26.05.2020.

John Green, Gradovi na papiru ( 22,23,24 )


22.
       U mom snu njezina je glava bila na mojem ramenu, a ja sam ležao na leđima. Između nas i betonskog poda nalazio se samo rub tepiha. Njezina je ruka bila prebačena preko mojih prsa. Samo smo ležali onde i spavali. Bože, pomozi mi! Ja sam jedini tinejdžer u Americi koji sanja da spava s devojkama, i to samo spava. A onda je zazvonio moj mobilni. Još je dva puta zazvonio, a onda su ga moje nespretne ruke pronašle na odrolanom delu tepiha. Bilo je 3:18 ujutro. Zvao me Ben.

    “Dobro jutro, Bene”, rekao sam.

        “TOOO!!!!!” odgovorio je vrišteći i odmah sam shvatio da sada nije trenutak da mu pokušam objasniti sve što sam saznao o Margo i kako sam je sve zamišljao. Mogao sam vraški dobro osetiti miris alkohola u njegovu dahu. Ta jedna reč i način na koji ju je izgovorio sadržavala je više oduševljenja nego sve što sam do tada čuo od njega.

       “Pretpostavljam da uživaš na maturskoj večeri?”

      “TOOOOO! Quentine Jacobsene! Najveći američki Quentine! To!” Glas mu se udaljio, ali još uvek sam ga mogao čuti. “Hej, ljudi, zaćutite, stanite, zašćutite – QUENTIN! JACOBSEN! ON JE NA TELEFONU!” U pozadini se začuo glasan usklik, a onda i Benov glas. “To, Quentine! To! Buraz, moraš doći ovamo.”

      “Ge je to ovamo?”

      “Kod Becce. Znaš li gde je to?”

      Naravno, znao sam tačno gde živi. Bio sam u njenom podrumu.

      “Znam gde je to, ali sada je gluvo doba noći, Bene. I ja sam u...”

      “TOOO!!! Moraš odmah doći. Odmah!”

      “Bene, događaju se mnogo važnije stvari”, odgovorio sam.

       “PROGLAŠAVAM TE SVOJIM VOZAČEM!”

       “Šta?”

        “Ti si moj vozač! Da! Ti si kao stvoren za tu ulogu! Baš mi je drago da si se javio! To je mrak! Trebam stići kući do šest! A ti si taj koji će me dovesti. TOOOO!”

       “Možeš li prenoćiti tamo?” upitao sam.

      “NEEEE! Buuuuu. Buuu za Quentina. Hej svi! Buuuu Quentine!” A onda je usledilo zviždanje. “Svi su se napili. Ben je pijan. Lacey je pijana. Radar je pijan. Niko ne vozi. Mora doći kući do šest. Obećao je mami. Buuu za pospanog Quentina! Hura za vozača koji će nas voziti! TOOOO!”

       Duboko sam uzdahnuo. Da se Margo htela pojaviti, došla bi do tri. “Doći ću za pola sata.”

      “TO! TO! TO! TO! TO! TO! TO! TO! TO! TO! TO! TOOOOO!!!! TO! TO!”

       Kada sam prekinuo vezu, Ben je još uvek uzbuđeno torokao. Ležao sam još koji trenutak, pokušavajući se naterati da ustanem, a onda sam ustao. Još napola pospan, provukao sam se kroz trolovu rupu do bibliotelke, a zatim sam došao u kancelariju. Otvorio sam stražnja vrata i zaputio se prema autu.

       Stigao sam u Beccino naselje nešto prije četiri. Duž obje strane Beccine ulice bili su parkirani automobili. Pretpostavio sam da bi unutra mogla biti gomila ljudi jer ih je većina došla limuzinama. Našao sam parkirno mjesto blizu LGLP-a.

      Nikad nisam vidio Bena pijanog. U drugom razredu srednje škole popio sam na jednom tulumu orkestra bocu roze vina. Bilo je lošeg okusa, i onda kada mi je prolazilo jednjakom u želudac, i onda kada je izletalo van. Ben je bio taj koji je tada sedeo sa mnom u kupaonici Casey Hiney, dizajniranoj u Winnie Pooh stilu, dok sam ja iz sebe projektilskom brzinom izbacivao ružičastu tekućinu po slici magarca Njara. Mislim da nas je to iskustvo obojicu distanciralo od alkoholnih užitaka. Barem do večeras.

     Bio sam spreman na to da ću zateći Bena pijanog. Bilo je dovoljno ono što sam čuo preko telefona. Nijedna trezna osoba ne bi izgovorila “to” onoliko puta u minuti. Prošao sam pokraj društva koje je pušilo na Beccinom travnjaku i otvorio vrata kuće. Ipak, nisam očekivao da ću zateći Jasea Worthingtona i još dvojicu igrača bejzbola kako naglavce drže Bena obučenog u smoking iznad bačve piva. Cev pivske bačve bila je u Benovim ustima i svi pogledi u prostoriji bili su upereni u njega. Svi su glasno klicali i odbrojavali: osamnaest, devetnaest, dvadeset. Na trenutak sam pomislio da ga – ono – majmuniraju, ili nešto slično. Ali nisam bio u pravu; Ben je sisao tu cev kao da je u bačvi majčino mleko, a tanak mlaz piva cedio mu se s obe strane usta jer se osmehivao. Gomila je oduševljeno vikala: dvadeset tri, dvadeset četiri, dvadeset pet. Očito se događalo nešto izvanredno.

      Sve mi je to izgledalo tako jadno i sramotno. Kao da papirnata deca imaju svoju papirnatu zabavu. Progurao sam se kroz gomilu prema Benu i iznenadio se nabasavši na Radara i Angelu.

    “Do ĐAVOLA, što je ovo?” upitao sam.

    Radar je prestao odbrojavati i pogledao u mene. “To! Stigao je naš vozač! To!”

