Pisma Semjuela Beketa - IV MIŠOLOVKA - DER ZEUGE

Lovran, 25. 7. 58 .


Dragi prijatelji,

Kao što sam obećao, šaljem vam dva odlomka iz Mišolovke. Na
mene su ostavili snažan utisak. Trebalo bi pažljivo pregledati
francus ki prevod.
Der Zeuge mi se jednako mnogo dopao. To bi svakako odlično
zvučalo na radiju. 1) Imam utisak da je prevodilac mestiično malo
uprošćavao. I pored toga, čak i na nemačkom je to vrlo snažan i vrlo
uzbudljiv tekst; dok sam ga čitao, živo sam zažallo što ne poznajem
bolje Radetov rad .
Sutra napuštamo Lovran i vraćamo se u Pariz, Žan preko
Venecije, mi preko Zagreba, odatle ćemo nastaviti avionom u
ponedeljak 28.
Nisam dobio novac za odlomak iz Moloa. Nije važno.
Naš b ravak ovde veoma je dobro prošao, uprkos burama, i naše
prvo putovanje u Jugoslaviju ostaće nam u vrlo lepom sećanju .
Nadam se da će ih biti još.
Ponovo vam zahvaljujemo za sve što ste učinili za nas i šaljemo
vam najprijateljskije pozdrave.


Sam. Beket

1) Radio-Beograd izveo je Saobraćajnu nesreću možda tek
koju nedelju posle ovog Beketovog pisma. Komad je režirao
Vasilije Popović (kao pisac Pavle Ugrinov). Žalio sam što
Beketu ne mogu da predstavim Popovića: taj čovek je režijom
Čekajući Godoa njemu otvorio vrata Beograda (17. decembra
1956) i zbog toga se našao na ulici, bez posla. Godo je bio
pripreman za Beogradsko dramsko pozorište, ali je to
pozorište odustalo od njegovog prikazivanja, iz bojazni od
zvanične ideološke kritike (zbog nihilizma, beznađa, itd.), a
Vasiliju Popoviću uskratilo svaku dalju saradnju. Data je samo
jedna predstava, iza zatvorenih vrata. Kaća je o ovome govorila
Beketu. Pitala ga je: da li postoji, u istoriji Čekajući
Godoa, još neki sličan slučaj? Ćutao je.

Još mu je rekla da je Godo, pre prikazivanja u Ateljeu 212
(tek otvorenom), izveden za uski krug prijatelja, u ateljeu
slikara Miće Popovića, na Starom sajmištu. Nisam bio tamo.
Znam samo iz priče za ono drvo Godoa (drvo? - Za mene je
to takođe junak ove drame, ne manje važan od drugih, a ne
element scenografije): Mario Maskareli stvorio ga je tako što
je, u nemogućnosti da učini bilo šta drugo, "na golu dršku
metle jednostavno namotao široko klupko stare žice koje je
izvanredno dočaralo krošnju, a istovremeno podsećalo i na
nekakvu modernu skulpturu. Takvu smelu stilizaciju još se
niko nije usudio da postavi na scenu" (Pavle Ugrinov, Tople
pedesete).
- Ali otkud ta "smela stilizacija"? Stvar dovitljivosti
pod prinudom oskudice, ona izaziva asocijacije na dadaizam
(sa kojim Maskareli nije imao nikakve neposrednije veze). Ali
to je Beket, pre i posle svega: to je njegov nihilizam koji u ovoj
metli sa klupkom stare žice vidi drvo, jer u drvetu ne vidi
drvo, jer "negira" to drvo: jer u njemu vidi ovu dršku metle i
ovu žicu sa đubrišta (u kojima, naravno, ne vidi dršku metle i
žicu sa đubrišta). To je Beket ili nihilizam koji je posvećivao u
đubrište i zato bio oslobodilački: istovremeno je razarao optimizam
vladajuće ideologije i njen sterilni "realizam", otvarajući
vrata imaginaciji. U bogatstvu đubrišta čeka nas bogatstvo
imaginacije?

Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Semjuel Beckett: Tekst nizašto

Semjuel Beket, prikaz 

Pisma Semjuela Beketa, I susret sa Beketom

Pisma Semjuela Beketa : II - BEKET U BEOGRADU; III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

Pisma Semjuela Beketa- V TAMO GDE ME JE NEIMENLJIVO OSTAVILO KAO MRTVOG

Pisma Semjuela Beketa : II - BEKET U BEOGRADU; III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

II - BEKET U BEOGRADU;

Hotel Beograd
Lovran
16.7.58. (1)


Dragi prijatelji,

Ovo mesto nam se mnogo dopada i nadamo se da će o ovde ostati desetak dana. Nisam zaboravio ono što ste me pitali i pozabaviću se time čim se vratim u Pariz. 2) Često mislimo na vaše srdačno gostoprimstvo i na veliku ljubaznost koju ste nam pružili.
Prijateljski pozdrav oboma i još jedno m hvala za sve .

Sam Beket
Ostala je još 1 tegla i 1/ 4 slatkog!

Suzana

Sve najbolje

Žan Marten

l) Beket je došao u Beograd sa Suzanom 7. jula 1958.
Odseo je u hotelu MaŽestik. Boravio je u Beogradu pet dana,
do 12. jula, kada je avionom otišao za Zagreb, da bi odande,
dan kasnije, otputovao za Lovran. U Lovranu, u hotelu
Beograd, ostao je do 27. jula.
Sa Beketom i Suzanom bio je Žan Marten, glumac, koji je
došao iz Venecije, gde je učestvovao u predstavi Kraja partije,
kao Klov (na XVII venecijanskom festivalu). Gledali smo
ga u istoj ulozi 1957, u Studio des Champs-Elysees, i ja ni
noćas, gotovo pola veka kasnije, ne mogu da čitam Kraj partije
(knjigu bez koje ne mogu), a da ne čujem i njega, Martena
(pre svega ono: "Je Ine dit quelqujois: Clov ... "). Pre toga, bio
je Laki, u prvom prikazivanju Čekajući Godoa, u Theatre de
Babylane , 1953, a kasnije, 1970, u Theatre Recamier, u režiji
Beketovoj, govorio je monodramu Poslednja traka.
Učestvovao je i u tumačenju Beketovih radiofonskih tekstova
Tous ceux qui tombent i Cendres (1959), a godine 1963. u
Cascando.
2.) Ne znam o čemu je reč .


_______________________________________________

III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

Lovran, 20.7. 58.

Dragi prijatelji,

        Juče su mi predali vaša dva pisma koja su stigla u isto vreme. Hvala za fotografiju. 1) Izgleda da vam je moj prolazak kroz Beograd oboma doneo nemale neprilike, i očajan sam zbog toga.
Spreman sam da vam potpišem potvrdu da to nema nikakve veze s vama i da je za sve kriv moj pogani karakter. 2)
      Vrlo smo dirnuti usrdnim pozivom da dođemo u vašu kuću u Rovinju i jako žalimo što nećemo moći tamo ponovo da se nađemo s vama. Apsolutno mi je nemoguće da duže odsustvujem iz Pariza i
već smo sve preduzeli da se vratimo 28; odavde polazimo 27. Nadam se da je to samo odložen izlet i da ćemo drugi put moći da iskoristimo vaše gostoprimstvo. Pročitao sam odlomke Mišolovke s najživljim interesovanjem. Prevod je očigledno vrlo manjkav. I meni je bilo jako žao što nisam mogao da razgovaram sa Radetom. 3)  U ovom trenutku čitam radiofonski tekst i potpuno sam njime zaokupljen. 4) Ponovo ću vam govoriti o njemu kad ga završim. Jako je ljubazno od vas što ste ovde preduzeli sve što je potrebno da bih mogao da podignem dinare za odlomak iz Malaa . 5)  Još ih nisam dobio. Što se ti če moje biografije, zaista ne vidim šta bih mogao dodati elementima koje već imate. Na kraju, u ovom dodatku vam naznačavam naslove svih poglavlja te žalosne povesti - da ih
upotrebite kako nađete za shodno - ali imam utisak da tu nema ničega što vi već ne znate. 6) 

(Ako su vam potrebni precizniji biografski podaci, biće mi drago da vam ih dostavim. )
    Ovde nam je veoma prijamo i naš kratak boravak u Jugoslavij i ostaće nam u najlepšoj uspomeni, a naročito Beograd i časovi provedeni s vama.

Prijateljski,
Vaš Sam. Beket


****

Dragi Kaća i Rade,

     Još jednom hiljadu puta hvala za gostoprimstvo. Sam vam je rekao koliko bismo rado došli u Rovinj - na žalost, to je nemoguće .
     Naročito mislimo na vas (iako vas pominjemo svakog dana) kad dođe vreme za slatko!
   Izvrsno je!

    Sve najbolje, prijateljski,

     Žan Marten

****

Dragi vas dvoje,

Na žalost, ne znam da pišem.
Na žalost, ne znam da govorim .
Na žalost, ne znam da plivam.
To je žalosno.
Ali, mogu da vam kažem da ste oboje divni.

Vaša
Suzana

1) To je Kaća sa Beketom, pred Kosmosovom kućom, u
ulici Narodnog fronta. Iza njih je Dobrinjska ulica. Snimak
 (reportera Politike Srboljuba Vranića) je od 12. jula, u 10
časova pre podne, kada je Beket došao u Kosmos, neposredno
pre napuštanja Beograda, da bi podigao honorar za Moloa.
Fotografija je objavljena u Politici dan po njegovom odlasku
(u nedelju, 13. jula), uz kratak tekst Samjuel Beket u Jugoslaviji.

