Issac Bashevis Singer, Muskatovi 1

Prvi deo  

Prvo poglavlje

1.

 Pet godina nakon smrti svoje druge žene, reb Mešulem Muškat oženio se po treći put. Njegova nova supruga bila je žena pedesetih godina, iz Galicije u istočnoj Austriji, udovica bogatog pivara iz Brodija, čoveka obrazovana. Nedugo pre svoje smrti, pivar je propao i ostavio ženi samo pune police naučnih knjiga, nisku bisera-lažnih, kako se kasnije pokazalo-i kćer Adele, Zvala se zapravo Eidele, ali ju je njezina mati Roza Frumetl po modi nazivala Adele. Mešulem Muškat upoznao je udovicu u Karlsbadu, gde  je došao da pije lekovitu vodu. Tamo se s njom i venčao. Niko u Varšavi nije za to znao. Reb Mešulem nije se javljao rodbini iz banje niti mu je bio običaj da bilo kome polaže računa o svojim postupcima. Tek sredinom septembra brzojavna javi njegovu domaru u Varšavi gazdin povratak i donese naredbu da kočijaš Lejhi s kočijom dočeka na Bečkoj stanici gospodara.Voz je stigao predveče. Reb Mešulem siđe iz vagona prvog razreda, a za njim supruga i pastorka.
      Kad mu je Lejhi pristupio reb Mešulem reče:
-Ovo je tvoja nova gospodarica i priklopi težak kapak.
           Reb Mešulem nosio je samo mali, iznošeni kovčežić oblepljen šarenim graničnim nalepnicama. Svoj golemi okovani sanduk predao je u teretni vagon. Ali gospođe su bile natrpane svakojakim torbama i paketima. Jedva je sve to stalo u kočiju; većinu su morali nagomilati na vozačevo sedalo.
     Lejbl nije nipošto bio bojažljiv čovjek,ali je,ugledavši žene, porumenio i do kraja zanemio. Nova gospođa Muškat bila je srednjeg rasta i vitka. Ramena su joj se već malo pognula, a lice joj je bilo dobrano namreškano. Nos joj je bio crven od prehlade, a oči tužne, vlažne oči žene otmena roda i odgoja.

        Nosila je začešljanu vlasulju pobožne Jevrejke, pokrivenu mekanim crnim šalom. Duge naušnice svetlucale su s njezinih ušnih resica. Bila je odevena u svileni ogrtač, kroja pelerine, a ispod njega nosila je vunenu haljinu, na nogama zašiljene cipele po francuskoj modi. U jednoj je ruci imala kišobran s ćilibarskom drškom; drugom se čvrsto držala kćeri, koja je tek prevalila dvadesetu,visoke i vitke, nepravilna nosa, snažnih, koštunjavih crta,oštre brade i tankih usnica. Pod očima imala je tamne podočnjake, kao da noćima nije spavala. Izbledela plava kosa bila joj je čvrsto začešljana u grčku punđu i gusto posuta ukosnicama. Nosila je kitu uvela žuta cveća, paketić povezan crvenom vrpcom,veliku kutiju i knjigu iz koje je provirivao snopić grančica, podsećajući Lejbla na vrbove grančice iz obreda za praznik sukes. Devojka je mirisala na čokoladu, slab kuminov parfem i neštonametljivo strano.Lejbl iskrivi lice.

- Kaćiperka-promrmljao je sebi u brk.
-Adele, dete.- ovo jeVaršava- reče Roza Frumetl. -Golem grad, zar ne?
-Odakle da znam? Nisam ga još videla - odgovori devojka otegnutim galicijskim naglaskom.

       Kao uvek kad je reb Mešulam odlazio na putovanje ili se vraćao, oko njega se okupio krug radoznalaca. Svako ga je u Varšavi poznavao, kršćani i Jevreji jednako. Novine su štampale više nego jednom izveštaje o njemu i njegovim pothvatima., čak su mu objavile i sliku. Vanjštinom se razlikovao od varšavskih Jevreja stare škole. Bio je visok i mršav, uskih crta lica, upalih obraza i kratke bele bradice, na kojoj je svaka dlaka stršila za sebe. Ispod gustih obrva virio je par zelenkastih očiju,čeličnih i prodornih. Nos mu je bio kukast. Na gornjoj usni retki brk poput dlaka morskog lava. Nosio je visoku kapu od crnog filca.
             Njegov je kaftan, nabran u struku i razrezan odostra, delovao poput plemićkog. Iz daljine mogao si ga zameniti s nekim poljskim šljahtićem ili čak Belorusorm. No izbliza  primetio bi  na slepoočnicama tragove zulufa pobožnog Jevreja.
   Reb  Mešulemu se žurilo. Svako toliko bocnuo bi Lejbla u leđa da potera brže. Ali tovarenje prtljage potrajalo je dugo. A još je put od Vielke do Gžibova bio zakrčen vatrogasnim kolima te je trebalo obilaziti Maršalkovskom i Kraljevskom ulicom. Već su gorela ulična svetla i oko okruglih zelenkastoplavih svetiljaka plesali su rojevi mušica, bacajući oštre streličaste sene na pločnik. S vremena na vreme prodrndao bi crveno obojen tramvaj, pucketajući plavim iskrama užicama. Sve je tu reb Mešulemu bilo znano: visoke kuće sa širokim ulazima, trgovine jarko osvetljenih izloga, ruski stražar između dva reda tračnica, Saski vrtovi s gustim krošnjama što se pružaju preko visoke ograde. Posred gustog granja sitna svetlašca bljeskala su i trnula. Iz perivoja je pirio blag vj etrić, koji kao da je donosio šaputanje zaljubljenih parova. Na ulazu stajala su dva stražara sa sabljama, pazeći da se ne bi kakav Jevrej u dugom kaftanu ili njegova žena usudili ući da udahnu mirisan zrak. Niže se uzdizala berza, u kojoj je reb Mešulern bio jedan od najstarijih članova.

       Kočija zaokrene na Gžibovski trg, i smesta se sve izmenilo. Pločnici su bili natrpani Jevrejima u kaftanima s malim filcanim kapicama i ženama s vlasuljama pokrivenim rupcirna. Čak su i mirisi bili drukčiji.U zraku se osećao vonj tržnice-gnjilog voća, limuna i mešavine nečeg slatkog i katranastog što se nije moglo imenovat i što je udaralo u osetila samo kad se čovek vratio nakon duga izbivanja.Trg je bio metež zvukova i pokreta. Ulični prodavači izvikivali su svoju robu prodornim zapevanjem-krumpirove pogačice, pržene slanutke,jabuke,kruške, mađarske šljive, crno i belo grožđe, cele i rasečene lube-
nice. Premda je večer bila topla, trgovci su nosili kapute, o pasu visile su im velike kožnate kese. Piljarice su sedile na sanducima, klupama i pragovima. Tezge su bile osvetljene fenjerima, a neke treperavim svećama zalepljenim po rubovima sanduka. Kupci su pipali voće, ili kušali malo mljackajući ustima da procene okus.Piljari su vagali robu na limenim kantarima.

-Zlato!Zlato!Zlato! izvikivala je žena zagrnuta rupcem iza sanduka zgnječenih naranči. Slatke ko šećer, slatke ko šećer!-pevušilo je debelo devojče uz košaru plesnivih šljiva.
-Grožđe!Grožđe!Grožđe!-podvikivao je crvenokosi prodavač zadriglalica nad košarom provrela grožđa.-Kušaj i nosi!Kušaj i kupuj!

Po sred ulice kočijaši su vodili pretovarena kola. Teški, zdepasti konji toptali su potkovanim kopitama po kaldrmi, izbijajući iskre. Nosač u kapi s medenom značkom nosio je golemu košaru ugljena privezanu o leđa debelim konopcem. Smetljaru kapi od voštana platna i splavom pregačom meo je dugačkom metlom deo pločnika. Dečurlija, s malim zulufima što su lepršali ispod osmerokutnih kapa, navirala je na vrata jevrejskih škola, a zakrpane hlače virile su im između krila dugih kaputa. Vičući iz petnih žila, dečak s kapom nabijenom na oči prodavao je novogodišnje kalendare. Odrpan mladić preplašenih očiju i raščupanih zulufa stajao je uz sanduk s molitvenim šalovima i molitvenim kaiševima tankim hanuka-svećnjacima i zapisima za trudnice. Patuljak vodene glave lutao je naokolo sa snopom kožnatih bičeva zamahujući njima, pokazujući kako se kažnjavaju tvrdoglava deca. Na tezgi osvetljenoj karbitušom ležale su hrpe jidišnovina, jeftinih romančića, sanjarica i čitanja iz dlana i kostiju glave. Reb Mešulem proviri kroz prozor kočije i primeti:-Zemlja Izraelova,eh?-

- Zašto hodaju u takvim krpama?-upita Adele kriveći lice.
-Takav je ovde običaj -pouči je reb Mešulem s očitim nestrpljenjem. Trenutak se bavio mišlju da saopćšti ženama kako se seća kad su gradili te visoke kuće; da je i on nemalo učestvovao u razvitku okoline; da je prie niz godina ovaj predio bio mračan put Egipta, a danju su njima tumarale koze i kokoške. Ali, u prvom redu, vremena za sećanja nije bilo-kočija samo što nije stigla-a u drugom reb Mešulem nije bio čovek koji će sam sebe uzdizati u nebo ili razmišljati o prošlosti. Znao je da seVaršava ženama pokraj njega nije posebno  dopala i na čas je požalio što se tako na vrat-na nos oženio. Sve je to Kopelova krivnja, razmišljao je u sebi. Taj ga je nadzornik previše držao u šaci.

     Kočija se zaustavi pred ulazom u Mešulemovu kuću. Lejbl skoči sa sedala da pomogne svojem gospodaru i ženama. Prolaznici, koji su se smesta okupili, prosuše bujicu primedaba.
- Vidi!-podvikne jedna žena.-Došljaci u gradu!
 -Koje je to strašilo?-poviče dečak u poderanim hlačama i šiljastoj kapi od papira.
 -Tako mi života,taj se stari jarac ponovno oženio!-reče žena ovaj put glasnije kako bi je drugi čuli.-Pala na mestu mrtva ako nije!
-Oj, majko, pa to je previše!-zaurla debela devojka; pritisnula je košaru sa svežim žemičkama na prsa.
-Hej,daj prolaz!-prodere se Lejbl iz sveg glasa.-Što zjakate ovdje?Zbor glupana, kuga vas odnela!
      Progura se gomilom do stubišta kuće reb Mešulema noseći tri torbe.Vratar i njegova žena izađoše da pomognu. Neki bosonogi dečak u prevelikim hlačama iskoči iz gomile i iščupa šaku struna iz konjskog repa. Konj se snažno trzne. Pekareva sluškinja drekne:-Hej, prokletniče!Dabogda ti se ruke osušile!
   I tebi kurvo petparačka uzvrati joj drekom dečak. Roza Frumetl užurbano povuče kćer za sobom da izmakne prostačkom govoru.Ubrzo je sve troje-reb Mešulern, žena mu i pastorka-prošlo ulaznim vratima i popelo se na prvi sprat do Muškatova stana.

2. 

