(Twen je novelu napisao pod uticajem intenzivnog druženja sa Nikolom Teslom)
Bilo je to 1590. godine, u zimu. Austrija je bila daleko od sveta i u dubokom snu; još je trajao Srednji vek i izgledalo je da će tako zauvek ostati. Neki su je čak stavljali vekove i vekove unazad I govorili da je u Austriji po umnom i duhovnom satu još uvek doba Predanog verovanja. Ali oni su to smatrali vrlinom, a ne uvredom, to je tako primljeno i svi smo bili na to gordi. Toga se dobro sećam iako sam bio još dečak; a sećam se i koliko mi je to pričinjavalo zadovoljstva.
Da, Austrija je bila daleko od sveta, u dubokom snu, a naše selo bilo je usred tog sna, jer se nalazilo usred Austrije. Ono je spokojno dremalo u dubokoj povučenosti brdske i šumske samoće, gde vesti iz sveta gotovo nikada nisu stizale da naruše njegove snove, i bilo je beskrajno zadovoljno. Pred njim je mirno tekla reka, po čijoj su površini lelujale siluete oblaka i promicale barke i dereglije za prevoz kamenja; iza njega dizale su se šumovite padine do podnožja vrleti; sa vrha te vrleti mrštio se jedan ogroman zamak sa dugim nizom tornjeva i bedema obraslih puzavicom; s one strane reke, koju milju ulevo, pružala su se razbacana šumovita brda ispresecana vijugavim klisurama u koje sunce nikada nije dopiralo; udesno je bila vrlet koja se nadnela nad reku, a između nje i onih brda pružala se prostrana ravnica išarana kućicama koje su se ugnezdile među voćnjacima i senovitim drvećem.
Miljama unaokolo ceo ovaj kraj bio je nasledno imanje jednog princa, čije su sluge uvek održavale zamak u savršenom redu iako niprinc ni njegova porodica nisu dolazili u zamak češće do jednom u pet godina. Kada bi dolazili, izgledalo je kao da je stigao gospodar celog sveta i da je sa sobom doneo sav sjaj svojih kraljevstava; a kada bi otišli, ostavljali bi za sobom neku tišinu koja je ličila na duboki san posle orgijanja.
Za nas dečake, Ezeldorf je bio raj. U školi nas nisu suviše gonili da bubamo. Učili su nas uglavnom da budemo dobri hrišćani; da iznad svega poštujemo Bogorodicu, crkvu i svece. Ostalo nismo morali ni da znamo; u stvari, to nam nije bilo ni dopušteno. Znanje nije bilo dobro za prost svet i moglo ga je navesti da bude nezadovoljan sudbinom koju mu je Bog dodelio, a Bog ne bi otrpeo nečije nezadovoljstvo njegovim uređenjem. Imali smo dva sveštenika. Jedan od njih, otec Adolf, bio je veoma predan i radan svetilʹnik, koga su svi mnogo poštovali.
Možda je u nečemu bilo i boljih sveštenika od oca Adolfa, ali pastva u našem kraju nikada nije tako ozbiljno i mnogo poštovala nekog drugog župnika. To je bilo zato što se on uopšte nije plašio nečastivog. Od svih hrišćana koje sam poznavao on je jedini za koga se to zaista može reći. Ljudi su zbog toga mnogo strahovali od njega, pošto su verovali da u njemu ima nečeg natprirodnog, inače ne bi bio tako smeo i samopouzdan. Svi gorko osuđuju đavola, ali to čine s nekim poštovanjem, ne olako; ali, otac Adolf je postupao sasvim drugačije; nazivao ga je svim mogućim pogrdnim imenima koja bi mu padala na pamet i svako ko bi ga čuo, uz drhtao bi; često bi čak prezirao i potcenjujući govorio o njemu; tada bi se ljudi krstili I brzo se udaljavali od njega bojeći se da se ne desi nešto užasno.
U stvari, otac Adolf se nekoliko puta sreo lice u lice sa Satanom i izazivao ga. To je bilo poznato. Otac Adolf je to i sam rekao. On to nikada nije krio, čak je o tome otvoreno pričao. A postojao je bar jedan dokaz da je govorio istinu, pošto se tom prilikom svađao sa neprijateljem i odvažno bacio bocu na njega; otuda je u njegovoj radnoj sobi ostala rumena mrlja, tamo gde je boca tresnula i razbila se.