      “Zašto svi večeras stalno govore ‘to’?”

      “Dobro pitanje”, doviknula mi je Angela. Napuhala je obraze i izdahnula. Bila je uznemirena kao i ja.

     “Dođavola da, to je dobro pitanje!” rekao je Radar držeći u rukama crvene plastične čaše pune piva.

      “Obe su njegove”, smireno mi je objasnila Angela.

       “Zašto ih ti ne voziš kući?” upitao sam je.

      “Hteli su tebe. Mislili su da će te tako dovući ovamo”, rekla je.

         Zakolutao sam očima. I ona je saosećajno zakolutala.

      “Stvarno ti se sviđa”, rekao sam pokazujući glavom prema Radaru, koji je držao oba piva iznad svoje glave i opet se pridružio odbrojavanju. Svi su izgledali tako ponosni što uopšte još mogu brojiti.

      “Čak je i sad divan”, odgovorila je.

       “Odvratno”, rekao sam.

       Radar me lagano gurnuo jednom pivskom čašom. “Vidi ti našeg prijatelja Bena! On je neka vrsta autističnog mudraca kada je u pitanju bačvostoj. Očito želi postaviti svetski rekord, ili nešto slično.”

      “Štoa je bačvostoj?” upitao sam.

       “Pa ovo”, rekla je Angela i pokazala prstom u Benovu smjeru.

       “Oh, pa dobro, to je – mislim, koliko teško može biti visiti tako naglavce.”

       “Očito jest, kad je istorijski rekord Winter Parka šezdeset dvije sekunde”, objasnila je. “Postavio ga je Tony Yorrick, a to je onaj ogromni momak koji je diplomirao kad smo mi bili prvaši. Sada igra američki nogomet za Floridsko sveučilište.”

       Želeo sam da Ben obori rekord, ali se nisam mogao pridružiti skupini koja je glasno odbrojavala: pedeset osam, pedeset devet, šezdeset, šezdeset jedan, šezdeset dva, šezdeset tri! A zatim je Ben izvukao cev iz usta i vrisnuo: “TOO! JA SAM NAJVEĆI! UZDRMAO SAM SVET!” Ja se i neki igrači bejzbola okrenuli su Bena i sada su ga nosili na ramenima. On me tada ugledao, upro prstom u mene i pustio najglasniji i najstrastveniji zvuk koji sam ikada čuo: “TOOOO!!!!!!”. Mislim da ni nogometaši koji pobede na Svetskom prvenstvu nisu toliko uzbuđeni.

       Ben je skočio s ramena bejzbolaša i napravio nespretan čučanj, tako da je zateturao dok se dizao. Obgrlio me rukom oko ramena. “TO!” opet je rekao. “Quentin je ovde! Velika faca! Hajde, jedan uzvik za Quentina, najboljeg prijatelja jebenog svetskog prvaka u ispijanju piva naglavce!” Jase me protrljao po temenu i rekao: “Ti si zakon, Q!”, a onda mi je Radar šapnuo na uho: “Usput, ova ekipa nas doživljava kao narodne junake. Angela i ja došli smo s nekog afterpartija zato što mi je Ben rekao da ću biti dočekan kao kralj. Mislim, izvikivali su moje ime. Očito ovde svi misle da je Ben urnebesan, ili tako nešto, zato smo im se i mi svideli.”

      Radaru, a i svima ostalima, samo sam rekao: “Vau.” Ben se okrenuo na drugu stranu i video sam kako je zgrabio Cassie Hiney. Stavio je svoje ruke na njezina ramena i rekao: “Moja je pratilja zamalo proglašena kraljicom maturske zabave”, a Cassie je rekla: “Znam. To je odlično”, a Ben je rekao: “Svakoga dana poslednje tri godine želeo sam te poljubiti”, a Cassie je rekla: “Mislim da bi sada trebao”, a onda je Ben rekao: “TO! To je mrak!” Ali nije poljubio Cassie, nego se okrenuo prema meni i rekao: “Cassie me želi poljubiti!” Ja sam odgovorio: “Aha”, a Ben je rekao: “To je tako mrak.” A zatim je izgleda zaboravio i na mene i na Cassie, kao da je ideja o ljubljenju Cassie Hiney bila bolja nego što bi moglo bili ljubljenje.

  Cassie mi je rekla: “Ovaj tulum je sjajan, zar ne?” Ja sam rekao: “Je”, a ona je rekla: “Ovo je, ono, potpuna suprotnost tulumima koje organizira orkestar, ne?” Ja sam opet rekao: “Je”, a ona je rekla: “Ben je luđak, ali volim ga.” Ja sam rekao: “Je.” Zatim je Cassie dodala: “K tome ima tako zelene oči”, a ja sam odgovorio: “Uh-uh”, a ona je rekla: “Svi kažu da si ti zgodniji, ali meni se više sviđa Ben”. Ja sam rekao: “Okej”, a ona je opet ponovila: “Ovaj tulum je tako sjajan, zar ne?” I ja sam opet rekao: “Je”. Razgovor s pijanom osobom je kao razgovor s izrazito sretnim, mentalno zaostalim trogodišnjakom.

    Čim je Cassie otišla od mene, prišao mi je Chuck Parson. “Jacobsene” rekao je hladnokrvno.

      “Parsone”, odgovorio sam.

      “Obrijao si mi jebenu obrvu, zar ne?”

      “Ustvari, nisam je obrijao”, odgovorio sam. “Koristio sam kremu za depiliranje.”

      Gurnuo me prilično snažno posred prsnog koša. “Stvarno si seronja”, rekao je, ali se i nasmiejao. “Za takvo štoa treba imati muda, frende. I sada izigravaš velikog mangupa i slične brije. Mislim, možda sam pijan, ali nekako volim to tvoje seratorsko dupe.”