      Otkako jes tigao brzojav reb Mešulema, sluškinja Naomi i njezina pomoćnica Manja spremale su kuću za gospodarev dolazak. Sad su bile odevene u svoje najbolje haljine. Svetiljke u salonu, biblioteci. gospodarevu kabinetu, blagovaonici i spavaćim sobama bile su upaljene-reb Mešulem volio se vratiti u jarko osvetljen dom. Stan je bio prostran, dvanaest soba, ali je polovina od smrti njegove druge žene ostala zatvorena.
      Kočijaš Lejbl brzo je objavio služinčadi da se gospodar ponovno oženio i da je doveo ženu i pastorku. Prišapnuo je to Naomi na uvo, a ona pritisne rukama svoja golema prsa i vrisne.Vratar, unoseći prtljagu, potvrdi vest, ali nije bilo vremena za pojedinosti, jer su se Mešulemi pridošlice već uspinjali stubištem. Naomi i Manja čekale su ih kraj vrata, u besprekorno belim pregačama, poput smerne slžinčadi u kakvoj plemićkoj kući. Kad je reb Mešulem otvorio vrata i pozdravio ih, uzvratile su jednoglasno:-Dobra večer, gospodaru, sretan vam povratak!
    -Pretpostavljam da već znate-oni su vam rekli-ovo je vaša nova gospodarica, a ovo njezina kći.
 -Čestitamo!Čestitamo! Neka vas prati dobra sreća! Naomi brzo odmeri žene, i oštre joj oči gotovo iskočiše iz duplji. Prohte joj se da štipne Manjinu pozamašnu stražnjicu, ali devojka nije stajala dosta blizu.
        Debela Naomi, s plavom vlasuljom udate žene oko čijih je rubova vešto začešljala vlastitu kosu, i sama je bila dvostruka udovica. Primakla se četrdesetoj, ali je izgledala mlada.Okolina-zapravo polovicna jevrejskeVaršave-znala je kako je oštroumno, energično i brzo obavljala poslove u Muškatovom domaćinstvu. Ljudi su je nazivali»Kozak Naomi«. Kad je hodala po kući, podovi su podrhtavali pod njezinim teškim koracima. Kad je vikala na Manju moćan joj se glas čuo u dvorištu. Njezine zajedljive primedbe i otresite odgovore prepričavao je cieli Gžibov. Primala je dobru plaćtu, mnogo veću od služavki u drugim kućama. i pričalo se da je priličnu svotu novca uložila u poslove reb Mešulema uz visoke kamate.
     -Lukavo čeljade - rekao bi Lejbl o njoj.-Fiškal u pregači!
      Manja je bila deset godina mlađa od Naomi. Zapravo nije bila u službi reb Mešulema, nego u Naominoj. Reb Mešulem plaćao je Naomi, a ona je unajmila devojku da nosi za njom košare po tržnici i riba podove. Manja je bila crnomanjasta, plosnata lica, jakih vilica, široka nosa i kosih kalmičkih očiju.Nosila je pletenice smotane u»puža« sa svake strane lica. Pod njima su poput pera poskakivale gore-dole dugačke naušnice. Oko vrata nosila je ogrlicu od srebrnog novca. Naomi je nije toliko trebala za pomoć u kući-voljela je većinu poslova obavljati sama-koliko da ima nekog uza se za razgovor. Kad je reb Mešulem bio na putu, žene su gospodarile kućom kao da je njihova. Pile su medovinu, grickale slanutke i kartale se. Manju je pratila nekakva ciganska sreća, a Naomi je uviek gubila.
     -Uvek dobija- žalila bi se Naomi.-Sreća seoske budale!

     Prošavši mimo sluškinja koje su se gurkale i hihotale, Mešulem povede ženu i pastorku u stan. U trpezariji je stajao golem stol koji se još sa svakog kraja mogao produžiti, oko njega teški hrastovi stolci s visokim naslonima. Jedan celi zid zauzimao je kredenac; na policama vinske čaše, vrčevi za vino, bočice sa začinima i travama, samovari, svakojake boce sa staklenim čepovima, poslužavnici i vaze. Iza staklenih vrata bilo je porculanskog posuđa i mnoštvo srebrnog pribora, natučenog i izlizanog od upotrebe i laštenja. Sa stropa visila je teška petrolejka koja se dizala i spuštala mjedenim lancima i bučicom ispunjenom sačmom za protutežu.
    U kabinetu reb Mešulema stajala je gvozdena blagajna i ormar pun računskih knjiga. Mala prostorija vonjala je prašinom, tintom i pečatnim voskom. Police s knjigama prekrivale su tri zida biblioteke. Na podu u jednom uglu ležao je golem svezak uvezan u kožu, s utisnutim zlatnim slovima: Biblija s abecednim oznakama, koju je reb Mešulem radije držao odvojenu od pravovernih knjiga. Roza Frumetl priđe policama, izvuče jednu knjigu, pogleda prvu stranicu i upita rebMešulema:-Zanima me imašl i knjigu mojeg pokojnog muža?.
  -Kako?Odakle da znam? Ne znam šta je sve ovde.
    -Napisao ju je moj pokojni muž, počivao u miru. Imam još mnogo njegovih rukopisa.
   -Šta sve Jevreji pišu! Tome nema kraja!-primijeti reb Mešulem slegnuvši ramenima.
      Pokazao im je svoju spavaću sobu s bračnim krevetima od orahovine i primaću sa četiri prozora i rezbarenim stropom s ostacima pozlate. Uz zidove stajali su naslonjači presvučeni žutim s atenom, sofe, taburei i komode. Na klaviru prekritom lanenom pokrivkom stajao je par pozlaćenih svećnjaka. Sa stropa je visio luster sa slapom staklenih prizmi. Velika hanuka-svetiljka visila je na zidu. Sedmerokraki svećnjak, menora, stajao je povrh kamina. Roza Frumetl nežno uzdahne.
 -Ne budi joj uroka! Prava palača!
    -Ha!Stoji imetak - primeti reb Mešulem a ne vredi ni šmrk burmuta. Naglo ostavi majku i kćer same i ode u svoj kabinet da izmoli večernju molitvu. Adele skine ogrtač, otkrivši belu bluzu nabranih rukava, s vrpcom oko vrata svezanom u mašnu. Imala je uska ramena, mršave ruke i plosnata prsa. U svetlosti petrolejke kosa joj je poprimila bakreni sjaj. Roza Frumetl sedne na uski divan i osloni noge u šiljastim cipelama na podnožac.
    -Pa,dete drago - reče tugaljivim tonom-šta kažeš? Raj,zar ne?
      Adele joj dobaci srdit pogled.-Meni je to posve svejedno,mama -odgovorila je.-Neću ostati ovde.Odlazim.
    Roza Frumetl se zgrozi. Jao meni! Tako brzo! A ja sam to učinila zbog tebe. Da se više ne obijaš naokolo.
- Ne sviđa mi se.Nimalo mi se to ne sviđa.
- Zašto ti mene mučiš? Šta ti se ne sviđa?
- Sve. Starac, kuća, posluga, ovdašnji čudni Jevreji.Celi taj posao!
- Štoa imaš protiv njega? S Božjom pomoći ti ćeš se udati. On će ti dati miraz. Tako smo ugovorili.
- Ne zanimaju me nikakvi ugovori i neću se udavati.Ovaj je grad isuviše azijatski.
        Roza Frumetl izvuče batisteni rupčić iz torbe i usekne nos. Oči joj pocrvene. - Ali gde misliš poći?
- Natrag u Švajcarsku. Nastaviću učiti.
- Zar nisi dosta učila? Adele, Adele, šta će biti od tebe? Usedelica...
Roza Frumetl pokri lice naboranim rukama i ostade tako nepomična. Zatim usta i pođe u kuhinju. Trebalo je obaviti neke pripreme - da nešto pregrizu, pripremiti sobu u kojoj će njezina kći spavati. Kakva je to nemarna čeljad; nije im ponudila čak ni čašu čaja.
      Kuhinja je bila prostrana, a najveći predmet u njoj golemi kaljevima obzidan šporet. Po zidovima su na kukama visili bakreni lonci i tave, a sa svake strane širokog ognjišta stajahu kotlovi. Mirisala je na sveže pečene kolače i cimet. Za stolom je sedela Manja, ogrnuta rupcem izvezenim crvenim cvetovima, i slagala karte. Naomi je skinula pregaču i odenula kaput za izlazak.
- Oprostite - reče plaho Roza Frumetl. - Ne snalazimo se u kući. Gde ćemo naći naše sobe?
- Soba ima mnogo - uzvrati Naomi razdraženo. -Ne fali ih.
- Budite ljubezni pa mi ih pokažite.
         Naomi uputi neodlučan pogled prema Manji.
- Sobe bivše gospodarice su zatvorene - reče kratko.
- Tada budite ljubazni pa ih otključajte.
- Godinama su zaključane. Ništa nije pospremljeno.
- Znači da ih treba pospremiti.
- Sad je kasno.
- Bar dođite i pripalite svjetiljku - reče Roza Frumetl napola moleći, napola zapovedno.
       Naomi domahne Manji, koja se protiv volje diže, uzme kolut ključeva iz ladice i, stupajući s upaljenom svetiljkom u ruci pred njom, otključa vrata jedne od spavaonica. Soba je bila polukružna, tapete požutele i olinjale. Na prozorima nije bilo zavesa, a poderani zasloni bili su spušteni. Po sobi su bili razbacani stolci za ljuljanje, podnošci, prazni cvetni lonci. Stajao je tu i velik ormar s visokom krunom i lavljim glavama izrezbarenim na vratima. Sve pokriveno
debelom prašinom.
      Rozu Frumetl smesta spopadne kašalj.
 - Kako neko može spavati u takvom neredu? - izusti jadikujući.
 - Niko nije očekivao da će ko doći - odgovori Naorni i spusti svetiljku na pisaći stolić ispod zidnog ogledala.
      Roza Frumetl pogleda ogledalo  i ustukne korak. U napuknutom, plavičastom staklu njezino je lice bilo rasečeno na dva dela.
 - A gde će spavati moja kći? -rekla je uputivši pitanje direktno Naomi.
- Tu je druga soba s jednim krevetom - ali je još neurednija od ove.
- A nismo donele svoju posteljinu.
- Sva je posteljina bivše gospodarice - počivala u miru - zapakovana i odložena - reče Naomi.
      Jeka vrati njezin glas kao da neka nevidljiva prisutnost potvrđuje da je istinito to što kaže.
      Izašla je. Kad je ostala sama, Roza Frumetl priđe komodi i pokuša je otvoriti, ali je bila zaključana. Isušeno drvo zapucketa, Roza Frumetl se iznenada seti kako je njezin prvi muž, reb Dovid Frumetl, ležao mrtav na podu, s nogama prema vratima, pokriven crnim pokrovom i s dvema zapaljenim svećama uz glavu. Tek su minule tri godine kako ga je pokopala, a već je supruga drugog
čoveka. Žmarci joj prolete leđima.
- Nije to zbog mene. Nije zbog mene. To je za tvoju kćer - promrmljala je kao da je mrtvac s njom u sobi. - Da bi se mogla udati kako valja ...
       U nemogućnosti da obuzda svoju melankoliju briznula je u plač. ·
     Iz salona dopre mrmorenje basova s klavira, poput daleke grmljavine, kad je Adele prstima prešla preko tipaka. Iz nekog drugog kraja stana začuje se glas Mešulema Muškata. Zapevao je u svojem kabinetu., glasom dubokim i zvučnim, usprkos tome što se primicao osamdesetoj.
     Izvana prodre zvonjava teških.,  melodioznih zvona Gžibovske crkve nasuprot Muškatovu stanu, krstevi  su na dva visoka zvonika stršali u crveno večernje nebo.

3.

