»... Il beše stvoren radi toga
Da makar časak proživi
Kraj srca tvoga?...
Iv. Turgenjev.
PRVA NOĆ
Bila je divna noć, onakva noć kakva može jedino onda biti, ljubazni čitatelju, kad smo mladi. Nebo beše tako zvezdano, tako svetlo, te kad ga pogledaš, i nehotice si morao da sebe zapitaš: zar pod takvim nebom, mogu da žive svakakvi srditi i hiroviti ljudi? I to je novo pitanje, ljubazni čitatelju, posve novo pitanje, ali bog ti ga što češće slao na dušu!... Govoreći o hirovitoj i različitoj srditoj gospodi, nisam mogao a da se ne setim svoga smernoga vladanja celoga toga dana. Još od jutra me počeo mučiti neki čudni jad. Odjednom mi se učinilo da mene svi ostavljaju sama i da me se svi odriču. Svaki ima, dakako, pravo da upita: a ko su ti svi? Jer, evo, već je osam godina kako živim u Petrogradu i nisam uspeo steći gotovo ni jedno poznanstvo. Ali šta će mi poznanstva? I bez toga mi je poznat celi Petrograd; zato mi se, eto, i učinilo da me svi ostavljaju kad se digao sav Petrograd i odjednom otputovao na letovanje. Strašno mi je bilo ostati sam i tri sam puna dana lutao po gradu u silnu jadu i nikako nisam razumevao šta se to sa mnom zbiva. Otišao sam na Nevski prospekt, otišao u park, švrljao po obali — nema ni jednoga od onih lica koje sam navikao sretati na tom istom mjstu u neko doba, cele godine. Oni, dabome, ne znaju mene, ali ja znam njih. Znam ih potanko, gotovo sam proučio njihove fizionomije — i uživam u njima kad su veseli, i obuzima me tuga kad se oni mršte. Skoro sam zapodenuo prijateljstvo s jednim starčićem, koga svaki bogovetni dan srećem u neko doba na Fontanki. Fizionomija mu je tako dostojanstvena i zamišljena; uvek šapuće pod nos i maše levom rukom, a u desnici mu je dug, čvorav leskovac sa zlatnom jabukom. I on je primetio mene te se srdačno zanima za mene. Ako se zbude da ja u određeno vreme nisam na tom mestu na Fontanki, uveren sam da će njega obuzeti tuga. Zato mi ponekad skoro i da se pozdravljamo, posebno kad smo obojica dobre volje. Nedavno, kad se puna dva dana nismo videli te se sastali trećega dana, već se i mašili šešira, ali na svu se sreću snašli za vremena, spustili ruke i pažljivo se mimoišli.
Poznate su mi i kuće. Kad idem, svaka kuća kao da istrkuje pred mene na ulicu, gleda iz sviju prozora na mene i tek što mi ne govori: »Zdravo, kako vaše zdravlje? I ja sam, hvala bogu, zdrava, a u mesecu će maju meni dometnuti kat.« Ili: »Kako vaše zdravlje? A mene će sutra da opravljaju.« Ili: »Gotovo sam izgorela i pri tom sam se uplašila.« I tako dalje. Među kućama imam ljubimica, imam prisnih prijatelja; jedna od njih kani letos da se leči kod graditelja. Namerno ću se svraćati svaki dan da je ne bi, očuvao je bog, nalečili na mrtvo ime!... Ali nikada neću zaboraviti dogodovštinu s jednom prelepom, svetloružičastom kućicom. Bila je to takva umiljata zidana kućica, tako me je prijazno gledala, tako je ponosito gledala svoje nespretne susede da mi je srce zaigralo od sreće kad sam kraj nje prolazio. Odjednom prošle nedelje prolazim ulicom, pa kad pogledah prijatelja, začuh žalostivi krik: »A mene bojadišu žutom bojom!« Zlikovci! Barbari! Nisu ništa poštedeli: ni stupove, ni krovni venac, te moj prijatelj požutio kao kanarinac. Radi te mi se zgode gotovo razlila žuč i sve dosad ne mogu da gledam moga unakaženoga jadnika, koga su obojili bojom nebeskoga carstva.
