Karl Kraus, Poslednji dani čovečanstva

odlomak iz tragedije u pet činova s predigrom i epilogom


V. ČIN

54. prizor



Gunđalo za pisaćim stolom. Čita.

Deset miliona umirućih optužuju me što još živim, ja koji sam imao oči da tako vidim svet i čiji ga je pogled pogodio tako da je postao onakvim kakvim sam ga video. Ako je od neba bilo pravedno da se desilo, onda je ipak bilo nepravedno prethodno me ne uništiti! Jesam li ja zaslužio to ispunjenje svoga smrtnog straha od života? Šta mi to urasta u moje noći? Zašto sam samo ja bio odabran rehabilitovati Terzita, ali ne i obeščastiti Ahila? Zašto mi nije dana telesna snaga da greh ovog planeta srubim jednim udarcem sekire? Zašto mi nije dana misaona snaga da osramoćeno čovečanstvo prisilim da krikne? Zašto moj protupovik nije jači od ove bezdušne komande koja je imala moć nad dušama zemaljskog kruga? Čuvam dokumente za doba koje ih više neće shvatiti, ili živi tako daleko od danas te će reći da sam bio krivotvoritelj. Ali ne, neće doći vreme da se to kaže. Jer njega neće biti. Ja sam napisao tragediju čiji je junak što propada čovečanstvo; čiji tragični konflikt smrtno završava kao sukob sveta s prirodom. Ah, budući da ova drama nema drugog junaka nego čovečanstvo, nema ona ni slušaoca! Ali od čega propada moj tragični junak? Je li poredak sveta bio jači od njegove ličnosti? Ne, poredak prirode bio je jači od poretka sveta. On se slama od laži: u starim životnim formama potvrditi ne-bit zbog koje je izgubio stari sadržaj svoga čoveštva. Biti trgovac i heroj i morati biti ovo da bi ostao ono. On propada od stanja koje je na njega delovalo ujedno kao opojnost i prisila. Ima li krivaca? Ne, inače bi postojali osvetnici, inače bi se heroj čovečanstvo branio protiv prokletstva da bude rob svojih sredstava i mučenik svoje nužnosti. Ako se pak životno sredstvo hrani svrhom života, zahteva ono tada služenje sredstvu smrti kako bi još otrovalo one što preživljavaju. Ako bi postojali krivci, obranilo bi se čovečanstvo od prisile da u tu svrhu bude herojem! Pojedincima koji su to zapovedili odgovorilo bi jedinstvo. Ali oni nisu tirani. Njihov je duh skrojen od duha mase. Svi smo mi pojedinačni. Mi imamo svako svoju bol, a drugi od toga ne izgara. A mi ne izgaramo od kontrasta što ga naša žrtva svakodnevno tvori naspram dobiti drugoga, užasne dobiti drugoga. Tirani su umakli pred stravom. Ali mi bismo sebi uvek iznova svoje tirane nadomeštali iz nas samih. Sve nas naime tera šuplja reč, ali ne vladareva, nego od stroja. Od kakve je koristi bio revolver protiv stroja? Revolver ne daje primer protiv stroja kao luk protiv tiranina. Mi smo tu stvar izumili, a ono što nam preti s leđa nije strojnica nego pusto čudo da ona postoji. Ne njena pretnja, već njeno postojanje koči odluku. Kako bi tu mogla iskrsnuti protiv komanda koja bi nas ponukala da razbijemo svoja oružja! Mogu li ja govoriti za govornicom Evrope?

