19.05.2020.

Dejvid Selindžer, Lovac u žitu ( 11,12,13, 14 )



11

        Iznenada, dok sam išao ka foajeu, ponovo mi je pala na pamet Džejn Galager. Nikako da je izbijem iz glave. Seo sam na neku fotelju izbljuvanog izgleda u foajeu i mislio na nju i Stredletera kako sede u onim prokletim Ed Benkijevim kolima i, mada sam bio poprilično siguran da joj ga stari Stredleter nije strpao - znam ja Džejn kako diše - ipak nisam mogao da je izbijem iz glave. Stvarno sam je znao kako diše. Mislim, pored čekersa, volela je raznorazne sportove i, kad sam je upoznao, čitavo leto smo gotovo svakog jutra zajedno igrali tenis, a skoro svakog popodneva golf. Stvarno sam je intimno upoznao. Ne mislim fizički ili nešto - ali bili smo stalno zajedno. Ne moraš uvek da insistiraš na seksu da bi upoznao neku devojku.

       Kako sam je upoznao - taj njen pinč-doberman navikao se da prelazi kod nas, da bi se olakšao na našem travnjaku, što je moju majku strašno iznerviralo. Nazvala je njenu majku i digla galamu oko toga. Ona ume da digne popriličnu galamu oko takvih stvari. Šta se onda desilo - posle nekoliko dana video sam Džejn kako potrbuške leži pored klupskog bazena, pa sam je pozdravio. Znao sam da živi u kući pored naše, ali nikada pre toga nisam razgovarao s njom ili nešto. Međutim, samo me ledeno odmerila kad sam je tog dana pozdravio. Polomio sam se ubeđujući je da je meni prokleto svejedno gde će njen ker da se olakša. Što se mene tiče, komotno je mogao da to obavlja i u dnevnoj sobi. Sve u svemu, posle toga smo Džejn i ja postali prijatelji i sve. Već istog popodneva igrao sam sa njom golf. Izgubila je osam loptica, sećam se. Osam. Polomio sam se dok sam je naterao da bar otvori oči kad zamahne da udari loptu. Neizmerno sam, ipak, poboljšao njenu igru. Ja dosta dobro igram golf. Kad bih vam rekao sa koliko prolazim, teško da biste mi poverovali. Jednom je čak trebalo da me snimaju za neki kratkometražni film, ali sam se u poslednjem trenutku predomislio. Mislio sam da bi neko ko toliko mrzi filmove kao ja ispao krajnje dvoličan kad bi dopustio da ga strpaju u neki kratkometražni film.

      Čudna devojka, ta Džejn. Ne bih je baš opisao kao striktno lepu. Međutim, stvarno me bacala u nesvest. Imala je neka neverovatno pokretljiva usta. Mislim, kad je govorila i uzbuđivala se zbog nečega, usta su joj kao išla u pedeset pravaca, usne i sve. To me obaralo. I nikada ih, u suštini, nije sasvim zatvarala, ta svoja usta. Uvek su bila malčice otvorena, posebno kad bi zauzela poziciju za udarac u golfu, ili kad bi čitala knjigu. Stalno je čitala, i to veoma dobre knjige. Čitala je masu poezije i sve. Ona je bila jedina, osim moje porodice, kojoj sam ikad pokazao Elijevu rukavicu za bezbol, sa svim onim pesmama ispisanim na njoj. Nikada nije upoznala Elija, jer je to bilo prvo leto koje je provodila u Mejnu - pre toga je išla na Kejp Kod - ali dosta sam joj pričao o njemu. Interesovale su je takve stvari.

      Moja majka je nije preterano volela. Mislim, bila je ubeđena da je Džejn i njena majka ignorišu ili nešto, jer joj se ne javljaju kad se sretnu s njom. Često ih je viđala u mestu, zato što se Džejn često vozila sa svojom majkom u tom njihovom otvorenom 'lasalu'. Nije čak ni smatrala da je Džejn lepa. Ali ja jesam. Jednostavno mi se sviđalo kako izgleda, to je sve.

       Sećam se jednog popodneva. Bio je to jedan jedini put kad smo stara Džejn i ja došli u priliku da se kao smuvamo ili nešto. Bila je subota i napolju je pljuštalo kao ludo, a ja sam bio kod nje, na verandi - imali su tu veliku ograđenu verandu. Igrali smo čekers. Navikao sam bio da je povremeno zadirkujem što ne pomera svoje kraljeve iz zadnjeg reda. Ali nisam je baš preterano zadirkivao. Nikada nisam bio raspoložen da je preterano zadirkujem. U suštini, najviše volim kad možeš do besvesti da zadirkuješ neku devojku ako ti se pruži prilika, ali ima nešto čudno u tome. Ja najmanje volim da zadirkujem devojke koje mi se najviše sviđaju. Ponekad mi se čini da bi one volele da ih čovek zadirkuje - u suštini, znam da bi volele - ali teško je početi ako ih već prilično dugo poznaješ, a nisi ih nikad zadirkivao. Sve u svemu, rekao sam vam kako smo tog popodneva Džejn i ja bili vrlo blizu toga da se smuvamo. Strahovito je pljuštalo i mi smo bili napolju na njenoj verandi kad se najednom pojavio taj alkos za koga je njena majka bila udata i pitao Džejn ima li u kući cigareta. Nisam ga dobro poznavao, ali izgledao je kao da spada u one likove koji nikad ne bi razgovarali s tobom osim ako im nešto treba. Vrlo neprijatan lik.

     Sve u svemu, Džejn nije htela da mu odgovori kad je pitao ima li u kući cigareta. Onda je on ponovio pitanje, ali ona mu ni tada nije odgovorila. Samo je i dalje gledala u tablu. Na kraju je on ušao u kuću. Kad je nestao, pitao sam Džejn šta se, kog đavola, dešava. Tada nije htela čak ni meni da odgovori. Pravila se kao da se koncentriše na sledeći potez u igri ili nešto. A onda je, najednom, na tablu kamila suza. Na jedno od crvenih polja - ljudi moji, i sad je vidim. Samo je utrljala prstom u tablu. Ne znam zašto, ali to me užasno pogodilo. Šta sam onda uradio - prišao sam joj i naterao je da se pomeri na toj klupici za ljuljanje da bih mogao da sednem pored nje - u suštini, bukvalno sam joj seo u krilo. Onda je stvarno počela da plače, i znam samo da sam je ljubio -svuda - njene oči, nos, čelo, obrve i sve, njene uši - čitavo njeno lice osim usta. Nekako me nije pustila do usta. Sve u svemu, nikada nismo bili bliže da se smuvamo kao tada. Posle nekog vremena je ustala, ušla u kuću i obukla onaj njen crveno-beli džemper koji me bacao u nesvest, pa smo otišli u prokleti bioskop. Pitao sam je, usput, da li je Kadehi - tako se onaj alkos zvao - ikad pokušao da je smuva. Bila je još vrlo mlada, ali imala je neviđenu figuru, pa me ništa ne bi iznenadilo od tog skota Kadehija. Ali rekla je da nije. Nikada nisam provalio u čemu je stvar. Kod nekih devojaka bukvalno nikad ne provališ u čemu je stvar.

      Ne bih hteo da pomislite kako je ona bila frigidna ili nešto, samo zato što se nikad nismo povatali ili preterano ludirali jedno s drugim. Ni u kom slučaju. Na primer, stalno smo se držali za ruke. To ne zvuči kao nešto, svestan sam toga, ali fenomenalno je bilo držati se s njom za ruke. Kod većine devojaka, kad se s njima držiš za ruke, njihova ruka kao da utore u tvojoj, ili misle kako treba stalno da mrdaju rukom, kao da se boje da će ti biti dosadno ili nešto. Džejn je bila drukčija.

