Henri Filding, O istoriji Tom Jonesa, nahoče deteta (Knjiga I, 1-14)

https://www.gutenberg.org/cache/epub/6593/pg6593-images.html

Poštovanom 

 GEORGE LYTTLETON, ESQ; 

 Jedan od lordova komesara blagajne.
Gospodine,
Uprkos vašem višestrukom odbijanju, kada sam zatražio dozvolu da stavim vaše ime ispred ove posvete, i dalje moram insistirati na svom pravu da želim vašu zaštitu ovog dela. Vama, gospodine, dugujem ovu istoriju. Vaša želja me je prvi put navela na razmišljanje o takvom sastavu. Prošlo je toliko godina da ste možda zaboravili okolnosti: ali vaše želje su za mene u prirodi naredbi; i njihov utisak nikada neće biti izbrisan iz mog sećanja.

Ponovo, gospodine, bez vaše pomoći ova istorija nikada ne bi bila završena. Nemojte se iznenaditi ovom izjavom. Ne želim da vas sumnjičim da pišete ljubavne romane. Samo mislim da delimično dugujem svoje postojanje vama tokom većeg dela vremena koje sam proveo pišući je: još jedna stvar na koju bi vas možda trebalo podsetiti; jer postoje određeni postupci koje ste skloni da budete izuzetno zaboravni; ali se nadam da ću ih uvek pamtiti bolje od vas.

Konačno, zahvaljujući vama istorija izgleda onakva kakva je sada. Ako postoji, kako su neki rado rekli, jača slika istinski dobrodušnog uma u ​​ovom delu nego što se može naći u bilo kom drugom, ko će posumnjati u vas i vašeg poznanika odakle je ova dobronamernost kopirana? Svet, verujem, neće mi učiniti kompliment misleći da sam je preuzeo od sebe. Nije me briga: ovo će priznati da su dve osobe od kojih sam je preuzeo, to jest, dvojica najboljih i najdostojnijih ljudi na svetu, moji snažni i revnosni prijatelji. Možda bih bio zadovoljan ovim, a ipak će moja sujeta dodati trećinu broju; a njega jednog od najvećih i najplemenitijih, ne samo po svom rangu, već i u svakoj javnoj i privatnoj vrlini. Ali ovde, dok mi zahvalnost za kneževska dobročinstva vojvode od Bedforda vrvi u srcu, morate mi oprostiti što vas podsećam da ste me prvi preporučili mom dobrotvoru.

A koje su vaše primedbe na priznanje časti koju sam tražio? Pa, tako toplo ste pohvalili knjigu da bi vas trebalo biti sramota da pročitate svoje ime pre posvete. Zaista, gospodine, ako vas sama knjiga ne stidi vaše hvale, ništa što mogu ovde napisati neće, niti bi trebalo. Ne mogu se odreći svog prava na vašu zaštitu i pokroviteljstvo zato što ste pohvalili moju knjigu: jer iako priznajem toliko obaveza prema vama, ne dodajem ovo broju; u kome prijateljstvo, uveren sam, ima tako malo udela: pošto ne može ni pristrasno uticati na vaš sud, niti pokvariti vaš integritet. Neprijatelj može u bilo kom trenutku dobiti vašu pohvalu, osim ako je ne zaslužuje; a najviše čemu se vaši prijatelji mogu nadati u pogledu mana je vaša ćutnja; ili, možda, ako ste previše ozbiljno optuženi, vaše blago ublažavanje. Ukratko, gospodine, sumnjam da je vaša odbojnost prema javnim pohvalama vaš pravi prigovor na odobravanje mog zahteva. Primetio sam da, kao i moja dva druga prijatelja, niste voljni da čujete i najmanji pomen vaših sopstvenih vrlina; da, kao što veliki pesnik kaže za jednog od vas (mogao je s pravom reći za sva tri), vi...

Dobro je činiti dobro u tajnosti i crveneti da bi to postalo slava.

Ako su ljudi ovakvog karaktera podjednako pažljivi da izbegnu aplauz kao što su drugi da izbegnu osudu, koliko je opravdan vaš strah da će vaš karakter pasti u moje ruke; jer čega čovek ne bi imao razloga da se plaši ako bi ga napadnuo autor koji je od njega pretrpeo povrede jednake mojim obavezama prema vama!

I zar se taj strah od osude neće povećati srazmerno materijalu koji je čovek svestan da je za njega pružio? Ako bi, na primer, ceo njegov život bio jedna kontinuirana tema satire, lako bi se mogao zgroziti kada bi razjareni satiričar razmotrio to. Sada, gospodine, ako ovo primenimo na vašu skromnu odbojnost prema panegiricima, koliko će vam razumno izgledati vaši strahovi od mene! Pa ipak, sigurno ste mogli da zadovoljite moju ambiciju, iz ovog jedinog uverenja da ću uvek više voleti zadovoljavanje vaših sklonosti nego zadovoljavanje svojih. Veoma jak primer ovoga daću vam u ovom obraćanju, u kojem sam odlučan da sledim primer svih ostalih posvećenika i da ne razmatram šta moj pokrovitelj zaista zaslužuje da bude napisano, već šta će mu biti najdraže da pročita.

Dakle, bez daljeg uvoda, ovde vam predstavljam trud nekoliko godina svog života. Koliku vrednost imaju ovi trudovi, vi već znate. Ako sam, po vašem povoljnom sudu, stekao bilo kakvo poštovanje prema njima, to se ne može pripisati sujeti; pošto bih se implicitno složio sa vašim mišljenjem da je dato u korist dela bilo kog drugog čoveka. Barem negativno, mogu reći da, ako bih bio svestan bilo kakvog velikog nedostatka u ovom delu, vi ste poslednja osoba kojoj bih se usudio da se obratim za zaštitu.

Zaista, nadam se da će moj čitalac, po imenu mog pokrovitelja, biti uveren, čak i na samom početku čitanja ovog dela, da u celini neće naći ništa što je štetno za religiju i vrlinu, ništa što nije u skladu sa najstrožim pravilima pristojnosti, niti što bi moglo da uvredi čak i najčednije oko kada ga čita. Naprotiv, izjavljujem da je pohvala dobrote i nevinosti bila moj iskreni napor u ovoj istoriji. Ovu iskrenu nameru, hteli ste da pomislite da sam postigao: i, istina je, najverovatnije će se postići u knjigama ove vrste; jer je primer vrsta slike u kojoj vrlina postaje, takoreći, predmet vizije i pogađa nas idejom one lepote za koju Platon tvrdi da postoji u svojim golim čarima.

Pored toga što sam pokazao tu lepotu vrline koja može privući divljenje čovečanstva, trudio sam se da pobudim jači motiv ljudskog delovanja u njenu korist, ubeđujući ljude da ih njihov istinski interes usmerava ka njoj. U tu svrhu sam pokazao da nikakvo sticanje krivice ne može nadoknaditi gubitak te čvrste unutrašnje utehe, koja je siguran pratilac nevinosti i vrline; niti mogu ni najmanje uravnotežiti zlo tog užasa i patnje koje, umesto njih, krivica unosi u naša srca. I opet, kako su ova sticanja sama po sebi uglavnom bezvredna, tako su i sredstva za njihovo postizanje ne samo niska i sramotna, već u najboljem slučaju neizvesna i uvek puna opasnosti. Konačno, snažno sam se trudio da usadim da vrlina i nevinost gotovo nikada ne mogu biti povređene osim neopreznošću; i da je upravo to ono što ih često uvlači u zamke koje im prevara i podlost postavljaju. Moral koji sam najmarljivije razvijao, od svih doktrina ima najveće šanse da uspe; jer, verujem, mnogo je lakše učiniti dobre ljude mudrim nego loše ljude dobrim.

U te svrhe sam u sledećoj istoriji upotrebio svu svoju duhovitost i humor, u kojima sam majstor; u kojima sam se trudio da nasmejem čovečanstvo i da ga izvučem iz njegovih omiljenih ludosti i poroka. Koliko sam uspeo u ovom dobrom pokušaju, reći ću iskrenom čitaocu, sa samo dve molbe: Prvo, da ne očekuje savršenstvo u ovom delu; i Drugo, da mi oprosti neke delove ako im nedostaje ta mala vrednost koja se, nadam se, može pojaviti u drugima.

Neću vas više zadržavati, gospodine. Zaista sam naišao na predgovor, dok sam se tvrdio da ću napisati posvetu. Ali kako bi moglo biti drugačije? Ne usuđujem se da vas hvalim; i jedini način koji znam da to izbegnem, kada ste u mojim mislima, jeste da budem potpuno tih ili da usmerim svoje misli na neku drugu temu.

Oprostite mi, dakle, ono što sam rekao u ovoj poslanici, ne samo bez vašeg pristanka, već apsolutno protiv toga; i dozvolite mi barem da na ovaj javni način izjavim da sam, sa najvećim poštovanjem i zahvalnošću,—

Gospodine,
Hvala vam puno,
Vaš poslušni, skromni sluga,

 

HENRY FIELDING.

___________________________________
PRIČA O TOMU JONESU, NAHOČADU.
__________________________________

KNJIGA I. — SADRŽI ONOLIKO INFORMACIJA O ROĐENJU NAHOĐENČETA KOLIKO JE POTREBNO ILI PRIMERENO DA SE ČITAOCU UPOZNA NA POČETKU OVE PRIČE.
_________________________________ 

Poglavlje I. - Uvod u delo, ili jelovnik za gozbu.

Pisac ne bi trebalo da sebe smatra gospodinom koji priređuje privatnu ili dobrotvornu gozbu, već onim koji organizuje javnu ceremoniju, na kojoj su svi dobrodošli za svoj novac. U prvom slučaju, dobro je poznato da zabavljač nudi hranu kakvu mu se prohte; i iako bi trebalo da bude veoma ravnodušna i potpuno neprijatna za ukus njegovog društva, oni ne smeju da joj pronalaze mane; naprotiv, dobri maniri ih spolja primoravaju da odobravaju i hvale sve što im se nudi. Suprotno od ovoga se dešava sa domaćinom običnog čoveka. Ljudi koji plaćaju za ono što jedu insistiraju na zadovoljavanju svojih nepca, koliko god to lepo i hirovito bilo; i ako im sve nije po ukusu, osporiće pravo da osuđuju, vređaju i uništavaju im večeru bez kontrole.

Stoga, da bi se sprečilo da uvrede svoje goste takvim razočaranjem, uobičajeno je da pošteni i dobronamerni domaćini obezbede meni koji svi mogu da pregledaju pri prvom ulasku u kuću; I nakon što se upoznaju sa zabavom koju mogu očekivati, mogu ostati i uživati u onome što je za njih pripremljeno, ili mogu otići na neki drugi uobičajeni način koji je više prijatan njihovom ukusu. Pošto ne preziremo da pozajmimo duhovitost ili mudrost od bilo koga ko je sposoban da nam ih pozajmi, udostojili smo se da prihvatimo savet ovih iskrenih gurmana i ne samo da ćemo priložiti opšti meni pre cele naše zabave, već ćemo čitaocu dati i posebne izveštaje o svakom jelu koje će biti posluženo u ovoj i sledećim knjigama.

Odredba koju smo ovde napravili nije ništa drugo do ljudska priroda. Niti se bojim da će moj razumni čitalac, iako veoma raskošnog ukusa, biti zapanjen, prigovoren ili uvređen kada pomenem samo jedan članak. Kornjača - kao što odbornik Bristola, dobro upućen u hranu, zna iz velikog iskustva - sadrži, pored ukusnog kalipsa i kalipea, mnogo različitih vrsta hrane; Niti učeni čitalac može biti neznalica da u ljudskoj prirodi, iako je ovde sakupljena pod jednim opštim imenom, postoji tolika raznolikost da će kuvar pre proći kroz sve različite vrste životinjske i biljne hrane na svetu nego što autor može iscrpeti tako opširnu temu.

Možda bi se prigovor mogao primetiti sa delikatnije strane, da je ovo jelo previše uobičajeno i vulgarno; jer šta je drugo tema svih ljubavnih priča, romana, drama i pesama koje obiluju na tezgama? Epikur bi mogao odbaciti mnoga odlična jela, kada bi bio dovoljan razlog da ih prezire kao uobičajena i vulgarna, to što se nešto može naći u najbednijim ulicama pod istim imenom. U stvarnosti, pravu prirodu je teško pronaći kod autora kao što se bajonska šunka ili bolonjeze kobasica mogu naći u prodavnicama.