      “Hvala ti”, odgovorio sam. Osećao sam se beskrajno daleko od ovih glupih priča u stilu srednja-je-škola-gotova-i-sada-trebamo-pokazati-da-se-zapravo-u-dubini-duše-volimo. Koja glupost. Zamislio sam Margo na ovoj zabavi ili na hiljasdama sličnih zabava. Praznih očiju. Zamišljao sam je kako sluša Chucka Parsona koji nešto trkelja i razmišlja o svojim planovima, putovima u život i putovima u smrt. Mogao sam zamisliti oba puta s jednakom jasnoćom.

     “Hoćeš pivo, kurcoljupče?” upitao me Chuck. Gotovo sam bio zaboravio da se nalazi pokraj mene, ali miris pića u njegovom dahu podsetio me na njegovu prisutnost. Odmahnuo sam glavom i on je produžio dalje.

     Hteo sam ići kući, ali znao sam da ne mogu požurivati Bena. Ovo je bio verovatno najvažniji dan u njegovu životu. Imao je pravo na takav dan.

      Umesto toga pronašao sam stepenice i spustio se njima u podrum. Bio sam toliko dugo u mraku da sam još jače počeo da žudim  za njim. Poželieo sam leći negde gde je dovoljno tiho i mračno, kako bih mogao maštati o Margo. Ali kad sam prolazio pokraj Beccine sobe, začuo sam prigušene zvukove – bolje rečeno, neko stenjanje – pa sam zastao ispred njezinih odškrinutih vrata.

      Ugledao sam Jasea bez majice i pod njim Beccu, koja ga je obavila svojim nogama. Nisu bili goli, ali to je bilo samo pitanje vremena. Možda bi se bolja osoba okrenula, ali ljudi kao ja nemaju često priliku videti devojku poput Becce Arrington golu. Zato sam ostao u hodniku i virio kroz vrata. Onda su promenili položaj, pa je sada Becca bila na Jasonu. Uzdisala je dok ga je ljubila i krenula skinuti majicu. “Misliš li da sam seksi?” pitala ga je.

     “O, Bože, da, stvarno si seksi, Margo”, rekao je Jase.

     “Šta!?” povikala je Becca bijesno i odmah mi je bilo jasno da je neću videti golu. Počela je vrištati, a ja sam se odmaknuo od vrata. No, Jase me uočio i zaderao se: “Imaš problema?” Becca je viknula: “Pusti sad njega, ko ga jebe.
Šta je sa mnom? Zašto razmišljaš o njoj, a ne o meni?”

        Sad je bila prilika da se izvučem iz ove nezgodne situacije pa sam zatvorio vrata i ušao u kupaonicu. Ionako mi se pripišalo, ali sam se zapravo hteo izolovati od ljudskih glasova.

       Uvek mi je bilo potrebno nekoliko sekundi da počnem pišati nakon što bih propisno namjestio svoga maloga. Stajao sam tako nekoliko sekundi, čekao, i konačno počeo pišati. Tek što sam pustio puni mlaz, onaj posle kog sledi val olakšanja, začuo sam ženski glas koji je dopirao iz kade: “ko je to?”

      “O, Lacey?” rekao sam.

        “Quentine? Jebote, što radiš ovde?” Hteo sam prestati pišati, ali naravno da nisam mogao. Pišanje je kao dobra knjiga, kad jednom počneš čitati, više ne možeš stati.
      “Uh, pišam”, rekao sam.

         “Kako ide?” pitala je kroz zavesu.

          “Uh, dobro.” Završio sam, zakopčao hlače i pustio vodu.

            “Želiš li se druškati u kadi?” upitala je. “I nemoj misliti da ti se nabacujem.”

            Nakon nekoliko trenutaka rekao sam: “Naravno”. Povukao sam zavesu. Lacey mi se osmehnula i povukla kolena prema prsima. Seo sam nasuprot njoj i naslonio se na hladan, mokri porculan. Stopala su nam se ispreplela. Bila je odjevena u kratke hlačice, majicu bez rukava i neke slatke japanke. Šminka joj je oko očiju bila malo razmazana. Njezina frizura s maturske večeri još je bila dobro očuvana. Noge su joj bile preplanule. Mora se reći da je Lacey Pemberton bila veoma lepa. Nije bila tip devojke zbog koje bih mogao zaboraviti Margo Roth Spiegelman, ali svakako je bila devojka zbog koje bih svašta mogao zaboraviti.

         “Kako je bilo na maturskoj?” upitao sam.

        “Ben je stvarno sladak” odgovorila je. “Bilo nam je zabavno. A onda smo se Becca i ja strašno posvađale i nazvala me kurvom, a onda se popela na kauč i ućutkala zabavu da bi mogla svima reći kako imam spolno prenosivu bolest.”

      Stresao sam se. “Zaboga”, rekao sam. “Da. Uništena sam. To je... o, Bože. To je sranje, iskreno rečeno, zato što... je tako ponižavajuće, a ona je znala da će tako biti, i... o, sranje. Onda sam otišla u kadu, a Ben je krenuo za mnom, a ja sam mu rekla da me ostavi na miru. Nemam ništa protiv njega, ali on nije baš jako dobar u slušanju drugih. Bio je prilično pijan. A više ih uopšte nemam. Imala sam ih, ali sam se izlečila. Ma, nije važno. Samo, ja nisam drolja. Bio je taj neki tip. Neki neopisivi jadnik. Bože, ne mogu verovati da sam joj to rekla. Trebala sam reći samo Margo, i to kad Becca nije u blizini.”

           “Žao mi je. Becca je samo ljubomorna”, rekao sam.

         “Zašto bi bila ljubomorna? Ona je kraljica mature. Hoda s Jaseom. Ona je nova Margo.”