        Otišli bismo u prokleti bioskop ili negde i odmah bismo se uhvatili za ruke, i ne bismo se puštali sve do kraja filma. A nismo menjali položaj ili pravili od toga ne znam šta. Nikada čak nisi morao da brineš, sa Džejn, da li ti je ruka oznojena ili nije. Znao si samo jedno: da si srećan. I zaista si bio.

      Setio sam se još nečega. Jednom je, u tom bioskopu, Džejn uradila nešto što me stvarno oborilo. Prikazivao se žurnal ili nešto, i najednom sam osetio nečiju ruku na svom potiljku - bila je to njena ruka. Čudno je bilo uraditi tako nešto. Mislim, bila je još tako mlada i sve, a većina devojaka koje vidiš kako stavljaju ruku na nečiji potiljak obično imaju bar dvadeset pet ili trideset godina i obično to rade svojim muževima ili malom detetu - i ja to, recimo, uradim ponekad svojoj mladoj sestri, Febi. Ali ako je devojka još sasvim mlada i sve, a uradi tako nešto, to je toliko lepo da te jednostavno obori.

      Sve u svemu, o tome sam mislio dok sam sedeo u toj fotelji izbljuvanog izgleda u foajeu. Dobra stara Džejn. Svaki put kad bih se u mislima vratio na ono sa njom i Stredleterom u tim prokletim Ed Benkijevim kolima, došlo bi mi da poludim. Znao sam da ga ona nikad ne bi pustila do šesnaesterca, ali to me svejedno izluđivalo. Ne volim čak ni da pričam o tome, ako baš hoćete da znate.

      U foajeu gotovo da nikoga više nije bilo. Nije više bilo čak ni onih plavuša kurvinskog izgleda, i najednom mi je došlo da odem bestraga odatle. Bilo je suviše depresivno. A nisam bio umoran ili nešto. I tako sam se popeo u sobu i obukao kaput. Pogledao sam usput kroz prozor da vidim jesu li oni perverznjaci još u akciji, ali su sva svetla već bila pogažena. Ponovo sam se spustio liftom, uzeo taksi i rekao vozaču da me odveze do 'Ernija'. To je noćni klub u Grinič Vilidžu, u koji je moj brat D.B. često odlazio pre nego što je otišao u Holivud i prodao se. Ponekad je i mene vodio tamo. Erni je veliki debeli crnac koji svira klavir. Neviđen je snob i neće čak ni da razgovara s tobom, osim ako si neka veličina, slavna ličnost ili nešto, ali stvarno ume da svira klavir. Toliko je dobar da je gotovo nepodnošljiv, u suštini. Ne znam tačno šta hoću time da kažem, ali stvarno tako mislim. U svakom slučaju, volim da ga slušam kako svira, ali ponekad ti dođe da mu prevrneš prokleti klavir. Mislim da je to zato što ponekad, dok svira, zvuči baš kao tip koji neće da razgovara s tobom ako nisi neka veličina


12


   Taksi u koji sam ušao bio je prava olupina i vonjao je kao da je neko maločas obavio nuždu u njemu. Večito nalećem na takve izakane taksije, kad god nekud krenem noću. Da bude još gore, sve je bilo stravično tiho i pusto, iako je bila subota veče. Gotovo nikoga nije bilo napolju. Tu i tamo, mogao si da vidiš kako neki čovek i devojka prelaze ulicu, držeći se oko struka i sve, ili grupu likova opakog izgleda u društvu svojih devojaka, kako se svi uglas smeju kao hijene nečemu za šta bi mogao da se kladiš kako uopšte nije smešno. Njujork je grozan kad se neko smeje na ulici kasno u noć. Čuje se miljama naokolo. Od toga se osetiš tako usamljeno, samo te još više izdeprimira. Stalno me vuklo da odem kući i popričam sa Febom. Ali posle nekog vremena u vožnji, taksista i ja smo najzad kao odvojili neki razgovor. Zvao se Horvic. Bio je mnogo bolji lik od prethodnog taksiste. Sve u svemu, pomislio sam da možda on zna nešto o patkama.

"Ej, Horvice", rekoh. "Prolazite li ikada pored one lagune u Central parku? Dole na južnoj strani parka?"

"Pored čega?"

"Lagune. Onog kao jezerceta. Tamo gde su patke. Znate već."

"Aha, pa šta?"

"Eto, znate one patke što plivaju po njemu? U proleće i sve? Znate li možda, kojim slučajem, kuda one odlaze preko zime?"

 "Ko kuda odlazi?"

"Patke. Znate li možda? Mislim, dođe li neko kamionom ili nečim i odnese ih, ili one same odlete - na jug ili negde?"

Stari Horvic se okrenuo i pogledao me. Bio je krajnje nervozan lik. Ali nije bio tako loš, u suštini. "Otkud bih to ja, dođavola, znao?" rekao je. "Otkuda bih ja, dođavola, znao takve gluposti?"

"Dobro, nemojte da se ljutite zbog toga", rekoh. Kao da se naljutio zbog toga.

"Ko se ljuti? Niko se ne ljuti."

Prestao sam da razgovaram s njim, kad se već pokazao tako prokleto osetljiv na te stvari. Ali on je bio taj koji je ponovo pokrenuo sve to. Okrenuo se natrag i rekao: "Ribe nikud ne odlaze. One ostaju tamo gde jesu, ribe. Tamo u prokletom jezeru."

"Ribe - to je drukčije. Riba je drugo. Govorim o patkama, rekoh.

"Šta je tu drukčije? Ništa tu nije drukčije", rekao je Horvic. Što god govorio, zvučalo je kao da se zbog nečeg ljuti. "Teže je ribama, kad je zima, nego patkama, Isuse. Mućni malo glavom."

Ćutao sam malo. Onda sam rekao: "U redu. Šta onda rade te ribe, kad čitavo jezerce postane čvrst ledeni blok, s ljudima koji se klizaju po njemu i sve?"

Stari Horvic se ponovo okrenuo. "Kako to, dođavola, misliš, šta one rade?" dreknuo je na mene. "Ostaju tamo gde su, Isuse."

"Ne mogu one tek tako da ignorišu led. Ne mogu tek tako da ga ignorišu"

"Ko ga ignoriše? Niko ga ne ignoriše!" rekao je Horvic. Tako se prokleto uzbudio, da sam se prepao da će tresnuti taksijem pravo u banderu ili negde. "One žive usred prokletog leda. Takva im je priroda, Isuse. One ostanu zamrznute u istom položaju čitavu zimu."

"Je l'? A šta jedu, onda? Mislim, ako su čvrsto zamrznute, onda ne mogu da plivaju naokolo i traže hranu i ostalo."

"Njihova tela, Isuse - šta je tebi? Njihova tela upijaju hranu i sve, direktno iz proklete morske trave i drugog smeća u tom ledu. Pore su im sve vreme širom otvorene. Takva im je priroda, Isuse. Shvataš li o čemu govorim?" Ponovo se skroz okrenuo da me pogleda.

 "Aha", rekoh. Odustao sam. Plašio sam se da ne slupa prokleti taksi ili nešto. Osim toga, bio je toliko osetljiv da nije bilo nikakvo uživanje razgovarati o bilo čemu s njim. "Jeste li raspoloženi da stanete negde i popijete sa mnom piće?" rekoh.

Međutim, nije mi odgovorio. Pretpostavljam da je još razmišljao. Ipak, ponovo sam ga upitao. Bio je prilično dobar lik. Sasvim zabavan i sve.

"Nemam ja vremena ni za kakvo piće, šefe", rekao je. "Koliko ti uopšte imaš godina? Zašto nisi kod kuće u krevetu?"