Ali celina, da nastavimo istu metaforu, sastoji se u kuvanju autora; jer, kao što nam gospodin Poup kaže—

Prava duhovitost je priroda koja se koristi;
Ono što se često mislilo, ali nikada tako dobro izražavalo.“

Ista životinja koja ima čast da joj se deo mesa pojede za stolom vojvode, možda može biti ponižena na drugom mestu, a neki od njenih udova, takoreći, rastrgnuti na komade u najgnusnijoj štali u gradu. Gde je onda razlika između hrane plemića i nosača, ako obojica ručaju istim volom ili teletom, ali u začinima, prelivu, ukrasima i serviranju? Stoga jedno pobuđuje i budi najtromiji apetit, a drugo okreće i gadi najoštrije i najljuće.

Na sličan način, izvrsnost mentalne zabave manje se sastoji u temi, a više u autorovoj veštini da je dobro organizuje. Koliko će, dakle, čitalac biti zadovoljan kada otkrije da smo se u sledećem delu verno držali jednog od najviših principa najboljeg kuvara koje je današnje doba iznedrilo, ili možda Heliogabala. Ovaj veliki čovek, kao što je dobro poznato svim ljubiteljima pristojne hrane, prvo počinje tako što pred svoje gladne goste stavlja jednostavne stvari, a zatim postepeno, kako se očekuje da im se stomaci smanjuju, uzdiže to do same suštine sosa i začina. Na sličan način, prvo ćemo predstaviti ljudsku prirodu izoštrenom apetitu našeg čitaoca, na onaj jednostavniji i jasniji način na koji se nalazi na selu, a kasnije ćemo je pomešati i raguirati sa svim visokim francuskim i italijanskim začinima preterivanja i poroka koje dvorovi i gradovi pružaju. Na ove načine, ne sumnjamo da će naš čitalac želeti da čita zauvek, kao što se pretpostavlja da je velika ličnost koja je upravo pomenuta naterala neke ljude da jedu. Nakon što smo ovo zapisali, sada ćemo one kojima se više ne sviđa naš meni hrane lišiti njihove ishrane i odmah ćemo im poslužiti prvo jelo naše istorije za zabavu.
_____________________________________ 

 
Poglavlje II. — Kratak opis štitonoše Allworthyja i potpuniji prikaz gospođice Bridget Allworthy, njegove sestre.

U zapadnom delu ovog kraljevstva, obično nazvanog Somersetšir, nedavno je živeo, a možda i danas živi, gospodin po imenu Olvorti, koga s pravom možemo nazvati miljenikom i prirode i sreće; jer izgleda da su se oboje borili ko će ga bolje blagosloviti i obogatiti. U ovom takmičenju, nekima se može činiti da je priroda izašla kao pobednik, jer mu je podarila mnoge darove, dok je sreća imala samo jedan dar u svojoj moći; ali u izlivu ovog dara bila je toliko izobilna da drugi mogu pomisliti da je ovaj jedan dar bio više nego jednak svim raznim blagoslovima koje je uživao od prirode. Od prve je stekao prijatnu osobu, zdravu konstituciju, zdrav um i dobro srce; ovo drugo mu je odredilo nasleđe jednog od najvećih imanja u okrugu.

Ovaj gospodin se u mladosti oženio veoma vrednom i lepom ženom, koju je izuzetno voleo: sa njom je imao troje dece, koja su sva umrla u detinjstvu. Takođe je imao nesreću da sahrani ovu voljenu ženu, oko pet godina pre vremena kada ova priča želi da počne. Ovaj gubitak, koliko god bio veliki, podneo je kao čovek razuma i snage, mada se mora priznati da je o njemu često govorio pomalo hirovito; jer je ponekad govorio da sebe smatra još uvek oženjenim i da svoju ženu smatra samo malo ispred sebe, putovanje na koje će sigurno, pre ili kasnije, krenuti za njom; i da nije imao ni najmanje sumnje da će je ponovo sresti na mestu gde se nikada više neće rastati od nje - osećanja zbog kojih su ga neki od njegovih komšija optuživali za osećanja, drugi za religiju, a treći za iskrenost.

Sada je uglavnom živeo u penziji na selu, sa jednom sestrom, prema kojoj je gajio veoma nežnu naklonost. Ova dama je tada imala nešto više od trideset godina, godine u kojima se, po mišljenju nedobronamernika, može bez ikakve nepristojnosti pripisati titula stare veštice. Pripadala je onoj klasi žena koje se radije hvale svojim dobrim osobinama nego svojom lepotom i koje se, po mišljenju svog pola, generalno nazivaju veoma dobrom vrstom žene - tako dobrom vrstom žene, gospođo, kao što biste želeli da znate. U stvari, bila je toliko daleko od toga da kaje zbog nedostatka lepote da nikada nije pominjala tu savršenost, ako se tako može nazvati, bez prezira; i često je zahvaljivala Bogu što nije lepa kao gospođica Sač, čija bi je lepota možda mogla navesti na greške koje bi inače mogla izbeći. Gospođica Bridžit Olvorti (jer se tako zvala ova dama) je veoma ispravno shvatila da su ženski čari samo zamke za nju samu, kao i za druge; a ipak je bila toliko diskretna u svom ponašanju da je njena razboritost bila na oprezu kao da je imala sve zamke sa kojima se treba nositi koje su ikada bile postavljene njenom polu. Zaista, primetila sam, iako čitaocu može izgledati neshvatljivo, da je ova straža razboritosti, poput trenirane bande, uvek najspremnija da preuzme svoju dužnost tamo gde je najmanja opasnost. Često prezreno i kukavički napušta one uzore za kojima svi muškarci žele, uzdišu, umiru i rašire svaku mrežu koju mogu; i stalno prati stope onih viših rangova žena prema kojima drugi pol ima distanciranije i strašnije poštovanje, i koje (iz očaja, pretpostavljam, za uspehom) nikada ne smeju da napadnu.

Čitaoče, smatram da je prikladno, pre nego što nastavimo dalje, da te upoznam sa svojom namerom da skrenem sa teme cele ove istorije, kad god se ukaže prilika, čijeg sam i sam bolji poznavalac od bilo kog lošeg kritičara; i ovde želim da svi ovi kritičari vode računa o svojim poslovima i da se ne mešaju u stvari ili radnje koje ih se uopšte ne tiču; jer dok ne predoče autoritet kojim su imenovani za sudije, neću se pozivati na njihovu nadležnost.

____________________________________

Poglavlje III. — Neobična nezgoda koja je zadesila gospodina Allworthyja po povratku kući. Pristojno ponašanje gospođe Deborah Wilkins, uz neke prikladne kritike na račun kopiladi.

U prethodnom poglavlju sam čitaocu rekao da je gospodin Olvorti nasledio veliko bogatstvo; da je imao dobro srce i da nije imao porodicu. Mnogi će stoga nesumnjivo zaključiti da je živeo kao pošten čovek, da nikome nije dugovao ni šiling, da nije uzimao ništa osim onoga što je bilo njegovo, da je držao dobru kuću, da je srdačno dočekivao svoje komšije za svojim stolom i da je bio darežljiv prema siromašnima, to jest prema onima koji su prosili umesto da rade, dajući im iznutrice; da je umro izuzetno bogat i da je sagradio bolnicu.

I istina je da je mnogo toga uradio; ali da nije uradio ništa više, ostavio bih ga da upiše svoje zasluge na neki lep kamen iznad vrata te bolnice. Stvari mnogo neobičnije vrste biće tema ove istorije, inače bih grubo gubio vreme pišući tako obimno delo; a ti, moj mudri prijatelju, mogao bi sa jednakom koristi i zadovoljstvom da prelistaš neke od stranica koje neki duhoviti autori sa zadovoljstvom nazivaju Istorijom Engleske.

Gospodin Olvorti je bio odsutan punih četvrt godine u Londonu, zbog nekog veoma posebnog posla, mada ne znam šta je to bilo; ali prosudite njegov značaj po činjenici da ga je to toliko dugo držalo van kuće, odakle nije odsustvovao ni mesec dana dugi niz godina. Vratio se kući veoma kasno uveče i, nakon kratke večere sa sestrom, povukao se veoma umoran u svoju sobu. Ovde, nakon što je proveo nekoliko minuta na kolenima – običaj koji nikada nije prekršio – hteo je da legne u krevet, kada je, otvarajući posteljinu, ugledao, na svoje veliko iznenađenje, bebu, umotanu u grubo platno, u slatkom i dubokom snu, među svojim čaršavima. Stajao je neko vreme zadivljen ovim prizorom; ali, pošto je dobra priroda uvek imala prednost u njegovom umu, uskoro su ga počeli obuzimati osećaji saosećanja prema maloj nesrećnici pred njim. Zatim je pozvonio i naredio staroj devojki da odmah ustane i dođe do njega; a u međuvremenu je bio toliko željan da vidi lepotu nevinosti, koja se pojavljuje u onim živim bojama koje detinjstvo i san uvek pokazuju, da su mu misli bile previše zaokupljene da bi pomislio da je bio u košulji kada je mati ušla. Ona je zaista dala svom gospodaru dovoljno vremena da se obuče; jer je iz poštovanja prema njemu i poštovanja prema pristojnosti, provela mnogo minuta sređujući kosu pred ogledalom, uprkos žurbi kojom ju je sluga pozvao, i iako je njen gospodar, koliko je ona znala, umirao od moždanog udara ili nekog drugog napada. Neće biti iznenađujuće da stvorenje koje je tako strogo poštovalo pristojnost u svojoj ličnosti bude šokirano i najmanjim odstupanjem od nje kod druge. Stoga, čim je otvorila vrata i ugledala svog gospodara kako stoji pored kreveta u košulji, sa svećom u ruci, trgla se od strašnog straha i mogla je da se onesvesti da se nije setio da mu je neprijatno i prekinuo njene strahove zamolivši je da ostane napolju dok ne prebaci nešto odeće preko leđa, i nije bila u stanju da šokira bistre oči gospođe Debore Vilkins, koja se, iako pedeset dve godine stara, zaklela da nikada nije videla muškarca bez kaputa. Podsmešljivci i vulgarni se možda mogu smejati njenom prvom strahu; ipak, moj ozbiljniji čitalac, kada uzme u obzir doba noći, poziv iz njenog kreveta i situaciju u kojoj je zatekla svog gospodara, uglavnom će opravdati i pohvaliti njeno ponašanje, osim ako razboritost koja bi trebalo da prati devojke u toj fazi života u kojoj je gospođa Debora stigla, ne umanji njegovo divljenje.

Kada se gospođa Debora vratila u sobu i kada ju je gospodar obavestio o otkriću male bebe, njen užas je bio mnogo veći od njegovog; nije mogla da se uzdrži od krika, sa velikim užasom u naglasku i pogledu: „Gospodaru moj! Šta da se radi?“ Gospodin Olvorti je odgovorio da ona mora da se brine o detetu te večeri, a ujutru će narediti da se obezbedi dadilja za njega. „Da, gospodine“, rekla je; „i nadam se da će Vaša Milost poslati naređenje da se uzmu ta prostakinja, njena majka, jer ona mora da je iz ovog kraja; i bila bih srećna da je vidim isporučenu u Brajdvel i bičevanu na repu kola. Zaista, takve zle bludnice ne mogu biti prestrogo kažnjene. Garantujem da joj ovo nije prvi put, po njenoj drskosti da vam to pomene, Vaša Milosti.“ „Što vi to pomenete meni, Debora!“, odgovorio je Olvorti: „Ne mogu da verujem da ima takvu nameru. Pretpostavljam da je preduzela ovu metodu samo da bi se brinula o svom detetu; i zaista sam srećan što nije uradila gore.“ „Ne znam šta je gore“, viče Debora, „nego da takve zle kurve polažu svoje grehe na vrata poštenih ljudi; i iako Vaša Milost zna svoju nevinost, svet je kritičan; i mnogi pošteni ljudi su se pokazali kao otci dece koju nikada nisu začeli; i ako bi Vaša Milost brinula o detetu, to bi moglo učiniti ljude sklonijim poverovanju; osim toga, zašto bi Vaša Milost brinula o onome što je parohija dužna da izdržava? Što se mene tiče, ako je to dete poštenog čoveka, zaista - ali što se mene tiče, nerado dodirujem ove nevaljalce, koje ne smatram svojim bližnjima. Uf! Kako smrdi! Ne miriše na hrišćanina. Kad bih se usudila da dam svoj savet, stavila bih ga u korpu, poslala ga i položila ga pred vrata crkvenog staratelja. Lepa je noć, samo malo kišovita i vetrovita; i ako bi bilo dobro umotano i stavljeno u toplu korpu, dva prema jedan da će preživeti dok ga ne pronađu.“ jutro. Ali ako ne, ispunili smo svoju dužnost da se o njemu pravilno brinemo; i možda je bolje da takva stvorenja umru u stanju nevinosti, nego da odrastu i imitiraju svoje majke; jer se od njih ne može očekivati ništa bolje.

