Još jednom o prepisci Milene Jesenske i Franca Kafkea

Prošlo je nešto više od pedeset godina otkako je Maks Brod, životni prijatelj Franca Kafkea i najbolji poznavalac njegove književnosti, posthumno objavio sabrana dela jednog od najvećih pisaca XX veka. Gotovo istovremeno, ili nešto pre toga, štampana su Kafkina Pisma Mileni, u redakciji Vilije Hase, dugogodišnjeg prijatelja novinara i prevodioca, Milene Jesenske, koja je nakon ulaska Nemaca u Prag predala Hasu pisma koja joj je Kafka upućivao dvadesetih. Bežeći iz okupiranog grada, Has je pisma ostavio rođacima, da bi ih preuzeo 1945. Jesenske više nije bilo, a on u razgovoru kaže kako je sasvim siguran da Milena ne bi bila protiv objavljivanja, ai da je dobio testamentarno odobrenje" od njenog muža. No pre svega priređivač štedro razgovara Maksu Brodu u širokom govoru Hasu Brodu prepustio mu je široki govor prvim pismima i prepustio mu se širokom pismom. opisuje istorijat prepiske i svoj višegodišnji rad na pripremi zbirke ( vremenska kvalifikacija" inače nedatiranih pisama, redigovanje koje je podrazumevalo različite intervencije, pogotovu strogo vođenje računa o živim ličnostima koje se u pismima spominju i, naravno, izostavljanje svega što je Jesenska svojom rukom precrtala; Has naglašava da će, u nekom budućem kritičkom izdanju, postupak sigurno biti drugačiji).

Koliko mi je poznato, u svetu su se tada pisma prevodila prema Hasovom izdanju, pa su se tako pojavila i na srpskom, u uvek otkrivalačkim ,,Metamorfozama" Vaska Pope, u prevodu Zdenke Brkić.

Može se pretpostaviti da je tada mlada beogradska novinarka Ane Šomlo, koja se upravo u to vreme suočila sa vlastitom spisateljskom vokacijom, doživela trenutak prosvetljenja - ne samo prepoznavanja nego i identifikacije.

Najveća prepreka bilo je odsustvo pouzdanih podataka iz života osoba čije bi ime govorilo - naravno, pored onih koje su Kafkina pisma nudila. Ali hrabrosti i odlučnosti Šomlovoj nije nedostajalo. Osnovna ideja je bila da sačini romanesknu rekonstrukciju o ,,pronađenim" pismima Jesenske, sa uvodnom fiktivnom prolegomenom. Kafkinih pisama tu nije bilo. Pod naslovom Milenina pisma Kafki knjigu je objavila Književna zajednica Novog Sada, 1988.

Danas, nakon dve decenije, pojavila se ista i jednovremeno potpuno drugačija knjiga pod naslovom-citatom Bila sam tvoje more (Pešić i sinovi, 2005), koja neslućeno nadmašuje prvi pokušaj. Dobili smo pravi, dvostrani, epistolarni roman, bez uvodne priče, u kome su sučeljena Kafkina i Milenina pisma (105 Kafkinih i 86 Mileninih), uz kratak Predgovor autora, kojim nas spisateljica upoznaje sa istorijatom svojih traganja. Upoznaje i istovremeno ostavlja da žalimo što ovo uzbudljivo svedočenje nije artikulisano kao proza ​​koja bi pre koju deceniju bila nazvana ,,fantastikom realnosti" a danas odličnim postmodernističkim rezultatom. Tragajući za čvrstim tlom na kome se, ispisujući Milenine epistole, mogla je osetiti sigurnim, Ana Šomlo nas je obavestila o preprekama o okolnostima sa kojima se skoro nikada nije suočila. imaginarnim protivnikom barikadama, kao i iznenadnim iskrsnućima sa-učesnika, pomagača, prijatelja-pomoćnika i dobrih vila lišeni detaljniji opis svih ovih zbivanja, sve do urednih bibliografskih podataka i preciznih obavještenja o doprinosu živih saradnika ili neočekivanih pojava knjiga koje olakšavaju kretanje u zadatom krugu. Dobili bismo dopunu klasičnih epistolarnih formi u znaku savremenih hibridnih postupaka visoke žanrovske i prozne stilizacije, decentan uzorak sa dvostrukim dejstvom. No i bez toga transformacija je neočekivano postignuta. Upravo to je razlog koji ispisuje ovu belešku o knjizi za koju verujem da će u našoj savremenoj književnosti zauzeti mesto koje zaslužuje.

Ono što današnjem izdanju prepiske daje pojačanu fabulativnu delotvornost nije bilo šta dopisano, jer toga nema, već - kako bi se dramaturškim jezikom reklo: nova postavka, poput rediteljskih otkrivalačkih čitanja starih dramskih tekstova. Milenina obraćanja i odgovori sučeljeni su sa Kafkinim kako ih je naša spisateljica pročitala sa nepogrešivim osećanjima za njihovu dramsku tenziju, iako su obe zbirke, one u kojoj se nalazila samo pisma Jesenske, odnosno samo Kafkina, bile dovoljne da privuku svojim romanesknim potencijalom. Međutim, novim potezom, ukrštanjem epistole, odnosno nastojanjem da se jednom povežu prema autorkinom osećanju za dramsku formu, uspostavila se nova ravan od prvorazrednog značaja. U prepisku započetu obraćanjem prevodioca piscu radi razjašnjenja profesionalnih nedoumica, uneo je prvo Kafka nešto više od uobičajenih komunikacija te vrste, iznenađen tananim prodorima Jesenske u tekst, da bi relativno brzo sve preraslo u strasnu sudeonika složene ljubavne jednačine u ritmu istorijskog vremena, otkrivajući ono što se vezuje vidljivo i nevidljivo.

Za tumača je uvek izazovna imaginarna vaga koja funkcioniše nezavisno od svesnih nastojanja autora. Za to mi se sa pojavom druge knjige Ane Šomlo otvorio izazovan pretekst: vrednosni plan koji se jedva može precizno definisati. Jer u novoj organizaciji nisu primarni, uslovno rečeno, ni složeniji siže, ni razuđenija fabula, ni zaoštravanje kontroverzi (što je uvek dobrodošlo), već ono jedva vidljivo ili nevidljivo tkanje koje se samo od sebe konstituiše i daje celinu guštinu i višeslojnost.

Gustinu? Milenine lepe ljubavne ispovesti bile su iu prvi mah višeslojne, ne osporavajući ni u čemu čistotu epistolarnog žanra. Ali, u potezu Ane Šomlo došla je do izražaja druga vrsta nastojanja, naizgled protivrečnog. Ona je, uz sva podstrekivanja imaginacije u razmatranju ljubavne priče, morala da se povinuje jednom uslovljavanju - nepobitnostima Kafkinih pisama - te je dopustila da sam sled epistola obezbedi neku vrstu unutrašnjeg prostora od znatnog uticaja na percepciju. Posle pristojnog građanskog obraćanja ai neke vrste Kafkine potresenosti Mileninom kontemplacijom, stvorena je nevidljiva zona u kojoj je Ana Šomlo znala tanano da pronikne, povinujući se zakonitostima ljubavnog funkcionisanja i lucidno kreirajući njihovo samorodno dejstvo. I tu se dogodilo ono najvrednije: Kafka i Milena su potpuno drugačijim putevima postali ravnopravni u svojim različitostima, odnosno upravo u spoju koji ukazuje iz perspektive Ane Šomlo. I ne samo to. Samim sučeljavajućim efektom, bez ikakve tekstualne intervencije, dopunjen je Kafkin portret u ključu Milene Jesenske, izuzetno delotvoran i visoko pozicioniran u celini dvostrukog epistolarnog zbira. Sama postavka je u mnogo čemu preciznije, čak i potpunije odredila karakter adresata i adresata. ,,Da su duvali neki drugi vetrovi", kaže Ana Šomlo u svojoj uvodnoj reči, i time sugeriše mogućnost drugačijih zbivanja, pa samim tim i drugačijih poteza junaka, dajući nam slobodu da ih projektujemo prema vlastitom izboru. Možda su se ,,drugačiji vetrovi" upravo osnažili ukrštajci mogli su naše spisateljice, otkrivajući što smo ponekad drugačije usmerene, iako su samo i neke strane drugačije usmerene, naravno. Kafka i Milena Jesenska ostali netaknuti.

Drugačiji a isti Kafka? Reč je o složenom, često kontroverznom duhovnom spektru osobe sa teškom čitljivom unutrašnjom ukrštenicom. Kafkin odnos prema Jesenskoj, njegova pisma pogotovu, puni su protivrečnih pretpostavki, posebno kada je trebalo doneti odluku ili ostvariti namere i želje, uvek ugrožene strahom i nesigurnošću. Da bi se moglo navesti kao dokaz Kafkine trajne psihičke nestabilnosti koja je nesumnjivo uslovljavala literaturu kakvu je upravo tih godina ispisivao. Jesensku je, pak, Ana Šomlo s punom uverljivošću portretisala kao osobu daleko jednostavniju, ,,realniju", u ljubavi jednosmerniju, za aktivnosti ljubavi kadriju. Mada ovde nemamo nikakvih podataka o dve decenije života Jesenske ,,posle Kafke", kao ni o svemu tri godine Kafkinog života ,,posle Milene" - pre svega, posle Milene" - pre svega, posle Milene" na uverenost Ane Šomlo da je ljubavna veza Kafke i Jesenske bila presudna za njihov život.