"Nisam umoran."

       Kad sam izašao ispred 'Ernija' i platio vožnju, stari Horvic se ponovo vratio na ribu. Videlo se da mu se mota po glavi. "Slušaj", rekao je. "Da si riba, majka priroda bi se pobrinula za tebe, zar ne? Jesam li u pravu? Ne misliš valjda da ribe samo umrukad dođe zima, a?"

"Ne, ali..."

"Prokleto si u pravu da ne umiru", rekao je Horvic i odvezao se kao da ga đavoli gone. Bio je možda najosetljiviji lik koga sam ikad video. Ljutio se na sve što mu kažeš.

        Iako je već bilo tako kasno, kod starog Ernija je bilo prepuno. Većinom mamlazi iz srednjih škola i koledža. Gotovo sve proklete škole na svetu raspuštaju se za božični raspust ranije od škola u koje ja idem. Jedva je bilo mesta za kaput u garderobi, toliko je bilo puno. Unutra je, međutim, bilo prilično tiho, jer je Erni svirao klavir. To je kao trebalo da bude nešto sveto, Isuse, kad on sedne za klavir, jer niko nije toliko dobar. Još neka tri para, osim mene, čekala su na sto, i svi su se gurali i dizali se na prste da vide starog Ernija dok svira. Ispred klavira je imao neko veliko ogledalo i veliki reflektor uperen u njega, tako da svako može da posmatra njegovo lice dok svira. Niste mogli da mu vidite prste - samo njegovu veliku matoru facu. Jaka stvar. Nisam baš siguran kako se zvala pesma koju je svirao kad sam ušao, ali šta god da je bilo, on je to zaista mrcvario. Ubacivao je sve one glupe, razmetljive krivine u visoke note, i masu drugih kerefeka od kojih stvarno može muka da vam pripadne. Trebalo je, međutim, čuti onu gomilu kad je završio. Povratili biste. Pali su u delirijum. Bili su identični moroni kao i oni što se u bioskopu cerekaju kao hijene stvarima koje uopšte nisu smešne. Kunem se, da sam ja pijanista ili glumac ili nešto, i da svi ti glupani misle da sam fenomenalan, zgadilo bi mi se. Ne bih želeo čak ni da mi tapšu. Ljudi uvek tapšu pogrešnim stvarima. Da sam pijanista, svirao bih u prokletom plakaru. Sve u svemu, kad je završio, i svi tapšali kao sumanuti, stari Erni se okrenuo na stolici i poklonio se, onako krajnje dvolično, kao skromno i sve. Kao da je neki neviđeno skroman tip, i pored toga što je fenomenalan pijanista. To je bilo krajnje dvolično - kad je već toliki snob i sve. Na neki čudan način, međutim, bilo mi ga je nekako žao kad je završio. Mislim da on čak više i nije znao da li dobro svira ili ne. Nije sve njegova krivica. Dobrim delom su krivi svi ti glupani što tapšu kao sumanuti - takvi bi svakog upropastili, samo ako im se pruži prilika. Sve u svemu, od toga sam se ponovo osetio bedno i potišteno, pa je prokleto malo falilo da uzmem kaput i vratim se u hotel, ali još je bilo rano, a nisam bio raspoložen da ostanem potpuno sam.

         Na kraju su mi našli neki šugavi sto, prislonjen uza zid i baš iza prokletog stuba, odakle ništa nije moglo da se vidi. Bio je to jedan od onih stočića kod kojih, ako ljudi za susednim stolom ne ustanu da vas propuste - a oni to nikad ne rade, strvine - bukvalno morate da se pentrate do stolice. Naručio sam viski sa sodom, što je moje omiljeno piće, osim ledenih rumkoktela. Kod Ernija si mogao da dobiješ piće čak i ako ti je, recimo, šest godina, toliko je lokal bio mračan i sve, a niko, osim toga, nije mario koliko imaš godina. Mogao si da budeš čak i neki narkoman, niko ne bi mario.

      Bio sam okružen bolidima. Najozbiljnije. Za susednim stočićem, odmah s leve strane, bukvalno na meni, sedeo je neki tip čudnog izgleda s devojkom čudnog izgleda. Bili su otprilike mojih godina, ili možda nešto stariji. Komično je što se videlo kako stravično paze da ne popiju prebrzo onaj minimum pića. Slušao sam neko vreme njihov razgovor, jer nisam imao šta drugo da radim. Pričao joj je o nekom ragbi-meču koji je gledao tog popodneva. Opisao joj je svaku prokletu akciju u čitavoj igri - bez zezanja. Bio je najdosadniji lik koga sam ikad čuo. A lepo se videlo da njegovu devojku čak i ne zanima prokleti meč, ali ona je još čudnije izgledala od njega, pa je valjda morala da sluša. Ružnim devojkama stvarno nije lako. Ponekad mi ih je zaista žao. Ponekad ne mogu čak ni da ih gledam, pogotovo ako su sa nekim mamlazom koji im prepričava čitav prokleti ragbi-meč. S moje desne strane vodio se, međutim, još gori razgovor. Desno od mene sedeo je lik koji je izgledao kao student sa Jela, u sivom flanelskom odelu, s jednim od onih šminkerskih kariranih prsluka. Svi ti skotovi iz ekskluzivnih koledža liče jedni na druge. Moj otac hoće da idem u Jel, ili možda u Prinston, ali kunem se, ni mrtav ne bih išao u neki od tih koledža. Sve u svemu, taj što je izgledao kao student sa Jela bio je sa neviđeno zgodnom devpjkom. Ljudi moji, kako je dobro izgledala. Ali trebalo je čuti razgovor koji su vodili. Kao prvo, oboje su bili malo cvrcnuti. Šta je taj radio - privatavao je ispod stola, a istovremeno joj pričao o nekom liku iz njegovog koledža koji je pojeo čitavu bocu aspirina i gotovo ubio sebe. A devojka je samo ponavljala: "Kako je to grozno... Nemoj, dušo. Molim te, nemoj. Nemoj ovde." Zamislite da privatavate neku ribu i usput joj pričate o liku koji vrši samoubistvo! To me dotaklo.

       Počeo sam zbilja da se osećam kao konjska guzica, sedeći tako sam samcit. Nije bilo ništa drugo da se radi osim da se puši i pije. Šta sam, ipak, uradio - rekao sam kelneru da pita starog Ernija da li je raspoložen da popije sa mnom piće. Rekao sam mu da kaže Erniju da sam D.B.-ov brat. Ali mislim da mu uopšte nije preneo poruku. Ti skotovi nikad nikom ne prenose vaše poruke.

      Iznenada, prišla mi je jedna devojka i rekla: "Gle, pa to je Holden Kolfild!" Zvala se Lilijan Simons. Moj brat D.B. izlazio je neko vreme s njom. Imala je velike sise.

       "Zdravo", rekao sam. Pokušao sam, naravno, da ustanem, ali to je bilo prava umetnost, ustati na takvom mestu. Bila je s nekim pomorskim oficirom koji kao da je progutao motku.

      "Baš divno što te vidim!" rekla je stara Lilijan Simons. Totalni folirant. "Kako je tvoj veliki brat?" To je sve što je u stvari želela da zna. "Nije loše. U Holivudu je." "U Holivudu! Božanstveno! Šta radi?" "Ne znam. Piše", rekoh. Nisam bio raspoložen da razgovaram o tome. Lepo se videlo kako ona misli da je to mnogo jaka stvar, što je on u Holivudu. Skoro svi tako misle. Uglavnom ljudi koji nikad nisu pročitali nijednu njegovu priču. To me stvarno izluđuje.

