim, gospodine, pogledajte ovu kosu! Starim. Nećemo valjda mrlju-dve što mi se omaknu za topla poslepodneva oštro zameriti sedim vlasima, gospodine. Starost je, pa čak i kad mrlja stranice, časna. Ponizno molim, gospodine, nas obojica starimo.”

Teško da sam mogao odoleti takvom pozivanju na moju sažaljenje. U svakom slučaju, uvideo sam da otići neće. Stoga sam doneo odluku da mu dopustim ostati, odlučivši ipak voditi računa o tome da poslepodne radi na manje važnim spisima.

Makaze, drugi na mom popisu, bio je momak nezdrave boje, sa zaliscima, sve u svemu razmerno gusarske vanjštine. Imao je oko dvadeset pet godina. Uvek sam ga smatrao žrtvom dve mračne sile – ambicije i loše probave. Ambiciju je odavala određenu nestrpljivost koju je pokazivao prema dužnostima pukog perovođe, neopravdano prisvajanje strogo stručnih poslova, kao što je izvorno sastavljanje pravnih dokumenata. Loša se probava naslućivala po tome što je povremeno postajao nervozno otresit i razdražljiv do režanja te je čujno škrgutao zubima nad pogreškama počinjenim u prepisivanju; po nepotrebnim kletvama što ih je siktao više no izgovarao u žaru posla; a posebno u trajnom nezadovoljstvu s visinom stola za kojim je radio. Premda vrlo domišljat i mehanički nadaren, Makazica nikako nije mogao namestiti taj radni sto da mu bude po volji. Podmetao je pod njega iverje, različite komade drveta, odreske lepenke, a najzad je otišao tako daleko da ga je pokušao minuciozno ugoditi pomoću presavijenih listova bugačice. Ali nijedan izum nije valjao. Ako je radi olakšana položaja leđa nagnuo površinu stola pod oštrim uglom dobrano prema bradi i pisao kao čovek koji umesto radnog stola rabi strmi krov nizozemske kuće, izjavio bi da mu je prestala kolati krv u udovima i ruke mu trnu. Ako bi potom spustio sto do pasa i nakrivio se nad njim pišući, spopali bi ga mukli bolovi u leđima. Ukratko, istina je bila da nije znao šta želi. Ili, ako je šta i želeo, onda se želio zauvek otarasiti pisarskog stola. Njegovo se bolesno častohleplje očitovalo i tako što je rado primao posete određenih osoba sumnjivog značaja u otrcanim kaputima, a nazivao ih je klijentima. Uistinu, znao sam da on ne samo što se povremeno ozbiljno petlja u politiku, već katkad sklapa poslove na sudu, a nije nepoznat ni na stepenicama Grobnice, gradskog zatvora. Međutim, imam valjanih razloga da verujem kako jedan takav koji ga je posetio u mojoj kancelariji, a koji je razmetljivo tvrdio da je klijent, nije bio ništa drugo do verovnik, a navodni vlasnički list tek račun. Ali uza sve svoje mane i neugodnosti što mi ih je prouzrokovao, Makazica je, kao i njegov sunarodnjak Puran, bio za mene vrlo koristan; pisao je brzo i uredno, i kad je hteo, nije mu manjkalo gospodskog držanja. Osim toga, uvek se gospodski odevao i tako usput služio na čast mojoj kancelariji. Naprotiv, kad je reč o Puranu, morao sam se dobrano namučiti kako bih ga sprečio da me ne sramoti. Često je nosio umašćena odela što su vonjala na gostionicu. Leti su na njemu visile vrećaste hlače. Redengoti su mu se doimali upravo gnjusnima, a šešir mu ne bih ni štapom dotaknuo. Ali dok mi je šešir bio sporedan, jer su ga prirođena uljudnost i poštovanje, kao što i priliči Englezu u podređenom položaju, uvek terali da ga skine onog časa kad uđe u prostoriju, redengot je bio nešto posve drugo. Razgovarao sam s njim o redengotima, ali nije od toga bilo vajde. Po svoj prilici se zapravo radilo o tome da čovek s tako malim prihodima ne može sebi da priušti da istovremeno nosi i raskošno lice i raskošan redengot. Kao što je Makazica jednom primetio, Puran je novac trošio pretežno na crvenu tintu. Jednog zimskog dana darovao sam Puranu vlastiti, vrlo pristojan redengot – siv, podstavljen redengot koji je vrlo ugodno grejao, a kopčao se od kolena do vrata. Mislio sam da će Puran ceniti tu uslugu, te ublažiti svoju naglu ćud i poslepodnevni neposluh. Ali ne; uistinu verujem da je upravo to što se zakopčao u kaput topao poput perine imalo na njega pogubno delovanje – prema istom onom načelu po kojem previše zobi kvari konja. Baš kao što se neposlušan, nemiran konj uzjoguni od zobi, tako se i Puran promenio od redengota. Uzobestio se. Bio je čovek kojem blagostanje škodi.

Premda sam o Puranovoj navadi da dopusti sebi određene užitke imao vlastito mišljenje, ipak, kad je reč o Makazici, bio sam čvrsto uveren da je on, ma kakve inače imao mane, bar trezan momak. Ali njemu kao da je sama priroda služila kao vinar te ga kod rođenja tako temeljito ispunila razdražljivom ćudi nalik rakiji da mu dodatna pića nije nipošto trebalo. Kad se setim kako je u tišini kancelarije s vremena na vreme znao nestrpljivo ustati sa stolice, nagnuti se nad radni sto i, širom raskrilivši ruke, zgrabiti ga celog, pomaknuti ga i protresti, muklo pritom stružući po podu, kao da je sto kakva izopačena sila što ga hotimice želi onemogućiti i uzrujati, jasno uviđam da je za Makazicu i jedna čašica rakije bila potpuno suvišna. Srećom za mene, zahvaljujući posebnom uzroku – lošoj probavi – razdražljivost Makazice i nervoza koja bi usledila uglavnom su se javljale ujutro, dok je posle podne bio razmerno pitom. Tako, budući da su Puranovi napadaji nastupali tek negde oko dvanaest sati, nikad nisam morao izlaziti na kraj s njihovim čudačkim ponašanjem istovremeno. Napadaji su im se smenjivali kao vojnici na straži. Kad je Makazica bio na dužnosti, Puran se odmarao; i vice versa. S obzirom na okolnosti, bio je to zgodan prirodni raspored.

Đumbirko, treći na mom popisu, bio je dečak od kojih dvanaestak godina. Otac mu je bio kočijaš, sa željom da pre no što umre vidi kako mu sin udara sudačkim čekićem, a ne kočijaškim bičem. Stoga ga je poslao u moju kancelariju da uči pravo, te da mi bude potrćko, čistač i pometač s platom od jednog dolara neeljno. Imao je svoj mali pisaći sto, ali ga nije puno koristio. Kad bismo otvorili ladicu, u njoj bi se zatekla velika zbirka ljuski različitih vrsta koštunica. Zaista, za toga bistrog mladca plemenitog pravna nauka nipošto nije bila tvrd orah. Jedna od važnijih Đumbirkovih dužnosti sastojala se u tome da Purana i Makazicu opskrbljuje kolačićima i jabukama, a nju je i najrevnije izvršavao. Budući da je prepisivanje pravnih spisa poslovično suh i prašnjav posao, moja dva pisara rado su i često vlažila usta sočnim jabukama sorte spitzenberg, što su se kupovale na brojnim tezgama uz carinarnicu i poštu. Đumbirka su također često slali i po onaj posebni kolačić od đumbira – malen, plosnat, okrugao i vrlo oštra ukusa, po kojem je dečak i dobio ime. Za hladna jutra, kad je posao gotovo stajao, Puran je proždirao na desetke tih kolačića kao da su prazne tanke oblatne – zaista, i prodaju ih po šest ili osam za peni – a struganje njegova pera mešalo se s hruskanjem prhkih komadića u ustima. Od svih poslepodnevnih grešaka počinjenih u vatri i prenagljenoj žurbi, posebno ću spomenuti kako je jednom navlažio đumbirov kolačić među usnama i udario ga na hipoteku kao pečat. Tom prilikom za dlaku da ga nisam otpustio. Ali smekšao me poklonivši mi se na istočnjački način i rekavši:

“Ponizno držim gospodine, da je širokogrudno od mene što sam vam uštedeo trošak za pečat.”

Moj se prvotni posao – prenos vlasništva nekretnina, utvrđivanje posedničkih prava i sastavljanje zakučastih povelja svih vrsta – znatno proširio kad sam dobio položaj višeg izvršioca. Sad je bilo mnogo posla za pisare. Ne samo da sam morao požurivati pisare koji su već radili kod mene, već sam morao uzeti dodatnu pomoć.

Kao odgovor na moj oglas, jednog jutra na pragu kancelarije pojavio se – kako su vrata bila otvorena jer je bilo leto – nepomičan mlad čovek. I sad vidim tu priliku – bezbojno uredan, pristojan da ti se smili, neizlečivo izgubljen! Bio je to Bartleby.

Nakon nekoliko reči o njegovoj spremi, uzeo sam ga u službu, zadovoljan što će se mojem zboru pisara pridružiti čovek tako iznimno staloženog držanja, jer sam se ponadao da bi to moglo blagotvorno uticati na Puranovu nestalnu i Makazicinu žestoku ćud.

Već sam ranije morao napomenuti da su preklopna vrata od mutna stakla dijelila moj ured na dva dela, od koji su jedan zauzimali moji pisari, a drugi ja. Već prema raspoloženju vrata sam ili širom otvarao ili držao zatvorenima. Odlučio sam da Bartlebyju dodelim ugao pokraj preklopnih vrata, ali na mojoj strani, kako bi mi taj tihi čovek bio nadomak ruke zatreba li obaviti kakvu sitnicu. Smestio sam njegov pisaći stol tik uz bočni prozor u tom delu prostorije, prozorčić s kojeg se nekad postrance pružao pogled na čađava dvorišta i opeke, ali s kojeg se sada, zahvaljujući kasnijoj izgradnji, nije videlo ništa, premda je kroza nj dopiralo nešto svetla. Na manje od metar od prozorskog okna uzdizao se zid, a svjetlo je dolazilo negde odozgo, između dve visoke zgrade, kao kroz kakav uzani otvor na kupoli. Kako bi razmještaj bio još povoljniji, dobavio sam visoki zeleni složivi paravan, koji će mi posve zakloniti Bartlebyja od pogleda, ali ga neće udaljiti od dosega glasa. Tako su se na stanoviti način združili osama i društvo.

U početku je Bartleby neobično mnogo pisao.Kao da je već dugo gladovao za nečim što bi prepisivao, moje spise doslovce je gutao. Nije bilo stanke za probavu. Radio je danju i noću, prepisivao uz svetlo sunca i svetlo sveća. Bio bih zaista oduševljen njegovim marom da je radio veselo, Ali on je prepisivao ćutljivo, bezbojno, mehanički.