Ti, dakle, razumeš, čitaoče, na kakav sam način poznat s celim Petrogradom.Rekao sam već da me je cela tri dana morio nemir, dok mu se nisam dosetio uzroku. I na ulici mi beše ružno (ovoga nema, onoga nema, kamo se deo onaj?) — a i kući se nisam snalazio sam sa sobom. Dve sam se večeri domišljao: što li meni nedostaje u mom zakutku? Zašto mi je tako neprilično ostajati u njemu? — I u čudu sam razmatrao svoje zelene, zadimljene zidove, strop s kojeg visi paučina, što je Matrjona goji vrlouspešno, razmatrao sav svoj nameštaj, ogledavao svaku stolicu i mislio, nije li ovde nevolja, (jer ako kod mene makar i jedna stolica ne stoji onako kako je stajala jučer, ja se i sam onda ne snalazim), gledao na prozor, i sve uzalud ... nije mi nimalo odlanulo! Pomislio sam dapače da zovnem Matrjonu i da je odmah očinski ukorim radi paučine i uopšte radi neurednosti; ali ona me samo u čudu pogledala i otišla, ni reči mi nije odgovorila, tako da paučina još i danas sretno visi na svome mestu. Naposletku sam se tek jutros dosetio što je posredi. Eh! Ta oni izmiču od mene na letovanje! Oprostite mitrivijalnu rečcu, ali meni nije bilo do visokoga stila... jer eto sve, štogod je bilo u Petrogradu, ili se preselilo ili se seli na letovanje; jer svaki čestiti gospodin ozbiljne vanjštine, koji naima kočijaša, u mojim se očima pretvarao odmah u čestita oca porodice,koji nakon svakidašnjih službenih poslova odlazi bez prtljaga u krilo svoje porodice, na letovanje; jer u svakoga je prolaznika bio sada već sasvim drugačiji lik, koji tek što ne govori svakomu sretaocu: »Mi smo, gospodo, ovde tek tako, usput, a za dva ćemo sata otići u letovalište.« Ako se otvori prozor, po kojem najpre zabubnjaju tanani, beli kao šećer prstići, te se promoli glavica lepuškaste devojčice, koja doziva raznosača lonaca za cveće — meni se onda onoga časa činilo da se to cveće tek samo onako kupuje, to jest i ne kupuju ga zato da se u zagušljivom gradskom stanu naslađuju prolećem i cvećem nego će se, evo, vrlo brzo preseliti svi na letovanje i cveće će poneti. Štaviše, tolike sam već uspehe postigao u svom novom, posebnom načinu otkrivanja da sam mogao već bez zabune, jednim pogledom otkriti u kakvom ko letovalištu živi. Žitelji Kamenoga ili Apotekarskoga otoka ili Peterhofske ceste isticali su se proučenom finoćom manira, gizdelinskim letnim odelima i krasnim kočijama, na kojima su doputovali u grad. Žitelji Pargolova i iz daljega na prvi su pogled »imponirali« svojom razboritošću i ozbiljnošću; posetitelj Krstovskoga otoka odlikovao se nepomutivo veselim likom. Kad bi mi se dogodilo da sretnem dugu povorku vozača, koji s vodicama u rukama leno koračaju pokraj kola, natovarenih celim brdima svakakva pokućstva, stolova, stolica, divana turskih i neturskih i drugom kućnom starudijom, na kojoj povrh svega toga često sedi na vrhu kola slabašna kuvarica i čuva gospodsko dobro kao zenicu svoga oka; kad bih gledao čamce, teško natovarene kućnom starudijom, kako plove po Nevi ili Fontanki, do Črne reke ili do otoka — kola su se i čamci u mojim očima desetorostručili, stostručili; činilo mi se da se sve diglo i krenulo na put, sve se celim karavanama seli na letovanje; činilo se, sav se Petrograd grozi da će se prevratiti u pustinju, tako da sam se naposletku stidio, vređao i žalostio; nisam baš nikamo i ni za što imao da odlazim na letovanje. Pripravan sam bio da odem sa svakim kolima; da otputujem sa svakim gospodinom čestite vanjštine, koji naima kočijaša; ali ni jedan, baš nitko nije mene pozvao; kao da su me zaboravili, kao da sam im i zaista tuđ! Hodao sam mnogo i dugo, tako da mi je po mojem običaju sasvim pošlo za rukom da zaboravim gde sam, kadli se odjednom nađoh kod mitnice. Za tren sam se odobrovoljio, koraknuo onkraj brklje, krenuo između zasijavanih njiva i livada, te nisam osećao umornost, nego sam svim svojim bićem osećao da mi neko breme spada s duše. Svi me prolaznici gledaju tako prijazno i upravo samo što me ne pozdravljaju; svi mi se tako vesele kako mi se još nikada nije događalo. Kao da sam se odjednom stvorio u Italiji — toliko je priroda iznenadila mene, polubolesnoga građanina, koji se skoro zagušio među gradskim zidinama.