    "Kako je to uzbudljivo", rekla je stara Lilijan. Onda me predstavila pomorcu. Zvao se kapetan Blop ili tako nešto. Bio je jedan od onih likova koji misle da će da ispadnu pederi ako vam ne polome bar četiri prsta kad se rukuju. Isuse, kako mrzim takve fazone. "Zar si ovde potpuno sam, lutko?" upitala me stara Lilijan. Blokirala je čitav prokleti promet u prolazu između stolova. Lepo se videlo da uživa kad totalno blokira promet. Kelner je čekao da mu se skloni s puta, ali ona ga nije čak ni primetila. Komično je bilo. Videlo se da je kelner ne voli baš mnogo, videlo se da je čak ni taj kapetan ne voli baš mnogo, i pored toga što izlazi s njom. A nija je nisam preterano voleo. Niko je nije voleo. Na izvestan način, morao si nekako da je žališ.

       "Zar nemaš devojku, lutko?" pitala me. Tada sam već stajao, a nije mi čak ni rekla da sednem. Bila je od onih koje bi vas satima pustile da stojite. "Zar nije lep?" rekla je tom svom kapetanu. "Holdene, ti svakog minuta postaješ sve lepši." Onda joj je kapetan rekao da pođu. Rekao joj je da su blokirali čitav prolaz. "Pridruži nam se, Holdene", rekla je Lilijan. "Ponesi svoje piće."

      "Baš sam se spremao da krenem", rekoh. "Trebalo bi da se nađem s nekim." Lepo se videlo da samo pokušava da mi se dodvori. Tako da ja posle pričam D.B.-u o tome.

     "Dobro, ti mali, da ne kažem šta. Nek ti bude. Reci svom velikom bratu da ga mrzim, kad ga vidiš."

     Onda je otišla. Taj njen kapetan i ja rekli smo jedan drugom da nam je drago što smo se upoznali. To me uvek obara. Večito govorim: "Drago mi je što smo se upoznali" nekome za koga miuopšte nije drago što sam ga upoznao. Ali moraš da govoriš takve stvari ako hoćeš da ostaneš živ.

      Pošto sam joj rekao kako treba da se nađem s nekim, nije mi preostalo ništa drugo nego da odem. Nisam čak mogao da ostanem ni toliko da čujem starog Ernija kako svira nešto bar donekle pristojno. Ali ni u kom slučaju ne bih seo za sto sa starom Lilijan Simons i njenim kapetanom, da umrem od dosade. I tako sam otišao. Iznerviralo me, ipak, kad sam uzimao kaput. Ljudi vam uvek sve pokvare.


13

        Vratio sam se peške skroz do hotela. Četrdeset i jedan prekrasni blok. Nisam to uradio zato što mi se šetalo ili nešto. Više zbog toga što mi se nije opet ulazilo u neki taksi i izlazilo iz njega. Dojadi vam ponekad da se vozite taksijem, isto kao što vam dojadi da se vozite liftom. Najednom, dođe vam da hodate, ma koliko to bilo daleko ili visoko. Kad sam bio dete, često sam se peo stepenicama sve do našeg stana. Dvanaest spratova.

      Ne biste čak ni znali da je uopšte padao sneg. Na trotoarima ga gotovo nije ni bilo. Ali bilo je užasno hladno, pa sam izvadio iz džepa onu crvenu lovačku kapu i stavio je na glavu - bilo mi je potpuno svejedno kako izgledam. Čak sam spustio i klapne za uši. Poželeo sam da saznam ko mi je u Pensiju zdipio rukavice, jer su mi se ruke smrzavale. Nije da bih bogzna šta uradio u vezi s tim, čak i da sam saznao. Ja sam inače velika kukavica. Trudim se da to ne pokazujem, ali takav sam. Na primer, da sam otkrio ko mi je u Pensiju ukrao rukavice, verovatno bih otišao do sobe tog lopova i rekao mu: "Dobro, kako bi bilo da mi daš rukavice?" Onda bi lopov koji ih je ukrao verovatno rekao, krajnje nevinim glasom: "Kakve rukavice?" Šta bih verovatno uradio posle toga - otvorio bih njegov plakar i pronašao ih negde. Sakrivene, recimo, u njegovim prokletim kaljačama ili negde. Izvukao bih rukavice, pokazao ih i rekao mu: "Znači, ove proklete rukavice su tvoje?" Onda bi me lopov verovatno pogledao onim krajnje dvoličnim, nevinim pogledom i rekao: "Nikad u životu nisam video te rukavice. Ako su tvoje, uzmi ih. Meni te stvari ne trebaju." Onda bih ja verovatno samo stajao tu, jedno pet minuta. Držao bih proklete rukavice i sve, ali osećao bih kako bi trebalo da mlatnem tipa po njušci ili nešto - da mu polomim prokletu vilicu. Međutim, ne bih imao hrabrosti za to. Samo bih stajao tu, pokušavajući da izgledam opasno. Šta bih možda uradio - možda bih rekao nešto vrlo oštro i arogantno, da ga iznerviram - umesto da ga mlatnem po njušci. Sve u svemu, ako bih mu i rekao nešto vrlo oštro i arogantno, on bi verovatno ustao, prišao mi i rekao: "Slušaj, Kolfilde. Tvrdiš li možda da sam lopov?" Aonda, umesto da mu kažem: "Nego šta si, skote lopovski!" sve što bih verovatno rekao bilo bi: "Znam samo da su moje rukavice bile u tvojim prokletim kaljačama." Njemu bi onda bilo apsolutno jasno da neću da ga mlatnem i verovatno bi rekao: "Slušaj. Da raščistimo nešto. Tvrdiš li možda da sam lopov?" Onda bih ja verovatno rekao: "Niko ni za koga ne tvrdi da je lopov. Znam samo da su moje rukavice bile u tvojim prokletim kaljačama." I tako bi moglo satima. Na kraju bih otišao iz njegove sobe, ni ne pokušavši da ga mlatnem. Verovatno bih sišao u klozet, krišom pušio cigaretu i pravio se surov pred ogledalom. Sve u svemu, to je ono o čemu sam razmišljao čitavim putem natrag do hotela. Uopšte nije zabavno biti kukavica. Možda ja i nisam totalna kukavica. Ne znam. Mislim da sam možda samo delimično kukavica, a delimično tip koga baš briga kad izgubi rukavice. Jedan od mojih problema je što se nikad preterano ne uzbuđujem kad izgubim nešto izluđivao sam majku kao dete. Neki likovi provode čitave dane tražeći nešto što su izgubili, a ja kao da nikad nisam imao nešto za čim bih preterano žalio ako bi se to izgubilo. Možda sam zato delimično kukavica. Ali to i nije neko opravdanje. Najozbiljnije. Pre svega, uopšte ne bi trebalo biti kukavica. Ako treba da mlatneš nekoga po njušci, i ako si kao raspoložen za to, treba to i uraditi. Međutim, ja jednostavno nisam stvoren za to. Radije bih gurnuo tipa kroz prozor ili mu odrubio glavu sekirom nego da ga mlatnem po njušci. Mrzim tuču pesnicama. Ne smeta mi preterano ako dobijam udarce - iako ne ludujem baš za tim, naravno - ali ono što me najviše plaši u takvoj tuči je lice drugog tipa. Ne mogu da podnesem da gledam njegovo lice, u tome je moj problem. Ne bi bilo tako strašno kad bismo obojica imali neki povez preko očiju ili nešto. Čudna vrsta kukavičluka, kad čovek malo bolje razmisli, ali jeste kukavičluk. Ne zavaravam sebe.