         Tako biste vi dalje morali umirati za nešto što zovete čast ili Bukovina, o čemu ne znate šta je to, ali što je opet samo oružje. Za šta ste umrli? Da ste svi skupa imali dovoljno duha da oćutite kontraste, sačuvali biste telo. Kakvo preziranje smrti! Zašto biste prezirali ono što ne poznajete? Zasigurno preziremo život koji ne poznajemo. Vi ga tek upoznajete ako vas slučajnost šrapnela nije sasvim usmrtila, ili ako vas napadne komandirana zver s penom na ustima, pre toga čovek kao i vi, a vi imate minutu svesti da sada stojite na pragu. I onda vam se komandujuća zver usudi prigovoriti da ste prezreli smrt? A vi niste iskoristili tu minutu da svome pretpostavljenom doviknete da on nije pretpostavljeni Bogu, koji bi mu mogao stvoriti to da stvoreno učini nestvorenim? Ne, vi ste njemu, s Bogom, dopustili da vas preko praga potera onamo gde počinje tajna čiju izdaju ne bi mogla dosegnuti nikakva zemaljska država! Prema kojoj svako šalje svoje heroje, niko svoje špijune! A tek da ste u trenutku žrtve znali za dobit koja uprkos žrtvi, ne, nego sa žrtvom raste, toveći se njome! Jer nikad, do rata strojeva bez pobednika, nije bilo tako bezbožne ratne dobiti, a vi, pobeđujući ili pobeđeni, izgubili ste rat koji je dobit vaših ubica. Vaših kukavičkih, tehnički uznapredovalih ubica koji samo na udaljenosti od poprišta svoga čina mogu ubijati i živeti. Kako, ti verni pratioče moje reči, s čistom verom okrenut prema nebu umetnosti, s tihom naukom prislanjajući uho na njeno srce, ti si morao onamo? Vidieo sam te onog dana kad si krenuo u rat. Kiša i prljavština ove domovine i njena bezočna muzika bile su rastanak kad su vas strpali u stočna kola! Vidim tvoje bledo lice u toj orgiji izmeta i laži, u tom stravičnom pozdravu jedne stanice   odakle se ljudski materijal odašilje rečju moći koja je razularila tela i sputala duhove, a osuđeni život pretvorila u dečiju izbu u kojoj se igraju čuvari stoke! Ti nisi izgledao poput takvih. Kako li već nisi mogao umreti od toga da si morao doživeti taj start spram kojega se Wallensteinov tabor uistinu doima kao hala “Palasthotela”! Jer prljav biva strojni čovek pre nego što postane krvav. Tako je započeo tvoj put u Italiju, ti istraživaču umetnosti. A ti, plemenito pesničko srce koje si između glasova merzera i ubica bilo predano tajni jednog vokala – četiri godine svoga proleća proveo si pod zemljom da isprobaš buduće prebivalište? Šta li si tamo imao tražiti? Čekati dok ne dođe komadić granate? Dokazati da je tvoje telo otpornije na učinkovitost “Schneider-Creuzota”1 od tela Torinca na “Škodu”2? Kako, pa mi smo trgovački putnici tvornicâ oružja koji svojim ustima ne trebaju posvedočiti temeljitost svoje firme, nego svojim telom malovrednost konkurencije?

