I.
U jesen 1850, u londonskom Hajd parku nikla je krajnje neobična građevina: džinovski gvozdeni staklenik koji je prekrio gotovo osam hektara zemlje i u čijoj je prozračnoj i ogromnoj unutrašnjosti bilo dovoljno prostora za četiri katedrale Svetog Pavla. Za vreme svog kratkotrajnog postojanja, bila je to najveća zgrada na zemlji. Zvanično poznata kao Palata Velike izložbe industrijskih dostignuća svih nacija, bila je neosporno veličanstvena, ali tim pre što je nastala tako iznenadno, što je bila sačinjena od toliko stakla, što se tako uzvišeno i neočekivano našla tu Daglas Džerold, kolumnista nedeljnog časopisa Panč, nadenuo joj je ime Kristalna palata, i svi su ga prihvatili.
Za njenu izgradnju bilo je potrebno samo pet meseci. Pravo je čudo što je uopšte bila podignuta. Manje od godinu dana pre toga, nije postojala čak ni kao ideja. Izložba za koju je smišljena bila je san državnog službenika po imenu Henri Kol, koji je pažnju istorije zaslužio još kao izumitelj božićne čestitke (čija je namena bila da podstakne ljude da koriste novo uvedenu poštansku uslugu od jednog penija) Godine 1849, Kol je posetio Parisku izložbu – relativno provincijalan događaj,ograničen na
na Velikoj izložbi 1851 Njena kapija
još stoji u Kenzington Gardenu
francuske proizvođače – i žarko poželeo da nešto slično pokuša u engleskoj, samo grandioznije ubedio je mnoge ugledne ljude, uključujući princa Alberta, da se zagreju za ideju o Velikoj izložbi, i 11 januara 1850 oni su održali svoj prvi sastanak sa željom da otvaranje bude 1 maja sledeće godine. Tako su imali nešto manje od šesnaest meseci da projektuju i podignu najveću građevinu koja je ikada bila zamišljena, privuku i postave na desetine hiljada eksponata sa svih strana sveta, opreme restorane i toalete, uposle osoblje, urede osiguranje i policijsku zaštitu, odštampaju prospekte i milion drugih stvari, u zemlji koja nije bila ni najmanje uverena da uopšte želi tako skup i zahtevan poduhvat. Bila je to očigledno neostvariva ambicija i, u sledećih nekoliko meseci, oni očevidno nisu uspevali da je ostvare. Na otvorenom konkursu pristiglo je 245 projekata za izložbenu halu. Svi su odbačeni kao neizvodljivi.
Suočen s katastrofom, komitet je uradio ono što komiteti ponekad rade u očajničkim situacijama: angažovao je drugi komitet sa boljim nazivom Komitet za izgradnju Kraljevske komisije za Veliku izložbu industrijskih dostignuća svih država sastojao se od četvorice ljudi – Metjua Digbija Vajata, Ovena Džonsa, Čarlsa Vajlda i velikog inženjera Ajzambada Kingdoma Brunela – a imao je jedan jedini nalog, da smisli projekt dostojan najveće izložbe svih vremena, koja treba da počne za deset meseci. U okviru ograničenog i smanjenog budžeta od četvorice članova komiteta, samo je mlađani Vajat imao arhitektonsko obrazovanje, ali ni on još ništa zapravo nije sagradio: u toj fazi svoje karijere, izdržavao se pisanjem. Vajld je bio inženjer koji je gotovo isključivo imao iskustva sa brodovima i mostovima, Džons se bavio uređivanjem enterijera. Samo je Brunel imao iskustva na krupnim projektima. Nesumnjivo je bio genije, ali krajnje problematičan, pošto je iznalaženje preseka između njegovih uzvišenih vizija i ostvarive realnosti zahtevalo vremenske i novčane infuzije.