     Što sam više razmišljao o tim rukavicama i svom kukavičluku, postajao sam sve depresivniji, pa sam rešio, dok sam tako hodao i sve, da svratim negde na piće. Popio sam samo tri pića kod Ernija, a nisam čak ni ispio poslednje. Ako nešto stvarno imam, to je neviđen kapacitet. Mogu da pijem čitavu noć a da se uopšte ne vidi na meni, samo ako sam raspoložen za to. Jednom smo, u Hutonu, taj učenik Rejmond Goldfarb i ja kupili flašu viskija i popili ga jedne subote uveče u kapeli, gde niko nije mogao da nas vidi. On se usvinjio, ali na meni jedva da se videlo. Postao sam samo krajnje opušten i nonšalantan. Povratio sam pre odlaska u krevet, ali nisam u suštini morao naterao sam sebe.

      Sve u svemu, pre nego što sam stigao do hotela, krenuo sam da uđem u neku rupu od bara, ali su iz njega su izašla dva mrtva pijana tipa koji su hteli da saznaju gde je ulaz u podzemnu. Jedan od njih, neki kubanski lik, neprestano mi je dahtao svoj odvratni zadah u lice dok sam mu objašnjavao kuda treba da ide. Na kraju nisam čak ni ušao u prokleti bar. Samo sam se vratio u hotel.

     Foaje je bio potpuno prazan. Bazdio je na pedeset miliona ugašenih tompusa i sve. Nije mi se spavalo ili nešto, ali nekako sam se mizerno osećao. Gotovo sam poželeo da me nema.

     A onda sam se, iz čista mira, uvalio u čitavu tu gužvu.

     Samo što sam ušao u lift, liftboj mi je rekao: "Je l' te zanima neki provod, šefe? Ili si možda krenuo na spavanje?"

     "Kako to mislite?" rekoh. Nisam znao na šta misli. "Je l' te zanima da opališ nešto noćas?"

      "Ko? Ja?" rekoh. Što je bio vrlo glup odgovor, ali ko se ne bi zbunio
kad mu neko iz čista mira postavi takvo pitanje.

   "Koliko ti je godina, šefe?" rekao je tip.

     "Zašto?" rekoh. "Dvadeset dve."

      "A-ha. I, šta kažeš na to? Je l' te zanima? Pet kinti metak. Petnaest kinti ćelu noć." Pogledao je na sat. "Do podne. Pet kinti metak, petnaest do podne."

       "Važi", rekoh. To je bilo protiv mojih principa i sve, ali toliko sam bio potišten da nisam čak ni mislio. U tome je sva nevolja. Kad je čovek toliko potišten, nije čak u stanju ni da misli.

       "Važi  šta? Metak ili do podne? Moram da znam."

      "Samo metak."

        "Može. U kojoj si sobi?"

        Pogledao sam onu crvenu stvar sa brojem na njoj, na mom ključu. "Dvanaest-dvadeset dva", rekoh. Već sam se nekako pokajao što sam se upustio u čitavu akciju, ali bilo je prekasno.

        "Dobro. Poslaću ti malu za desetak minuta." Otvorio je vrata pa sam izašao.

          "Ej, da li je bar zgodna?" upitah. "Neću neku olupinu."

       "Ma koja olupina. Nema da brineš, šefe."

         "Kome ću da platim?"


         "Njoj", rekao je. "Idemo, šefe." Zatvorio je vrata, bukvalno meni u lice. Otišao sam u sobu i pokvasio kosu, ali teško je u suštini očešljati tako kratku kosu. Onda sam proverio da li mi dah bazdi od tolikih cigareta i viskija sa sodom koje sam popio kod Ernija. Dovoljno je da staviš dlan ispod usta, tako da se dah odbija ka nozdrvama. Činilo se da ne bazdi mnogo, ali svejedno sam oprao zube. Onda sam ponovo promenio košulju. Znao sam da ne moram toliko da se lickam ili nešto za neku prostitutku, ali tako sam kao imao čime da se bavim. Bio sam pomalo nervozan. Počeo sam prilično da se ložim i sve, ali svejedno sam bio nervozan. Ja sam nevin, ako baš hoćete da znate. Ozbiljno. Bilo je nekoliko prilika da izgubim nevinost i sve, ali nikada još nisam stigao dotle. Uvek se nešto desi. Na primer, ako si kod devojke u kući, njeni se uvek vrate u pogrešno vreme - ili se bojiš da ne naiđu. Ili, ako si na zadnjem sedištu nečijeg auta, napred uvek sedi neko - nečija devojka, mislim - koja večito hoće da zna šta se dešava u svakom delu prokletog auta. Mislim na neku devojku koja se stalno okreće da vidi šta se, kog đavola, dešava pozadi. Sve u svemu, uvek se nešto desi. Ipak, nekoliko puta sam bio prilično blizu da to izvedem. Posebno jednom prilikom, sećam se. Nešto je, međutim, pošlo naopako - više se čak i ne sećam šta. Problem je, kad god si blizu da to izvedeš s nekom devojkom - koja nije prostitutka ili nešto, mislim - što ti ona neprestano govori da prestaneš. Glavni problem kod mene je što ja i prestanem. Mnogi ih ignorišu. Ali to je jače od mene. Nikad ne znaš da li one stvarno žele da prestaneš, ili su samo premrle od straha, ili ti govore da prestaneš samo da bi, ako produžiš to kraja, ti bio kriv, a ne one. Kako god okreneš, ja uvek prestanem. Stvar je u tome što mi ih bude žao. Mislim, kad se neko vreme ljubakaš s njima, stvarno možeš da vidiš kako gube glavu. Kad se devojka stvarno napali, onda ostane potpuno bez mozga. Ne znam. Kažu mi da prestanem i ja prestanem. Uvek zažalim zbog toga, kad ih otpratim kući, ali svejedno to i dalje radim.

        Sve u svemu, dok sam ponovo oblačio čistu košulju, nešto sam kao smislio da je to, u neku ruku, moja velika šansa. Ako je ona kao prostitutka i sve, smislio sam da bih mogao malo da se izvežbam na njoj, za slučaj da se ikad oženim ili nešto. Brinem ponekad zbog takvih stvari. Čitao sam jednom neku knjigu u Hutonu, u kojoj je opisan neki krajnje rafiniran i uglađen bonvivan. Zvao se mesje Blanšar, i sad se sećam. Knjiga je bila bezvezna, ali taj Blanšar uopšte nije bio loš. Imao je veliki zamak na rivijeri, u Evropi, i sve svoje slobodno vreme mlatio je žene štapom. Bio je pravi razvratnik i sve, ali žene su bukvalno ludele za njim. Rekao je, najednom mestu, da je žensko telo kao violina, i da je potreban fenomenalan muzičar da bi na njemu svirao kako valja. Krajnje banalna knjiga - svestan sam toga - ali svejedno mi ne izlazi iz glave to sa violinom. U neku ruku, zato sam kao hteo da se malo izvežbam, za slučaj da se ikad oženim. Kolfild i njegova čudesna violina, ljudi moji. Banalno je, znam, ali nije previše banalno. Ne bi mi smetalo da budem neki maher u tim stvarima. Kad se privatavam s nekom devojkom, ako baš hoćete da znate, dobar deo vremena se stravično mučim samo da pronađemono što tražim, ako znate na šta mislim. Uzmimo, recimo, tu devojku s kojom sam zamalo imao seksualni odnos, o čemu sam vam pričao. Trebalo mije oko sat vremena samo da joj skinem prokleti
brushalter. Kad sam joj ga najzad skinuo, bila je već spremna da me pljune.

