Dejvid Selindžer, Lovac u žitu ( 8, 9 ,10 )

8.

          Bilo je suviše kasno da zovem taksi ili nešto, pa sam otpešačio sve do stanice. Nije bilo mnogo daleko, ali je bilo užasno hladno, teško se hodalo kroz sneg, a moji 'gledstoni' me do besvesti tukli po nogama. Ipak, uživao sam nekako u svežem vazduhu i svemu. Jedini je problem bio što me od hladnoće boleo nos i ono mesto ispod gornje usne gde me stari Stredleter mlatnuo. Spljoštio mi je usnu o zube, pa je prilično bolelo. Ipak, bar su mi uši bile prijatno tople. Ta kapa koju sam kupio imala je iznutra klapne za uši, pa sam ih spustio - bilo mi je sasvim svejedno kako izgledam. Ionako nije bilo nikog u blizini. Svi su već polagali.

     Baš sam imao sreće kad sam stigao na stanicu, jer je trebalo čekati samo desetak minuta na voz. Dok sam čekao, uzeo sam šaku snega i oprao lice. Bilo je još dosta krvi po njemu.

     Ja volim da putujem vozom, osobito noću kad su svetla upaljena i prozori tako crni, a kroz vagon prolazi neki od onih tipova što prodaju kafu, sendviče i časopise. Obično kupim sendvič sa šunkom i jedno četiri časopisa. Kad putujem vozom noću, u stanju sam čak da pročitam neku od onih glupih priča iz časopisa, a da usput ne povratim. Znate već. Jednu od onih priča s masom lažnih, nemogućih likova isturene donje vilice, koji se obavezno zovu Dejvid, i masom nemogućih devojaka koje se zovu Linda ili Marša, koje tim Dejvidima večito pripaljuju neke proklete lule. Obično sam u stanju da pročitam neku od tih bezveznih priča kad putujem vozom noću. Ali ovog puta je bilo drukčije. Jednostavno nisam bio raspoložen za to. Samo sam kao sedeo i ništa nisam radio. Osim što sam skinuo onu lovačku kapu i nabio je u džep.

      Odjednom, u Trentonu je ušla neka dama i sela pored mene. U suštini je čitav vagon bio prazan, jer je bilo prilično kasno i sve, ali ona je sela baš pored mene, umesto na neko prazno mesto, zato što je imala taj veliki kofer, a ja sam sedeo odmah kod ulaza u vagon. Smestila je kofer nasred prolaza, da kondukter i svi ostali mogu komotno da se sapliću o njega. Na sebi je imala neke orhideje, kao da je bila na nekom svečanom koktelu ili negde. Imala je jedno četrdeset ili četrdeset pet godina, mislim, ali odlično je izgledala. Žene me bukvalno obaraju. Najozbiljnije. Ne mislim da sam seksualno opsednut ili nešto - mada sam prilično napaljiv. Jednostavno ih volim, to je sve. Večito ostavljaju svoje kofere nasred prolaza.

     Sve u svemu, sedeli smo tako, i onda mi je najednom rekla: "Oprostite, nije li to nalepnica škole u Pensiju?" Gledala je u moje kofere, gore na pregradi.


"Jeste", rekoh. Bila je u pravu. Imao sam prokletu nalepnicu Pensija na jednom od onih 'gledstona'.

"O, vi idete u Pensi?" rekla je. Imala je lep glas. Lep glas za telefon, u suštini. Trebalo je da uvek nosi telefon sa sobom.

"Da, idem", rekoh.

"O, pa to je divno! Onda možda poznajete mog sina. Ernest Morou? On ide u Pensi."

"Da, znam ga. Ide u moj razred."

Njen sin je bio nesumnjivo najveći kreten koji se ikad pojavio u Pensiju, u čitavoj idiotskoj istoriji škole.

Večito je, posle tuširanja, išao po hodniku i šibao ljude mokrim peškirom po dupetu. Eto kakav je to bio lik.

"O, baš mi je drago!" rekla je. Ali nimalo isfolirano. Samo je bila ljubazna i sve. "Moraću da kažem Ernestu da smo se upoznali", rekla je. "Smem li da vas pitam kako se zovete, dušo?"

"Rudolf Šmit", rekao sam. Nisam baš bio raspoložen da joj pričam čitavu svoju biografiju. Rudolf Šmit je bio naš domar.

 "Kako vam se sviđa Pensi?" upitala me.

"Pensi? Nije tako loš. Nije raj ili nešto, ali dobar je kao i većina škola. Neki od profesora prilično savesno rade svoj posao."

 "Ernest jednostavno obožava Pensi."

"To znam", rekoh. Onda sam počeo malo da je ložim. "On se izvanredno prilagođava svemu. Ozbiljno. Hoću da kažem, on stvarno zna kako da se prilagodi."

 "Mislite?" rekla je. Delovala je strahovito zainteresovano.

"Ernest? Naravno", rekoh. Posmatrao sam je kako skida rukavice. Ljudi moji, baš je šljaštila kamenjem.

        "Maločas sam slomila nokat, kad sam izlazila iz taksija", rekla je. Pogledala me i nešto se kao nasmešila. Imala je neviđeno lep osmeh. Najozbiljnije. Većina ljudi teško da se uopšte osmehuje, ili samo bezvezno. "Ernestov otac i ja ponekad brinemo zbog njega", rekla je. "Ponekad nam se čini da nije previše druželjubiv.

" "Kako to mislite?"

 "Tako. On je vrlo osetljiv dečak. Nikada nije bio previše druželjubiv kad su drugi dečaci u pitanju. Možda malo ozbiljnije gleda na stvari nego što bi trebalo u njegovom uzrastu."
   Osetljiv. To me stvarno dotuklo. Taj Morou je bio otprilike osetljiv kao klozetska daska.

    Pažljivo sam je pogledao. Uopšte mi nije izgledala glupa. Izgledala je kao da bi mogla da bude prilično svesna kakvog je skota rodila. Ali nikad se ne zna - kad je nečija majka u pitanju, mislim. Sve su majke pomalo neuračunljive. Činjenica je, ipak, da mi se zaista sviđala. Bila je sasvim kako treba. "Jeste li možda za cigaretu?" upitao sam je.