Ima nešto neobjašnjivo dirljivo u našoj petrogradskoj prirodi, kad ona, s dolaskom proleća, iskazuje odjednom svu svoju moć, sve sile što joj darovaše nebesa, kad prolista, nagizda se i zašareni cvetovima... Nekako preko volje podseća me na istrošenu bolesnu devojku, koju gledaš ponekad sažalno, ponekad s nekom samilosnom ljubavlju, a ponekad je prosto ne primećuješ, ali odjednom ona, u jednom trenu, nekako iznenada postaje neobjašnjivo i neodoljivo krasna, a ti preneražen, omamljen preko volje pitaš sebe: kakva je sila primorala te setne, zamišljene oči da se blistaju takvim žarom? Šta je nateralo krv u te blede omršavljele obraze? Šta je te nežne crte na licu prelilo strašću? Zašto se tako nadimlju te grudi? Šta je tako nenadano pobudilo snagu, život i krasotu u licu bedne devojke, primoralo ga, da se zablista takvim osmehom, da oživi takvim smehom, što se sija i baca plamsaje? Obazireš se naokolo, tražiš nekoga, domišljaš se ... Ali trenutak prolazi i sutra ćeš možda i opet sresti onaj isti zamišljeni, rastreseni pogled, kao i pre, ono isto bledo lice, onu istu pokornost i bojažljivost u kretnjama, i čak kajanje, čak tragove neke tuge koja ubija i nekoga jada zbog časovita zanosa... I žao ti je što je tako brzo, tako nepovratno uvela trenutačna krasota, što se tako varljivo i uzaludno zasjala pred tobom — žao ti je zato što nisi dospio niti da je zavoliš...
A ipak je moja noć bila lepša nego dan! Evo, kako je to bilo: Vratio sam se u grad vrlo kasno i već je bilo izbilo deset sati kad sam se stao približavati stanu. Put me vodio obalom uz kanal, gde u to doba nećeš sastati ni žive duše. Istina bog, ja stanujem u najudaljenijem delu grada. Idem tako i pevam, jer kad sam sretan, uvek brundam štogod sebi, kao i svaki sretan čovek, koji nema ni prijatelja, ni prisnih znanaca i koji u radosnom času nema ni s kim da podeli svoju radost. Odjednom mi se dogodi najnenadanija zgoda.Postrance, naslonjena na ogradu kraj kanala, stoji ženska; nalaktila se na rešetku i kao da pozorno gleda u mutnu vodu, u kanalu. Na njoj je vrlo mio žut šeširić i koketan crni ogrtač. »To je devojka i, svakako, crnka« — pomislih. Čini se da nije čula moje koračaje, nije se ni ganula kad sam prošao, a zadržao sam disanje i srce mi je jako zakucalo. »Čudno!« — pomislih — »sigurno se jako zamislila zbog nečega«, i odjednom zastadoh kao ukopan. Pričulo mi se prigušeno ridanje. Da! Nisam se prevario: devojka plače, a časak potom sve još jeca te jeca. Bože moj! Srce mi se stislo. I koliko sam god bio bojažljiv prema ženama, ali ovo je takva prilika!... Vratim se, koraknem prema njoj I sigurno bih izrekao »gospođo« kad ne bih znao da se taj uzvik već hiljadu puta izricao usvim ruskim romanima iz velikoga sveta. To me je jedino zadržalo. Ali dok sam tražioreč, devojka se prenula, ogledala, snašla, oborila oči i šmugnula pokraj mene obalom.