Velika Kafkina sputanost, u svemu pa iu njihovom ljubavnom trouglu, i Milenina apsolutna nesputanost u svemu a pogotovu u ljubavi, osnova su najznačajnije komponente romana koja se pred Anom Šomlo neupitno otvorila sugerišući joj da od ove različitosti načina epicentra priče i upravo time presudno doprinose narativnoj knjizi i romanskoj knjizi. Verujem da će dobri poznavaoci Kafkinog dela razuđenije ući u ovu korelaciju. Kafkina veza sa Jesenskom i ,,dokazi" koji će se proisteći ne samo iz njegovih pisama nego i iz imaginarnih odgovora druge strane konceptualizovanih rukom Ane Šomlo postaće, možda, nova građa za tumače. Makar i alternativno. I to pre svega na ravni ,,svemogućeg boga detalja", osvetljavajući unutrašnji odnos adresanta i adresata. Ako je zamisao bila da lik Jesenske bude polifono različit od drugog učesnika ljubavne formule - to je realizovano izuzetno suptilno. Tome moramo dodati još jednu bitnu okolnost: Kafkini epistolarni iskazi pisani su bez primisli da bi jedan dan mogao postati ,,literatura", dok su Milenina pisma nastala iz književnih pobuda, i to proznom veštinom izuzetnom i za visoko rangiranog pisca. je itekako ograničavala da se čak kaže da se u ovoj na prvi pogled isključujućoj dvojnosti nalazi prednost spisateljica, upravo zato što je gradila lik apsolutno slobodne, ničim ograničene. ličnosti, u svojoj njenoj autarhičnosti, ali ipak iu osvetljenju druge epistolarne strane. I ne samo to: u knjizi Bila sam tvoje more pred nama je delotvorniji Kafin lik, jer je u njemu objavio nešto što nismo mogli videti u Pismima Mileni.

Jedna druga vrsta analize, koja bi bila zasnovana na detaljnom poređenju tekstova i njihovih tokova, dobro bi došla i potpisnici ove beleške u nekom prethodnom periodu. Danas - preostaje mi samo nada da će knjiga Bila sam tvoje više provocirati poznavaoce Kafkinog dela kod nas ili u svetu da joj se akribično posvete, kada se pre ili kasnije pojavi u prevodu na neki od ,,svetskih" jezika i zauzme zasluženo mesto na globalnom književnom polju. Letopis MS

Isaiah Berlin, Pisma

Obeležje velikog pisca pisama nije broj poslatih pisama, već broj koji se potom sačuvaju. Po ovom standardu, Isaija Berlin se svakako mora ubrojati među najvažnije dopisnike modernog doba. Njegova pisma su slali i sačuvali ljudi zanimljivi i visoko pozicionirani kao i on sam, tako da su ove privatne komunikacije takođe vredni javni zapisi, pružajući jedinstvenu perspektivu o posleratnim događajima u Britaniji, Americi i širem svetu. Naravno, puna su tračeva i - kao i u svojim objavljenim spisima - Berlin se dotiče velikih pitanja, a da se uvek ne bori sa njima. Ali ih je radost čitati i pažljivo ih je uredio Berlinov posvećeni izvršilac Henri Hardi, uz pomoć Dženifer Holms.1 Nijedno ime nije prošlo nezapaženo, nijedna referenca nije ostala nepotpuna. Čitalac se prenosi u posleratni Oksford, upravo u trenutak kada je Oksford, zahvaljujući Laburističkoj partiji, preuzimao Britaniju.

Berlin je bio poznat po svojoj pričljivosti, čiji su razgovori fascinirali i šarmirali njegovu publiku. Takođe je bio duboko zainteresovan i naklonjen drugim ljudima. Zaista, ako postoji jedna pozitivna osobina iznad svih ostalih koja se može uočiti u ovim pismima, to je stalno obnovljena naklonost – za koju je Berlin bio nagrađen za života od strane ogromnog kruga svojih prijatelja, a u smrti odanošću onih koji se trude da sačuvaju uspomenu na njega. Nije bio nekritičan, a pisma sadrže neke upečatljive stranice razaranja – G. D. H. Kola (Berlinovog prethodnika kao profesora društvene misli u Čičelu), omraženog Isaka Dojčera, Majkla Postana i E. H. Kara – na kojima Berlinova veoma stvarna antipatija prema sovjetskim apologetama dolazi do izražaja. Niti je bio potpuno oslobođen dvoličnosti – pišući, na primer, nežnu izjavu prijateljstva A. L. Rouzu, dok je drugim dopisnicima izražavao svoj iskreni prezir prema tom čoveku. Ali, kako i sam Berlin priznaje, mučila ga je „preterana želja da udovolji“, želja koja je svuda očigledna u pismima i koja je možda zaista bila njegova glavna mana kao ljudskog bića - budući da ga je navela da ne govori u odbranu liberalnih vrednosti koje se sada povezuju sa njegovim imenom - da to nije bilo tako duboko neophodno za njegovu ireničnu ličnost.

Period koji pokrivaju ova pisma bio je period posleratnog oporavka Britanije, koji je laburistička vlada učinila bolnim, a opasnim marksistima i njihovim drugovima koji su izašli sa drevnih univerziteta, čija je primarna lojalnost bila Sovjetskom Savezu. Dva faktora poslužila su za vakcinaciju Berlina protiv komunističke bolesti: njegova ratna iskustva u britanskoj ambasadi u Vašingtonu, koja su ga učinila duboko svesnim dubine i važnosti „posebnog odnosa“; i njegove sopstvene veze sa Rusijom i Baltičkim zemljama (rođen je u Rigi). Berlin je tečno govorio ruski i posetio je Sovjetski Savez posle rata u okviru svojih diplomatskih dužnosti, upoznavši pesnikinju Anu Ahmatovu koja je duboko uticala na njegov pogled na sovjetski „eksperiment“. Imao je rođake u Sovjetskom Savezu i stoga nije želeo da ih dovede u opasnost javno govoreći o njima. Ali iz istog razloga, bio je duboko sumnjičav prema onima koji su se osećali slobodno da hvale veliku mašinu za ubijanje sa svojih sigurnih pozicija na Zapadu.

Ovi ljudi su zauzimali visoke položaje u diplomatskom, akademskom i političkom establišmentu, a Berlin ih je mogao izbeći samo odricanjem od svog društvenog života. Naučio je da se vešto kreće u levičarskim krugovima i znao je kada da se pridruži kolektivnoj osudi „desničarskih antikomunističkih reakcionarnih“ i kada da ostane diskretno tih. Za konzervativca moje klase, odraslog šezdesetih godina, koji je tačerističku revoluciju video kao dašak svežeg vazduha, ovaj aspekt ser Isaije nije izazivao simpatije. Meni je, osamdesetih i devedesetih godina, delovao kao slab i donekle bekrvan apologeta starog levičarsko-liberalnog statusa kvo. Opisao sam ga kao takvog u londonskom Tajmsu, u članku koji je brzo postao ozloglašen i podjednako brzo zakajan. Osvrćući se, vidim da je moj članak bio bolan i nepravedan. Ignorisao sam kvalitete koji su bili potrebni Berlinu kada je trebalo da odvrati britansku elitu od sovjetskih simpatija i vrati je u transatlantski tabor.

Kako ova pisma otkrivaju, Berlin ne bi imao nikakav uticaj da je branio slobodna tržišta, ustavnu monarhiju, englesko običajno pravo ili nasledne elite iz svoje kule od slonovače u romanu „Svi duše“. Ono što je našoj zemlji bilo potrebno u to vreme, a što je dobila u ser Isaiji, bio je briljantan autsajder, koji je mogao da govori novim jezikom istorije i njenih nezadovoljstava jednako tečno kao marksisti, koji je mogao da pozove vannastavne resurse da internacionalizuje debatu i koji se mogao bez napora kretati u višim slojevima društva, sa elokventnim tokom ideja koje se nikada ne bi smatrale dogmatskim ili pokazivačkim.

Teškoća Berlinove pozicije kao simbola posleratnog oksfordskog establišmenta je očigledna u svim ovim pismima. On stalno brine da bi mogao da uvredi članove elite; on čvrsto odbacuje kao zbunjujuće, nebitne ili zle one figure na „desnici“ koje su levičari izdvojili za napad – uključujući Evelin Vo, Karla Jaspersa, Majkla Oukšota, Fridriha Hajeka, Majkla Polanjija i Kingslija Amisa, sa kojima je trebalo da se složi; On strastveno izjavljuje (svom prijatelju filozofu Mortonu Vajtu) svoju nepokolebljivu posvećenost levičarskim ciljevima i potrebu da zbije redove protiv antikomunista poput Mortimera Adlera; i nepokolebljiv je u tome da ne bi trebalo da se suprotstavljamo komunizmu nekim rivalskim sistemom verovanja ili kvazireligioznom odanošću, već samo arsenalom koji pružaju naše slobodne institucije i naši otvoreni umovi.

Ali Berlinove misli stalno lutaju u drugim pravcima. Fascinira ga Tolstojeva filozofija duše i tla; privlači ga de Mestr, navodno kao studija slučaja, ali u stvari kao vodeći glas kontraprosvetiteljstva; on evocira sofisticiranost društva devetnaestog veka i često posećuje Prustov svet visokih veza i boemskog šarma. Sarađuje sa Irvingom Kristolom na poduhvatu „Susret“, koji podrazumeva osnivanje antikomunističkog kulturnog organa u Londonu (koji, kako se ispostavlja, finansira CIA). Prihvata viteštvo od kraljice (opisujući ručak sa Njenim Veličanstvom u veoma duhovitom pismu Edmundu Vilsonu), a na izborima 1960. čak glasa za konzervativce - pravdajući se pred ser Morisom Bourom samoironičnim rečima, opisujući sebe kako se stidi što je na strani „strašnog reda konzervativnih poslanika“ i generalno ponižavajući sebe na način koji je još nepotrebniji s obzirom na prezir koji je sam izrazio prema Bouri (svom prethodniku kao ikoni više klase Oksforda) u pismu Džonu Sparouu ​​šest godina ranije.