       Gde je bilo mnogo putnika, biće mnogo onih koji šepaju! Neka si oni prodajna područja pretvore u bojna polja. Ali da su imali i moć da one s višom kakvoćom prisile na služenje lopovluku – nikad se đavo ne bi usudio takvo učvršćenje svoje vlasti smatrati zamislivim. I da mu se u prvoj godini rata, u koji je narode poterao kao janje na klanje da njegov posao obavljaju s više duše, prišapnulo da će već u prvoj godini jedna naftna rafinerija od sveukupna deoničkog kapitala postići 137 postotaka čiste ratne dobiti, “David Fanto” 73 posto, a “Kreditanstalt” 19,9 miliona čiste dobiti, te da će lihvari mesom i šećerom i alkoholom i voćem i krompirima i maslacem i kožom i gumom i ugljenom i gvođžđem  i vunom i sapunom i uljem i tintom i oružjem biti stostruko obeštećeni za obezvređivanje tuđe krvi – đavo bi tada progovorio reč u korist mira s odricanjem! I za to ste vi četiri godine ležali u blatu i vlazi, za to je bio otežan pozdrav koji je hteo stići do vas, zaustavljena knjiga koja vas je htela utešiti. Oni su žeeli da vi ostanete živi jer se na svojim berzama još nisu dovoljno nakrali, u svojim novinama još nisu dovoljno nalagali, u svojim kancelarijama  još nisu dovoljno maltretirali, još nisu čovečanstvo sa svih strana šibali, u svim se svojim prigodama i delatnostima još nisu dovoljno pozivali na rat za svoju nesposobnost i svoje opako veselje, da ih njihov zločin ispriča – oni još uvek nisu sav taj tragični karneval u kome su muškarci umirali pred očima ženskoga ratnog izvestioca, a mesari postajali filozofi honoris causa, otplesali do razlaza i posta! Kako, vi ste nedeljama ležali pod minama; pretile su vam lavine; visili ste 3000 metara visoko između topovske paljbe neprijatelja i strojničke vatre “vlastitih” – reč vredna veleizdaje –; bili ste izloženi mukama stostruko dužim od onih kakvima su izloženi zločinci, počesto bez poslednjega osuđeničkog obroka; morali ste proživeti svu raznolikost smrti u sudaru organizma i stroja, prolazeći kroz razorne mine, zapreke od bodljikave žice, ježeve, dumdum-metke, bombe, plamenove i plinove te sveg pakla unakrsne paljbe – jer ludilo i zelenaštvo na vama još nisu do kraja iskalili svoj kukavički bes? A vi ste u takvoj izručenosti trebali ostati “vojno sposobni” jer čovečanstvu za opljačkanu mu maštu još nije bilo ucepljeno dovoljno sifilisa? A vi vani i mi unutra, mi trebamo još duže zuriti u grob što smo ga sebi na višu zapoved morali iskopati – kako je srpskim starcima bilo zapoveđeno, a nije zapoveđeno ni iz kojeg drugog razloga osim toga što su bili Srbi i još na životu, dakle sumnjivi! O, kad bi barem čovek, ako je zdrav i čitav, pa bio i iznakažen, osiromašen, ostario, umakao iz te pustolovine i čarolijom neke najviše odmazde dobio snagu da njih, stalno preživljavajuće kolovođe svetskog zločina pojedinačno pozove na odgovornost, da ih zatvori u njihove crkve, pa neka tamo, baš kao što su i oni činili srpskim starcima, svaki deseti izvuče svoj smrtni zgoditak! Ali onda ne ubijati – ne, šamarati! I ovako osloviti: Šta, vi niste znali, vi, momci, niste ni slutili da bi posledice objave rata među milionima mogućnosti jeze i rugla bile i takve da deca nemaju mleka ni konji zobi i da se još daleko od pucnja može oslepiti od metilalkohola, ako bi to bilo zaključeno u ratnom planu zelenaštva? Kako, vi niste odmerili nesreću jednog sata višegodišnje zarobljeničke patnje?

        Jednog uzdaha čežnje i uprljane, rastrgane, pokošene ljubavi? Niste čak bili sposobni za predodžbu koje su paklenosti otvorene minutom mukâ majčinskog osluškivanja noćima i danima, toga dugogodišnjeg čekanja herojske smrti? I niste osetili kako je tragedija postala lakrdija, istodobnošću novog zla i zaluđenosti starim formama opereta, jedna od onih gadnih novovekih opereta čiji je tekst inzult, a muzika tortura? I vi niste osetili da je vaša najmanja zapoved, čak samo zadnja posledica vaše najmanje zapovedi, pa bila to samo stupidnost koja bi iz vašeg okruga otežavala beg što je vaše kancelarije za ratni nadzor, urede za izdavanje pasoša, kancelarije za tumačenje pasoša, kancelarije za putovničke klauzule, kancelarije za odobravanje prelaska granice, mesne komande i komande za graničnu zaštitu izazvao jedne protiv drugih da jedni druge zbunjuju – niste osetili da bi najmanja mera vaše opsednutosti utisnula ljudskom dostojanstvu neizbrisivu ljagu? I vi ste prevideli da kad biste sve ljude obukli u uniformu, da bi oni tada svi jedni drugima neprestano morali salutirati? I niste primetili da je ta kretnja jednog dana, iznenada, bila još samo dodir čela koji se ticao sumnje u uzajamni razum? I da je klimanje glavom drhtavih invalida bilo namenjeno vama, samo vama? I niste odustajali od traćenja vremena vaše na slom osuđene slave koja je uprkos tome stalno kinjila svet? Kako, vi tamo, vi ubijani, niste ustali protiv toga poretka? Protiv toga sistema ubistva i ekonomije koja je život za svu budućnost morala osuditi na izdržavanje, koja je zastrla svaki izgled i najmanju potrebu za srećom izručila mržnji nacija? Besmisleno se besnilo u ratu i bezrazložno se besnilo protiv svakoga jer je bio rat! Siromaštvo, glad i ruglo natrpano na prognane i nastanjene, a sve čovečanstvo konfinirano iznutra i izvana. A državnici, jedini u strmoglavom vremenu pozvani suspregnuti bestijalni poriv čovečanstva, oni su ga razularili! U miru spremna na ubistvo životinja i dece, kukavička je životna mržnja posegnula za strojem da pohara sav rast. Histerija u zaštiti tehnike nadvladava prirodu, papir zapoveda oružju. Invalidima su nas učinili rotacijski strojevi pre nego što su postojale žrtve topova. Zar nisu sva carstva mašte bila evakuisana kad je onaj manifest objavio rat nastanjenoj zemlji?