Dakako, neodvojiv deo pisarova posla jest da proveri tačnost preslike, reč po reč. Kad u jednoj kancelariji rade dva ili više pisara, pomažu jedan drugome u sravnjivanju tako da jedan čita prepis, a drugi prati izvornik. To je vrlo dosadan, zamoran i umrtvljujući posao. Mogu lako zamisliti da bi čoveku poletne naravi bio posve neizdržljiv. Ne mogu, na primer, baš garantovati da bi onaj vatreni pesnik, Byron, smireno seo da zajedno s Bartlebyjem proveri pravni spis od, recimo, pet stotina stranica gusto ispisanih vitičavim rukopisom.

Tu i tamo, u preši posla, i sâm sam znao pomoći u sravnjivanju preslike i izvornika kakvog kraćeg spisa, a u tu svrhu dozvao bih Purana ili Makazicu. Kad sam smestio Bartlebyja iza paravana sebi pri ruci, bilo je to između ostaloga i s ciljem da mi se nađe na usluzi pri takvom beznačajnom poslu. Negde trećeg dana što je radio kod mene, čini mi se, i pre no što se pokazala potreba da se proveri neki njegov prepis, žurio sam dovršiti omanji posao u nekom postupku pa sam iznenada zazvao Bartlebyja. Onako u žurbi i prirodno očekujući da će se trenutno pokoriti pozivu, sedeonsam glave pognute nad izvornikom, a desnu sam ruku ponešto nervozno ispružio postrance, držeći prepis kako bi ga Bartleby, čim izađe iz svoje samotne izbe, mogao smesta prihvatiti i preći na posao bez i najmanjeg otezanja.

Upravo sam u tom položaju sedeo kad sam ga pozvao i brzo izneo što želim da učini – to jest da sa mnom pregleda jedan mali spis. Zamislite moje iznenađenje, ne, moje zgražanje i užas kad je Bartleby, ne mičući se iz svog zasebnog odeljka, posebno krotkim, ali odrešitim glasom odgovorio:

“Radije ne bih.”

Sedeo sam časak u potpunoj tišini, pribirući zgromljena čula. Smesta mi je sinulo da su me uši prevarile ili da je Bartleby potpuno pogrešno shvatio šta sam rekao.

Ponovio sam zahtev najrazgovetnije što sam mogao; ali isto tako razgovetno čuo se prijašnji odgovor: “Radije ne bih.”

“Radije ne”, ponovio sam poput jeke i skočio na noge u uzbuđenju, te prešao sobu u jednom koraku. “Kako to mislite? Jeste li sišli s uma? Hoću da mi pomognete da pregledam ovaj list, evo, uzmite ga”, i gurnuo sam spis prema njemu.

“Radije ne bih”, reče on.

Netremice sam se zagledao u njega. Lice mu je bilo izduženo i sabrano; sivo oko mutno smireno. Nijedna borica uzbuđenja nije mu namreškala obraz. Da se u njegovu držanju nazirala bar mrva nelagode, ljutnje, nestrpljenja ili drskosti; drugim rečima, da se kod njega primeti bilo šta obično i čovečno, nema sumnje da bih ga besno izbacio iz kancelarije. Ali kako su stvari stajale, mogao sam isto tako pretiti da ću na ulicu izbaciti svoje gipsano poprsje Cicerona. Zurio sam u njega neko vreme, dok je on nastavio pisati, a zatim sam ponovno seo za svoj sto. To je vrlo neobično, pomislio sam. Šta da čovek radi? Ali posao me požurivao: zaključio sam da ću na to pitanje zasad zaboraviti i odložiti ga za buduću dokolicu. Pozvao sam Makazicu iz susedne sobe i učas smo pregledali spis.

Nekoliko dana posle tog događaja, Bartleby je dovršio četiri poduža spisa, četiri prepisa svedočenja što sam ih ovog tjedna saslušao na građanskom sudu. Preslike smo morali sravniti s izvornikom. Bila je to važna parnica i zahtevala se posvemašnja tačnost. Sve sam pripremio, te pozvao Purana, Makazicu i Đumbirka iz susedne sobe, s namerom da svakom od četvorice pisara dam u ruke jedan prepis, a ja ću čitati iz izvornika. Tako su Puran, Makazica i Đumbirko zauzeli mesta jedan do drugoga, svaki s listom u ruci, a ja sam pozvao Bartlebyja da se pridruži tom zanimljivom skupu.

“Bartleby! Požurite, čekam.”

Začulo se polagano struganje nogu stolice na nezastrtom podu i ubrzo se pojavio Bartleby na ulazu svoje pustinjačke izbe.

“Zašto sam potreban?” blago je upitao.

“Prepisi, prepisi”, rekao sam užurbano.

“Moramo ih pregledati. Evo” – i pružio sam mu četvrti primerak.

“Radije ne bih”, reče on i nečujno iščezne iza paravana.

Na nekoliko trenutaka prometnuo sam se u stup soli, ustobočen na čelu svoje sedeće kolone činovnika. A onda sam se pribrao, primaknuo se paravanu i zatražio objašnjenje za to neobično po- našanje.

“Zašto odbijate?”

“Radije ne bih.”

Da je posredi bio bilo ko drugi, smesta bih se strahovito ražestio, prezreo svaku daljnju raspravu i sramotno ga odstranio iz svoje blizine. Ali bilo je nečeg u Bartlebyju što me ne samo čudnovato razoružavalo, već me nekako čudesno diralo i dovodilo u nepriliku. Počeo sam mu razložno dokazivati.

“Vaše se prepise spremamo pregledavati. Za vas je to ušteda rada, jer ćemo jednim čitanjem usporediti sva četiri primerka. To je uobičajeni postupak. Svaki pisar mora pomoći da se pregleda njegov prepis. Nije li tako? Nećete li nešto reći? Odgovorite!”

“Radije ne bih”, odgovorio je glasom zvonkim poput flaute. Učinilo mi se da je, dok sam mu se obraćao, pomno promozgao svaku moju tvrdnju i potpuno razumeo šta sam mislio; nije mogao pobiti zaključak što se neodoljivo nametao; ali istovremeno neki su ga izvanredno važni razlozi nagnali da odgovori onako kako je odgovorio.

“Odlučili ste, dakle, ne poslušati moj zahtev, zahtev koji je u skladu s uobičajenim postupkom i zdravim razumom?”

Ukratko mi je dao do znanja da je moja procena u toj stvari ispravna. Da: njegova je odluka neopoziva.

Neretko se događa da se čovek, kad ga ko smete na kakav nečuven i silno nerazuman način, pokoleba u svojim najčvršćim uverenjima. Počinje nekako nejasno naslućivati da su, koliko god se to činilo čudnim, i pravda i razumno rasuđivanje na onoj drugoj strani. Stoga se, ako su prisutne nepristrane osobe, okreće njima da nekako potkrepi vlastitu posrnulu prosudbu.

“Puranu”, rekao sam, “šta mislite o tome? Nisam li u pravu?”

“Ponizno molim, gospodine”, reče Puran glasom suzdržanim koliko je to moguće, “držim da jeste.”

“Makazice”, rekao sam, “šta vi mislite o tome?”

“Mislim da bih ga ja izbacio iz kancelarije.”

(Čitalac istančana zapažanja ovde će primetiti da je, kako je bilo jutro, Puranov odgovor izražen uljudnim i smirenim rečima, a Makazica odvraća razdražljivo. Ili da ponovim prijašnju rečenicu, Makazicino loše raspoloženje bilo je na dužnosti, dok se Puranovo odmaralo.)

“Đumbirko”, rekao sam, u želji da pridobijem i najmanju podršku u svoju korist, “šta ti misliš o tome?”

“Mislim, gospodine, da njemu fali koja daska”, odvratio je Đumbirko i iskezio se.

“Čujete što kažu”, rekao sam i okrenuo se prema paravanu. “Sad izađite i izvršite svoju dužnost.”

Ali nije mi se udostojao odgovoriti. Trenutak sam razmišljao u bolnoj nedoumici. Ali i opet me posao požurivao. Ponovno sam odlučio da razmatranje te sumnje odložim za neku buduću dokolicu. Uz malo muke krenuli smo sravnjivati spise bez Bartlebyja, premda je nakon svake stranice ili dve Puran smerno iznosio svoje mišljenje kako je to krajnje neuobičajen postupak, dok se Makazica vrpoljio u stolici u nervozi od želučanih smetnji i povremeno kroz stisnute zube škrgućući siktao kletve na tvrdoglavog vola iza paravana. A što se njega (Makazice) tiče, ovo je prvi i poslednji put da obavlja tuđi posao bez naplate. Za to je vreme Bartleby sedeo u svojoj pustinjačkoj izbi, nesvestan bilo čega osim vlastitog čudnovatog posla kojim se onde bavio.

Prošlo je nekoliko dana, pisar je bio zaposlen s još jednim podužim prepisom. Njegovo nedavno neobično ponašanje navelo me da ga pomno pratim. Zapazio sam da nikad ne odlazi na ručak; zapravo, da nikad nikamo ne ide. Koliko je meni lično bilo poznato, još uopšte nije izašao iz kancelarije. Boravio je u svom uglu kao na večnoj straži. Međutim, negde oko jedanaest sati ujutro primetio bih da Đumbirko prilazi otvoru na Bartlebyjevu paravanu kao da ga je ko bez reči dozvao kretnjom koju nisam mogao videti otuda gde sam sedeo. Dečak je zatim odlazio iz kancelarije zveckajući s nekoliko novčića i vraćao se sa šakom đumbirovih kolačića koje je isporučivao u pustinjačku izbu, a kao nagradu za trud dobivao je dva kolačića.

Dakle, on živi na đumbirovim kolačićima, zaključio sam; nikad ne jede ručak u pravom smislu reči; mora da je vegetarijanac, dakle; ali ne; nikad ne jede povrće, ne jede ništa osim kolačića od đumbira. Um mi je stao bluditi mislima o mogućim posledicama što ih na ljudski organizam može imati prehrana isključivo đumbirovim kolačićima. Đumbirovi kolačići zovu se tako jer sadrže đumbir kao jedan od glavnih sastojaka, onaj koji im daje konačni okus. Onda, šta je đumbir? Ljutkasti začin oštra ukusa. Je li Bartleby oštro i ljutkasto začinjen? Nipošto. Đumbir, dakle, nije delovao na Bartlebyja. Po svoj prilici, radije nije hteo da deluje.

