01.05.2020.

Tess Gerritsen, Nema devojka ( 1)




“Čudovište moraš izmamiti 
iz njegova skrovišta”, 
reče Majmun, “ali budi siguran
da tu bitku možeš preživeti.”
- WU CHENGEN,

Kralj majmuna: 
Putovanje na Zapad, 
oko 1500. - 1582.



JEDAN

SAN FRANCISCO

Celi dan posmatram tu devojku.

      Ničime ne pokazuje da je svesna moje prisutnosti, iako se moj unajmljeni
automobil vidi s uličnog ugla na kojem su se ona i drugi tinejdžeri okupili ovog
poslepodneva i čine što mladi kojima je dosadno čine kako bi ubili vreme. Izgleda mlađa od ostalih, ali to je možda zato što je Azijatkinja i sitna sa sedamnaest godina, tek curetak. Crna joj je kosa ošišana kratko kao u dečaka, a traperice poderane i ofucane. Ne bih rekla da je to modna izjava, nego posledica iznošenosti i života na ulici. Puši cigaretu i ispuhuje oblak dima nehajnošću uličnog derana, što je držanje koje nije u skladu s njezinom bedom puti i nežnim kineskim crtama lica. Dovoljno je zgodna da privuče požudne poglede dvojice muškaraca u prolazu.
        Devojka primeti njihove poglede i netremice ih besno posmatra, bez straha, ali lako je biti neustrašiv kad je opasnost samo apstraktan pojam. Pitam se kako bi reagovala suočena sa stvarnom pretnjom. Bi li se opirala ili bi popustila? Želim znati koliko je čvrsta, ali još je nisam videla u iskušenju.
        Kako se spušta večer, tinejdžeri na uglu polako se razilaze. Najpre odlazi jedan, pa još jedan. U San Franciscu su čak i letne noći hladne, pa se preostali klinci šćućure jedni uz druge u svojim puloverima i jaknama, pale si cigarete i uživaju u prolaznoj toplini plamena. No hladnoća i glad na kraju ih sve rasteraju, dok ne ostane samo ona devojka, koja nema gde da  ode. Mahne svojim prijateljima na odlasku i neko vreme postajkuje na uglu sama, kao da nekoga čeka. Na kraju slegne ramenima i uputi se u mom smjeru, s rukama u džepovima. Prolazeći pokraj mog automobila, ni ne pogleda me, gleda ravno ispred sebe, usredotočena, besna pogleda, kao da u mislima grozničavo rešava neku dilemu. Možda razmišlja ge će noćas skrpati večeru. Ili je reč o nečem važnijem. Njenoj budućnosti. Njenom opstanku.
      Verovatno nije svesna da je dva muškarca prate.
      Nekoliko sekundi nakon što prođe pokraj mog automobila, vidim kako ta dvojica izlaze iz jedne uličice. Prepoznajem ih; ista su dvojica ranije zurila u nju. Prolazeći pokraj mog automobila, sledeći je, jedan od njih pogleda me kroz prednje staklo. Tek brzi pogled kako bi procenio jesam li pretnja. Ono što vidi ni najmanje ga ne zabrine pa on i njegov drug nastave spokojno hodati. Kreću se kao samouvereni grabežljivci što i jesu, i prikradaju se slabijem plenu koji im se nikako ne može odupreti.
       Izlazim iz automobila i sledim ih. Baš kao što oni slede devojku.
        Devojka ulazi u četvrt u kojoj je previše napuštenih građevina, a pločnik kao da je popločan razbijenim bocama. Ne pokazuje nimalo straha, nimalo oklevanja, kao da joj je ovo poznati teren. Nijednom se ne osvrne, što mi govori da je ili ludo odvažna ili posve neupućena u svet i ono što taj svet može učiniti devojkama kao što je ona. Ni muškarci koji je prate nijednom ne pogledaju iza sebe. Čak i da me opaze, što ja ne dopuštam da se dogodi, ne bi videli ništa čega bi se bojali. Niko to nikad ne vidi.
        Ulični blok dalje, devojka skrene udesno i nestane kroz vrata .
        Povlačim se u mrak i posmatram šta će se dogoditi. Ona dva muškarca zastanu ispred zgrade u koju je devojka ušla i dogovaraju se oko strategije. Zatim i oni uđu.
       S pločnika pogledavam daskama zabijene prozore. Zgrada je prazno skladište na kom je upozorenje o zabrani neovlaštenog ulaska. Vrata su odškrinuta. Uvlačim se u zgradu, u mrak koji je tako gust da moram zastati kako bi mi se oči privikle na tamu i oslanjam se na druga svoja osetila kako bih uočila ono što još ne mogu videti. Čujem škripu poda. Osećam miris sveće koja gori. Vidim blagi odsjaj vrata sa svoje leve strane. Zastanem ispred njih i provirim u prostoriju s druge strane.