Krenem odmah za njom, ali ona se dosetila, ostavila obalu, prešla ulicu i pošla pločnikom. Nisam se usudio da pređem ulicu. Srce mi je treptalo, kao ptici kad je uhvatiš. Odjednom mi pritekla u pomoć jedna zgoda. Na drugoj strani pločnika, nedaleko od moje neznanke, pojavio se iznenada gospodin u fraku, u solidnim godinama, ali ne može se reći i solidna hoda. Hoda teturajući i oprezno se opirući o stenu. A devojka leti kao strela, žustro i bojažljivo, kao što uopšte idu sve devojke koje neće da im se kogod nametne i noću ih prati kući, a gospodin koji tetura ne bi je dabome nipošto stigao da ga moja sudbina nije navratila da potraži veštačkih sredstava. Odjednom moj gospodin bez reči skoči i poleti što su ga noge nosile, trči da stigne moju neznanku. Ona juri kao vetar, ali gospodin ljuljajući se stiže je, dostigne,devojka vrisnu — i... ja hvalim sudbini za izvrsnu čvoravu palicu što mi se u taj čas našla u desnici. Za tren sam se stvorio na pločniku s druge strane, za tren razabrao neznani gospodin o čemu se radi, posve se pribrao, ućutao, zaostao i tek kad smo bili već odmakli vrlo daleko, prosvedovao protiv mene prilično energičnim rečima. Ali do nas su jedva i doletale njegove reči.
— Dajte mi ruku — rekoh mojoj neznanki — i on se neće više usuđivati da vam se približi.
Ona mi ćuteći dade ruku, koja joj je još drhtala od uzbuđenosti i prepasti. Oh, neznani gospodine! Kako sam te u taj čas blagosiljao! Pogledam je letimice, bila je milolika i crnka — pogodio sam; na crnim joj se trepavicama blistaju još suzice od malopređašnje prepasti, ili od pređašnjega jada — ne znam. Ali na usnama joj se već sijao smešak. I pogleda me kradom, malo se zarumenela i oborila oči.
— Eto vidite, a zašto ste me onda oterali? Da sam bio ovde, ne bi se ništa dogodilo...
— Ta nisam vas poznavala; mislila sam da i vi također...
— A zar vi mene sada poznajete?
— Malko. Evo, na primer, zašto dršćete?
— O, vi ste odmah pogodili! — odgovorim zanesen što je moja devojka tako mudra: to uz krasotu nikada ne smeta. — Da, vi ste odmah pogodili s kim imate posla. Istina je, ja sam bojažljiv prema ženama, ne poričem, nisam manje uzbuđen nego što ste vi bili čas pre, kad vas je zaplašio onaj gospodin... Nekako sam zbunjen. Kao da je san, a ni u snu nisam slutio da ću ikada govoriti bilo s kakvom ženom.
— Šta? Zaista?
— Da, ako mi dršće ruka, dršće zato jer je još nikada nije držala ovako lepuškasta, maljucna ručica, kao što je vaša. Sasvim sam se odvikao od žena; to jest, nisam se nikad ni bio privikao na njih; ta ja sam samac... Ja i ne znam kako se govori s njima. Evo i sada ne znam — nisam li vam rekao kakvu glupost? Recite mi iskreno; upozoravam vas, ja nisam uvredljiv...
— Ne, nije ništa, nije ništa; naprotiv. A ako baš zahtevate da budem iskrena, reći ću vam da se ženama mili takva bojažljivost; a ako želite još više da znate, mili se i meni i neću vas oterati sve do kuće.
— Nateraćete me — započeh, zadišući se od zanosa — pa ću se odmah prestati plašiti i onda — zbogom sva moja sredstva!...
— Sredstva? Kakva sredstva, za što? Ta to već ne valja.
— Oprostite, neću, omaklo mi se s jezika; ali kako biste hteli da u ovakvom času ne bude želje...
— Da se svidite, je li?
— Ta da; ali budite, zaboga miloga, budite dobri. Smislite ko sam ja! Ta meni je već dvadeset i šest godina, a nisam nikada nikoga sastajao. Kako bih dakle znao lepo da govorim, spretno i zgodno? A za vas će biti bolje kad sve bude otvoreno i raskriveno... Ja ne umem da ćutim kad srce u meni govori. Ali svejedno... Hoćete li poverovati, niti jedne žene, nikada, nikada! Nikakva poznanstva! I samo sanjam svaki dan da ću napokon sresti jednom bilo koga. Ah, da vi znate koliko sam puta bio zaljubljen...
— A kako, u koga? ...