Sve ovo čini fascinantno štivo, a Berlinov živahan stil i pomalo istrošena erudicija čine ga živopisno prisutnim čitaocu - lik koji je istovremeno šarmantan i autoritativan, svakako nadmašen stvarima, a istovremeno i simpatično ranjiv. Uzgredna zapažanja su često veoma prodorna - posebno njegovi opisi Toskaninijevog dirigovanja i njegov dirljiv portret Haima Vajcmana, prvog predsednika Izraela i ličnog prijatelja. Berlinova moć zapažanja nikada nije izoštrenija nego kada je usmerena ka samom sebi, i jasno je da nije bio samouveren član nijedne sredine u kojoj se nadao da će zablistati. Pisma su napisana tokom intelektualnih vladavina DŽ. L. Ostina, Gilberta Rajla i P. F. Strosona, a pišući Mortonu Vajtu povodom Ostinove smrti 1960. godine, Berlin odaje duboku počast čoveku koji je, više od bilo koga drugog, simbolizovao strogost i dostignuća oksfordske posleratne filozofije. Berlin je proveo mnogo vremena u Americi, pozivan da drži ugledna predavanja na Harvardu, Prinstonu i drugde. Ali njegovo srce je bilo u Oksfordu i u njegovim sobama u Ol Soulsu, koje je zamenio za kuću tek nakon braka sa Alin Halban 1955. godine. To što je bio tako uspešan student uprkos invaliditetu heteroseksualnih sklonosti - koje su, sa stanovišta levičarske ortodoksije, graničile sa kriminalom - svedoči o Berlinovoj društvenoj spretnosti. Istina, Berlin nije bio toliko seksualno uzbuđen da bi se time hvalio. Ipak, u izuzetno iskrenom pismu upućenom Alis Džejms (snaji Vilijama Džejmsa) on izražava svoju nelagodnost prema gej univerzitetskoj kulturi. Bio je ona vrsta stidljivog heteroseksualca koji se gnuša predatorske i podmukle atmosfere homoseksualnog staklenika, a mnoga njegova pisma ženama sugerišu stalnu čežnju za majčinskom figurom koja će čvrsto držati vrata spavaće sobe zatvorena.

Šta bi trebalo da mislimo o Isaiji Berlinu? Svakako bi trebalo da mu oprostimo zbog njegovog stava prema levičarskom establišmentu: ono što sada deluje kao očajanje verovatno je bila jedina efikasna antikomunistička taktika u to vreme, čak i ako je poslužila učvršćivanju levičarsko-liberalnih stavova koji su od tada dominirali britanskim intelektualnim životom. Njegova odbrana negativne slobode (slobode kao ličnog suvereniteta) ima trajnu vrednost, kao i njegova kritika „pozitivne“ alternative – ideje slobode kao „osnaživanja“ – koja dolazi do izražaja kad god egalitaristi pokušaju da nas „oslobode“ od naših tradicionalnih sloboda.

Mnogi takođe hvale Berlina zbog njegove odbrane „pluralizma“, pripisujući mu stav da ljudska bića imaju različite i neuporedive vrednosti, za koje se ne može pružiti konačno ili zajedničko tlo. Ova ideja zaista igra veliku ulogu u Berlinovim kasnijim i opširnijim spisima, a njegovi glavni branioci, Majkl Ignatijev i Džon Grej, učinili su je delom „berlinskog liberalizma“. Ali uopšte nije jasno šta to znači, niti kako bi Berlin želeo da to brani. Na kraju krajeva, Berlin je bio zagovornik osnovnih humanitarnih vrednosti; verovao je u vladavinu prava i težnju ka nepristrasnoj pravdi; nije imao vremena za ubice ili njihove apologete i bio je oštar kritičar okrutnosti u svim njenim oblicima. Kako se ovo svodi na „pluralizam“, ne znam, i da li je to kompatibilno sa različitim stavovima o drugim i manje važnim pitanjima koja ne razlikuju Berlina od ostatka nas.

Predstavljajući ga publici na prvom predavanju u čast Ogista Konta na Londonskoj školi ekonomije u maju 1953. godine, Majkl Oukšot je zlobno opisao Berlina kao „jednog od velikih intelektualnih virtuoza našeg vremena, Paganinijevu ideju“. Ovaj zlobni podsmeh nije sasvim bez istine, i Berlin se prisetio epizode ​​(na jednoj od kaseta transkribovanih u ovoj knjizi) sa očiglednom tugom. Ali, baš kao što je Paganini ostavio tu jednu besmrtnu ideju (Kapris br. 24), utkanu u uzvišene skupove varijacija Šumana, Bramsa, Rahmanjinova i drugih, zauzevši tako svoje mesto među ostalim muzičkim besmrtnicima, tako je i Berlin stvorio tu jednu veliku razliku između negativne i pozitivne slobode, na kojoj su kasniji mislioci izgradili svoje brojne plodne varijacije, a koja mu je dodelila malo, ali trajno mesto u filozofskom panteonu.Izvor

Hajnrih Bel, Upozorenje na gospodina X

Vreme iz kojeg je proisteklo ime vaše organizacije, Savez progonjenih, našoj je deci, bez obzira da li im je deset ili dvadeset godina, strano i nestvarno poput bajke, poput mračne bajke. Zbilja, da li je to istina da je čovek stavljao život na kocku ako bi progonjenom u sklonište doneo komad hleba, ako bi kao poljski ratni zarobljenik u haustoru poljubio nemačku devojku, ili ako bi kao Nemac među Nemcima, sve samim dobrim susedima s kojima se zna već godinama, izrekao politički sud koji nije istovetan sa naslovima novina? Istina je: bezazleni sused, koji je izjutra pospan izlazio pred kućni prag po mleko i zemičke, bio je potencijalni ubica. To zvuči kao bajka, krvava bajka o teroru, koja polako tone do slojeva u kojima se stapa sa ostalim bajkama, poput one o Caru Barbarosi čija je brada izrasla kroz sto i koji, još uvek, tamo pod planinom Kifhojzer (Kyffhäuser)*, čeka da kucne njegov čas. Ako pričate deci o vremenu terora, ona onda veruju da su postojale žrtve. Ali tek kada bismo im mogli pokazati krivce, ta bi bajka mogla postati istiniti događaj, poput sudara, tu, na uglu ulice. Možda podlegnemo iskušenju da postanemo konkretni, da imenujemo nekoga ko je izjutra, pospan, izlazio pred kućni prag po mleko i zemičke. Gospodin X, danas dvadeset godina stariji, inače isto tako bezazlen kao nekada, bavi se potpuno nesumnjivim poslovima: prodaje cigarete, opunomoćenik je nekog zavoda za kreditiranje gde piše službene opomene, ide u crkvu, štedi za duže putovanje tokom godišnjeg odmora, a nedeljom pokušava rešiti veoma delikatan problem sa svojom ženom - da li će popodnevni kolač biti sa šlagom ili bez njega. On - ubica? To zvuči tako dramatično, nasilno, kriminalno. Ali Gospodin X je tako tih, tako skroman; čak i kada se požali da mu smeta poneka igra sa loptom, to čini sa izvesnom suzdržanošću koja dokazuje da je uživao dobar odgoj. A baš bi on trebalo da bude taj koji je dojavio uzgrednu političku opasku? Deca počinju da sumnjaju, ali optužba je izrečena, ide svojim putem, dopire čak i do Gospodina X, koji smatra da mu je ukaljana čast i zahteva da se opravdamo.

Suočimo li se onda sa Gospodinom X, spopadne nas duboka nelagoda, gađenje i stid zbog ljudske prirode, a nismo li mu, u trenutku kada smo ga prozvali, postali pomalo slični? Gospodin X je brzo uočio našu neprijatnost i već ima pripremljene argumente: nije li on ruskom zarobljeniku, koji je lopatom uklanjao sneg sa ulice, krišom u ruku tutnuo cigaretu? Verova- tno bi se ispostavilo da je taj argument odbrane čak i tačan i moramo, sa žaljenjem, ustanoviti da naša deca u glavnom junaku ove bajke više ne vide takav dokaz kakav im predočava čovek koji je pijan za upravljačem, tu, iza ugla, izazvao sudar. Pitanje – možeš li nam pokazati krivca kako bismo mogli poverovati da bajka nije bajka i da se sve zbilo tu, među nama – ostaje bez odgovora. Zli vuk je stvarniji i uverljiviji od Gospodi- na X, koji je upravo uvređeno za sobom zalupio kućna vrata. Postoje jednoznačni krivci, koji bivaju privedeni, koji čak i priznaju, te bivaju osuđeni pred normalnim sudom, ali njihov broj je premali da bi čudovišnom broju žrtava to moglo izgledati uverljivo. Čitav narod mrtvih, svih nacionalnosti, konfesija, partijskih pripadnosti, a iz svih nacija, konfesija i partija izdvojeni – Jevreji. Ne usuđujem se da iskažem neku konkretnu brojku, bojim se da bi se iza nula tog ogromnog broja mogle izgubiti individue, ljudi koji su nam bili susedi i školski drugovi. Čini se da je nemoguće verodostojno predstaviti teror takvih razmera, objasniti potomcima njegovu prirodu, omogućiti im da osete tu klimu.

To biva nemoguće uprkos krivcima koji priznaju i koji su osuđeni; pošto su pred sudom osuđeni, krivci postaju kriminalci, a time nam se izmigoljio problem svakodnevnog terora koji je primenjivao Gospodin X. Gospodin X ostaje neuhvatljiv ni za ruke ni za glavu, a živi tu među nama, taj naš savremenik, te bi nam se učinilo odveć poetičnim da poznajemo Kaina. Znamo da postoji, čak bismo za njega mogli pronaći zgodnu definiciju, ali ga ne možemo uhvatiti; u trenutku kada pokušavamo, on više ne postoji i mi zagrabimo šakama samo stid i gađenje. Političkim objašnjenjima i ta- čnim opisima istorijske pozadine terorističke države, teror ne može biti do kraja objašnjen; za sve to postoje približno slični opisi u povesti: strahovlade i otpor njima. Naravno, postojao je Gospodin X i pod pređašnjim strahovladama, ali ono što ga čini znakom modernog terora nije njegov kvalitet, već kvantitet. Sve da udeo X-a nije ni manji ni veći, sve i da je podložan svojevrsnim oscilacijama – verovatno je ipak konstantan. Razlika je samo u tome da li je od dva miliona stanovnika jedne države njih milion i devetsto hiljada X ili je od 150 miliona njih 140 miliona. Ako su žrtve terora tako brižljivo odabirane, kao što se to desilo, i ako je njihov broj tako stravičan, onda je udeo X-a među preživelima avetinjski visok; oni više nisu samo instrumenti politike, već počinju da se njome bave, oni prodiru na pozicije na koje nikada ranije nisu polagali pravo. Njihova hrabrost, hrabrost kvantiteta, raste. Mržnja koju širi politički deklarisan teroristički režim daje neprijatelju režima veličinu; on se oseća prepoznatim, a to nešto znači. Pretpostavka neprijateljstva je prepoznavanje i to totalno: na osnovu načina kako neko pali cigaretu prepoznaje se protivnik režima, po jednom pogledu, po majušnom trzaju usne.