Ništa tako teško ne pada ozbiljnom čoveku kao pasivni otpor. Kad osoba kojoj se opiru nije sasvim nečovečne naravi, a onaj koji pruža otpor posve je neškodljiv u toj pasivnosti, onda će onaj prvi, kad je dobre volje, pokušati blagonaklono u mašti protumačiti ono što očito ne može rešiti razumom. I tako sam ja uglavnom promatrao Bartlebyja i njegove postupke. Jadnik! mislio sam, on ne smera zlo; očito nije hotimice drzak; njegovo držanje dovoljno jasno pokazuje da je to osobenjačko pona- šanje nenamerno. Meni je od koristi. Mogu s njim izaći na kraj. Ako ga otpustim, sva je prilika da će ga zapasti neki manje netrpeljiv poslodavac, koji će biti grub prema njemu, a možda ga i oterati da kao bednik umre od gladi. Da. Ovako mogu jeftino sebi pribaviti ugodnu samohvalu. Sprijateljiti se s Bartlebyjem; podilaziti mu u njegovoj čudnoj svojeglavosti stajaće me malo ili ništa, a u duši ću dotle nakupiti zalihe koje će se kasnije pokazati slatkim zalogajem za moju savest. Ali to raspoloženje nije u mene bilo postojano. Pasivnost Bartlebyjeva kadšto me uzrujavala. Nešto me čudnovato pod-badalo da se s njim susretnem u novom sukobu – ne bih li i kod njega užegao iskru ljutnje koja bi se mogla meriti s mojom vlastitom ljutnjom. Ali zaista, jednako sam se tako mogao truditi da upalim vatru tarući članke prstiju o komadić vindsorskog sapuna. Jednog poslepodneva, međutim, zli je nagon u meni nadvladao i odigrao se sledeći kratki prizor.

“Bartleby”, rekao sam, “kad prepišete sve te spise, pregledaću ih s vama.”

“Radije ne bih.”

“Kako to? Valjda ne mislite ustrajati u tim svojeglavim hirovima?”

Nema odgovora.

Širom sam otvorio preklopna vrata te, okrenuvši se Puranu i Makazici, uzviknuo:

“Bartleby već drugi put kaže da neće pregledavati svoje prepise. Šta mislite o tome, Puranu?”

Valja se prisetiti da je bilo posle podne. Puran je sedeo i žario se poput medenog kotlića; ćelava mu se glava pušila; ruke mu vrludale među umrljanim papirima.

“Šta mislim o tome?” zaurlikne Puran. “Mislim da ću mu ja doći tamo iza paravana i namlatiti ga kao vola u kupusu!”

Tako govoreći, Puran ustane i namesti šake u borilački stav. Već je pohrlio ispuniti obećanje kad sam ga zaustavio, uplašen zbog posledica izazvanih time što sam neoprezno raspirio Puranovu ra- tobornost posle ručka.

“Sedite, Puranu”, rekao sam, “i čujmo šta Makazica ima reći. Šta mislite o tome, Makazice? Ne bi li bilo opravdano da smesta otpustim Bartlebyja?”

“Oprostite, gospodine, ali na vama je da to odlučite. Držim njegovo ponašanje krajnje neobičnim i, zaista, što se tiče Purana i mene, nepravičnim. Ali možda je to samo prolazni hir.”

“Ah!” uzviknuo sam ja. “Odjenom ste dakle promenili mišljenje - sad o njemu govorite vrlo blago.”

“Sve je to od piva”, usklikne Puran, “blagost je posledica piva - Makazica i ja danas smo zajedno ručali. Vidite kako sam ja blag, gospodine. Da ga namlatim?”

“Pretpostavljam da govorite o Bartlebyju. Ne, ne danas, Puranu”, odvratio sam. “Molim vas, sklonite pesnice.”

Zatvorio sam vrata i iznova se zaputio do Bartlebyja. Osetio sam kako me dodatni poticaji upravo napasno mame da pohitam u susret sudbini. Goreo sam od želje da se opet pobuni protiv mene. Setio sam se da Bartleby nikad ne izlazi iz kancelarije.

“Bartleby”, rekao sam, “Đumbirko nije tu; možete li skočiti do pošte (pošta je bila udaljena samo tri minute hoda) i pogledati ima li šta za mene.”

“Radije ne bih.”

“Nećete?”

“Radije ne.”

Odteturao sam do pisaćeg stola i seo duboko u mislima. Ponovno me stala proganjati ona ista jalova, ali uporna potreba. Postoji li još nešto čime bih se mogao dovesti u položaj da me sramotno uvredi to usukano, bedno čeljade? – moj unajmljeni činovnik? Što još postoji, koji još savršeno razuman zahtev koji će mi nedvojbeno odbiti?

“Bartleby!”

Nema odgovora.

“Bartleby!” glasnije.

Nema odgovora.

“Bartleby!” zaurlikao sam.

Kao pravi duh, u skladu sa zakonima magijskog zazivanja, na treći poziv pojavio se na ulazu svoje pustinjačke izbe.

“Pođite u drugu sobu i kažite Makazici da dođe ovamo.”

“Radije ne bih”, odvrati on polagano, glasom punim poštovanja, i nečujno nestane.

“Vrlo dobro, Bartleby”, rekao sam onim tihim, i vedrim i strogim, pribranim glasom, koji daje naslutiti čvrstu nakanu da vrlo brzo usledi strahovita kazna. U tom trenutku sam gotovo i nameravao nešto slično poduzeti. Ali u celini, kako se bližilo vreme ručku, zaključio sam kako je najbolje da stavim šešir na glavu i odem kući za taj dan, jer me tištilo što mi je duh tako zbunjen i smućen.

Da li da priznam? Čitava ta stvar okončala se tako što je postalo ustaljenom činjenicom moje kancelarije da bledi, mladi pisar po imenu Bartleby ima tu radni stol; da prepisuje za mene po uobičajenoj ceni od četiri centa po foliju (sto reči); ali je trajno izuzet od pregledavanja posla koji je obavio, a ta je dužnost prebačena na Purana i Makazicu, nedvojbeno kao kompliment njihovoj većoj tačnosti; što više, rečeni Bartleby nije nikad, ni u kojem slučaju, mogao biti poslan da obavi ni najtričaviji zadatak bilo koje vrste; pa čak i kad bi ga se najlepše zamolilo da štogod preuzme na sebe, bilo je uopšte prihvaćeno da on “radije ne bi” – drugim rečima, da će glatko odbiti.

Kako su dani prolazili, sve sam se više mirio s Bartlebyjem. Njegova postojanost, nezavisnost o bilo kakvom poroku, neprestana radišnost (osim kad bi odlučio utonuti duboko u misli stojeći iza svog paravana), posvemašnja smirenost, njegovo uvijek isto ponašanje bez obzira na okolnosti učinile su ga dragocenom prinovom. Najbolje je bilo ovo – on je uvek bio tu – prvi ovde ujutro, neprestano prisutan tokom dana i poslednji ovde uvečer. Imao sam potpuno poverenje u njegovo poštenje. Znao sam da su moji najdragocjeniji spisi sigurni u njegovim rukama. Katkad uz sve obzire ipak nisam mogao a da ne padnem u grčevitu vatru zbog njega. Jer bilo je posebno teško držati na umu sve one čudne osobitosti, privilegije i nečuvene iznimke koje su sačinjavale prećutne uslove da Bar- tleby ostane u mojoj kancelariji. Tu i tamo, u gorljivoj želji da što pre obavim kakav hitan posao, nesmotreno bih kratkim, odsečnim tonom pozvao Bartlebyja da, recimo, stavi prst na uzao crvene trake kojom upravo vezujem neke spise. Dakako, iza paravana je beziznimno stizao odgovor “Radije ne bih”; i onda, kako može ljudski stvor s običnim slabostima ljudske prirode izdržati a da ogorčeno ne uzvikne nad takvim izopačenim, takvim nerazumnim ponašanjem. Međutim, svako daljnje odbijanje te vrste meni upućeno samo je umanjivalo mogućnost da ponovim takvu nesmotrenost.

Ovde moram reći da je, kao što je običaj većine advokata koji imaju kancelarije u gusto napučenim kancelarijskim zgradama, postojalo nekoliko ključeva mojih vrata. Jedan je imala žena koja je stanovala u potkrovlju i jednom nedeljno ribala, a jednom dnevno mela i brisala prašinu u mojim prostorijama. Drugi je bio kod Purana radi jednostavnosti.Treći sam ja katkad nosio u džepu. Nisam znao kod koga je četvrti.

Dakle, jednog nedeljnog jutra slučajno sam pošao u crkvu sv. Trojstva da čujem slavnog propovednika i, kako sam se razmerno rano tamo zatekao, pomislih, odšetaću načas do kancelarije. Srećom sam uza se imao svoj ključ; ali kad sam pokušao otključati vrata, osetio sam kako mi se nešto opire s unutrašnje strane brave. Vrlo iznenađen, uzviknuo sam; na moje zaprepaštenje iznutra se okrenuo ključ, vrata su se odškrinula te je provirilo mršavo obličje i pojavila se Bartlebyjeva spodoba u košulji i u čudnovatom, otrcanom donjem rublju; tiho mi je rekao kako žali, ali upravo je u velikom poslu i – radije me ne bi ovoga časa pustio unutra. Šta više, u nekoliko kratkih reči dodao je kako je možda najbolje da dva-tri puta prošetam ulicom, a dotad će on po svoj prilici završiti s poslovima.

Posve neočekivana pojava Bartlebyja koji obitava u mojoj kancelariji u nedelju ujutro, i to s nekim sumornim gospodskim nehajem, a uza sve to ipak čvrst i pribran, tako je čudnovato na mene delovala da sam se nesuzdržljivo povukao od vlastitih vrata kako je on hteo. Ali ne bez mnogobrojnih uboda nemoćne pobune protiv tihog bezobrazluka tog neobičnog pisara. Upravo me ta čudesna blagost ne samo razoružavala, već me tako reći i onesposobila. Držim, naime, da je čovek privremeno onesposobljen kad mirno dopušta svom najamniku da mu zapoveda i naređuje mu da se udalji iz vlastite kancelarije. Što više, obuzimala me nelagoda dok sam mislio o tome što Bartleby zaboga traži u mojoj kancelariji u košulji i razodevenom i razbarušenom stanju u nedjelju ujutro. Je li posredi nešto nezgodno? Ne, to ne dolazi u obzir. Ne može se ni načas pomisliti da je Bartleby nećudoredan čovek. Ali što onda ovde radi? – prepisuje? Ne, niti to, kakve god čudačke sklonosti imao, Bartleby je čovjek koji nadasve drži do doličnog ponašanja. Nikad on ne bi za radni sto seo u stanju koje graniči s golotinjom. Osim toga, nedelja je; a nešto me u Bartlebyju sprečavalo čak i zamisliti da bi on kakvim svetovnim poslom prekršio pravila umjesnog ponašanja toga dana.