           Osjetio sam bol u dupetu pa sam pokušao promeniti položaj. Moja su kolena dodirivala njena. “Niko nikada neće biti nova Margo”, rekao sam. “Ipak, ti imaš ono što ona želi. Ljudi te vole, misle da si zgodnija.”

        Lacey je sramežljivo slegnula ramenima: “Misliš li da sam plitka?”

        “Pa, da.” Razmišljao sam o sebi kako stojim ispred Beccine sobe, nadajući se da će skinuti majicu. “Ali i ja sam takav. Svi su takvi”, dodao sam. Često sam zamišljao: Kad bih barem imao telo kao Jase Worthington. Kad bih hodao kao da znam hodati. Kad bih ljubio kao da se znam ljubiti. “

         Ali nisu svi plitki na isti način. Ben i ja smo tu izjednačeni. A tebe boli dupe za druge i što oni misle o tebi.”
       
       To jest i nije bila istina. “Brinem se više nego što bih hteo”, rekao sam.

        “Sve je bez veze kad nema Margo”, rekla je Cassie. Bila je pijana, ali nije mi smetalo njezino pijanstvo.

       “Da”, rekao sam.

      “Htela bih da me odvedeš na to mesto. U taj trgovački centar. Ben mi je pričao o njemu”, rekla je.

       “Da, možemo otići kad god želiš”, rekao sam. Ispričao sam joj kako sam proveo celu noć tamo, kako sam našao Margin lak za nokte i njezin pokrivač.

        Lacey je neko vreme ćutala, dišući kroz otvorena usta. Kada je konačno progovorila, zvučala je kao da šapuće. Postavila je to kao pitanje, a izgovorila kao činjenicu: “Mrtva je, je l’ da?”

       “Ne znam, Lacey. I ja sam to mislio do večeras, ali sada ne znam.”

        “Ona je mrtva, a mi svi... eto gde smo.”

        Setio sam se označenih Whitmanovih stihova:

                  Ako me niko drugi na svetu ne opaža, ja zadovoljno sedim 
                    i ako me svako i svi opažaju, ja zadovoljno sedim.

        “Možda je baš to ono što je želela, da nastavimo živeti svoje živote”, rekao sam.

       “To ne zvuči kao moja Margo”, rekla je. A ja sam razmišljao o svojoj Margo, o Laceynoj Margo i Margo gospođe Spiegelman. Svako je od nas gledao neki drugi Margoin odraz u kući ogledala. Hteo sam nešto reći, ali su se Laceyna otvorena usta ukočila, a zatim je naslonila glavu na hladne sive pločice zida i zaspala.

           Kad su ljudi počeli dolaziti na pišanje, odlučio sam je probuditi. Bilo je skoro pet sati ujutro i trebao sam odvesti Bena kući.

       “Lace, probudi se”, rekao sam, dodirujući joj japanke svojom tenisicom. Protresla je glavom. “Volim kad mi se neko tako obraća. Znaš li da si mi trenutačno najbolji prijatelj?” upitala je. “Oduševljen sam”, odgovorio sam joj, iako je bila pijana i umorna i nesumnjivo je lagala. “Slušaj me, idemo gore zajedno, a ako ti neko nešto dobaci, braniću tvoju čast.”

          “Okej”, rekla je. I tako smo se popeli gore zajedno. Zabava je bila utihnula, ali su se pokraj bačve s pivom još uvek nalazili Jase i bejzbolaši. Većina je ljudi spavala u vrećama za spavanje, a neki su razvukli kauč i stisnuli se na njemu. Angela i Radar ležali su zajedno na malom dvosedu. Oboje su spavali i Radaru su noge visile sa strane. Prespavaće ovde.

       Baš kad sam krenuo pitati društvo pokraj bačve jesu li videli Bena, on je uletio u dnevnu sobu. Nosio je na glavi plavu kapicu za bebe i mahao mačem napravljenim od osam limenki Milwaukee’s Best Light piva. Pretpostavljam da je mač napravio tako što je zalepio limenke jednu na drugu.

        “VIDIM TE! VIDIM QUENTINA JACOBSENA! TOOO! Dolazi ovamo! Na kolena”, vikao je uperivši mač u mene. “Šta? Ben, daj se smiri.”

       “NA KOLENA!”

       Poslušno sam kleknuo i podigao pogled prema njemu. Spustio je pivski mač i lagano mi dotaknuo oba ramena. “Ovim pivskim mačem, zaepljenim superljepilom, imenujem te svojim vozačem!”

       “Hvala”, odgovorio sam. “Samo nemoj povraćati u autu.”

         “TO!” viknuo je. A kada sam pokušao ustati, gurnuo me nazad svojom slobodnom rukom i ponovo dodirnuo mačem. “Ovim pivskim mačem proglašavam da ćeš na dodeli diploma biti go ispod toge.”

       “Šta?” E, onda sam ustao.

         “DA! Ja, ti i Radar! Goli ispod toga! Na promociji! To će biti mrak!”

         “Pa, biće to stvarno ludo”, rekao sam.

          “DA!” rekao je. “Zakuni se da ćeš to učiniti. Radar je to već napravio. RADARE, PZAKLEO SI SIE?”

        Radar je polako okrenuo glavu i dopola otvorio kapke. “Jesam”, promrmljao je.
       “Pa onda se i ja zaklinjem”, rekao sam.

       “TO!” Onda se Ben okrenuo Lacey i rekao joj: “Volim te.”

         “I ja tebe volim, Bene.”

         “Ne, volim te. Ne kao što brat voli sestru ili prijatelj prijatelja. Volim te kao što očito pijani dečko voli najbolju devojku na svetu.” Ona se nasmešila.

         Prišao sam mu i stavio ruku na rame kako bih ga sprečio da se i dalje nepotrebno sramoti. “Ako želimo stići kući do šest, trebali bismo krenuti”, rekao sam.

       “Okej” složio se. “Želim se samo zahvaliti Becci na ovako otkačenom tulumu.”