     Pogledala je naokolo. "Ne verujem da je ovo vagon za pušače, Rudolfe", rekla je. Rudolfe. To me oborilo.
 
    "Nije bitno. Možemo da pušimo sve dok ne počnu da galame na nas", rekoh. Uzela je cigaretu od mene, pa sam joj pripalio.

    Lepo je izgledala dok je pušila. Uvlačila je dim i sve, ali ne onako pohlepno kao većina žena njenih godina. Bila je veoma šarmantna. Bila je i vrlo seksepilna, ako baš hoćete da znate.

     Nekako me čudno gledala. "Možda se varam, ali čini mi se da vam krvari iz nosa, dušo", rekla je.

      Klimnuo sam i izvadio maramicu. "Pogodila me grudva", rekoh. "Jedna od onih ledenjača." Možda bih joj i rekao šta se stvarno desilo, ali suviše bi potrajalo. Baš mi se sviđala. Bilo mi je već pomalo krivo što sam joj rekao da se zovem Rudolf Šmit. "Dobri stari Erni", rekoh. "On je jedan od najpopularnijih učenika u Pensiju. Niste znali?"

     "Ne, nisam."

    Klimnuo sam. "Svima je zaista trebalo poprilično dugo da ga stvarno upoznaju. Čudan je on. Poseban, po mnogo čemu - shvatate šta hoću da kažem? Kao, recimo, kad sam ga prvi put video. Kad sam ga prvi put video, mislio sam da je neki snob. Tako mi se učinilo.

     Ali nije. On je samo vrlo originalan kao ličnost, tako da vam treba malo više vremena da ga upoznate."

      Stara gđa Morou ništa nije rekla, ali ljudi moji, da ste je samo videli. Zalepio sam je za to sedište. Uzmite tako nečiju majku - sve što žele da čuju je kakav je dasa njihov sin.

     Onda sam stvarno počeo da je sluđujem. "Da li vam je pričao o izborima?" upitao sam je. "O razrednim izborima?"

      Odmahnula je glavom. Bukvalno sam je doveo u trans. Najozbiljnije.

     "Eto, najveći deo nas bio je za to da Erni postane predsednik razreda. Mislim, to je bila jednoglasna odluka. Hoću da kažem, on je bio jedini koji bi istinski mogao da se snađe u tome", rekoh. Ljudi moji, kako sam je ložio. "Ali izabran je taj drugi učenik - Hari Fenser. A razlog što je izabran, prost i očigledan razlog, bilo je baš to što nam Erni nije dozvolio da ga kandidujemo. Sve zato što je tako užasno stidljiv i skroman. Odbio je... Ljudi moji, kako je on stidljiv. Trebalo bi da utičete na njega da to nekako prevaziđe." Pogledao sam je. "Zar vam nije pričao o tome?"

    "Ne, nije."

     Klimnuo sam. "Takav je Erni. Ne bi on rekao. To mu je jedina mana preterano je stidljiv i skroman. Stvarno bi trebalo da utičete na njega da se opusti ponekad!"

     Baš u tom trenutku je naišao kondukter da vidi njenu kartu, pa mi je pružio priliku da prestanem sa lupetanjem. Drago mi je, ipak, što sam je malo ložio. Uzmite tako nekog kao što je Morou, koji večito šiba ljude peškirom po dupetu - ozbiljno se trudeći da nekome zaista nanese bol - takvi ne ostaju pacovi samo dok su deca. Takvi ostaju pacovi čitavog života. Ali kladio bih se da je, posle moje tirade, gđa Morou počela da misli o njemu kao vrlo stidljivom i skromnom liku koji nam nije dozvolio da ga izaberemo za predsednika. Sasvim moguće. Nikad se ne zna. Majke nisu preterano promućurne na tom planu.

       "Jeste li možda za po jedan koktel?" upitao sam je. Bio sam baš raspoložen za to. "Mogli bismo da odemo do vagon-restorana. Hoćete li?"

    "Dušo, zar je vama dozvoljeno da naručujete piće?" upitala me. Ali nije to rekla pokroviteljski. Bila je previše šarmantna za tako nešto.

     "Pa nije, u suštini, ali obično mi uspeva da ga dobijem zbog moje visine", rekoh. "A imam i dosta sedih." Okrenuo sam glavu i pokazao joj moju sedu kosu. Bila je apsolutno fascinirana. "Hajde, pridružite mi se, šta fali?" rekoh. Baš bih uživao u društvu s njom.

      "Mislim da ipak ne bi trebalo. Mnogo vam hvala na pozivu, dušo", rekla je. "Uostalom, vagon-restoran je najverovamije zatvoren. Već je prilično kasno, znate." Bila je u pravu. Totalno sam zaboravio koliko je sati.

      Onda me pogledala i upitala me baš ono čega sam se plašio. "Ernest mi je pisao da dolazi kući u sredu, da božićni praznici počinju u sredu", rekla je. "Nadam se da vas nisu iznenada pozvali kući zbog neke bolesti u porodici." Stvarno je izgledala zabrinuto. Ne može se reći da je bila samo nezdravo radoznala ili nešto, lepo se videlo.

    "Ne, kod kuće su svi dobro", rekoh. "Radi se o meni. Moram na neku operaciju."

    "Oh! Baš mi je žao", rekla je. I jeste joj bilo žao. Odmah sam se pokajao što sam to rekao, ali već je bilo gotovo.

       "Nije ništa ozbiljno. Imam samo neki mali tumorčić na mozgu."

      "O, ne!" prekrila je šakom usta i sve. "Ma biće sve u redu, ne brinite! Sasvim je negde spolja. I sasvim je mali. Mogu za dva minuta da ga izvade."

    Onda sam počeo da čitam neki red vožnje koji mi je bio u džepu. Samo da bih prestao da lažem. Kad jednom počnem, u stanju sam da teram satima, ako sam raspoložen. Najozbiljnije. Satima.