Svejedno mi se duh nije umirio; i prožet nemirnom znatiželjom najzad sam se vratio do kancelarije. Ništa me nije omelo da stavim ključ u bravu, otvorim vrata i uđem. Bartlebyja nije bilo na vidiku. Sa strepnjom sam se osvrtao, zavirio iza njegovog paravana; ali bilo je posve jasno da ga nema. Kad sam pomnije pregledao prostorije, zaključio sam kako Bartleby mora da je izvesno vreme jeo, odevao se i spavao u mojoj kancelariji, a sve to bez tanjira, ogledala i kreveta. Pojastučeno sedalo klimava starog divana u uglu gotovo se neprimetno ulegnulo tamo gde je počivalo mršavo telo. Ispod njegovog pisaćeg stola pronašao sam smotani pokrivač; ispod rešetke u praznom kaminu kutiju s laštilom i četku; na stolici limeni lavor sa sapunom i otrcanim ručnikom; u novinskom papiru nešto mrvica đumbirovih kolačića i komadić sira. Da, pomislio sam, posve je očito da se Bartleby ovde udomio, i tu posve sam živi u samačkom stanu. Smesta potom čitavog me preplavila samo jedna misao: kakva se jadna, turobna usamljenost tu otkriva! Njegovo je siromaštvo veliko, ali kako je užasna njegova samoća! Razmislite časak o tome. U nedelju je Wall Street napušten kao Petra, a i u uveče svakog dana tu vlada pustoš. I ova zgrada, koja za dana bruji marljivim radom i životom, kad padne noć tek šuplje odjekuje prazninom i čitave nedelje je pusta. I ovde se nastanio Bartleby, jedini promatrač samoće koju je video gusto napučenu – neka vrsta bezazlenog, preobraženog Gaja Marija koji tuguje u ruševinama Kartage.

Prvi put u životu obuzela me duboka, bolna seta. Do tada sam iskusio samo pomalo slatku tugu. Sad me naša ljudska povezanost neodoljivo povukla u nujnost. Setna sućut zajedničke sudbine! Jer i ja i Bartleby sinovi smo Adamovi. Setio sam se šarene svile i ozarenih lica koje sam danas video kako u svečanoj odeći poput labudova plove niz Mississippi glavne ulice, i kad sam ih usporedio s bledim pisarom, pomislio sam u sebi: ah, sreća mami na sebe svetlo te držimo da je svet veseo; ali jad se krije podalje te držimo da jada i nema. Ta tužna maštanja – nesumnjivo tek tlapnje bolesna i smućena uma – navele su me na druge, manje opšte misli o čudačkom Bartlebyjevom ponašanju. Nagoveštaji čudnovatih otkrića lebdeli su oko mene. Prividela mi se pisarova bleda prilika kako leži umotana u mrtvačku ponjavu, među ravnodušnim neznancima.

Odjednom me nešto privuče Bartlebyjevu zaključanu stolu, gde je u bravi naočigled visio ključ.

Ne mislim ništa zlo, ne želim zadovoljiti kakvu bešćutnu radoznalost, pomislio sam; osim toga, sto je moj, a tako i ono što je u njemu, pa ću dopustiti sebi slobodu da pogledam unutra. Sve je bilo pažljivo pospremljeno, papiri uredno složeni. Uklonio sam gomile spisa i naslepo gurnuo ruku u duboke, skrovite pretince. Ubrzo sam nešto napipao i izvukao. Bio je to stari platneni rubac, težak i zavezan u čvor. Razvezao sam ga i video da je to štedna kasica.

Sad sam se prisetio svih onih tihih, tajnovitih pojava što sam ih kod njega primetio. Setio sam se da nikad nije govorio osim da odgovori; da ga, premda je tu i tamo imao razmerno mnogo slobodnog vremena, nikad nisam video da čita, čak ni novine; da je dugo znao stajati kraj sumračnog prozorčića iza paravana i zuriti u mrtvi zid od opeke; posve sam bio siguran da nikad nije zakoračio ni u jednu krčmu niti gostionicu; a njegovo je bledo lice jasno kazivalo da nikad ne pije pivo kao Puran, pa čak ni čaj ni kafu kao ostali svet; da, koliko je meni poznato, nikad nikamo ne ide; da nikad nije izišao u šetnju, osim ako baš ovog časa ne šeće; da mi nije hteo reći ko je, niti odakle dolazi, niti ima li ikog svog na ovom svetu; i da se, premda tako mršav i bled, nikad nije žalio na zdravlje. A više od svega setio sam se određenog nesvesnog izraza neke bezbojne – kako da to nazovem? – bezbojne bahatosti, recimo, ili tačnije, neke stroge uzdržljivosti koja me upravo zastrašila te sam se pitomo pomirio s njegovim čudaštvom, tako da sam ga se bojao zatražiti da obavi ma i najmanju usputnu sitnicu, čak i kad sam dobro znao, po tome što se dugo uopšte ne bi micao, da iza svog paravana zasigurno stoji zanesen u misli buljeći u mrtvi zid.

Dok sam sve to prevrtao u mislima i povezivao s upravo otkrivenom činjenicom da je moju kancelariju pretvorio u svoj dom i stalno mesto boravka, i ne smetnuvši s uma njegovu bolesnu ćudljivost, dakle, dok sam sve to prevrtao u mislima, postupno mi se povratila razboritost. Prvo sam osetio samo čistu setu i najiskrenije sažaljenje; ali upravo razmerno s tim kako je Bartlebyjeva samoća rasla i rasla u mojoj mašti, tako se ista ta seta pretopila u strah, a sažaljenje u odvratnost. Istina je, a i užasno, da do određene tačke pomisao ili slika bede bude u nama najplemenitije osećaje; ali u nekim posebnim slučajevima, iza te tačke više ne. Greše oni koji će utvrditi da to beziznimno možemo zahvaliti prirođenoj sebičnosti ljudskoga srca. To je pre posledica uzaludnosti pokušaja da se izleči razbuktala i organska bolest. Osetljivu biću sažaljenje neretko pričinja bol. A kad najzad uvidimo da takvim sažaljenjem ne možemo delotvorno pomoći u nuždi, zdrav razum nalaže srcu da ga odbaci. Ono što sam toga jutra video, uverilo me da je pisar žrtva prirođena, neizlečivog poremećaja. Mogao bih priskočiti u pomoć njegovu telu, ali telo ga ne boli; njegova duša pati, a dušu ne mogu dosegnuti.

Nisam izvršio nakanu da odem u crkvu sv. Trojstva toga jutra. Ono što sam video oduzelo mi je snagu za odlazak u crkvu. Uputio sam se prema kući razmišljajući šta da učinim s Bartlebyjem. Na kraju sam ovako odlučio – idućeg jutra mirno ću mu postaviti nekoliko pitanja, u vezi s njegovom prošlošću itd., a odbije li odgovoriti mi otvoreno i bez ograda (a pretpostavljao sam da radije ne bi), tad ću mu dati novčanicu od dvadeset dolara povrh onoga što mu dugujem i reći mu kako mi njegove usluge više nisu potrebne, ali da ću mu, ako ikako mogu, od sveg srca pomoći, posebno bude li se želeo vratiti u svoje rodno mesto, gde god ono bilo, u kojem slučaju ću rado podmiriti troškove puta. Šta više, zatreba li mu bilo kad nakon povratka kući kakva pomoć, može računati s tim da će na pismo dobiti odgovor.

Osvanulo je sledeće jutro.

“Bartleby”, blago sam ga zazvao iza paravana.

Nema odgovora.

“Bartleby”, rekao sam još blažim glasom, “dođite ovamo; neću tražiti da radite ništa što radije ne biste, jednostavno hoću s vama razgovarati.”

Nakon tih reči on mi se nečujno pojavi pred očima.

“Hoćete li mi reći, Bartleby, gde ste rođeni?”

Radije ne bih.”

“Hoćete li mi reći bilo šta o sebi?”

“Radije ne bih.”

“Ali kakav razuman prigovor možete imati tome da sa mnom govorite? Ja sam vam naklonjen.”

Dok sam govorio, nije gledao mene, već je prikovao pogled u Ciceronovo poprsje koje je stajalo tačno iza mesta gde sam sedeo, kojih petnaest centimetara iznad moje glave.

“Kakav je vaš odgovor, Bartleby”, rekao sam, nakon što sam poduže čekao da nešto kaže, a za to vreme lice mu se nije ni pomaklo, osim jedva primetnog drhtaja belih, istanjenih usana.

“U ovom času radije ne bih ništa odgovorio”,reče on i povuče se u svoju pustinjačku izbu.

Priznajem da je to bilo zaista slabićki od mene, ali njegovo me držanje u ovoj zgodi razdražilo. Ne samo da sam kod njega nazirao neki mirni prezir, već mi se njegova tvrdoglavost činila nezahvalnom, s obzirom na to da se ne može zanekati da sam s njim dobro postupao i bio prema njemu popustljiv.

I ponovno sam sedeo i razmišljao šta mi je činiti. Ma koliko da me uvredilo njegovo ponašanje, i ma koliko čvrsto odlučio da ga otpustim čim dođem u ured, ipak sam osetio kako mi nešto čudnovato i praznoverno kuca u srcu i zabranjuje mi da izvršim što sam nakanio, i naziva me zlikovcem usudim li se dahnuti ma i jednu gorku reč protiv ovog najosamljenijeg od čitava čovečanstva. Najzad sam prisno privukao stolicu iza njegova paravana, seo i rekao: “Dobro onda, Bartleby, pustimo vašu prošlost; ali dopustite mi da vas prijateljski zamolim da se koliko možete priklonite običajima u ovoj kancelariji. Recite da ćete sutra ili preksutra pomoći da se pregledaju spisi. Ukratko, recite da ćete se za dan ili dva početi ponašati nešto razumnije – recite to, Bartleby.”

“U ovom času radije se ne bih ponašao razumnije”, glasio je njegov pomalo bezbojan odgovor.

U tom trenutku otvorila su se preklopna vrata i prišao nam je Makazica. Delovao je kao da je proveo jako lošu noć, zahvaljujući probavnim smetnjama težim nego inače. Uspeo je čuti poslednje Bartlebyjeve reči.

“Radije ne bi, ha?” zaškrgutao je Makazica. “Dao bih ja njemu radije da sam na vašem mestu, gospodine”, obraćajući se meni, “dao bih ja njemu radije. Pokazao bih mu što bi on radije, ta tvrdoglava mazga! Što to sad radije ne bi učinio?”

Bartleby nije ni okom trepnuo.

“Gospodine Makazice”, rekao sam, “radije bih da se na trenutak povučete.”

U poslednje vreme nekako mi je u naviku prešlo nehotice koristiti reč “radije” u svim mogućim, ne baš posve prikladnim prilikama. Ježio sam se od pomisli da je dodir s pisarom već ozbiljno uticao na moje duševno zdravlje. A kakve bi još gore, još korenitije poremećaje mogao izazvati? Ta zebnja nemalo je delovala na moju odluku da preduzmem preke mere.