       Devojka kleči ispred improviziranog stola, lica osvetljena jednom treperavom svećom. Oko nje su tragovi privremenog boravišta: vreća za spavanje, limenke hrane i malo kampersko kuvalo. Bori se sa svojeglavim otvaračem za limenke i nije svesna da joj se dva muškarca približavaju s leđa.
        Tek što joj nisam izviknula upozorenje, kad se devojka naglo okrene prema uljezima. U ruci ima samo otvarač za limenke, slabo oružje protiv dvojice krupnijih muškaraca.
       - Ovo je moj dom - kaže ona. - Gubite se.
      Bila sam spremna da se umešam . Ali sad ostajem gde jesam i posmatram šta će se sledeće dogoditi. Da vidim kakvog je kova ta cura. Jedan od one dvojice se nasmeje. - Samo smo u poseti, dušo.
     - Jesam li vas pozvala?
     - Izgledaš kao da bi ti dobro došlo malo društva.
     - A ti izgledaš kao da bi ti dobro došao mozak.
      To baš nije mudro reći u ovakvoj situaciji, pomislim. Sad je njihova požuda
pomešana s besom, što je opasna kombinacija. Međutim, devojka stoji posve
nepomično, savršeno mirno, i vitla žaljenja vrednim kuhinjskim pomagalom. U času kad ona dvojica nasrnu na nju, već sam na jastučićima stopala, spremna da skočim.
       Ona skoči prva. Jedan skok i stopalom muklo pogodi prvog muškarca u prsnu kost. Taj udarac nije otmen, ali je delotvoran i muškarac zatetura, hvatajući se za prsa kao da ne može da diše. Pre no što drugi muškarac uspe da odreaguje, devojka se već obruši na njega i udari ga otvaračem za limenke po slepoočnici. On zaurla od bola i ustukne.
     Ovo je postalo zanimljivo.
     Prvi muškarac se oporavio i sad navaljuje na nju tako silovito da oboje padaju na pod. Ona se koprca i maše šakama i uspeva ga pogoditi u bradu. Ali on je od besa očvrsnuo na bol i s urlikom se otkotrlja na nju i priklješti je svojom težinom.
       Sad se ponovno pridružuje i drugi muškarac. Hvata devojku za zapešća i pribija ih o pod. Mladost i neiskustvo doveli su je u nevolju koju ne može izbeći. Ma koliko bila žestoka, ta je devojka neiskusna i neobučena, i neizbežno tek što se nije dogodilo. Prvi je muškarac otkopčao njezine traperice i sad ih poteže preko devojčinih mršavih bokova. Vidno je uzbuđen, izbočina ispod hlača nedvojbena je. Sad je najosjetljiviji na napad što jedan muškarac može biti.
       Ne čuje da mu se približavam. U jednom trenutku, otkopčava svoj rasporak, a u drugom je već na podu, razmrskane čeljusti, dok mu se zubi prosipaju iz usta.
       Drugi muškarac jedva ima vremena pustiti devojčine ruke i skočiti, ali nije
dovoljno brz. Ja sam tigrica, a on je tek običan glomazan bizon, glup i bespomoćan pred mojim napadom. S krikom pada na tlo, a sudeći po grotesknom uglu u kome mu leži ruka, kost mu je slomljena.
       Hvatam devojku i potežem je na noge. – Jesi li ozleđena?
       Ona zakopča traperice i samo zuri u mene. - Ko si, dođavola, ti?
    - To ostavimo za kasnije. A sad, kreni! - viknem.
    - Kako si to učinila? Kako si ih tako brzo sredila?
    - Želiš li naučiti?
    - Da!
     Pogledam ona dva muškarca koji stenju i svijaju se pred našim nogama. - Tad ti je ovo prva lekcija: Znaj kad treba pobeći. - Guram je prema vratima. - To bi bilo sad.
     Gledam je dok jede. Za sitnu devojku, ima vučji apetit i proždire tri pileća
tacosa, celo jezero preprženog pirea od graha i veliku čašu Coca-Cole. Želela je
meksičku hranu pa sad sedimo u nekoj zalogajnici u kojoj svira mariači muzika , a zidovi su ukrašeni drečavim slikama rasplesanih senjorita. Iako ima crte lica
Kineskinje, očito je Amerikanka, od kratke kose do otrcanih farmerki. Grubo i divlje stvorenje koje posrče zadnji gutljaj Coca-Cole pre no što počne bučno žvakati kockice leda.
       Počinjem sumnjati  u mudrost ovoga pothvata. Već je previše stara za obučavanje, previše divlja da bi naučila disciplinu. Trebala bih je pustiti natrag na ulicu, ako na ulici želi biti, i pronaći drugi način. Ali tad primetim  ožiljke na člancima njezinih prstiju i setim se koliko joj je malo nedostajalo da sama sredi onu dvojicu muškaraca. Prirodno je nadarena i neustrašiva - a to su dve stvari koje se ne mogu naučiti.
- Sećaš li me se? - pitam.
       Devojka odloži čašu i namršti se. Načas mi se učini da na njenom licu vidim
bljesak prepoznavanja, ali već u sledećem trenutku ga nema. Odmahne glavom.