     Nismo preterano razgovarali posle toga. Ona je počela da čita taj Vog koji je nosila, a ja sam neko vreme gledao kroz prozor. Izašla je u Njuarku. Poželela mi je mnogo sreće s operacijom i sve. I dalje me zvala Rudolf. Onda me je pozvala da na leto posetim Ernija u Glosteru, Masačusets. Rekla je da im je kuća na samoj obali, da imaju teniski teren i sve, ali samo sam joj zahvalio i rekao da idem sa babom u Južnu Ameriku. Što je stvarno bila ordinarna laž, jer moja baba teško da ikad izlazi iz kuće, osim što možda ode na neki prokleti matine ili negde. Ali ne bih posetio tog kretena Moroua ni za sva blaga ovog sveta, čak ni u najcrnjoj depresiji.

9


          Kad sam izašao na stanici Pensilvanija, otišao sam pravo u telefonsku govornicu. Došlo mi je bilo da se javim nekom. Ostavio sam kofere ispred govornice, tako da mogu da ih vidim, ali kad sam se našao unutra, nisam mogao da smislim kome da se javim. Moj brat D. B. bio je u Holivudu. Moja mala sestra Feba ide na spavanje oko devet - nisam ni nju mogao da okrenem. Ona se ne bi bunila kad bih je probudio, ali problem je bio što ne bi ona bila ta koja bi se javila. Bili bi to moji roditelji. Tako je i to otpalo. Onda sam pomislio da okrenem majku Džejn Galager i saznam kada Džejn dolazi za raspust, ali nisam bio nešto raspoložen za to. Osim toga, bilo je već prilično kasno za telefoniranje. Onda mi je palo na pamet da okrenem jednu devojku s kojom sam inače često izlazio, Sali Hejs, jer sam znao da je njen božični raspust već počeo - napisala mi je neko dugačko, isfolirano pismo i pozvala me da dođem kod nje i pomognem joj da okiti jelku za Božić i sve ali bojao sam se da se ne javi njena majka. Njena majka je znala moju majku i lepo sam mogao da zamislim kako bi se polomila da joj pod hitno telefonira kako sam ja u Njujorku. Osim toga, nisam baš bio zaluđen za neki razgovor sa starom gđom Hejs. Jednom je rekla Sali da sam divalji. Rekla je da sam dilji i da nemam nikakvog cilja u životu. Onda sam pomislio da okrenem jednog tipa koga sam upoznao u školi u Hutonu, Karla Ljusa, ali nisam ga nešto obožavao. I tako, nisam na kraju nikoga okrenuo. Izašao sam iz govornice posle jedno dvadeset minuta, pokupio kofere, otišao do onog tunela gde je taksi-stanica i uzeo taksi.

     Toliko sam prokleto rasejan da sam taksisti dao svoju pravu adresu, onako iz navike i sve - mislim, totalno sam zaboravio da sam krenuo da se smestim u neki hotel na dva-tri dana i ne odem kući dok ne počne raspust. Nisam ni mislio na to dok nismo stigli negde do polovine parka. Onda sam rekao: "Ej, da li biste hteli da okrenete kad vam bude zgodno? Dao sam vam pogrešnu adresu. Hoću da se vratim natrag u centar."

     Taksista je bio neki pametnjaković. "Ne mogu da okrenem ovde, šefe. Ovo je jedan smer. Moraću da vozim skroz do Devedesete ulice."

      Nisam hteo da se prepirem s njim. "Dobro", rekoh. Onda mi je, najednom, nešto palo na pamet. "Ej, da vas pitam nešto", rekoh. "Znate li one patke u laguni na južnom delu Central-parka? U onom jezercetu? Znate li slučajno kuda odlaze, te patke, kad se voda skroz zaledi? Da ne znate možda, kojim slučajem?" Shvatio sam odmah da su šanse jedan prema milion.

     Okrenuo se i pogledao me kao da sam umobolan. "Šta ti hoćeš, šefe? Da me zavitlavaš?"

    "Ma  ne -samo me zanimalo."

      Ništa više nije rekao, pa nisam ni ja. Sve dok nismo izašli iz parka na Devedesetu ulicu. Onda je rekao: "U redu, šefe. Kuda ćeš?"

       "Pa eto, stvar je u tome što ne bih želeo da odsednem u nekom hotelu na Istočnoj strani gde bih mogao da naletim na nekog poznatog. Putujem inkognito", rekoh. Mrzim takve kulovske izraze kao 'putujem inkognito'. Ali kada sam sa nekim kulovom, i ja se ponašam kulovski. "Da ne znate slučajno koji orkestar svira u 'Taftu' ili 'Njujorkeru'?"

      "Pojma nemam, šefe."

       "Dobro - odbacite me onda do 'Edmonta'", rekoh. "Jeste li raspoloženi da stanete usput i popijete neki koktel sa mnom? Na moj račun."

       "Ne mogu, šefe. Žao mi je." Bio je očigledno idealan lik za društvo. Izuzetna faca.

        Stigli smo do hotela 'Edmont', pa sam uzeo sobu. Još u taksiju sam stavio onu crvenu lovačku kapu, onako iz zezanja, ali sam je skinuo pred ulazom u hotel. Nisam hteo da izgledam otkačeno ili nešto. Što je stvarno ironija. Tada još nisam znao da je prokleti hotel prepun perverznjaka i degenerika.

    Dali su mi neku odvratnu sobu, kroz prozor se ništa nije videlo osim druge strane hotela. Nije mi bilo bitno. Bio sam suviše potišten da bih mario imam li lep pogled ili ga nemam. Hotelski momak koji me odveo do sobe bio je neki vrlo mator tip, od oko šezdeset pet godina. Bio je čak depresivniji od same sobe. Jedan od onih ćelavih tipova što češljaju svu preostalu kosu s jedne strane na drugu, da bi prekrili ćelu. Radije bih bio ćelav nego da to radim. Sve u svemu, čaroban posao za tipa starog šezdeset pet godina. Da nosi ljudima kofere i muva se naokolo, čekajući da mu daju napojnicu. Pretpostavljam da nije bio posebno inteligentan ili nešto, ali svejedno je bilo surovo.