Dok je Makazica odlazio, kisela i natmurena lica, Puran je uljudno i skrušeno prišao.

Ponizno molim, gospodine”, reče on, “juče sam razmišljao o ovom Bartlebyju, i mislim, kad bi on bar radije svakoga dana popio litru dobrog piva, to bi ga znatno okrepilo te bi mogao pomoći u pregledavanju spisa.”

“I vi ste, dakle, poprimili tu reč”, pomalo sam uzbuđeno primetio.

“Ponizno molim, gospodine, koju reč?” upita Puran i s mnogo poštovanja se ugura u tesan prostor iza paravana, tako da sam se sudario s pisarom. “Koju reč, gospodine?”

“Radije bih da me ovde ostavite nasamu”, reče Bartleby, kao da je uvređen što mu u njegovu miru dodijava svetina.

“To je ta reč, Purane”, rekao sam, “to.”

“Oh, radije? Oh, da, smešna reč, ja sâm nikad se njome ne koristim. Ali gospodine, kao što sam rekao, kad bi on bar radije...”

“Puranu”, prekinuo sam ga, “molim vas, povucite se.”

“Oh, naravno, gospodine, ako biste tako radije.”

Kako je Puran otvorio vrata da ode, Makazica me na trenutak, sedeći za svojim stolom, spazio i upitao da li bih radije da određeni dokument prepiše na plavom ili na belom papiru. Nije ni najmanje podrugljivo naglasio reč radije. Bilo je očito da mu se posve nesvesno skotrljala s jezika. Pomislio sam u sebi, pouzdano se moram otarasiti tog poremećenog čoveka, jer je već do neke mere zavrteo jezicima, ako ne još glavama, mene i mojih činovnika. Ali držao sam mudrim da mu ne kažem odmah kako ga otpuštam.

Sledećeg dana primetio sam da Bartleby ništa ne radi, samo stoji kraj prozora i zadubljen u misli zuri u mrtvi zid. Kad sam ga upitao zašto ne piše, rekao je kako je odlučio da više neće pisati.

“Molim, kako to? Što je sad to?” uzviknuo sam, “nećete više prepisivati?”

“Neću više.”

“A što je tome razlog?”

“Zar ne vidite i sami što je razlog”, ravnodušno je odgovorio.

Pažljivo sam ga promotrio i primetio kako su mu oči mutne i staklaste. Smesta mi je sinulo da je možda neuobičajeno revnim prepisivanjem kraj mračnog prozorčića u onih prvih nekoliko nedelja što je bio kod mene privremeno oštetio vid.

To me ganulo. Rekao sam nešto da izrazim žaljenje. Natuknuo sam kako je dakako, vrlo razborito što se neko vreme uzdržava od pisanja i nagovarao ga da iskoristi tu priliku te se bavi zdravom fizičkom vežbom na svježem vazduhu. To međutim nije prihvatio. Nekoliko dana kasnije dva moja činovnika nisu bila prisutna, a kako sam veoma žurio da odašaljem neka pisma na poštu, pomislio sam da će Bartleby, kad ionako ništa pod milim Bogom ne radi, biti manje tvrdokoran nego obično i odneti ta pisma na poštu. Ali on je glatko odbio. Tako sam, na svoju veliku nepriliku, pošao sam.

Dani su prolazili jedan za drugim. Nisam mogao odrediti popravlja li se Bartlebyjev vid ili ne. Sudeći po izgledu, činilo mi se da se popravlja. Ali kad sam ga o tome pitao, uskratio mi je odgovor.U svakom slučaju, prepisivao nije. Najzad, nakon mog upornog traženja, obavestio me da zauvek prestaje s prepisivanjem.

“Kako?” uzviknuo sam. “Recimo da vam se vid popravi, da bude bolji nego bilo kad pre, ni tada ne biste prepisivali?”

“Prestao sam prepisivati”, odvrati on i klizne iz vida. 

 Ostao je, kao i uvek, neodvojivim delom moje kancelarije. Ne, postao je još više neodvojiv nego pre, ako je to uopšte moguće. Šta sam mogao? Odbija bilo što raditi u kancelariji, zašto onda da ostane? Jednostavno govoreći, postao je mlinskim kamenom oko moga vrata, ne samo beskoristan poput ogrlice, već i tegoban za nošenje. A ipak sam ga žalio. Ne govorim čitavu istinu kad kažem da mi je sam po sebi povremeno uzrokovao nelagodu. Da je samo imenovao bar jednog rođaka ili prijatelja, smesta bih im pisao i zatražio da jadnika odvezu u kakvo prikladno prihvatilište. Ali on kao da je bio sam, potpuno sam u svemiru. Majušna olupina usred Atlantika. Naposletku su potrebe povezane s poslom prevladale nad svim ostalim obzirima. Pristojno koliko sam mogao, rekao sam Bartlebyju da u roku od šest dana mora bezuslovno otići iz ureda. Upozorio sam ga da se u međuvremenu pobrine da pronađe sebi drugi smeštaj. Ponudio sam mu pomoć u tome, ako on sam peduzme prvi korak u preseljenju. “A kad me najzad napustite, Bartleby”, dodao sam, “gledaću da ne odete odavde potpuno nezbrinuti. Šest dana od ovog časa, zapamtite.

Po isteku tog vremena, provirio sam iza paravana, i gle! Bartleby je bio tamo.

Zakopčao sam kaput, pribrao se, polako mu prišao, kucnuo ga po ramenu i rekao: “Došlo je vreme, morate otići odavde. Ja vas žalim, ovde je novac; ali morate otići.”

“Radije ne bih”, odgovorio je, i dalje leđima okrenut prema meni.

“Morate.”

On je ćutao.

Dakle, imao sam neograničeno poverenje u posvemašnju čestitost tog čoveka. Često mi je znao vraćati novčiće od šest penija i šilinge što sam ih nepažnjom ispustio na tlo, jer ja naginjem tome da se vrlo nemarno ponašam u takvim tricama. Stoga postupak koji je usledio nećemo držati neobičnim.

“Bartleby”, rekao sam, “dugujem vam dvanaest dolara na račun; ovde su trideset i dva dolara. Ovih dvadeset više vaši su – primate li ih?” – i pružio sam mu novčanice.

Ali on se nije ni pomaknuo.

“Onda ću ih ostaviti ovde”, i položio sam ih ispod pritiskivača za papir na stolu. A potom sam uzeo šešir i štap, pošao prema vratima i, mirno se okrenuvši, dodao:

“Kad uklonite sve svoje stvari iz kancelarije, Bartleby, zaključaćete vrata, naravno, jer su za danas svi otišli osim vas, i molim vas, gurnite ključ pod otirač tako da ga ujutro nađem. Više vas neću videti, zato zbogom. Ako vam na vašem novom mestu boravka mogu bilo kako ići na ruku, neizostavno me obavestite pismom. Zbogom, Bartleby, i sretno.”

Ali on nije odgovorio ni jednom rečju. Poput poslednjeg preostalog stupa kakva porušenog hrama, stajao je nijem i osamljen posred ionako puste sobe.

Dok sam hodao prema kući u zamišljenom raspoloženju, taština mi nadvlada samilost. Nisam mogao a da ne počnem sebi silno umišljati zbog toga što sam se majstorskim postupkom rešio Bartlebyja. Zovem to majstorskim, a tako mora delovati svakom ko nepristrano razmišlja. Lepota mog postupka kao da se sastojala u savršenoj mirnoći. Nije tu bilo prostačkih pretnji, nikakvog razmetanja, nikakvog svadljivog nasilništva, ni besnog koračanja gore-dole po sobama, ni izvikivanja žestokih zapovedi Bartlebyju da se smesta pokupi sa svojim prosjačkim prnjama. Ništa takvo. Nisam glasno naredio Bartlebyju da ode – kao što bi to učinio slabiji duh od mojega – već sam uzeo kao temeljnu pretpostavku da on mora otići i na toj pretpostavci izgradio sve što sam imao kazati. Što sam više razmišljao o svom postupku, to sam mu se više divio. Ipak, sledećeg jutra, kad sam se probudio, pojavile su se određene sumnje – taština mi je nekako ishlapjela u snu. Jedan od najmirnijih i najmudrijih sati što su čoveku na raspolaganju jest onaj kad se ujutro probudi. Moj mi se postupak činio jednako oštroumnim kao i pre – ali samo u nakani. Kako će to izgledati na delu – tu se krila zamka. Zamisao da se Bartlebyjev odlazak uzme za gotovo, uistinu je divna; ali, napokon, to je samo moja pretpostavka, a ne Bartlebyjeva. Nije najvažnije jesam li ja pretpostavio da će me on napustiti, već hoće li on odlučiti da bi tako radije. Njemu je bilo mnogo više stalo do vlastitih sklonosti negoli do pretpostavki.

Posle doručka odšetao sam u grad, razglabajući u glavi mogućnost pro i con. Čas sam mislio da će se sve pokazati jadnim neuspehom i da ću zateći Bartlebyja posve živahnog u svojoj kancelariji kao i obično; čas mi se činilo sigurnim da ću njegovu stolicu naći praznu. I tako sam se dugo kolebao. Na uglu Broadwaya i Kanalske ulice ugledao sam vrlo uzbuđenu skupinu ljudi koji su stajali zaneti u ozbiljan razgovor.

“Kladim se da neće”, reče neki glas dok sam prolazio.

“Neće otići? Prihvatam okladu”, rekao sam, “položite novac.”

Nagonski sam posegnuo rukom u džep da izvadim novac kad sam se setio da je danas izborni dan. Reči koje sam načuo u prolazu nisu imale nikakve veze s Bartlebyjem, već s uspehom ili ne- uspehom nekog kandidata za položaj gradonačelnika. Kako mi je duh bio zaokupljen mislima, učinilo mi se da čitav Broadway, tako reći, deli moje uzbuđenje i da svi raspravljaju sa mnom o istom pitanju. Pošao sam dalje, zahvalan što je galama na ulici zataškala moju trenutačnu odsutnost duha.

Kao što sam i nameravao, stigao sam u kancelariju ranije nego obično. Stao sam pred vrata i na trenutak osluhnuo. Tišina. Mora da je otišao. Okrenuo sam kvaku. Vrata su bila zaključana. Da, moj postupak delovao je poput čarolije; on uistinu mora da je nestao. A opet, tu se umešala i stanovita seta; gotovo da sam žalio svoj blistavi uspeh. Sagnuo sam se da pod otiračem napipam ključ koji mi je Bartleby imao ostaviti, kad sam slučajno kolenom udario o vrata, tako da je to zazvučalo kao da kucam, a na to se iznutra javio glas: “Još ne; zauzet sam.”

Bio je to Bartleby.