U ovom govoru bilo je nekih gestova koji bi mogli uvrediti gospodina Olvortija, da je bio strogo na oprezu; ali on je sada stavio jedan od svojih prstiju u dečju ruku, koja je, svojim nežnim pritiskom, kao da ga moli za pomoć, morala da nadmaši elokvenciju gospođe Debore, čak i da je bila deset puta veća od nje. Sada je dao gospođi Debori izričita naređenja da odvede dete u svoj krevet i da pozove sluškinju da mu donese kašu i druge stvari, pre nego što se probudi. Takođe je naredio da mu se rano ujutru nabavi odgovarajuća odeća i da mu se donese čim se probudi.

Gospođa Vilkins je imala toliko uviđanja i toliko poštovanja prema svom gospodaru, pod kojim je uživala u odličnom položaju, da su njene skrupule ustupile mesto njegovim strogim naređenjima; Uzela je dete za ruku, bez ikakvog očiglednog gađenja zbog nezakonitosti njegovog rođenja; i, proglasivši ga slatkom malom bebom, otišla je s njim u svoju sobu.

Olverti se ovde prepustio onim prijatnim dremovima u kojima srce koje žudi za dobrotom obično uživa kada je potpuno zadovoljno. Pošto su ovi osmesi možda slađi od onih koje pruža bilo koji drugi obilan obrok, više bih se potrudio da ih predstavim čitaocu, kada bih znao kakav izgled bih mu preporučio da probudim takav apetit.

_______________________________________

Poglavlje IV. — Čitateljev vrat doveden u opasnost zbog opisa; njegov bijeg; i velika pokroviteljstvo gospođice Bridget Allworthy.

Gotski stil gradnje nije mogao da stvori ništa plemenitije od kuće gospodina Olvortija. U njoj je odisala veličanstvenost koja je ulivala strahopoštovanje i parirala lepotama najbolje grčke arhitekture; i bila je podjednako udobna iznutra koliko i dostojanstvena spolja.

Stajala je na jugoistočnoj strani brda, ali bliže podnožju nego vrhu, tako da je sa severoistoka bila zaštićena šumarkom starih hrastova, koji su se iznad nje uzdizali postepenim usponom od skoro pola milje, a ipak dovoljno visoki da pružaju najlepši pogled na dolinu ispod.

Usred šumarke nalazio se lep travnjak koji se spuštao do kuće, blizu čijeg vrha je izbijao obilan izvor, koji je izvirao iz stene prekrivene jelom i formirao stalnu kaskadu od oko devet metara. Izvor nije silazio pravilnim stepenicama, već je prirodnim padom tekao preko polomljenog i mahovinom prekrivenog kamenja dok nije stigao do dna litice, a zatim je tekao šljunkovitim kanalom koji se, sa mnogim manjim vodopadima, vijugao dok se nije ulio u jezero u podnožju brda, oko četvrt milje ispod kuće na južnoj strani, i koje je bilo vidljivo iz svake sobe ispred. Iz ovog jezera, koje je ispunjavalo središte prelepe ravnice, ukrašene grupama bukva i brestova, i hranilo ovce, izvirala je reka koja se videla kako se vijuga nekoliko milja kroz neverovatnu raznolikost livada i šuma dok se nije ulila u more, sa velikim rukavcem i ostrvom iza njega, dok je pogled bio zatvoren.

Na desnoj strani ove doline otvarala se druga, manjeg obima, ukrašena sa nekoliko sela, koja se završavala jednom od kula stare, porušene opatije, obrasloj bršljanom, i delom prednjeg dela koji je ostao netaknut.

Prizor sa leve strane pružao je pogled na veoma lep park, sastavljen od veoma neravnog tla, prijatno raznolikog sa svim raznovrsnim stvarima koje su brda, livade, šume i voda stvorili sa divnim ukusom, ali manje umetnošću nego prirodom. Iza ovoga, predeo se postepeno uzdizao u greben divljih planina, čiji su vrhovi bili iznad oblaka.

Bila je sredina maja, i jutro je bilo izuzetno mirno kada je gospodin Olvorti izašao na terasu, gde je zora svakog trenutka otvarala njegovom oku taj divni prizor koji smo mu ranije opisali; i sada, pošto je poslao zrake svetlosti, koji su se uzdizali plavim svodom ispred njega, kao glasnici koji prethode njegovoj veličini, sunce je izašlo u punom sjaju svog veličanstva, od čega je jedini objekat u ovom nižem stvaranju mogao biti slavniji, od čega je sam gospodin Olvorti predstavljao - ljudsko biće ispunjeno dobročinstvom, razmišljajući na koji način bi mogao da se učini najprihvatljivijim svom Tvorcu, čineći najviše dobra svojim stvorenjima.

Čitaoče, čuvaj se. Nepromišljeno sam vas doveo na vrh visokog brda poput gospodina Olvortija, a kako ću vas spustiti a da vam ne slomim vrat, ne znam baš najbolje. Međutim, hajde da se bar usudimo da siđemo zajedno; jer gospođica Bridžit zvoni na vratima, a gospodin Olvorti je pozvan na doručak, gde moram da prisustvujem, i, ako želite, biće mi drago ako me pratite.

Nakon uobičajenih komplimenata između gospodina Olvortija i gospođice Bridžit, i dok se točio čaj, pozvao je gospođu Vilkins i rekao sestri da ima poklon za nju, na čemu mu se ona zahvalila - pretpostavljam da je zamišljala da je to haljina ili neki ukras za nju. Zaista, on joj je veoma često davao takve poklone; a ona je, iz svog samozadovoljstva njim, provodila mnogo vremena ukrašavajući se. Kažem iz svog samozadovoljstva njim, jer uvek izražava najveći prezir prema odeći i prema onim damama koje su je proučavale.

Ali ako je takvo bilo njeno očekivanje, kako je bila razočarana kada je gospođa Vilkins, po naređenju svog gospodara, dovela malo dete? Velika iznenađenja, kao što je već primećeno, obično se ne čuju; a takva je bila i gospođica Bridžit, sve dok njen brat nije počeo i ispričao joj celu priču, koju, kao što čitalac već zna, nećemo ponavljati.

Gospođica Bridžit je uvek izražavala toliko poštovanja prema onome što dame vole da nazivaju vrlinom, i sama je održavala takvu strogost karaktera, da se očekivalo, posebno od Vilkinsove, da će ovom prilikom izraziti mnogo gorčine i glasati da se dete, kao neka vrsta napasti, odmah udalji iz kuće; ali, naprotiv, ona je više volela da zauzme dobrodušnu stranu pitanja, izrazila je saosećanje prema bespomoćnom malom stvorenju i pohvalila dobročinstvo svog brata u onome što je učinio.

Možda čitalac može objasniti ovo ponašanje njenom snishodljivošću prema gospodinu Olvortiju, kada smo ga obavestili da je dobri čovek završio svoju priču odlučivši da se brine o detetu i odgaji ga kao svoje; Jer, istina je da je uvek bila spremna da udovolji svom bratu i vrlo retko, ako ikada, protivrečila je njegovim osećanjima. Ponekad bi, zaista, iznela nekoliko zapažanja, kao da su muškarci tvrdoglavi i da moraju da imaju svoj put, i da žele da je ona blagoslovena nezavisnom srećom; ali ta zapažanja su uvek izgovarana tihim glasom i uglavnom su se svodila na ono što se naziva mrmljanje.

Međutim, ono što je uskratila detetu, dala je u najvećem izobilju siromašnoj nepoznatoj majci, koju je nazivala drskom kurvom, razvratnom bludnicom, drskom bludnicom, zlom kurvom, podlom kurvom, svim drugim imenima kojima jezik vrline uvek ne uspeva da bičuje one koji sramote pol. — Sada je počelo savetovanje o tome kako da se pronađe majka. Prvo je izvršena analiza karaktera sluškinja u kući, koje je gospođa Vilkins sve oslobodila, i to sa očiglednim zaslugama; jer ih je sama sakupila, i moglo bi biti teško pronaći još jednu takvu grupu strašila.

Sledeći korak je bio ispitivanje stanovnika parohije; to je bilo upućeno gospođi Vilkins, koja je trebalo da istraži sa svom mogućom marljivošću i da podnese svoj izveštaj popodne.

Nakon što su stvari tako rešene, gospodin Olvorti se povukao u svoju radnu sobu, kao što je bio njegov običaj, i ostavio dete kod svoje sestre, koja je, na njegov zahtev, preuzela brigu o njemu.

__________________________________

Poglavlje V. - Sadrži nekoliko uobičajenih pitanja, s vrlo neobičnim zapažanjem o njima.

Kada je njen gospodar otišao, gospođa Debora je ćutala, očekujući znak od gospođice Bridžit; jer što se tiče onoga što se dogodilo u prisustvu njenog gospodara, razumna domaćica se uopšte nije oslanjala na to, jer je često znala da su osećanja gospođe u odsustvu njenog brata bila veoma različita od onih koja je izražavala u njegovom prisustvu. Međutim, gospođica Bridžit nije sebi dozvolila da dugo ostane u ovoj sumnjivoj situaciji; jer nakon što je neko vreme ozbiljno gledala dete, dok je spavalo u krilu gospođe Debore, dobra gospođa nije mogla da odoli da ga srdačno ne poljubi, istovremeno izjavljujući da je divno zadovoljna njegovom lepotom i nevinošću. Čim je gospođa Debora to primetila, počela je da ga grli i ljubi, sa onim velikim žarom koji ponekad inspiriše mudru damu od četrdeset pet godina prema mladom i snažnom mladoženji, vičući prodornim glasom: „O, drago malo stvorenje! - Drago, slatko, prelepo stvorenje! Pa, kunem se da je on najlepši dečak koga sam ikada videla!“

Ovi uzvici su se nastavljali sve dok ih nije prekinula dama, koja je sada pristupila izvršavanju naređenja koje joj je dao brat i naredila da se obezbedi sve što je potrebno za dete, odredivši veoma dobru sobu u kući za njegovu dečiju sobu. Njena naređenja su zaista bila toliko velika da, čak i da je to bilo njeno dete, ne bi mogla da ih prekorači; ali, da je vrli čitalac ne bi osudio što pokazuje previše poštovanja prema nevaljalom detetu, prema kome je svaka ljubaznost zakonom osuđivana kao nereligiozna, smatramo da je prikladno primetiti da je sve završila rekavši: „Pošto je hir njenog brata bio da usvoji malog derišta, pretpostavila je da se sa malim gospodarem mora postupati sa velikom nežnošću. Sa svoje strane, nije mogla a da ne pomisli da je to podsticanje na porok; ali da je previše dobro poznavala tvrdoglavost čovečanstva da bi se suprotstavila bilo kojoj od njihovih smešnih namera.“

Razmišljanjima ove prirode ona je obično, kao što je već rečeno, pratila svaki čin pokoravanja sklonostima svog brata; i sigurno ništa nije moglo više doprineti vrednosti ovog podneska od izjave da je ona istovremeno znala za ludost i nerazumnost sklonosti kojima se pokoravala. Prećutna poslušnost ne podrazumeva snagu volje i, shodno tome, može se lako i bez napora održati; ali kada žena, dete, rođak ili prijatelj čine ono što želimo, sa gunđanjem i neradošću, sa izrazima odbojnosti i nezadovoljstva, očigledna teškoća koju prolaze mora uveliko povećati obavezu.

Pošto je ovo jedno od onih dubokih zapažanja za koja se može pretpostaviti da su sposobni sami da naprave, smatrao sam da je prikladno da im pružim svoju pomoć; ali to je usluga koju retko očekujem u toku svog rada. Zapravo, retko ću mu to učiniti, osim u slučajevima poput ovog, gde ništa osim inspiracije kojom smo mi hpisci obdareni ne može omogućiti bilo kome da dođe do...

______________________________________

Poglavlje VI. — Gospođa Deborah je predstavljena župi poređenjem. Kratak prikaz Jenny Jones, s poteškoćama i obeshrabrenjima koja mogu pratiti mlade žene u težnji za učenjem.

Ledi Debora, pošto se rešila deteta po volji svog gospodara, sada se spremala da poseti one domove koji su trebalo da utoče njegovu majku.

Slično kao kada pernata generacija vidi zmaja, ogromnu pticu kako leti i lebdi iznad njihovih glava, zaljubljeni golub i svaka nevina mala ptica, šire uzbunu i drhteći lete u svoja skrovišta. On ponosno maše vazduhom, svestan svog dostojanstva, i smišlja nameru.