      Kad je otišao, gledao sam neko vreme kroz prozor, onako u kaputu i sve. Nisam imao šta drugo da radim. Iznenadili bi ste se šta se dešavalo na drugoj strani hotela. Nisu se čak ni potrudili da spuste roletne. Video sam jednog tipa, sedog, vrlo uglađenog tipa, samo u gaćama, kako radi nešto što mi ne biste verovali kad bih vam ispričao. Prvo je spustio kofer na krevet. Onda je povadio raznoraznu žensku odeću iz njega i obukao sve to. Pravu pravcatu žensku odeću - svilene čarape, cipele sa visokom štiklom, prsluče i jedan od onih korseta s onim halterima što vise i sve. Onda je navukao neku vrlo tesnu crnu večernju haljinu. Kunem se. Zatim je počeo da šetka goredole po sobi, sve onako sitnim koracima kao žena, pušeći cigaretu i gledajući se u ogledalu. Bio je inače sasvim sam u sobi. Osim ako je neko bio u kupatilu - toliko nisam mogao da vidim. Zatim sam, kroz prozor gotovo odmah iznad njegovog, video čoveka i ženu kako se prskaju vodom iz usta. Možda je to bio viski sa sodom a ne voda, nisam mogao da vidim šta im je u čašama. Sve u svemu, prvo bi on otpio gutljaj ičitavu je poprskao, a onda je ona to radila njemu -radili su to nasmenu, Isuse.

      Trebalo je da ih vidite. Sve vreme su bili histerični, kao da je to najsmešnija stvar na svetu. Bez zezanja, taj hotel je bio prepun nastranih likova. Ja sam verovatno bio jedini normalan skot u čitavoj zgradi - što i nije značilo nešto. Došlo mi je da pošaljem starom Stredleteru telegram da uhvati prvi voz za Njujork. On bi u tom hotelu bio car.

      Problem je što su takve idiotarije nekako fascinantne za posmatranje, čak i kad to ne želiš. Na primer, ta devojka koju je tip prskao iz usta, prilično je dobro izgledala. Mislim, to je moj veliki problem. U mislima sam, verovamo, najveći seksualni manijak za koga ste ikad čuli. Ponekad mi padaju na pamet neke sulude stvari koje bih rado i ostvario da mi se ukaže prilika. U stanju sam čak da zamislim kako bi to moglo da bude veoma zabavno, na neki suludi način i ako ste oboje kao pijani i sve, da se s nekom devojkom prskaš vodom ili nečim po licu i svuda. Međutim, stvar je u tome što mi se ne dopada sama ta ideja. Zaudara, ako se malo bolje analizira. Mislim, ako ti se devojka u suštini ne sviđa, ne bi trebalo da se glupiraš sa njom i sve, a ako ti seistinski sviđa, onda bi trebalo da ti se sviđa i njeno lice, a ako ti se sviđa njeno lice, ne bi trebalo da postupaš tako s njim, kao što je prskanje vodom iz usta ili nešto. Stvarno je šteta što su mnoge takve stvari ponekad itekako zabavne. Devojke nisu od neke pomoći u svemu tome, kad se trudiš da ne preteraš, kad se trudiš da ne pokvariš nešto što je istinski lepo. Poznavao sam jednu devojku, pre nekoliko godina, koja se još gore ludirala od mene. Ljudi moji, kako se ta zezala! Ali baš smo se dobro zabavljali, jedno vreme, na neki suludi način. Seks je nešto što u stvari ne shvatam baš najbolje. Tu nikad ne znaš na čemu si. Stalno postavljam sebi neka seksualna pravila koja odmah i prekršim. Prošle godine sam se zarekao da ću prestati da se natežem sa devojkama koje me, u suštini, samo zamaraju. Prekršio sam to, međutim, još iste nedelje - još iste večeri, ako ćemo pravo. Proveo sam čitavu noć ljubakajući se sa jednom neviđenom folirantkinjom, En Luiz Šerman. Seks je nešto što jednostavno ne shvatam. Kunem se da ne shvatam.

      Dok sam tako stajao kraj prozora, počeo sam da se poigravam idejom da se čujem sa Džejn - mislim, da okrenem međugradsku i nazovem je u B. M., gde je bila, umesto da zovem njenu majku i saznam kada Džejn dolazi kući. Po pravilu, nije bilo dozvoljeno telefonirati učenicama usred noći, ali sve sam smislio. Rekao bih onom ko podigne slušalicu da sam njen ujak. Ispričao bih da je njena tetka poginula u saobraćajnoj nesreći i da moram odmah da govorim s njom. To bi sigurno upalilo. Ali nisam to uradio, isključivo zato što nisam bio raspoložen za to. Ako nisi adekvatno raspoložen, ne možeš da izvedeš te stvari kako treba.

      Posle nekog vremena seo sam u fotelju i popušio dve-tri cigarete. Prilično sam se napalio, moram da priznam. A onda mi je, najednom, sinulo nešto. Izvadio sam novčanik i počeo da tražim adresu koju mi je, na nekom žuru prethodnog leta dao taj lik koji je išao u Prinston. Na kraju sam je našao. Sva je pokupila boju novčanika, ali još je mogla da se čita. Bila je to adresa neke devojke koja nije baš bila kurva ili nešto, ali koja se nije bunila da tu i tamo da ponekom, kako mi je lik iz Prinstona rekao. Jednom ju je doveo na igranku u Prinston i malo je falilo da ga izbace zato što je došao s njom. Bila je striptizeta ili nešto. Sve u svemu, uzeo sam telefon i okrenuo je. Zvala se Fejt Kevendiš i živela je u Stenford Arms hotelu, na uglu Šezdeset pete i Brodveja. Neka rupa, verovatno.

    U početku se činilo da nije tamo. Niko da se javi. A onda je, najzad, neko podigao slušalicu.

     "Halo?" rekao sam, dosta dubljim glasom, tako da ne posumnja u moje godine ili nešto. Ionako imam prilično dubok glas.

     "Molim", rekao je ženski glas. Ni najmanje ljubazno.

    "Da li je to gospođica Fejt Kevendiš?"

      "Ko je to?"rekla je. "Ko me to zove u ovo sumanuto doba?"

       To me je malo preseklo. "Dobro, znam da je prilično kasno", rekao sam tim veoma zrelim glasom. "Nadam se da ćete mi oprostiti, ali jedva sam čekao da stupim u kontakt sa vama." Rekao sam to maksimalno uglađeno. Najozbiljnije.

      "Ko je to?" rekla je.