Ali onaj koga smo svi mi najviše voleli i sažaljevali bio jedrugi sveštenik, otac Peter. Neki su ga optuživali da je okolo u razgovoru pričao da je Bog sušta dobrota i da će naći put da spase svu svoju ljudsku siročad. Bilo je strašno reći takvu stvar, ali nije bilo nikakvog sigurnog dokaza da je otac Peter to doista i kazao; nije bilo u njegovoj prirodi da kaže tako nešto, pošto je on uvek bio dobar, blag i istinoljubiv. Nisu ga optuživali da je to govorio sa predikaonice kako bi sva pastva mogla da ga čuje i da o tome posvedoči, nego samo van crkve, u razgovoru; a neprijateljima je vrlo lako da tako nešto izmisle. Otac Petar je imao jednog veoma moćnog neprijatelja – zvezdočatca koji je živeo u staroj, trošnoj kuli pri vrhu doline i koji je po celu noć proučavao zvezde. Svi su znali da je on u stanju da predskaže ratove i glad, premda to nije bilo tako teško, jer je rata ili gladi uvek negde bilo. Ali on je znao pomoću zvezda da pročita u jednoj svojoj debeloj knjizi život bilo koga čoveka, a uz to je mogao da nađe ono što bi neko izgubio, pa su ga svi u selu, osim oca Petera, gledali sa strahopoštovanjem. Čak je i otac Adolf, koji je izazivao nečastivog, ispoljavao mnogo poštovanja prema zvezdočatcu dok bi ovaj prolazio kroz selo u visokoj, šiljatoj kapi i dugačkom, širokom i lepršavom ogrtaču ukrašenom zvezdama, noseći debelu knjigu i štap poznat po čarobnoj moći. Govorilo se da je i sam biskup ponekad slušao astrologa, jer je taj zvezdočatac, pored toga što je proučavao zvezde i proricao, znao da se prikaže veoma pobožnim, što je na biskupa, naravno, ostavljalo snažan utisak.
Otec Peter uopšte nije cenio astrologa. On ga je otvoreno žigosao kao šarlatana – kao varalicu bez ikakvog posebnog znanja ili moći, van onih koje ima svaki običan pa i priglup čovek, a to je, dabome, nagnalo astrologa da omrzne oca Petera i da mu zaželi propast. Svi smo mi verovali da je od astrologa potekla priča o strašnim rečima oca Petera i da je on o tome obavestio biskupa. Pričalo se da je otac Peter to kazao svojoj nećaki Marget, iako jeMarget to poricala i preklinjala biskupa da joj veruje i da njenog starog ujaka spase od siromaštva i sramote. Biskup se na to nije osvrtao. On je na neodređeno vreme udaljio sa dužnosti oca Petera, iako nije išao tako daleko da ga isključi iz crkve na osnovu dokaza jednog jedinog svedoka; tako otac Peter već dve godine nije vršio svoju dužnost, a naš drugi sveštenik, otac Adolf, preuzeo je I njegove vernike.
Za starog sveštenika i Margret bile su to teške godine. Do tada su oni među nama bili omiljeni, no to se, naravno, izmenilo kada se na njih spustila senka biskupove srdžbe. Mnoge prijatelje su potpuno izgubili, a ostali su postali hladni i uzdržijivi. Kada ih je ta nesreća zadesila, Marget je bila ljupka osamnaestogodišnja devojka, a uz to je bila i najpametnija glavica u selu. Davala je časove sviranja na harfi i sopstvenom marljivošću zarađivala je za haljine i džeparac. Ali sada učenici jedan za drugim počeše da je napuštaju; seoska mladež je više nije pozivala na igranke i na zabave; mladići su prestali da dolaze njenoj kući, svi sem Vhelma Majdliaiga – a nije možda trebalo ni on da ih posećuje; ona i njen ujak bili su tužni i usamljeni u svojoj zapostavljenosti i osramoćenosti i iz njihovog života iščezlo je sunce. Tokom te dve godine sve im je išlo od zla na gore. Odeća im se pohabala i bilo im je sve teže I teže da nađu hleba. I sada je konačno dolazio i sam kraj. Solomon Isaks im je već ispozajmljivao sav novac koji je hteo da im pozajmi uzimajući kao pokriće njihovn kuću i obavestio ih je da će im sledeće gdana kuća otići na doboš ukoliko novac ne bude vraćen.