Građevina koju su njih četvorica sada smislili bila je čudo, u lošem smislu ogromna, niska, mračna šupetina u kojoj vlada pomrčina, ispunjena duhom i veseljem koliko i kakva klanica, izgledala je kao nešto što su na brzinu projektovala četiri čoveka radeći svaki za sebe. Troškovi jedva da su se mogli izračunati, ali to se i tako nije uopšte moglo sagraditi. Izgradnja bi zahtevala trideset miliona cigala, a nije postojala nikakva garancija da se taj broj uopšte mogao pribaviti, a kamoli ugraditi na vreme. Celu građevinu trebalo je da prekriva ono što je smislio Brunel, gvozdena kupola prečnika šezdeset metara – nesumnjivo upečatljiva, premda prilično čudna za jednu prizemnu zgradu. Niko nikada nije podigao nešto toliko glomazno i gvozdeno, a Brunel naravno nije mogao da počne da je sklapa i diže dok ispod nje ne bude nečega i sve je to trebalo izvesti i dovršiti za deset meseci, za projekt koji je bio predviđen da potraje manje od pola godine. Ko će potom sve to da sruši i šta će biti s tom impozantnom kupolom i milionima cigala niko nije smeo ni da se zapita.
Usred krize koja je bila u punom zamahu stupio je smireni Džozef Pakston, glavni baštovan palate Čatsvort, doma Vojvode od Devonšira (koji se, po neobičnom engleskom običaju, nalazio u Derbiširu). Pakston je bio pravo čudo. Rođen je 1803 godine u siromašnoj porodici u Bedfordširu; kad je navršio četrnaest godina poslali su ga da peče zanat baštovana, ali istakao se za šest godina koliko je vodio eksperimentalni botanički vrt za novo i prestižno Gradinarstveno društvo (koje je ubrzo postalo Kraljevstvo gradinarstveno društvo) u zapadnom Londonu – bio je to neverovatno odgovoran posao za nekoga ko je zapravo još bio običan mladić. On je tamo jednog dana razgovarao sa Vojvodom od Devonšira koji je bio vlasnik obližnje palate Čizik i pozamašnog dela ostatka Britanskih ostrva – oko osamsto kvadratnih kilometara rodne zemlje između sedam veličanstvenih palata. Vojvodi se Pakston smesta veoma dopao, izgleda ne zbog toga što je ovaj iskazivao neku naročitu genijalnost, već zato što je govorio jasno i glasno Vojvoda je bio tvrd na ušima i veoma je cenio kada neko razumljivo govori. Podstaknut time, pozvao je Pakstona da bude glavni baštovan u Čatsvort Pakston je to prihvatio. Imao je tada dvadeset jednu godinu.
Bio je to verovatno najneočekivaniji i najmudriji potez koji je neki aristokrata ikada povukao.
Pakston se latio posla sa toliko energije i predanosti da je to naprosto izazivalo oduševljenje.
Projektovao je i ugradio slavnu Carsku fontanu, iz koje je mlaz vode mogao da šikne devedeset metara u vazduh – bio je to podvig hidroinženjeringa koji je i dan-danas prevaziđen samo jednom u
Evropi; sagradio je najveći veštački stenjak u zemlji; projektovao je novo selo na imanju; postao najveći svetski stručnjak za dalije; osvajao nagrade za najbolje dinje, smokve, breskve i nektarine
u zemlji; i napravio je ogroman tropski staklenik, poznat pod imenom Velika pećnica, koji je prekrivao četiri hiljade kvadratnih metara zemlje i bio toliko prostran da je kraljica Viktorija,
prilikom jedne posete 1843 godine, mogla tuda da prođe u kočiji sa zapregom. Tako je dobro upravljao imanjima da je vojvodi umanjio dugovanja za milion funti. S vojvodinim blagoslovom,
pokrenuo je i vodio dva časopisa o baštovanstvu i nacionalne dnevne novine, Dejli njuz, koje je kratko vreme uređivao Čarls Dikens . Pisao je knjige o baštovanstvu, investirao tako mudro u
deonice železničkih kompanija da su ga tri među njima pozvale da im bude u upravnom odboru, a u Birkenhedu blizu Liverpula projektovao je i izgradio prvi opštinski park na svetu To je toliko
oduševilo Amerikanca Fredrika Loua olmsteda da je svoj projekt Central parka u Njujorku zasnovao na Pakstonovom Godine 1849, glavni botaničar iz Kjua poslao je Pakstonu redak i oboleo ljiljan, zapitavši ga može li da ga nekako spase. Pakston je projektovao specijalni staklenik i – nimalo se nećete iznenaditi kad to čujete – biljka je za tri meseca procvetala. Kada je saznao da se članovi komiteta Velike izložbe muče oko projekta hale, palo mu je na pamet da bi nešto nalik na njegove
staklenike moglo da upali dok je predsedavao sastanku jednog komiteta Midlendske železnice, načrčkao je grubi crtež na parčetu papira za upijanje mastila i dovršio tehničke crteže spremne za
reviziju za samo dve nedelje. Taj projekt je zapravo prekršio sva pravila konkursa. Bio je dostavljen posle krajnjeg roka i, pored sveg tog stakla i gvožđa, predviđao je mnogo zapaljivih materijala
– ponajpre, ogromne površine drvenih podova – što je bilo strogo zabranjeno. Arhitektonski konsultanti su ukazali, sasvim osnovano, na to da Pakston nije obrazovani arhitekta i da se nikada ranije nije okušao u nečem toliko velikom Ali opet, naravno, nije ni bilo ko drugi. Zbog toga niko nije mogao s punim ubeđenjem da tvrdi da će to biti izvodljivo. Mnogi su se brinuli da će u građevini vladati neizdrživa vrućina kad je ispuni vrelo sunce i gomila posetilaca. Drugi su strepeli da će se visoke šipke zastakljenja širiti na letnjoj toploti i da će se staklena okna tiho izvaliti i stropoštati u vrevu ljudi. Najviše su bili zabrinuti zbog mogućnosti da zdanje tako krhkog izgleda jednostavno ne odnese oluja.