Ne znam kako se reporter Politike tamo našao (nisam prisustvovao
Beketovom dolasku u Kosmos), ali to je, svakako, bilo rizično :
obećali smo Beketu, na njegov izričit zahtev, da
niko neće znati za njegov dolazak. Dirdri Ber, prvi njegov
biograf, kaže da je on i pošao na ovaj put da bi proverio može
li da putuje "inkognito". Nisam siguran da je baš tako. Ali
izvesno je: užasavao se publiciteta. Gledao je u tome nasilje
nad privatnošću, koja je za njega bila iznad svega (D. Ber kaže
da je negovao "religiju lične diskrecije", i to je tačno), ali privatnost
ne kao stvar svojinska nego kao stvar usamljenosti,
skrivenosti. Nešto kao latinsko privatus - skriven; ili englesko
privacy - u drugostepenom značenju: povučenost, osamljenost,
skrivenost,.- pa i tišina, tajnost; kao private - privatan,
ali i tajan, potajan, skriven; takođe usamljen, povučen .
Sloboda za Beketa nije sloboda za javnost, nego sloboda od
javnosti : sloboda od ovoga sveta čiji koncept slobode jeste
sloboda za javnost: za puno objavljivanje ličnosti, za njeno što
veće odruštvljenje. Beket u ovoj slobodi, kao slobodi za
javnost, vidi nasilje nad ličnošću , nasilje nad slobodom. Beket
u samom konceptu slobode ovoga sveta vidi (prepoznaje)
nasilje. Beket, koji se užasava od fotografa, od novinara, od
biografa (od ovih čak najviše), jeste upravo taj Beket koji se
užasava od slobode kao slobode za nasilje. Kao ne-slobode .
Pokušavao je da se skloni u senku, na marginu sveta (tamo
gde su njegovi "junaci", bogalji biološki, bogalji socijalni):
njegova "privatnost" jeste stvar ove htene marginalnosti ,
čuvane uporno, čak dogmatski, stvar ovog marginalizma. Tu ,
u tom marginalizmu,s reću se i međusobno prepoznaju njegova
poetika, njegova sintaksa, njegov moral i njegova egzistencija.
Uporno je nastojao da ostane u senci (bar onaj Beket
koga sam ja "znao"?), kao da je ovde, u ovom svetu, u senci
jedina mogućna sloboda. Zato sam govorio Kaći da mu ne
pošaljemo u Lovran ovu fotografiju i isečak iz Politike :
strepeo sam da će poverovati da smo izigrali njegovo poverenje.
Ali, eto: "Hvala za fotografiju", - sve se završilo bolje
nego što sam očekivao. Otkuda to? Šta je to? Neka proturečnost,
neka nepredvidljivost: neki život?

2) Ne znam šta se krije iza ovih reči.
Nikakve neprilike nismo imali zbog njegovog boravka u
Beogradu. Možda mu je Kaća pisala, ne znam to, da nam drugovi
zameraju što smo ga "skrivali"?
Ipak, mora da je posredi neki nesporazum. Ali vredan, ali
čak dragocen nesporazum (dragoceniji ovde od svih
mogućnih "razumevanja"). Da nije ovog nesporazuma, kako
bih čuo Beketa da kaže: Očajan sam", i više (i značajnije, -
izuzetno značajno), kako bih ga čuo da govori o svom
"poganom karakteru" (" .. . la faute de mon sale caractere ")?
Divni naši nesporazumi: za mene, ovo je bilo veliko posveći
vanje u Beketa. Otkrio mi se, i to onako uzgredno, u prolasku
(ne samo bez namere, nego čak i bez svesti o tome?), a to je:
da je on čovek s onu stranu taštine. Ponavljam: Beket je čovek
s onu stranu taštine. Beket je čovek koji uspeva da ostane na
odstojanju od sebe (?), od ma čega svog. Beket? - Pa dobro:
onaj koji se ne daje svojini. Ništa njegovo, za njega, nije njegovo.
Pokušavam da kažem: ništa njegovo ne može da ga ima.
Beket nije Beketov. Beket je s onu stranu identiteta: s onu
stranu posedovanja. Beket nije vlasnik (ili gospodar) Beketa.
Ni sluga Beketov. Beket nije Klov Hama ni Ham Klova. Beket
je "kraj partije" Klova i Hama, kraj partije sluge i gospodara:
"nenastanjenost zemlje"; Beket je pauza, najveća za koju
znam, u ovom svetu posedovanja, svetu koji se ušasava pauze,
svetu u kome saradnja sa pauzom je najveći zločin? (Šta bi
Hegel rekao da je mogao da gleda Kraj partije? Ne znam. Ali
znam da bi gledao pažljivo, veoma pažljivo. Hegel je prava
"publika" za Kraj partije.) Beket jeste (?), on ostaje (?) tamo
gde su Vladimir i Estragon, ta "stvorenja" (ne, dakle bića ?)
"lišena onih elemenata koji su identifikovali građansku individuu
kao subjekt i centar sveta, nekretnina i imovina, društveni odnosi
i ljudske veze, znanje i racionalnost" . (Tako kaže Jan Bruk:
Beket, Benjamin i moderna kriza u komunikaciji.)

- "Subjekt i centar sveta?" Ne zaboravljam kako
Ham pita Klova, pošto ga je Klov dogurao, u njegovoj fotelji
sa točkićima, na uobičajeno mesto: "Jesam li u samom centru?",
ili, kako Beket kaže za Vata, posle njegovog doživljaja
jedinstva sa svetom, "quand tout le hors sera lui": " ... Jednom
rečju, bio je najzad u svom centru", da bi zatim uzviknuo:
"Koji osećaj sigurnosti" (Watt, francuski prevod, str. 40, 41).
Samoposednička ideologija identiteta našla je u njemu
velikog demistifikatora.To je nihilizam, i to anarhistički, ali
ne ideološki nego egzistencijalan (totalni nihilizam ne može
da dođe do svoje ideologije a da se ne poništi): nihilizam "gluposti"
okrenute protiv "mudrosti" obogovljenog posedovanja,
protiv njegove "racionalnosti", protiv "mudrosti" mitologije
identiteta (mitologije samoposedujućeg Ja): "Pokušavaj u da
me navedu da poverujem da imaln svoje Ja, o kome mogu da
govorim, kao što oni govore o svome. ( ... ) Nikad oni neće nadmudriti
moju glupost". Ova "glupost", mudrija od svake
"mudrosti" identiteta (policijske, i metafizičke: policijsko-
-metafizičke), zahteva "genijalnost zaboravljanja" kao nesposobnost
"usvajanja": "Potcenili su moju nesposobnost da
nešto usvojim, moju genijalnost da zaboravljam".
Zaboravljanje je u samoj osnovi Beketa: na njemu on sve zasniva
(svoju poetiku, svoju sintaksu, svoj moral): zaboravljanje
je za njega isto što memorija za Prusta, posebno ona "voljna
memorija", koju je, međutim, on izjednačavao sa navikom, i
to tako što je naviku oglasio za "usiljeni kompromis između
pojedinca i okoline" (" ... un pacte signe entre l 'individu et son
environnement" - Proust, p. 29). To je njegov anarhizam
(egzistencijalan, i literaran, - tačnije: literarno-egzistencijalan):
zaboravljanje kao zaboravljanje svojine, u svim njenim
oblicima i prividima, a pre svega u prividu samoposedujućeg
Ja: njegove neprikosnovenosti, njegovoga tzv. "dostojanstva".
Zaboravljanje je zaboravljanje ovog "dostojanstva".
Tome je mene Beket učio. To je ona genijalnost koja
omogućava Beketu da progovori, kao u ovom pismu, o svom
"poganom karakteru". (I to ljudima koje jedva što je upoznao.)

3) Poslednje večeri Beketovog boravka u našoj kući bio
sam sprečen da budem sa njim duže od jednog sata, tako da
nismo razgovarali o stvarima koje su me interesovale. Vidim
iz ovog njegovog pisma da mu je Kaća pisala da žalim zbog
toga. U kasnijim susretima, u Parizu, pokušavali smo to da
ispravimo. Jednom prilikom (valjda 1962?) rekao mi je da je
siguran kako će to, o čemu govorimo, ostati među nama. Toga
sam se držao, svih ovih četrdeset godina (iako u tim razgovorima
nije bilo ničeg izuzetnog): držim, kao i Beket, da je
publikovanje tuđih usmenih reči zloupotreba prijateljstva. (Ili
nasilje, ako su to reči mrtvog.) Ipak, ovde sam od toga odstupio,
u tekstu o našem susretu 3. juna 1962, navodeći njegovu
rečenicu o Sartru: "To je inteligentan tip". Učinio sam to zato
što sam verovao (i verujem još) da ta rečenica, prividno krajnje
bezazlena, omogućava bolje poznavanje Beketa. (Ne
Sartra, svakako.)

4) To je Saobraćajna nesreća koju je Beket čitao u
nemačkom prevodu Mila Dora (Milutina-Lute Doroslovca).
Der Zeuge (Svedok) je naslov druge verzije ovog komada,
koju sam objavio 1958, u časopisu Delo. Beket je čitao prvu
verziju. (Nigde nije objavljena.)
U ovo doba Beketa je živo privlačio radiofonski izraz, ali
ja to nisam znao: nisam poznavao njegovu radio-igru All That
Fall, koju je napisao 1956, za BBC, i koja je izvedena januara
1957. (Imam još Nadoov časopis Les Lettres Nouvelles, za
mart 1957, koji nam je Beket poslao, i u kome je objavljen njegov
i Penžeov prevod ove igre, pod naslovom Tous ceux qui
tombent. Na marginama ostale su Kaćine beleške, za pojedine
izraze, ali ne znam da li je ona to prevela. Ne sećam se ni da
li je to negde objavljeno.) Beket je na radio bio upućen kao
pesnik onoga što je neizrecivo i što, zato, može da zahteva
jezik kao muziku. Pored Tous ceux qui t01nbent, to je Embers
- Cendres, objavljen takođe u Les Lettres Nouvelles, na
samom kraju 1959, zatim Paro/es et Musique, 1962, i, najzad,
Cascando, 1963. Ali, sad već i Film (za Bastera Kitona),
zatim stvari za televiziju. To je preobražaj Beketa od pisca za
radio u pisca za televiziju. Preobražaj nikako beznačajan. Pa
ipak, Beket i tu ostaje Beket: neizrecivost, koja trajno određuje
njegov jezik, podjednako pristaje i na muziku i na sliku.


