Mary Anning

         Mary Anning bila je britanska sakupljačica fosila i paleontologinja. Proslavila se pronalaskom važnih fosila iz doba jure koje je otkrila na liticama jugozapadne engleske obale.  1811. godine njen brat Joseph  je primetio kostur "krokodila" na primorskoj litici u blizini Lajm Ridžisa u Engleskoj. Mary, koja je tada imala 11 godina, otkopala je lobanju i 60 pršljena kako bi ih prodala privatnom kolekcionaru za 25 funti. Medutim, to nije bio kostur krokodila, već guštera ribe, koji je kasnije nazvan ihtisaorus. Uzorak koji je otkrila zajedno s bratom pružio je podatke za prvi rad o ihtiozauru.

      Zaslužna je za otkriće i prvog britanskog pterodaktila, otkrila je i nacrtala prvi  celoviti primerak plesiosaura; njeno otkriće fosiliziranog izmeta omogućilo je istraživanja prehrane drevnih životinja;  otkrila je fosilnu ribu koja je premostila morske pse i zrake. Sve je to postigla pre svog tridesetog rođendana.
Njena su otkrića promenila shvatanje preistorijskog perioda.

 pterodaktil

    Ova sjajna naučnica rođena je (21. maj 1799.-9. mart 1847) u malom turističkom mestu Lyme Regis u Dorsetu u Engleskoj u siromašneoj porodici uz desetero desetero braće i sestara, no zrelo doba doživeli su samo ona i njen stariji brat Joseph. Marijini su roditelji pripadali Kongresnoj crkvi koja je mnogo učinila za obrazovanje svojih vernika. Počevši s otprilike osam godina, Mariju su u nedeljnoj školi učili čitati i pisati.

     Maryin otac Richard, po zanimanju stolar  nije uspevao da zaradi puno novca. Kuća koju su unajmili bila je blizu mora, tako blizu da ju je ponekada, tokom oluje poplavilo more. Oluje, međutim, nisu bile posve loša stvar - one su porodici  bile izvor dodatnog prihoda.
    Mali gradić Lyme Regis smešten je na onome što se danas naziva obala Jurja. Obala se postepeno uzdiže nad morem, a oluje redovno uzrokuju urušavanje delova obalnih litica, oslobađajući fosile iz stena položenih pre oko 200 miliona godina tokom Jurske ere.

         U novembru 1810., kada je Mary imala 11 godina, a Joseph 14, njihov otac umro je od tuberkuloze. Umro je u dugovima, tako da se porodica suočila ne samo s gubitkom svog hranitelja, već i s dodatnom teškoćom vraćanja  duga. Između 1811. i 1816. porodica je dobvjala pomoć za siromašne; to je bilo malo novca, hrane ili odeće. Anningi nisu jedini trebali finansijsku pomoć; ovo je bilo vreme gladi za mnoge Britance. Hrana je postala neobično skupa zbog ratova Napoleona Bonapartea za osvajanje Evrope. Štaviše, Britanija i veći deo Evrope i Severne Amerike doživeli su najhladniju deceniju  što je smanjilo prinose useva - hladno vreme uzrokovano je erupcijama vulkana u tropima 1809. godine i, posebno, erupcijom planine Tambora 1815. - jednom od najvećih erupcija u istoriji.

ihtisaorus Mary Aning 

     Porodica  nije poznavala druge veštine, osim veštine pronalaska fosila koje su Mary i Joseph pokupili od svog oca. Živeli su od pronalaženja malenih fosila ispod litica, koje je njihova majka prodavala na malom štandu bogatim turistima. Krajem 1811. godine Joeph je pronašao lobanju ihtiozaura. Nekoliko meseci kasnije Mary, koja je imala samo 12 godina, pronašla je ostatak kostura. Ovo je bilo izuzetno značajno otkriće i za to su deca bila dobro plaćena, iako nedovoljno da bi se porodica  izvukla iz financijskih problema. Otkriće Josepha i Marye korišteno je kao osnova za prvi naučni  rad o ihtiozauru, koji je 1814. u časopisu Everard Home. Mladi pronalazači fosila nisu dobili priznanje u časopisu.  Gospoda naučnici su  smatrali da deci jedino treba platiti. Većina  kasnijih otkrića Mary opisanih u naučnim radovima takođe joj nisu pripisana.

ihtisaorus 

    1819. ihtisaorus, koga su otkrili otkrio Joseph i Mary  izložen je u Britanskom muzeju u Londonu.
     Pronaći najbolje fosile na obali Jurja bio je opasan posao. Mary je trebala tražiti među stenama koje su tek pale s litica. Pad jedne stene često je brzo pratio drugi. Marijin kućni ljubimac nastradao je upravo obrušavanjem  kamenja, a i sama Mary je zadobila niz ozbiljnih povreda . Ipak je nastavljala.  Bila  fizički i psihički vrlo snažna. O tom događaju je pisala svom prijatelju :