Kada je dolazak Ledi Debore objavljen na ulici, svi stanovnici su drhteći potrčali svojim kućama, svaka matrona se plašeći da će poseta zadesiti baš nju. Dostojanstvenim koracima ona ponosno korača preko polja: visoko nosi svoju visoku glavu, ispunjena uobraženošću u sopstvenu superiornost i planovima kako da ostvari nameravano otkriće.

Inteligentni čitalac neće pomisliti, iz ovog poređenja, da su ovi jadni ljudi imali ikakvu predstavu o nameri sa kojom im je gospođa Vilkins prišla; ali pošto će velika lepota poređenja možda ostati uspavana ovih sto godina, dok se neki budući komentator ne pozabavi ovim delom, smatram da je prikladno da čitaocu pružim malu pomoć na ovom mestu.

Stoga mi je namera da istaknem da, kao što je u prirodi zmaja da proždire male ptice, tako je u prirodi osoba poput gospođe Vilkins da vređaju i tiranišu male ljude. To je zaista sredstvo koje koriste da bi se nadoknadili za svoju ekstremnu servilnost i snishodljivost prema svojim pretpostavljenima; jer ništa ne može biti razumnije od toga da robovi i laskavci naplaćuju iste poreze svima ispod sebe koje sami plaćaju svima iznad sebe.

Kad god bi gospođa Debora imala priliku da pokaže neku izuzetnu snishodljivost prema gospođi Bridžit i time malo pokvari njeno prirodno raspoloženje, imala je običaj da prošeta među tim ljudima, kako bi ublažila svoj temperament, dala oduška i, takoreći, oslobodila se svakog lošeg raspoloženja; zbog čega nikako nije bila dobrodošao gost: u stvari, svi su je se plašili i mrzeli.

Po dolasku na ovo mesto, odmah je otišla u smeštaj jedne starije matice; pošto je ova matica imala sreću da joj podseća, i po lepoti tela, kao i po godinama, bila je generalno sklonija da bude naklonjena bilo kojoj drugoj. Ovoj ženi je ispričala šta se dogodilo i zbog čega je došla tamo tog jutra. Njih dve su ubrzo počele da proučavaju karaktere nekoliko mladih devojaka koje su živele u svakoj od ovih kuća, i na kraju su usmerile najveću sumnju na izvesnu Dženi Džons, koja je, kako su se obe složile, bila najverovatnija osoba koja je počinila delo.

Ova Dženi Džons nije bila baš lepa devojka, ni licem ni telom; ali priroda je donekle nadoknadila njen nedostatak lepote onim što se generalno više ceni kod dama čiji sud dolazi u uzrastu savršene zrelosti, jer joj je dala veoma neobično mnogo razumevanja. Ovaj dar Dženi je znatno unapredila erudicijom. Živela je nekoliko godina kao sluškinja kod učitelja, koji je, otkrivši kod devojke veliku brzinu i izvanrednu želju za učenjem – jer je ona stalno čitala knjige učenih ljudi – imao dobru narav, ili ludost – kako god to čitalac nazvao – da je nauči toliko toga da je stekla kompetentan znanje latinskog jezika i bila je, možda, jednako dobra učenica kao i većina uglednih mladića tog doba. Međutim, ova prednost, kao i većina drugih izuzetnih vrsta, bila je praćena nekim malim neprijatnostima: jer, kao što nije čudo, da tako dobro obrazovana mlada žena malo uživa u društvu onih kojima je sreća učinila ravnom, ali koje je obrazovanje učinilo tako inferiornim; Stoga nije veliko čudo što je ova Dženina superiornost, zajedno sa ponašanjem koje je bila njena neizbežna posledica, izazvala kod drugih malo zavisti i mržnje prema njoj; i to je možda tajno gorelo u grudima njenih komšija otkako se vratila iz službe.

Njihova zavist, međutim, nije bila otvoreno pokazana sve dok jadna Dženi, na iznenađenje svih i na dosadu svih mladih žena u ovim krajevima, nije zasijala jedne nedelje u novoj svilenoj haljini, sa čipkanom kapom i drugim prikladnim dodacima.

Plamen, koji je ranije bio u povoju, sada se rasplamsao. Dženi je povećala svoj ponos svojim učenjem, koje nijedan od njenih komšija nije bio dovoljno ljubazan da neguje čašću koju je ona, izgleda, zahtevala; i sada, umesto poštovanja i obožavanja, nije dobila ništa od svoje lepe haljine osim mržnje i uvrede. Čitava parohija je izjavila da ona ne može da podnese takve stvari; a roditelji, umesto da žele isto svojim ćerkama, slavili su što njihova deca nemaju takve stvari.

Možda je to razlog zašto je dobra žena prvi put pomenula ime ove jadne devojke gospođi Vilkins; ali postojala je još jedna okolnost koja je potvrdila njenu sumnju; jer je Dženi u poslednje vreme često bila u kući gospodina Olvortija. Bila je negovateljica gospođice Bridžit, u teškom napadu bolesti, i provela je mnogo noći sa tom damom; Štaviše, tamo ju je videla sama gospođa Vilkins, iako je ta mudra osoba u početku nije posumnjala zbog toga: jer, kako je sama rekla, „Oduvek je smatrala Dženi veoma trezvenom devojkom (iako je vrlo malo znala o njoj) i bila je prilično sumnjičava prema nekim od onih razvratnih kurvi koje su se pretvarale, jer su zapravo mislile da su lepe.“

Dženi je sada pozvana da se lično pojavi pred gospođom Deborom, što je ona odmah i učinila. Kada je gospođa Debora, glumeći ozbiljnost sudije, sa nečim više od njegove strogosti, započela svoj govor rečima: „Drska kurvo!“, u kojima nije izrekla presudu optuženoj nego ju je optužila.

Iako je gospođa Debora bila potpuno uverena u Dženinu krivicu, iz gore navedenih razloga, moguće je da je gospodinu Olvortiju bio potreban jači dokaz da je osudi; ali je poštedela svoje tužioce takvih muka otvoreno priznavši celu činjenicu za koju je optužena.

Ovo priznanje, iako izgovoreno sa znatnim osećajem kajanja, kako se činilo, nimalo nije smirilo gospođu Deboru, koja joj je sada izrekla drugu presudu, još uvredljivijim rečima nego ranije; niti je imalo veći uspeh kod prolaznika, kojih je sada bilo veoma mnogo. Mnogi od njih su vikali: „Mislili su šta će završiti sa svilenom haljinom dame“; drugi su sarkastično govorili o njenom učenju. Nije bilo prisutne žene koja nije našla način da izrazi svoje gađenje prema jadnoj Dženi, koja je sve to podnosila sa velikim strpljenjem, osim zlobe jedne žene, koja je pomislila na nju i, podižući nos, rekla: „Čovek mora imati dobar stomak da bi davao svilene haljine za takve gluposti!“ Dženi je na to odgovorila sa gorčinom koja bi mogla iznenaditi razumnu osobu, koja je primetila smirenost sa kojom je podnosila sve uvrede svoje čednosti; ali njeno strpljenje je možda bilo iscrpljeno, jer je to vrlina koja se veoma lako iscrpljuje vežbanjem.

Pošto je u svom istraživanju uspela iznad svih očekivanja, gospođa Debora se vratila sa velikim trijumfom i, u određeno vreme, dala je veran izveštaj gospodinu Olvortiju, koji je bio veoma iznenađen pričom; jer je čuo za izvanredne sposobnosti i napredak ove devojke, koju je nameravao da uda, zajedno sa malom zaradom za život, za susednog kapelana. Njegova zabrinutost je, stoga, ovom prilikom bila barem jednaka zadovoljstvu koje se pojavilo kod gospođe Debore i mnogim čitaocima može izgledati mnogo razumnije.

Gospođica Bridžit se blagoslovila i rekla: „Što se nje tiče, nikada više ne bi trebalo da ima dobro mišljenje ni o jednoj ženi.“ Jer je Dženi imala sreće da ranije uživa njenu veliku naklonost.

Razumna domaćica je ponovo poslata da dovede nesrećnog krivca pred gospodina Olvortija, ne da bi, kako su se neki nadali, a svi očekivali, bio poslat u popravni dom, već da bi dobio zdravu opomenu i ukor; što oni koji uživaju u toj vrsti poučnog pisanja mogu pročitati u sledećem poglavlju.

________________________________
 

Poglavlje VII. — Sadrži tako ozbiljnu temu da se čitalac ne može ni jednom nasmejati kroz celo poglavlje, osim ako se možda ne nasmeje autoru.

Kada se Dženi pojavila, gospodin Olvorti ju je odveo u svoju radnu sobu i rekao joj sledeće: „Znaš, dete, u mojoj je moći kao sudije da te veoma strogo kaznim za ono što si učinila; i možda ćeš se više plašiti da ću izvršiti tu moć, jer si na neki način svoje grehe položila na moja vrata.“

„Ali, možda je ovo jedan od razloga koji me je naveo da postupim prema vama na blaži način: jer, kako nikakvo lično negodovanje nikada ne bi trebalo da utiče na sudiju, biću toliko daleko od toga da smatram da je to što ste ostavili bebu u mojoj kući otežanje vašeg prestupa, da ću pretpostaviti, u vašu korist, da je to proisteklo iz prirodne naklonosti prema vašem detetu, budući da biste mogli imati neke nade da ćete videti da je o njemu tako bolje zbrinuto nego što je bilo u vašoj moći, ili moći njegovog zlog oca, da se brinete o njemu. Zaista bih se jako uvredio na vas da ste razotkrili malog jadnika na način nekih neljudskih majki, koje izgleda da nisu ništa manje napustile svoju čovečnost nego što su se rastali od svoje čednosti. Stoga je drugi deo vašeg prestupa na koji nameravam da vas opomenem, mislim na kršenje vaše čednosti; - zločin, koliko god ga razvratne osobe olako tretirale, veoma gnusan sam po sebi i veoma strašan po svojim posledicama.“

„Gnusna priroda ovog prestupa mora biti dovoljno očigledna svakom hrišćaninu, budući da je počinjen kršeći zakone naše religije i izričite zapovesti Onoga koji je osnovao tu religiju.“

I ovde se može reći da su njegove posledice strašne; jer šta može biti strašnije nego navući božansko negodovanje kršenjem božanskih zapovesti; i to u slučaju protiv kojeg se posebno osuđuje najviša osveta?“
„Ali ove stvari, iako se, bojim se, premalo razmatraju, toliko su jasne da čovečanstvu, koliko god želelo da ih se podseti, nikada neće biti potrebne informacije o ovoj temi. Stoga će nagoveštaj, da bi se probudio vaš osećaj za ovu stvar, biti dovoljan; jer bih vas inspirisao pokajanjem, a ne doveo do očaja.“
„Postoje i druge posledice, ne baš tako strašne ili ispunjene užasom kao ova; a ipak takve, koje, ako se pažljivo razmotre, moraju, pomislio bi čovek, odvratiti barem ceo vaš pol od izvršenja ovog zločina.“
„Jer time postajete ozloglašeni i izbačeni, poput gubavaca iz davnina, iz društva; barem iz društva svih osim zlih i pokvarenih osoba; jer se niko drugi neće družiti sa vama.“
„Ako imate bogatstvo, time ste onemogućeni da ga uživate; ako ga nemate, onemogućeni ste da ga steknete, čak ni da obezbedite sredstva za život; jer vas nijedna osoba sa karakterom neće primiti u svoje domove. Tako ste često samom nužnošću dovedeni u stanje sramote i bede, što se neizbežno završava uništenjem i tela i duše.“
„Može li ikakvo zadovoljstvo nadoknaditi ova zla? Može li ikakvo iskušenje imati dovoljno jake sofistike i obmane da vas ubedi na tako jednostavan dogovor? Ili može li ikakva telesna želja toliko nadvladati vaš razum, ili ga toliko potpuno uspati, da vas spreči da pobegnete sa strahom i užasom od zločina koji uvek nosi takvu kaznu sa sobom?“