Prodrevši u politiku, Gospodin X se popeo do najviših položaja. Nema neprijatelja koje bi prepoznavao po tako suptilnim detaljima; on reaguje samo na grube pretnje vlastitom oportunizmu, a instinkt očuvanja i zaštite sopstvenog interesa poneo je prema vrhu iz mediokritetskog podzemlja. Čim su ugroženi njegovi interesi, koji su isključivo materijalne i taktičke prirode, i on postaje grub, neotesaniji nego što je to čak i među lupežima dozvoljeno; neprijatelje, čije neprijateljstvo ima duhovne uzroke, on ne može prepoznati, to je za njega nepoznato, pa njegovo pitanje: „Šta ovi zapravo hoće?“, nije lišeno izvesnog dirljivog momenta: on zaista ne zna šta to oni hoće? Umetnost, filozofija, religija, politika iz duhovne strasti – sve mu je to strano, mada i on ima neku veroispovest, kod kuće mu vise neke slike na zidu, ima i knjige, završene studije i postao je političar. On je neuhvatljiv, a donosi, manje-više, važne odluke, nosi odgovornost, kreira politiku. Preterujem, svakako, dame i gospodo, ali zar nije negativna selekcija terorističkih režima do te mere avetinjska da možemo sebi na nekoliko minuta dozvoliti ovo preterivanje koje se tiče preživelih? Zar ne zvuči, takođe, kao preterivanje kada kažem da komad hleba odnesen u sklonište progonjenog ili jedan poljubac u haustoru može odneti jedan ljudski život? Dame i gospodo, vi znate, iz vremena kada ste sami bili proganjani, da ljudski život može zavisiti od jednog tele- fonskog razgovora, od krišom doturene novčanice i da je akt otpora bio dozvoliti progonjenom da telefonira, odmah mu dati novčanicu. To „odmah“ je pretpostavljalo munjevito prepoznavanje situacije, maštu, poverenje, instinkt, usuđujem se reći – izvesnu genijalnost, kojoj su preduslovi bili prepoznavanje, mašta, instinkt i poverenje – to je osobu, koju su oslovili, činilo suverenom. Neko, kao Gospodin X, kojeg sam, uz preterivanje opisao, neko čije reakcije počivaju na taktici i oportunizmu, nije suveren, pa, ako se bojim da je, nakon bezbrojnih užasa koji su nas snašli sada, počela i vladavina Gospodina X, onda se ne bojim njegovih ideja, on ih i nema, već se bojim da je neotporan na manipulaciju. Jasno prepoznatljiv politički protivnik, koji napada, tako postaje skoro prijatelj, ako unaokolo vlada neuhvatljivost.

Sveprisutnost Gospodina X dovodi do paralize ukupnog života; on je tako ljubazan i njegov se zdrav razum uviđavno nasmeši na svako preterivanje, ali on se može prepoznati samo u preterivanju. On je novi protivnik svih onih koje su proganjali ili koji su se osećali proganjanim; stari protivnici, ma kakva imena i odeću imali, jesu bezazleni zato što se izjašnjavaju, opasni su tek kada Gospodin X iz oportunizma odluči da sklopi savez sa njima, ili barem da im se ne zameri.

Gospodin X je utvara demokratije, on nema ni pamćenje ni maštu. Ako tražite protivnika, tražite njega; otpor koji ste pružili, proganjanje kojem ste bili izloženi ima smisla ako stare protivnike držite na oku, da ih ne izgubite iz vida, ali nikada ne smetnite sa uma da je Gospodin X taj koji istinito naziva preteranim i koji vašu sudbinu, ma koliko ubedljivo bila predstavljana, pretvara u bajku; da je on čovek koji u svakoj diskusiji, bez obzira na to da li se radi o devojačkoj odeći ili atomskom naoružavanju, isključuje temeljne principe želeći da raspravlja samo o onome što on naziva bliskim i očiglednim. Ne pada mu na pamet da bi temeljni principi mogli biti najbliži, to je za njega nepoznato. Njegova glavna reč je zdravlje, a žrtva je reč koja po njemu spada u oblast bolesnog. Religija je za njega neka vrsta ljudske delatnosti, on nije stekao veru, već ju je nasledio kao plac koji donosi kamatu. Mogao bih nabrajati njegove osobine do iznemoglosti, ali se nadam da sam vam donekle učinio prepoznatljivim protivnika koji preti da obesmisli vaš otpor i vaše žrtve. Otpor koji ste pružili ne može se završiti danom vašeg oslo- bođenja; snaga i suverenost, koja je bila osnova pružanja otpora, mora da traje i nakon što su vaši jasno prepoznatljivi protivnici izgubili vlast nad vama. Utvara, koju sam pokušao opisati, još ima vlast i prodire sve više u same vrhove.

Izvor: Freiheit und Recht. Zentralorgan der Widerstandskämpfer / 6.Jg. (1960) / Nr. 4 (März), S. 14-15. Festvortrag zur BVN Zehnjahresfeier _____________________ * Kifhojzer (Kyffhäuser) je planinski vrh u Nemačkoj poznat po spome- niku Fridrihu Barbarosi (Friedrich Barbarossa). Po legendi, „Crvenobradi“ car nije mrtav, već sedi tamo u jednoj pećini i spava, a brada mu je, za dugog sna, prorasla kroz plohu kamenog stola.

Mnogo više nego ništa - Henry Scott Holland

SMRT NIJE KRAJ 

Samo sam se iskrao u susednu sobu.
Ja sam ja, a ti si ti.
Šta god da smo bili jedno drugom,
to i dalje jesmo.

Zovi me mojim starim, poznatim imenom.
Pričaj sa mnom na lagan način
koji si uvek koristio.
Ne menjaj svoj ton.
Nemoj koristiti nasilni ton ozbiljnosti ili tuge.

Smej se kao što smo se uvek smejali
malim šalama u kojima smo zajedno uživali.
Igraj se, osmehuj se, misli na mene. Molite se za mene.
Neka moje ime zauvek bude uobičajena reč,
kakva je uvek bila.
Neka se izgovara bez efekta.
Bez traga senke na njemu.

Život znači sve što je ikada značio.
Isti je kao što je ikada bio.
Postoji apsolutni neprekinuti kontinuitet.
Zašto bih bio van glave
zato što sam van vidokruga?

Samo te čekam.
Na kratko.
Negde. Veoma blizu.
Odmah iza ugla.

Sve je dobro.

BROD

Stojim na obali mora.
Brod pored mene raširi svoja bela jedra na jutarnjem povetarcu
i kreće ka plavom okeanu.
On je objekat lepote i snage.
Stojim i posmatram ga dok konačno ne visi
poput tačke belog oblaka,
baš tamo gde se more i nebo
mešaju.

Onda neko pored mene kaže: „Eno ga, otišao je!“

„Gde je otišao?“

Nestao je iz mog vida. To je sve.
Podjednako je velik po jarbolu, trupu i motki
kao što je bio kada je napustio moju stranu
i podjednako je sposoban da nosi svoj teret
živog tereta do svoje predodređene luke.
Njegova umanjena veličina je u meni, a ne u njemu.
I baš u trenutku kada neko pored mene kaže
„Eno je, otišao je!“,
postoje druge oči koje ga gledaju kako dolazi,
i drugi glasovi spremni da prihvate radosni uzvik:
„Evo ga, dolazi!“

A to je umiranje.

Izvor

*************

VEK nakon smrti, Henri Skot Holand je upamćen uglavnom po nekim poznatim rečima utehe („Smrt nije ništa...“) i uzbudljivoj himni („Sudija večni, prestolujući u sjaju“). On zaslužuje bolje, budući da je najmaštovitiji traktarijanski teolog i društveni reformator svoje generacije, čije su reči i dela pomogli da se definiše „liberalni katolicizam“, najjača grana anglikanske tradicije.

Rođen 27. januara 1847. godine, mladi „Skoti“ je uživao u srećnom i privilegovanom detinjstvu, bio je popularan u Itonu (gde je bio poznat kao „Majmun“ ili „Link“) i postigao je najviša priznanja na koledžu Baliol u Oksfordu, gde je takođe veslao u koledž osmercu. Rukopoložen je za đakona 1872. godine, a za sveštenika 1874. godine, predavao je 14 godina kao završni student Hristove crkve, postao je kanonik Svetog Pavla (gde njegov nadimak „Skot“ baca svetlo na rano prijateljstvo sa Džerardom Menlijem Hopkinsom) i konačno je imenovan za kraljevskog profesora teologije u Oksfordu, gde je i umro poslednje godine Prvog svetskog rata.

Skot Holand se hrišćanski formirao u Baliolu, gde se divio lepoti Džovetovog propovedanja u kapeli, ali je jednu propoved iz 1869. godine opisao kao „samo platonizam začinjen malo hrišćanskog milosrđa: hrišćanstvo je on iscrpio“. Podučavao ga je idealistički filozof T. H. Grin, a on je sklopio prijateljstvo sa R. L. Netlšipom. Džon Hajdt sugeriše da je Netlšip „usmerio Holanda ka ekspanzivnom i liberalnom pogledu na svet“, dok ga je njegov drugi bliski prijatelj, Stiven Frimantl, „podstakao na visoki anglikanizam, ispovest i asketsku disciplinu“.

Holandov doprinos teološkoj misli svog vremena, zaključuje Hajdt, bio je da „pokaže i intelektualno i svojom ličnošću da su takve suprotnosti međusobno zavisne i da je kruta ortodoksija neophodna osnova za slobodan i liberalni duh“.

HOLAND je sumirao svoju inkarnacionalnu teologiju 1870. godine: „Centralna činjenica hrišćanstva nije božanstvo čoveka, već čovečnost Boga; ne život iz života, koliko život iz smrti.“ Dve godine kasnije, izjavio je da bi redovni tutori u Oksfordu „trebalo da se probude i osete osećaj života i smrti i stare 'primarne simpatije'“, što je odjek ode „Besmrtnosti“ Vordsvorta, koga je poštovao.