        I tako smo Lacey i ja otpratili Bena niza stepenice. Otvorio je vrata Beccine sobe i rekao: Tvoja je zabava baš razvalila. Iako si ti baš koma. Mislim da tvoje srce umesto krvi pumpa tekući otrov! Ali hvala ti na pivu!” Becca je bila sama. Ležala je na pokrivaču i buljila u strop. Nije ga uopšte pogledala. Samo je promrmljala: “Ah, odjebi, pijani glupane. Nadam se da ćeš pokupiti picajzle od svoje pratilje.”

     Ben joj je odgovorio bez trunke ironije u glasu: “Sjajan govor”, i onda zatvorio vrata sobe. Mislim da nije imao pojma kako ga je upravo uvredila. Opet smo otišli na sprat i spremali se otići. “Bene, moraćeš ostaviti pivski mač ovde”, rekao sam.

    “U pravu si”, odgovorio je. Zgrabio sam vrh mača i povukao ga, ali Ben ga nije puštao. Hteo sam podviknuti na tu ispičuturu, ali onda sam shvatio da mu se mač zalepio za prste. Lacey se smejala. “Bene, pa jesi li se to zalepio za pivski mač?”

       “Ne, ja sam se super zalepio. Tako mi ga niko ne može oduzeti!”

       “Dobro razmišljanje.” rekla je Lacey ravnodušno.

      Lacey i ja uspeli smo otrgnuti sve limenke, osim one koja mu je bila zalepljena za ruku. Koliko god da sam jako povlačio, micala se i Benova ruka. Izgledalo je kao da je limenka bila konac, a njegova ruka lutka. Konačno je Lacey rekla: “Moramo krenuti.” I tako smo krenuli. Stavili smo Bena na stražnje sedište i zavezali ga pojasom. Lacey je sela do njega, jer sam hteo biti siguran da Ben neće povratiti ili zatući samog sebe tom pivskom limenkom u ruci.

      Bio je već posve iscrpljen. Dok sam vozio prema autocesti Lacey je rekla: “Znaš, ja nemam ništa protiv toga što se on trudi. Mislim, u tome često i pretera, ali zašto bi to bilo loše. Sladak je, zar ne?”

      “Mislim da je”, rekao sam. Benova je glava lelujala amo-tamo, kao da uopšte nije pričvršćena za kralježnicu. Doduše, za njega ne bih baš rekao da je posebno sladak, ali neka joj bude.

      Prvo sam ostavio Lacey na suprotnoj strani Jefferson Parka. Kad se nagnula i lagano poljubila Benove usne, bio je dovoljno priseban da promrmlja: “To”. Prišla je mojim vratima pre nego što se zaputila prema stanu. “Hvala”, rekla je. Ja sam samo kimnuo glavom.

       Vozio sam kroz naselje. Nije bila noć, a nije bila ni zora. Ben je iza mene potiho hrkao. Zaustavio sam se ispred njegove kuće. Izišao sam napolje, otvorio klizna vrata i odvezao njegov sigurnosni pojas.

      “Vreme je da ideš kući, Benners.” Frknuo je, odmahnuo glavom, a zatim se probudio. Podignuo je ruke da protrlja oči i iznenadio se kad je u desnoj ruci ugledao praznu limenku Milwaukee’s Best Lighta. Pokušao je stisnuti šaku i malo je udubio limenku, ali nije je uspeo ukloniti. Gledao je limenku nekoliko minuta, i onda kimnuo glavom. “Beštija je zaepljena”, primetio je.

  Izašao je iz auta i oteturao do kuće. Kada je došao do trema, okrenuo se i nasmejao. Mahnuo sam mu. A pivo mi je odmahnulo.

23.




Odspavao sam nekoliko sati, a zatim sam ostatak jutra proveo prelistavajući turističke vodiče koje sam pronašao prethodnoga dana. Pričekao sam podne, a onda sam nazvao Radara i Bena. Prvo sam nazvao Bena. “Dobro jutro, sunce”, rekao sam.
      “O, Bože”, zastenjao je patnički. “O, Isuse preslatki, dođi i uteši svog malog bracu Bena. O, Gospodine, obaspi me svojom milošću.”

     “Dogodilo se puno toga u vezi s Margo”, rekao sam uzbuđeno. “Zato moraš doći do mene. Pozvaću i Radara.” Kao da me Ben nije čuo. “Hej, daj mi objasni ovo: kad mi je mama jutros u devet ušla u sobu i kad sam podigao ruku da zevnem, otkrio sam da mi je u ruci zalepljena limenka od piva.”

      “Sinoć si superlepkom zalepio nekoliko limenki jednu na drugu da bi napravio pivski mač, a onda si ga superzalepio na ruku.”

    “A tako. Pivski mač. Nešto se mutno prisećam.”

     “Bene, dođi do mene.”

     “Buraz, osećam se ko posran.”

      “Onda ću ja doći do tebe. Kada da dođem?”

      “Buraz, ne možeš doći k meni. Moram odspavati jedno deset hiljada sati. Moram popiti deset hiljada litara vode i uzeti deset hiljada  tableta protiv glavobolje. Vidimo se sutra u školi.”

       Duboko sam udahnuo i potrudio se da ne oseti da me raspizdio. “Vozio sam usred noći središnjom Floridom da bih trezan visio na najpijanijem tulumu na svetu i da bih mogao tvoje pijano dupe odvesti kući, i tako mi...” Bio bih nastavio s pričom da Ben nije prekinuo vezu. Meni je prekinuo vezu. Šupak jedan.
      Kako je vreme prolazilo, u meni je sve više kuvalo. Jedno je kad te boli đon za Margo. Ali Bena je očito bolio đon i za mene. Možda je celo naše prijateljstvo bilo samo stvar praktičnosti – nije imao većeg kulera od mene za igranje videoigrica. A sada više nije morao biti fin sa mnom, nije morao brinuti o stvarima koje su meni važne, sada je imao Jasea Worthingtona. Imao je rekord u ispijanju piva iz bačve dok visiš naglavce. Imao je seksi pratilju. I iskoristio je prvu priliku koja mu se pružila da se pridruži bratstvu ispraznih seronja.