    Na kraju, samo sam hodao po sobi i čekao da se ta prostitutka pojavi. I dalje sam se nadao da će biti zgodna. Ali nije mi bilo toliko važno. Samo sam hteo da to nekako okončam. Najzad, neko je zakucao na vrata i, kad sam pošao da ih otvorim, kofer mi se našao nasred puta pa sam pao preko njega i zamalo skršio koleno. Uvek izaberem najpogodniji trenutak da padnem preko kofera ili nečega.
      Kad sam otvorio vrata, ugledao sam tu devojku. Bila je u nekom kratkom kaputiću, bez šešira. Nešto kao plavuša, ali videlo se da farba kosu. Ipak, uopšte nije bila olupina. "Kako ste", rekoh. Maksimalno učtivo, ljudi moji.

      "Ti si taj što mi je Moris rekao?" upitala me. Nije baš delovala ljubazno ili nešto.

      "Onaj momak iz lifta?"

       "Aha", rekla je.

         "Da, ja sam. Izvoli, što ne uđeš?" rekoh. Postajao sam sve nonšalantniji. Bez zezanja.

       Ušla je, odmah skinula kaput i kao bacila ga na krevet. Na sebi je imala neku zelenu haljinu. Onda je nekako bočno sela na stolicu pored pisaćeg stola i počela da klati nogom gore-dole. Prekrstila je noge i samo klatila nogom gore-dole. Bila je veoma nervozna, za prostitutku. Najozbiljnije. Valjda zbog toga što je bila užasno mlada. Bila je negde mojih godina. Seo sam u tu veliku fotelju pored nje i ponudio joj cigaretu. "Ne pušim", rekla je. Imala je neki tanušni dečji glasić. Jedva se čuo. Osim toga, uopšte nije govorila hvala kad biste je ponudili nečim. Jednostavno nije znala takve stvari.

        "Dozvoli da ti se predstavim. Ja sam Džim Stil", rekoh.

       "Imaš li neki sat?" rekla je. Naravno, uopšte je nije interesovalo kako se kog đavola zovem. "Ej, koliko je tebi uopšte godina?"

      "Meni? Dvadeset dve."

     "Malo sutra."

       Smešno je bilo reći tako nešto. Baš kao da govori neko dete. Očekivali biste da neka prostitutka kaže: "Đavola imaš", ili: "Ne kenjaj" umesto: "Malo sutra".

       "Koliko je tebi godina?" upitao sam je.

       "Dovoljno da znam bolje od tebe", rekla je. Bila je neviđeno duhovita. "Imaš li neki sat?" ponovo me pitala, a onda ustala i svukla haljinu preko glave.

      Baš sam se čudno osećao kad je to uradila. Mislim, tako naglo je to uradila, a onda je sela. Znam da bi trebalo da se napališ kad neko ustane i svuče haljinu preko glave, ali ja nisam. Sve sam drugo bio osim na-paljen. Pre sam bio potišten nego što sam bio napaljen.

      "Imaš li neki sat, ej!"

       "Ne. Ne, nemam." Ljudi moji, kako sam se čudno osećao. "Kako se zoveš?" upitao sam je. Bila je samo u nekom roze kombineu. Baš je bilo neprijatno. Najozbiljnije.

       "Sani", rekla je. "Hoćemo li, ej?"

       "Zar nisi raspoložena da malo popričamo?" upitao sam je. Detinjasto je bilo reći tako nešto, ali baš sam se čudno osećao. "Jesi li u velikoj žurbi?"

       Pogledala me kao da sam neki luđak. "Šta bi kog đavola pričao?" rekla je.

       "Ne znam. Ništa posebno. Samo sam mislio da si možda raspoložena da malo popričamo."

       Opet je sela na stolicu pored pisaćeg stola. Ali nije joj bilo po volji, videlo se. Ponovo je počela da klati nogom - ljudi moji, nervozne li devojke.

      "Jesi li sad za cigaretu?" rekoh. Zaboravio sam da ne puši.

       "Ne pušim. Slušaj, ako je tebi do priče, tipričaj. Imam još puno posla."

       Nisam mogao da smislim ništa o čemu bih pričao. Hteo sam da je pitam
kako je postala prostitutka i sve, ali nisam se usudio. Ionako mi najverovatnije ne bi rekla.

       "Ti nisi iz Njujorka, zar ne?" najzad sam rekao. To je sve što sam uspeo da smislim.

        "Iz Holivuda", rekla je. Onda je ustala i prešla do kreveta na kome je ostavila haljinu.

       "Imaš li neki ofinger? Neću da mi se haljina izgužva. Tek sam je obukla."

        "Naravno", odmah sam rekao. Bilo mi je jako drago što mogu da ustanem i uradim nešto. Poneo sam haljinu do plakara i okačio je. Čudno je bilo. Rastužilo me nekako dok sam je kačio. Zamišljao sam je kako odlazi u radnju i kupuje tu haljinu, a niko u radnji ne zna da je ona prostitutka i sve. Prodavač je verovatno mislio da je ona neka obična devojka. To me gadno rastužilo - ne znam baš tačno zašto.

       Ponovo sam seo i pokušao da nastavim razgovor. Nije baš bila pričljiva. "Radiš li svake noći?" upitao sam je - zvučalo je nekako odvratno kad sam to rekao.

       "Aha." Špartala je po čitavoj sobi. Uzela je jelovnik sa stola i čitala ga.

       "Šta radiš danju?"

       Samo je kao slegla ramenima. Bila je prilično mršava. "Spavam. Idem na filmove."

        Spustila je jelovnik i pogledala me. "Hoćemo li, ej? Nemam čitavu..."

        "Slušaj", rekoh. "Nisam baš nešto u formi noćas. Imao sam tešku noć, kunem se. Platiću ti i sve, ali nemoj mnogo da mi zameriš ako to ne uradimo. Nećeš da mi zameriš?" Problem je bio što mi se to uopšte nije radilo. Bio sam previše deprimiran da bih bio napaljen, ako baš hoćete da znate. Ona me deprimirala. Njena zelena haljina okačena u plakaru i sve. Osim toga, ne verujem da bih to ikada mogao da radim s nekom devojkom koja po ceo dan sedi u glupom bioskopu. Najozbiljnije.

        Prišla mi je, s nekim čudnim izrazom na licu, kao da mi ne veruje. "U
čemu je problem?" rekla je.

     "Ni u čemu." Ljudi moji, stvarno sam postajao nervozan. "Problem je u tome što sam nedavno operisan."

      "Jel'?A gde to?"

       "Na mom - kako se ono zvaše - klavikordu."

         "Je l'? Gde mu to dođe?"

         "Klavikord?" rekoh. "U suštini, ovaj, to je negde u kičmenom stubu. Mislim, to je sasvim negde dole u kičmenom stubu."

       "Je l'?" rekla je. "Baš nezgodno." Onda mi je najednom sela u krilo "Sladak si."

        Toliko me nervirala da sam samo nastavio da je lažem. "Još se oporavljam", rekoh.

         "Izgledaš kao lik sa filma. Znaš. Onaj neki. Znaš na koga mislim. Kako se ono zvaše?"

         "Ne znam", rekoh. Nikako da mi se skloni sa prokletog krila.

         "Ma znaš. Igrao je u onom filmu s Melvin Daglasom? Onaj što je bio mladi brat Melvin Daglasa? Što je ispao iz onog čamca? Znaš na koga mislim."

       "Ne, ne znam. Izbegavam bioskop."

        Onda je počela da izvodi nešto. Onako sirovo i sve.

         "Da li bi htela da prestaneš s tim?" rekoh. "Nisam raspoložen, rekao sam ti. Nedavno sam operisan."

         Nije ustala s mog krila ili nešto, ali mi je uputila neki potresno kvaran pogled. "Slušaj", rekla je. "Spavala sam kad me onaj ludi Moris probudio. Ako misliš da sam..." n

     Rekao sam da ću ti platiti što si došla i sve. Bez zezanja. Imam para . Samo, problem je što se tek oporavljam posle vrlo ozbiljne..."