Koliko podla i zla mora biti ta žena, koliko lišena tog dostojanstva uma i pristojnog ponosa, bez kojih nismo dostojni imena ljudskih stvorenja, koja može da podnese da se izjednači sa najnižom životinjom i da žrtvuje sve što je veliko i plemenito u njoj, sav svoj nebeski deo, apetitu koji ima zajedničko sa najgnusnijom granom tvorevine! Jer nijedna žena, sigurno, neće se pozivati na strast ljubavi kao izgovor. To bi značilo da sebe priznaje samo kao oruđe i mehur muškarca. Ljubav, koliko god varvarski mogli da iskvarimo i izopačimo njeno značenje, pošto je pohvalna, jeste racionalna strast i nikada ne može biti nasilna osim kada je uzajamna; jer iako nam Sveto pismo nalaže da volimo svoje neprijatelje, to ne znači sa onom vatrenom ljubavlju koju prirodno gajimo prema svojim prijateljima; a kamoli da im žrtvujemo svoje živote i ono što bi nam trebalo biti draže, našu nevinost. Sada, u kom svetlu, osim u svetlu neprijatelja, razumna žena može posmatrati muškarca koji je nagovara da na sebe navuče svu bedu koju sam vam opisao, i koji bi sebi kupio kratku, trivijalno, prezreno zadovoljstvo, tako mnogo na njen račun! Jer, po zakonima običaja, sva sramota, sa svim svojim strašnim posledicama, u potpunosti pada na nju. Može li ljubav, koja uvek teži dobru svog objekta, pokušati da izda ženu u pogodbi u kojoj će ona biti toliko gubitnik? Ako bi takav kvaritelj, dakle, imao drskosti da se pretvara da ima pravu naklonost prema njoj, zar žena ne bi trebalo da ga smatra ne samo neprijateljem, već i najgorim od svih neprijatelja, lažnim, lukavim, izdajničkim, pretvaranim prijateljem, koji namerava ne samo da joj razvrati telo, već i njen razum u isto vreme?“

Kada je Dženi izrazila veliku zabrinutost, Olvorti je zastao na trenutak, a zatim nastavio: „Ovo sam ti govorila, dete, ne da bih te uvredila zbog onoga što je prošlo i nepovratno, već da te upozorim i ojačam za budućnost. Niti bi trebalo da se trudim da ne bih pomislila na tvoj zdrav razum, uprkos strašnom kiksu koji si napravila; i iz nade u tvoje iskreno pokajanje, koje se zasniva na otvorenosti i iskrenosti tvog priznanja. Ako me ovo ne zavara, pobrinuću se da te odvedem od ove scene tvoje sramote, gde ćeš, time što si nepoznata, izbeći kaznu koja je, kao što sam rekla, dodeljena tvojem zločinu na ovom svetu; i nadam se da ćeš pokajanjem izbeći mnogo težu kaznu koja ti je izrečena na onom svetu. Budi dobra devojka do kraja svojih dana, i oskudica neće biti razlog da skreneš sa puta; i, veruj mi, ima više zadovoljstva, čak i na ovom svetu, u nevinom i vrlinskom životu, nego u razvratnom i poročnom.“

Što se tiče tvog deteta, ne dozvoli da te nikakve misli o tome uznemiravaju; pobrinuću se za njega na bolji način nego što se ikada možeš nadati. A sada ne preostaje ništa drugo nego da mi kažeš ko je bio taj zli čovek koji te je zaveo; jer će moj gnev prema njemu biti mnogo veći nego što si iskusila ovom prilikom.“

Dženi je sada podigla pogled sa zemlje i skromnim pogledom i pristojnim glasom počela: — „Poznavati vas, gospodine, a ne voleti vašu dobrotu, bio bi argument potpunog nedostatka razuma ili dobrote kod bilo koga. Za mene bi to predstavljalo najveću neblagodarnost, ne osetiti, na najrazumniji način, veliki stepen dobrote koji ste mi sa zadovoljstvom pokazali ovom prilikom. Što se tiče moje brige za ono što je prošlo, znam da ćete mi poštedeti rumenilo ponavljanja. Moje buduće ponašanje će mnogo bolje odraziti moja osećanja nego bilo koja izjava koja sada mogu dati. Molim vas da vas uverim, gospodine, da vaš savet prihvatam mnogo ljubaznije od vaše velikodušne ponude kojom ste ga zaključili; jer, kao što vam je drago da kažete, gospodine, to je primer vašeg mišljenja o mom razumevanju.“ - Ovde su joj suze brzo potekle, zastala je na trenutak, a zatim nastavila: - „Zaista, gospodine, vaša ljubaznost me savladava; ali trudiću se da zaslužim ovo dobro mišljenje: jer ako imam razumevanje koje mi tako ljubazno pružate, takav savet ne može biti odbačen na mene. Zahvaljujem vam, gospodine, od srca na vašoj namernoj ljubaznosti prema mom jadnom bespomoćnom detetu: on je nevin, i nadam se da ću doživeti da budem zahvalan za sve usluge koje mu ukažete. Ali sada, gospodine, moram na kolenima da vas preklinjem da ne istrajavate tražeći od mene da objavim ko je otac mog deteta. Obećavam vam verno da ćete jednog dana saznati; ali sam pod najsvečanijim obavezama i obavezama časti, kao i najreligioznijim zavetima i izjavama, da ću u ovom trenutku sakriti njegovo ime. I previše vas dobro poznajem da bih pomislio da biste želeli da žrtvujem ili svoju čast ili svoju religiju.

Gospodin Olvorti, koga je i najmanje pominjanje tih svetih reči bilo dovoljno da zaprepasti, oklevao je trenutak pre nego što je odgovorio, a zatim joj je rekao da je pogrešila što je stupila u takve zaruke sa zlikovcem; ali pošto jeste, nije mogao da insistira da ih prekrši. Rekao je da nije pitao iz sujetne radoznalosti, već da bi kaznio čoveka; barem da ne bi neznalički činio usluge onima koji to nisu zaslužili.

Što se tiče ovih tačaka, Dženi ga je uverila najsvečanijim uveravanjima da je čovek potpuno van njegovog domašaja; i da nije ni podložan njegovoj moći, niti postoji ikakva verovatnoća da će postati predmet njegove dobrote.

Domišljatost ovog ponašanja donela je Dženi toliko poverenja kod ovog vrednog čoveka da je on lako poverovao u ono što mu je rekla; jer pošto je prezrela da se izvini laži i rizikovala je njegovo dalje nezadovoljstvo svojom sadašnjom situacijom, umesto da izgubi svoju čast ili integritet izdajom drugog, on je imao malo strahova da će ona biti kriva za laž prema njemu.

Stoga ju je otpustio uz uveravanja da će je uskoro skloniti iz domašaja te sramote koju je na sebe nanela; zaključujući sa nekim dodatnim dokumentima, u kojima je preporučio pokajanje, govoreći: „Razmisli, dete, još uvek postoji neko sa kim se moraš pomiriti, čija ti je naklonost mnogo važnija od moje.“

____________________________________

Poglavlje VIII. — Dijalog između gospođe Bridžit i Debore; sadrži više zabave, ali manje pouke od prvog.

Kada se gospodin Olvorti povukao u svoju radnu sobu sa Dženi Džouns, kao što je već viđeno, gospođa Bridžit, sa dobrom domaćicom, uputila se ka stubu pored pomenute radne sobe; odakle su, kroz ključaonicu, upili poučno predavanje gospodina Olvortija, zajedno sa Dženinim odgovorima, i zapravo svakim drugim detaljem koji je bio iznet u poslednjem poglavlju.

Ova rupa na vratima bratovljeve radne sobe bila je zaista dobro poznata gospođi Bridžit i često ju je koristila kao što je Tizba u davna vremena koristila čuvenu rupu u zidu. Ovo je služilo u mnoge dobre svrhe. Jer se na taj način gospođa Bridžit često upoznavala sa sklonostima svog brata, a da mu nije davala truda da joj ih ponavlja. Istina je da su tokom ovog odnosa bile prisutne i neke neprijatnosti, i ponekad je imala razloga da, poput Tizbe, vikne, kao Šekspir: „O, zli, zli zide!“ Jer, pošto je gospodin Olvorti bio mirovni sudija, dešavale su se određene stvari tokom ispitivanja u vezi sa vanbračnom decom i sličnim, koje mogu da veoma uvrede čedne uši devica, posebno kada se približe četrdesetoj godini, kao što je bio slučaj sa gospođom Bridžit. Međutim, u takvim prilikama je imala prednost što je mogla da skriva svoje rumenilo od očiju muškaraca; i De non apparentibus, et non existentibus eadem est ratio - na engleskom, „Kada se žena ne vidi kako crveni, ona uopšte ne crveni.“

Obe dobre žene su strogo ćutale tokom cele scene između gospodina Olvortija i devojke; ali čim se završila, i taj gospodin je nestao iz sluha, gospođa Debora nije mogla da se uzdrži od negodovanja protiv milosti svog gospodara, a posebno protiv toga što joj je dozvolio da sakrije oca deteta, za šta se zaklela da će je saznati pre zalaska sunca.

Na ove reči gospođa Bridžit se razmračila osmehom (što joj je bilo veoma neobično). Ne bih želela da moj čitalac pomisli da je ovo jedan od onih razvratnih osmeha za koje Homer želi da zamislite da potiču od Venere, kada je naziva boginjom koja voli smeh; niti je to bio jedan od onih osmeha koje ledi Serafina upućuje iz pozorišne lože, a kojima bi Venera dala svoju besmrtnost da bi mogla da se izjednači. Ne, ovo je pre bio jedan od onih osmeha za koje bi se moglo pretpostaviti da su potekli sa rupica na obrazima avgustovske Tisifone ili od jedne od gospođica, njenih sestara. Sa takvim osmehom tada, i glasom slatkim poput večernjeg povetaraca Boreje u prijatnom mesecu novembru, gospođa Bridžit je blago ukorila radoznalost gospođe Debore; porok kojim je, izgleda, ova druga bila previše zaražena, a protiv kojeg se prva borila sa velikom gorčinom, dodajući: „Što je, između svih svojih mana, zahvalila Nebu što je njeni neprijatelji nisu mogli optužiti da se meša u tuđe poslove.“

Zatim je pohvalila čast i duh sa kojim je Dženi postupila. Rekla je da se ne može a da se ne složi sa svojim bratom da postoji izvesna zasluga u iskrenosti njenog priznanja i u njenom poštenju prema ljubavnici: da ju je uvek smatrala veoma dobrom devojkom i da nije sumnjala da ju je zaveo neki nevaljalac, koji je bio beskonačno više kriv od nje same, i koji ju je vrlo verovatno ubedio obećanjem braka ili nekim drugim izdajničkim postupkom.

Ovakvo ponašanje gospođe Bridžit veoma je iznenadilo gospođu Deboru; jer je ova dobro vaspitana žena retko otvarala usne, bilo svom gospodaru ili njegovoj sestri, dok prvo ne bi ispričala njihove sklonosti, sa kojima su se njena osećanja uvek poklapala. Ovde je, međutim, pomislila da je mogla bezbedno da krene dalje; i pronicljivi čitalac je možda neće optužiti da nije dovoljno predvidela to, već će se pre diviti sa kakvom je čudesnom brzinom krenula kada se našla da ide pogrešnim putem.

Ne, gospođo“, rekla je ova sposobna žena i zaista velika političarka, „moram priznati da ne mogu a da se ne divim duhu devojke, kao i Vaše milosti. I, kao što Vaša milosti kaže, ako ju je prevario neki zli čovek, jadnica je zaslužna sažaljenja. I svakako, kao što Vaša milosti kaže, devojka je uvek izgledala kao dobra, poštena, obična devojka, a ne sujetna zbog svog lica, zaista, kao što su neke razvratne kučke u komšiluku.“

„Istina kažeš, Debora“, rekla je gospođica Bridžit. „Da je devojka bila jedna od onih uobraženih bludnica, kojih imamo previše u parohiji, osudila bih brata zbog njegove blagosti prema njoj. Videla sam dve farmerske kćeri u crkvi, pre neki dan, sa golim vratovima. Priznajem da su me šokirale. Ako devojke već ostavljaju mamce za momke, nije bitno šta pate. Gnušam se takvih stvorenja; i bilo bi im mnogo bolje da su im lica bila izbrazdana malim boginjama; ali moram priznati, nikada nisam videla tako razvratno ponašanje kod jadne Dženi: neki lukavi zlikovac, uverena sam, izdao ju je, možda čak i prisilio; i svim srcem mi je žao jadnice.“

Gospođa Debora je odobrila sva ova osećanja, a dijalog se završio opštom i gorkom uvredom protiv lepote, i sa mnogim saosećajnim razmatranjima za sve poštene, obične devojke koje su zavedene zlim veštinama prevarnih muškaraca.

_________________________________

Poglavlje IX. — Sadrži stvari koje će iznenaditi čitaoca.

Dženi se vratila kući veoma zadovoljna prijemom koji joj je pružio gospodin Olvorti, čiju je popustljivost prema njoj marljivo obznanila; delimično možda kao žrtvu sopstvenom ponosu, a delimično iz razumnijeg motiva da pomiri svoje komšije sa sobom i utiša njihovu vrisku.