II POGLAVLJE
Nas trojica dečaka bili smo uvek zajedno i tako je bilo još od kolevke, voleli smo se od samog početka, i ta ljubav postajala je vremenom sve dublja. Nikolas Bauman bio je sin glavnog sudije mesnog suda; Sepi Volmajer, sin gostioničara prve seoske krčme „Zlatni jelen", koja je imala lep vrt sa senovitim drvećem sve do obale reke i čamce koji su se mogli unajmiti za vožnju po reci; a treći sam bio ja – Teodor Fišer, sin crkvenog orguljaša, koji je uz to bio i vođa seoskih svirača. Učitelj sviranja na violini, kompozitor, opštinski ubirač poreza, crkvenjak i na druge načine koristan građanin, koga su svi poštovali. Brda i šume smo znali isto tako dobro kao što su ih i ptice znale, pošto smo po njima skitali kad god smo bili besposleni – ili bar onda kada se nismo kupali, pecali, vozili se u čamcu ili kad smo se igrali na ledu ili se sankali niz bregove.
A bilo nam je dozvoljeno i ono što je malo kome bilo dopušteno – mogli smo da ulazimo u vrt zamka. I to zato što nas je voleo najstariji sluga u zamku – Feliks Brant; često smo odlazili noću tamo da nam on priča o starim vremenima i čudnim doživljajima, da pušimo s njim (to nas je on naučio) i da pijemo kafu; jer on je bio u ratu i učestvovao u opsadi Beča; kada su pobedili i oterali Turke, među zaplenjenom robom našli su i vreće kafe, a zarobljeni Turci su im objasnili šta je to kafa i kako se od nje pravi prijatan napitak; otada je on uvek imao pri ruci kafe da je sam pije, a i zato da bi iznenadio one koji nisu znali šta je to. Ako bi naišla oluja, on bi nas zadržao svu noć; dok bi napolju grmelo I sevalo, pričao bi nam o duhovima i o svim mogućim strahotama, o bitkama i o ubistvima, o mučenjimai o sličnim stvarima, pa nam je kod njega bilo ugodno i prijatno; a on je uglavnom pričao ono što je sam doživeo i iskusio. U svoje vreme on je video mnogo duhova, veštica i čarobnjaka; jednom je u ponoć, po strašnoj oluji u planinama zalutao i pri bljesku munje ugledao Divljeg lovca kako besno jezdi na vihoru, a njegovi sablasni psi ga jure kroz uskovitlane oblake. Jedanput je video i vampira, a nekoliko puta i velikog slepog miša koji siše krv sa vrata ljudima dok spavaju i laganim mahanjem krila ih uspavljuje da se ne bi probudili sve dok ne umru.
On nas je hrabrio da se ne plašimo natprirodnih pojava kao što su sablasti i govorio nam je da one ne čine nikakva zla, da samo okolo lutaju zato što su usamljene i očajne pa traže pažniu i saosećanje; tako smo se mi vremenom oslobodili straha, pa smo čak silazili s njim noću u ukletu odaju tamnica u podrumima zamka. Duh se samo jedanput pojavio i dok je prolazio jedva smo ga mogli videti; bešumno je lebdeo kroz vazduh, pa je onda iščezao; Feliks nas je toliko bio naučio da se ne plašimo da skoro nismo ni zadrhtali. On je rekao da se duh ponekad uspne, noću, i gore, probudi ga dodirom svoje ledene ruke po licu, ali ga ne ozledi; on samo traži saosećanja i pažnje. A od svega je bilo najčudnije to što je on video anđele – prave anđele sa neba – I razgovarao s njima. Nisu imali krila i bili su obučeni, a izgledali su, razgovarali i postupali kao i ma koji prirodni stvor i ne biste nikada saznali da su anđeli da nije bilo divnih čudesa koja su činili a koja smrtnik ne može da čini, da nisu iznenada iščezavali dok s njima razgovarate, što je takođe nešto što nijedan smrtnik ne bi mogao. I rekao je da su oni prijatni i veseli, a ne tmurni i setni, kao duhovi.
Posle takvih pričanja jedne majske noći, ujutro smo ustali, obilno doručkovali s njim, pa smo onda pošli, prešli preko mosta i krenuli ulevo u brda do šumovitog vrha brežuljka, našeg omiljenog mesta; tamo smo se ispružili na travu u hladovini da se odmorimo, da pušimo i da prepričavamo ta čuda, koja nam nikako nisu izlazila iz glave i koja su na nas ostavila tako snažan utisak. Ali nismo mogli da pušimo jer smo u brzini zaboravili kremen i kresivo.