       "Zbog kog si onda đavola rekao onom ludom Morisu da ti treba devojka?Ako si već imao neku operaciju na tom tvom - kako se zvaše. A?"

        "Mislio sam da ću mnogo bolje da se osećam. Malo sam se prebacio. Bez zezanja. Stvarno mi je žao.  Ako ustaneš na sekund, uzeću novčanik. Ozbiljno."

        Bila je užasno ljuta, ali ustala mi je s prokletog krila, tako da sam mogao da odem i uzmem novčanik sa komode. Izvadio sam novčanicu od pet dolara i dao joj. "Mnogo ti hvala", rekoh. "Stvarno sam ti zahvalan."

       "Ovo je pet. To košta deset."

        Počela je da zeza, očigledno. Bojao sam se da će tako nešto da se desi najozbiljnije.

        "Moris je rekao pet. Rekao je petnaest do podne i samo pet za jednom."

          "Deset za jednom."

            "Rekao je pet. Žao mi je - ozbiljno - ali to je sve što ću da platim."

           Samo je slegla ramenima, kao i ono ranije, a onda veoma hladno rekla: "Mogu li da dobijem moju haljinu? Ili je to možda problem?" Prilično nezgodna mala. Čak i sa tim tanušnim glasićem mogla je pomalo da te isprepada. Da je bila neka debela stara prostitutka, s masom šminke na licu i sve, ne bi bila ni upola tako nezgodna.

         Otišao sam do plakara i izvadio joj haljinu. Navukla je i sve, a onda uzela svoj kaputić s kreveta. "Zbogom, štakore", rekla je.

        "Zbogom", rekoh. Nisam joj zahvalio ili nešto. Drago mi je što nisam.

14


        Kad je stara Sani otišla, sedeo sam neko vreme u fotelji i popušio dvetri cigarete. Napolju je svitalo. Ljudi moji, kako sam se jadno osećao. Pojma nemate koliko sam bio potišten. Šta sam onda uradio - počeo sam da pričam, onako naglas, sa Elijem. Radim to ponekad, kad se osećam tako ubijeno. Stalno mu govorim da ode kući i uzme bicikl i sačeka me pred kućom Bobija Folona. Bobi Folon je živeo nedaleko od nas u Mejnu - još odavno, mislim. Sve u svemu, evo šta je bilo. Jednom smo Bobi i ja rešili da odemo biciklima do jezera Sedibego. Trebalo je da nosimo užinu i vazdušne puške bili smo još klinci i sve, pa smo mislili da ćemo upucati nešto tim puškama. I tako, Eli nas je čuo kad smo pričali o tome i hteo je da pođe s nama, a ja mu nisam dozvolio. Rekao sam mu da je još dete. Zato mu sada, ponekad, kad sam tako potišten, stalno ponavljam: "Dobro. Idi kući, uzmi bicikl i čekaj me pred Bobijevom kućom. Požuri samo." Nije da sam izbegavao da ga vodim kad idem negde. Vodio sam ga. Ali baš tog dana nisam. Nije se naljutio - nikad se nije ni zbog čega ljutio - ali svejedno mislim na to kad se osećam tako ubijeno.

         Na kraju sam se ipak svukao i legao u krevet. Došlo mi je da se pomolim ili nešto kad sam se našao u krevetu, ali nisam mogao. Ne mogu baš uvek da se molim kad mi dođe. Pre svega, ja sam kao neki ateista. Sviđa mi se Isus i sve to, ali nije mi osobito stalo do mase drugih stvari u Bibliji.

         Uzmimo, na primer, apostole. Užasno me nerviraju, ako baš hoćete da znate. Mogli su da prođu posle Isusove smrti i svega, ali dok je On bio živ, bili su mu od koristi koliko i rupa u glavi. Ostavljali su ga svaki čas na cedilu. Skoro svakog u Bibliji više volim od apostola. U suštini, pored Isusa, najviše volim onog luđaka što je živeo po grobovima i stalno se sekao kamenjem. Volim ga stoput više od apostola, tog sirotog skota. Raspravljao sam više puta o tome kad sam bio u Hutonu, s jednim učenikom čija je soba bila u istom hodniku. Artur Čajlds, tako se zvao. On je bio kveker i sve. Nije se odvajao od Biblije. Bio je dobar dečko, voleo sam ga, ali nikad nisam mogao da se složim s njim oko mase toga u Bibliji, pogotovo oko apostola. Stalno mi je govorio da ako ne volim apostole, ne volim ni Isusa. Govorio je da apostole treba voleti zato što ih je Isus odabrao. Govorio sam mu da znam da ih je On odabrao, ali da ih je birao nasumce. Govorio sam mu da On nije imao vremena da ide naokolo i analizira sve živo, i da uopšte ne osuđujem Isusa zbog toga. Nije On kriv što nije imao vremena. Sećam se da sam pitao starog Čajldsa misli li on da je Juda, onaj što je izdao Isusa i sve, dospeo u pakao kad je izvršio samoubistvo. Čajlds je rekao da se to podrazumeva. E baš u tome se nisam složio s njim. Rekao sam kako bih se kladio u hiljadu dolara da Isus nikada nije poslao starog Judu u pakao. I sad bih se kladio, da imam hiljadu dolara. Mislim da bi ga bilo koji apostol poslao u pakao - i to pod hitno - ali kladio bih se u sve na svetu da Isus to nije učinio. Stari Čajlds je rekao da je glavni moj problem što ne idem u crkvu ili nešto. U neku ruku, bio je u pravu. I ne idem. Pre svega, moji nisu iste vere i sva su deca u našoj porodici ateisti. Ni sveštenike ne podnosim, ako baš hoćete da znate. Svi su oni, u svakoj školi koju sam pohađao, deklamovali svoje propovedi nekim lažnim svetačkim glasom. Ljudi moji, kako mrzim takve stvari. Nije mi jasno zbog kog đavola ne mogu da govore normalnim glasom. Uvek tako dvolično zvuče, čim otvore usta.

        Sve u svemu, ležao sam na krevetu, nesposoban da se ljudski pomolim. Kad god bih počeo, video bih staru Sani kako mi kaže da sam štakor. Na kraju sam seo u krevetu i popušio još jednu cigaretu. Bila je odvratna. Mora da sam popušio bar dve pakle otkako sam napustio Pensi.

       Iznenada, dok sam tako sedeo i pušio, neko je zakucao na vrata. Ponadao sam se da ne kucaju na moja vrata, mada sam prokleto dobro znao da kucaju baš na njih. Ne znam kako sam to znao, ali znao sam. Znao sam i koje. Ja sam vidovit.

      "Ko je?" rekoh. Bio sam prilično uplašen. Prava sam kukavica kad se radi o takvim stvarima.

       Ali samo su ponovo kucali. Glasnije.

       Na kraju sam ustao sa kreveta, onako samo u pidžami, i otvorio vrata. Nisam čak ni morao da palim svetlo u sobi, jer je već bio dan. Pred vratima je stajala stara Sani, a pored nje Moris, onaj makro iz lifta.

        "Šta je bilo? Šta hoćete?" rekao sam. Ljudi moji, glas mi je drhtao kao sumanut.

      "Ništa naročito", rekao je stari Moriš. "Samo pet dolara." On je pričao za oboje. Sani je samo stajala, otvorenih usta i sve.

       "Već sam joj platio. Dao sam joj tih pet dolara. Pitajte je", rekoh. Ljudi moji, kako mi je drhtao glas.