      "Pa eto, vi mene ne poznajete, ali ja sam prijatelj Edija Berdsela. On mi je predložio da vas pozovem, ako se nađem u gradu, pa da izađemo negde na koktel."

      "Ko to? Čiji ste vi prijatelj?" Ljudi moji, bila je prava tigrica preko telefona. Gotovo je vikala na mene.

     "Edmunda Berdsela. Edija Berdsela", rekoh. Nisam mogao da se setim da li se zove Edmund ili Edvard. Samo sam ga jednom video, na tom idiotskom žuru.

      "Ne znam nikoga ko se tako zove, lafe. I ako misliš da uživam kad me probude usred..."

    "Edi   Berdsel?    Iz Prinstona?" rekoh.
       Očigledno je bilo da pretura to ime po glavi i sve.

     "Berdsel, Berdsel... iz Prinstona... Prinston-koledža?"

      "Tako je", rekoh.

      "Vi ste iz Prinston-koledža?"

      "Pa, približno."

      "O... Pa kako je Edi?" rekla je. "Ovo je ipak vrlo čudno vreme za telefonske pozive. Isuse Hriste."

        "On je dobro. Zamolio me je da vas podsetim na njega."

      "Lepo, baš vam hvala. Podsetite vi njega na mene", rekla je. "Sjajan je on. Šta sad radi?" Odjednom je postala neviđeno ljubazna.

      "Pa eto, znate već. Uobičajene stvari." Otkud sam ja mogao da znam šta on radi? Jedva da sam poznavao tipa. Nisam čak ni znao da li je još u Prinstonu. "Nego", rekoh, "da li ste raspoloženi da se nađemo negde i odemo na koktel-dva?"

       "Imate li slučajno predstavu koliko je sad sati?" rekla je. "Kako se, uostalom, zovete, ako smem da pitam?" Odjednom je počela da govori nekim engleskim akcentom. "Zvučite mi pomalo mladalački."

      Nasmejao sam se. "Hvala vam na komplimentu", rekoh - maksimalno uglađeno. "Zovem se Holden Kolfild." Trebalo je da joj kažem neko lažno ime, ali se nisam setio.

     "Lepo, slušajte me sad, gospodine Kofl. Nije mi običaj da zakazujem sastanke usred noći. Ja sam zaposlena devojka."

      "Sutra je nedelja", rekoh.

      "Dobro, bez obzira. Moram da se naspavam, radi lepote. Znate kako je."

        "Mislio sam da bismo mogli da popijemo bar po jedan koktel zajedno. Nije tako kasno."

       "Baš ste zlatni", rekla je. "Odakle zovete? Gde se vi sad uopšte nalazite?"

       "Ja? Tu sam, u telefonskoj govornici."

      "A", rekla je. Onda je nastala poduža pauza. "Lepo, strašno bih volela da se jednom nađem s vama, gospodine Kofl. Zvučite mi vrlo privlačno. Zvučite mi kao veoma privlačna osoba. Ali zaista je kasno."

      "Mogao bih da dođem do vas."

      "Čujte, u neko drugo doba rekla bih sjajno. Mislim, volela bih da svratite na koktel, ali devojka s kojom delim sobu je bolesna. Leži već čitavu noć i oka nije sklopila. Maločas je zaspala."

       "Je l'? Baš šteta."

       "Gde ste odseli? Možda bismo mogli sutra da se nađemo".

       "Ne mogu sutra", rekoh. "Mogao bih samo noćas." Kakva sam budala bio. Nije trebalo to da kažem.

       "O? E, pa stvarno mi je žao."

       "Pozdraviću Edija od vas."

       "Hoćete li? Nadam se da se dobro provodite u Njujorku. Sjajno je ovo mesto." "Znam. Hvala vam. Laku noć", rekoh. Onda sam prekinuo vezu. Ljudi moji, stvarno sam uprskao. Trebalo je da se bar dogovorim za neke koktele ili nešto.


10


      Bilo je još prilično rano. Nisam baš siguran koliko je bilo sati, ali nije bilo preterano kasno. Ako nešto mrzim, to je da idem u krevet kada nisam čak ni umoran. Zato sam otvorio kofere i izvadio čistu košulju, a onda otišao u kupatilo, umio se i presvukao. Šta sam mislio da uradim - mislio sam da siđem i vidim šta se kog đavola dešava u Lavanda-salonu. Imali su neki noćni klub, Lavanda-salon, u tom hotelu.

       Dok sam presvlačio košulju, bio sam veoma blizu da ipak zovnem moju mlađu sestru, Febu. Baš mi se razgovaralo s njom. S nekim ko je pametan i sve. Ali nisam smeo da rizikujem i zovem je, zato što je još dete pa sigurno nije bila budna, a kamoli negde blizu telefona. Mislio sam da možda spustim slušalicu ako se javi neko od roditelja, ali ni to ne bi vredelo. Znali bi da sam ja. Majka uvek zna kad ja zovem. Ona je vidovita. U svakom slučaju, uopšte mi ne bi smetalo da sam malo popričao sa Febom.