                     " Možda ćeš se nasmejati kad ti napišem da me smrt mog starog                              vernog psa prilično uznemirio, litica je pala na njega i ubila ga u                            trenu pred mojim očima, i blizu mojih nogu. Bio je to tren                                      između mene i iste sudbine. " 


      Vremenom se  Mary, osim traženja i prikupljanja fosila, počela interesovati za naučni pristup svom radu,  čitajući naučne radove i upoznajući se sa anatomijom ali i naučnim terminima koji su se koristili u tim radovima. Bio je to naporan rad za  mladu ženu sa malo obrazovanja. Međutim, s velikom je marljivošću proučavala i naučila terminologiju.  Čak je učila  francuski jezik da bi mogla čitati dela Georgesa Cuviera, eminentnog biologa i paleontologa.
Upsela je da savlada  način  na koji  muzeji pripremaju uzorke za izlaganje, a postala je i stručnjak za osetljivo delo uklanjanja fosiliziranih kostiju iz stena, zatim rekonstrukciju kostura.

   1821. pitanje starih fosila  dobija novei značaj.  Mary je pronašala tri fosilizovana ihtiozaurska kostura, u rasponu od 5 do 20 stopa. Sada je radila na čelu nove naučne discipline koja je počela da koristi fosile kako bi otkrila Zemljinu istoriju. 1822. godine Henri de Blainville dao je ovom novom polju ime: paleontologija.
   Umetnik i kolekcionar fosila George Cumberland  je  1823. opisao je pronalazak Mary ihtiozaura.

                      " Najfiniji primerak fosilnog Ichthyosaurusa ikada pronađenog 
                       u Evropi ... u potpunosti dugujemo istrajnoj industriji mlade                                    fosilistice, imena Anning ... i njezinojm opasnom poslu.
                       Njenim naporima dugujemo skoro sve fine primerke 
                        Ichthyosauri-a iz velikih kolekcija." 
      U decembru  1823., u dobi od 24 godine, Mary je prvi put otkrila kompletan kostur Plesiosaurusa. Ovo je bilo zaista neverovatno otkriće - toliko upečatljivo da su mnogi naučnici odbili da poveruju da je takvo stvorenje ikada postojalo. Georges Cuvier, čija je dela Anning, zahvaljujući učenju francuskog  proučavala, proglasio je fosil lažnim. Glava je bila previše sićušna da bi ikada pripadala telu, rekao je.

A sketch of a Plesiosaur by Mary Anning, 1824. From original manuscripts held at the Natural History Museum, London. © The Natural History Museum, London


      Najveća publika, koju je ikada videlo Londonsko geološko društvo, okupila se kako bi se videlo stvorenje. Ljudi su dolazili izdaleka u Lyme Regis, željni da ga vide. Nakon što je Cuvier pregledao fosilizirano stvorenje, izjavio je:

         "To je najčudesnije stvorenje ikad otkriveno."

Ovo otkriće lansiralo je ime Mary u svet nauke. Bogata Lady Harriet Silvester, napisala je u jesen 1824. godine

    "Ona ( Mary  se tako temeljito upoznala sa naukom da onog trenutka kada pronađe bilo kakve kosti ona zna kojoj vrsti pripadaju. Ona fiksira kosti na okvir pomoću cementa, a zatim izrađuje crteže i ugravira ih… stigla je do tog stepena znanja da može pisati i razgovarati s profesorima i drugim pametnim ljudima na tu temu, i svi priznaju da se ona razume više u ovu nauku  nego iko drugi u ovom kraljevstvu."

                           Modern depiction of Plesiosaurus dolichodeirus by Dmitry Bogdanov.



     Mary je do 1828. godinie obznanila  niz velikih otkrića.  Prvo je tu bila vrećica s tintom  Belemnoidea ( Inkbag) . Belemnoidea su bila bića sa 10 pipaka koja su mogla izbacivati tintu u vodu, slično modernim lignjama ili sipama. Anning je otkrio činjenicu da poseduju vrećice s tintom i da su sposobne  prskati tintu.
   Anning je otkrila, takođe,  da je tinta u vrećama preživela fosilizaciju te da se i dalje može koristiti u olovkama. Ovo je povećalo broj posetilaca u Lyme Regisu, a ljudi su dolazili  da vide ovo drevno prirodno čudo. Umetnici u gradu počeli su upotrebljavati tintu Belemnoidea za crtanje fosila pronađenih u tom području.

 1824. godine pronašla je primere fosilizovanog izmeta životinja, iako nije bila sigurna u ono što je pronašla. 1828. je pronašla je više tih "predmeta" u trbuhu ihtiozaura. Otkrila je sda se tome nalaze riblje kosti i  ljuske i tako zaključila da je reč o fosilizovanom izmetu. Proučavanje sadržaja fosiliziranog izmeta omogućilo je naučnicima da se upoznaju sa   prehranom životinja pre stotine miliona godina.