5) Ne znam o kom odlomku je reč, niti gde je objavljen.
Naše izdanje Moloa pojavilo se 1959, oktobra meseca, za
beogradski Sajam knjiga. Sećam se: bila je nestašica hartije.
To je bio "prvi prevod Beketa u Evropi" (Branko Aleksić,
Beckettiana, Dalje, 1983. - Aleksić misli na Beketove knjige,
ne uzimajući u obzir one koje su publikovane u Beketovom
prevodu).
- Kaća je počela da prevodi Beketa u leto 1957,pošto smo se
dogovorili sa njim da najpre treba prevesti tajroman.
(Namera nam je bila da Kaća prevede sve njegove
romane.) Tom prilikom, izgovorila je Molloy francuski ,
Moloa, a ne engleski, Mo loj, što je Beket prihvatio: "Da,
najpre treba prevesti Moloa" . Tako se kod nas uobičajilo ime
Moloa. (O ovome je Kaća ostavila belešku Zašto ne Moloa? u
svojim Glosama o Beketu, 1979.)

6) Evo Beketa: za njega su naslovi njegovih knjiga
"poglavlja ( .. . ) žalosne povesti" (njegove?). Zar to ne podseća
na naslove pojedinih poglavlja pikarskih romana, na Lesaža,
na primer, ili na didaktički roman, na Fildinga, a sve u
humorno-"klovnovskoj " varijanti Beketove samoironije? Ali
mislim, bez obzira na ovu samoironiju, da su za njega ti
naslovi zaista bili poglavlja njegove "povesti": za njega je njegova
bibliografija (posle 1937) jedina njegova biografija, ali
ne jedino zato što je pretpostavljao delo svakoj (a ne samo
svojoj) povesti, nego u prvom redu zato što nije razlikovao
jezik (pisanje) i egzistenciju: mi smo naša sopstvena literatura,
onoliko koliko smo delo jezika, nas nema pre jezika, bez
j ezika, izvan jezika. Bibliografija je biografija onako kako je
jezik egzistencija.
Biografska beleška, u svega šest redaka, završava se godinom
1937; za svih dvadeset kasnijih godina zabeležio je samo
godinu svog prelaska sa engleskog na francuski jezik: "Ecrit
en anglais jusqu 'a 1945 et, cl partir de cette date, enfranfais
(cl part quelques textes recents ecrit en anglais)". Pri tom, nije
zaboravio da upozori na mogućnost netačnosti (na svoje loše
sećanje): "dates de memoire et approximatives". (Ovo s razlogom:
za More Pricks Than Kicks naveo je 1935. kao godinu
izdanja, umesto 1934; za pesme Echo 's Bones 1936, umesto
1935; za Molloy 1950, umesto 1951.) - U bibliografiji
zabeležio je samo posebna izdanja, na engleskom, na francuskom

(Publications):
En anglais:
Whoroscope (poeme) 1930
Proust (essai) 1931

More Pricks Than Kicks (nouvelles) 1935
Echo's Bones (poemes) 1936
Murphy (roman) 1938 (traduit et publie en frans:ais)
Watt (roman) 1945
All That Fall (texte radiophonique) - (traduit et publie en
frans:ais)

En franfais:

Molloy 1950
Malone meurt 1951
L'Innommable 1953
En attendant Godot 1953
Nouvelles et textes pour rien 1955
Fin de partie 1957.

Sve ovo ispisao je na hartijama za pisma hotela Mažestik,
izuzetno čitko, krupnim slovima. Pismo, istovremeno poslato
(i takođe na hartijama sa zaglavljem Mažestika), jedva je
čitljivo. Valjda nešto najnečitkije što nam je Beket poslao.

Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Semjuel Beckett: Tekst nizašto

Semjuel Beket, prikaz

Pisma Semjuela Beketa, I susret sa Beketom

                                       Pisma Semjuela Beketa, IV Mišolovka - Der zeuge  

Pisma Semjuela Beketa- V TAMO GDE ME JE NEIMENLJIVO OSTAVILO KAO MRTVOG

Pisma Semjuela Beketa, I susret sa Beketom

Ovo su pisma Samjuela Beketa.

      To nije sve što je on poslao Kaći Samardžić i meni (Radomiru Konstantinoviću. prim.aut.bloga) Nešto je izgubljeno, a veći deo je uništen, u našoj rovinjskoj kući, u kojoj smo provodili dobar deo godine i na čiju adresu (Montalbano 27) često nam je pisao.

      Nemam ni kopije naših pisama njemu. Ta pisma Kaća je prevodila na francuski ili ih je sama pisala. Ona bi znala, da je ovde, mnoge stvari kojih se ja ne sećam. Ali nije stigla čak ni da prekuca na pisaćoj mašini ova pisma, za mene teško čitljiva: nervozan, Beket je bio i slabog vida, tako da su njegove rečenice često kao kakva nerazumljiva šara, poruke-crteži čiji smisao duboko je skriven. Nešto kao sam Beket: ima ovde dva-tri lista za koje mislim da su nehteni (nesvesni), a sjajni, autoportreti Samjuela Beketa.
     Gospođa Slavica Miletić uspela je da dešifruje Beketov rukopis. Omogućila mi je tako da budem još koji put sa Beketom. I sa Kaćom. Zahvalan sam. (Iako uvek je to i susret sa njihovom smrću. Kad pročitam, na dopisnici sa Mantenjinim Mrtviln Hristom: "Poljubite Kaću za mene", onda to nisu reči od 6. juna 1966, nego meni to noćas kaže mrtav Beket za mrtvu Kaću . Onda je to mrtav Hrist.)
Napomene, koje sam pisao uz pisma, ako nisu puke informacije, jesu tragovi ovih časova. Iako su ovo prijateljska pisma, ponekada samo pozdravi, kao oni sa razglednica koje nam je Beket takođe slao ( i koje je voleo: što više slike, to manje reči?), poneka rečenica, ili samo reč, ili čak samo poneki
naglasak, obećavali su mi njegovo lice. Pokušavao sam da ga vidim; i da ga zadržim, što mogu duže. Čitao sam njegove knjige i tekstove, po ko zna koji put. Ali sad na marginama ovih pisama. Video sam ga. Nije me zaboravio.

Beograd, krajem jula 2000.

I. Susret sa Beketom.

6 Rue des Favorites
Pariz 15
24.4.58.

    Izvinite što se sa ovolikim zakašnjenjem zahvaljujem za vaše pismo, za članak gospodina Konstantinovića, koj i mi se mnogo dopao i, na kraju, za poslastice koje ste mi tako ljubazno poslali. 1) Pogostio sam se.
      Susret sa vama kod Jakobe van Velde pričinio mi je veliko zadovoljstvo i nadam se da ću uskoro imati priliku da vas vidim u Parizu. 2)
      Jakoba je još u Holandij i Mislim da će se vratiti u Pariz sledećeg Juna.
     Nadam se da vas oboje zdravlje dobro služi i da posao napreduje.

Prijateljski pozdrav oboma,
Samjuel Beket

____________________________

l) To je članak Samjuel Beket, objavljen u Nedeljnim informativnim
novinama 18. avgusta 1957. (Sa Beketom smo se
prvi put sreli juna iste godine.) Prevod ovog  lanka Kaća je
poslala Beketovom francuskom izdavač u Žeromu Lendonu
(Les Editions de Minuit), uz molbu da ga on preda Beketu.
Lendon je obavestio Kaću, pismom od 17. marta 1958, da nije
postupio po njenoj želji: "Hvala vam za pismo. Ali moram
nešto da vam priznam: nisam predao Samjuelu Beketu prevod
vašeg članka, ni vaše pismo, iz dva razloga. Najpre zato što
nije bio u Parizu, vratio se tek ovih dana, a onda i zato što se
toliko užasava studija o sebi, i još više intervjua u kojima se
govori o njemu, da se plašim da ću ga povrediti predajući mu
vaš pohvalni članak. - Naravno, ako insistirate, ja ću to ipak
učiniti, ali strahujem od posledica. Što se mene tiče, pročitao
sam članak o Beketu s velikim zanimanjem i, uopšte, zahvaljujem
vam na svemu što činite u Jugoslaviji da biste odbranili književnu
 formu koju volim".
Ne znam da li je Beket rekao Lendonu da mu se članak
"mnogo dopao", ali pretpostavljam, na osnovu Lendonovog
pisma Kaći od 15. juna 1958, da to nije učinio. To pismo je
odgovor na Kaćinu molbu da nam, za naše izdanje Moloa i
romana Gral gusarski (Graal fl ibuste) Robera Penžea (objavljenog
u Kosmosovoj biblioteci Svetski roman danas, koju sam
ja uređivao, iste 1958), pošalje pored ostalog i njihove potpise,
na posebnim listovima hartije, kako bi oni bili što bolje reprodukovani
u knjizi. (Beketov potpis tražila je zato što nije htela
da ovo, prvo Beketovo pismo daje u štampariju, iz bojazni da
se ne izgubi.) Lendon je poslao potpis Robera Penžea, ali ne i
Beketov, sa ovim objašnjenjem: "Što se tiče potpisa Samjuela
Beketa, savetujem vam da iskoristite taj koji imate i da ne
čekate drugi, jer on [Beket] sad nije u Parizu. Inače, pretrpan
je poslom, zbog toga vas usrdno molim da ne tražite od njega
nikakvu saradnju, na primer na prevodu radio-drama vašeg
muža, koji mi pominjete".
Pukim slučajem sačuvan je koncept Kaćinog pisma
Beketovoj Suzani (Suzanne Deschevaux - Dumesnil): "Zbog
mog rđavog francuskog došlo je do nesporazuma i zmeđu
mene i g. Lendona u toj stvari . G. Lendon, koji se ponaša kao
lav kad je reč o g. Beketu, razumeo je iz mog pisma (zbog
prokletog ,njemu', ali ono se odnosi na prevodioca, a ne na g.
Beketa) da ću dosađivati g. Beketu, pa me je zamolio da to ne
činim jer je on sad u velikom poslu. Ako vidite g. Beketa,
molim vas, draga gospođo, da mu prenesete moje izvinjenje".
Sačuvan je i prepis ovog pisma koje je izazvalo nesporazum
(pismo je od 20. juna 1958):
"En ce qui concerne la traduction de l' article je me perrnets
de vous demander votre opinion, car n' etant pas Francaise je n' ai
pu juger cette traduction, et je me demande si j ' ose lui donner a
 traduire le radio-drame de mon mari qui m'a ete demande par la
Radio-Paris. Comme je connais vos capacites litteraires je vous
laisse juger de la chose en question".