          Pet minuta nakon što mi je prekinuo poziv, nazvao sam ponovo njegov mobilni. Nije se javio pa sam mu poslao poruku. “Ti bi, Krvavi Bene, hteo biti kul kao Chuck? To si oduvek hteo? Pa čestitam. Dobio si ga. I zaslužuješ ga, jer si isti takav šupak. Više me ne zovi.”

         A onda sam nazvao Radara. “Hej”, rekao sam.

       “Hej”, odgovorio je. “Upravo sam se izbljuvao u tuš-kabinu. Mogu li te nazvati malo kasnije?”

       “Naravno”, odgovorio sam, nastojeći da ne zvučim razočarano. Samo sam želio nekoga ko će mi pomoći da shvatim Margoin svet. Ali Radar nije bio Ben; nazvao me nakon nekoliko minuta.

       “Bilo je tako loše da sam povraćao i čistio istovremeno, a onda, dok sam čistio to što sam izbljuvao, ponovo sam povraćao.”

       “Možeš li doći do mene? Ili da ja dođem tebi?”

       “Da, svakako. Šta ima?”

      “Margo je bila živa najmanje jednu noć nakon svoga nestanka i provela ju je u onom trgovačkom centru.”

       “Stižem. Četiri minute.”

       Tačno četiri minute kasnije Radar se pojavio pod mojim prozorom. “Moraš znati da sam imao žestoku svađu s Benom”, rekao sam mu dok se pentrao unutra.

      “Previše sam mamuran za posredovanje”, tiho je odgovorio. Legao je na krevet, očiju napola zatvorenih i protrljao rukom svoju kratko ošišanu kosu. “Osećam se kao da me udario grom.” Šmrcnuo je. “Okej, pričaj šta ima novo.” Seo sam na stolicu za radnim stolom i ispričao mu sve o noći provedenoj u Margoinoj vikendici. Nastojao sam da ne ispustim ni jedan moguće važan detalj. Znao sam da je Radar bolji u slaganju slagalica nego ja, pa sam se nadao da će složiti i delove ove.

    Nije progovorio sve dok nisam rekao: “A onda me nazvao Ben i pošao sam na tulum.”

      “Imaš li tu knjigu, tu na kojoj su napravljene uši?” upitao je. Sagnuo sam se i počeo pipati ispod kreveta dok je nisam pronašao. Radar ju je držao iznad glave, sve škiljeći od glavobolje, i počeo je prelistavati.

       “Zapiši ovo”, rekao je. “Omaha, Nebraska. Sac City, Iowa. Alexandria, Indiana. Darwin, Minnesota. Hollywood, Kalifornija. Alliance, Nebraska. Okej. Ovo su mesta koja je ona – ili ko god da je čitao ovu knjigu – smatrao zanimljivim.” Ustao je, pokazao mi da se maknem sa stolice i seo za kompjuter. Radar je imao čudesan dar da održava razgovor i istovremeno tipka . “Na internetu postoji program koji ti dopušta da uneseš nekoliko destinacija a onda ti na karti Sjedinjenih Država izbaci više različitih planova putovanja. Ne verujem da je Margo znala za ovaj program, ali ipak želim proveriti.

       “Odakle znaš za sva ta sranja?”

       “Hm, da te podsetim: Celi. Život. Provodim. Na. Sverečniku. Za onih sat vremena otkad sam se jutros vratio i dok se nisam izbljuvao pod tušem, potpuno sam preradio stranicu o pegavoj ribi udičarki. Nego, imam problem. Okej, pogledaj ovo”, rekao je. Nagnuo sam se i video nekoliko cik-cak ruta iscrtanih po karti Sjedinjenih Država. Sve su počinjale u Orlandu, a završavale u Hollywoodu u Kaliforniji.

     “Možda ide u Los Angeles”, nagađao je Radar.

     “Možda”, rekao sam. “Nema načina da predvidimo njezinu rutu.”

      “Istina. Dakle, ne postoji ništa drugo što bi upućivalo na Los Angeles. Ono što je rekla Jaseu upućuje na New York. A čini se da ono “otići u gradove od papira i nikada se više ne vratiti” upućuje na neki obližnji grad duhova. Lak za nokte je znak da je možda još uvek na istom području? Samo hoću reći da bismo na popis mogućih Margoinih stanica slobodno mogli dodati i lokaciju najveće lopte na svietu napravljene od kokica.”

       “Putovanje se podudara s jednim od Whitmanovih stihova: ‘Skitam se na večitom putovanju’.”

      Radar je sedeo pogrbljen za kompjuterom. Ja sam otišao do kreveta da sednem . A da isprintaš kartu Sjedinjenih Država pa da označimo sve ove tačke?” upitao sam.

     “To mogu napraviti i onlajn”, rekao je.

     “Da, ali želieo bih sve dobro da proučim .” Za nekoliko sekundi začuo se šum kopir aparata  i ja sam pokraj karte  s pseudovizijama obesio i kartu Sjedinjenih Država. Označio sam ekserima šest lokacija koje je ona (ili neko drugi) obeležila u knjizi. Pokušao sam ih sagledati kao konstelaciju i videti oblikuju li možda neki lik ili slovo – ali nisam uspeo ništa prepoznati. Lokacije su bile raspoređene nasumce, kao da je stavila povez preko očiju, a onda igrala pikado na karti.

