Poslednje pismo Virdžinije Vulf suprugu Lenardu

Najdraži,

Ubeđena sam da ludim. Ne možemo da prolazimo kroz još jedan strašan period. Ovaj put se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne mogu da se skoncentrišem. Dakle, uradiću ono što mi izgleda kao najbolje rešenje. Pružio si mi najveću moguću sreću. Bio si po svakom pitanju najbolji muškarac. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo biti srećnije, dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim sa tim, znam da ti remetim život i da bi bez mene mogao da radiš. I moći ćeš, znam to. Vidiš da ne uspevam čak ni ovo da napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da ti dugujem svu svoju životnu sreću. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to sve da kažem a to svi već znaju. Da je neko mogao da me spase, to bi bio ti. Napustilo me je sve osim uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu nastaviti da ti kvarim život. Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srećniji nego što smo bili mi. 

 V.

Kao svakog jutra u vreme ručka, Lenard se penje u dnevnu sobu da čuje novosti. Čudi se što se Virdžinija još nije vratila. Skoro je 13 časova. Prepoznaje rukopis svoje žene na koverti i odmah sve shvata. Od prvih reči. Juri ka bašti zaslepljen bolom. Zna da je već prekasno. Virdžinija se bacila u ledene vode Uza, prethodno se pobrinuvši da teškim kamenjem napuni džepove kaputa. Reka navire. Lenard nalazi samo njen štap ostavljen na obali.

Odlomak iz knjige: "Virdžinija Vulf" Aleksandre Lemason