 ("Što se tiče prevoda članka, biću slobodna da zatražim vaše mišljenje;
kako nisam Francuskinja, nisam bila u stanju da procenim prevod
 i pitam se smem li njemu da poverim prevod radio-drame mog muža
 koji mi je tražio Radio-Pariz. Pošto poznajem vaše književne sposobnosti,
 prepuštam vama da o tome prosudite. ")

2)  Poznanstvo sa Beketom dugujemo Kaća i ja Jakobi van
Velde, čiji roman Velika sala objavio sam (na predlog Ota
Bihaljija) u biblioteci Kosmos. Beket je drugovao, još pre
Drugog svetskog rata, sa njenom braćom Gerom i Bramom
van Velde, istaknutim holandskim slikarima. (O njima je
pisao i govorio; posebno je važan njegov razgovor sa Dituijem
u transition 49, o Bramu van Velde.) Jakoba je prevodila
Beketa, svojevremeno pokušavala da zainteresuje izdavače i
pozorišta za njegove stvari.
Možda nije beznačajno, za moj doživljaj Beketa, da sam
njega, Hama i Klova, sreo gotovo istovremeno: tek jedno veče
pre susreta sa Beketom gledali smo Kraj partije. U Jakobinom
stanu Beket nije bio tvorac Hama i Klova, onaj koji ih je
napisao (njihov Bog, dakle: onaj koji ih je stvorio), nego neko
kao oni. On je čak i fizički, svojom pojavom (sasušeno drvo u
Godou, za Đakometija?) pripadao njihovom svetu. Nema kod
Beketa razlike između njega i njegovog fantazma. Beket je
fantazam Beketa. Kad sam, posle ovog susreta sa njim kod
Jakobe, po drugi put gledao Kraj partije, otkrio sam: on bi
mogao da se pojavi na sceni, usred predstave, a da to ne
poremeti predstavu. Baš ni najmanje. Ovo su mi kasnije
potvrdile fotografije sa pojedinih proba njegovih komada, koje
je on sam režirao. (Sve ovo u Revue d'Esthetique, 1990,
posvećenoj njemu već mrtvom. Imam je i sad na svom stolu:
to su možda najpre fotografije iz Šiler-teatra, u Berlinu, 1975,
sa probe Čekajući Godoa, - foto si A. Heuera, - i one sa probe
Geister Trio, u Štutgartu, 1977, H. Jehlea.) Tu suštinsku
istovetnost njegovog tela i njegove imaginacije, njegovog lica
i njegove filosofije (antifilosofske, zna se) , doživljavao sam u
prvom susretu sa njim kao nešto "nepr(jatno, do fizičkog
bola". (Ovo u članku iz 1957.) U svoj oj beležnici iz 1964.
našao sam i ovo: "Njega treba gledati, a ne slušati". Oštro
rečeno (pa i nespretno: kao da ga ne treba slušati?), ali takva
je bila opozicija između njegovog govora i njegove pojave.
Njegova pojava bila je jača od njegovog govora. Njegovo prisustvo
kao da je umanjivalo značaj njegovoga govora i, tako
(kroz to?), svakoga govora. Pomišljam da bi moj pravi govor
o njemu bio govor o magiji njegovog prisustva kao antijezičkoj
magiji. Zar ta magija nije u osnovi njegovih tekstova?
Njegove lične poetike, njegovoga stila? U početku, bilo mi je
teško to ćutanje, ali s vremenom ta teškoća bivala je sve
manja. Učio sam da slušam Beketa gledajući ga. Kao da gledati
Beketa jeste slušati Beketa. Bio sam fasciniran njime:
jedino fascinacija posvećuje u ovo prisustvo u kome iščezava
razlika između gledanja i slušanja. Ali koga on nije fascinirao?
Ko nije doživeo, u susretu sa njim, ovu "rečitost" njegovog
tela, i lica, ovu suvišnost govora? Osećam ja snagu njegovog
prisustva u onima koji su se pitali, posle susreta sa
njim, da li je on mistik, ili svetac, ili ludak. (Alfred Simon,
Samuel Beckett, 1983, p. 193.) To je njega vređalo. Naročito
su ga vređale mistifikacije o njegovom "svetaštvu". Ali sam je
bio vinovnik toga: ako je misticizam, ali i ludilo (ludilo
svetaštva, svetaštvo ludila), prekoračenje granice između teksta
i egzistencije, tela i reči, onda je ovaj bezvernik bio i svetac
i mistik, onda je ovaj čovek izuzetne lucidnosti bio
neporečan ludak. U tome je moć njegovog prisustva. U razgovoru,
u tekstu, Beket je ovo prisustvo. Njegov odnos prema
jeziku isti je i u njegovom govoru i u njegovom tekstu. Moris
Nado, koji se ne daje lako fascinaciji, kaže da je proveo sa
Beketom nekoliko sati u Ussy-sur-Marne, gde je Beket imao
malu kuću, da su malo govorili ali da njemu, Nadou, to nije
smetalo: bilo mu je dovoljno njegovo prisustvo ("Sa presence
nous suffit").

izvor 

Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Semjuel Beket: Tekst nizašto

Semjuel Beket, prikaz

Pisma Semjuela Beketa: II-BEKET U BEOGRADU; III-ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

Pisma Semjuela Beketa, IV Mišolovka - Der zeuge

Pisma Semjuela Beketa- V TAMO GDE ME JE NEIMENLJIVO OSTAVILO KAO MRTVOG

Tolstojeva beseda budističke priče "Karma"

KARMA

(tekst je napisan 1894. i objavljen iste godine u br. 12 časopisa "Severni vesnik")

Napomena L. N. Tolstoja:

Karma je budističko verovanje da su osnovne karakterne crte i čitava sudbina svakog čoveka posledica njegovih postupaka u prošlim životima, te da dobro i/ili zlo u svačijem budućem životu zavise od uloženog ličnog napora da se zlo izbegne i da se čine dobra dela u tekućem životu.

Šaljem Vam budističku priču "Karma", a prevod je moj!. Ova priča mi se mnogo dopala zbog njene naivnosti, ali i zbog njene dubine. Naročito se, vrlo dobro objašnjava jednostavna istina, koju u poslednje vreme na sve načine i svekoliko pokušavaju da uguše, da se od zla spašavamo i da bogatstvo stičemo jedino svojim postupcima, te da ne postoji nikakva druga oruđa, koja mogu zameniti naše lične napore, usmerene ka ličnom, odnosno opštem bogatstvu i blagostanju. Objašnjenje je izuzetno dobro, zato što postaje jasno, da je bogatstvo pojedinca pravo bogatstvo samo onda, kada je sveopšte. Jer, čim je razbojnik, koji je izašao iz pakla poželeo bogatstvo samo za sebe, istog momenta je bogatstvo prestalo da bude bogatstvo i razbojnik se stropoštao u bezdno pakla. Ova priča nekako iznova osvetljava dve osnovne hrišćanske istine: o tome, da je suština življenja samo u odricanju od ličnosti - ko ubije dušu, taj će dušu steći, a da je najveće blago samo u spajanju čoveka sa Bogom i preko Boga međusobno: "da svi jedno budu, kao ti što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama budu jedno..." Jevanđelje po Jovanu, 17-21.

Ja sam ovu priču čitao deci i ona im se dopala, a odrasli bi posle čitanja započinjali razgovor o najvažnijim životnim pitanjima. Stoga mi se čini da je ovaj detalj značajna preporuka.

P. S. Ovo je pismo za štampu.

Lav Tolstoj

__________________________________________________


Pandu, bogati juvelir iz kaste bramina je zajedno sa svojim slugom krenuo na put u Benares. Sustigavši usput monaha pristojnog izgleda, koji iđaše u istom pravcu juvelir pomisli u sebi: "Ovaj monah deluje baš blagorodno, odaje utisak svetog čoveka".