      Uzdahnuo sam. “Znaš što bi bilo lepo?” upitao je Radar. “Kad bismo uspeli pronaći neki dokaz da je proveravala poštu ili bilo što na internetu. Tragam za njenim imenom svaki dan, namestio sam BOTprogram da me obavesti kada se sa svojim korisničkim imenom uloguje na Sverečnik. Sledim i IP-adrese ljudi koji upisuju izraze kao ‘gradovi od papira’. Neverovatno frustrirajući posao.”

      “Nisam imao pojma da sve to radiš”, rekao sam.

     “No dobro, radim samo ono što bih voleo da u sličnoj situaciji neko drugi napravi za mene. Znam da nismo bili bliski prijatelji, ali zaslužuje da je pronađemo, znaš?”

      “Osim ako ona ne želi da je pronađemo”, rekao sam.

     “Da, i to je moguće. Sve je još uvek moguće.” Kimnuo sam glavom. “Onda dobro”, rekao je. “Možemo li mozgati dok igramo igrice?”

     “Baš i nisam raspoložen.”

      “Možemo li u tom slučaju pozvati Bena?”

       “Ne. Ben je šupak.”

       Radar me pogledao iskosa. “Naravno da jeste. Znaš li koji je tvoj problem, Quentine? Stalno očekuješ od ljudi da ne budu ono što jesu. Mislim, i ja bih tebe mogao mrzieti zato što uvek kasniš, zato što te ne zanima ništa osim Margo Roth Spiegelman i zato što me nikad nisi pitao, ono, kužiš, kako mi je s devojkom – ali boli me dupe, čoveče, jer to si ti. Moji roditelji imaju na kamare crnih Dedova Božićnjaka, i to je okej. To su oni. Ja sam toliko opsednut referentnim web-stranicama da ponekad ne odgovaram na pozive ni prijateljima ni svojoj devojci. I to je okej. To sam ja. A ipak me voliš. I ja tebe volim. Duhovit si, pametan, pa iako često kasniš, na koncu uvek stižeš.”

     “Hvala ti.”

     “Da, dobro, ali ovo nije bio kompliment. Hteo sam samo reći: prestani očekivati od Bena da bude ti, a i on bi trebao prestati očekivati od tebe da budeš on, i dajte se više obojica iskulirajte.”

     “Dobro”, rekao sam na kraju i nazvao Bena. Novost da je Radar kod mene i da hoće igrati igrice dovela je do čudesnoga izlečenja od mamurluka.

     “I?” rekao sam nakon što sam završio razgovor s Benom. “Kako je Angela?”

     Radar se nasmejao. “Dobro je, čoveče. Stvarno je dobro. I hvala što pitaš.”

     “Još si uvek djevac?” upitao sam.

     “Pravi frajer ljubi i ćuti. Ali, ako baš hoćeš znati, jesam. Ah, da, jutros smo se prvi put posvađali. Doručkovali smo u Wafle Houseu, a ona je pričala i pričala o tome kako su crni Dedovi Božićnjaci mrak, kako su moji roditelji sjajni ljudi zato što ih skupljaju, jer je važno da ne podrazumevamo kako su svi koji su kul u našoj kulturi, kao primerice Bog i Ded Božićnjak, beli, i kako je crni Ded Božićnjak važan za celu afroameričku zajednicu.”

       “Pa, mislim da ima pravo”, rekao sam.

       “Da, dobro, izgleda kao zgodna ideja, ali zapravo je to čista koještarija. Nisu oni nikakvi apostoli evanđelja crnog Deda Božićnjaka. Da je tako, onda bi oni proizvodili crne Dedove Božićnjake. Umesto toga oni pokušavaju otkupiti sve svetske zalihe. Ima tamo neki starac u Pittsburgu koji ima drugu najveću kolekciju i oni je stalno pokušavaju otkupiti.”

      Ben se oglasio s vrata. Očito je onde već neko vreme stajao. “Radare, tvoj neuspeh da povališ tu slatku kokicu najveća je humanitarna katastrofa našeg doba.”

     “Šta ime, Bene?” pitao sam ga. “Hvala na noćašnjoj vožnji, buraz.”



24.



        Iako je preostalo još samo nedelju dana do završnih ispita, proveo sam ponedeljak popodne čitajući “Pesmu o meni”. Želeo sam posetiti poslednje dve pseudovizije, ali Ben je trebao svoj auto. Nisam više toliko tražio tragove u pesmi, tražio sam Margo. Ovaj put sam uspeo doći do pola “Pesme o meni”, kad sam zapeo na još jednom delu koji sam neumorno čitao i iščitavao.

      “Sada neću ništa drugo nego osluškivati”, piše Whitman i onda iduće dve stranice samo osluškuje: osluškuje zvižduk pare, osluškuje glasove ljudi, osluškuje operu. On sedi na travi i dopušta zvukovima da prolaze kroz njega. I ja sam to također pokušavao učiniti, barem mislim, čuti svaki njen i najmanji zvuk, jer pre nego bi išta moglo dobiti smisao, mora se čuti. Već dugo nisam zapravo čuo Margo – video sam je kako vrišti i pomislio da se smeje – pa mi se činilo da je to zapravo moj posao. Pokušati, pa makar i s ovako velike udaljenosti, čuti zvukove njezine opere.

         Ako ne mogu čuti Margo, barem mogu slušati što je ona nekada slušala, pa sam skinuo album Woodyja Guthrieja. Seo sam za kompjuter zatvorenih očiju, oslanjajući se laktovima o sto, i slušao glas koji je pevao u molu. U pesmi koju nikada pre nisam čuo, pokušao sam čuti glas koga se teško prisećam nakon samo dvanaest dana.

       I dalje sam slušao – sada jednog drugog njenog omiljenog autora – Boba Dylana, a onda je mama stigla kući. “Tata će zakasniti”, rekla je kroz zatvorena vrata. “Mogla bih napraviti pureće pljeskavice?”