Ali iako ovo poslednje mišljenje, ako ga je zaista imala, može delovati dovoljno razumno, ipak događaj nije ispunio njena očekivanja; jer kada je pozvana pred sudiju, i kada se opšte prihvatilo da će joj popravni dom biti sudbina, iako su neke od mladih žena vikale „Bilo je dovoljno dobro za nju“ i zabavljale se mislima o tome kako tuče konoplju u svilenoj haljini; ipak je bilo mnogo drugih koji su počeli da sažaljevaju njeno stanje: ali kada se saznalo kako se gospodin Olvorti ponašao, plima se okrenula protiv nje. Jedna je rekla: „Uveravam vas, gospođa je imala sreće.“ Druga je uzviknula: „Vidite šta je to biti miljenik!“ Treća: „Da, to dolazi od njenog učenja.“ Svaka osoba je tim povodom iznela neki zlonamerni komentar i razmišljala o pristrasnosti sudije.

Ponašanje ovih ljudi može izgledati nepolitičko i nezahvalno čitaocu, koji razmatra moć i dobročinstvo gospodina Olvortija. Ali što se tiče svoje moći, on je nikada nije koristio; a što se tiče svoje dobročinstva, toliko se trudio da je time učinio neuvažnim sve svoje komšije; jer je tajna dobro poznata velikim ljudima da, preuzimanjem obaveze, ne stiču uvek prijatelja, već sigurno stvaraju mnogo neprijatelja.

Međutim, Dženi je, brigom i dobrotom gospodina Olvortija, ubrzo bila uklonjena iz domašaja prekora; kada zloba više nije mogla da iskali svoj bes na njoj, počela je da traži drugi predmet svoje gorčine, a to nije bio ni manje ni više nego sam gospodin Olvorti; jer se ubrzo pročula šapata da je on sam otac nađenog deteta.

Ova pretpostavka je tako dobro uskladila njegovo ponašanje sa opštim mnjenjem da je naišla na opšte prihvatanje; i negodovanje protiv njegove blagosti uskoro je počelo da dobija drugi obrt i pretvorilo se u uvredu protiv njegove okrutnosti prema jadnoj devojci. Veoma ozbiljne i dobre žene su se bunile protiv muškaraca koji su rađali decu, a zatim ih se odricali. Nije nedostajalo ni onih koji su, nakon Dženinog odlaska, insinuirali da je ona oteta sa previše crnom namerom da bi se pomenula, i koji su često nagoveštavali da bi trebalo sprovesti pravnu istragu o celoj stvari i da bi neke ljude trebalo primorati da izvedu devojku.

Ove klevete su verovatno mogle imati loše posledice, u najmanju ruku mogle prouzrokovati neke probleme, osobi sumnjivijeg i podozrivijeg karaktera nego što je bio blagosloven gospodin Olvorti; ali u njegovom slučaju nisu imale takav efekat; i, budući da ih je iskreno prezirao, služile su samo da pruže nevinu zabavu dobrim tračarama iz komšiluka.

Ali pošto ne možemo da predvidimo kakve misli naš čitalac može imati o Dženi, i pošto će proći neko vreme pre nego što će čuti više o Dženi, smatramo da je prikladno da ga što pre obavestimo da je gospodin Olvorti bio, i da će se ubuduće činiti, apsolutno nevin od bilo kakve zločinačke namere. On je zaista počinio ništa drugo do grešku u politici, ublažavajući pravdu sa milosrđem i odbijajući da zadovolji dobrodušnu narav gomile,[*] sa ciljem da njihovo saosećanje deluje na osobu jadne Dženi, koju su, da bi je sažalili, želeli da vide žrtvovanu propasti i sramoti, sramotnom kaznom u Brajdvelu.

[*]Kad god se ova reč pojavi u našim spisima, ona se odnosi na osobe bez vrline ili razuma, svih položaja; i često se pod njom podrazumevaju mnogi najviši rangovi.

Daleko od toga da se povinuje ovoj njihovoj sklonosti, kojom bi sve nade u popravku bile ukinute, pa čak i vrata zatvorena pred njom ako bi je njene sopstvene sklonosti ikada ubuduće navele da izabere put vrline, gospodin Olvorti je radije odlučio da ohrabri devojku da se tamo vrati jedinim mogućim sredstvom; jer, bojim se, istina je da su mnoge žene postale napuštene i pale u poslednji stepen poroka, nesposobne da povrate prvi listić. Bojim se da će to uvek biti slučaj dok ostanu među svojim pređašnjim poznanicima; stoga je gospodin Olvorti mudro postupio da Dženi premesti na mesto gde bi mogla da uživa u zadovoljstvu reputacije, nakon što je okusila loše posledice njenog gubitka.

Stoga, gde god da je ovo mesto, poželećemo joj srećan put, a za sada se opraštamo od nje i njenog malog nađenog deteta, jer imamo da saopštimo čitaocu stvari od mnogo većeg značaja.

_________________________________________

Poglavlje X. — Gostoprimstvo Olvortija; sa kratkim opisom karaktera dva brata, lekara i kapetana, koje je taj gospodin ugostio.

Ni kuća gospodina Olvortija, niti njegovo srce, nisu bili zatvoreni ni za jedan deo čovečanstva, ali su oboje bili posebno otvoreni za ljude od zasluga. Istini za volju, ovo je bila jedina kuća u kraljevstvu gde ste sigurno mogli dobiti ručak ako ste ga zaslužili.

Iznad svih ostalih, genijalni i učeni ljudi su delili glavno mesto u njegovoj korist; i u njima je imao mnogo rasuđivanja: jer iako je propustio prednost učenog obrazovanja, ipak, budući blagosloven ogromnim prirodnim sposobnostima, toliko je profitirao od energičnog, iako kasnog, bavljenja književnošću i mnogih razgovora sa istaknutim ljudima na taj način, da je i sam bio veoma kompetentan stručnjak u većini vrsta književnosti.

Nije ni čudo što u doba kada je ovakva vrsta zasluga tako malo u modi i tako oskudno obezbeđena, osobe koje je poseduju veoma rado hrle na mesta gde su sigurne da će biti primljene sa velikom ljubaznošću; zapravo, gde bi mogle da uživaju u gotovo istim prednostima velikodušnog bogatstva kao da na to imaju pravo; jer gospodin Olvorti nije bio jedna od onih velikodušnih osoba koje su spremne da najizdašnije poklone hranu, piće i smeštaj duhovite i učene ljude, za šta ne očekuju drugu zamenu osim zabave, pouke, laskanja i pokornosti; jednom rečju, da takve osobe budu upisane u broj kućnih slugu, a da ne nose gospodarevu odeću ili ne primaju platu.

Naprotiv, svaka osoba u ovoj kući bila je savršen gospodar svog vremena: i kao što je mogao po svojoj volji zadovoljiti sve svoje apetite u okvirima samo zakona, vrline i religije; tako je mogao, ako mu je zdravlje zahtevalo ili ga je sklonost podstakla na umerenost, ili čak na apstinenciju, da se uzdrži od bilo kakvih obroka ili da se povuče iz njih, kad god je bio raspoložen, čak i bez molbe za suprotno: jer, zaista, takve molbe pretpostavljenih uvek imaju veoma jak miris naredbi. Ali svi ovde su bili slobodni od takve drskosti, ne samo oni čije se društvo na svim drugim mestima smatra milošću zbog njihove jednakosti u imovini, već čak i oni čije siromašne okolnosti čine takav blagodatni boravak pogodnim za njih, i koji su stoga manje dobrodošli za trpezu velikog čoveka jer im je potreban.

Među ostalima ove vrste bio je i dr Blajfil, gospodin koji je imao nesreću da izgubi prednost velikih talenata zbog tvrdoglavosti oca, koji ga je vaspitavao za profesiju koju nije voleo. Pokoravajući se toj tvrdoglavosti, doktor je u mladosti bio primoran da studira fiziku, ili bolje reći da ju je studirao; jer su u stvarnosti knjige ove vrste bile gotovo jedine sa kojima nije bio upoznat; i nažalost po njega, doktor je bio gospodar skoro svake druge nauke osim one kojom je zarađivao za život; posledica toga je bila da doktor u četrdesetoj godini nije imao hleba za jelo. Takva osoba bi sigurno našla dobrodošlicu za stolom gospodina Olvortija, kome su nesreće uvek bile preporuka, kada su proistekle iz ludosti ili podlosti drugih, a ne od samog nesrećnika. Pored ove negativne prednosti, doktor je imao jednu pozitivnu preporuku; to je bio veliki privid religioznosti. Da li je njegova religioznost bila stvarna ili se sastojala samo od privida, neću se usuditi da kažem, jer ne posedujem nikakav kamen merila koji može razlikovati istinito od lažnog.

Ako se ovaj deo njegovog karaktera dopadao gospodinu Olvortiju, oduševio je i gospođicu Bridžit. Upuštala se s njim u mnoge verske kontroverze; u kojim prilikama je stalno izražavala veliko zadovoljstvo doktorovim znanjem, a ne mnogo manje komplimentima koje joj je on često upućivao. Istina je da je čitala mnogo engleske teologije i zbunila je više od jednog susednog sveštenika. Zaista, njen razgovor je bio tako čist, njen izgled tako mudar, a celokupno njeno držanje tako ozbiljno i svečano, da je izgledalo kao da zaslužuje ime svetice jednako sa svojom imenjakinjom ili sa bilo kojom drugom ženom u rimskom kalendaru.

Kako simpatije svih vrsta imaju tendenciju da rađaju ljubav, tako nas iskustvo uči da nijedna nema direktniju tendenciju u tom pravcu od onih religiozne vrste između osoba različitog pola. Doktor se toliko dopao gospođici Bridžit da je sada počeo da žali zbog nesrećne nesreće koja mu se dogodila pre oko deset godina; naime, njegovog braka sa drugom ženom, koja ne samo da je još uvek bila živa, već, što je bilo još gore, gospodin Olvorti je znao da je to tačno. To je bila kobna prepreka toj sreći koju je inače smatrao dovoljno verovatnom da postigne sa ovom mladom damom; jer što se tiče kriminalnih zadovoljstava, on sigurno nikada nije razmišljao o njima. To je bilo zbog njegove religije, što je najverovatnije, ili zbog čistote njegove strasti, koja je bila usmerena na one stvari koje bi mu samo brak, a ne kriminalna prepiska, mogao doneti u posed ili mu dati bilo kakvo pravo na njih.

Nije dugo razmišljao o ovim stvarima, pre nego što mu je palo na pamet da ima brata koji nije bio u takvoj nesrećnoj nesposobnosti. Ovaj brat, koga je stvorio, nesumnjivo će uspeti; jer je, kako je mislio, prozreo sklonost ka braku kod dame; i čitalac možda, kada čuje bratove kvalifikacije, neće zameriti poverenju koje je gajio u svoj uspeh.

Ovaj gospodin je imao oko trideset pet godina. Bio je srednje građe i, kako se kaže, dobro građen. Imao je ožiljak na čelu, koji nije toliko narušavao njegovu lepotu koliko je ukazivao na njegovu hrabrost (jer je bio oficir sa pola plate). Imao je dobre zube i nešto ljubazno, kada bi mu se prohtelo, u osmehu; mada je njegovo lice, kao i držanje i glas, prirodno imalo dosta grubosti: ipak je u svakom trenutku mogao da pokaže tu grubost i da izgleda blago i dobro raspoložen. Nije bio neugledan, niti potpuno lišen duhovitosti, a u mladosti je obilovao živošću, koju je, iako je u poslednje vreme stekao ozbiljniji karakter, mogao, kada bi mu se prohtelo, ponovo ponoviti. Imao je, kao i doktor, akademsko obrazovanje; jer ga je njegov otac, sa istim očinskim autoritetom koji smo ranije pomenuli, odredio za sveti čin; ali pošto je starac umro pre nego što je rukopoložen, on je izabrao crkvenu vojsku i više voleo kraljev čin nego biskupski.

Kupio je mesto poručnika draguna, a kasnije je postao kapetan; ali pošto se posvađao sa svojim pukovnikom, bio je iz svojih interesa primoran da proda; od tada se potpuno osiromašio, posvetio se proučavanju Svetog pisma i nije se sumnjalo da je sklon metodizmu.

Stoga se činilo ne neverovatnim da bi takva osoba uspela sa damom tako svete prirode, čije sklonosti nisu bile vezane ni za šta drugo osim za bračno stanje uopšte; ali zašto bi doktor, koji svakako nije gajio veliko prijateljstvo prema svom bratu, zbog njega pomislio da tako loše uzvrati gostoprimstvu Olvortija, nije tako lako objasniti.