Razgovor sa dobrim ljudima donosi sreću. Ako i on ide u Benares, pozvaću ga da uđe u moju kočiju i da putujemo zajedno. Juvelir se monahu pokloni i upita ga kuda se uputio, a monah, koji se zvaše Narada odgovori da ide u Benares. Juvelir ga pozva da uđe u kočiju.

- Zahvalan sam Vam za vašu dobrotu - reče braminu monah. Ja se zaista umorih od dugog pešačenja. Pošto nemam ništa i nisam u stanju da novcem platim vožnju, možda ću moći da se odužim nekim bogatstvom znanja iz bogate duhovne riznice, koju čuvam i nosim u sebi i sa sobom, zahvaljujući blaženom, velikom Budi, učitelju čovečanstva.

U Benares krenuše zajedno. Juvelir Pandu sa zadovoljstvom slušaše Naradove usputne poučne besede. Posle oko jednog sata vožnje naiđoše na bespuće, na veoma uzak puteljak iznad provalije, bez mogućnosti za nastavak putovanja, jer ga seljačka kola i slomljeni točak na njima celom širinom pregradiše.

Seljak Devala, vlasnik kola iđaše u Benares, da proda pirinač te bejaše žurio da stigne u cik zore. Ako bi zakasnio i stigao tek danju, kupci pirinča bi otišli iz grada, već otkupivši potrebnu količinu pirinča.

Juvelir, shvativši da neće moći dalje ako se kola ne sklone. Ljutito naredi svom robu Magaduti, da ih zbog prolaska kočije pomeri u stranu. Seljak se usprotivi, jer zbog blizine provalije svako pomeranje kola izaziva prosipanje pirinča u provaliju.

Ali, bramin ne slušaše seljaka i naredi slugi da skloni kola puna pirinča. Sluga Magaduta, koji bejaše veoma jak i uživaše u vređanju ljudi posluša gazdu, a monah ne stiže ni jedne reči da kaže u odbranu seljaka, te iskoči iz kočije i reče:

- Izvinite, gospodine što ću vas napustiti. Zahvalan sam za vašu dobrotu i za zajedničko putovanje od jednog sata u vašoj kočiji. Bio sam umoran, kada me povezoste, ali se zahvaljujući vašoj ljubaznosti odmorih. Ako je ovaj seljak ovaploćenje nekog od vaših predaka, onda ću vam se za vašu dobrotu najbolje odužiti, tako što ću njemu pomoći u nevolji.

Bramin iznenađeno pogleda monaha.

- Vi velite, da je ovaj seljak ovaploćenje nekog od mojih predaka!? Nije valjda?

- Ja znam, odgovori monah, da vama nisu poznate složene i značajne veze, koje vas povezuju sa sudbinom ovog seljaka. Ali, od slepca se ne očekuje da vidi i meni je veoma žao što sami sebi nanosite štetu, te ću pokušati da vas zaštitim od bolnih rana, koje se spremate da sami sebi nanesete!.
Bogati trgovac nije navikao na prekore. Osetivši pak, da su reči monaha, mada izrečene dobronamerno ipak uvredljive, on naredi slugi da nastave put.

Monah se pozdravi sa seljakom Devalom, pomože mu da popravi kola i da pokupi prosuti pirinač. Posao je prilično brzo obavljen, te Devala pomisli:

- Ovaj monah, mora da je neki sveti čovek, jer kao da mu pomažu nevidljivi duhovi. Moram ga pitati zašto gordi bramin prema meni bejaše tako surov, te upita: - Poštovani gospodine! Možete li mi reći zašto se tako nepravedno ponašaše prema meni čovek kome u životu ništa loše nikada ne učinih?

Monah reče:

- Ljubazni prijatelju, ne pretrpeste vi nepravdu, već u sadašnjem postojanju samo doživeste ono, što u prošlom životu uradiste ovom braminu. Neću pogrešiti, ako vam kažem da bi ste vi i sada braminu uradili to isto, što uradi on vama, kada biste bili na njegovom mestu i imali jakog slugu.
Seljak prizna da bi, kada bi samo imao vlast postupio sa drugim čovekom koji mu se ispreči na putu, potpuno isto, kao što je bramin postupio sa njim.

Putovanje u Benares se nastavi i na samom ulasku u grad konj poskoči bežeći u stranu.

- Zmija, zmija! - povika seljak.

Monah, ugledavši predmet koji uplaši konja skoči sa zaprege i vide, da se konj preplaši od debelog novčanika punog zlatnog novca.

Niko, osim bogatog juvelira, nije mogao da izgubi ovaj novčanik - pomisli monah, te podiže novčanik sa zemlje, pruži ga seljaku i reče:

- Uzmite ovaj novčanik i, kada budete u Benaresu, otidite do hotela koji ću vam pokazati, potražite bramina Pandu i dajte mu novčanik. On će vam se izviniti za grubo ponašanje, ali mu vi recite da ste mu oprostili i da mu želite puno uspeha u daljem životu, jer, verujte mi, što više uspeha ima on, to će bolje biti i vama. Vaša sudbina u mnogome zavisi od njegove sudbine. Ako vas Pandu bude pitao za objašnjenje, vi ga samo pošaljite u moj manastir gde će me uvek naći spremnog da mu pomognem savetom, ako mu savet zatreba.

Stigavši u Benares, juvelir Pandu nalete na Malmeku, bogatog bankara.

- Gotov sam ! - reče Malmeka - i ne mogu ništa da uradim, ako danas ne otkupim kola najboljeg pirinča za carsku kuhinju. Postoji u Benaresu moj neprijatelj bankar koji, saznavši da se dogovorih i da čvrsto obećah carskom nabavljaču, da ću u rano jutro dopremiti puna kola pirinča, u želji da me uništi, otkupi sav pirinač u Benaresu. Carski nabavljač mi nikako neće oprostiti, a sutra sam gotov, ako mi Krišna ne pošalje anđela sa neba.

Dok Malmeka jadikovaše zbog svoje nesreće, Pandu krenu rukom ka svom novčaniku, ali ga ne pronađe u džepu, niti u kočiji, te za krađu optuži svoga roba Magadutu i pozva policajce, te ga privezaše za stub i surovo mučiše, ne bi li ovaj priznao.

A, rob zapomagaše i vikaše:

- Nevin sam, pustite me! Ne mogu više da podnesem mučenje! Ja sam potpuno nevin i okajavam tuđe grehove! O, kada bih mogao da zamolim za oproštaj onog seljaka prema kome sam bio zao zbog moga gazde! Ove muke su mi sigurno kazna za to, što sam bio surov.
Policajci još uvek mučiše roba, kada seljak dođe do hotela i na čuđenje okoline izgubljeni novčanik pruži juveliru. Policajci roba pustiše, ali on, nezadovoljan gazdom pobeže i odmetnu se u planinske razbojnike.

Kada pak Malmeka svojim ušima bejaše čuo, da seljak može da mu proda najbolji pirinač, pravi za carske astale, istog trena otkupi sav pirinač po trostrukoj ceni, a Pandu, radostan zbog vraćanja novca požuri u manastir po savete monaha.

Monah Narada reče:

- Ja bih Vam mogao dati razjašnjenje, ali, znajući, da niste u stanju da shvatite duhovnu istinu, odabraću ćutanje. Međutim, daću vam savet, koji je za sve isti: odnosite se prema svakom čoveku sa kojim se sretnete isto onako, kao prema sebi samom, služite svakom čoveku na isti način, kao što želite da vama drugi služe. Na ovakav način ćete posejati seme dobrih dela i bogata žetva dobrih dela vam neće izostati.

- O, monaše! Objasnite mi bolje - reče Pandu - i biće mi lakše da se pridržavam Vašeg saveta.

I monah reče:

- Pažljivo me slušajte, jer ću vam dati ključ od tajne: čak i ako ne shvatate, verujte onome što vam ja kažem. Smatrati sebe izdvojenim bićem je obmana i onaj, ko usmerava svoj razum ka tome, da ispuni volju tog izdvojenog bića, sledi lažni sjaj, koji ga dovodi do bezdna greha. To, što mi sebe smatramo izdvojenim bićima se dešava zato što Majina koprena zaslepljuje naše oči i smeta nam da vidimo neraskidivu vezu sa bližnjima, smeta nam da pratimo naše jedinstvo sa dušama drugih bića. Mali broj ljudi poznaje ovu istinu. Neka sledeće reči budu vaš talisman:

"Svako, ko šteti drugima, čini zlo sebi. Svako, ko pomaže drugima, čini dobro sebi. Prestanite da smatrate sebe izdvojenom jedinkom - i vi ćete izaći na put istine. Svakome, čiji vid je zamračen Majinom koprenom se čitav svet čini raskomadanim na ličnosti bez broja. Takav čovek nije u stanju da shvati vrednost i značaj sveobuhvatne, bezuslovne ljubavi prema svemu što je živo ".

Pandu odgovori:

- Vaše reči, poštovani gospodine, imaju dubok značaj i ja ću ih pamtiti. Ja, u toku mog putovanja u Benares za siromašnog monaha učinih majušno dobro delo, koje me ništa ne odkošta, a posledice majušnog dobrog dela su dobročiniteljske.

Prema vama imam ogromnu obavezu, jer bih bez vas ostao bez novčanika i bez trgovine u Benaresu koja još više uveća moje bogatstvo. Osim toga, vaša brižnost i dovoženje kola sa pirinčem uvećaše bogatstvo mog prijatelja Malmeka. Kada bi svi ljudi spoznali istinu vaših pravila, onda bi mnogo bolji postao svet u kome živimo, zlo bi nestalo a povećalo bi se sveopšte blagostanje! Hteo bih, da Budinu istinu svi razumeju, te ću napraviti manastir na mom imanju, a vas pozivam da me posetite.