Za Holanda, prvobitna simpatija vodi ka društvenoj svesti, a samim tim i ka akciji. Po njegovom mišljenju, „Ne možete verovati u inkarnaciju, a ne biti zabrinut zbog odvoda.“

„Nešto ključa u londonskim sirotinjskim četvrtima“, napisao je 1872. godine, „sa čime će nam biti potrebna sva energija da se 'uhvatimo u koštac'... To je jedina stvar koja je pred nama u ovom dobu, i sve to mora biti urađeno — tamo se krije novi temperament, nova verska želja.“

Dok je izmišljeni Robert Elsmir, koji je igrala Meri Vord, konačno izgubio veru u pokušaj da odgovori na tu potrebu, Skot Holand je napredovao u uličnim propovedima u Hokstonu. Bio je dobar u inspirisanju drugih, kao kada je ovaj poštovalac profesora Raskina pozvao mlade ljude u Oksfordu da „dođu i budu štitonoše Istočnog Londona“.

Kada ga je 1884. godine Gledston preporučio za kanonika crkve Svetog Pavla, on se dodatno angažovao u Ist Endu. K. F. G. Masterman je smatrao da je Hrišćansko-socijalna unija — koju je osnovao Holand — 1889. godine bila „skoro jedina u proglašavanju nepravde sadašnjeg društva“.

Pet godina kasnije, Holand je suosnivač časopisa „Goodwill“ , neke vrste nacionalnog parohijskog časopisa, a zatim, 1896. godine, „Commonwealth“ , sredstva za njegovu društvenu misao. Godine 1909, na primer, pisao je o izveštaju o Zakonu o siromašnima, ukazujući na neuspeh starog sistema odvraćanja i izjavljujući da stanovnici sirotinjskih naselja zaslužuju poštovanje, upravo zato što su „siromašni, slabi i bespomoćni“.

ANGLIKANCI često brzo prepoznaju takva spoljašnja i vidljiva dostignuća u svešteničkoj karijeri, ali su prilično sporije u priznavanju značaja intelektualnog doprinosa pojedinca životu Crkve – koji je, u Holandovom slučaju, bio podjednako značajan.

Bio je „strastveno svog doba“, kako je Masterman rekao, ne samo u smislu društvenih problema već i u smislu hoda uma. Razmotrite, na primer, njegov esej „Vera“, u Lux Mundi (1889, ur. Gor), zbirci koja je pokušala da se pozabavi „novim potrebama, novim gledištima, novim pitanjima“ od strane „slugu Katoličkog verovanja i Crkve“.

Holand je obradio temu u uvodnom eseju. „Novo znanje“, napisao je, „novo iskustvo, daleko od toga da brišu elemente vere, postavljaju joj uvek nove zahteve; oni predstavljaju stalne apele upućene njoj da proširi svoje poverenje, da proširi svoju prvobitnu smelost.“

Napredak sekularnog znanja, tvrdio je, za veru je „stečeni dobitak“, a naša vera mora biti „vera današnjice“. U komentaru koji se obraća našoj generaciji, on nastavlja: ​​„Hitnost, opasnost vremena, leži ne toliko u novini ili sili pritiska koji se vrši protiv vere, koliko u ponašanju same vere pod pritiskom.“

Jasnoća Skotove Holandove definicije vere u eseju odražava njegovu veštinu propovednika. „Vera“, piše on, „je elementarna energija duše“, a jedina osnova svake vere je u „odnosu sinova prema Ocu, koji je u nas izlio, i još uvek izliva, snagu svog života“.

Vera „otvara nove aspekte dobrog Oca; otkriva nova blaga Njegove mudrosti: stoga je za veru ona stalno uspinjuća merdevina, kojom se približava sve bliže i bliže, duh duhu, srce srcu.“

Ako nas poslednja fraza podseća na Njumana, tako nas podseća i Holandov naglasak na „istorijskom iskustvu katoličke zajednice“: zajednici vere. Međutim, za razliku od Njumana, Holand je nastavio da cveta u onom delu katoličke zajednice koji je Crkva Engleske.

SKOT HOLAND je pokrenuo stvari. Igrao je ključnu ulogu u osnivanju Društva za čistotu Crkve Engleske, Misije Hristove crkve u Poplaru i Oksfordske misije u Kalkuti; i bio je predsednik odbora koji je nadgledao hostel Moris u Hokstonu, za koji je neumorno radio.

U Oksfordu se aktivno interesovao za osnivanje Lejdi Margaret Hola (drugog oksfordskog koledža za žene) i sarađivao je sa Edvardom Kingom i drugima na osnivanju kuće Svetog Stefana.

Njegovo verovanje u vrednost zajednica, izraženo u crkvi Svetog Spasitelja u Hokstonu, takođe je uticalo na njegovo učešće u osnivanju Zajednice Vaskrsenja u Mirfildu, koja se do danas obeležava predavanjima Skota Holanda.

Holand je činio da se stvari dešavaju. Takođe je naterao svoje savremenike da razmišljaju.

Izvor

Misteriozna ljubavna pisma iz Drugog svetskog rata

Kompozitna slika prekriva rukom pisano pismo Louisa "Speedyja" Webera preko slike iskrcavanja na Dan D koja je u javnom vlasništvu, odražavajući lične i istorijske niti u nedavno objavljenoj arhivi "Pisma kući" Ministarstva odbrane SAD-a. Zasluge za fotografiju: Kompozitni rad Ryana LaBeeja koji koristi arhivski materijal Ministarstva odbrane SAD-a i sliku s Dana D koja je u javnom vlasništvu.

Kutija ljubavnih pisama iz Drugog svetskog rata stigla je u Američki arhivski zavod (USO) bez jasnog objašnjenja ko ih je poslao ili kako su preživela. Unutra se nalazilo oko 300 poruka od Luisa „Spidija“ Vebera, vojnika iz Bronksa koji je pisao svojoj ženi Franses sa osnovne obuke, Sicilije, Francuske, Belgije, Nemačke i Čehoslovačke. ...arhivisti se nadaju da će javnost pomoći u rešavanju sledećeg dela misterije: gde je Spidijeva porodica danas.

Ukratko, to je zbirka od oko 300 pisama vojnika iz Drugog svetskog rata po imenu Luis Spidi Veber, Spidi mu je nadimak“, rekao je Majk Kejs, arhivar i istoričar USO-a. „Ona pokrivaju celokupno njegovo iskustvo u Drugom svetskom ratu od 1942. do 1945. godine.“

U svom pismu si me pitao da li postoji nešto što želim,
a ne mogu ovdje dobiti“, napisala je Weber Frances
15. oktobra 1942. „Pa, sasvim sigurno postoji. Želim tebe.“

Kejs je rekao da su skoro sva pisma od Vebera upućena Franses. Samo jedno pismo od Franses upućeno Veberu pojavilo se u kolekciji, a Kejs je rekao da ga je USO nedavno otkrio. Ta neravnoteža čini da arhiva deluje gotovo kao jedna strana dugog razgovora, gde se Fransesin glas pojavljuje kroz pitanja, žalbe, šale i brige na koje je Veber odgovarao iz kampa i inostranstva.

Rukom pisano pismo Luisa „Spidija“ Vebera upućeno njegovoj ženi Franses iz avgusta 1942. godine deo je arhive „Pisma kući“ USO-a. Izvor: Ljubaznošću USO / Legacybox

Kejs je prvi put saznao za kolekciju 2022. godine, kada mu je neko iz odeljenja za donatore USO-a rekao da je stigla kutija sa starim pismima iz Drugog svetskog rata. Odatle, priča postaje mutna.

„Pisma su nam stigla malo misterioznijim putem“, rekao je Kejs.

Rekao je da je kutija izgleda premeštena iz lokalnog centra USO u Njujorku kroz nekoliko odeljenja pre nego što je konačno stigla do sedišta organizacije u Arlingtonu, u Virdžiniji. USO još uvek ne zna ko ju je donirao.

„Nismo baš sigurni ko je donirao pisma“, rekao je Kejs. „To je pomalo misterija.“

Decenijama nakon što su pisma napisana i godinama nakon što su anonimno stigla, USO se nada da javnost može pomoći u pronalaženju preživelih članova Veberove porodice.

USO je saopštio da je digitalizacija omogućena zahvaljujući partnerstvu sa kompanijom Legacybox, koja je pomogla da se pisma, koverte i drugi materijali sačuvaju kao digitalni zapisi.

Zbirka se proteže dalje od Dana D. Zajedno, pisma dokumentuju emocionalnu teksturu vojnog života tokom rata: razdvojenost, iscrpljenost, flert, usamljenost i svakodnevnu zavisnost od pošte od kuće.

Pisma čuvaju detalje koji se retko pojavljuju u zvaničnim istorijama. Veber nije pisao kao javna ličnost ili hroničar sa bojnog polja, već kao muž koji pokušava da ostane emocionalno povezan preko okeana i svetskog rata.

U drugom pismu od 12. maja 1944. godine, označenom jednostavno kao „Engleska“, Veber je zadirkivao Franses nakon što je dobio fotografije od kuće.

„Šta pokušavaš da uradiš, da me napališ?“, napisao je. „Pokazujem ti te svoje igre.“

Kejs je rekao da je neulepšana ličnost deo onoga što pisma čini izuzetnim.

„Ono što mi se sviđa kod Spidija je to što nije samo dobro uglačan“, rekao je Kejs. „Njegova ličnost zaista dolazi do izražaja.“

Zbirka postaje posebno upečatljiva u pismima napisanim oko Dana D.

Nikada prije nisam vidio toliko brodova, aviona i opreme u cijelom svom ratnom iskustvu“, napisao je. „Kada pogledam u nebo, teško mi je bilo vidjeti sunce zbog aviona koje smo imali gore. To je bio prizor koji nikada neću zaboraviti.“

U pismu od 14. juna 1944. godine, poslatom iz „Negde iz Francuske“, Veber je opisao prelazak Lamanša tokom savezničke invazije na Normandiju.

Kejs je rekao da Veber verovatno nije iskrcao u prvim talasima na Dan D, već je ubrzo nakon toga bio u Francuskoj i učestvovao je u široj kampanji u Normandiji. Veber je takođe učestvovao u severnoafričkoj kampanji, invaziji na Siciliju i invaziji na Italiju, rekao je Kejs.