      "Deset dolara, šefe. Rekao sam ti. Deset za metak, petnaest do podne. Rekao sam ti."
      "Niste mi tako rekli. Rekli ste pet dolara metak. Rekli ste petnaest do podne, to je tačno, ali lepo sam čuo kad ste..."

     "Otvaraj, šefe."

       "Zbog čega?" rekoh. Ljudi moji, kako mi je lupalo srce, malo je falilo da me svojim kucanjem izbaci iz sobe. Poželeo sam da sam bar obučen. Užasno je biti samo u pidžami kad se dešava tako nešto.

       "Ajmo, šefe", rekao je stari Moris. Onda me grubo munuo svojom odvratnom rukom. Malo je falilo da tresnem na dupe - bio je baš krupna strvina. U sledećem trenutku, Sani i on bili su u sobi. Ponašali su se kao da je čitavo prokleto mesto njihovo. Sani je sela na ivicu prozora. Stari Moriš se uvalio u veliku fotelju i raskopčao okovratnik i sve - nosio je onu uniformu liftboja. Ljudi moji, kako sam se unervozio.

        "Ajmo, šefe, lovu na sunce. Čeka me posao."

      "Sto put sam vam rekao, ništa vam na dugujem. Već sam joj dao pet... "

         "Ne jedi govna. Lovu na sunce."

         "Zašto bih joj dao još pet dolara?" rekoh. Glas mi se kršio po čitavoj sobi. "Samo hoćete da me izradite."

        Stari Moriš je raskopčao čitavu uniformu. Ispod nje je imao samo neki lažni okovratnik od košulje, bez košulje ili nečega. Imao je veliki debeli dlakavi trbuh. "Niko neće nikog da izradi", rekao je. "Lovu na sunce, šefe."

       "Ne dam."

        Kad sam to rekao, digao se sa fotelje i krenuo prema meni. Izgledao je kao da je strahovito umoran ili da mu je sve strahovito dosadilo. Ljudi moji, kako sam se prepao. Sećam se da sam kao skrstio ruke ili nešto. Sve to i ne bi bilo toliko loše, mislim, da nisam bio samo u toj prokletoj pidžami.

        "Lovu na sunce, šefe." Nacrtao se ispred mene. To je bilo sve što je
umeo da kaže. 'Lovu na sunce, šefe.' Pravi pravcati moron.

         "Ne dam."

      "Šefe, isforsiraćeš me da te malo ojadim. Ne volim da radim takve stvari, ali čim mi se da ću morati", rekao je. "Dužan si nam petaka."

       "Nisam vam dužan petaka", rekoh. "Samo me pipnite, vikaću iz sve snage. Probudiću sve živo u hotelu. Pandure i sve." Glas mi je drhtao kao sumanut.

       "Samo napred. Deri se dok ti glava ne otpadne", rekao je stari Moris. "Šta je, hoćeš da ti roditelji saznaju da si spavao sa kurvom? Tako fini klinac kao ti?" Bio je prilično lukav, na svoj ljigavi način. Ozbiljno.

       "Ostavite me na miru. Da ste mi rekli deset, druga stvar. Ali lepo sam čuo kad ste..."

         "Hoćeš li da iskopaš tu kintu već jednom?" Priterao me do samih vrata. Gotovo je stajao na meni, njegov odvratni matori dlakavi trbuh i sve.

        "Ostavite me na miru. Nosite se bestraga iz moje sobe", rekoh. Ruke su mi i dalje bile skrštene. Ljudi moji, kakav sam bio mamlaz.

       Onda je Sani prvi put progovorila. "Ej, Morise. Da mu uzmem novčanik, a? Eno ga na onom - kako se zvaše."

       "Aha, uzmi ga."

        "Ne diraj moj novčanik!"

       "Već sam ga uzela", rekla je Sani. Mahnula je s pet dolara u mom pravcu. "Vidiš? Uzimam samo onih pet što si dužan. Nisam ja lopov."

       Iznenada, zaplakao sam. Sve bih dao da nisam, ali plakao sam. "Ne, niste vi lopovi", rekoh. "Samo kradete mojih pet..."

       "Jezik za zube", reče stari Moris i munu me.

        "Pusti ga, ej", reče Sani. "Ajmo, ej. Uzeli smo kintu što nam duguje. Idemo. Ajmo, ej."

       "Idem", rekao je stari Moris. Ali nije.

       "Ozbiljno, ej, Morise. Pusti ga, ej."

          "A ko ga dira?" rekao je, bajagi nedužno. A onda, šta je uradio - gadno me čvrknuo prstom po pidžami. Neću da kažem gde me čvrknuo, ali gadno je zabolelo. Rekao sam mu da je odvratni moronski degenerik. "Šta to?" kazao je. Stavio je ruku iza uva, kao da je gluv. "Šta to? Šta sam ja?"

         I dalje sam kao plakao, šta li. Toliko sam bio besan i iznerviran i sve. "Degenerik odvratni, eto šta si", rekao sam. "Ti si debilni lopovski degenerik i za koju godinu bićeš jedan od onih bednika što saleću ljude po ulici da im udele za kafu. Bićeš sav kaljav i umazan slinama i..."

        Onda me mlatnuo. Nisam čak ni pokušao da se uklonim ili sagnem. Samo sam osetio taj strahoviti udarac pesnicom u stomak.

        Ipak, nisam bio nokautiran ili nešto, jer pamtim kako sam gledao s poda i video kako oboje izlaze i zatvaraju vrata. Prilično sam dugo ostao na podu, kao onda sa Stredleterom. Samo što sam ovog puta mislio da umirem. Bilo je kao da se davim ili nešto. Stvar je bila u tome što nisam mogao da dišem. Kad sam najzad ustao, odvukao sam se sav zgrčen do kupatila, držeći se za stomak i sve.

       Ali ja sam lud. Najozbiljnije. Negde na pola puta do kupatila počeo sam da izigravam kako imam metak u stomaku. Stari Moris me upucao. Sada sam išao u kupatilo da cimnem solidan gutljaj burbona ili nečeg, da mi sredi živce i pomogne mi da stvarno krenem u akciju. Zamislio sam sebe kako izlazim iz prokletog kupatila, obučen i sve, s revolverom u džepu, teturajući se malo. Onda silazim niz stepenice umesto liftom. Pridržavam se za ogradu dok mi krv povremeno curka s jednog kraja usta. I šta radim - spuštam se dva-tri sprata držeći se za stomak - krv na sve strane - a onda pozivam lift. Čim stari Moris otvori lift i ugleda me s revolverom u ruci, počinje da vrišti, skičavim kukavičkim izbezumljenim glasom, da ga ostavim na miru. Ali ja ga svejedno rešetam. Šest metaka pravo u njegov debeli dlakavi trbuh. Onda bacam revolver u otvor od lifta - pošto sam obrisao otiske i sve. Zatim se odvlačim do sobe i telefoniram Džejn koja dolazi i previja mi stomak. Zamislio sam je kako mi pridržava cigaretu dok krvarim i sve.

        Prokleti filmovi. Stvarno mogu da upropaste čoveka. Bez zezanja.


         Ostao sam jedno sat vremena u kupatilu, kupajući se i sve. Onda sam se vratio u krevet. Poprilično mi je trebalo da zaspim - nisam čak ni bio umoran - ali sam na kraju ipak zaspao. U stvari, došlo mi je bilo da se ubijem. Došlo mi je da skočim kroz prozor. Verovatno bih to i uradio da sam bio siguran kako će neko da me pokrije čim padnem na zemlju. Nisam želeo da gomila idiotskih kulova zija u mene onako krvavog.



Dejvid Selindžer, Lovac u žitu ( nastavci: Romani u nastavcima ) 

Нема коментара:

Постави коментар