      Na kraju bijaše reč. Onome čiji je duh ubijen nije preostalo ništa do poroditi delo. Slabići su ojačali da nas stave pod žrvanj napretka. A to je uzmogao on3, sâm on koji je sa svojim bludom pokvario svet! Nije baš da je štampa pokrenula strojeve smrti – ali nam je izdubila srce toliko da više ne možemo zamisliti kako bi to bilo: to je njegova ratna krivnja! A sladostrasno vino njegove razvratnosti pili su svi narodi, i kraljevi zemlje bludničili su s njim. A on mu je govorio, taj apokaliptički jahač, koga sam nekad, dugo pre nego što je to učinio, video kako juri nemačkim carstvom. Prošlo je desetljeće otkako sam znao da je njegovo delo ispunjeno. “On napreduje punom parom u svim ulicama. Njegovi brkovi sežu od izlaska do zalaska i od juga prema severu. ‘A jahaču bijaše dana moć da zemlji oduzme mir i da jedni druge zadave.’”4 A ja sam ga video kao zver s deset rogova i sedam glava i jednom njuškom nalik na lavlje ždrelo. “Klanjali su se zveri i govorili: ko je jednak zveri? I ko je kadar sporiti se s njome? Dana joj je njuška da govori velike stvari.”5 A mi propadosmo po njemu i po kurvi babilonskoj koja nas je na svim jezicima sveta nagovarala da smo jedni drugima neprijatelji i da treba biti rata! A vi žrtvovani niste ustali protiv toga plana? Niste se branili protiv prisile da umirete i protiv zadnje slobode: da budete palikuće i ubice? Protiv đavolskog dela koje je značilo izvršiti žrtvovanje strigačima ovaca čak pod zastavama ćudorednog patosa! Koje zlorabi Boga da stekne njegovo svedočanstvo za krvavu mijenu! Sva suverena prava i životne vrednote u bescenje prodani ideji materije. Dete u majčinoj utrobi obavezano imperativu mržnje, a slika ove borbene muškosti, pa čak i te negujuće ženskosti, oklopljena tela s gas-maskama kao slika horde izmaštanih životinja, na užas predana potomstvu. Crkvenim zvonima pucali na vernike, ne okajavši pred oltarima topove! I u svemu tome slava i domovina? Da, vi ste doživeli domovinu pre nego što ste za to umrli! Domovinu od onog trenutka kada ste u znojnom i pivskom zraku predvorja morali čekati razodjeveni za herojsku smrt, dok su oni odmeravali ljudsko meso i prisiljavali ljudske duše na najbezbožniju zakletvu. Goli ste bili, kao samo pred Bogom i ljubljenom, pred komisijom živodera i svinja! Sram, stid za telo i dušu trebao vas je uskratiti domovini! Svi smo mi videli tu domovinu, a sretniji među nama, koji su od nje uzmogli pobeći, videli su je još u liku bahata graničara. Videli smo je u svim oblicima žudnje za moći oslobođena roba i okretnosti ucenjivača željna napojnice. Samo što je mi drugi nismo morali doživeti u liku neprijatelja, istinskog neprijatelja koji je vas strojnicom terao pred strojnicu. Ali ako smo je i videli samo u portretima tih odvratnih generala koji su se tokom celog velikog doba, umesto luksuznih dama, oglašavali u pozorišno-žutoj štampi kao znak da se u svetu uvek ne samo bludniči nego da se i ubija – zbilja, čeznuli smo za trenutkom zatvaranja toga krvavog bordela! Kako, vi tamo, vi ubijani, vi izvarani, niste ustali protiv tog pogona? Podnosili ste slobodu i lagodan život štampanih stratega, parazita i lakrdijaša kao svoju nesreću i svoju prisilu? I znali ste da su za vaše muke oni dobijali odličja? Niste im slavu pljunuli u lice?