Nedelju dana kasnije, Veber je razmišljao o tome kako su se vojne porodice 6. juna morale osećati kod kuće dok su osluškivale vesti iz Evrope.

Nemate pojma koliko momku ovde znači da prima poštu“, napisao je Spidi u istom pismu od 21. juna.

U drugom pismu, Veber je napisao da mu je saznanje da će ga Franses čekati, zajedno sa pismima koja je poslala, pomoglo da mu „moral i živci“ ne budu „potpuno polomljeni“.

Za mnoge veterane i vojne porodice, ta emocionalna zavisnost od pisama, paketa i odložene komunikacije i dalje odjekuje kroz generacije, čak i kada se ratna komunikacija prebacila sa rukopisnog pisanja na imejl, video pozive i aplikacije za razmenu poruka.

Američka služba za zaštitu biznisa (USO) još uvek nema kompletan zapis koji objašnjava kako su pisma sačuvana ili ko ih je na kraju doneo. Arhivisti sada pokušavaju da identifikuju preživele rođake povezane sa Veberom ili Franses.

Louis "Speedy" Weber napisao je ovu razglednicu iz juna 1942. godine svojoj supruzi Frances, ubrzo nakon što je poslan u Fort Dix. Izvor: Ljubaznošću USO / Legacybox

Potraga stiže u trenutku kada se broj živih veterana Drugog svetskog rata nastavlja smanjivati. Ministarstvo za pitanja veterana SAD predviđa da će do kraja septembra 2026. godine ostati živo oko 40.000, u odnosu na 16,4 miliona Amerikanaca koji su služili u ratu.

Dok zvanični vojni zapisi dokumentuju kretanje trupa i operacije, lične kolekcije poput Veberove čuvaju nešto što je teže arhivirati: emocionalnu stvarnost proživljavanja rata, slovo po slovo.

Kejs je rekao da Veber pominje fotografije u pismima, ali da nijedna fotografija nije stigla sa kolekcijom. Veber je takođe pomenuo korišćenje programa „Pisma na snimku“ USO-a, koji je omogućavao pripadnicima vojske da snimaju poruke za voljene kod kuće.

„Negde u svetu je Spidijev pravi glas, koji bih voleo da čujem“, rekao je Kejs.

Za sada, pisma se nalaze između javne istorije i privatnog sećanja. Napisao ih je vojnik koji je pokušavao da se vrati kući svojoj ženi. Osam decenija kasnije, Američka služba za zaštitu životne sredine (USO) se nada da će neko moći da pomogne da se priča vrati njegovoj porodici.

Izvor

Isaac Bashevis Singer, Fatalist

Fatalist je lagana priča, ali proizlazi iz dubokog pitanja koje filozofi postavljaju svo vreme: imamo li mi ljudi izbor u određivanju svoje budućnosti ili su svi naši postupci unapred određeni? Pogledajte mislite li da Singerova priča odgovara na pitanje - ili to uopšte nije njegova poanta? Priča se odvija u Poljskoj pre nekoliko godina.“ 

 ************ 

Nadimci koji se daju u malim gradovima su oni domaći, poznati: Haim Belibaton, Jekel Kejk, Sara Gosip, Gitel Patka i slična imena. Ali u poljskom gradu u koji sam došla kao učiteljica u mladosti, čula sam za nekoga ko se zove Bendžamin Fatalista. Odmah sam postala radoznala. Kako su došli do reči fatalista u malom gradu? I šta je ta osoba uradila da bi je zaslužila? Sekretar organizacije Mladi Cion gde sam predavala hebrejski mi je rekao za to.

Dotični čovek nije bio starosedelac ovde. Poreklom je odnekud iz Kurlandije. Došao je u grad 1916. godine i postavio je obaveštenja da je nastavnik nemačkog jezika. Bilo je to tokom austrijske okupacije, i svi su želeli da nauče nemački. Nemački se govori u Kurlandiji i on, Bendžamin Švarc - to mu je bilo pravo ime - imao je mnogo učenika oba pola.

Baš dok je sekretar govorio, pokazao je na prozor i uzviknuo: „Eno ga sada!“ Pogledao sam kroz prozor i video niskog čoveka, tamnonog, u derbiju i sa uvijenim brkovima koji su već odavno izašli iz mode. Nosio je aktovku. Nakon što su Austrijanci otišli, sekretarica je nastavila, niko više nije želeo da uči nemački, a Poljaci su dali Bendžaminu Švarcu posao u arhivi. Ako je nekome bio potreban izvod iz matične knjige rođenih, dolazili su kod njega. Imao je lep rukopis. Naučio je poljski, a postao je i neka vrsta advokata za slobodna preduzeća. Sekretar je rekao: „Došao je ovde kao da je pao s neba. U to vreme, bio je neženja od nekih dvadesetak godina. Mladi ljudi su imali klub, i kada bi obrazovana osoba došla u naš grad, to je bio povod za redovnu proslavu. Bio je pozvan u naš klub i organizovano je veče u kutiji u njegovu čast. Pitanja su stavljana u kutiju, a on je trebalo da ih izvuče i odgovori na njih. Jedna devojka ga je pitala da li veruje u Posebnu Promisao, i, umesto da odgovori u nekoliko reči, on je govorio ceo sat. Rekao je da... sve je određeno, svaka sitnica.

Ako je neko jeo crni luk za večeru, to je bilo zato što je morao da jede crni luk. To je bilo tako predodređeno pre milijardu godina. Ako biste hodali ulicom i spotaknuli se o kamenčić, bilo je suđeno da da padnete. Opisao je sebe kao fatalistu. Bilo je suđeno da dođe u naš grad, iako je to izgledalo slučajno.

Govorio je predugo; ipak, usledila je diskusija. 'Zar ne postoji slučajnost?' neko je pitao, a on je odgovorio: 'Ne postoji slučajnost.' „Ako je tako“, pitao je drugi, „koja je svrha rada, učenja? Zašto učiti zanat ili odgajati decu? Pa, i zašto doprinositi cionizmu i agitovati za jevrejsku domovinu?'

“ „Kako je zapisano u knjigama sudbine, tako mora biti“, odgovorio je Bendžamin Švarc. „Ako je nekome bilo predodređeno da otvori prodavnicu i bankrotira, mora to da uradi.“ Svi napori koje je čovek uložio bili su takođe predodređeni, jer slobodan izbor nije ništa drugo do iluzija. Debata je trajala do kasno u noć i od tada je nazvan Fatalista. Nova reč je dodata u rečnik grada. Svi ovde znaju šta je fatalista, čak i čuvar sinagoge i radnik u sirotištu.

"Pretpostavili smo da će se posle te večeri gomila umoriti od ovih diskusija i vratiti se stvarnim problemima našeg vremena. Sam Benjamin je rekao da se to ne može odlučiti logikom. Ili se u to veruje ili ne. Ali nekako, sva naša omladina je postala zaokupljena tim pitanjem. Sazvali bismo sastanak o sertifikatima za Palestinu ili o obrazovanju, ali umesto da se drže ovih tema, razgovarali bi o fatalizmu. U to vreme naša biblioteka je nabavila primerak Ljermontovljevog „Junaka našeg vremena“, prevedenog na jidiš, koji opisuje fatalistu, Pethorina. Svi su pročitali ovaj roman, a među nama je bilo i onih koji su želeli da okušaju sreću. Već smo znali za ruski rulet i neki od nas bi možda pokušali da je bio dostupan revolver. Ali niko od nas ga nije imao.“

"Sada slušajte ovo. Među nama je bila devojka, Hejele Minc, lepa devojka, pametna, aktivna u našem pokretu, ćerka bogatog čoveka. Njen otac je imao najveću prodavnicu tekstilne robe u gradu, i svi mladići su bili ludi za njom. Ali Hejele je bila probirljiva. U svakome je nalazila nešto loše. Imala je oštar jezik, ono što Nemci zovu schlagfertig. Ako biste joj nešto rekli, ona bi vam odmah uzvratila oštrim i zajedljivim odgovorom. Kada bi htela, mogla bi da ismeje nekoga na pametan, polušaljiv način. Fatalista se zaljubio u nju ubrzo nakon što je stigao. Nije bio nimalo stidljiv. Jedne večeri joj je prišao i rekao: „Hejele, sudbina je da se udaš za mene, a pošto je tako, zašto odlagati neizbežno?“

Rekao je to naglas da svi čuju, i to je izazvalo uzbunu. Hejele je odgovorio: 'Sudbina je da ti kažem da si idiot i da pored toga imaš mnogo živca, i zato to i govorim. Moraćeš mi oprostiti; sve je to bilo predodređeno u nebeskim knjigama pre milijardu godina.“

Nedugo zatim, Hejele se verila za mladića iz Hrubješova, predsednika tamošnjeg Paole Ciona. Venčanje je odloženo za godinu dana jer je verenica imala stariju sestru, koja je bila verena i koja je morala prvo da se uda. Dečaci su prekorili Fatalistu, a on je rekao: 'Ako' Hejele treba da bude moja, biće moja', a Hejele je odgovorila : 'Ja ću biti Ozer Rubinštajnov, a ne tvoj. To je sudbina htela.'

„Jedne zimske večeri diskusija o sudbini se ponovo rasplamsala, a Hejele je progovorila: 'Gospodine Švarc, ili gospodine Fatalista, ako zaista verujete u ono što govorite, i čak ste spremni da igrate ruski rulet da imate revolver, imam igru za vas koja je još opasnija.'“

Želim da napomenem da u to vreme železnica još nije stizala do našeg grada. Prolazila je dve milje odavde i nikada se tamo nije zaustavljala. Bio je to voz od Varšave do Lavova. Hejele je predložila fatalisti da legne na šine nekoliko trenutaka pre nego što voz pređe preko njih. Ona je tvrdila: „Ako ti je suđeno da živiš, živećeš i nećeš imati čega da se plašiš. Međutim, ako ne veruješ u fatalizam, onda...“

Svi smo prasnuli u smeh. Svi su bili sigurni da će Fatalista smisliti neki izgovor da se izvuče. Ležanje na šinama značilo je sigurnu smrt. Ali Fatalista je rekao: 'Ovo je, kao i ruski rulet, igra, a igra zahteva drugog učesnika koji mora nešto da rizikuje, takođe.' Nastavio je: 'Ležaću na šinama kao što predlažeš, ali moraš dati sveti zavet da ćeš, ako preživim, raskinuti veridbu sa Ozerom Rubinštajnom i udati se za mene.'