Godine se nizaše. Panduov manastir (Kolšambi) postade mesto okupljanja mudrih monaha i centar prosvećivanja naroda.

Saznavši za lepotu dragocenog kamenja i ukrasa koje izrađivaše Pandu, car susedne države posla svog izaslanika da naruči krunu od suvog zlata i dragog kamenja.

Po završetku izrade krune, Pandu krenu kod cara i sa sobom ponese popriličnu količinu zlata. Karavan, pun dragog kamenja i zlata bejaše imao oružanu pratnju, ali ga u brdima napadoše razbojnici na čelu sa Magadutom i opljačkaše svo Panduovo blago.

Pandu stradaše, ali razmišljaše: Ja zaslužih ove gubitke zbog grehova koje napravih u prošlom životu. U mladosti bejah surov prema narodu, a ako sada žanjem ono što posejah onda nemam prava da se žalim na sudbinu.

Pošto postade bolji prema drugim ljudima, Pandu jasno shvati i prihvati da mu nesreće poslužiše kao oruđe za pročišćenje surovog srca.

Godine prolaziše i jednom Pantaka, mladi monah i učenik Naradin, putujući po planinama Kolšambija, dospe u ruke razbojnika. Pošto kod sebe ništa nije imao, razbojnički vođa ga pretuče i potom pusti. Sutradan, prolazeći kroz šumu Pantaka začu graju i viku razbojnika, koji prebijaše svog vođu..

Magaduta, kao lav okružen psima, pokušavaše da se odbrani, neke i ubi, ali ga grupa razbojnika na smrt pretuče i razbeža se. Monah, izašavši iz grma otrča do potočića ne bi li osvežio i vratio u život vođu razbojnika koji umiraše.

Magaduta progleda i škripeći zubima reče:

- Gde su nezahvalni psi, koje toliko puta predvodih u uspehe i pobede? Bez mene će crći kao šakali koje otrovaše lovci.

- Ne mislite na vaše prijatelje i saučesnike vašeg grešnog života - reče Pantaka, već pomislite na vašu dušu i iskoristite u poslednji, samrtni čas mogućnost spasenja koja vam se pruža. Evo vam vode, popijte, a ja ću vam previti rane. Možda ću uspeti da vam spasem život.

- Beskorisno je ! - odgovori Magaduta. Ja sam osuđen. Zlikovci me smrtno raniše. Nezahvalni podlaci! Tukoše su me onim udarcima, kojima ih ja naučih.

- Vi sada žanjete ono što ste posejali - nastavi monah. Da svoje drugove naučiste dobrim delima njihovi postupci bi bili dobri. Ali, vi ih učiste da ubijaju, i zato ste preko svojih dela ubijeni njihovom rukom.

- Vi ste u pravu - odgovori vođa razbojnika, zaslužih sam ovakvu sudbinu, ali je vrlo teška, jer ću morati žnjeti plod svih svojih loših postupaka u budućim životima. Naučite me, sveti oče, šta da uradim, da sebi olakšam život i oslobodim se grehova, koji me pritiskaju kao stena, nalegla na moje grudi.

- Iskorenite vaše grešne želje, uništite zle strasti i ispunite svoju dušu dobrotom za sva bića.

- Učinih mnogo zla i ne činih dobra dela. Kako mogu da se iščupam iz ove paukove mreže nesreće, koju satkah od zlih želja moga srca? Moja karma će me odvući u pakao, ja nikada neću biti u stanju da stupim na put spasenja.

- Da, vaša karma će u budućim ovaploćenjima požnjeti plodove onog semena, koje posejaste. Za učinioca loših stvari nema izbavljenja od posledica svojih loših postupaka. Ali, ne očajavajte: svaki se čovek može spasiti, samo pod uslovom, da iz sebe iskoreni zabludu ličnosti. Sada ću vam ispričati istoriju velikog razbojnika Kandate, koji umre, a da se ne pokaja i ponovo se rodi kao đavo u paklu, gde se silno namuči zbog svojih zlodela. U paklu provede mnogo godina i ne mogaše pronaći izlaz iz nesrećne situacije, sve do momenta kada Buda dožive prosvetljenje. U trenutku Budinog prosvetljenja zrak svetlosti dospe u pakao i probudi u svim demonima nadu, a razbojnik Kandata povika: "O Budo blaženi, sažali se nad mojom sudbinom! Ja mnogo patim; i mada sam činio zlo sada želim da krenem putem pravednosti. Ali ne mogu da se izvučem iz mreže nesreće".

Kada Buda začu molbu demona iz pakla, posla mu pauka u paučini. Pauk tada reče: "Uhvati se za moju paučinu i po paučini izađi iz pakla ". Pauk ubrzo nestade, ali ga Kandata posluša, uhvati se i krenu po paučini da izlazi iz pakla. Paučina bejaše čvrsta i on se penjaše sve više i više. Ali, paučina poče da se ljulja, jer za njim krenuše i drugi paćenici. Kandata se uplaši; on je video da je paučina tanka i da se sve više rasteže, te da se može pokidati. Dotle gledaše samo ispred sebe, a sada pogleda dole i vide da se za njim penje gomila stanovnika pakla po tanušnim nitkama paukove mreže. "Kako može ova tanka nit da izdrži težinu svih ovih ljudi ", - pomisli i uplašivši se povika: "Pustite paučinu, ona je moja!" Paučina se pokida i Kandata upade nazad u pakao.

Zabluda ličnosti je još uvek živela u Kandati. On nije znao za čudesnu moć iskrenog stremljenja "ka gore" da bi se zakoračilo na na put pravednosti. Takvo stremljenje je suptilno, fino, kao paučina, ali ono podiže i drži uspravnim milione ljudi i što se više ljudi bude uspinjalo po paučini, to će lakše biti svakom od njih. Međutim, čim se u ljudskom srcu javi misao, da je paučina samo moja, da bogatstvo pravednosti pripada samo meni i da niko ne sme sa mnom da ga deli, nit se prekida i mi se vraćamo, padamo nazad u prethodno stanje izdvojene ličnosti. Izdvojenost ličnosti je prokletstvo, a spajanje je blagoslov. Šta je pakao? Pakao nije ništa drugo do samoživost, a nirvana je život sa svima i za sve.

- Dajte mi da se uhvatim za paučinu - prozbori umirući vođa razbojnika Magaduta, kada monah završi svoju besedu - i ja ću se izvući iz pakla.

Magaduta nekoliko minuta zaćuta premišljajući, pa nastavi:

- Saslušajte me, sve ću vam priznati. Bejah sluga kod Pandua, juvelira iz Kolšambija. Ali, posle toga, kako me nepravedno izmuči ja pobegoh i postadoh razbojnički vođa. Pre izvesnog vremena, saznadoh da će gazda proći planinom, te ga opljačkah i oduzeh mu prilično bogatstvo. Otidite kod njega i recite mu da mu iz srca oprostih za poniženje koje mi nepravedno nanese i da ga molim da i on meni oprosti što ga opljačkah. Dok živeh kod njega, njegovo je srce bilo tvrdo kao kamen i ja se od njega naučih sebičnosti. Saznadoh da gazda postade dobrodušan i da ga svi uzimaju za primer dobrote i pravednosti. Ne želim da mu ostanem dužan. Zato mu recite da sačuvah zlatnu krunu koju on napravi za cara, kao i svo drago kamenje i da ih sakrih u pećini. Samo dva razbojnika znadoše za pećinu al´ obojica poginuše. Pandu neka povede sa sobom pratnju do pećine i neka uzme sve, što mu ja ukradoh. Magaduta prošapta monahu gde je pećina i ispusti dušu na njegovim rukama.

Vrativši se ubrzo u Kolšambi, monah ode kod juvelira i ispriča mu detalje o događajima u šumi, te Pandu ode i povrati svoje sakrivene dragocenosti, a sa počastima sahrani razbojnike i njihovog vođu.

Tumačeći Budine reči Pantaka nad grobom reče:

Ličnost čini zlo, ali ličnost i strada od zla koje učini.

Ličnost se uzdržava od zla i time se pročišćava.

Čistoća i nečistoća pripadaju ličnosti: niko ne može da očisti nekog drugog.

Čovek sam mora učiniti napor; Bude (prosvetljeni) su samo propovednici.

Naša karma - dodade monah Pantaka - nije delo Šive, ili Brame, ili Indre, ili bilo koga od bogova, naša karma je posledica naših postupaka. Moje postojanje je utroba, koja me nosi i nasledstvo, koje mi pripada, i prokletstvo mojih zlih dela i blagoslov mojoj pravednosti. Moje postojanje je jedino sredstvo moga spasenja.

Pandu, svo svoje blago doveze nazad u Kolšambi i skromno koristeći bogatstvo, koje mu se neočekivano vratilo nazad, mirno i srećno prožive ostatak života, a kada već u dubokoj starosti umiraše u okruženju mnogobrojne familije na samrti svima reče:

- Draga deco, ne osuđujte druge za svoje neuspehe. Tražite uzroke vaših nesreća u vama samima. I, ako niste zaslepljeni sujetom, vi ćete ih pronaći, a kada ih pronađete, bićete u stanju da se spasete od zla. Lek od vaših nesreća je u vama samima. Neka se na pogled vašeg uma nikada ne navuče koprena Maje. Upamtite ove reči, koje bejahu talisman moga života:

Svako, ko drugom bol nanosi, čini zlo sebi. Svako, ko pomaže drugome, pomaže sebi. Neka nestane obmana ličnosti - i vi ćete zakoračiti na put pravednosti". 