   Vest da se reb Mešulem Muškat oženio po treći put brzo je prohujala ulicama varšavske jevrejske četvrti. Njegovi sinovi i kćeri iz prvog i drugog braka zanemeše. Od starca se moglo očekivati koješta, svakojaka pakost, ali nikom nije palo na pamet da bi se mogao ponovno oženiti.
     Stari jarac - bio je opšti zaključak.
    Vest su pretresali uvek nanovo i iznova i svi zaključiše isto: bilo je to Kopelovo maslo. Kopl, nadzornik i glavni faktoturn, oženio je svojg poslodavca da bi prevario Muškatovu ecu u njihovom zakonitom nasledstvu.
U hasidskim bogomoljama Gžibovske, Tvarde i Gnojne priča se pročula još i prie svršetka večernje molitve. Toliko se grajalo da je čitač jedva uspeo da dovršiti molitvu. Pokucao je na stalak zahtevajući tišinu, ali se vernici nisu osvrtali na to. Nije bilo odgovora, ni promrmljanih »arnen«. Na povratku kućama gotovo svi vernici prođoše pokraj kuće reb Mešulema. Očekivali su da će Muškatovi sinovi i kćeri uzbuđeno pojuriti onamo i da će se svađa čuti na ulicu. Ali kroz osam osvetljenih prozora nije dopirao ni šapat.
       Već gotovo pedeset godina, sve otkad se Mešulemovo bogatstvu počelo gomilati, o njemu su kružile mnoge neobične priče. Ponekad se činilo da je sve što je preduzimao unapried pažljivo smislio kako bi zbunio i nasamario varšavske trgovce. Preduzimao je poslove koje je svako osudio na propast, a oni su se pretvarali u zlatni rudnik.
Pokupovao je zemljišta u zapuštenim predgrađima, i što bi dlanom o dlan, tamo bi počela grozničava izgradnja te je zemlju rasprodao deseterostruko skuplje. Ulagao je u dieonice preduzeća na rubu propasti, i nekako su akcije skakale i odbacile liepe dividende. Uvek je preduzimao nešto što se činilo čudnim. Većina bogatih varšavskih jevrejskih trgovaca sledila je hasidskog rebea iz Gera, koji je među poljskim Jevrejima uživao golem ugled. Reb Mešulern odlazio je u hodočašće u skroman hasidski dvor u Bjalodrevnu, čiji je rebe imao malobrojne sledbenike. Varšavska jevrejska opština htela ga je imenovati članom veća, kao što se pristoji čoveku njegova bogatstva,. ali je on odbio da učestvuje u bilo kakvim javnim poslovima. A ako se ikad upleo u takve poslove, uspeo bi svakog da uvredi, izazivajući bogate, učene i rabine, nazivajući ih seljacima, šmokljanima i tikvanima. Bio je jedan od malobrojnih jevrejskih trgovaca koji je govorio ruski i poljski, a šuškalo se da je u dobrim odnosima s ruskim generalnim guvernerom. Zato su ga nekoliko puta pokušavali poslati u pregovore i mirenja, ali je uvek odbio, te su ga svi grdili zbog ravnodušnosti. Sve je radio na svoju ruku. Za doručak je, umesto da jede pecivo s maslacem i kafu -većinom od cikorije - poput ostalih ljudi, gledao hladnu piletinu i crni hleb. U Muškatovu kućanstvu podnevni obrok nije se jeo u dva sata, kako je bio običaj u Varšavi,nego u pet. Isprva su mu svi proricali da će propasti, kao što se dogodilo mnogim naglo obogaćenim i obesnim. Ali godine su prolazile, a Mešulern se nije okliznuo. Njegov je imetak postao tako golem da su ga se čak i neprijatelji počeli bojati. Uz to se, činilo se, nije zadovoljio jednom vrstom posla, nego ga je tako razgranao da niko nije pouzdano znao što mu to donosi dobit.
         Kakvim se samo stvarima bavio! Kupovao je zemljišta i gradio kuće: nabavljao ruševne zgrade i popravljao ih, ili ih rušio a građu prodavao. Pričalo se da je otkupio neku ciglanu,, ortaštvo u ljevaonici stakla, a od nekog poljskog zemljoposednika u Litvi celu šumu te da brodovima izvozi u Englesku drvo za željezničke pragove. ili opet kako je preuzeo zastupstvo inozernne štavionice. Neko je vreme Varšavu uzbuđivala vest da je počeo trgovati krpama: navodno je otvorio skladište u Pragi, na drugoj obali Visle, kamo sakupljači donose prikupljene dronjke. Kupovao je i kosti: upotrebljavali su ih za čišćenje šećera.
Poslednjih godina Mešulem je suzio svoju delatnost ; toliko se bio obogatio da se imetak sam množio. Posjedovao je kuće na Tvardi, Panskoj, Szeiskoj, Gžibovskoj, Prostoj i Sieni : bile su stare i napola ruševne, ali su vrvele stanarima. Govorkalo se da u Petrogradskoj carskoj banci ima okruglo milion rubalja. Kad god se o tome raspravljalo, netko bi primijetio: - Taj ni sam ne zna koliko ima.
      Ali u pogledu dece nije bio nimalo sretne ruke. Morao je pomagati svako pojedino: postavio ih je za upravitelje svojih poseda i plaćao im ništavnu plaću od dvadeset i pet rubalja na nedelju . Nadživio je dve svoje žene - pričalo
se da im je zagorčio život. O njegovom dobrotvorstvu bilo je različitih mišljenja: jedni su tvrdili da ne daje ni marjaša, drugi da voli tajno darivati. Činilo se da je sve što je preduzimao radio kako bi zlim jezicima dao priliku da klepeću. Ako se ko usudio da mu kaže kako ga cela Varšava proklinje, rekao bi: - Što više, to bolje.
         Imao je kancelariju u kući, ali je upravljao svojim poslovima iz Gžibovske ulice, iz zgrade okružene velikim dvorištem, skladištima i spremištima. Tamo su jedini stanari bili njegovi sadašnji ili bivši nameštenici. Dvorište je bilo skriveno od ulice ogradom, a s· tri strane starinskim niskim zgradama s dugačkim drvenim balkonima i vanjskim stubištem. Na krovovima čučala su jata golubova. Bila je tu i staja za konje Mešulemove kočije. Jedan od njegovih nameštenika hrišćana držao je kravu u dvorištu. Nepopločeno dvorište bilo je obično puno bara. Došljak bi, ušavši kroz vrata, možda dobio utisak  da je stigao na kakav majur; petlovi su kukurekali, kokoši kokodakale, a guske gačući plivale po barama. Poslednjih godina Mešulern je upošljavao samo nekoliko ljudi. Većina je stanara sad radila negde drugde i nije plaćala stanarinu - tako se uobičajilo, a i zato što se ionako ne bi našlo novih najamnika za te ruševne stanove.
           Kod reb Mešulema sad su služili samo još kočijaš Lejhi, vratar, knjigovođa Jehiel Štajn, poluslep od starosti, i stolar Šmuel, vešt svim ručnim poslovima. Bio je tu još hrišćanski bračni par koji je nekad radio za reb Mešulema i sad svake nedelje primao pomoć od nekoliko rubalja. Mešulem nije držao blagajnika. Preuzeo bi ubrani novac i gurnuo ga u džep, a kod kuće ga zaključao u gvozdenu  blagajnu. Kad se napunila, uzeo bi novčanice i sitninu te ih u Koplovoj pratnji odneo u banku. Više puta bio je optužen da mu knjige nisu u redu te ga je porezni ured prisilio da obavi obračun, ali su se optužbe na torne i svršile. Oni koji su slučajno videli knjige Jehiela Štajna pričali su da mu
je rukopis poput muhinih upljuvaka te da i njemu samom treba povećalo kako bi pročitao ša je napisao. Kad god je reb Mešulem ušao k njemu, dreknuo bi: - Piskaraj ti samo, reb Jehiel! Pravi si čarobnjak pera.
        Jedini je Kopl znao Mešulemove poslove. Njega su jednostavno nazivali »nadzornik«, ali bio je više od toga. Bio je starčev savetnik, poverenik i telesni čuvar. Šaputalo se da se Kopl u službi reb Mešulema i sam obogatio te je sad zapravo starčev ortak. Sve oko Kopla bilo je obavijeno· tajanstvenošću. Imao je ženu i decu, ali ih nikad niko od Muškatovih nije video. Stanovao je u Pragi, na drugoj obali Visle. Bilo mu je pedeset ili tako nešto, ali se doimao mlađi, kao čovek tridesetih godina, srednjeg rasta i vitak, tamnoput u licu, kovrčave kose i razmaknutih nemirnih očiju. Leti i zimi nosio je tvrdi šešir navučen na čelo i čizme visokih sara. U kravati mu je bila zabodena igla s biserom, iz ugla obešenih usnica večno je visila cigareta, a za levo uvo bila zataknuta olovka. Lice je brijao, i na njemu je obično lebdieo napola ponizan, napola preziran osmieh. Mešulem mu je naređivao kao kakvom potrčkalu. Kad su zajedno išli ulicom, Kopl bi zaostajao korak ili dva da ne bi. Bože ne daj, kogod pomislio da sebe izjednačuje s poslodavcem. Ako su se vozili u kočiji, Kopl bi sedeo uz kočijaša. Kad mu se Mešulem obraćao u prisustvu drugih, Kopl bi smerno pognuo glavu. Izvadio bi cigaretu iz usta i stajao malo naklonjen, peta vojnički
skupljenih. Služio je carsku vojsku i govorkalo se da je tad bio posilni jednom generalu.

4. 


     Ali sve to bilo je izvanjsko. Uistinu se Mešulem, što je svako znao, nije ni u šta upuštao a da se nije savetovao sa svojim nadzornikom. Njih su dvojica vodili dugačke razgovore. Upravitelji njegovih kuća - među njima i njegovi sinovi - morali su podnositi račune Koplu. Ljudi koji su dolazili tražiti kakvu pomoć znali su da će na kraju sve zavisiti o Koplu. Godinama su Muškatovi sinovi i kćeri rogoborili protiv njega, ali bi na kraju Kopl pobedio. Na svoj nezamjetljiv način gurao je nos u sve: ženidbene pogodbe za unuke, miraze, dobrotvorna dela.
opšte poslove, čak hasidske sporove. Kad je jednom oboleo, reb Mešulem se kretao kao ošamućen. Jedva je i čuo šta su mu govorili, prekoravao je svakog, udarao nogom i odgovarao jedno te isto na sva pitanja: - Moj nadzornik nije ovde. Dođi sutra.
        Kad je reb Mešulem odlazio na svoje godišnje lečenje u banje, Kopl je polazio s njim, stanovao u istom hotelu i pio mineralnu vodu koju su propisali starcu. Pričalo se da se čak i Kopl s gazdom močio u blatu kad su lekari preporučili reb Mešulemu blatne kupke. U Karlsbadu su šetali promenadom - ovde Kopl nije zaostajao nego hodao ukorak -i raspravljali o poslovima, o kockarima koji su u Monte Karlu proigrali sve, i galicijskim rabinama
koji su čučali u Karlsbadu sa svojim napirlitanim kćerima i snahama. Zli jezici su tvrdili da je reb Mešulem zapisao Koplu deo svojeg bogatstva i u oporuci ga imenovao svojim izvršiteljem. Prema mlađim Muškatima Kopl je zadržao smerno držanje i kad god su dolazili da zatraže njegovu pomoć u nekom važnom pitanju namestio bi ponizan izraz: -Ko sam ja da bih u tome imao kakvu reč?
Kopl je bio s Mešulemom u Karlsbadu i tog leta kad se stari upoznao i oženio galicijskom udovicom. Upoznali su se na vrelu na kojem je Mešulem pio vodu i počeli razgovarati, najpre otmenim jevrejsko-nemačkim potom prisnim jidišern. Sviđalo mu se što je upletala nekoliko hebrejskih reči u razgovor, nosila vlasulju pravoverne udate žene - premda ga je njezina elegancija malo uznemirila - što je njezin umrli suprug, reb Dovid Landau, bio imućan pivar u Brodiju i što je njezina kći Adele svršila gimnaziju u Lembergu i studirala u Krakovu, Beču i Švajcarskoj. Roza Frumetl patila je od nekih jetrenih tegoba. Nije odsela u hotelu nego u unajmljenoj sobi, u siromašnom delu grada. Iskreno je priznala da ima vrlo malo novaca, ali se uprkos tome ponašala kao imućna žena. Svakog se dana odevala u druge haljine. Oko vrata visila joj je biserna ogrlica, s ušiju naušnice, a na prstu blistao dragulj. Pozvala je Mešulema u svoj stan i poslužila ga čašom šerija i kolačićima od anisa. Oko nje lebdeo je ugodan miris lavende.
        Kad je reb Mešulern podigao čašu da joj nazdravi, rekla je:
- Zdravlje i dobru sreću vama, reb Mešuleme. Neka vam je stoput blagoslovljeno.
- Imao sam dosta blagoslova u svoje vreme - odgovorio je Mešulem na svoj odsečan način. - Preostao je samo jedan kojem se radujem.
- Sačuvaj Bože! Šta vi to govorite? - prekorila ga je blago Roza Frumetl. - Doživećete stotinu i dvadeset - a možda i malo više.
         Kad se u reb Mešulemu rodila pomisao da se oženi Rozom Frumetl i povede nju i njezinu kćer u Varšavu pobojao se da će ga Kopl od toga odvraćati. Ali nadzornik ga nije odvraćao niti poticao. Mešulem mu poveri da ispita o udovici što god može, i on osvane s potankim izveštajem. Kad se. pošto je dugo oklevao, reb Mešulern odlučio da obavi naumljeno, Kopl se pobrinu za sve. Trebalo je izvršiti hiljadu formalnosti da bi Roza Frumetl mogla preći rusko-austrijsku granicu: nabaviti venčano prstenje i stan za bračni par te rebea koji će obaviti obred. Kopl je bio zaposlen kao da je mladoženjin otac. Roza Frumetl je tražila da joj reb Mešulem prepiše nešto novaca i obavezu da će njezinoj kćeri dati miraz. Pristao je i čak joj to dao napismeno. Adele je na nedelju dana otputoval u obližnji Francensbad, i dok je izbivala, obavljeno je venčanje.
- Stari je poludeo - zaključili su starci. - Stari bludnik.
      Reb Mešulem nadao se tihom venčanju, ali se ono prometnulo u bučnu zgodu. Dvorana je bila krcata rebeima koji su tu bili u gostima, njihovim ženama. sinovima, kćerima i rođacima; Roza Frumetl je u kratko vreme stekla mnoštvo znanaca. Među gostima bio je i jedan galicijski badhen, profesionalna šaljivčina na svadbama koji je doteturao unutra i smesta počeo mešavinom jidiša,nemačkog i hebrejskog improvizovati škakljive i besramne stihove. Bilo je svakovrsnih darova koje si mogao kupiti u karlsbadskim trgovinama suvenira: iskićenih kutija za nakit, stolnjaka, papuča s pozlaćenim petama, pera s povećalom na kraju kroz koja možeš videti lepo obojen alpski pejzaž. Veliki salon bio je pun samurovine, krznom postavljenih svilenih ogrtača, svilenih kapa i pomodnih šešira. Nakon obreda gošćenje je potrajalo do kasno u noć. Žene su zlobno ogovarale mladu koja je još dan ranije bila sirota.
- Nikad se ne zna gde će sreća pokucati! - govorile su svojim otegnutim galicijskim akcentom. - To je bilo čudo nebesko.
- Brzo ga je smotala, nema šta!
- A gradi se sveticom...
           Ali odmah posle svadbe reb Mešulemu se vratio zdrav razum. Treptaj muškosti, koji se u njemu probudio za udvaranja, ubrzo je splasnuo i ugasio. U bračnoj postelji njegova se mlada otkrila kao polomljena školjka: pod perikom od svilenih niti bila je seda kosa, ošišana kratko poput ovčjeg runa. Nosila je pojas protiv kile, a u postelji je uzdisala i bez prestanka mljela o prvom mužu, njegovom obrazovanju, njegovoj odanosti njihovoj kćeri, rukopisima koje je jako želela štampatiu Varšavi. Klepetala je bez kraja i konca o kćerima rabinskih dostojanstvenika koje su svakog dana postajale sve raspuštenije, pa već i javno šetaju Karlsbadom s austrijskim oficirima. Kihala je, šmrkala u rupčić i pila valerijanske kapljice za srce. Reb Mešulem je ustao s kreveta.
- Dosta gakanja-rekao je glasno. - Zar tome nema kraja?
          Načas mu se učinilo da bi bilo najbolje kad bi se sad odmah, još u Karlsbadu, i rastavio, otpremio je s kojom hiljadom i dokrajčio tu komediju. Ali stideo se; a i plašio da bi takav potez mogao uroditi dugotrajnim ucenjivanjem i parnicama. Na neki način je slepo zamrzeo Kopla, premda je u duši znao da njegov nadzornik nije ni za šta kriv. U svih šezdeset godina što je reb Mešulem bio svoj gospodar nije mogao zamisliti da je kadar počiniti takvu glupost. Zar nije uvek pažljivo promislio svaki potez pre no što bi išta preduzimao? Uvek je tako udesio da onaj drugi, a ne on, ostane budala. Neka usijane glave naprečac odlučuju, srljaju u nemoguće dileme, svaljuju sami sebe u siromaštvo, u bolest, sramotu, čak i smrt. A sad je i on sam, Mešulem Muškat, počinio grdnu grešku!
Kakva mu je dobra mogao doneti taj brak? Deca će mu se rugati. A tu su bile i novčane obaveze; dakako, obećanja koja je dao nije mogao prekršiti. Ne, nije bio čovek koji gazi svoju reč; čak ni najogorčeniji neprijatelji nisu mu to mogli prebaciti. Kad je čestito promislio, odluči da sledi savjet mudraca - najbolje što može učiniti jest da ne učini ništa. Pa šta ako bude u kući žena koja čegrta? !
Što se tiče njezinog nasljedstva, prepisaće joj jednu od svojih ruševnih kuća; pobrinuće se da ne izvuče velik zgoditak na toj lutriji. Na njegovoj novoj pastorci nešto mu je ionako smetalo. Bila je obrazovana, govorila nemački, poljski i francuski, ali je bila nekako prenapeta i previše naduta. Kao da je zurila mimo ljudi, uvek zabavljena svojim mislima. Ne, ta se nije uklapala u njegovu
porodicu ni u njegove poslove. A i o tome, bio je uveren da je pritajena bezverka. Odlučio je da joj čim se vrate u Varšavu, nađe ženika i da joj da malen miraz, ne više od dve hiljade rubalja.
- Pričekaj dok dođe u Varšavu - govorio je sebi. - Već će spustiti nos.
        S takvim mislima u glavi reb Mešulem se vratio u Varšavu. Nije bio od ljudi koji dangube nad počinjenim pogreškama Bio je lukav Mešulem Muškat, poednik u svakom okršaju, ne samo s vanjskim neprijateljima nego i s vlastitim slabostima.