     Trebalo bi da je vidite. Tako lepo i bistro dete nikad u životu niste videli. A ona je zaista bistra. Mislim, uvek je imala sve petice u školi. U suštini, ja sam jedini glupak u porodici. Moj brat D.B. je pisac i sve, a moj brat Eli, onaj što je umro, o kome sam vam pričao, bio je stvarno genije. Ja sam jedini glupak, najozbiljnije. Ali trebalo bi da vidite Febu. Ima onako crvenu kosu, pomalo kao što je bila Elijeva, koja joj je leti sasvim kratka. Leti, ona je zagladi iza ušiju. Ima lepe, male uši. Zimi joj kosa bude prilično duga. Majka joj ponekad uplete kike, a ponekad ne. Ima baš lepu kosu. Sad joj je deset godina. Prilično je mršava, kao i ja, ali onako lepo mršava. Kao neko ko je stvoren za rolšue. Posmatrao sam je jednom kroz prozor kad je prelazila Petu aveniju, išla je u park, i baš je takva, stvorena za rolšue. Dopala bi vam se. Mislim, ako Febi kažeš nešto, ona tačno zna o čemu govoriš. Možeš čak svuda da je vodiš. Ako je, recimo, povedeš na neki bezvezan film, ona zna da je bezvezan. Ako je povedeš na neki solidan film, ona zna da je to solidan film. D.B. i ja smo je vodili da gleda onaj francuski filmPekareva žena, sa Remijem. Oduševio je. Ali najviše voli 39 stepenica, sa Robertom Donatom. Zna čitav taj prokleti film napamet, jer sam je vodio jedno deset puta da ga vidi. Kada stari Donat dolazi u onu seosku kuću u Škotskoj, recimo, onda kad beži od policije i svih, Feba zna glasno da kaže, usred bioskopa - baš kad i onaj Škot u filmu kaže isto: "Jedete li haringe?" Zna sve dijaloge napamet. A kad onaj profesor u filmu, koji je u stvari nemački špijun, isturi mali prst na kojem nedostaje deo, da ga pokaže Robertu Donatu, Feba ga uvek preduhitri - isturi svoj mali prst u mraku ispred mene, baš pred mojim licem. Stvarno je divna. Dopala bi vam se. Jedini je problem što je ponekad previše osećajna. Veoma je emocionalna za svoj uzrast. Najozbiljnije. Šta još radi - stalno piše knjige. Samo, nikad ih ne



završava. Sve su o nekoj devojčici po imenu Hejzel Vederfild - osim što Feba izgovara njeno ime 'Hezl'. Stara Hezl Vederfild je devojčica detektiv. Ona je kao siroče, ali se njen otac stalno pojavljuje. On je uvek "visoki privlačni džentlmen star oko 20 godina". Stvarno je kraljica. Kladim se u sve na svetu da bi vam se dopala. Bila je bistra još kao sasvim malo dete. Kad je bila sasvim mala, ja i Eli smo je često vodili u park, osobito nedeljom. Eli je imao malu jedrilicu s kojom je voleo da se zeza nedeljom, pa smo obično vodili i Febu. Imala je bele rukavice i išla između nas, kao prava dama i sve. Kada bismo Eli i ja vodili neki razgovor, o bilo čemu, Feba je slušala. Ponekad bismo zaboravili da je tu, jer je bila još tako mala, ali ona bi nas uvek podsetila. Gurnula bi malo Elija ili mene i govorila: "Ko? Ko je to rekao? Dobi ili dama?" Mi bismo joj onda govorili ko je to rekao, a ona bi rekla: "Aha", i samo nastavila da sluša i sve. I Elija je obarala. Mislim, i on je mnogo voleo. Ona sada ima deset godina i nije više tako mala, ali i dalje svakog oduševljava - svakog ko ima nešto u glavi, mislim.

       Sve u svemu, ona je bila neko s kim biste uvek rado popričali telefonom. Ali stvarno sam se bojao da će se javiti neko od roditelja, jer bi onda otkrili da sam u Njujorku i da sam izbačen iz Pensija i sve ostalo. Zato sam samo obukao košulju, sredio se i spustio liftom u foaje da vidim šta se dešava.

       Osim nekoliko tipova koji su ličili na makroe i nekoliko plavuša koje su ličile na kurve, foaje je bio uglavnom prazan. Ali čula se svirka orkestra iz Lavanda-salona, pa sam ušao tamo. Nije bila preterana gužva, ali svejedno su mi dali najgori sto - skroz pozadi. Trebalo je gurnuti šefu sale neki dolar pod nos. Ljudi moji, u Njujorku novac bukvalno govori - najozbiljnije.

       Orkestar im je bio kriminalan. Badi Singer. Bleh muzika, ali kulovski treštava, bez finesa. Osim toga, bilo je vrlo malo gostiju mojih godina. U suštini, niko nije bio mojih godina. Uglavnom neki matorci razmetljivog izgleda sa svojim ženskama. Osim za stolom odmah pored mog. Za stolom pored mog sedele su neke tri devojke. Imale su po tridesetak godina. Sve tri su bile prilično ružnjikave, i sve su imale šešire po kojima si znao da u stvari nisu iz Njujorka, ali jedna od njih, plavuša, nije bila tako loša. Zgodna je bila, ta plavuša, pa sam počeo malo da je merkam, ali baš tada je prišao kelner da primi porudžbinu. Naručio sam viski sa sodom i rekao mu da ih ne meša - rekao sam to najbrže moguće jer, ako nešto muljaš i zamuckuješ, odmah pomisle da nisi napunio dvadeset jednu i neće da te usluže alkoholnim pićem. Ali svejedno sam imao problema s njim. "Žao mi je,  gospodine", rekao je, "ali imate li neki dokaz o svojim godinama? Vozačku dozvolu, možda?"

     Uputio sam mu maksimalno hladan pogled, kao da me grdno uvredio, i upitao ga: "Zar ja izgledam kao neko ko još nema dvadeset i jednu?"

       "Žao mi je, gospodine, ali mi imamo svoja..."

       "Dobro, dobro", rekoh. Dođavola s tim, rešio sam. "Donesite mi kokakolu." Okrenuo se da ode, ali sam ga pozvao natrag. "Zar ne možete da dodate malo ruma ili nešto?" pitao sam. Pitao sam ga krajnje uljudno i sve. "Ne mogu da sedim mrtav trezan u ovako kulovskom mestu. Zar ne možete da dodate malo ruma ili nešto?"

       "Jako mi je žao, gospodine..." rekao je i zbrisao mi. Nisam mu, ipak, zamerio zbog toga. Izgubio bi posao kad bi ga uhvatili da prodaje piće maloletnicima. Ja sam prokleti maloletnik.

       Ponovo sam počeo da merkam one tri veštice za susednim stolom. To jest, plavušu. Druge dve nisu bile za gledanje. Nisam to radio napadno. Samo sam ih pogledao, onako ležerno i sve. Ali šta su uradile, sve tri kad sam to učinio - počele su da se kikoću kao moronke. Verovatno su mislile da sam još suviše mlad da odvajam nekog. To me stvarno iznerviralo - nisam valjda hteo da se ženim njima ili nešto. Trebalo je da ih ignorišem posle takve reakcije, ali problem je bio što mi se baš igralo. Mnogo volim da igram ponekad, a tada me baš spopalo. I tako sam se najednom kao nagnuo ka njima i rekao: "Da li je neka od vas raspoložena za igru?" Nisam ih pitao napadno ili nešto. Vrlo uglađeno, u suštini. Ali đavo da ga nosi, pomislile su da je ito stvar za paniku. Opet su počele da se kikoću. Bez zezanja, bile su prave pravcate moronke, sve tri. "Hajde", rekao sam. "Igraću po jednom sa svakom od vas. Važi? Šta kažete na to? Hajde!" Stvarno mi se igralo.