Dakle, rizici su bili znatni i svi su ih bili svesni, ali opet, posle samo nekoliko dana oklevanja ispunjenog strepnjom, članovi komiteta odobrili su Pakstonov plan. Ništa – ali baš ništa – ne govori više toga o viktorijanskoj Britaniji i o tome koliko je ona bila kadra za briljantna rešenja, od činjenice da je podizanje najsmelije i najosobenije građevine veka bilo povereno jednom baštovanu. Za Pakstonovu Kristalnu palatu uopšte nisu bile potrebne cigle – štaviše, ni malter, ni cement, ni temelji ona je samo sklopljena I postavljena na tlo kao šator. To nije bilo samo genijalno rešenje za monumentalni izazov, već i radikalno odstupanje od svega što je ikada ranije pokušano.
Glavna vrlina prozračne Pakstonove palate bila je činjenica da se ona mogla prefabrikovati od standardnih delova u njenom srcu nalazila se jedna jedina komponenta – gvozdeni podupirač širine devedeset centimetara i dužine sedam metara koji se mogao vezivati sa odgovarajućim podupiračima u ram za kačenje stakla za zgradu – gotovo devedeset tri hiljade kvadratnih metara tog materijala, trećine stakla koje se u Britaniji obično proizvede za godinu dana. Projektovana je specijalna pokretna platforma koja se kretala duž nosača krova tako da su radnici mogli da ugrađuju 18 000 staklenih ploča nedeljno – takva stopa produktivnosti bila je, a i danas je, čudesno efikasna da bi savladao ogromnu količinu oluka koji su bili neophodni – sve u svemu preko trideset kilometara , Pakston je projektovao mašinu kojom je upravljala mala ekipa ljudi i koja je mogla da okači šeststo metara oluka dnevno – za tu količinu je ranije bio potreban rad tri stotine ljudi u jednom danu
u svakom smislu, taj projekt je bio pravo čudo.
Pakston je imao mnogo sreće sa pogodnim trenutkom za sve to, jer je upravo u vreme Velike izložbe staklo najednom postalo raspoloživo kao nikada pre. Staklo je oduvek bilo rizičan material. Teško ga je bilo dobro izraditi niti ga je bilo naročito lako praviti, zbog čega je otkad postoji uglavnom bilo stvar luksuza. Na svu sreću, dva nedavna tehnološka otkrića to su izmenila. Najpre, Francuzi su izumeli pločno staklo – koje je dobilo takvo ime zato što se istopljeno staklo razlivalo po stolovima poznatim kao ploče. To je isto tako prvi put omogućilo izradu uistinu velikih staklenih okana, te time i pojavu izloga. Međutim, pločno staklo je moralo da se deset dana hladi posle valjanja, što je značilo da je svaki sto najčešće van upotrebe, i da svaka ploča zahteva mnogo brušenja I poliranja. Zbog toga je to staklo, naravno, bilo skupo. Godine 1838, došlo je do izuma jeftinije varijante – valjčastog stakla. Ono je imalo gotovo sve vrline pločnog stakla, ali se brže hladilo i trebalo mu je manje poliranja, pa se moglo proizvoditi mnogo jeftinije. Najednom se poveliko staklo moglo proizvoditi ekonomično u neograničenim količinama.