Issac Bashevis Singer ,Ogledalo

OGLEDALO



       Postoji mreža stara kao Metuzalem, nežna i rastresita kao paučina i isto tako
puna rupa, koja je ipak sačuvala svoju čvrstinu sve do naših dana. Kad nekog demona zamori traganja za proteklim zbivanjima ili kruženje na krilima neke vetrenjače, on može da se zavuče u ogledalo. Demon odande vreba na plen, kao pauk u svojoj mreži, i mušica će, sasvim sigurno, uskoro biti uhvaćena. Bog je ženama podario taštinu, naročito bogatim, lepim, jalovim, mladim, onima koje imaju mnogo slobodnog vremena, a osećaju se usamljene.
      Nabasao sam na takvu ženu u varošici Krašnik. Otac joj beše trgovac drvnom
građom; njen muž je prevozio balvane rekom do Danciga; grob njene majke prekrivao je korov. Kćerka je živela u jednoj staroj kući, okružena ormarima od hrastovine, škrinjama obloženim kožom i knjigama povezanim u svilu. Dvorile mi je dve služavke: jedna beše nagluva starica, a druga, mlada, ljubakala se sa seoskim violinistom. Ostale domaćice u Krašniku nosile su muške čizme, mlele heljdu vodeničnim žrvnjem, čerupale perje sa gusaka, kuvale čorbe, rađale decu i
prisustvovale sahranama. Izlišno je pomenuti da lepa i obrazovana Zirel - odgajana u Krakovu - nije imala o čemu da razgovara sa svojim palanačkim susetkama. Stoga je više volela da prelistava svoje nemačke pesmarice i na platnu veze likove Mojsija i Cipore; Davida i Batšebu, Ahašvera i kraljicu Ester. Lepe haljine koje joj je suprug poklanjao visile su, neupotrebljene u ormaru. Biseri i dijamanti ležahu u kutiji za nakit. Niko nije imao priliku da vidi njeno svileno donje rublje, čipkane podsuknje, niti njenu crvenu kosu skrivenu pod vlasuljom. Baš niko, čak ni njen sopstveni muž. Uostalom, kada bi neko i mogao da ih ugleda? Danju svakako ne, a noću - caruje mrak.
         Ali, Zirel je imala jednu tavansku sobicu, koju je nazivala budoarom, a u njoj je visilo ogledalo, plavičasto kao voda u trenutku mržnjenja. Ogledalo sa zlatnim okvirom, ukrašeno zmijama, obloženo ukrasnim kamenjem, opervaženo ružama i otrovnim gujama, a po sredini se protezala naprslina. Ispred ogledala beše prostrta medveđa koža, a sasvim uz nju naslonjača sa naslonom za ruke od slonovače i sedištem prekrivenim jastucima. Zar je postojalo išta prijatnije nego se posaditi nag u tu naslonjaču, nogu ispruženih na medveđoj koži, i posmatrati se u ogledalu? Zirel je imala šta i da vidi. Koža joj beše bela kao svileni atlazin, grudi nabrekle kao mešine s vinom, kosa se u uvojcima spuštala do ramena, a noge joj bejahu vitke kao u košute. Sedela je tako satima, opčinjena svojom lepotom. Vrata su bila zabravljena, reza navučena, a ona bi zamišljala da će se vratnice iznenada otvoriti i u sobicu ući neki princ ili plemeniti lovac, neki vitez ili pesnik. Jer, sve što je skriveno mora jednom biti otkriveno, svaka tajna teži da izađe na videlo, kao što svaka ljubav biva izneverena a sve svetinje oskrnavljene. Nebo i zemlja su se zaverili da se sve što je dobro započelo završi loše.
      I tako, čim saznadoh za ovaj mali, slatki zalogaj, pomislih: Zirel mora biti
moja. Trebalo je samo malo strpljenja. Jednog letnjeg dana, dok je sedela zureći u bradavicu svoje leve dojke - pojavih se pred njom, crn kao smola, izdužen kao motka, magarećih ušiju s ovnujskim rogovima, sa ustima žabe i kozjom bradicom. Gledao sam u nju razrogačenih zenica. Zirel je bila tako zabezeknuta da ne stiže ni da se uplaši. Umesto da zavapi „Čuj, Izrailju”, ona prsnu u smeh.
          „Gle, kako si ružan”, reče.
       „Gle, kako si ti lepa”, odvratih ja.
Ona se obradova mom laskanju. „Ko si ti?” upita.
       „Ne boj se”, rekoh. „Ja sam samo đavolov učenik, nisam satana. Prsti su mi
bez noktiju, usta bez zuba, ruke mi se rastežu kao gospino bilje, a rogovi su mi
savitljivi kao vosak. Moja je snaga u poganom jeziku; po zanimanju sam grešni
vragolan, a došao sam da te razgalim jer si usamljena.”
       „Gde si bio dosad?”
        „U spavaćoj sobi, iza peći, tamo gde cvrčak cvrči a miš cijuče, između jednog sasušenog venca i svenule vrbove grane.”
         „Šta si tamo radio?”
         „Posmatrao sam tebe.”
         „Otkad?”
         „Od svadbene noći.”
         „Čime si se hranio?”
          „Miomirisom tvog tela, sjajem tvoje kose, blistavom svetlošću tvojih očiju, tugom tvog lica.”
           „Oh, laskavče”, uzviknu ona. „Ko si ti? Šta radiš ovde? Odakle si? Zarad čega si došao?”

       Ispričah joj priču izmišljenu na brzinu. Otac mi je, rekoh, bio kujundžija, a
mati pohotljiva sukuba; sparili su se na klupku istrulelog konopca u nekom podrumu, a ja sam njihovo kopile. Boravio sam neko vreme u staništu đavola na brdu Seir i obitavao u nekom krtičnjaku. Ali, oterali su me odande kada se saznalo da mi je otac ljudsko biće. Otad sam beskućnik. Ženski demoni su me izbegavali jer sam ih podsećao na sina Adamova, a Evine kćeri smatrale su me satanom. Psi su lajali na mene, a deca bi briznula u plač čim me ugledaju. Zašto su se bojali? Nikom nisam nanosio zla. Jedina želja mi beše da posmatram lepe žene - da ih gledam i sa njima razgovaram.
      „Zašto stupaš s njima u razgovor? Lepotice su retko kad pametne.”
      „U raju, mudri služe kao podmetači za noge lepima.”
      „Moj me je učitelj drukčije poučavao!”
      „A šta zna tvoj učitelj? Ljudi od pera imaju mozak poput buva; papagajski
podražavaju jedan drugog. Mene pitaj kad želiš nešto da saznaš. Mudrost dopire samo do prvog neba, a potom - sve je samo naslada. Očito ne znaš da su anđeli budalasti. Serafimi se igraju u pesku kao deca; heruvimi ne znaju da broje; aralimi preživljavaju sećanja na prošlost pred prestolom nebeske slave. I sam Bog je veseljak; on provodi vreme vukući kita Levijatana za rep, a divlji vepar liže mu ruke ili, pak, oplođuje Šehinu, pa ona svakog dana polaže mirijade jaja, a svako jaje pretvara se u zvezdu."
        „Sad mi je jasno da mi se podsmevaš.”
        „Ako te lažem, neka mi jedan smešan, golemi izraštaj iskoči nasred nosa. Već odavno sam proćerdao svoju zalihu laži. Sad mi ne preostaje ništa drugo sem da   govorim istinu.”
        „Možeš li da oplodiš ženu?”
        „Ne, draga moja. Ja sam, kao mazga, poslednji izdanak svog roda! Ali, to ne
gasi moju pohotu. Ležem samo sa udatim ženama, pošto su moja dobra dela - gresi; moje molitve - bogohuljenja; pakost mi je hleb, drskost vino, a taština - srž mojih kostiju. Sem što umem da brbljam, sposoban sam samo za još jednu stvar!”
         Na ove moje reči ona se nasmeja i reče: „Nije me majka vaspitala da budem đavolova kurva. Odlazi ili ću narediti da isteraju đavole iz tebe.”
        „Ne trudi se nepotrebno”, odvratih ja. „Sam ću otići. Ja se nikom ne namećem. Auf wiedersehen!”
          I rasplinuh se kao magla.