____________________________

1)  Prvobitno značenje pojma Maja (maya) u Vedama je: natprirodna moć najviše volje - bogova da izazivaju iluziju. Maya je prividan osnov pojavnog sveta, kosmička iluzija koja prekriva jedinu stvarnost. Ceo pojavni svet funkcioniše po zakonu Maje. Svi utisci koji dolaze od čula postoje samo u našoj svesti, varljivi su i sama istina je obavijena mnogim velovima. Stvarnost leži duboko skrivena pod koprenom Maje (iluzije)

izvor


__________________________________

 

OD ISTOG AUTORA

                                                       Tolstoj, Lav Nikolajevič, Rat i mir ( o ratu ) 
                                                       Tolstoj, Lav Nikolajevič, Rat i mir , IV knjiga, I deo  
                                                        Tolstoj, Lav Nikolajevič, Tri isposnika 
                                                   

Lav Nikolajevič Tolstoj - TRI ISPOSNIKA

A kad se molite, ne govorite mnogo, kao neznabošci; jer oni misle da će za mnoge reči svoje biti uslišeni. Vi dakle ne budite kao oni; jer zna otac vaš šta vam treba pre molitve vaše. (Matej, VI, 7,8.)


Vladika iz grada Arhangelska putovao je brodom u Solovecki. Tim istim brodom putovali su bogomoljci Božjim ugodnicima. Vetar je bio povoljan, vreme vedro, nigde nije bilo talasa. Bogomoljci – od kojih su neki ležali, neki jeli, neki sedeli u grupicama – razgovarali su jedan s drugim. I vladika je izašao na palubu, šetao je tamo-amo po mostu.

Dođe vladika do pramca, vidi, okupila se grupica ljudi. Omanji čovek pokazivao je rukom nešto prema moru i govorio, a ljudi su slušali. Vladika zastade i pogleda tamo kud je pokazivao čovek: ništa se nije videlo, samo se more presijavalo na suncu. Priđe bliže i stade slušati. Opazi čovek vladiku, skide kapu i ućuta. I ostali opaziše vladiku i poskidaše kape u znak poštovanja.
- Ne snebivajte se, braćo – reče vladika – i ja sam prišao da čujem šta priča ovaj čestiti čovek.
- Ta eto priča nam ribar o isposnicima – reče jedan odvažniji trgovac.
- O kakvim isposnicima? – upita vladika, dođe do ograde palube i sede na sanduk. – Ispričaj da i ja čujam. Šta si pokazivao?
- Ma eno nazire se ostrvce – reče čovek i pokaza napred na desnu stranu. – Na onom ostrvcu žive isposnici, spasavaju svoje duše.
- Gde je ostrvce? – upita vladika
- Budite tako ljubazni i gledajte u pravcu moje ruke. Vidite oblačić, malo ulevo od njega vidi se kao neka pruga.
Vladika je gledao, gledao, mreškala se voda na suncu, ali njegove neprivikle oči nisu mogle ništa da vide.
- Ne vidim – reče. – Pa kakvi to isposnici žive na tom ostrvcetu?
- Božiji ljudi – odgovori seljak. – Odavno sam čuo za njih, ali mi se nije pružila prilika da ih vidim, tek sam ih prošle godine video.
I ribar ispriča kako je bio krenuo da lovi ribu, kako ga je struja odnela do tog ostrva i nije znao gde se nalazi. Ujutru je krenuo da izvidi gde se nalazi, naišao na zemunicu i ugledao kraj zemunice jednog isposnika, a tada su se pojavila još dvojica; nahranili su ga i osušili mu odelo i pomogli mu da popravi čamac.
- Kako izgledaju? – upita vladika.
- Jedan je malenak, poguren, u dubokoj starosti, u oveštaloj rizi, biće da ima preko sto godina, seda brada počela vać da se linja, i neprestano se osmehuje i ozaren je kao anđeo nebeski. Drugi je viši rastom, isto tako star, u pohabanom kaftanu, široka seda požutela brada, a čovek jak: prevrnu moj čamac kao čabar, ne stigoh ni da mu pomognem – a i on je isto tako ozaren. A treći je visok, brada mu je do kolena i bela kao sneg, a on smrknut, obrve mu se nadnele nad oči i na sebi nema ničega, samo je opasan rogožinom.
- O čemu si razgovarao sa njima? – upita vladika.
- Mahom su ćutke radili, malo su razgovarali jedan s drugim. Pogleda li jedan, onaj drugi već razume. Stadoh pripitivati visokog, žive li odavno ovde. Namršti se on, promrmlja nešto kao da se ljuti, a onaj starac odmah ga uhvati za ruku, osmehnu se – i visoki se smiri. Starina samo reče “spasi nas” i osmehnu se.
Dok je seljak govorio, brod se sve više približavao ostrvu.
- Evo, sada se sasvim dobro vidi – reče trgovac. – Budite tako ljubazni i pogledajte, vaše preosveštensvo – reče on, pokazujući.
Vladika se zagleda. I zaista, ugleda prvu prugu – ostrvce. Gledao je vladika, gledao, pa krenu prema krmi, dođe do krmara.
- Kakvo se to ostrvce – veli – vidi tamo?
- Nekakvo bezimeno. Mnogo ih je tu.
- Je li tačno – veli – da tamo starci žive isposničkim životom?
- Priča se, vaše preosveštenstvo, ali ja ne znam da li je to istina. Ribari su ih, vele, videli. Ali, bogme, i oni naprazno blebeću.
- Želeo bih da se iskrcam na ostrvo da vidim isposnike – reče vladika. – Može li se to nekako?
- Brodom se ne može prići – reče krmar. – Čamcem bi se moglo, ali treba pitati kapetana.
Pozvaše kapetana.
- Želeo bih da vidim te isposnike – reče vladika. – Da li biste mogli da me prebacite?

Kapetan ga stade odvraćati: - Svakako da bismo mogli, ali ćemo se dugo zadržati, i ako mi je dopušteno da primetim, vaše preosveštenstvo, nemate ih rašta videti. Ljudi su mi pričali da su ti starci koji tamo žive užasno glupi, ništa ne shvataju i ništa ne umeju ni da kažu, kao kakve morske ribe.
- Ali ja bih da ih vidim – reče vladika. – Platiću vam za trud, odvezite me.

Drugog izlaza nije bilo, kapetan izdade naredbu, mornari upraviše jedra na drugu stranu. Krmar okrenu brod, zaploviše prema ostrvu. Iznesoše vladiki stolicu na pramac. On sede i zagleda se. Svi se ljudi okupiše na pramcu, svi gledahu prema ostrvu. I oni koji su imali oštriji vid, već su videli stene na ostrvu i pokazivali zemunicu. A jedan je čak razaznao i tri isposnika. Iznese kapetan dvogled, pogleda kroz njega, pruži ga vladici. ”Zaista”, veli on, ”tamo na obali, desno od velike stene, stoje tri čoveka”.

Pogleda vladika kroz dvogled, upravi ga na tu stranu, stvarno, stoje trojica: jedan visok, drugi manju, a treći sasvim mali: stoje na obali, drže se za ruke.
Kapetan priđe vladici. – Ovde, vaše preosveštenstvo, brod mora da stane. Ako vam je po volji, izvolite se odavde prebaciti čamcem, a mi ćemo se usidriti.

Istog časa odmotaše uže, oboriše sidro, spustiše jedra – brod se trže, zaljulja. Spustiše čamac, uskočiše veslači, a vladika siđe niz lestvice. Ukrca se vladika u čamac, sede na klupicu, prihvatiše se mornari vesala, zaploviše prema ostrvu. Doploviše u tren oka. Vide, stoje tri isposnika: visoki, - go, opasan rogožinom, manji – u pohabanm kaftanu, i pogrbljeni starac – u staroj rizi; stoje sva trojica, drže se za ruke.

Pristadoše veslači uz obalu, čakljom privukoše čamac obali. Izađe vladika.
Pokloniše mu se isposnici, on ih blagoslovi, a oni se još dublje pokloniše. I vladika im poče govoriti.
- Slušao sam – veli – da vi, Božiji starci, vodite ovde isposnički život, molite se za ljude Hristu-Bogu, a ja sam eto, po milosti Božijoj, nedostojni sluga Hristov, kome je naloženo da se stara o Njegovom krotkom stadu; te sam želeo da i vas, sluge Božije, vidim i da vas, ako mogu, poučim.
Isposnici ćute, osmehuju se, pogledaju jedan drugog.
- Recite mi kako vodite isposnički život i kako služite Bogu – reče vladika.
Uzdahnu srednji isposnik i pogleda u najstarijeg, u starinu; namršti se visoki isposnik i pogleda u najstarijeg, u starinu. I osmehnu se najstariji, starina, i reče: ”Ne znamo mi, slugo Božiji, služiti Bogu, samo sebi služimo, sebe hranimo”.
- Kako se vi molite Bogu? – upita vladika.
I starina reče. ”Ovako se molimo: trojica vas, trojicu nas spasite”.
I samo što starac isposnik to reče, sva tri isposnika podigoše oči prema nebu i sva trojica rekoše: ”Trojica vas, trojicu nas spasite”.
Nasmeja se vladika i reče:
- To ste vi čuli za Svetu Trojicu, ali se ne molite kako valja. Dopali ste mi se, Božji starci, vidim da želite ugoditi Bogu, ali vi ne znate kako da služite. Ne treba se tako moliti, već me slušajte, naučiću vas. Neću vas učiti po svom nahođenju, već ću vas naučiti iz Svetog pisma, onako kako je Bog naložio svim ljudima da mu se mole.
I poče vladika isposnicima tumačiti kako je Bog sebe otkrio ljudima; protumači im za Boga Oca, Boga Sina i Boga Svetog Duha i reče:
- Bog sin je sišao na Zemlju da spase ljude i naučio je sve kako da se mole. Slušajte i govorite za mnom.