       Ležali ste u ranjeničkim vozovima koje se taj ološ drznuo opisati? Niste se otrgnuli, niste dezertirali u sveti rat da nâs pozadi oslobodite od smrtnog neprijatelja koji nam je svakodnevno punio mozak bombama laži? I umirali ste za taj posao? Proživljavali užas da produžite naš užas, od kojega smo ovde soptali između zelenaštva i nevolje te između mučnih suprotnosti tovljene bahatosti i bezglasne nesvestice. O, vi ste imali manje osećaja za nas negoli mi za vas, koji smo svaki trenutak ovih godina što su vam ih oni istrgnuli iz života od njih hteli stostruko zahtevati natrag i koji smo za vas uvek imali samo pitanje: Kako ćete izgledati ako to preživite! Ako umaknete zadnjem cilju slave da hijene postanu turističkim vodičima, licitirajući vaše grobove kao znamenitosti! Oboleli, osiromašeni, poludeli, ušljivi, izgladneli, skončali, pali za uzdizanje turizma – taj usud svih nas! Oni su vašu kožu nosili na prodaju – ali je i od naše njihov životni smisao skrojio svoju lisnicu. Ali vi ste imali oružje – i niste krenuli u ovu pozadinu? I niste se okrenuli s onog polja sramote u najpošteniji rat da izbavite nas i sebe? I ne ustajete kao mrtvi iz svojih jama da pozovete bagru na odgovornost, da im se pojavljujete u snu iskrivljena lica kakvo ste nosili u času uminuća, s nesjajnim očima vašega herojskog čekanja, s nezaboravnom maskom na koju je vaša mladost bila prokleta tom režijom ludila! Stoga ustanite i stupite pred njih kao herojska smrt – da zapovedajući kukavičluk života konačno upozna njena obeležja, da joj gleda u oči celoga života! Trgnite ih iz sna svojim smrtnim krikom! Ometajte njihovu nasladu pojavom svojih patnji! Oni su mogli grliti žene u noći nakon dana u kojem su vas zadavili! Spasite nas od njih, od mira koji nam donosi kugu njihove blizine! Spasite nas od nesreće da se rukujemo s auditorima koji su se vratili kućama i da se susrećemo s krvnicima u civilnom zvanju. Jer savest te niske okrutnosti, kojoj sputavanje mašte nije oduzeto strašću, već samo mehanikom, tako će se brzo oporaviti za dnevni rad kao što je sebe iz banalnosti prošlosti poslala u ubijanje. Upomoć, vi ubijeni! Stojte uza me, da ne moram živeti među ljudima koji su iz častohleplja ili po nagonu za samoodržanjem davali zapoved da srca prestanu kucati, a da majkama pobeli kosa! Tako mi živoga Boga – ova će sudbina ozdraviti samo čudom! Vratite se! Pitajte ih šta su to učinili s vama! Šta su učinili kad ste od njih patili pre nego što ste od njih umrli! Šta su učinili u vašim galicijskim zimama! Šta su učinili one noći kad telefonirajuće komande nisu s vašega mesta dobile nikakav odgovor. Jer napred je sve bilo mirno. I samo su kasnije videli kako ste vi skrušeno stajali tu, čovek do čoveka, puška spremna za pucanj. Jer vi niste pripadali onima koji su prešli, ni onima koji su išli natrag, a njih je, jer su se smrzavali, otac vojnika morao grejati vatrom iz strojnice. Vi ste držali svoje položaje i niste koraknuvši natrag upali u ubojičku jamu svoje domovine. Pred vama neprijatelj, za vama domovina, a nad vama večne zvezde! I niste odmaglili u samoubistvo. Vi niste umrli za domovinu, niste umrli od domovine; ni od neprijateljeve municije, ni od vlastite – vi ste stajali i umrli od prirode. Kakve li slike istrajnosti! Kakve li Kapucinske grobnice!