Kao da me grom ošinuo. Na trenutak sam sta-pjao poput onog čoveka kojeg je, s lulom u ustima, ubio letni grom jednog vedrog poslepodneva u Virginiji; ubio ga je na njegovu vlastitom toplom, otvorenom prozoru, tako da je ostao tamo stajati naginjući se van čitavog sanjivog popodneva sve dok ga neko nije dotaknuo i tad se srušio.

“Nije otišao!” najzad sam promrmljao. Ali opet sam podlegao toj zagonetnoj nadmoći što ju je nedokučivi pisar imao nada mnom, nadmoći kojoj, uza sve svoje prigovore, nisam nikako mogao posve izmaknuti, te sam polako sišao niz stepenice i izišao na ulicu, i šećući oko zgrade razmišljao što sad da poduzmem u toj nečuvenoj tegobi. Izbaciti čoveka tako da ga doslovce izguram, nisam mogao; oterati ga tako da ga okrstim uvredljivim imenima ne doliči se; pozvati policiju neugodna je pomisao; a opet, dopustiti mu da uživa u svojoj lešinarskoj pobedi nada mnom – ni to nisam mogao zamisliti. Šta da se radi? Ili, ako se ništa ne može učiniti, što još preostaje što mogu pretpostaviti? Da, kao što sam pre unapred uzeo za gotovo da će Bartleby otići, tako sad mogu unatrag uzeti da je Bartleby i otišao. Kad bih pravovaljano i do kraja tu pretpostavku proveo u delo, mogao bih ući u kancelariju u velikoj žurbi i pretvarajući se da uopšte ne vidim Bartlebyja, zaleteti se ravno u njega kao da je tamo vazduh. Takav bi ga se postupak zasigurno u velikoj meri bolno kosnuo. Jedva je moguće da bi Bartleby otrpeo takvu primenu doktrine pretpostavki. Ali nakon dužeg razmišljanja, uspeh tog plana učinio mi se sumnjivim. Odlučio sam ponovno raspraviti to pitanje s njim.

“Bartleby”, rekao sam ušavši u kancelariju smirena, stroga lica, “vrlo sam nezadovoljan. Pogođen sam, Bartleby. Imao sam bolje mišljenje o vama. Držao sam da ste vi tako gospodskog ustroja, da je u kakvoj osetljivoj nedoumici dovoljan i najmanji znak – ukratko, pretpostavka. Ali biće da sam se prevario. Gledajte”, dodao sam, uz nehinjeno čuđenje, “čak niste ni taknuli ovaj novac.” I pokazao sam novčanice koje su ležale tamo gde sam ih i položio prošle večeri.

Ništa nije odgovorio.

“Hoćete li otići ili nećete?” zatražio sam odjednom u naletu žestine, primaknuvši mu se sasvim blizu.

“Radije ne bih otišao”, odvrati on, blago naglasivši ne bih.

“Kakvog vi to, zaboga, imate prava ostati ovde? Plaćate li najamninu? Plaćate li moje poreze? Ili je možda ovo vaše vlasništvo?”

Ništa nije odgovorio.

“Jeste li pripravni sad prepisivati? Jesu li vam se oči oporavile? Možete li mi danas prepisati jedan mali spis? Ili mi pomoći da usporedim nekoliko redaka? Ili skočiti do pošte? Jednom rečju, hoćete li išta učiniti da dadete kakav-takav privid svojem odbijanju da napustite kancelariju?”

On se bez reči povukao u svoju samotničku izbu.

Sad sam već bio u takvom stanju nervozna ogorčenja te sam smatrao razboritim da se u ovom trenutku suzdržim od svakog daljnjeg izjašnjavanja. Bartleby i ja sami smo ovde. Setio sam se tragedije nesretnog Adamsa i još nesretnijeg Colta u opusteloj kancelariji ovog drugog; i kako je jadni Colt, kojeg je Adams strahovito razbesnio, nerazborito sebi dopustio da se žestoko uzbudi i nepromišljeno se zaletio u kobni čin – čin što ga se niko živ zasigurno ne užasava više od samog počinitelja. Često mi je u mojim prebiranjima o toj temi padalo na pamet kako taj nesporazum, da se odigrao na javnom mestu, na ulici, ili u privatnoj kući, ne bi završio tako kako jest. Upravo okolnost da su se zatekli sami u opusteloj kancelariji, na spratu zgrade neposvećene domaćim zajedništvom što svemu daje ozračje čovečnosti – zasigurno u kancelariji bez tepiha, prašnjave, otrcane unutrašnjosti – baš to mora da je uvelike pomoglo da se razmaše razdraženi očaj jadnog Colta.

Ali kad mi je zbog Bartlebyja zapretilo ogorčenje, napast urođena grešnoj ljudskoj naravi, uhvatio sam s njim u koštac i zbacio ga. Kako? Pa jednostavno, setivši se božanskog naloga: “Novu vam zapoved dajem: ljubite jedan drugoga”. Da, upravo me to spasilo. Na stranu viši obziri, milosrđe često deluje kao neizmerno mudro i razborito načelo – odlično osiguranje za onog koji ga poseduje. Ljudi su počínjali ubistva zbog ljubomore, zbog srdžbe, zbog mržnje, zbog sebičnosti i zbog duhovnog ponosa; ali nikad nisam čuo da bi ko počinio opako ubistvo zbog slatkog milosrđa. Stoga bi već puka pomisao na vlastitu korist, ako se ne može pronaći bolji razlog, morala potaknuti ljude, a posebno one nagle ćudi, da budu milosrdni i čovekoljubivi. U svakom slučaju, ovom prilikom o kojoj je reč potrudio sam se da prigušim osećaj ljutnje prema Bartlebyju dobronamernim tumačenjem njegova ponašanja. Jadan čovek, jadan čovek! mislio sam, on ne kani ništa loše; a osim toga, mnogo je propatio i valja mu malo ugađati.

Pokušao sam se takođe smesta nečim zaposliti, a istovremeno se utešiti u svojem očajanju. U mašti sam zamislio da će tokom jutra, u neko doba koje mu se učini prikladnim, Bartleby sam od svoje volje izmileti iz svoje pustinjačke izbe i odlučno se uputiti jasno određenom stazom u smeru vrata. Ali ne. Odbilo je dvanaest i po; Puran se zažario u licu, počeo prevrtati tintarnicu i uopšte se razlamatao; Makazica je splasnuo te postao miran i ljubazan; Đumbirko je oglodao svoju podnevnu jabuku; a Bartleby je stajao kraj prozora duboko utonuo u misli, dosad najdublje, zureći u mrtvi zid. Hoće li se moje maštarije ispuniti? Da priznam što mislim? Tog poslepodneva otišao sam iz kancelarije, a da mu više nisam uputio ni jednu jedincatu reč.

Prolazili su dani, a ja sam u trenutcima besposlenosti prelistavao pomalo Edwardsove napise o volji i Priestleyeve o nužnosti. U tim okolnostima, te su knjige pobuđivale nadasve lekovite osećaju. Postupno sam poverovao da su sve moje nevolje s perovođom predodređene od pamtiveka, te da se Bartleby nastanio kod mene radi neke tajanstvene svrhe svemudrog Proviđenja, koju običan smrtnik poput mene ne može dokučiti. Da, Bartleby, ostani ovde iza svog paravana, mislio sam; neću te više proganjati; bezopasan si i nečujan poput jedne od ovih starih stolica; ukratko, nikad se ne osećam tako sâm sa sobom kao kad znam da si ovde. Najzad, razumem, osećam to; prodirem do predodređene svrhe svog života. Zadovoljan sam. Drugi možda imaju odigrati uzvišenije uloge; ali moje poslanje u ovom svetu, Bartleby, jest da tebe opskrbim kancelarijom toliko dugo koliko ti držiš da ti je potrebno u njemu ostati.

Verujem da bi to mudro i blagoslovljeno stanje duha potrajalo da nije bilo nepozvanih i nemi- losrdnih primedbi što su mi ih naturali poslovni prijatelji koji su navraćali u kancelariju. Ali često se događa da trajno trenje s neslobodoumnim duhovima najzad istroši i najbolje odluke onih velikodušnijih. Premda, da se razumemo, kad o tome mislim, nije čudo što je ljude koji su navraćali u ured zapanjivao čudnovati prizor neobjašnjivog Bartlebyja, te bi došli u napast da dobace kakvu zloslutnu primedbu u vezi s njim. Katkad bi advokat koji ima sa mnom nekog posla došao u kancelariju i zatekao tamo samo pisara te preuzeo da od njega dobije neku vrstu tačne obavesti o tome gde sam ja; ali ne obraćajući pažnju na njegove uzaludne reči, Bartleby bi ostao nepomično stajati nasred sobe. I tako bi advokat, nakon što bi ga određeno vreme posmatrao u tom položaju, otišao ništa pametniji nego kad je došao.

Takođe, dok bi trajala rasprava, a kancelarija bila puna advokata i svedoka, i posao se brzo odvijao, katkad bi neki od prisutnih vrlo zaposlenih pravnika, videvši Bartlebyja kako stoji potpuno besposlen, zatražio od njega da trkne do njegovog (pravnikovog) ureda i donese neke spise. Što bi Bartleby mirno odbio, a opet ostao besposlen kao i pre. Tad bi se pravnik zapiljio u njega, a onda se okrenuo prema meni. A šta sam ja mogao reći? Najzad mi je doprlo do ušiju da se čitav krug mojih poslovnih znanaca došaptava u čudu, a sve o tom neobičnom stvoru kojeg držim u uredu. To me uvelike zabrinulo. I kako mi je na pamet pala pomisao da bi se on možda mogao pokazati dugoživim te ko zna kako dugo boraviti u mojoj kancelariji; negirati mi autoritet; zbunjivati mi posetioce; i narušavati poslovni ugled; i u kancelariji širiti opšti sumorni ugođaj; održavati nekako dušu i telo dokle god ide pomoću svoje ušteđevine (jer zasigurno nije trošio više od pet centa na dan) i na kraju me nadživeti i preuzeti kancelariju svoje vlasništvo, stekavši na to pravo stalnim boravkom u njemu – dakle, kako su me ta mračna predviđanja sve više i više proganjala, a prijatelji me neprestano obasipali nemilim primedbama o toj prikazi u mojim prostorijama, u meni se zbila velika promena. Rešio sam da prikupim sve svoje sposobnosti i jednom se zauvek otarasim nepodnošljivog napasnika.

Pre, međutim, no što sam skovao bilo kakav zamršeni naum prikladan za tu svrhu, najpre sam jednostavno Bartlebyju nagovestio kako bi priličilo da ode zauvek. Mirnim i ozbiljnim glasom preporučio sam mu da pomno i zrelo razmotri tu misao. Ali nakon što je tri dana o tome razmišljao, obavestio me kako njegova početna odluka ostaje nepromenjenom; ukratko, kako još uvek radije ostaje sa mnom.