       Na kraju, plavuša je ustala da igra sa mnom, jer je bilo očigledno da se njoj obraćam, pa smo otišli na prostor za igru. Ona dva gabora samo što nisu dobila histeričan napad. Mora da sam bio žešće zagoreo kad sam uopšte krenuo da se natežem s njima.

       Ali vredelo je. Plavuša je zaista umela da igra. Bila je jedna od najboljih s kojima sam ikad igrao. Bez zezanja, neke od tih patoloških glupača mogu stvarno da obeznane čoveka na prostoru za igru. Uzmite neku stvarno pametnu devojku - ta će stalno pokušavati da ona vodi naokolo, ili će toliko loše igrati, da je najbolje da samo ostaneš za stolom i jednostavno se napiješ s njom.

    "Baš lepo igraš", rekao sam plavuši. "Trebalo bi da odeš u profesionalke. Ozbiljno. Igrao sam jednom s nekom balerinom, ali ti duplo bolje igraš od nje. Jesi li ikad čula za Marka i Mirandu?"

     "Šta?" rekla je. Uopšte me nije slušala. Samo je blenula naokolo.

      "Pitam da li si ikad čula za Marka i Mirandu?"

       "Ne znam. Nisam. Ne znam."

       "Eto, oni su plesački par, ona je igračica. Ali nije bogzna šta, u suštini. Radi sve ono štotreba da se radi dok igra, ali ipak nije bogzna šta. Znaš li kada neka devojka neviđeno igra?"

       "Šta to?" rekla je. Uopšte me nije slušala. Misli su joj lutale na sve strane.

      "Pitao sam da li znaš kada neka devojka neviđeno igra?"

     "A."

      "Eto - sada mi je ruka na tvojim leđima. Ako mi se učini da nema ničega pod rukom - ni dupeta, ni nogu, ni stopala, ničega - onda devojka zaista neviđeno igra."

      Uopšte me nije slušala. Zato sam je malo ignorisao. Samo smo igrali. Ljudi moji, kako je ta glupača igrala. Badi Singer i njegov kulovski orkestar svirali su "Samo jednu od onih stvari" i čak nioni nisu uspavali sasvim da je upropaste. Baš dobra pesma. Nisam izvodio nikakve kerefeke dok smo igrali - mrzim tipove koji se tako eksponiraju u igri - ali poprilično sam je vodio naokolo, a ona me sve vreme pratila. Smešno je što sam mislio da i ona uživa u tome, sve dok najednom nije izvalila nešto.

      "Ja i moje prijateljice videle smo sinoć Pitera Lorea", rekla je. "Filmskog glumca. Baš njega. Kupovao je novine.Sladak je."

      "Srećna si ti", rekao sam joj. "Stvarno si srećna. Znaš li to?" E jeste bila moronka. Ali kakva igračica. Nisam mogao da se suzdržim da je ne poljubim u sam vrh njene prazne glave - znate već - baš u razdeljak i sve. Naljutila se kad sam to uradio.

     "Ej! Šta to treba da nači?"

      "Ništa. Ne znači ništa. Baš lepo igraš", rekoh. "Imam mlađu sestru koja je tek u četvrtom osnovne. Igraš otprilike kao ona, a ona igra prokleto bolje od svih živih i mrtvih."

      "Pripazi kako se izražavaš, molim te."

      Kakva dama, ljudi moji. Prava pravcata kraljica, kunem se.

     "Odakle ste vi devojke?" upitao sam je.

      Nije mi odgovorila. Valjda je bila zauzeta osmatranjem neće li se odnekud pojaviti stari Piter Lore.

       "Odakle ste vi devojke?" ponovo je upitah.

       "Šta?" rekla je.

       "Odakle ste vi devojke? Ne moraš da odgovoriš ako ti nije do toga. Ne bih voleo da se naprežeš."

       "Iz Sietla", rekla je, kao da mi time čini stravičnu uslugu.

       "Ti si veoma zabavan sagovornik", rekoh. "Jesi li svesna toga?"

      "Šta?"

        Odustao sam. To je ionako bilo nepojmljivo za nju. "Jesi li raspoložena za malo svinga ako zasviraju nešto brzo? Ništa napadno, nikakvo skakanje ili nešto. Onako lepo i opušteno, mislim. Svi će da se vrate na svoja mesta kad zasviraju nešto brzo, pa ćemo imati dovoljno mesta. Važi?"

       "Svejedno mi je", rekla je. "Ej - koliko ti, u stvari, imaš godina?"

        To me je, ne znam zašto, iznerviralo.

       "Isuse. Nemoj sad da kvariš", rekoh. "Tek sam napunio dvanaest, ali
prokleto sam velik za svoje godine."

    "Slušaj. Lepo sam ti rekla da ne volim takvo izražavanje", kazala je. "Ako nastaviš s takvim izražavanjem, mogu i da se vratim mojim prijateljicama, znaš."

       Izvinjavao sam se kao sumanut jer je orkestar počeo da svira nešto brzo. Počela je da svinguje sa mnom - ali onako lepo i opušteno, ništa napadno. Stvarno je bila dobra. Trebalo je samo da je dodirneš. A kad bi izvodila okret, njeno slatko malo dupence tako je lepo vrckalo i sve. Stvarno me bacala u nesvest. Bio sam već upola zaljubljen u nju kad smo se vratili za sto. Tako je to s devojkama. Svaki put kad urade nešto lepo, čak i kad nisu neke lepotice, ili su čak onako priglupe, već se zaljubiš u njih, i onda više ne znaš gde se nalaziš. Devojke. Isuse. Mogu totalno da slude čoveka. Najozbiljnije.