1828. otkrila je prvi pterosaur - letećieg gmizavca - pronađenog izvan Nemačke.
Njeno je otkriće bilo prvo otkriće roda Dimorphodon. 

   1829, godine  Anning je pronašla  potpuniji  primerak od Plesiosaurusa otkrivenog 1823.
 Sledi Ootkriće Squaloraje - izumrle ribe koja je, činilo se, bila delom riba, delom morski pas.

Teorija Charlesa Darwina i Alfreda Russela Wallacea prirodnim odabirom ležala je gotovo 30 godina u budućnosti. Naučnici su pokušavali shvatiti šta im fosili govore o istoriji prirode.

 1830. godine Anning je otkrila jedno od svojih najpotpunijih i najlepših fosilizpovanih  stvorenja - Plesiosaurus macrocephalus.   fosila izložena je u Natural History Museum u Parizu.

    Te godine je geolog Henry De la Beche naslikao je prvi popularni prikaz predistorijskog  života, temeljen na  otkrićima Mary. Slika je prikazala životinje različite od poznatih životinja savremenog sveta. Sve više je bilo ljudi koji su počeli razmišljati o procesima koji su uzrokovali nestajanje vrsta koje su nekad naseljavale Zemlju i zamenile ih novim vrstama.

Anning je bila odani hrišćanin. Živela je u vremenu kad su mnogi ljudi verovali u doslovno tumačenje Biblije Jamesa Usshera   po kom je Zemlja stvorena 4004. godine pre Hrista. Mnogi su također verovali da je sve u svemiru napravljeno u roku od nedelju dana.

1833. Anning je rekla velečasnom Henryju Rawlinsu i njegovom sinu Franku da fosili koje je pronašla u različitim slojevima pokazuju da su životinje stvorene i da su postojale u različitim epohama. Kasnije je velečasni Rawlins odbio da dalje razgovara o tom problemu. Iako nije verovala u Ussherovo doslovno tumačenje Biblije, Anning je ceo život bila posvećena crkvi - prvo Kongregacijskoj crkvi, a zatim Engleskoj crkvi .

  1838 .  Britansko udruženje za napredak nauke počelo je Mary plaćati mali prihod. Iako je bila trgovački trgovac fosilima koji nikada nije objavio ni jedan naučni rad, njen je rad bio od presudne važnosti pa je udruženje smatralo da je prikladno osigurati joj prihod. I pored toga ona je živela siromašno.

  1846. godine Mary  je obolela od raka dojke, pa je Geološko društvo Londona prikupljalo priloge kako bi joj pomoglo u troškovima lečenja. Mary je prerano završila svoj težak život u siromaštvu i neprestanoj borbi za bolje sutra, bez pravog i značajnog priznanja za sve što je učinila za doprinos nauci. Umrla je u 48. godini. Posthumno su joj odana brojna priznanja, neka odmah nakon smrti, a neka znatno kasnije.

   Danas se Meri Aning smatra začetnicom geologije, iako Londonsko geološko društvo nije priznavalo žene naučnice ni 50 godina nakon njene smrti te su se
u njeno vreme  drugi okitili slavom ove Britanke, dok je ona prodavala fosile da bi zarađivala za život. Iako je znala o fosilima više nego mnogi učeni  naučnici toga doba, njezino mišljenje nije bilo cenjeno i većina Marynih otkrića završila je u muzejima s potpisom anonimnog pronalazača.  Ona je doduše bila poznata u geološkim krugovima Velike Britanije, Evrope i Amerike, ali kao žena nije imala pristup u Londonsko geološko društvo. Nije uspela objaviti niti jedan članak već je jedini pisani trag s njezinim potpisom koji je obljavljen u Magazine of Natural History bilo njeno pismo uredniku tog časopisa u kom iznosi svoju sumnju u neke njegove tvrdnje.
    Godine su prolazile, a ime Mary Anning je polako je bledelo, što zbog njezinog pola, što zbog društvenog statusa zbog kojeg je vladalo uverenje da siromašna i neobrazovana žena nikako ne može imati znanja i veštine neophodne za takva otkrića. Tek 1840. godine prvi put je fosil nazvan u njenu čast: Acrodus anningiae (vrste praistorijskih riba).

   1846. godine Mary  je obolela od raka dojke, pa je Geološko društvo Londona prikupljalo priloge kako bi joj pomoglo u troškovima lečenja. Mary je prerano završila svoj težak život u siromaštvu i neprestanoj borbi za bolje sutra, bez pravog i značajnog priznanja za sve što je učinila za doprinos nauci. Umrla je u 48. godini. Posthumno su joj odana brojna priznanja, neka odmah nakon smrti, a neka znatno kasnije.
izvor