                                                              II 

       Sedam dana Zirel nije ušla u svoj budoar. Ja sam dremuckao u ogledalu.
Mreža je bila razapeta; žrtva samo što nije upala u nju. Znao sam da je radoznala.
Zevajući, razmišljao sam o svojoj sledećoj vragoliji. Da li da zavedem rabinovu
kćerku? Da lišim mladoženju muškosti? Da zapušim dimnjak sinagoge? Vino što se pije subotom da pretvorim u sirće? Da zamršen pramen kose utrapim nekoj devici? Da se uvučem u ovnujski rog o prazniku Roš-hašani? Ili, možda, da nateram kantora da neskladno zapeva? Đavolan uvek ima šta da radi, naročito u danima posta i oprosta kada podrhtavaju čak i ribe u vodi. I upravo kada sam sanjario o Mesečevom soku i semenu ćurana, uđe - ona. Tražila me pogledom, ali nije mogla da me vidi. Stajala je ispred ogledala, ali ja joj se ne otkrih.
         „Mora da sam sve samo uobrazila”, promrmlja ona. „Mora da su to bile

sanjarije!”
        Ona skide spavaćicu i osta pred ogledalom - naga. Znao sam da joj je muž u
gradu i da su proteklu noć proveli zajedno, iako se Zirel nije podvrgla ritualnom
kupanju. Ali, kako u Talmudu stoji, žena će radije da se zadovolji jednom mericom razvrata nego sa deset merica čednosti. Nedostajao sam Zireli, kćeri Rojze Glik, i oči joj behu tužne. Moja je, moja, pomislih. Anđeo smrti, sa palicom u ruci bio j spreman; jedan revnosni mali đavo dao se na posao da Zireli pripremi kotao u paklu; neki grešnik, unapređen u ložača, već je skupljao drva za potpalu. Sve je bilo spremno - nanosi snega i užareno ugljevlje, kuka za njen jezik i mala klešta za njene grudi, miševi koji će joj grickati jetru i crvi koji će joj oglodati bešiku. Moja čarobna ženica, međutim, ništa nije naslućivala. Dirnula je svoju levu dojku, a zatim desnu. Osmotrila je svoj trbuh, ispitivački okrznula očima bedra, pomno se zagledala u nožne prstiće. Da li da se odluči za knjigu, doterivanje noktiju ili da pročešlja kosu? Suprug joj beše doneo mirise iz Lenčica, pa se namirisala ružinom vodicom i karanfilom. Od muža je dobila na dar i ogrlicu od korala koja joj je sad visila oko vrata. Ali, šta bi bila Eva bez zmije? I, šta bi radio Bog da nije Lucifera? Zirel je gorela od požude kao neka
bludnica, mamila me svojim očima. Drhtavim usnama, ona izgovori bajalicu

Oštar vetar briše
po uskim sokacima
hitra crna mačko
nadomak mi dođi.

Snažan je lav,
beslovesna riba:
izroni iz tišine,
tvoj te zalogaj čeka.

        U trenutku kada je izustila poslednju reč, stvorih se pred njom. Lice joj se
ozari.
       „Tu si, dakle.”
       „Bio sam odsutan,” odgovorih, „ali sam se vratio.”
       „Gde si bio?”
        „U zemlji Nedođiji. Kod Rabe, u dvorcu raskalašnih žena, u vrtu zlatnih ptica, kraj Asmodejevog zamka.”
        „Tako daleko?”
        „Ako mi ne veruješ, biseru moj, pođi sa mnom. Sedni mi na leđa, drži se za
moje rogove, a ja ću raširiti krila i poletećemo zajedno iznad planinskih visova.”
       „Ali, ja sam potpuno naga.”
       „Tamo niko nije odeven!”
       „Moj muž neće znati gde se nalazim.”
       „Pravovremeno će saznati.”
       „Koliko traje putovanje?”
       „Nepunu sekundu.”
       „Kada ćemo se vratiti?”
      „Ko tamo ode ne želi da se vrati.”
       „Šta ću ja tamo raditi?”
        „Sedećeš u Asmodejevom krilu i upletati mu bradu u vitice. Grickaćeš badem i  piti blago pivo; uveče ćeš plesati pred njim. Oko nožnih članaka vezaće ti zvončiće, i đavoli će se vrteti ukrug s tobom.”
        „A posle toga?”
         „Ako moj gospodar bude zadovoljan tobom, bićeš njegova. Ako mu se ne
dopadneš - pripašćeš nekom od njegovih miljenika.”
       „A ujutru?”
       „Tamo nema jutra.”
       „Hoćeš li ti ostati kraj mene?”
       „Možda ću, zahvaljujući tebi, dobiti neku koščicu da oližem.”
       „Jadni mali đavolčiću, žalim te, ali ne mogu da pođem s tobom. Imam muža i oca. Imam zlata i srebra, haljine i skupocena krzna. Potpetice mojih cipela najviše su u Krašniku.”
       „Dobro, onda zbogom!”
        „Ne žuri tako. Šta mi valja činiti?”
        „Znači, opametila si se! Umesi testo od najboljeg brašna; dodaj mu meda,
menstrualne krvi, jedno jaje sa zametkom, trunku svinjske masti, naprstak šerbeta i jednu čašu obrednog vina. Potpali vatru na dan sabata i ispeci tu smešu na užarenom ugljevlju. Zatim pozovi muža u svoj krevet i nagovori ga da pojede kolač koji si ispekla. Budi ga lažima i uspavljuj bogohulnim nastranostima. A kad on zahrče, odseci mu pola brade i jedan zuluf kraj uha, ukradi mu zlato i novac, spali zelenaške priznanice i pocepaj vašu venčanicu. Posle toga, baci svoj nakit pod prozor kasapina koji prodaje svinjetinu - to će mi biti veridbeni dar. Pre nego što napustiš kuću, baci svoj molitvenik u smeće i pljuni na posvećeni svitak u mezuzi, tačno na ono mesto gde je ispisana reč šadaj. A onda, dođi odmah do mene. Odneću te na svojim krilima iz Krašnika u pustinju. Letećemo iznad polja prekrivenih otrovnim gljivama, iznad šuma u kojima žive vukodlaci, nad ruševinama Sodome u kojima su zmije učitelji, hijene pevači, vrane propovednici, a novac namenjen u dobrotvorne svrhe poveren lopovima na čuvanje. Tamo se grdoba smatra lepotom, a sve što je naopako ceni kao
pravo; mučenja predstavljaju zabavu, a podrugivanje vrhunac zanosa. Ali, požuri, jer je naša večnost kratkotrajna.
       „Strah me je, đavolčiću, plašim se.”
      „Svako ko krene s nama, boji se.”
Htela je da produži sa zapitkivanjima, da me uhvati u nekoj protivrečnosti, ali
ja utekoh. Ona priljubi usne na ogledalo, ali mi dotače samo krajičak repa.

III 

     Otac je lio suze; muž čupao kose; služavke su tragale za njom u šupi za drva i

u podrumu; njena svekrva je džarala lopatom po dimnjaku; kočijaši i mesari pretražiše šumu. Noću su paljene buktinje, a na sve strane odjekivali su povici tragača: „Zirel, gde si? Zirel! Zirel!” Neki pomisliše da je pobegla u manastir, ali se opat kleo na raspeće da nije tamo. Poslaše po nekog čudotvorca, a zatim po jednu vračaru, neku staru hrišćanku koja je lila figure od voska i, najzad, dozvaše jednog čoveka koji je uz pomoć crnog ogledala otkrivao trag mrtvih i nestalih osoba, a neki seljak posudi hajkačima svoje lovačke pse. Ali, kad se ja jednom dočepam plena, niko mi ga više ne ote! Raširih svoja krila i mi poletesmo. Zirel me je zapitkivala, ali joj ja nisam odgovarao. Kad smo stigli u Sodomu, kružio sam neko vreme iznad Lotove žene kojoj tri bika lizahu nos. Lot je, pijan kao i uvek, ležao u jednom podrumu sa svojim kćerima.

          U dolini senki, znanoj kao zemaljski život, sve podleže promenama. Ali, u

našem svetu vreme stoji! Adam je još uvek nag, a Evu, obuzetu požudom, zmija još uvek navodi na greh. Kain ubija Avelja, buva se pari sa slonom, potop se spušta s neba, Jevreji mese ilovaču u Egiptu, Jov još uvek češe svoje ranama prekriveno telo. On će se češati sve do kraja svih vremena, ali neće naći smirenje.

         Zirel htede da mi nešto kaže, ali ja zalepršah krilima i nestadoh. Svoj sam

zadatak obavio. Sklupčao sam se kao neki slepi miš i upirao obnevidele oči u jednu strmu liticu. Zemlja je bila smeđa, a nebo žuto, đavoli su stajali u krugu mašući repovima. Dve kornjače su se parile pripijene u čvrstom zagrljaju, a jedan muški kamen objahao je ženski kamen. Pojaviše se Šabriri i Bariri. Šabriri je uzeo lik nekog viteza; nosio je zašiljenu kacigu i krivi mač; imao je guščije noge i kozju bradicu. Na njušku je stavio naočari, a govorio je nemačkim narečjem. Bariri je bio majmun, papagaj, pacov i slepi miš, sve to u jednom biću. Šabriri se duboko pokloni i poče da peva kao šaljivdžija na svadbama:

Egodbe, regodbe,

evo nagodbe.

Veverica sa sela

po imenu Zirela

ne htede u kavezu da ostane,

opredelila se da bludniči

u carstvu satane.

      On htede da je stegne u naručje, kad Bariri dreknu: „Ne dozvoli mu da te

dotakne. On ima kraste po glavi i rane po nogama, a lišen je onog čega su žene željne. Izigrava velikog ljubavnika, ali je i uštrojeni petao veći ljubavnik od njega. I otac mu je bio takav, a takav mu je bio i deda. Odaberi mene za ljubavnika. Ja sam unuk Velikog Lažova. Osim toga, bogat sam i iz dobre porodice. Moja baba je bila dvorska dama Naamove kćeri Mahlat. Mojoj majci beše ukazana čast da Asmodeju pere noge. Moj otac, neka večno boravi u paklu, nosio je Sataninu burmuticu.”

       Šabriri i Bariri dograbiše Zirel za kosu i svaki put kad bi je potegli, iščupali bi joj po jedan pramen. Zirel tada shvati kako stoje stvari i vrisnu: „Milost, milost!”

      „Šta su nam to doveli?” upita Ketev Mariri. „Jednu koketu iz Krašnika.”

      „Zar tamo nemaju boljih?”

      „Ne, to je najbolje što imaju.”

      „Ko ju je dovukao ovamo?”

      „Jedan đavolan.”

      „Počnimo!”

      „U pomoć, u pomoć”, zapomagala je Zirel.

      „Obesite je”, povika Jarost, sin Srdžbe. „Ovde ne pomažu jadikovke. Vreme i

promene ostali su za tobom; učini ono što ti se naredi. Ti nisi ni mlada, ni stara.”

       Zirel poče da kuka. Njeno jadikovanje probudi Lilitu iz sna. Ona gurnu u

stranu Asmodejevu bradu i promoli glavu iz pećine, a svaka njena vlas uvijala se kao  zmija.

      „Šta je s tom kučkom?” upita. „Zašto vrišti?”

       „Upravo je obrađuju!”

       „Zar tako mlačno? Zabiberite još malo.”

       „I skinite joj salo.”

     Ta zabava traje već hiljadu godina, ali crnoj družini nikad dosta. Svaki đavo

obavlja svoju dužnost, a svaki đavolan svoje vragolije. Oni čupaju i kidaju, ujedaju i štipaju. Ali, đavoli muškog roda nisu tako zli; žene-đavolice su te koje najviše uživaju, naređujući: „Skini penu sa kipuće čorbe golim rukama! Upleti vitice ne služeći se prstima! Operi rublje ne koristeći vodu! Upecaj ribu u vrelom pesku! Ostani kod kuće, a pritom hodaj ulicama! Okupaj se, ali da se ne pokvasiš. Ulupaj maslac iz kamena! Razbij krčag, a da na proliješ vino!” Za to vreme čestite žene toroču u raju, a bogobojažljivi muškarci sede na zlatnim stolicama, kljukajući se Levijatanovim mesom i hvališu se počinjenim dobrim delima.