„Smrtonosna tišina pala je na dvoranu. Hejele je pobledela i rekla je: 'Dobro, prihvatam tvoje uslove.' 'Daj mi svoj sveti zavet na to', rekao je Fatalista, a Hejele mu je pružila ruku i rekla: 'Nemam majku; umrla je od kolere. Ali kunem se njenom dušom da ako ti održiš svoju reč, i ja ću održati svoju. Ako ne, onda neka moja čast bude zauvek ukaljana.' Okrenula se ka nama i nastavila: 'Svi ste vi svedoci.'“ Ako prekršim reč, možete mi svi pljunuti u lice.

Ukratko ću reći. Sve je bilo sređeno te večeri. Voz bi prošao pored našeg grada oko dva popodne. U pola dva, cela naša grupa bi se sastala pored pruge, a Fatalista bi pokazao da li je pravi fatalista ili samo hvalisavac. Svi smo obećali da ćemo stvar držati u tajnosti jer bi, ako bi stariji ljudi saznali za to, nastala strašna galama.“

Nisam ni trepnuo te noći, a koliko znam, niko od ostalih nije. Većina nas je bila uverena da će se Fatalista u poslednjem trenutku predomisliti i odustati.“Neki su takođe predlagali da kada se voz pojavi na vidiku ili šine počnu da zuje, treba da silom odvučemo Fatalistu. Pa, ali sve je to predstavljalo jezivu opasnost. Čak i sada dok govorim o tome, jeza me prožima.

Sledećeg dana smo svi rano ustali. Bio sam toliko uplašen da nisam mogao da progutam ništa za doručak. Čitava stvar se možda ne bi ni dogodila da nismo pročitali Ljermontovljevu knjigu. Nismo svi otišli; bilo je samo šest dečaka i četiri devojčice, uključujući Hejele Minc. Napolju je bilo ledeno hladno. Fatalista, sećam se, nosio je laganu jaknu i kapu. Sreli smo se na Zamošćevom putu, na periferiji grada. Pitala sam ga: 'Švarc, kako si spavao sinoć?', a on je odgovorio: 'Kao i svake druge noći.' Zapravo se nije moglo reći šta oseća, ali Hejele je bila bela kao da je upravo prebolela tifus. Prišla sam joj i rekla: 'Hejele, da li znaš da šalješ čoveka u smrt?' A ona je rekla: 'Ne šaljem ga. Ima puno vremena da promeni mišljenje.'

„Nikada neću zaboraviti taj dan dok sam živ. Niko od nas ga nikada neće zaboraviti.“ Hodali smo, a sneg je padao po nama sve vreme. Stigli smo do pruge. Pomislio sam da zbog snega voz možda neće saobraćati, ali očigledno je neko očistio šine. Stigli smo dobrih sat vremena prerano i, verujte mi, ovo je bio najduži sat koji sam ikada proveo. Oko petnaest minuta pre nego što je voz trebalo da prođe, Hejele je rekla: „Švarc, sve sam razmislila i ne želim da izgubiš život zbog mene. Učini mi uslugu i zaboravimo na sve. „ Fatalista ju je pogledao i upitao: „Dakle, predomislila si se? Želiš tog tipa iz Hrubešova po svaku cenu, zar ne?“ Ona je rekla: „Ne, nije u pitanju taj tip iz Hrubešova; to je tvoj život. Čujem da imaš majku i ne želim da ona izgubi sina zbog mene.“ Hejele je jedva mogla da izgovori ove reči. Govorila je i drhtala je. Fatalista je rekao: „Ako održiš svoje obećanje, spreman sam da održim svoje, ali pod jednim uslovom: stani malo dalje. Ako pokušaš da me vratiš u poslednjem trenutku, igra je gotova.“ Onda je povikao : „Neka se svi pomere dvadeset koraka unazad!“ Činilo se da nas je hipnotisao svojim rečima, i mi smo počeli da se povlačimo. Ponovo je povikao: „Ako neko pokuša da me odvuče, zgrabiću ga za kaput i deliće moju sudbinu.“ Shvatili smo koliko ovo može biti opasno. Dešava se više puta da kada pokušate da spasete nekoga od davljenja, oboje budete gurnuti dole i udavite se.

Kako smo se vraćali, šine su počele da vibriraju i zuje i čuli smo zvižduk lokomotive. Počeli smo da vičemo kao jedan: 'Švarc, nemoj to da radiš! Švarc, smiluj se!' Ali čak i dok smo vikali, on se ispružio preko pruge. Tada je ostala samo jedna linija pruge. Jedna devojka se onesvestila. Bili smo sigurni da ćemo za sekundu videti osobu presečenu na pola. Ne mogu vam reći kroz šta sam prošao u tih nekoliko sekundi. Krv mi je bukvalno počela da ključa od uzbuđenja. U tom trenutku se čuo glasan krik i tup udarac i voz se zaustavio na ne više od jednog metra od Fataliste. Videla sam u magli kako su mašinovođa i lokomotiva iskočili iz lokomotive. Vikali su na njega i odvukli ga. Mnogi putnici su izašli. Neki od nas su pobegli iz straha od hapšenja. Nastala je prava zviždaljka. Ja sam ostao gde sam bio i sve posmatrao. Hejele mi je dotrčala, zagrlila me je...“ mene i počela je da plače. Bilo je to više od plača, bilo je kao zavijanje zveri - dajte mi cigaretu. Ne mogu o tome da pričam. Guši me. Izvinite...

Dala sam sekretaru cigaretu i gledala kako mu se trese među prstima. Uvukao je dim i rekao: „To je zapravo cela priča.“

„Udala se za njega?“ upitao sam.
„Imaju četvoro dece.“
„Pretpostavljam da je mašinovođa uspeo da zaustavi voz na vreme“, primetila sam.
„Da, ali točkovi su bili samo jedan metar udaljeni od njega.“
„Da li vas je ovo ubedilo u fatalizam?“ upitao sam.
„Ne. Ne bih se kladio čak ni da mi ponudite sva bogatstva ovog sveta.“
„Da li je on i dalje fatalista?“
„Još uvek jeste.“
„Da li bi to ponovo uradio?“ upitao sam.
Sekretar se osmehnuo. „Ne za Hejelea.“

Frankenstein: Mit, nauka i ljudskost kroz dva stoleća

https://federalna.ba/frankenstein-mit-nauka-i-ljudskost-kroz-dva-stoljeca-k3pvn

Živ je! Živ je!! ŽIV JE!!!“ – Frankenstein

Jedne noći tokom neobično hladnog i kišovitog evropskog leta 1816. godine, grupa prijatelja okupila se u vili Diodati, na obali Ženevskog jezera.

„Svi ćemo napisati po jednu priču o duhovima“, najavio je lord Byron prisutnima, među kojima su bili njegov lekar John Polidori, pesnik Percy Shelley i 18-godišnja Mary Wollstonecraft Godwin (kasnije Shelley).

„Zaposlila sam misli pokušavajući da smislim priču“, napisala je kasnije Mary. „Priču koja bi govorila o tajanstvenim strahovima naše prirode i probudila jezivi užas.“

Ta priča je postala roman, objavljen dve godine kasnije pod naslovom "Frankenstein", ili Moderni Prometej – priča o Viktoru Frankensteinu, mladom studentu prirodne filozofije, koji, obuzet ludačkom ambicijom, oživljava telo, ali ga uplašen i zgrožen odbacuje, nazivajući ga „čudovištem“.

"Frankenstein" je istovremeno prvi roman naučne fantastike, gotički horor, tragična romansa i parabola – sve spojeno u jedno monumentalno delo.

Ključ tragedije – opasnost „igranja Boga“ s jedne strane, napuštanje od strane roditelja i odbacivanje od društva s druge – i danas su jednako relevantne kao i u trenutku kada je roman napisan.

Postoje li uopšte izmišljeni likovi koji su snažnije urezani u kolektivnu maštu? Dva centralna arhetipa koja je Mary Shelley oživela – „čudovište“ i preambiciozni „ludi naučnik“ – iskočili su s književnih stranica na pozornice i filmska platna, oduševljavajući pozorišnu i filmsku publiku kao dve od najtrajnijih ikona, ne samo u horor žanru, već i u celoj istoriji kinematografije.

Frankenstein je inspirisao brojne interpretacije i parodije – od samih početaka pokretnih slika u jezivom kratkom filmu Thomasa Edisona iz 1910. godine, preko hollywoodske produkcije Universal Pictures i britanske "Hammer" serije, do mjuzikla "The Rocky Horror Picture Show" – on je čak nagovestio kasnije klasike poput "2001: Odiseja u svemiru".

Postoje italijanske i japanske verzije Frankensteina, te film o Blaxploitationu "Blackenstein". Mel Brooks, Kenneth Branagh i Tim Burton dali su vlastite interpretacije ove priče.

Likovi i teme iz romana pojavljuju se ili su inspirisali stripove, video igre, spin-off romane, TV serije i pesme izvođača različitih žanrova – od Ice Cubea, Metallicae do China in Your Hand grupe T’Pau:

„To je bio let na krilima snova jedne mlade devojke
Koji je odletio predaleko…
A mi smo mogli ponovo oživeti čudovište.“

A sada je režiser naučne fantastike i horora Guillermo del Toro konačno ostvario svoj dečački san – doneo je Frankensteina na filmsko platno, u projektu iz ljubavi za koji se pripremao više od 30 godina.

Kao parabola, roman je korišten kao argument i za i protiv ropstva i revolucije, vivisekcije i carstva, te kao dijalog između istorije i napretka, religije i ateizma. Prefiks "Franken-" uspeva u modernom leksikonu kao sinonim za svaku teskobu oko nauke, naučnika i ljudskog tela, te se koristi za izražavanje strahova u vezi s atomskom bombom, genetski modifikovanim semenima, neobičnom hranom, istraživanjima matičnih ćelija, kao i za opisivanje i ublažavanje strahova od veštačke inteligencije (AI).