      Nisu me pozvale da sednem za njihov sto - uglavnom zato što su bile suviše neuke za tako nešto - ali sam ipak seo. Plavuša s kojom sam igrao zvala se Bernis nešto - Krabs ili Krebs. One dve ružne zvale su se Marti i Lavern. Rekao sam im da se zovem Džim Stil, tek onako, iz zezanja. Onda sam pokušao da ih navedem na neki malo inteligentniji razgovor, ali bilo je bukvalno nemoguće. Trebalo bi da im uvrćeš ruke ili nešto. Teško je bilo reći koja je najgluplja od njih. A sve tri su samo blenule naokolo, kao da će svakog trenutka da upadne čitav čopor filmskih zvezda. Verovatno su mislile kako filmske zvezde, kad god se nađu u Njujorku, samo vise u tom Lavandasalonu, umesto u Roda-klubu ili El-Maroku ili negde. Sve u svemu, trebalo mi je oko pola sata da provalim šta sve tri rade i ostalo tamo u Sietlu. Sve tri su radile u istom osiguravajućem društvu. Pitao sam ih da li im se tamo sviđa, ali mislite li da je mogao da se dobije neki inteligentan odgovor od te tri glupače? Pomislio sam da su one dve ružne, Marti i Lavern, sestre, ali strašno su se uvredile kad sam ih to pitao. Lepo se videlo da nijedna od njih ne želi da izgleda kao ona druga, što im se nije moglo zameriti, ali je svejedno bilo komično.

       Igrao sam sa svima njima - sa sve tri - redom. Jedna od ružnih, Lavern, nije tako loše igrala, ali je ona druga, Marti, bila katastrofa. Igrati sa starom Marti bilo je kao tegliti Kip Slobode naokolo. Da bih bar malo uživao u tome što je teglim naokolo, morao sam da je malo zafrkavam. Rekao sam joj da sam upravo video Garija Kupera, filmsku zvezdu, na drugoj strani sale.

        "Gde?"pitala me - užasno uzbuđena. "Gde?"

        "Eh, propustila si ga. Samo što je izašao. Zašto nisi gledala kad sam ti rekao?"

         Bukvalno je prestala da igra i počela da se propinje na prste ne bi li ga možda ugledala. "Oh, pusti me!" rekla je. Samo što joj nisam slomio srce najozbiljnije. Strašno mi je bilo žao što sam je zezao. Neke ljude ne treba zezati, čak ni kad to zaslužuju.

       Ali evo šta je ispalo smešno u tome. Kad smo se vratili za sto, stara Marti je rekla devojkama da je Gari Kuper upravo izašao. Ljudi moji, stara Lavern i Bernis samo što nisu izvršile samoubistvo kad su to čule. Stravično su se uzbudile, zapitkujući Marti da li ga je videla i sve. Rekla im je da ga je videla samo na trenutak. To me oborilo.

      Šank se zatvarao, pa sam na brzinu naručio po dva pića za svaku od njih i još dve koka-kole za sebe. Sto je bio zakrčen čašama. Jedna od onih ružnih, Lavern, stalno me zezala što pijem samo koka-kolu. Imala je istančan smisao za humor. Ona i stara Marti pile su džin sa ledom - usred decembra, Isuse. Nisu ni znale za bolje. A plavuša, stara Bernis, pila je burbon sa vodom. Propisno ga ljuštila, nema šta. Sve tri su neprestano gledale kad će da se pojave neke filmske zvezde. Jedva da su išta govorile čak i među sobom. Stara Marti je bila pričljivija od druge dve. Stalno je izvaljivala neke idiotarije - toalet je nazivala 'soba za devojčice' i mislila da je bedni oronuli klarinetista Badija Singera stvarno fenomenalan kad je ustao i izveo nekoliko kilavih pasaža. Nazivala je njegov klarinet 'muštikla'. Baš je bila kulovka. Ona druga ružna, Lavern, smatrala je sebe jako duhovitom osobom. Stalno mi je govorila da telefoniram mome ocu i pitam ga šta radi. Stalno me zapitkivala da li je moj otac izašao te večeri s nekom curom ili ne. Četiri puta me to pitala - neviđeno je bila duhovita. Stara Bernis, plavuša, teško da je uopšte progovorila. Svaki put kad bih je pitao nešto, rekla bi: "šta?" To baš može da iznervira ponekad.

      Odjednom, kad su ispile svoja pića, sve tri su ustale od stola i rekle kako moraju na spavanje. Rekle su kako moraju rano da ustanu da bi videle prvu reviju u mjuzik-holu Radio-sitija. Pokušao sam da ih zadržim još malo, ali nisu htele. I tako smo se pozdravili i sve. Rekao sam im da ću da ih potražim jednom u Sietlu, ako nekad odem tamo, ali sumnjam da će se to ikad desiti. Mislim, da ih potražim tamo.

         S cigaretama i ostalim, račun je izašao oko trideset dolara. Mislim da je bar trebalo da ponude da plate ono što su popile pre nego što sam se pridružio - ne bih im dozvolio, naravno, ali trebalo je bar da ponude. Nisam se, ipak, preterano uzbudio zbog toga. Bile su takve ćurke, ništa nisu znale, a nosile su i te žalosne, cirkuske šešire i sve. Deprimiralo me i to sa ustajanjem rano ujutro da bi videle tu reviju u Radio-sitiju. Ako neko, neka devojka s idiotskim šeširom, recimo, dođe čak u Njujork - iz Sietla, Isuse - i završi ustajući rano ujutro da bi videla prokletu reviju u Radio-sitiju, to stvarno deprimira. Platio bih po sto pića svakoj od njih samo da mi to nisu rekle.

      Otišao sam iz tog Lavanda-salona ubrzo posle njih. Ionako su zatvarali, a orkestar je davno prestao da svira. To je, pre svega, bilo jedno od onih mesta u kojima se grozno osećaš osim ako si s nekim ko dobro igra, ili ako kelner dozvoljava da naručuješ prava pića, a ne samo koka-kole. Nema nijednog noćnog kluba na svetu u kojem bi mogao da sediš ako ne možeš da naručiš neko piće i napiješ se. Ili ako nisi s nekom devojkom koja te stvarno baca u nesvest.

Dejvid Selindžer, Lovac u žitu ( nastavak: Romani u nastavcima )