Da li je to da neke prirode uživaju u zlu, kao što se smatra da druge uživaju u vrlini? Ili postoji zadovoljstvo u saučesništvu u krađi kada je sami ne možemo počiniti? Ili konačno (što iskustvo čini verovatnim), imamo li zadovoljstvo u uvećavanju svojih porodica, čak i ako nemamo ni najmanje ljubavi ni poštovanja prema njima?

Da li je neki od ovih motiva delovao na doktora, nećemo utvrditi; ali činjenica je bila takva. Poslao je po brata i lako je pronašao način da ga predstavi kod Olvortija kao osobu koja namerava samo da ga kratko poseti.

Kapetan nije ni nedelju dana bio u kući, a doktor je već imao razloga da se pohvali svojom pronicljivošću. Kapetan je zaista bio veliki majstor ljubavi kao što je nekada bio Ovidije. Osim toga, dobio je odgovarajuće naznake od svog brata, koje nije propustio da iskoristi na najbolji mogući način.

______________________________________

Poglavlje XI. — Sadrži mnoga pravila i neke primere koji se tiču zaljubljivanja: opisi lepote i drugi razumniji podsticaji za brak.

Mudri ljudi ili žene su primetili, zaboravio sam koji, da su sve osobe osuđene da se zaljube bar jednom u životu. Koliko se sećam, nije određeno posebno godišnje doba za to; ali godine u kojima je gospođica Bridžit stigla, čine mi se jednako pogodnim periodom kao i bilo koji drugi koji treba odrediti za ovu svrhu: često se, zaista, dešava mnogo ranije; ali kada se ne desi, primetio sam da retko ili nikada ne prestane u ovo vreme. Štaviše, možemo primetiti da je u ovo doba ljubav ozbiljnije i postojanije prirode nego što se ponekad pokazuje u mlađim delovima života. Ljubav prema devojkama je neizvesna, hirovita i toliko glupa da ne možemo uvek otkriti u čemu bi mlada dama bila; štaviše, gotovo je sumnjivo da li ona to uvek i sama zna.

Sada, nikada ne gubimo vreme da to primetimo kod žena oko četrdeset godina; jer kako takve ozbiljne, ozbiljne i iskusne dame dobro znaju šta kažu, tako je uvek veoma lako i za muškarca najmanje mudrosti da to otkrije sa najvećom sigurnošću.

Gospođica Bridžit je primer svih ovih zapažanja. Nije mnogo puta bila u kapetanovom društvu pre nego što ju je obuzela ova strast. Niti je čeznula i tugovala po kući, poput krhke, glupe devojke, nesvesne svoje bolesti: osećala je, znala je i uživala u prijatnom osećaju, koga se, pošto je bila sigurna da je ne samo nevin već i pohvalan, nije ni plašila ni stidela.

I istina je da postoji, u svim tačkama, velika razlika između razumne strasti koju žene u ovom dobu gaje prema muškarcima i besposlene i detinjaste naklonosti devojke prema dečaku, koja je često usmerena samo na spoljašnjost i na stvari male vrednosti i bez trajanja; kao što su obrazi boje trešnje, male, bele ruke poput ljiljana, crne oči poput trnja, duga lokna, pahuljaste brade, doterani oblici; štaviše, ponekad i na čari bezvrednije od ovih, a manje vlastite; takvi su spoljašnji ukrasi osobe, za koje su muškarci dužni krojaču, čipkaru, proizvođaču perika, šeširdžiji i modistkinji, a ne prirodi. Takvu strast devojke se mogu stideti, kao što se uglavnom stide, da priznaju ili sebi ili drugima.

Ljubav gospođice Bridžit bila je druge vrste. Kapetan nije dugovao ništa nijednom od ovih kičmenjaka u svojoj odeći, niti je njegova ličnost bila mnogo više dužna prirodi. I njegova odeća i ličnost bili su takvi da bi, da su se pojavili na skupu ili u salonu, bili prezir i podsmeh svih finih dama tamo. Prva je zaista bila uredna, ali jednostavna, gruba, neugledna i izašla iz mode. Što se tiče druge, o tome smo gore izričito govorili. Koža na njegovim obrazima bila je toliko daleko od boje trešnje da se nije moglo razaznati koja je prirodna boja njegovih obraza, jer su bili potpuno obrasli crnom bradom, koja se penjala do očiju. Njegova figura i udovi su zaista bili tačno proporcionalni, ali toliko veliki da su ukazivali na snagu pre orača nego bilo koga drugog. Ramena su mu bila široka preko svake mere, a listovi njegovih nogu veći od onih kod običnog predsednika. Ukratko, celom njegovom biću je nedostajala sva ta elegancija i lepota koja je sušta suprotnost nespretnoj snazi i koja tako prijatno ističe većinu naših finih gospoda; delimično zbog visokog porekla njihovih predaka, naime krvi napravljene od bogatih sosova i izdašnih vina, a delimično zbog ranog gradskog obrazovanja.

Iako je gospođica Bridžit bila žena izuzetno prefinjenog ukusa, ipak su čari kapetanovog razgovora bili takvi da je potpuno previdela nedostatke njegove ličnosti. Zamišljala je, i možda veoma mudro, da će uživati u prijatnijim trenucima sa kapetanom nego sa mnogo lepšim momkom; i odustala je od razmišljanja o tome da ugodi svojim očima, kako bi sebi pribavila mnogo veće zadovoljstvo.

Čim je kapetan primetio strast gospođice Bridžit, u čemu je bio veoma pronicljiv, on joj je verno uzvratio. Dama, ne više od svog ljubavnika, bila je izuzetno lepa. Pokušao bih da je nacrtam, ali to je već uradio veštiji majstor, sam gospodin Hogart, kome je sedela pre mnogo godina, a nedavno ju je taj gospodin predstavio na svojoj grafiki zimskog jutra, čiji je ona bila nepogrešiv simbol, i može se videti kako hoda (jer hoda na grafiki) do crkve u Kovent Gardenu, sa izgladnelim lakejem koji nosi njen molitvenik.

Kapetan je takođe veoma mudro preferirao čvršća uživanja koja je očekivao sa ovom damom, u odnosu na prolazne čari ličnosti. Bio je jedan od onih mudrih ljudi koji lepotu drugog pola smatraju veoma bezvrednom i površnom kvalifikacijom; ili, istinitije rečeno, koji radije biraju da poseduju sve životne pogodnosti sa ružnom ženom, nego sa lepom bez ijedne od tih pogodnosti. A imajući veoma dobar apetit i malo lepote, zamišljao je da bi mogao veoma dobro da odigra svoju ulogu na bračnoj gozbi, bez lepote.

Da budem otvoren prema čitaocu, kapetan je, još od svog dolaska, barem od trenutka kada mu je brat zaprosio brak, mnogo pre nego što je otkrio bilo kakve laskave simptome kod gospođice Bridžit, bio jako zaljubljen; to jest, u kuću i bašte gospodina Olvortija, i u njegovu zemlju, stambene zgrade i nasledstva; sve to je kapetan toliko strastveno voleo da bi se najverovatnije oženio njima, da je morao da uzme i vešticu iz Endora.

Pošto je gospodin Olvorti, dakle, izjavio doktoru da nikada nije nameravao da se oženi drugom ženom, pošto mu je sestra bila najbliži srodnik, i pošto je doktor izvukao da su mu namere bile da svako njeno dete učini svojim naslednikom, što bi zakon, bez njegovog posredovanja, zaista učinio za njega; doktor i njegov brat smatrali su da je čin dobročinstva dati život ljudskom biću, koje bi bilo tako obilno snabdeveno najneophodnijim sredstvima za sreću. Stoga su sve misli oba brata bile usmerene na to kako da zavole naklonost ove ljupke dame.

Ali sreća, koja je nežni roditelj i često čini više za svoje omiljeno potomstvo nego što ono zaslužuje ili želi, bila je toliko marljiva prema kapetanu da dok je on smišljao planove za izvršenje svoje namere, dama je imala iste želje sa njim samim i bila je na njenoj strani smišljajući kako da kapetanu pruži dostojanstvenu podršku, a da ne deluje previše nametljivo; jer je ona bila stroga poštovateljka svih pravila pristojnosti. U tome je, međutim, lako uspela; jer kako je kapetan uvek bio na oprezu, nijedan pogled, gest ili reč nisu mu promakli.

Zadovoljstvo koje je kapetan dobio zbog ljubaznog ponašanja gospođice Bridžit, nije bilo mnogo umanjeno njegovim strahovima prema gospodinu Olvortiju; jer, uprkos njegovim nezainteresovanim izjavama, kapetan je zamišljao da će, kada dođe do dela, slediti primer ostatka sveta i odbiti svoj pristanak na brak tako nepovoljan, u pogledu interesa, za njegovu sestru. Iz kog je proročanstva dobio ovo mišljenje, prepuštam čitaocu da utvrdi: ali kako god da je do njega došao, čudno ga je zbunjivalo kako da upravlja svojim ponašanjem tako da istovremeno izrazi svoju naklonost prema dami, a da je sakrije od njenog brata. Na kraju je odlučio da iskoristi sve privatne prilike da se obrati; ali u prisustvu gospodina Olvortija da bude što uzdržaniji i što je više moguće na oprezu; i ovo ponašanje je brat veoma odobrio.

Ubrzo je pronašao način da se jasno obrati svojoj ljubavnici, od koje je dobio odgovor u odgovarajućem obliku, naime: odgovor koji je prvi put dat pre nekoliko hiljada godina i koji se od tada prenosi tradicijom sa majke na ćerku. Kada bih ovo preveo na latinski, rekao bih to sa ove dve reči: Nolo Episcopari : izraz koji se takođe koristio od pamtiveka u drugoj prilici.

Kapetan, ma kako da je znao, savršeno je razumeo damu i ubrzo nakon toga ponovio je svoju molbu sa više topline i ozbiljnosti nego ranije, i ponovo je, prema propisima, odbijen; ali kako je njegova želja rasla, tako je dama, sa istom pristojnošću, smanjivala žestinu svog odbijanja.

Da ne bi zamorio čitaoca, vodeći ga kroz svaku scenu ovog udvaranja (koje je, iako je po mišljenju jednog velikog autora, najprijatnija scena života za glumca, možda je podjednako dosadno i zamorno kao i bilo koja druga za publiku), kapetan je napravio svoje napade u formi, tvrđava je bila branjena u formi i konačno, u dostojanstvenom obliku, predata po nahođenju.

Tokom celog ovog vremena, koje je ispunilo skoro mesec dana, kapetan je održavao veliku distancu prema svojoj dami u prisustvu brata; i što je više uspevao sa njom u privatnosti, to je bio rezervisaniji u javnosti. A što se tiče dame, čim je osvojila svog ljubavnika, ponašala se prema njemu u društvu sa najvećom ravnodušnošću; tako da je gospodin Olvorti morao imati đavolsku pronicljivost (ili možda neke od svojih najgorih osobina) da bi gajio i najmanju sumnju u ono što se dešava.

_______________________________________

Poglavlje XII - Sadrži ono što čitalac možda očekuje da će u njemu pronaći.

U svim pogodbama, bilo da se radi o borbi ili braku, ili o bilo kom drugom sličnom poslu, nije potrebna prethodna ceremonija da bi se stvar dovela do ishoda kada su obe strane zaista ozbiljno nastrojene. Tako je bilo u sadašnjem trenutku, i za manje od mesec dana kapetan i njegova dama bili su muškarac i žena.

Najveća briga sada je bila da se stvar saopšti gospodinu Olvortiju; i to je preduzeo doktor.