Uz to je išlo i ukidanje dva stara nameta: poreza na prozore i poreza na staklo (koji je, strogo govoreći, bio akcizna dažbina).Porez na prozore potiče iz 1696 i bio je toliko visok da su ljudi
izbegavali da ugrađuju prozore u zgrade gde god su to mogli. Zazidani otvori nalik prozorima koji danas postoje na tako brojnim starim zgradama u Britaniji nekada su se obično farbali tako da
izgledaju kao prozori (Ponekad je živa šteta što i sada nije tako ). Porez je ogorčeno kritikovan kao „porez na vazduh i svetlo“ i zbog njega su mnoge sluge i drugi ljudi malih primanja bili osuđeni da
žive u prostorijama koje se nisu mogle vetriti.
Druga dažbina, uvedena 1746, nije bila zasnovana na broju prozora već na težini stakla u njima, pa su se stakla pravila tanka i slaba u čitavom džordžijanskom periodu, a prozorski ramovi morali su da budu robusni kako bi to nadoknadili dobro poznata okna sa metom takođe su u to vreme postala redovna pojava ona su bila posledica načina pravljenja stakla koji je dovodio do proizvodnje takozvanog krunskog stakla (ime je dobilo po tome što je pomalo konveksno, ili u obliku krune). Centar mete je bio mesto na staklenoj ploči gde je bio pričvršćen duvačev pontil –alatka za duvanje. Pošto je taj deo stakla bio manjkav, na njega se nije plaćao porez, pa je bio primamljiv za štedljivce okna sa metom postala su popularna u jeftinim svratištima i radnjama, kao i na zadnjim zidovima privatnih kuća gde kvalitet nije bio važan. Namet na staklo bio je ukinut 1845, nešto pre nego što je
navršio dvesta godina, a usledilo je i ukidanje poreza na prozore, zgodno i na sreću, 1851 godine. Baš u trenutku kada je Pakstonu trebalo više stakla nego bilo kome ikada pre, cena mu je smanjena
za više od polovine. To je, zajedno sa tehnološkim promenama i nezavisno pojačanom proizvodnjom, bio impuls koji je omogućio postojanje Kristalne palate.
Završena zgrada bila je dugačka tačno 555,3 metra odnosno 1 851 stopu (u čast godine), široka 122,4 metra i visoka 33 metra duž centralne kičme – dovoljno prostrana da se u nju smesti avenija brestova koja je izazivala toliko divljenja i koja bi inače morala da bude raskrčena. Zbog veličine, građevina je zahtevala mnogo materijala: 293 655 staklenih okana, 33 000 gvozdenih podupirača i desetine hiljada stopa drvenog poda, a opet, zahvaljujući Pakstonovim metodima konačni troškovi iznosili su sasvim prihvatljivih 80 000 funti od početka pa do kraja, radovi su trajali nešto kraće od trideset pet nedelja Izgradnja katedrale svetog Pavla trajala je trideset pet godina. Tri kilometra dalje gradio se novi Parlament već čitavu deceniju i još nije bio ni blizu završetka. Jedan novinar Panča predložio je, donekle u šali, da vlada angažuje Pakstona da projektuje
Kristalni parlament. Pojavila se uzrečica za svaki problem koji se pokazao nerešivim: „Pitajte Pakstona “.
Kristalna palata je istovremeno bila i najveća i najsvetlija, najprozračnija građevina na svetu danas smo navikli da nailazimo na staklo u izobilju, ali nekome ko je živeo oko 1851 godine zamisao
da šeta kroz kubike i kubike prozračnog svetla unutar zgrade bila je zapanjujuća – vrtoglava čak. Prvo što je posetilac pri dolasku izdaleka video od Izložbene hale, svetlucave i providne, zaista ne
možemo ni da zamislimo. Sigurno je to bio prizor tanan i nestalan, čudesno neverovatan koliko i mehur sapunice. Svakome ko bi ušao u Hajd park, prvi pogled na Kristalnu palatu koja je lebdela nad
krošnjama i iskrila se na suncu, sigurno je bio trenutak velelepnosti od koje bi mu zaklecala kolena.
dalje : Kod kuće II I III deo
Нема коментара:
Постави коментар