— Pa ni u koga, u ideal, u onu koja bi mi se prisnila u snu. Ja stvaram u mašti cele romane. O, ne znate vi mene! Istina, ne može se bez toga, sastajao sam dve, tri ženske, ali kakve su te žene? Sve su takve gazdarice da... Ali ja ću vas naterati na smeh, pripovediću vam kako sam nekoliko puta zamišljao da naprosto tako zapodenem na ulici razgovor s kakvom aristokratkinjom, razume se, kad je sama, dakako bojažljivo, s poštovanjem, strastveno; kako joj kažem da propadam ovako sam, neka me ne tera, da nemam načina da se upoznam s nekom ženskom; kako je uveravam da žena ne sme odbijati bojažljivu molbu ovakva nesretna čoveka kakav sam ja. I napokon tražim jedino to da mi rekne dve-tri sestrinske riči saosećajne, da me ne tera, da već prvog časa poveruje u moju reč, da sasluša šta ću govoriti, da mi se nasmije, ako ju je volja, da mi udahne nade, da mi kaže dve reči, samo dve, a onda makar se i nikada više ne sastao s njom!... Ali vi se smejete. ... Uostalom, zato i govorim...
— Ne zameravajte; smejem se tomu što ste sami sebi neprijatelj, a da pokušate, pošlo bi vam možda za rukom, sve ako bi i na ulici bilo; što je priprostije, to je bolje ... Nijedna se dobra ženska, ako samo nije glupa, ili ako nije tog časa osobito srdita na štogod, neće odlučiti da vas odbije a da vam ne kaže te dve, tri reči, za koje vi tako bojažljivo moljakate... Uostalom, šta govorim! Dakako, smatrala bi ona vas za luđaka. Ta sudila sam po sebi. Znam prilično i sama kako ljudi žive.
— O, hvala vam — zaviknem — i ne znate šta ste sada učinili za mene!
— Dobro, dobro! Ali recite mi, po čemu ste razabrali da sam takva žena s kojom... eto, koju ste smatrali za dostojnu ... pažnje i prijateljstva... Jednom rečju, da nisam gazdarica, kako vi to nazivate. Zašto ste se odlučili da pristupite meni?
— Zašto? Zašto? Ta bili ste sami, onaj je gospodin bio presmion, sada je noć: priznajte i sami da mi je to dužnost...
— Nije, nije, još pre onde, na onoj strani. Ta vi ste hteli da mi priđete?
— Onde, na onoj strani? Ali zaista i ne znam kako bih vam odgovorio; bojim se... Znate, danas sam bio sretan; išao sam, pevao sam; bio sam izvan grada; nisam još nikada proživljavao ovako sretne časove. Vi... meni se možda pričinilo... Ali oprostite mi ako vam napomenem: meni se pričinilo da ste plakali, i ja... ja nisam mogao da to slušam... stislo mi se srce... O, bože moj! Pa zar nisam smeo da vas požalim? Zar je to greh osetiti za vas bratsko smilovanje?... Oprostite, rekao sam: smilovanje... Pa da, jednom rečju, zar sam vas mogao uvrediti time što sam i nehotice odlučio da vam pristupim?
— Okanite se, nemojte, ne govorite... — reče devojka, a oborila oči i stisla mi ruku. — Sama sam kriva što sam progovorila o tom; ali mi je drago što se nisam prevarila u vama... A evo me već kod kuće; moram ići ovamo u uličicu; imam dva, tri koraka...Zbogom, hvala vam...
— Ta zar se nećemo, zar se nećemo nikada više sastati? ... Zar će pri tom da ostane?
— Vidite — reče devojka smejući se — isprva ste hteli samo dve, tri reči, a sada... A, uostalom, neću vam ništa reći ... Možda ćemo se sastati...
— Sutra ću doći ovamo — rekoh. — O, oprostite mi, ja već iziskujem...
— Da, vi ste nestrpljivi... vi gotovo i tražite...
— Poslušajte, poslušajte! — prekinem je — oprostite ako vam opet budem rekao nešto takvo... Evo, dakle; sutra ne mogu doći ovamo. Ja sam sanjar; toliko malo živim zbiljskim životom da su mi ovakvi časovi, kao što je ovaj, kao što je ovaj sada, tako retki te ne mogu da ih ne ponavljam u sanjarijama. Prosanjarit ću o vama celu noć, celu sedmicu, celu godinu. Svakako ću doći sutra ovamo, baš ovamo, na to isto mesto, baš u taj isti sat, i bit ću sretan sećajući se jučerašnjega. To mi je mesto već i milo. Imam ja već takva dva, tri mesta u Petrogradu. Jednom sam dapače zaplakao sećajući se, kao vi... Otkud bih znao, možda ste pre deset ćasaka i vi plakali sećajući se... Ali, oprostite mi, opet sam se zaneo; vi ste možda nekada bili ovde posebno sretni...