Jednog dana, dok se Olvorti šetao svojom baštom, doktor mu je prišao i, sa veoma ozbiljnim izrazom lica i svom zabrinutošću koju je mogao da pokaže na svom licu, rekao je: „Došao sam, gospodine, da vam poverim jednu stvar od najveće važnosti; ali kako da vam pomenem ono o čemu me gotovo odvlači pažnja!“ Zatim je izrekao najgorče uvrede i protiv muškaraca i protiv žena; optužujući prve da nisu vezani ni za šta osim za svoj interes, a druge da su toliko zavisne od zlih sklonosti da im se nikada ne može bezbedno poveriti sa osobom drugog pola. „Da li sam mogao“, rekao je, „gospodine, da posumnjam da se dama takve razboritosti, takvog rasuđivanja, takvog učenja, prepušta tako indiskretnoj strasti! Ili sam mogao da zamislim da moj brat - zašto ga tako zovem? on više nije moj brat -“

„Zaista, ali jeste“, reče Olvorti, „i brat mi je takođe.“

„Blagoslovite me, gospodine!“, rekao je doktor, „znate li za tu šokantnu priču?“

„Slušajte, gospodine Blajfil“, odgovori dobri čovek, „moja stalna maksima u životu je bila da izvučem najbolje iz svega što se desi. Moja sestra, iako mnogo godina mlađa od mene, bar je dovoljno stara da bude u godinama razboritosti. Da je nametnuo dete, bio bih manje sklon da mu oprostim; ali žena starija od trideset godina svakako mora da zna šta će je učiniti najsrećnijom. Udala se za gospodina, iako možda nije sasvim ravnog njoj po bogatstvu; i ako on u njenim očima ima ikakve savršenstva koja mogu nadoknaditi taj nedostatak, ne vidim razlog zašto bih se protivio njenom izboru sopstvene sreće; koju ja, ništa više od nje same, zamišljam da se sastoji samo u ogromnom bogatstvu. Možda bih, sudeći po mnogim izjavama koje sam dao o prihvatanju skoro svakog predloga, očekivao da će se sa mnom konsultovati ovom prilikom; ali ova pitanja su veoma delikatne prirode i skrupule skromnosti, možda, ne treba prevazići. Što se tiče vašeg brata, zaista uopšte ne osećam ljutnju prema njemu. On nema nikakve obaveze prema meni, niti mislim da je bio...“ pod bilo kakvom potrebom da se traži moj pristanak, budući da je žena, kao što sam rekao, sui juris i u odgovarajućim godinama da bude u potpunosti odgovorna samo sebi za svoje ponašanje.”

Doktor je optužio gospodina Olvortija za preveliku blagost, ponovio svoje optužbe protiv brata i izjavio da ga više nikada ne treba dovoditi ni da ga pregleda, niti da ga prizna zbog njegovog rođaka. Zatim je počeo da hvali Olvortijevu dobrotu; da iznese najveće hvalospeve o njegovom prijateljstvu; i zaključio rekavši da nikada ne bi trebalo da oprosti svom bratu što je ugrozio mesto koje je zauzimao u tom prijateljstvu.

Olvorti je ovako odgovorio: „Da sam gajio bilo kakvo nezadovoljstvo prema vašem bratu, nikada ne bih to nezadovoljstvo preneo nevinima: ali uveravam vas da nemam takvo nezadovoljstvo. Vaš brat mi se čini kao čovek razuma i časti. Ne osuđujem ukus moje sestre; niti ću sumnjati da je ona podjednako predmet njegovih sklonosti. Oduvek sam smatrao ljubav jedinim temeljem sreće u bračnom stanju, jer ona može samo da proizvede to visoko i nežno prijateljstvo koje bi uvek trebalo da bude cement ove zajednice; i, po mom mišljenju, svi oni brakovi koji se sklapaju iz drugih motiva su veoma zločinački; oni su skrnavljenje najsvetije ceremonije i generalno se završavaju nemirom i bedom: jer sigurno možemo nazvati skrnavljenjem pretvaranje ove najsvetije institucije u zlobnu žrtvu pohoti ili pohlepi: a šta se bolje može reći o onim brakovima na koje su ljudi navedeni samo razmatranjem lepe osobe ili velikog bogatstva?“

„Poricati da je lepota prijatan predmet za oko, pa čak i dostojna divljenja, bilo bi lažno i glupo. Lepota je epitet koji se često koristi u Svetom pismu i uvek se pominje sa poštovanjem. Imao sam sreće da oženim ženu koju je svet smatrao lepom, i zaista mogu reći da mi se zbog toga više sviđala. Ali učiniti ovo jedinim razmatranjem braka, žudeti za njim tako žestoko da previđam sve nesavršenosti zbog njega, ili ga zahtevati tako apsolutno da odbacujem i prezirem religiju, vrlinu i razum, koji su po svojoj prirodi kvaliteti mnogo većeg savršenstva, samo zato što nedostaje elegancija ličnosti: ovo je sigurno neskladno, bilo sa mudrim čovekom ili dobrim hrišćaninom. I možda je previše dobrodušno zaključiti da takve osobe pod svojim brakom misle bilo šta više nego da zadovolje svoje telesne apetite; za čije zadovoljenje, kako nas uče, nije bio određen.“

„Na sledećem mestu, što se tiče sreće. Svetska razboritost, možda, zahteva izvesnu pažnju po ovom pitanju; niti ću je apsolutno i potpuno osuditi. Kako je svet uređen, zahtevi bračnog stanja i briga o potomstvu zahtevaju malo obzira prema onome što nazivamo okolnostima. Pa ipak, ova odredba je znatno povećana, iznad onoga što je zaista neophodno, ludošću i sujetom, koje stvaraju mnogo više potreba nego što je to prirodno. Oprema za ženu i veliko bogatstvo za decu, po običaju su upisani na listu neophodnih stvari; a da bi se one stekle, sve što je zaista čvrsto i slatko, i vrlinsko i religiozno, zanemaruje se i previđa.“

„I to u mnogim stepenima; poslednji i najveći od njih izgleda jedva različiv od ludila; — mislim na to kada se osobe sa ogromnim bogatstvom ugovaraju sa onima koji su im, i moraju biti, neprijatni — sa budalama i lopovima — kako bi povećale imanje koje je već veće čak i od zahteva njihovih zadovoljstava. Sigurno takve osobe, ako neće biti smatrane ludima, moraju priznati, ili da nisu sposobne da okuse slatkiše najnežnijeg prijateljstva, ili da žrtvuju najveću sreću koje su sposobne za uzaludne, nesigurne i besmislene zakone vulgarnog mišljenja, koji duguju svoju snagu kao i svoj temelj ludosti.“

Ovde je Olvorti završio svoju propoved, koju je Blajfil slušao sa najdubljom pažnjom, mada ga je koštalo izvesnog truda da povremeno spreči malo uznemirenje mišića. Sada je hvalio svaki deo onoga što je čuo sa toplinom mladog sveštenika, koji ima čast da ruča sa episkopom istog dana kada se njegova svetlost popela na propovedaonicu.

________________________________________

Poglavlje XIII. — Kojim se završava prva knjiga; primerom neblagodarnosti, koji će, nadamo se, delovati neprirodno.

Čitalac, iz onoga što je rečeno, može zamisliti da je pomirenje (ako se uopšte može tako nazvati) bilo samo pitanje forme; stoga ćemo ga preskočiti i požuriti na ono što se sigurno mora smatrati suštinskim pitanjem. Doktor je upoznao svog brata sa onim što se dogodilo između gospodina Olvortija i njega; i dodao je sa osmehom: „Obećavam vam da sam vas podmićio; štaviše, apsolutno sam želeo da vam dobri gospodin ne oprosti: jer znate da bih, nakon što je dao izjavu u vašu korist, sa sigurnošću mogao da se usudim na takav zahtev osobi njegove naravi; i bio sam spreman, kako zbog vas tako i zbog sebe, da sprečim i najmanju mogućnost sumnje.“ Kapetan Blajfil tada nije obraćao ni najmanju pažnju na to; ali je kasnije to veoma značajno iskoristio. Jedna od maksima koju je đavo, prilikom kasnije posete zemlji, ostavio svojim učenicima, jeste da, kada ustanete, šutnete stolicu ispod sebe. Jednostavno rečeno, kada ste stekli bogatstvo zahvaljujući dobrim uslugama prijatelja, savetuje vam se da ga se rešite što je pre moguće. Da li je kapetan postupao po ovoj maksimi, neću sa sigurnošću utvrditi: za sada možemo sa sigurnošću reći da se njegovi postupci mogu sasvim opravdano izvesti iz ovog đavolskog principa; i zaista je teško pripisati im bilo koji drugi motiv: jer čim je osvojio gospođicu Bridžit i pomirio se sa Olvortijem, počeo je da pokazuje hladnoću prema svom bratu koja se svakodnevno povećavala; sve dok konačno nije prerasla u grubost i postala veoma vidljiva svima. Doktor mu se nasamo žalio zbog ovog ponašanja, ali nije mogao da dobije drugo zadovoljstvo osim sledeće jasne izjave: „Ako vam se nešto ne sviđa u kući mog brata, gospodine, znate da ste slobodni da to prestanete.“ Ova čudna, okrutna i gotovo neobjašnjiva neblagodarnost kapetana, potpuno je slomila srce jadnog doktora; jer neblagodarnost nikada tako duboko ne probija ljudska prsa kao kada dolazi od onih u čije ime smo krivi za prestupe. Razmišljanja o velikim i dobrim delima, kako god da ih prihvate ili uzvrate oni u čiju korist su učinjena, uvek nam pružaju izvesnu utehu; ali kakvu ćemo utehu dobiti pod tako teškom nesrećom kao što je nezahvalno ponašanje našeg prijatelja, kada nam naša ranjena savest istovremeno leti u lice i prekoreva nas što smo je uočili u službi nekoga tako bezvrednog! Gospodin Olvorti je lično razgovarao sa kapetanom u ime svog brata i želeo je da zna kakvu je uvredu doktor počinio; kada je tvrdokorni zlikovac imao podlosti da kaže da mu nikada neće oprostiti uvredu koju je pokušao da mu nanese u njegovu korist; koju je, rekao je, iscrpio iz njega i koja je takva okrutnost da se ne sme oprostiti. Olvorti je govorio veoma ponosno o ovoj izjavi, koja, kako je rekao, nije prikladna ljudskom biću. Zaista je izrazio toliko negodovanja zbog neumoljivog temperamenta da se kapetan konačno pretvarao da su ga njegovi argumenti ubedili i otvoreno je tvrdio da se pomirio.

Što se tiče mlade, ona je sada bila na medenom mesecu i toliko je strastveno volela svog novog muža da joj se nikada nije činilo da je pogrešio; a njegovo nezadovoljstvo prema bilo kojoj osobi bilo je dovoljan razlog za njenu odbojnost prema istoj. Kapetan se, na nagovor gospodina Olvortija, spolja, kao što smo rekli, pomirio sa svojim bratom; ipak, ista ogorčenost je ostala u njegovom srcu; i nalazio je toliko prilika da mu lično nagovesti to, da je kuća konačno postala nepodnošljiva za jadnog doktora; i on je radije izabrao da se podnese svim neprijatnostima koje bi mogao da naiđe na svetu, nego da duže trpi ove surove i nezahvalne uvrede od brata za koga je toliko mnogo učinio. Jednom je nameravao da upozna Olvortija sa celim; ali nije mogao da se natera da se podnese priznanju, kojim je morao da preuzme na sebe toliki deo krivice. Osim toga, što je goreg čoveka predstavljao svog brata, to će većom izgledati njegova sopstvena uvreda Olvortiju, i toliko će veća, imao je razloga da zamisli, biti njegova ogorčenost. Stoga se pretvarao da je to neki poslovni izgovor za njegov odlazak i obećao da će se uskoro vratiti; i oprostio se od brata sa tako dobro prikrivenim zadovoljstvom da je, dok je kapetan odigrao svoju ulogu sa istim savršenstvom, Olvorti ostao potpuno zadovoljan istinom o pomirenju. Doktor je otišao direktno u London, gde je ubrzo nakon toga umro od slomljenog srca; bolesti koja ubija mnogo više ljudi nego što se generalno zamišlja i koja bi imala pravo da zauzme mesto na listi smrtnih slučajeva, da se u jednom slučaju ne razlikuje od svih ostalih bolesti – naime, nijedan lekar je ne može izlečiti. Sada, nakon najpažljivijeg istraživanja prošlih života ove dvojice braće, nalazim, pored gore pomenute proklete i paklene maksime politike, još jedan razlog za kapetanovo ponašanje: kapetan je, pored onoga što smo već rekli o njemu, bio čovek velikog ponosa i žestokosti i uvek se prema svom bratu, koji je bio drugačije boje kože i kome su obe ove osobine uveliko nedostajale, ophodio sa krajnjim izgledom superiornosti. Doktor je, međutim, imao mnogo veći udeo učenja i mnogi su ga smatrali boljim razumom. Kapetan je to znao i nije mogao da podnese; jer iako je zavist u najboljem slučaju veoma zloćudna strast, njena gorčina se znatno pojačava mešanjem sa prezirom prema istom objektu; i veoma se plašim da će, kad god se obaveza spoji sa ovim dvoje, negodovanje, a ne zahvalnost, biti proizvod sva tri.

Izvor

Henri Filding, O istoriji Tom Jonesa, nahoče deteta ( Knjiga II, 1-10)