          Ima li Boga? Da li je on milosrdan? Hoće li Zirel ikad naći spasenje? Ili je ona ovaploćenje biblijske zmije koja se odiskona slizala sa zlom? Otkud znam? Ja sam još uvek samo đavo nižeg reda. Đavolani retko kad napreduju. U međuvremenu, generacije se rađaju i umiru, Zirel smenjuju Zirele u mirijadi odraza - u bezbroj ogledala.

Issac Bashevis Singer, Gimpel luda

Ja sam Gimpel, luda. Ne mislim ja o sebi da sam luda, naprotiv. Ali, ljudi me ovako zovu. Nazvali su me tako dok sam još išao u školu. Imao sam, sve u svemu, sedam imena: blesavko, magarac, budala, tupavko, glupan, zvekan i luda. Ovaj mi je poslednji nadimak ostao. A u čemu se ogledala moja ludost! "Mene je bilo lako nasamariti. Rekli bi mi: "Gimpele, znaš li da se rabinova žena porađam?" Ja bih onda izostao iz škole. Posle se pokazalo da je to bila laž. A otkud sam ja to mogao znati! Ona nije imala veliki stomak. Ali ja nikad nisam gledao u njen stomak. Zar sam zbog toga bio luda! Derani su se smejali i cerekali, lupali nogama, igrali i pevali molitvu za laku noć. A umesto grožđica, koje se dele kada se neka žena porađa, oni su mi strpali u ruku kozje brabonjke. Nisam ja bio neka slabotinja. -Kad bih ja nekome opalio šamar, taj bi odleteo sve do -Krakova. Ali, po svojoj prirodi zaista nisam kavgadžija.Stoga uvek kažem u sebi: neka ih. A ljudi to zloupotrebljavaju.

      Vraćao sam se iz škole i čuo kako neki pas laje. Ja se ne bojim pasa, ali, naravno, ne volim ni da se nosim s njima. Mogao bi neki od njih da bude besan, i ako me taj ujede, onda nema tog Tatarina koji bi bio kadar da me spase. Zbog toga uhvatim maglu. Ali, onda sam pogledao oko sebe i video da su se svi na pijaci iskrivili od smeha. Psu nigde ni traga ni glasa: bio je to Volf- Lajb, lopov. Otkud sam mogao da znam da je to on. Zvučalo je baš kao da zavija kučka.
     
     Kada su obešenjaci i šereti videli da je mene lako namagarčiti, svaki od njih hteo je da oproba kakve će biti sreće sa mnom. "Gimpele, car dolazi u Frampol;  Gimpele, u Turbinu se Mesec srušio s neba;  Gimpele, mala Hodel Četvorodel našla je blago iza javnog kupatila.'" A ja sam, kao kakav Golem, verovao svakome. Pre svega, sve je moguće, kao što je zapisano u "Izrekama otaca", samo sam zaboravio kako.
   
     Drugo, morao sam da poverujem, jer bi me inače skolila sva varošica. Ako bih se ikad usudio da kažem: " Vi se to šegačite sa mnom" , bilo bi nevolje. Ljudi bi se naljutili: " Kako to misliš? Hoćeš li da kažeš da smo svi mi lažovi!"  Šta sam mogao da činim? Verovao sam im i nadam se da sam im pričinjavao bar malo zadovoljstva.

     Bio sam siroče. Moj deda, koji me je podigao, bio je već jednom nogom ugrobu. Stoga su me smestili kod nekog pekara, a šta sam sve tamo morao da izdržim! Svaka žena ili devojka koja bi u pekaru donela činiju rezanaca, podvalila bi mi bar jedanput: "Gimpele, održava se vašar na nebu; Gimpele, rabin je u sedmom mesecu otelio tele; Gimpele, krava je preletela preko krova i snela mesingana jaja." Jednom jedošao neki polaznik talmudskog učilišta da kupi kiflu i rekao: "Dok ti, Gimpele, ovde stojiš, stružući pekarskom lopatom, stigao je "Mesija.! Mrtvi su vaskrsnuli." - "Kako to?" rekoh ja. "Nisam čuo zov ovnujskog roga!" A on reče: "Jesi li gluv!'" I svi počeše da viču: "Mi smo čuli rog, čuli smo ga svi!" Onda uđe Rice, voskarka, i viknu svojim promuklim glasom: "Gimpele, tvoj otac i tvoja mati su ustali iz groba. Oni te traže.

     Iskreno, rečeno, znao sam vrlo dobro da se ništa slično nije dogodilo, ali, svejedno, navukao sam svoj vuneni prsluk i izišao napolje. Svi su o tome govorili, dakle, možda se stvarno nešto dogodilo. I šta me je koštalo da pogledam! Ali, napolju me je dočekalo podrugljivo podržavanje mijaukanja! Ja sam se tada zarekao da nikom ništa više neću poverovati. No, ni to ništa nije vredelo. Ljudi bi me nekad toliko zbunili, da više nisam razlikovao crno od beloga.
       Otišao sam rabinu da mi da neki savet. On mi reče: "Pisano je: bolje je biti luda vascelog života nego biti zao makar i jedan čas. Nisi ti luda. Oni su lude. Jer, onaj ko postidi svog bližnjeg, nikad neće ući u raj." Pa ipak, sama rabinova kći me je namagarčila. Dok sam ja izlazio od rabina, ona me upita: "Jesi li poljubio zid!" -"Nisam', rekoh, "a zašto!' Ona odgovori: "Zakon to traži. Posle svake posete morašt o da učiniš." Dobro, od toga bar nije moglo da bude nikakve štete. No, ona prasnu usme. Bila je to dobra šala. što, povukla me je za nos.

       Hteo sam da odem da bih živeo u nekom drugom mestu, ali onda su svi navalili na mene da me ožene, i toliko su mi bili za petama, da su mi maltene pocepali peševe kaputa. Govorili su mi i govorili, sve dok mi voda nije ušla u uši. Ta izabranica nije bila nikakva čedna devojka, ali oni su me ubeđivali da je još netaknuta devica. Hramala je, a oni su tvrdili da ona, zbog svoje stidljivosti, namerno tako hoda. Imala je kopile, a meni su rekli da je to njen mali brat. Vikao sam: „Vi uzalud traćite vreme. Nikad se ja neću oženiti tom bludnicom.” Ali, oni rekoše, negodujući: „Kako to govoriš? Zar te nije stid? Mogli bismo da te odvedemo rabinu, pa da te on kazni zbog toga što je klevetaš.” Onda sam video da neću tako lako moći da im umaknem i pomislio sam: ti su me baš uzeli na nišan. Ali, kad se oženim, ja ću, kao muž, biti i gospodar u kući, i ako ona pristane, složiću se i ja. Osim toga, čovek ne može kroz život da prođe bez povreda, pa ne treba to ni da očekuje.

        Pošao sam u njenu potleušicu, koja je bila podignuta na pesku, a čitava rulja išla je za mnom, vičući i potcikujući uglas. Kao da su pošli u hajku na medveda. Kada smo stigli do bunara, oni se zaustaviše. Plašili su se da imaju bilo kakva posla sa Elkom. Ta bi kloparala ustima, kao da su joj se razglavila, a imala je i oštar jezik. Ušao sam u kuću. Konopci su bili razapeti od zida do zida, i na njima se sušilo rublje. Ona je stajala bosa pored korita, prostirući što je oprala. Bila je obučena u iznošenu polovnu haljinu od pliša. Kosu upletenu u kike bila je podigla i obavila oko glave.
Gotovo da mi je stao dah od zagušljivog zadaha.

        Ona je očigledno znala ko sam. Pogledala me je i rekla: „Vidi ko je ovde. Došao je, gnjavator. Uzmi sebi stolicu.”

      Rekao sam joj sve. Ništa nisam prećutao. „Reci mi istinu”, rekoh, „jesi li ti stvarno devica i je li taj zlosrećni Jehiel zaista tvoj mali brat? Nemoj da me obmanjuješ, jer ja sam siroče.”

      „Siroče sam i ja”, odgovori ona, „i ko god bude pokušao da te povuče za nos, neka mu se i samome nos uvrne. Ali, neka oni ne misle da mene mogu da iskoriste. Ja tražim miraz od pedeset guldena a osim toga neka sakupe dobrovoljne priloge. Ako neće, neka me poljube znaš-već-gde.” Ta nije imala dlake na jeziku. Ja rekoh: „Mlada, a ne mladoženja donosi miraz.” Ona odseče: „Nemoj ti da se cenkaš sa mnom. Reci ili da ili ne, pa se vrati odakle si došao.”

      Ja pomislih: od tog testa neće biti hleba. Ali, naša varošica nije siromašna. Pristali su na sve i započeli pripreme za venčanje. Dogodilo se da je u to vreme baš harala zaraza srdobolje. Venčanje je održano pred kapijom groblja, blizu kolibe u kojoj se peru mrtvaci. Muškarci se ponapijaše. Dok su sastavljali bračni ugovor, čuo sam uvaženog pobožnog rabina kako pita: „Da li je nevesta udovica ili razvedena?” A žena podvornika u sinagogi odgovori u njeno ime: „I udovica, i razvedena.” Meni se smrklo pred očima. Ali, šta sam mogao da učinim, nisam valjda mogao da pobegnem ispod venčanog baldahina?

      Na svadbi se pevalo i igralo. Jedna baka igrala je naspram mene, grleći subotnju pletenicu od belog brašna. Ceremonijalmajstor je održao zdravicu u spomen na nevestine roditelje. Đaci su se nabacivali čičkom kao na dan posta Tišabeav. Posle propovedi predato nam je mnoštvo poklona: daska za rezance, naćve, kofa, metle, kutlače i još čitava gomila predmeta za domaćinstvo. Onda sam podigao pogled i ugledao dva snažna momka kako nose kolevku. „Šta će nam ovo?” upitah. A oni rekoše: „Ne muči time svoj mozak. To je u redu, zatrebaće vam.” Tada sam shvatio da sam ponovo nasamaren. Ali, ako posmatrate stvari sa druge strane, šta sam imao da izgubim? Pomislio sam: sačekaću da vidim šta će se od toga izleći. Nije valjda ćela varošica sišla s uma.

II 

       Noću sam se približio postelji svoje žene, ali mi ona ne dade da joj priđem. „E, pa slušaj, zar su nas zato venčali?” rekoh. „Dobila sam mesečno pranje”, reče ona. „Ali, juče su te vodili u ritualno kupatilo; tamo se, koliko ja znam, ide posle toga.” „Danas nije juče”, reče ona, „a juče nije danas. Možeš da se kupiš ako ti nije pravo.” Ukratko, ja sam čekao.
       Nepuna četiri meseca kasnije nju su spopali trudovi. Stanovnici varošice smejali su se držeći ruku pred ustima. Ali, šta sam ja tu mogao? Imala je neizdržljive bolove, i noktima je grebla zidove. „Gimpele”, vikala je, „sa mnom je svršeno, ja odlazim. Oprosti mi!” Kuća je bila puna žena. One su u sudovima prokuvavale vodu.
         Krici su se dizali do neba.
        Sud je bio red poći u sinagogu i više puta čitati psalme, a ja sam to i učinio.
Stanovnicima varošice se ovo dopalo. Stajao sam u jednom uglu, recitujući psalme i izgovarajući molitve a oni su, gledajući me, vrteli glavom. „Moli se, moli!” govorili su mi. „Od molitve još nijedna žena nije zatrudnela.” Jedan od opštinara prineo mi je slamku ustima i rekao: „Evo slame za goveda.” Pa i nije mnogo pogrešio, tako mi boga!
         Ona je rodila sina. Onda je u petak, u sinagogi, podvornik stao ispred svete škrinje i, udarivši po stolu na kojem se čita iz svitka Tore, objavio: „Imućni reb Gimpel poziva opštinare na gozbu u čast rođenja sina.” Čitavim hramom orio se smeh. Lice mi je bilo kao žeravica. Ali, šta sam ja tu mogao? Moja je bila dužnost da priredim svečanost i da se pobrinem za obred obrezivanja.
Došlo nam je pola varošice. Da je bila samo jedna ljudska duša više, ne bi imala gde da se udene. Žene su donele naut sa biberom, a imali smo i bačvu piva, iz krčme. Jeo sam i pio koliko i svi ostali, i svi su mi čestitali. Onda je obavljeno obrezivanje, i ja sam dečaku dao ime svog oca, počivao u miru. Kada su svi otišli i ja ostao sam sa svojom ženom, ona promoli glavu kroz zavese na krevetu i pozva me k sebi.