       Za oružje sposobni leševi, protagonisti habsburškoga smrtnog života, zbijte svoje redove i pojavite im se u snu! Probudite se iz ove ukočenosti! Koraknite napred! Istupi napred, ti dragi priznavatelju duha, i zahtevaj od njih svoju skupocenu glavu! Ti – gde si ti koji si umro u bolnici? Poslali su mi odande natrag moj zadnji pozdrav s obavešću: “Otpremljen. Prebivalište nepoznato.” Korakni napred da im kažeš gde si i kako je tamo i da se nikad više ne bi hteo dati upotrebiti za to! I ti tamo s licem na koje si bio osuđen u poslednjoj minuti, kada se komandirana zver, s penom na ustima, pre toga možda čovek kao ti, strovalila u tvoj rov – istupi napried! Ne to što si morao umreti – ne, nego to što si to morao doživeti čini ubuduće grehom sve spavanje i svekoliku smrt u postelji. Ne vašu smrt – vaš doživljaj ja želim osvetiti na onima koji su vam to natovarili! Ja sam ih oblikovao kao sene koje oni jesu i koje su hteli obući u laž privida! Ja sam s njih svukao meso! Ali mislima njihove gluposti, osećajima njihove pakosti, stravičnom ritmu njihove ništavnosti dao sam tela i puštam ih da se kreću. Kad bi se glas ovoga vremena sačuvao u fonografu, vanjska bi istina kaznila unutarnje laži, a uho ni nju ni njih ne bi prepoznalo. Tako vreme čini biće neprepoznatljivim i odobrilo bi amnestiju najvećem zločinu koji je ikad bio počinjen pod suncem, pod zvezdama. Ja sam spasio biće i moje je uvo čulo zvuk delâ, moje je oko otkrilo kretnju govorâ, a moj je glas, gde god je samo ponavljao, citirao tako da je osnovni ton ostao zapamćen za sva vremena.

a meni dopustite da govorim svetu koji još ne zna

kako su se stvari dogodile. Tako ćete čuti

o putenim, krvavim i protunaravnim činima,

o znacima božanskoga suda, o slučajnim umorstvima,

o smrtima na poticaj himbe i nametnuta razloga,

i, u ovom raspletu, o krivo shvaćenim namerama

koje su pale na glavu začetnicima. Sve to ja mogu

po istini kazati.6

     A ako vremena više ne čuju, čulo je ipak jedno biće ponad njih! Ja nisam učinio ništa do skratio tu ubojitu kvantitetu koja se u svojoj neizmernosti pozivala na nestalnost vremena i novina. Sva je njihova krv ipak bila samo tinta – a sada će se pisati krvlju! Ovo je svetski rat. Ovo je moj manifest. Sve sam zrelo odvagnuo.7 Tragediju koja se raspada na prizore čovečanstva u raspadanju uzeo sam na sebe da je čuje duh koji neka se smiluje žrtvama, pa makar se čak za svu budućnost odrekao povezanosti s ljudskim uhom. On neka primi osnovni ton ovog vremena, eho moje strašne mahnitosti po kojoj sam sukriv za ove šumove. On neka to prizna kao otkupljenje!



S nemačkog preveo Sead Muhamedagić.

Uredili Josip Pandurić i Damjan Lalović.
izvor 
__________________________________

Beleške:

1  Francuski proizvođač oružja (op. prir.).

2  Najveći proizvođač oružja u Austro-Ugarskoj u Prvom svetskom ratu (op. prir.).

3  Aluzija na Moriza Benedikta, urednika Neue Freie Presse, uticajnog bečkog dnevnog lista koji je Krausu simbol ratnog huškanja i glavna meta njegove bespoštedne kritike i satire (op. prir.).

4  Iz: Karl Kraus, "Apokalypse. Offener Brief an das Publikum" ("Apokalipsa. Otvoreno pismo javnosti"), Die Fackel, X, br. 261/262,  1908, str. 1-14 (op. prir.).

5  Ibid. (op. prir.).

6  William Shakespeare, Hamlet, 5.2, stihovi 384-391, u: Tragedije, preveo i priredio Mate Maras, Matica hrvatska, Zagreb 2006, str. 540 (op. prir.).

7  Iz ratnog manifesta "Mojim narodima" cara Franje Josipa 1914. (op. prir.).