Šta da učinim? rekao sam samome sebi, pripravan boriti se do poslednjeg daha. Šta da učinim? Šta bi valjalo učiniti? Šta mi nalaže savest da učinim s tim čovekom, ili bolje rečeno, duhom? Otarasiti ga se moram; otići će svakako. Ali kako? Ne bih ga valjda izbacio, jadnog, bledog, pasivnog smrtnika – ne bih takvo bespomoćno stvorenje izgurao kroz vrata? Ne bih valjda sebe obeščastio takvom okrutnošću? Ne, neću, ne mogu. Radije bih ga pustio da živi i umre ovde, a onda zazidao njegove ostatke u zid. Šta ćeš, dakle, učiniti? Koliko god ga nagovarao, on neće uzmaknuti ni pedlja. Mito ostavlja pod pritiskivačem za papir na tvom pisaćem stolu; ukratko, posve je jasno da on radije ostaje uz tebe.

Znači, valja preduzeti nešto oštro, nešto nesvakidašnje. Kako! Pa nećeš valjda da ga žandar uhva- ti za okovratnik i baci to njegovo nedužno bledilo u običnu tamnicu? A na temelju čega bi mogao zahtevati da se tako prema njemu postupi? – Je li on skitnica? Kako! On da je skitnica, lutalica, on koji se odbija maknuti s mesta i za pedalj! Stoga, dakle, što on ne želi biti skitnicom, ti ga hoćeš ­ ubrojiti u skitnice. To je i odviše besmisleno. Nema vidljivih sredstava za izdržavanje; tu sam ga uhvatio. Ponovno pogrešno: jer se on bez ikakve sumnje uzdržava, a to je jedini neporecivi dokaz što ga bilo ko može pružiti da poseduje sredstva za uzdržavanje. Dosta, dakle. Budući da on neće ostaviti mene, moram ja ostaviti njega. Promeniću kancelariju; preseliću se negde i uljudno ga obavestiti da ću, budem li ga našao na svojoj adresi, pokrenuti protiv njega postupak za smetanje poseda, kao protiv običnog prestupnika.

Ravnajući se prema tomu, sledećeg sam mu se dana ovako obratio: “Držim kako je ova kancelarija predaleko od Gradske većnice; a i vazduh je nezdrav. Jednom rečju, odlučio sam iduće nedelje preseliti kancelariju i više mi nisu potrebne vaše usluge. Kažem vam to sada kako biste mogli sebi pronaći drugo nameštenje.”

Ništa nije odgovorio i više nismo to spominjali.

Ugovorenog dana unajmio sam kola i ljude, pošao s njima u kancelariju i, kako sam imao malo pokućstva, sve smo uklonili za nekoliko sati. Čitavo to vreme pisar je neprestano stajao iza paravana, za koji sam naredio da ga uklone poslednjeg. Paravan smo odmaknuli i kad smo ga smotali poput golema lista papira, pisar je ostao stajati kao nepomični stanovnik ogolele sobe. Zastao sam na ulazu i časak ga promatrao dok me nešto iznutra prekoravalo.

Ponovno sam ušao s rukama u džepu – i – i sa srcem u ustima.

“Zbogom, Bartleby, ja odlazim. Zbogom i neka vas Bog nekako blagoslovi; i uzmite ovo”, i gurnuo sam mu nešto u ruku. Ali to je palo na tlo, a onda sam se ja – čudno je to reći – ja koji sam ga se toliko želeo rešiti, jedva od njega otrgnuo.

Smešten u svojoj novoj kancelariji, dan ili dva držao sam vrata pod ključem i trzao se na svaki zvuk koraka u hodnicima. Kad sam se nakon i najmanjeg izbivanja vraćao u kancelariju, zastao bih na trenutak na pragu i pomno osluškivao pre no što stavim ključ u bravu. Bartleby se nije pojavljivao u blizini.

Pomislio sam kako sve ide dobro, kadli me posetio neznanac uznemirena izgleda, koji me upitao nisam li ja čovek koji je nedavno boravio u kancelariji na broju - u Wall Streetu.

Pun zle slutnje, odgovorio sam da jesam.

“U tom slučaju, gospodine”, reče neznanac, advokat, kako se pokazalo, “vi ste odgovorni za čoveka kojeg ste onde ostavili. On neće ništa prepisivati; neće ništa raditi; kaže da radije ne bi; i odbija napustiti kancelariju.”

“Vrlo mi je žao, gospodine”, rekao sam, hineći izvana mirnoću, ali uzdrhtao iznutra, “ali, zaista, čovek o kojem govorite meni nije ništa – nije mi ni rod ni šegrt, da biste me držali odgovornim za njega.”

“Za ime svega, pa ko je on?”

“Ja vas svakako ne mogu o tome izvestiti. Ne znam ništa o njemu. Nekad je bio u mojoj službi kao pisar; ali već neko vreme nije za mene ništa radio.

Ja ću to onda s njim srediti – do viđenja, gospodine.”

Prošlo je nekoliko dana i više ništa nisam čuo o tome; premda sam često osetio milosrdni poriv da posetim to mesto i vidim jadnog Bartlebyja, kočila me određena a gadljivost, ne znam od čega.

Sve je sad s njim gotovo, pomislio sam napokon kad čitave iduće nedelje do mene nisu doprle nikakve nove vesti. Ali kad sam stigao u kancelariju sledećeg dana, zatekao sam pred vratima nekoliko ljudi koji su me čekali, vrlo razdraženih živaca.

“To je on, evo ga, dolazi”, uzvikne najbliži čovek, u kojem sam prepoznao advokata koji me pre bio sam posetio.

“Gospodine, morate ga odvesti”, poviče jedan od njih, krupan čovek za kojeg sam znao da je kućevlasnik broja - u Wall Streetu. “Ova gospoda, moji zakupci, ne mogu to više da trpe. Gospodin B.” – pokazujući na advokata – “izbacio ga je iz svojih prostorija, a on sad uporno lunja po čitavoj zgradi, danju sedi na ogradama stepenica, a noću spava u veži. Svi su uzrujani, klijenti beže iz kancelarija, počeli smo strahovati da će nas napasti rulja. Morate nešto preduzeti, i to bez odlaganja.”

Osupnut tom bujicom reči, ustuknuo sam i bio bih se najradije zaključao u svoju novu kancelariju. Uzalud sam tvrdio kako mi Bartleby nije ništa – ne više nego bilo kom drugom. Uzalud – ja sam poslednja osoba za koju se zna da je imala bilo kakve veze s njim i držali su da je na meni ta strahovita odgovornost. U strahu da me ne bi kompromitovali u novinama (kako je jedan od prisutnih uvijeno zapretio), razmotrio sam pitanje i najzad rekao da ću, pruži li mi advokat priliku za poverljivi razgovor s pisarom u njegovoj (advokatovoj) kancelariji, dati sve od sebe da ih oslobodim napasti na koju se žale.

Penjući se stepenicama prema svojim starim prostorijama, zatekao sam Bartlebyja gde tiho sedi na ogradi uz odmorište.

“Šta radite ovde, Bartleby”, rekao sam.

“Sedim na ogradi”, blago je odgovorio.

Kretnjom sam ga pozvao da uđe u kancelariju advokata koji nas je tad ostavio nasamo.

“Bartleby”, rekao sam, “jeste li svesni da ste mi prouzrokovali velike jade time što uporno boravite u veži nakon što su vas otpustili iz kancelarije?”

Nema odgovora.

“Sad se mora dogoditi jedna od dve stvari. Ili vi morate nešto preduzeti, ili nešto moraju preduzeti s vama. Dakle, kakvim biste se poslom želeli baviti? Biste li voleli ponovno raditi kod nekoga kao pisar?”

“Ne, radije ne bih nikakvih promena.”

“Biste li voleli biti prodavač u trgovini tkaninom?”

“To je odviše skučeno. Ne, ne bih voleo biti prodavač, ali nisam izbirljiv.”

“Previše skučeno!” povikao sam. “Ali, vi sami od svoje volje neprestano boravite u zatvorenom!”

“Radije ne bih radio kao prodavač”, otpovrne on, kao da želi smesta tu sitnicu isterati na čistac.

“Kako bi vam odgovarao posao pipničara? Tu se ne napreže vid.”

To mi se uopštee ne bi svidelo premda, kako rekoh, nisam izbirljiv.”

Njegova me neuobičajena rečitost nadahnula.

Ponovno sam krenuo u napad.

“No, onda, biste li voleli putovati po zemlji i ubirati naplatu za trgovce? To bi dobro činilo vašem zdravlju.”

“Ne, radije bih radio nešto drugo.”

“Kako bi onda bilo da putujete po Evropi kao pratilac, da zabavljate nekog mladog gospodina svojim razgovorom – kako bi vam to odgovaralo?”

“Nikako. Čini mi se da u tome nema ničeg čvrstog, određenog. Ja volim biti na jednom mestu. Ali nisam izbirljiv.”

“Pa onda ćete i biti na jednom mestu”, povikao sam ja, potpuno izgubivši strpljenje, i prvi put u čitavoj toj napornoj vezi s njim uistinu sam se razjario. “Ako se ne maknete s ovog mesta pre noći, bit ću prisiljen – i zaista sam prisiljen - da – da – da sam odem odavde!” završio sam prilično besmisleno, ne znajući kojom bih mu pretnjom mogao naterati strah u nepomične kosti i primorati ga na posluh. Svestan da je svaki daljnji napor beznadan, ponaglio sam da odem, kad mi je u poslednji čas sinula još jedna pomisao – pomisao kojom sam se već i pre malkice bavio.

“Bartleby”, rekao sam najljubaznijim glasom što sam ga u tako dramatičnim okolnostima mo- gao namjestiti, “hoćete li poći sa mnom kući – ne u kancelariju, već u moj dom – i ostati tamo dok ne uspijemo na miru smisliti kako da udesimo nešto za vas pogodno? Dođite, pođimo sada, smjesta.”

Ne, u ovom času radije ne bih unosio nikakvih promena.”

Ništa mu nisam odgovorio, nego sam izjurio iz zgrade, bežeći tako naglo i brzo da sam svima uspešno izmaknuo, otrčao niz Wall Street prema Broadwayu, uskočio u prvi omnibus i ubrzo se udaljio od potere. Čim mi se povratio mir, jasno sam shvatio kako sam sad učinio sve što sam uopšte mogao, i kad su posredi zahtevi kućevlasnika i njegovih stanara, i kad je reč o mojim vlastitim željama i osećaju dužnosti da učinim dobro Bartlebyju i zaštitim ga od surovih napada. Sad sam se trsio da budem posve bezbrižan i smiren, a moja me savest opravdavala u tom pokušaju; premda mi to, uistinu, nije polazilo za rukom baš onako kako sam želeo. Toliko sam se bojao da će me ponovno početi proganjati razjareni kućevlasnik i njegovi ogorčeni stanari da sam prepustio poslove Makazici i nekoliko se dana kočijom vozikao gornjim predelima grada i predgrađima; prešao sam i u JerseymCity i Hoboken, i nakratko posetio Manhattanvillemi Astoriju. Zapravo, određeno sam vreme, tako reći, živeo u svojoj kočiji.