      „Gimpele”, reče ona, „zašto ćutiš? Zar su ti sve lađe potonule?”
     
„A šta da kažem?” odgovorih. „Lepu si mi stvar priredila! Kad bi moja majka znala, umrla bi po drugi put.”
     
„Jesi li poludeo, šta ti je?”

     „Kako možeš da praviš budalu od onoga koji bi trebalo da bude gospodar i glava porodice?”

      „Šta je to s tobom?” reče ona. „Šta si to uobrazio i uvrteo sebi u glavu?”

       Video sam da moram da govorim otvoreno i bez uvijanja. „Misliš li tako da iskoristiš čoveka koji je ostao siroče?” rekoh. „Rodila si kopile.”

        „Isteraj tu glupost sebi iz glave. Dete je tvoje.”

         „Kako može da bude moje?” upitah ljutito. „Rođeno je sedamnaest sedmica posle našeg venčanja.”

       Onda mi ona reče da je dete rođeno kao nedonošče. „Da nije, ipak, suviše rano rođeno?” primetih ja. Ona odgovori da je imala baku koja nimalo duže nije nosila dete, baku kojoj je ona slična kao jaje jajetu. Klela se da je to istina, izgovarajući takve zakletve, koje bi bile dovoljne da poverujete kakvom seljaku kada tvrdi pazar na vašaru. Iskreno rečeno, ja joj nisam poverovao; ali kada sam sutradan o tome razgovarao sa učiteljem, on mi je rekao da se ista stvar dogodila Adamu i Evi. Bilo ih je dvoje kada su se spustili na svoj ležaj, a četvoro kada su ustali.

       „Nema te žene na svetu koja ne potiče od pramajke Eve”, zaključi on.

         Tako je to bilo; ljudi, su nalazili razloge kojima bi me ućutkali. Ali, ko bi stvarno znao kako te stvari stoje?

         Počeo sam da zaboravljam svoju nevolju. Ludo sam voleo dete, a i ono je volelo mene. Čim bi me ugledalo, mahalo bi svojim ručicama i tražilo da ga uzmem u ruke, a kada bi imalo grčeve, ja sam jedini mogao da ga smirim. Kupio sam mu koštani prstenčić koji deca grizu kada im niču zubi i malu zlaćanu kapicu. Kad bi ga neko urekao, morao sam ja da jurim i da mu nalazim amajliju protiv uroka. Radio sam kao stoka. Znate već kako se troškovi povećavaju kad imate malo dete u kući. Neću da vas lažem; a istini za volju, i Elka mi je bila draga. Ona me je psovala i proklinjala, ali ja sam želeo da uvek bude kraj mene. Kakvu je ta imala snagu! Bilo je dovoljno da vas pogleda, pa da vam reč zapne u grlu. A tek bujice njenih reči! Pušile su se od katrana i sumpora, a ipak su imale svoju draž. Obožavao sam svaku njenu reč. Iako mi je zadavala rane koje su krvarile.
       
       Uveče bih joj donosio po jedan beli i jedan crni hleb i pletenice sa makom koje sam sam pekao. Krao sam zbog nje i odnosio sve čega god sam mogao da se dočepam: makarone, grožđice, bademe, kolače. Nadam se da će mi biti oprošteno što sam uzimao i iz lonaca sa subotnjim obedima koje su žene donosile da se podgreju u pekarskoj peći. Vadio sam iz njih pokoji zalogaj mesa, parče pudinga, kokošiju nogu ili glavu, malo škembića, sve što sam mogao na brzinu da štrbnem. Ona je to jela, zaoblila se i prolepšala.

      Ja sam tokom čitave sedmice morao da spavam izvan kuće, u pekari. Petkom uveče, kada sam dolazio kući, ona bi uvek imala neki izgovor. Mučila ju je gorušica ili je imala probade sa strane, ili štucavicu, ili glavobolju. Znate već kako se žene izgovaraju. Zagorčavala mi je život. Nije mi bilo lako. Da stvar bude još gora, taj njen mali brat, kopilan, bio je već poveliki. On me je udarao, a kad bih ja hteo da mu vratim, ona bi pustila jezik i tako bi gadno proklinjala, da bi mi zelena izmaglica došla na oči. Deset puta dnevno pretila mi je da će se razvesti od mene. Neko drugi na mom mestu bio bi se jednostavno pokupio i izgubio. Ali, ja sam od onih koji trpe i ćute. A šta bih drugo? Bog je čoveku dao pleća, a dao mu je i terete da ih nosi.

       Jedne noći u pekari se dogodila nesreća: peć je napukla i umalo da izbije požar. Preostajalo nam je jedino da pođemo svako svojoj kući, pa sam to učinio i ja. Pomislio sam: bar da jednom osetim zadovoljstvo da i radnim danom spavam u krevetu. Nisam hteo da probudim usnulo detence, pa sam na prstima ušao u kuću. Dok sam ulazio, činilo mi se da to što čujem nije obično hrkanje nego kao da je udvostručeno, jedno jedva čujno, a drugo slično krkljanju, kao kad kolju vola. To mi se nije dopadalo. Baš mi se nimalo nije dopadalo. Pošao sam do kreveta i, odjednom, sve se okrenulo oko mene. Pokraj Elke ležala je muška prilika. Neko drugi na mom mestu napravio bi gužvu i tako se razgoropadio da bi svu varošicu digao na noge, ali ja sam pomislio da bih time mogao da probudim dete. To majušno stvorenje - zašto da uplašim ovo ptiče, pomislio sam. I tako, vratio sam se u pekaru i ispružio na džaku brašna, ali sve do jutra nisam mogao oka da sklopim. Tresao sam se kao u malaričnoj groznici. „Dosta sam dugo bio magarac”, rekoh sebi. „Neće Gimpel da nosi samar čitavog života. Neka je Gimpel luda, ali njegova ludost ipak ima svoje granice.”

        Ujutro pođoh ponovo rabinu po savet, što je izazvalo komešanje u varošici. Odmah su poslali i opštinskog poslužitelja po Elku. Ona dođe, sa detetom na rukama. I, šta mislite da je učinila? Poricala je, poricala sve - od početka do kraja. „Taj nije pri čistoj svesti. Nemam ja veze sa njegovim opsenama i priviđenjima.” Vikali su na nju, opominjali je, lupali po stolu, ali ona je ostajala pri svom: tvrdila je da je optužba lažna.

       Kasapi i trgovci konjima bili su na njenoj strani. Jedan od momaka iz klanice prišao mi je i rekao: „Mi te držimo na oku, nama nećeš izmaći.” Uto je dete počelo da se stiska i uneredilo se. U rabinovoj sudnici nalazila se sveta škrinja, i pošto je takav čin bio nedopustiv, poslali su Elku kući.

    „A šta ja da učinim?” upitah rabina.
 
     „Moraš odmah od nje da se razvedeš.”
 
     „A šta ako ona odbije?” upitah.

      „Moraš joj poslati spise o razvodu braka. To je sve što ti treba da učiniš.”

Ja rekoh zatim: „Razumeo sam. Dozvolite mi da o tome razmislim.”
         „Nema tu šta da se razmišlja. Ti ne smeš da ostaneš s njom pod istim krovom.”
        „A ako se zaželim deteta?” upitah.

      „Pusti tu bludnicu da ide i neka vodi sa sobom svoju kopilad.”

    Presuda je, dakle, glasila da ne smem da prekoračim njen prag - nikad više, dokle god budem živ.

      Danju se zbog toga i nisam toliko sekirao. Smatrao sam: to se moralo dogoditi, čir je morao da prsne. Ali, noću, dok bih ležao na džakovima, bio sam ispunjen gorčinom. Čeznuo sam za njom i za detetom. Želeo sam da budem gnevan, ali u tome i jeste moja nesreća što ne mogu stvarno da se razgnevim. Na prvom mestu - tako sam razmišljao - čovek mora nekad i da pogreši. Nema toga koji u svom životu nije činio i greške. Verovatno ju je taj momak koji je bio s njom zaveo i dao joj poklone i bog zna šta još, i tako je obrlatio. Ali pošto ona to poriče, možda mi se sve ovo samo priviđalo? Priviđenja se zaista pojavljuju. Desi se da vidiš kakvu priliku, nekog čovečuljka ili štogod slično, a kada se približiš, tamo nema ničega. A ako je tako, to onda znači da joj činim nepravdu. I kada sam u svom razmišljanju stigao dotle, zaplakao sam. Tako sam jecao, da su suze pokvasile brašno u džaku na kome sam ležao. Ujutro sam otišao rabinu i rekao mu da sam pogrešio. Rabin je nastavio da nešto piše guščijim perom i rekao da će on, ako je to tako, morati iznova da prouči čitavu stvar. A sve dotle neću smeti ni da se približim svojoj ženi, ali mi je dozvolio da joj po nekome šaljem hleb i novac.

III 

       Potrajalo je devet meseci dok su se svi rabini složili. Pisma su putovala u jednom i u drugom pravcu. Ranije nisam znao da je za odlučivanje o takvoj stvari potrebna tolika učenost.

      Elka je u međuvremenu rodila još jedno dete, ovoga puta to je bila devojčica. U subotu sam pošao u sinagogu i blagoslovio novorođenče. Pozvali su me ka Tori, i ja sam detetu dao ime moje tašte - počivala u miru. Mangupi i bukači iz varošice koji su dolazili u pekaru sprdali su se sa mnom. Ceo se Frampol naslađivao mojom mukom i nevoljom. Ja sam ipak bio odlučio da i ubuduće verujem što mi se govori. Jer, kakva je korist od neverovanja? Ako danas ne poveruješ svojoj ženi, sutra možda nećeš verovati ni u postojanje samoga Boga.

      Po jednome kalfi, koji je živeo u susedstvu, slao sam joj svakog dana po jedan raženi ili pšenični hleb ili komad torte, zemičke, đevreke ili, ako bi mi se pružila prilika, malo pudinga, medenih kolača ili svadbene štrudle sve što bi mi došlo pod ruku. Taj je kalfa bio dobričina i često bi dodao nešto još i sa svoje strane. Ranije me je povazdan nervirao vukući me za nos ili muvajući me u rebra, ali otkako je počeo da zalazi u moju kuću, postao je ljubazan i prijateljski raspoložen. „Ej ti, Gimpelu”, rekao mi je, „imaš vrlo pristojnu ženicu i dva mila deteta. Uopšte ih ne zaslužuješ.”

„Ali, ljudi svašta govore o njoj”, rekoh.

„E, pa ti imaju dug jezik, i šta će s njim nego da brbljaju. To neka te brine koliko i lanjski sneg.”

         Jednog dana rabin je poslao po mene i rekao mi: „Jesi li siguran, Gimpele, da si onda bio u zabludi u pogledu tvoje žene?”

„Siguran sam”, rekoh.
„Ali, pazi, ti si to sam video.

„Mora da je bila neka senka”, rekoh.

„Senka čega?”

„Verovatno senka jedne grede.”

„Možeš, onda, da ideš kući. Duguješ zahvalnost rabinu iz Janova. On je našao neku, ne baš jasnu, napomenu kod Majmonidesa koja govori tebi u prilog.”

Zgrabio sam rabinovu ruku i poljubio.

       Hteo sam odmah da odjurim kući. Nije mala stvar za čoveka da tako dugo bude odvojen od žene i dece. Onda sam razmislio i zaključio da će biti bolje da se sad vratim na posao, a da uveče pođem kući. Nisam nikome ništa rekao, iako mi je u srcu bilo kao da je veliki praznik. Žene su me zadirkivale i ismevale kao što su to i inače svakodnevno činile, ali ja sam u sebi mislio: samo vi baljezgajte. Istina je izišla na videlo kao što ulje ispliva na površinu vode. Kad Majmonides kaže šta je pravo, onda je to tako!

        Noću, pošto sam pokrio testo i ostavio ga da naraste, uzeo sam svoj deo hleba i džakče brašna i krenuo kući. Bio je pun mesec i zvezde su svetlucale, da ti se strah uvuče u dušu. Žurio sam putem, a ispred mene je jurila neka duga senka. Bila je zima i sneg je sve zavejao. Bio bih rado zapevao ali je bilo kasno, pa nisam želeo da probudim domaćine. Onda sam osetio želju da zviždim, ali sam se setio da noću ne valja zviždati, jer se time mame demoni. Zato sam ćutao i išao što sam brže mogao

       Psi iz dvorišta hrišćanskih kuća lajali su na mene dok sam prolazio, ali ja sam pomislio: „Kevćite samo dok vam zubi ne poispadaju! Šta ste vi? Samo psi, a ja sam čovek, muž jedne valjane žene i otac napredne dece.”