      - Davno je to bilo - kažem. - Pre dvanaest godina. - Cela večnost za tako
mladu devojku. - Bila si mala.
      Slegne ramenima. - Nikakvo čudo da te se ne sećam. - Posegne rukom u jaknu, izvuče cigaretu i krene da je zapali.
     - Truješ svoje telo.
     - Moje je telo - odbrusi.
     - Ne ako želiš trenirati. - Ispružim ruku preko stola i istrgnem joj cigaretu s usana.
       - Ako želiš učiti, moraćeš promeniti stav. Moraćeš pokazati poštovanje.
       Prezirno otpuhne. - Zvučiš kao moja majka.
       - Poznavala sam tvoju majku. U Bostonu.
       - Pa, mrtva je.
       - Znam. Pisala mi je prošli mesec. Rekla je da je bolesna i da joj je ostalo veoma malo vremena. Zato i jesam ovde.
         Iznenadim se opazivši suze u devojčinim očima, a ona brzo okrene glavu na drugu stranu, kao da se stidi pokazati slabost. Ali u tom ranjivom trenutku, pre nego što je sakrila oči, podseti me na moju kćer koja je bila mlađa no što je sad ova devojka kad sam je izgubila. U očima me zapeckaju suze, ali ja ih ne pokušavam sakriti. Tuga je od mene učinila ovo što jesam. Tuga je vatra koja me je pročistila, izbrusila moju odlučnost i izoštrila moju nameru.
       Treba mi ova djevojka. Očito, i ja njoj trebam.
- Trebalo mi je nekoliko nedelja da te pronađem - kažem joj.
- Porodica kojoj sam dodeljenja  je bila pušiona. Bolje mi je samoj.
- Da te majka sad vidi, srce bi joj se slomilo.
- Ona nikad nije imala vremena za mene.
- Možda zato što je radila dva posla kako ti ne bi bila gladna? Zato što se u tome
nije mogla osloniti ni na koga osim na samu sebe?
- Dopuštala je da je svi gaze. Nijednom je nisam videla da se za išta zauzima.
Čak ni za mene.
- Bojala se.
- Nije imala petlju.
     Nagnem se prema njoj, rasrđena ovim nezahvalnim derištem. - Tvoja je sirota
majka patila na načine koje ti ne možeš ni zamisliti. Sve što je činila, činila je za tebe.
      - S gađenjem bacim na nju njezinu cigaretu. Ovo nije devojka koju sam se nadala naći. Možda jest snažna i neustrašiva, ali uz mrtvu majku i oca ne veže je nimalo osećaja kćerinske dužnosti, nimalo osećaja porodične  časti. Bez veza s precima, samo samotne mrvice prašine koje lepršaju nošene vetrom, pričvršćene ni uz koga i ni uz šta.
       Plaćam za njezin obrok i ustajem. - Nadam se da ćeš jednog dana pronaći mudrost i shvatiti šta je tvoja majka žrtvovala za tebe.
     - Zar odlaziš?
      - Ne postoji ništa što te mogu naučiti.
      - Zašto bi to uopšte želela? Zašto si me uopšte došla potražiti?
     - Mislila sam da ću naći drugačiju osobu. Nekoga koga mogu naučiti. Nekoga ko će mi pomoći.
      - U čemu?
      Ne znam kako da odgovorim na njeno pitanje. Na trenutak, jedino što se čuje je limena mariači muzika koja se razleva kroz zvučnike u kafeu.
       - Sećaš li se svog oca? Sećaš li se šta mu se dogodilo?
       Netremice me posmatra. - Dakle, o tome je reč, zar ne? Zato si me došla
potražiti. Jer ti je moja majka pisala o njemu.
       - Tvoj otac je bio dobar čovek. Voleo te , a ti ga sramotiš. Sramotiš i oca i
majku. - Stavljam pred nju smotak novčanica. - Ovo je njima u spomen. Makni se s ulice i vrati u školu. Onde se barem nećeš morati braniti od čudaka i napasnika. -
         Okrenem se i izađem .
          Već nakon nekoliko sekundi i ona protrči kroz vrata i potrči za mnom. - Čekaj! Gde ideš?
     - Vraćam se u Boston.
      - Sećam te se. Mislim da znam šta želiš.
         Stanem i okrenem se prema njoj. - I ti bi to trebala želeti.
       - Šta  moram da učiniti?
       Odmerim je od glave do pete i vidim mršava ramena i bokove koji su tako uski da farmerke jedva stoje na njima. - Nije reč o tome šta moraš učiniti - odgovorim. - Reč je o tome šta moraš biti.
        - Polako krenem prema njoj. Do ovog trenutka, nije videla razloga da me se boji , zašto i bi? Samo sam obična žena. Ali zbog nečega što sad vidi u mojim očima, ustukne jedan korak.
     - Bojiš  se? - tiho je upitam.
      Brada joj se naglo trzne i ona odvrati budalasto se razmećući hrabrošću: - Ne. Ne bojim se.
     - Trebala bi se bojati.


Tess Gerritsen, Nema devojka ( nastavci : Romani u nastavcima )

S engleskoga prevela: Mirna Čubranić

Нема коментара:

Постави коментар