Kad sam ponovno stupio u kancelariju, gle čuda, na stolu me dočekala poruka kućevlasnika. Otvorio sam je drhtavim rukama. Pismo me obaveštavalo da je potpisnik pozvao policiju te su Bartlebyja uhapsili i odveli u Grobnicu zbog skitnje. Šta više, budući da ja znam o njemu više nego bilo ko drugi, on želi da se ja tamo pojavim i iznesem potrebne činjenice. Te novosti imale su na mene dvojak i oprečan učinak. Isprva sam negodovao, ali naposletku sam to primio gotovo s odobravanjem. Kućevlasnikova poduzetna, preka ćud navela ga je da se lati sredstava za koja se lično, mislim, nikad ne bih odlučio; a opet, kao krajnji izlaz u tako neobičnim okolnostima, čini se da je to bilo jedino rešenje.

Kako sam kasnije doznao, jadni pisar, kad su mu rekli da ga moraju privesti u tamnicu, nije se ni najmanje protivio već se na svoj bezbojni, nepokretni način ćutke pokorio.

Nekolicina sućutnih i radoznalih prolaznika pridružila se skupini i, predvođena od žandara ruku pod ruku s Bartlebyjem, nema povorka polako je prošla kroz sav onaj žamor, vrućinu i veselje zahuktalih glavnih ulica u podne.

Istog dana kad sam primio pismo, otišao sam u Grobnicu, ili ispravno rečeno, u Palatu pravde. Potraživši odgovornog službenika, objasnio sam svrhu svoje posete i obavestili su me kako je osoba koju sam opisao uistinu unutra. Onda sam stao uveravati službenika kako je Bartleby poštenjačina od glave do pete i kako ga valja sažaljevati, ma kako se nepredvidljivo čudački ponašao. Ispričao sam sve što znam i završio predlogom da ga se zadrži u najbližem mogućem zatvoru dok se ne uzmognu poduzeti nešto blaže mere – mada zapravo jedva da sam znao kakve. U svakom slučaju, ako se to nikako drugačije ne može rešiti, moraju ga primiti u ubožnicu. Potom sam zamolio da s njim razgovaram.

Kako ga nije teretila nikakva sramotna optužba, a ponašao se posve vedro i bezazleno u svemu, dopustili su mu da slobodno luta po zatvoru, a osobito po unutrašnjem, travom zaraslom zatvorskom dvorištu. Tamo sam ga i pronašao gde stoji sam samcat u najmirnijem od svih dvorišta, licem okrenut prema visokom zidu dok mi se činilo da svuda uokolo iz uskih proseka zatvorskih prozora u njega zure oči ubica i lopova.

“Bartleby!”

“Poznajem vas”, rekao je on, a da se nije ni okrenuo, “i ne želim vam ništa reći.”

“Nisam vas ja ovamo stavio, Bartleby”, rekao sam, jer me bolno štrecnula njegova nagoveštena sumnja. “A za vas ovo i ne mora biti tako grozno mesto. Niko vam neće zameriti što ste bili ovde. A vidite, tu i nije tako ružno kako bi čovek mogao pomisliti. Gledajte, tu je nebo, a tu je i trava.”

“Ja znam gde sam”, odgovorio je, ali više ništa nije hteo reći, pa sam ga tako i ostavio.

Kad sam ponovno ušao u hodnik, zaustavio me krupni, mesnati čovek opasan pregačom, i pokazavši prstom preko ramena, rekao: “Ono vam je prijatelj?”

“Da.”

“Želi li on umreti od gladi? Ako želi, pustite ga neka živi na zatvorskoj hrani pa je to rešeno.”

“Ko ste vi?” upitao sam, jer nisam mogao zamisliti ko bi mogao biti taj čovek koji tako neslužbeno nastupa na ovakvom mestu.

“Ja sam dostavljač hrane. Gospoda koja imaju ovde prijatelje unajme me da im nosim štogod dobro za jelo.”

“Je li tako?” upitao sam, okrenuvši se ključaru. On reče da jest.

“Onda dobro”, rekao sam i tutnuo nešto srebrnjaka u ruke dostavljača hrane (jer tako su ga zvali), “hoću da posvetite posebnu pažnju mom prijatelju; neka dobije najbolji ručak koji možete nabaviti. I morate s njim biti što je moguće uljudniji.”

“Upoznajte me, hoćete li?” reče dostavljač hrane i pogleda me s takvim izrazom kao da hoće reći kako sav gori od nestrpljenja da primerom pokaže svoj dobar odgoj.

Pomislio sam kako će to pisaru dobro činiti i prihvatio te, upitavši raznosača hrane za ime, pošao s njim do Bartlebyja.

“Bartleby, ovo je gospodin Kotlet, videćete da će vam uvelike ići na ruku.”

“Sluga ponizan, gospodine, sluga ponizan”, reče dostavljač hrane i duboko se nakloni iza svoje pregače. “Nadam se da vam je ugodno ovde, gospodine, prostran teren, sveže sobe, nadam se da ćete ostati kod nas neko vreme – gledat ćemo da vam bude ugodno. Možemo li vas gospođa Kotlet i ja pozvati na ručak, gospodine, u prostorijama gđe je Kotlet?”

“Radije ne bih danas ručao”, reče Bartleby i okrene se. “Ne bi mi prijalo, nisam navikao ručati.” Rekavši to, polako je otišao na drugi kraj ograđenog dvorišta i zauzeo položaj licem prema mrtvom zidu.

“Kako sad to?” reče raznosač hrane obrativši mi se zaprepaštena pogleda. “Nije li on malo čudan?”

" Mislim da je malo poremećen”, žalosno sam rekao.

“Poremećen? Poremećen, znači? E, pa tako mi svega, mislio sam da je taj vaš prijatelj neki gospodin krivotvoritelj; oni su uvek blijedi i onako otmeni, ti krivotvoritelji. Ne mogu a da ih ne žalim; ne mogu, gospodine. Jeste li poznavali Monroea Edwardsa?” dodao je tronutim glasom i zastao. A zatim mi je položio ruku sažaljivo na rame i uzdahnuo: “Umro je od sušice u Sing-Singu. Dakle,niste poznavali Monroea?”

“Ne, nikad se nisam kretao u društvenom krugu krivotvoritelja. Alli ne mogu se više zadržavati. Pazite na onog mog prijatelja. Nećete biti na gubitku. Videćemo se opet.”

Nekoliko dana posle toga, ponovno sam dobio dopuštenje da uđem u Grobnicu, i pošao sam hodnicima u potrazi za Bartlebyjem; ali nisam ga našao.

“Vidio sam ga nedavno kako izlazi iz ćelije”, rekao mi je ključar. “Možda je otišao švrljati po dvorištu.”

Uputio sam se u tom pravcu.

“Tražite li onog šutljivca?” reče drugi ključar u prolazu. “Eno ga leži – spava onde u dvorištu. Nema ni dvadeset minuta kako sam ga video gde leže.”

U dvorištu je vladala potpuna tišina. Ovamo obični zatvorenici nisu imali pristupa. Zidovi što su ograđivali dvorište, neverovatne debljine, prečili su da onamo dopru bilo kakvi zvukovi. Egipatski značaj zgrade potištio me svojim sumornim ugođajem. Ali pod nogama je rasla meka, zarobljena trava. U srcu večnih piramida kao da je nekom čudnom čarolijom u procepima izniklo seme trava što su ga donele ptice.

Uz podnožje zida, čudnovato sklupčan na boku, svijenih kolena i glavom dodirujući hladni kamen, ležao je izmučeni Bartleby. Ali ništa se nije micalo. Zastao sam; onda sam mu prišao bliže, sagnuo se i video da su mu mutne oči otvorene, ali osim toga je delovao kao da je usnuo dubokim snom. Nešto me nagnalo da ga dotaknem. Dodirnuo sam mu ruku, a ledeni trnci prostrujili su mi rukom, niz kralješnicu, sve do nogu.

Nad mene se nadvilo okruglo lice dostavljača hrane. “Ručak ga čeka. Neće ni danas ručati? Ili živi bez ručka?”

“Živi bez ručka”, rekao sam i zaklopio one oči.

“Eh! Spava, zar ne?”

“S kraljevima i savetnicima”, promrmljao sam.

Nema mnogo potrebe nastavljati ovu priču. U mašti možemo sebi lako dočarati oskudni prizor pogreba jadnog Bartlebyja. Ali pre nego što se oprostim od čitaoca, samo da kažem, ako ga je ova kratka pripovest dostatno zaokupila da kod njega pobudi znatiželju o tome ko je bio Bartleby i kakvim je životom živeo pre no što se sreo s pripovedačem, mogu samo odgovoriti da ja potpuno delim tu znatiželju, ali je nikako ne mogu zadovoljiti. Opet, ni sam ne znam trebam li izneti jednu sitnu pojedinost koja mi je kao glasina doprla do ušiju nekoliko meseci nakon što je pisar preminuo. Na čemu se te glasine temelje, nikad nisam mogao odrediti, i stoga ne mogu niti reći koliko u njima ima istine. Ali utoliko koliko je taj magloviti izveštaj mene na neki neobičan način potaknuo na razmišljanje, ma koliko tužan bio, mogao bi jednako delovati i na druge, pa ću ga ipak ukratko spomenuti. Ono što sam čuo glasi ovako: Bartleby je bio niži činovnik u Kancelariji za mrtva pisma u Washingtonu, odlagalištu nikad isporučenih pisama, a onda su ga odatle iznenada otpustili zbog promene u upravi. Kad razmišljam o tome, jedva da mogu rečima izraziti osećaje koji me obuzimaju. Mrtva pisma! Ne zvuči li to poput mrtvih ljudi? Zamislite čoveka po naravi i nesreći podložna bledom beznađu; koji bi posao bio pogodniji da to pojača doli posao gde neprestano prebire neuručena pisma i priprema ih za plamen? Jer svake godine spaljuju ih na vagone. Katkad iz presavijenog lista papira bledi činovnik vadi prsten – prst kojem je bio namenjen možda trune u grobu; novčanicu poslanu u najhitrijem milosrđu – onaj kojem je imala pomoći više niti jede niti gladuje; oproštaj za one što su umrli u očaju; nadu za one koji su umrli bez nade; dobre vesti za one što su umrli zagušeni neprekidnim nevoljama. S porukama života, ta pisma hitaju u smrt.

Ah, Bartleby! Ah, čovečanstvo