U više od dva stoleća otkako ju je napisala, priča Mary Shelley je, govoreći rečima iz komične pesme "Monster Mash" Bobbyja Picketta iz 1962. godine (koju je inspirisala gluma Borisa Karloffa), zaista je postala „grobljanski hit“ koji je „postao popularan u trenu“.

„Tajanstveni strahovi naše prirode“

„Svi ti naučnici – svi su isti. Kažu da rade za nas, ali ono što zaista žele jeste da vladaju svetom!“ – Mladi Frankenstein (režija: Mel Brooks, 1974.)

Ali zašto je vizija Mary Shelley o „nauci koja je krenula po zlu“ bila toliko snažna u to vreme?

Ona je, bez sumnje, pogodila duh vremena: početak 19. stoleća bio je na ivici modernog doba. Iako je pojam „nauka“ već postojao, sam koncept „naučnika“ još nije.

Velika promena donosi strah, kako Fiona Sampson, autorica romana U potrazi za Mary Shelley, kaže za BBC: "S modernošću dolazi osećaj teskobe zbog onoga što ljudi mogu učiniti, a posebno teskoba zbog nauke i tehnologije." Frankenstein je prvi put spojio te savremene brige o mogućnostima naučne fantastike - s elektrizirajućim rezultatima. Roman nije potpuno neverovatna fantazija, već moguća realnost, zamišljanje šta bi se moglo desiti ako ljudi – a naročito preambiciozni ili izvan kontrole naučnici – odu predaleko.

U romanu se pojavljuje više tadašnjih tema koje su bile deo popularnog intelektualnog diskursa 19. stoleća. Pisanje Mary Shelley otkriva da su te 1816. godine u Vili Diodati Shelley i Byron razgovarali o „principu života“. U to vreme vodile su se žustre debate o prirodi čovečanstva i mogućnosti oživljavanja mrtvih.

U predgovoru iz 1831. godine, Mary Shelley navodi „galvanizam“ kao jednu od inspiracija – misleći na eksperimente Luigija Galvanija, koji je pomoću struje izazivao trzanje u žabljim nogama. Njegov nećak, Giovanni Aldini, otišao je i korak dalje 1803. godine, koristeći telo pogubljenog ubice za slične eksperimente.

Mnogi lekari i mislioci u središtu tih rasprava - poput hemičara Sir Humphryja Davyja - bili su povezani s ocem Mary Shelley, istaknutim intelektualcem Williamom Godwinom, koji je razvio načela upozoravajući na opasnosti i moralne implikacije "preterivanja".

Uprkos tim elementima savremenog razmišljanja, u Frankensteinu ipak ima vrlo malo konkretne teorije, metode ili naučnih detalja. Klimaktični trenutak stvaranja opisan je jednostavno: „Sa strepnjom koja je gotovo prerasla u agoniju, sakupio sam instrumente života oko sebe, kako bih mogao udahnuti iskru postojanja u beživotno telo koje je ležalo pred mojim nogama.“

„Nauka“ u romanu je ukorenjena u svom vremenu, a ipak bezvremenska. Upravo zbog svoje neodređenosti, pruža prilagodljivu referentnu tačku za sve velike promene i strahove koji su obeležili sledeća dva stoleća.

Mešavina čudovišta

Ali, zar razlog zbog kojeg je Frankenstein postao sinonim za strahove povezane s naukom ne leži upravo u utisku koji su „čudovište“ i „ludi naučnik“ ostavili na publiku? Kako se to dogodilo? Baš kao što je nauka u romanu neodređena, tako je i opis stvorenja u trenutku kada oživi vrlo oskudan. Taj trenutak je sveden na jednu jezivu sliku:

„Već je bilo jedan sat ujutro; kiša je tmurno udarala o prozore, a moja sveća bila gotovo dogorela, kada sam, pri slabom svetlu skoro ugašene sveće, video kako se tupo žuto oko stvorenja otvara; teško je disalo, a grčeviti trzaj potresao mu je udove.“

Možda je dvosekli mač što je monstruozni uspeh hollywoodskih prikaza (posebno filma Jamesa Whalea iz 1931. godine u kojem je Boris Karloff glumio stvorenje) na mnogo načina osigurao dugovečnost priče, ali je donekle zasenio Shelleynu knjigu.

Sa svojom „žutom kožom“, „vodnjikavim očima“ i „smežuranim tenom“, stvorenje je daleko od savršenog ideala koji je Victor Frankenstein zamišljao. Ova škrta, ali snažna proza bila je neodoljiva za pozorišne, a kasnije i filmske stvaraoce – i njihovu publiku – kako primećuje Christopher Frayling u svojoj knjizi "Frankenstein: Prvih dve stotine godina".

Šokantni roman postao je skandalozna predstava i veliki hit, prvo u Britaniji, a zatim i širom sveta. Te rane predstave, piše Frayling, „postavile su ton za buduće dramatizacije“. One su sažele priču u osnovne arhetipove, dodavši mnoge elemente koje današnja publika prepoznaje – uključujući komičnog laboratorijskog pomoćnika, uzvik „Živ je!“ i čudovište koje jedva govori.

Film "Frankenstain" stvorio je definitivnu filmsku sliku ludog naučnika i u tom procesu pokrenuo hiljade imitacija,“ piše Frayling. „Spojio je domaću verziju ekspresionizma, preteranu glumu, nepristojnu adaptaciju priznatog klasika, evropske glumce i vizualizatore – i američku karnevalsku tradiciju – kako bi stvorio američki žanr. Počelo je izgledati kao da je Hollywood zapravo izmislio Frankensteina.“ Tako je rođena filmska legenda.

I kao što je Hollywood birao delove iz knjige Mary Shelley kako bi učvrstio svoju verziju njene priče, ona je posuđivala iz istorijskih i biblijskih priča da bi stvorila svoju poruku i mitologiju.

Podnaslov romana, „Moderni Prometej“, podseća na lik iz antičke grčke i latinske mitologije koji krade vatru od bogova i daje je ljudima, predstavljajući preterane opasnosti. Druga velika aluzija romana je na Boga i Adama, a citat iz „Izgubljenog raja“ stoji u epigrafu knjige: „Jesam li te ja, Stvoritelju, od moje gline zamolio da me čovekom oblikuješ?“. Može se reći da je čovečnost stvorenja – i njegova tragedija – u njegovim filmskim transformacijama u nemog, ali zastrašujućeg čudovišta, često zaboravljena.

Empatija i čovečnost, koje su često izgubljene u srcu Shelleyinog romana, vraćaju se u najnovijoj adaptaciji. Shelley je stvorenju dala glas i književnu obradu kako bi izrazio svoje misli i želje (on je jedan od tri naratora u knjizi). Poput Kalibana iz „Bure“ Shakespearea, kome je dat poetski i dirljiv govor, stvorenjeva žalopojka je potresna:

„Seti se da sam ja tvoje stvorenje; ja bih trebao biti tvoj Adam, ali sam pre pali anđeo, kojeg teraš od radosti bez ikakvog greha. Svuda vidim sreću, od koje sam ja sam nepovratno isključen. Bio sam dobronameran i dobar; beda me pretvorila u zlikovca. Učini me sretnim, i opet ću biti vrlina.“

Ako se stvorenje doživljava kao iskrivljeni čovek, a ne kao čudovište, njegova tragedija se produbljuje. Prvo ga odbacuje njegov tvorac, što je Kristofer Frejling nazvao „tim postnatalnim trenutkom“, i često se tumači kao roditeljsko napuštanje. Imajući u vidu da je Mary Shelley izgubila majku Mary Wollstonecraft pri rođenju, da je upravo sahranila svoju devojčicu i da je dok je pisala knjigu brinula o svojoj trudnoj polusestri – a pisanje je trajalo tačno devet meseci – tema rođenja (i smrti) je vrlo važna.

Stvorenje je dodatno otuđeno jer mu se društvo odmiče; on je po prirodi dobar, ali odbacivanje stvara njegovu osvetu. To je snažna alegorija o odgovornosti prema deci, strancima ili onima koji ne odgovaraju konvencionalnim idealima lepote. „Način na koji se ponekad poistovjećujemo sa Frankensteinom – svi smo preuzimali rizike, svi smo imali trenutke oholosti – i donekle sa stvorenjem, oni su oba aspekta nas samih – svih naših ja,“ kaže Fiona Sampson. „Oba nam govore o tome šta znači biti čovek. I to je nevjerovatno snažno.“

Empatija i humanost koji su se često gubili u srži Shelleyina romana vraćeni su u najnovijoj adaptaciji. Režiser Guillermo Del Toro rekao je za Variety da je njegova verzija, u kojoj glume Oscar Isaac kao Victor Frankenstein i Jacob Elordi kao stvorenje, manje horor, a više o "lozi obiteljske boli", s Isaacom, nasilnim ocem koji napušta svog sina, stvorenje.

Bio je autsajder. Nije se uklapao u svet. Bio je izvan mesta na isti način na koji sam se ja osećao kao dete,“ rekao je del Toro o stvorenju, dodajući da je priča Shelley centralna za njegov vlastiti život i rad. „Frankenstein je pesma ljudskog iskustva… Toliko moje vlastite biografije nalazi se u DNK tog romana.“

Kada je 2018. godine primao nagradu BAFTA za drugu basnu o čudovištu, film "Oblik vode", Del Toro je zahvalio Shelley što ga je inspirisala. „Ona je preuzela Kalibanovu nevolju i dala težinu teretu Prometeja, dala je glas onima bez glasa i prisutnost nevidljivima, i pokazala mi je da ponekad, kako bismo govorili o čudovištima, moramo sami izmisliti čudovišta, a parabole to čine za nas.“

Zaista se čini nezamislivim da je tadašnja Mary Godwin, kada je tog leta 1816. prvi put osmislila svoju jezivu parabolu o čudovištu, mogla zamisliti da će ona imati tolik uticaj na kulturu i društvo, nauku i strah, te da će nastaviti inspirisati rasprave – i umetnost – sve do 21. stoleća.