         Dok sam se približavao kući, srce mi je lupalo kao u kakvog lopova. Nisam osećao strah, ali mi je srce udaralo: bum-bum! E, sad nije bilo vraćanja. Mirno sam podigao zasun na vratima i ušao u kuću. Elka je spavala. Pogledao sam na kolevku odojčeta. Kapci na prozorima bili su zatvoreni, ali mesečina se probijala kroz pukotine. Ugledao sam lice novorođenog deteta i zavoleo ga istog trenutka čim sam ga spazio - sve do najsitnije njegove koščice.

           Onda sam se približio krevetu. I šta sam video: kalfa je ležao pored Elke. Mesec se odjednom pomračio. Bio je mrkli mrak, i ja sam zadrhtao. Zubi su mi cvokotali. Hleb mi ispade iz ruku, moja žena se probudi i reče: „Ah, ko je to?”

Ja promucah: „To sam ja.”

„Gimpel?”, upita ona. „Otkud ti? Mislila sam da su ti zabranili...”

„Rabin mi je dozvolio”, odvratih, tresući se kao u groznici.

         „Slušaj, Gimpele”, reče ona, „iziđi u šupu i vidi da li je koza zdrava. Čini mi se da je odskora bolesna.” Bio sam zaboravio da kažem da smo imali kozu. Kada sam čuo da poboleva, izašao sam u dvorište. Ta je koza bila dobar mali stvor. Bila mi je draga maltene kao da je ljudsko stvorenje.

       Oklevajući, pošao sam ka šupi i otvorio vrata. Koza je stajala uspravno na nogama. Opipao sam je po celom telu, povukao je za rogove, pregledao joj vimena i nisam došao do zaključka da je teže obolela. Mora da se prejela kore sa drveća. „Laku noć, kozice”, rekoh. „Budi mi zdrava.” A mala životinja odgovori, oglasivši se sa „meee!”, kao da mi zahvaljuje što joj želim dobro.

Ja se vratih. Kalfa se bio izgubio.

„Gde je taj momak?”, upitah.

„Koji momak?”, odvrati moja žena.

„Što me pitaš: koji”, rekoh ja. „Pitam te za kalfu. Spavala si s njim.”

„E, pa neka se sve ono što sam sanjala ove i prošle noći obistini”, reče ona, „i neka ti proguta telo i dušu! Zao duh se ukorenio u tebi i zasenio ti vid.” Ona je vikala: „Mrski stvore! Čudovište jedno! Utvaro! Prostačino! Gubi se ili ću početi tako da vičem, da će se čitav Frampol probuditi iz sna!”

       Pre nego što sam stigao i da se pomerim, njen brat, koji je ležao iza peći,skoči na mene i udari me po potiljku. Činilo mi se da mi je slomio šiju. Imao sam osećaj da sa mnom nešto zaista nije u redu i rekoh: „Nemoj da dižeš uzbunu. Sada bi samo još trebalo da me ljudi optuže da prizivam sablasti i dibuke.” Jer, to je ona htela da kaže. „Onda niko ne bi ni taknuo hleb koji ja pečem.”
       Ukratko, ja sam je nekako smirio.
      „Dobro”, reče ona. „Sada je dosta. Lezi tamo i neka te točkovi satru.”
        Sledećeg jutra pozvao sam kalfu na stranu. „Slušaj, brate”, rekoh. „Takva i takva stvar. Šta ti na to kažeš?” On je zurio u mene kao da sam pao sa krova ili tako nešto.
       „Kunem se”, reče on, „za tebe bi bilo najbolje da pođeš nekom travaru ili vidaru. Plašim se da si malo šenuo, ali ću, pošto si ti u pitanju, o tome da ćutim.” Tako je to bilo.
Da ne dužim priču, živeo sam sa svojom ženom dvadeset godina. Rodila mi je šestoro dece, četiri kćeri, i dva sina. Događalo se svašta, ali ja to nisam ni video ni čuo. Verovao sam, i to je bilo sve. Rabin mi je nedavno rekao: „Vera je sama po sebi blagotvorna. Pisano je da dobar čovek živi od svoje vere.”

       Iznenada, moja žena se razbolela. Počelo je to kao sitnica, kao mali izraštaj na grudima. Ali, njoj očigledno nije bio suđen dug vek; godine njenog života bile su na izmaku. Potrošio sam na nju čitavo bogatstvo. Zaboravio sam da kažem da sam u to vreme imao sopstvenu pekaru i da su me u Frampolu smatrali imućnim čovekom. Vidar je dolazio svakog dana, a u čitavoj okolini nije bilo iscelitelja po koga nisam poslao. Oni odlučiše da stave pijavice, a potom da isprobaju vantuze. Pozvali su čak i lekara iz Lublina, ali bilo je već kasno. Pre nego što je umrla, pozvala me je kraj svoje postelje i rekla: „Oprosti mi, Gimpele.”

Ja rekoh: „Pa šta imam da ti oprostim? Bila si mi dobra i verna žena!”

        „Jaoj, Gimpele”, reče ona. „Bilo je ružno od mene kako sam te varala za sve vreme našeg braka. Hoću da stanem čista pred mog Tvorca i zato moram da ti kažem da deca nisu tvoja.”

     Da me je neko toljagom udario po glavi, ne bili bio toliko preneražen.

      „Pa čija su onda deca?” upitah.

       „Pojma nemam”, reče ona. „Bilo ih je toliko... ali nisu tvoja.” I još pre nego što je dovršila ove reči, glava joj klonu, pogled joj postade staklast, i sa Elkom je bilo svršeno. Na njenim beskrvnim, pobelelim usnama još je lebdeo osmeh.
        Zamišljao sam da ona to mrtva govori: „Obmanula sam Gimpela. To je bio smisao mog kratkog života.”

IV

Jedne noći - bilo je tada već prošlo vreme žalosti - dok sam sanjao na džakovima brašna, došao je sam Duh Zla i rekao mi: „Gimpele, zašto spavaš?”
„A šta drugo da radim? Neću valjda da jedem krofne?” rekoh ja. „Ceo svet te obmanjuje”, reče on, „pa bi trebalo da i ti obmaneš svet.”

„Kako mogu ja da obmanem ceo svet?” upitah ga.

On odgovori: „Možeš da nakupiš kofu mokraće, pa da svakog dana i svake noći sipaš iz nje u testo. Neka mudraci iz Frampola jedu pogan.”

„A šta ću kada budem pozvan pred sud na onome svetu?”

„Onaj svet ne postoji”, reče on. „Prodali su ti rog za sveću i ubedili te da poveruješ u šarene laže. Kakve gluposti!” „Dobro”, rekoh ja, „a ima li boga?”

„Nema ni boga”, odgovori on.

„Pa šta onda postoji?”

„Duboka kaljuga.”

       Stajao je pred mojim očima sa bradom i rogovima jarca, zubat i repat. Čuvši te reči, hteo sam da ga potegnem za rep, ali sam se skotrljao sa džakova brašna i maltene slomio jedno rebro. Onda sam morao da obavim jednu prirodnu potrebu i u prolazu video sam testo, koje je bilo naraslo i kao da mi je govorilo: „Učini to!” Ukratko, dao sam se ubediti.

      U zoru je došao moj pomoćnik. Mesili smo hleb, posuli ga kimom i stavili da se peče. Onda je pomoćnik otišao, a ja sam ostao da sedim u malom udubljenju pokraj peći, na gomili krpa. E, Gimpele, pomislih, sada si im se osvetio za svu sramotu koju su ti naneli. Napolju se caklio mraz, ali pored peći je bilo toplo. Plamen mi je grejao lice. Sagnuo sam glavu i zadremao.

      Najednom sam, u snu, ugledao Elku u mrtvačkoj haljini. Ona mi reče: „Šta si to učinio, Gimpele?”

Rekoh joj: „Sve je to tvoja greška”, i zaplakah.

„Ludo jedna! Ludo!”, reče ona. „Pa zar je zbog toga što sam ja lagala, sve lažno? Ja nikad nikoga nisam prevarila do samu sebe. za sve to ja sad plaćam,Gimpele. Ovde ništa ne opraštaju.”
      Pogledao sam u njeno lice. Bilo je crno; prenuo sam se, probudio i ostao da sedim kao da sam omutavio. Osećao sam da sad sve visi o koncu. Bio je dovoljan jedan pogrešan korak, pa da izgubim večni život. Ali, Bog mi je pritekao u pomoć. Dohvatio sam pekarsku lopatu i izvadio hlebove, odneo ih u dvorište i stao da kopam jamu u smrznutoj zemlji.
     Moj pomoćnik se vratio dok sam ja to radio. „Šta to radite, gazda?”, reče i preblede kao mrtvac.

„Znam ja šta radim”, rekoh i zatrpah sve hlebove pred njegovim očima.

Onda se vratih kući, uzeh sa skrovitog mosta svoju ušteđevinu i podelih je deci. „Video sam noćas vašu majku”, rekoh. „Jadnica, sva je pocrnela.”

      Deca su bila tako zapanjena da nisu mogla ni reč da progovore.

      „Ostajte zdravo”, rekoh, „i zaboravite da je neko po imenu Gimpel ikad postojao.” Onda obukoh svoj kratki kaput i par čizama, uzeh zavežljaj sa molitvenim šalom u jednu ruku a štap u drugu i poljubih mezuzu na vratima. Kada su me ljudi videli na ulici, bili su veoma začuđeni.
„Kuda to ideš?”, pitali su me.
     Ja odgovorih: „Idem u svet.” I tako sam napustio Frampol.

       Putovao sam po celoj zemlji, a dobri ljudi nisu dozvolili da propadnem. Posle mnogo godina ostareo sam i osedeo; čuo sam mnogo toga, saznao za mnoge laži i prevare, ali što sam duže živeo, to sam više uviđao da laži, u stvari, ne postoje. Ako se nešto nije zbilo na javi, to se dogodilo noću, u nekom snu. Što se ne desi jednome, dešava se drugome, sutra ako ne danas, ili se dogodilo pre jednog stoleća, ako nije prošle godine. Kakve tu ima razlike? Često sam slušao i priče o kojima bih rekao: „Dakle, tako nešto zaista ne može da se dogodi.” Ali, ne prođe ni godinu dana i čujem da se to stvarno negde dogodilo.

       Dok idem od mesta do mesta i jedem za tuđim trpezama, često mi se događa da ispredam priče - o neverovatnim zgodama koje nisu mogle da se dogode - o đavolima, volšebnicima, vetrenjačama i sličnome. Deca trče za mnom, zovući me: „Dedice, pričaj nam priču.” Katkad traže sasvim određenu priču, i ja nastojim da im učinim po volji. Neki debeli, dečak rekao mi je jednom: „Dedice, to je ista priča koju si nam jednom već ispričao.” Mangup, bio je u pravu.

       Tako je i sa snovima. Prošlo je mnogo godina otkad sam napustio Frampol, ali čim zatvorim oči, ja sam opet tamo. I, šta mislite, koga vidim? Elku. Ona stoji kraj korita, kao i prilikom našeg prvog susreta, ali njeno lice blista, a oči su joj ozarene, kao u svetiteljke, i ona mi govori stranim rečima o neobičnim stvarima. Kad se probudim, ja sve to zaboravim. Ali, dok san traje, on mi donosi utehu. Ona odgovara na sva moja pitanja, i tako saznajem da je sve kako treba da bude. Ja plačem i preklinjem je: „Dopusti mi da budem s tobom.” Ona me teši i kaže da treba da budem strpljiv, da mi više nije preostalo mnogo vremena. Ponekad me pomiluje i poljubi i plače tik uz moj obraz. Kad se probudim, osećam njene usne i slani ukus njenih suza.

       Nema sumnje, naš svet je u potpunosti izmaštan. Ali, on nije mnogo udaljen od stvarnog sveta. Prislonjena o vrata kolibe u kojoj ležim, nalazi se daska na kojoj se iznose mrtvaci. Jevrejski grobar drži lopatu u pripravnosti. Raka čeka, a crvi su gladni; mrtvačka haljina je pripremljena - nosim je u svom prosjačkom džaku. Neki drugi prosjak već čeka da nasledi moju slamaricu. Kada kucne moj čas, ja ću radosno otići. Šta god da me tamo čeka, to će biti stvarno, nezapetljano, bez podsmeha, bez obmane. Neka je slava Bogu: tamo ni Gimpel više neće biti luda.