       “Zvuči dobro”, odgovorio sam i opet zatvorio oči i slušao muziku. Nisam se ni pomaknuo sve dok me tata nije zvao na večeru, album i po kasnije.

       Za večerom su mama i tata razglabali o politici na Bliskom istoku. Iako su se u potpunosti slagali, ipak im je pošlo za rukom da viču jedno na drugo, govoreći da je taj i taj lažljivac, a taj i taj lažljivac i lopov i da su mnogi od njih trebali dati ostavku. Ja sam se usredotočio na pureću pljeskavicu, koja je bila odlična, s nje se cedio kečap i gušila se u luku s roštilja.

      “Dobro, dosta”, rekla je mama nakon nekog vremena. “Quentine, kako si proveo dan?”

     “Dobro”, odgovorio sam. “Spremao sam se za završne ispite, bar mislim.”

     “Ne mogu verovati da je ovo poslednja nedelja  nastave”, rekao je tata. “Zaista se čini kao da je jučer...”

     “Da, čini se”, rekla je mama. Glas u mojoj glavi oglasio je uzbunu: UPOZORENJE NA UZBUNU ZBOG NOSTALGIJE, UPOZORENJE, UPOZORENJE, UPOZORENJE. Sjajni su ljudi ti moji roditelji, ali skloni su ispadima kretenske sentimentalnosti.

      “Tako se ponosimo tobom”, rekla je mama. “Ali, Bože, nedostajaćeš nam sledeće jeseni.”

       “Da, dobro, nemoj skakati pred rudu. Još uvek mogu pasti engleski.”

      Mama se nasmejala i dodala: “Oh, znaš koga sam juče srela na Kršćanskoj zajednici mladih? Betty Parson. Rekla mi je da Chuck sledeće jeseni ide na Državni univerzitet Georgia. Bilo mi je drago zbog njega; uvek ga je škola mučila.”

     “On je seronja”, rekao sam.

       “Da”, rekao je tata,” i nasilnik također. Njegovo je ponašanje za žaljenje.” To je tipično za moje roditelje: u njihovim glavama niko nije bio jednostavno šupak. Uvek nešto nije bilo u redu s ljudima, nisu mogli jednostavno biti bezveznjaci: ili su imali poremećaj u socijalizaciji, ili su imali granični poremećaj ličnosti, ili što god već.

       Mama se zakvačila za mamac. “Ali Chuck ima poteškoća s učenjem. Nosi se s različitim problemima – kao i svi ostali. Znam da ti je nemoguće gledati tako na svoje vršnjake, ali kad si stariji, počinješ doživljavati i onu zločestu i onu dobru decu, svu decu, kao ljude. Oni su samo ljudi koji zaslužuju biti voljeni. Postoje različiti stepeni bolesnoga, različiti stepeni neurotičnoga, različiti stepeni samoostvarenoga. Ali znaš, oduvek mi se sviđa Betty, i oduvek sam polagala nade u Chucka. Stoga je dobro da on ide na studije, ne misliš li tako?”

      “Iskreno, mama, ne marim za njega, ni ovako ni onako.” Ali sam pomislio: ako je svako nekakva osoba, kako to da su mama i tata ipak mrzeli sve političare u Izraelu i Palestini?

       O njima nisu govorili kao o ljudima.

      Tata je završio sa žvakanjem nečega, odložio je viljušku i pogledao me. “Što duže radim svoj posao,” rekao je, “to mi je jasnije da ljudima fale dobra ogledala. Drugima je tako teško da nam pokažu kako izgledamo, a nama je tako teško da pokažemo drugima kako se osećamo.”

        “To je zaista dražesno”, rekla je mama. Bilo mi je drago da su se svideli jedno drugome. “Ali nije li tačno da na nekom temeljnom nivou  teško shvatamo da su drugi ljudi ljudska bića, isto kao i mi? Idealizujemo ih kao bogove, ili ih odbacujemo kao životinje.”

      “Istina. Ni savest nije dobar prozor. Mislim da nikada nisam razmišljao o tome na taj način.”

     Naslonio sam se. I slušao. I čuo sam nešto o njoj i o prozorima i ogledalima. Chuck Parson je bio osoba. Kao ja. I Margo Roth Spiegelman je bila osoba. Nisam dosada o njoj tako razmišljao, ne zapravo, to je bila propast svih mojih prethodnih zamišljanja. Celo vreme, ne samo otkako je otišla, već i desetljeće pre, zamišljao sam je, a da je nisam slušao, ne znajući da ni ona nije bila dobar prozor, kao ni ja. Stoga je nisam mogao ni zamisliti kao osobu koja oseća strah, koja se oseća usamljenom u sobi punoj ljudi, koja se možda srami svoje zbirke ploča jer je doživljava preintimnom da bi je delila. Neko ko možda čita knjige o putovanjima, kako bi pobegao od života u gradu, u koji su mnogi ljudi pobegli. Neko ko – zato što ga niko ne doživljava kao osobu – nije imao s kime uistinu popričati.

       I odjednom sam znao kako se Margo Roth Spiegelman osećala kad nije bila Margo Roth Spiegelman: osećala se prazno. Osećala je da je okružuje zid na koji se ne može popeti. Zamišljao sam kako je usnula na tepihu s malim delićem izrezanog neba iznad glave. Možda se onde osećala ugodno jer je Margo osoba tako živela celo vreme: u napuštenoj sobi sa zakračunatim prozorima, u koju svetlost sipi samo kroz rupe na krovu. Da. Osnovna pogreška koju sam uvek radio – i na koju me, da budemo pošteni, baš ona navodila – bila je ova: Margo nije bila čudo. Nije bila pustolovina. Nije bila fina i skupocena stvar. Bila je obična devojka.


John Green, Gradovi na papiru ( nastavci : Romani u nastavcima )

Нема коментара:

Постави коментар