Uskoro, iz šumarka došeta do nas jedan mladić, sede i poče prijateljski da priča kao da nas odavno poznaje. Mi nismo odgovarali, pošto je on bio tuđinac, a nismo bili navikli na nepoznate ljude i stoga smo se ustezali pred njima. Na sebi je imao novo i dobro ruho, i bio je lep, a imao je prijatno lice i prijatan glas; bio je jednostavan, mio i neusiljen, a ne tunjav, nespretan i stidljiv kao ostali mladići. Želeli smo da se s njim sprijateljimo, ali nismo znali kako bismo to počeli. Pomislih na lulu, pitajući seda li će on shvatiti kao pažnju ako mu ponudim da pripali. Ali prisetih se da nemamo vatre, i stoga sam bio razočaran i ražalošćen. On me veselo i zadovoljno pogleda, pa reče: »Vatre? Oh, to je lako; ja ću je stvoriti.«
Bio sam toliko zaprepašćen da sam zanemeo, jer mu do tada nisam rekao ni reči. On uze lulu padunu u nju, duvan se zažari i krugovi plavog dima se zalelujaše. Mi skočismo na noge, spremni da zaždimo, što je bilo sasvim prirodno; čak smo i otrčali nekoliko koraka, iako nas je on preklinjao da ostanemo, dajući nam reč da nam neće naneti nikakvog zla i da on samo želi da se s nama sprijatelji, kako bi imao društva. I tako mi zastadosmo i stajali smo začuđeni i radoznali, želeli da se vratimo, ali odveć uplašeni da se na to osmelimo. On nas je i dalje nagovarao blago i ubedljivo, pa kada smo videli da se lula nije raznela i da se ništa strašno nije desilo, poverenje nam se malo pomalo vraćalo, a naša radoznalost po stajala je jača od straha, pa smo pošli natrag, ali polako, spremni da strugnemo i na najmanji znak opasnosti.
On se mnogo trudio da nas umiri i bio je u tome veoma vešt; nismo mogli više da sumnjamo i da se plašimo kada je neko tako iskren, jednostavan i ljubazan i kad tako čarobno govori, kao što je on to činio; zaista nismo, jer on nas je pridobio za sebe i ubrzo smo bili zadovoljni, i bezbrižni, i razgovorni I srećni što smo nasli toga novog prijatelja. Kada smo se potpuno oslobodili, upitali smo ga kako je naučio da izvede ono čudo, a on je odgovorio da to uopšte nije učio i da mu to dolazi samo od sebe – kao i neke druge stvari - druge neobične stvari.
»Koje?«
»Oh, mnogo toga. Ni sam ne znam koliko ih je.«
»Hoćeš li da nam pokažeš kako to radiš?«
»Hajde, molimo te!« rekoše ostali.
»Nećete opet da bežite?«
»Ne – zaista nećemo. Molim te pokaži nam. Hoćeš li?«
»Da, učiniću to veoma rado; ali, upamtite – ne smete zaboraviti na svoje obećanje.«
Rekli smo da to nećemo smetnuti s uma, a zatim on ode do jedne barice i vrati se sa vodom u kesici koju je napravio od lista, pa onda dunu u vodu i izvrnu, je; voda se bila pretvorila u komad leda u obliku kesice od lista. Bili smo zapanjeni i očarani, ali više se nismo plašili; veoma smo se radovali što smo tu i molili smo ga da nastavi i da nam još nešto pokaže. On je to i učinio. Rekao je da poželimo ma koje voće, bez obzira da li ga ima u ovo godišnje doba. Svi istovremeno graknusmo:
»Pomorandžu!«
»Jabuku!«
»Grožđa!«
»U džepu vam je«, odgovori on, i zaista je tako i bilo. To voće bilo je odlično i pojeli smo ga zaželevši da ga je više iako niko od nas to ne reče.
»Naći ćete ih na istom mestu u kome ste i ono prvo pronašli«, reče on »kao i sve ostalo što vam se prijede; uostalom, ne morate ni da kažete šta ste zaželeli; dok sam ja s vama, treba samo nešto da poželite i to što želite odmah ćete i naći.«
I to što je rekao bilo je istinito. Nikada se nije desilo nešto tako čarobno i zanimljivo. Hleb, kolači, slatkiši, orasi – što god je ko zaželeo to je i našao. On sam nije ništa jeo, samo je sedeo i ćaskao, izvodeći čudo za čudom da bi nas zabavljao. Od ilovače je napravio sićušnu vevericu koja ustrča na drvo pa stade da se breca na nas. Onda napravi psetance koje nije bilo mnogo veće od miša i koje zareža na vevericu gore na drvetu; to kučence je obigravalo oko stabla lajući uzbuđeno, živo, kao pravi, pravcati pas. Gonilo je zastrašenu vevericu sa drveta na drvo i pratilo je sve dok se oboje ne izgubiše ušumi. Od ilovače je pravio ptice i puštao ih, a one su odletale cvrkućući.
Ja se najzad odvažih i upitah ga da nam kaže ko je on.