— Dobro — reče devojka — možda ću sutra doći ovamo takođe u deset sati. Vidim da vam više ne mogu zabraniti. .. Evo šta je, ja moram da budem ovde; nemojte pomisliti da vama uričem sastanak; upozoravam vas, ja moram ovde da budem radi sebe. Uostalom,reći ću vam otvoreno: svejedno je ako i vi dođete; prvo, može opet da bude neprilika, kao danas, ali okanimo se toga... Jednom rečju, prosto bih želela da vas vidim, da vam kažem dve, tri reči. Samo, vidite, nećete li vi sada mene osuditi? Nemojte pomisliti da ja tako lako dogovaram sastanke... I ne bih dogovarala da... Ali neka to bude moja tajna! Samo najpre pogodba.
— Pogodba! Govorite, kažite, kažite sve unapred; na sve pristajem, na sve sam pripravan — zavikah zanesen — garantujem za sebe, biću poslušan, smeran ... vi me poznajete. ..
— Baš zato jer vas poznajem i pozivam vas sutra — reče devojka smejući se. Potpuno vas poznajem. Ali pazite, dođite uz uslov; prvo (samo budite dobri, izvršite što ću vas zamoliti — vidite, govorim otvoreno), ne zaljubljujte se u mene. ... To ne sme da bude, uveravam vas.Za prijateljstvo sam pripravna, evo vam moja ruka... Ali zaljubiti se ne smete, molim vas!
— Kunem vam se — zaviknem i uhvatim je za ručicu...
— Nemojte, ne kunite se, ta znam, kadri ste da planete kao puščani prah. Ne osuđujte me što tako govorim. Da vi znate... Ni ja nemam nikoga s kim bih mogla reč progovoriti, koga bih mogla zapitati za savet. Ne traži se dabogme na ulici savet, ali vi ste izuzetak.Poznajem vas tako kao da smo već dvadeset godina prijatelji... Je li, nećete me izneveriti?...
— Videćete... samo ne znam kako ću preživeti i jedan dan.
— Spavajte što čvršće; laku noć — i pamtite da sam vam se već poverila. Ta vi ste tako lepo kliknuli malopre, zar nećemo poveriti jedno drugome svaki osećaj pa i bratsko saosećanje! Znate, tako ste lepo to kazali, te mi je odmah sinula misao da vam poverim...
— Za boga miloga, ta šta? Šta?
— Sutra. Neka to bude zasad tajna. Tim bolje za vas; barem će izdaleka nalikovati na roman. Možda ću vam već sutra kazati, a možda i neću... Još ću se najpre razgovoriti s vama, upoznaćemo se bolje...
— Oh, ta odmah ću vam sutra ispripovedati sve o sebi! Šta je to? Kao da se čudo zbiva sa mnom... Gde sam, bože moj? Ta, recite, zar ste nezadovoljni time što se niste rasrdili,kao što bi učinila druga, što me niste oterali odmah iz početka? Dva časa, i vi ste me usrećili zauvek. Jest, usrećili; ko bi znao, možda ste vi mene izmirili sa samim sobom,raspršili moje sumnje... Možda mene snalaze takvi časovi... Dakle, ispripovedaću vam sve, sve ćete doznati, sve...
— Dobro je, primam; vi ćete otpočeti...— Pristajem.
— Do viđenja!
— Do viđenja!
I mi se rastali. Hodao sam celu noć; nisam se mogao odlučiti da se vratim kući. Bio sam tako sretan... sutra!
Nastavak : Druga noc
- Dostojevski, Fjodor Mihailovic,Bele noći,Druga noć ,
- Dostojevski Fjodor Mihailovič : Mi u Evropi ništa ne značimo
- DostojevskiFjodor Mihailovič, citati
- Dostojevski Fjodor Mihailovič, Zapisi iz podzemlja
- Dostojevski Fjodor Mihailovič, Bedni ljudi
- Dostojevski Fjodor Mihailovič, odlomci iz romana
ANALIZE
Нема коментара:
Постави коментар