»Anđeo«, reče on sasvim jednostavno, pa pusti još jednu pticu, pljesnu rukama i ona odlete.
Kada je on to kazao, nas obuze strahopoštovanje, i sada smo se opet plašili; on reče da ne treba uzrujavamo, pošto nema razloga da se bojimo jednog anđela, a on nas ionako voli. Onda je nastavio da priča, jednostavno i spokojno kao i dotada; i dok je govorio napravio je mnogo sićušnih muškaraca i žena, veličine prsta na ruci, koji su smesta počeli vredno da rade, pa su u travi raščistili i poravnali prostor od nekoliko metara u kvadrat nakome su vešto počeli da grade jedan vrlo lep majušni zamak; žene su mešale malter i nosile su ga po skalarna u vedrima na glavi, kako su to oduvek naše radnice činile, a muškarci su zidali, stavljajući opeku za opekom – pet stotina tih sićušnih ljudi živo su trčkarali tamo amo, vredno radeći i brišući znoj s lica; sve su to činili sasvim prirodno kao pravi Ijudi. Obuzeti posmatranjem tih pet stotina sićušnih stvorova kako malo pomalo i korak za korakom podižu zamak i daju mu oblik i izgled, ubrzo smo zaboravili svoj prvobitni osećaj i strahopoštovanje i ponovo smo se osećali veoma prijatno i spokojno. Upitali smo ga da li i mi možemo da napravimo nekoliko ljudi, što nam on odobri i reče Sepiju dana pravi nekoliko topova za bedeme, Nikolasu da načini nekoliko ratnika sa helebardama, u oklopu I kacigama, a meni da napravim konjanike sa konjima; određujući nam te zadatke, oslovljavao nas je po imenu, ne rekavši nam otkuda ih zna. Sepi ga tada upita kako se on zove, a on mirno odgovori – »Satana« – i prihvati na iver jednu majušnu ženu koja se bila omakla sa skele, vrati je na njeno mesto, pa reče: »Baš je glupa što ne gleda gde staje.«
Njegovo ime nas zgromi, iz ruku nam ispada ono što smo pravili i sve se razbi u paramparčad – top, ratnik sa helebardom i konj. Satana se zasoneja i upita nas šta nam je. Ja promucah: „..ništa, samo to je nekako čudno ime za jednog anđela." On upita zašto.
»Zato što je to – to je – pa, znaš, to njegovo ime.«
»Da, tako je – on je moj stric.«
On je to rekao mirno, ali mi za trenutak izgubismo dah, a srca počeše snažno da nam lupaju. Izgledalo je kao da on to nije ni primetio; opravio je našeg ratnika i ostalo ovlaš ih dodiruiući i onda nam ih predade gotove, pa reče: »Zar se ne sećate? – i on je jednom bio anđeo.
« Da – to je istina«, reče Sepi; »toga se nisam setio.«
»Pre Pada i on je bio nevin.«
»Da«, reče Nikolas, »bio je bez greha.«
»Dobra smo mi porodica«, reče Satana; »nema je bolje. On je jedini clan naše porodice koji je ikada zgrešio.«
Niko ne bi bio u stanju da shvati koliko je sve to bilo uzbudljivo. Sigurno vam je poznata ona jeza koja vas prožima i od koje drhtite dok gledate nešto tako čudesno I čarobno i divno, da vas obuzima i strah i radost što ste živi i što to možete da gledate; i izvesno znate kako nepomično zurite u to, kako vam se usne suše i dah zastaje, ali ni za ceo svet ne biste se makli sa tog mesta. Goreo sam od silne želje da mu postavim jedno pitanje – bilo mi je na vrh jezika i s teškom mukom sam se obuzdavao – ali me je bilo stid da pitam; bilo bi to možda grubo. Sataina spuisti na zemlju jednog vola koga je pravio, osmehnu mi se, pa reče:
»Ne bi to bilo grubo, a ja bih ti oprostio I kad bi bilo tako. Da li sam ga video? Milionima puta. Još od onog tako. Da li sam ga video? Milionima puta. Još od onog tako. Da li sam ga video? Milionima puta. Još od onog vremena kad sam ja bio dete od hiljadu godina bio sam njegov drugi miljenik među anđelčićima naše krvi i loze- kako bi se to reklo jezikom ljudi - da , od tog doba pa sve do njegovog pada, osam hiljada godina, po Vašem računanju vremena.
„Osam - hiljada!“
Da, tako je.“ Tada se on okrenu Sepiju i nastavi kao da odgovara na nešto o čemu je Sepi razmišljao. „Pa da, naravno,
Нема коментара:
Постави коментар