I stade im vladika govoriti “Oče naš”. I ponovi jedan isposnik “Oče naš”, ponovo drugi isposnik “Oče naš”, ponovi treći “Oče naš”. – Iže jesi na nebjeseh. Ponoviše isposnici: “Iže jesi na nebjeseh”. Ali se smete srednji isposnik, ne reče tačno; ne izgovori dobro ni visoki, goli, usta su mu bila obrasla brkovima, te nije mogao izgovarati čisto: nerazgovetno promrmlja i treći, bezubi isposnik.

Vladika ponovi još jednom, i isposnici ponoviše još jednom. I sede vladika na kamen, a isposnici stadoše kraj njega, i gledahu mu u usta, i ponavljahu za njim, dok je govorio. I sve do večeri zadrža se vladika s njima: i deset, i dvadeset, i sto puta ponavljao je jednu reč, a isposnici su ponavljali za njim. Oni su grešili, on ih je ispravljao i nagonio da ponovo ponavljaju iz početka.

I ne napusti vladika isposnike sve dok nisu naučili molitvu Gospodnju. Očitaše je oni ponavljajući za njim i očitaše je sami. Najpre je naučio srednji starac i izgovorio celu. I vladika je tražio da još jedanput, i još jedanput kaže, i on ponovi još jednom, i druga dvojica su ponovila celu molitvu.

Već je počeo da se smrkava, Mesec se stade pomaljati iza mora, kad vladika ustade da krene na brod. Oprosti se vladika od isposnika, oni padoše pred njim na kolena. On ih podiže i redom ih izljubi, naloži im da se mole kako ih je naučio, sede u čamac i zaploviše prema brodu.

I plovio je vladika prema brodu, slušao je kako isposnici u tri glasa ponavljaju molitvu Gospodnju. Stadoše se primicati brodu, nisu više čuli glasove isposnika, već su ih samo videli pri mesečini: stoje na obali, na onom istom mestu, tri isposnika – onaj manji u sredini, a visoki sa desne, srednji sa leve strane. Doveze se vladika do broda, pope se na palubu, digoše sidro, razapeše jedra, vetar ih nape, pokrenu brod i oni zaploviše. Dođe vladika na krmu, sede tamo i jednako gledaše prema ostrvcetu. Isposnici su se u početku videli, zatim su iščezli iz vida, naziralo se samo ostrvce, zatim je i ostrvce iščezlo, samo je more treperilo pri sjaju Meseca.

Bogomoljci legoše da spavaju i na palubi se sve primiri. Vladici se, međutim, nije spavalo, sedeo je sam na krmi, gledao more, tamo gde je iščezlo ostrvce, i razmišljao o dobrim isposnicima. Mislio je na to kako su se oni radovali što ih je naučio molitvi, i zahvaljivao se Bogu za to što ga je uputio da pomogne Božijim isposnicima, da ih nauči Božijoj reči.

Sedeo je tako vladika, razmišljao, gledao more, gledao u onom pravcu gde je iščezlo ostrvce. I svetluca mu nešto pred očima – čas ovde, čas onde, svetluca svetlost na talasima. Najednom, opazi, blista se i belasa nešto u snopu mesečine: belasa se ili galeb ili jedro na čamcu. “Čamac”, pomisli, “na jedrima juri za nama. Brzo će nas stići. Bio je daleko, daleko, a sada se već vidi sasvim blizu. Ali, da je čamac, nije čamac, na jedro ne liči. A nešto juri za nama i sustiže nas”. I vladika nikako da razazna šta je to: da je čamac, nije čamac, da je ptica, nije ptica, da je riba, nije riba. Na čoveka liči, prilično je veliko, ali otkud čovek na sred mora. Ustade vladika, priđe krmaru:
- Pogledaj, - veli – šta je to?
- Šta je to, rođeni moj? Šta je to? – upita vladika, a već i sam vidi, jure po moru isposnici, bele se i belasaju njihove sede brade, i kao da stoje, približavaju se brodu.
Obrnu se krmar, prepade se, ostavi kormilo i povika prodornim glasom:
- Gospode! Isposnici jure za nama po moru, kao da idu po zemlji! – Čuše ljudi, ustadoše, pojuriše svi prema krmi. Svi videše: jure isposnici, drže se za ruke – oba krajnja mašu rukom, daju im znak da stanu. Sva trojica jure po vodi kao po suvom, a ne miču nogama.
Ne stigoše mornari da zaustave brod, a isposnici već stigoše, priđoše uz sam bok broda, podigoše glave i progovoriše u jedan glas:
- Zaboravili smo, slugo Božiji, zaboravili smo tvoj nauk. Dok smo ponavljali – pamtili smo, samo što smo prestali da ponavljamo, promače nam jedna reč – zaboravismo, sve se rasprši. Sve smo zaboravili, nauči nas opet.
Prekrsti se vladika, naže se prema isposnicima i reče:
- Uslišiće Bog vašu molitvu, starci Božiji. Nemam vas čemu učiti. Molite se za nas grešne.
I vladika se pokloni isposnicima do zemlje. I zastadoše isposnici, okrenuše se, krenuše morem natrag. Sve do jutra videla se svetlost na onoj strani na koju su otišli.

________________________________

OD ISTOG AUTORA 

                                                       Tolstoj, Lav Nikolajevič, Rat i mir ( o ratu ) 
                                                       Tolstoj, Lav Nikolajevič, Rat i mir , IV knjiga, I deo  
                                                         Tolstoj, Lav Nikolajevič. Karma  

Žorž Sand i Frederik Šopen. Jedna destruktivna ljubavna priča

 Elize Kolet

Žorž Sand, čije je pravo ime bilo Aurora Dupin, živela u doba Napoleonovog zakona koji je muževima davao neograničenu vlast nad ženama, kada žena nije imala pravo na sopstveni imetak, na razvod i slobodu da ponovo sklopi brak. Njena jaka ličnost se bunila.

Rano se udala za barona Kazimira Dudeventa, i imala sa njim dvoje dece. Međutim, njoj je smetalo što joj je brak nametao nejednakost sa mužem. Govorila je: Moj muž čini ono što hoće, ima žena koliko mu je drago, raspolaže svojom imovinom. To bi bilo pravo, ako bi bilo obostrano. Zbog toga želim da budem nezavisna. Vraćam se kući u ponoć, ili još bolje, u zoru.

Stoga je jednog dana zaključila da je najbolje da, posle osam godina braka, napusti bračno ognjište i ode u Pariz. U Parizu je radila kao novinarka, slikarka, a najviše kao pisac. Jednog dana, odlučila je da se vidno usprotivi tom muškom svetu, sklonila je svoju gustu kosu pod kapu, navukla pantalone i sako, stavila cigaretu u usta i rekla: Madam Dupin je mrtva, sada postoji samo Žorž Sand. Žensko u muškom liku.

Žorž Sand – Žensko u muškom liku

I tada je krenula njena borba, ne protiv muškaraca, već za pravo da žena bude slobodna, slobodna u meri da može da odlučuje o svom sopstvenom životu. I ta njena borba nije bila bezuspešna.

Mnogi danas govore da je Sandova bila prva feministkinja, u najpozitivnijem smislu te reči. Za nju je feminizam bio od finog materijala, lepšeg od kineske svile.

Romani Žorž Sandove bili su prve značajnije knjige koje je Prustu davala na čitanje njegova majka. Kada je bio bolestan, ona mu je naglas čitala Malu Fadetu ili Nahoče Fransoa. Kada je i sam postao dobar ocenjivač stila, on je delio majčinu naklonost ka toj glatkoj i tečnoj prozi koja kao i Tolstojevi romani, uvek odiše dobrotom i moralnom otmenošću. Divili su joj se i drugi umetnici tog vremena, slikar Delakroa je imao atelje u njenoj kući, sa Balzakom je bila bliska prijateljica, a jedna od njegovih najboljih knjiga Beatrisa ima lik koji je rađen prema Sandovoj, Flober ju je nazivao dragom učiteljicom, Hajne i Turgenjev bili su njeni česti gosti, a na njenoj sahrani Viktor Igo je rekao: Oplakujem smrtnicu, pozdravljam besmrtnicu.

Gospođu Žorž Sand nisu, naravno, svi voleli. Tako je Niče za nju rekao da je krava za pisanje, što, imajući u vidu njegov zluradni odnos prema ženama, i nije strašno. Međutim, naš vodeći nadrealista Marko Ristić, u knjizi Književna politika, članci i pamfleti, ne samo da je tu Ničeovu izjavu smatrao ispravnom već je zapisao: Žorž Sand zvala se, u stvari, u svojoj goropadnoj ženskoj spodobi, Aurore Dupin, baronne Dudevent. Prosto joj bilo. A negde dalje je govorio da je ona bila muškobanjasta babuskera.

Kada je sahranila Madam Dupin, tako je započela novi život tog ženskog fauna pod muškim imenom. Živeće kako joj se sviđa, imaće mnoge ljubavi, koji su prvenstveno uključivale pisce (Žil Sando, Prosper Merime, Alfred de Mise), muzičare (Šopen) i druge umetnike. A onda, kada se osećala kao razočarana žena koja nije imala mnogo uspeha ni u braku, ni u preljubništvu, svoje ogorčenje izražavala je tako što je pisala knjige. Od toga se nakupilo preko 130 knjiga, od čega 80 romana i 20 pozorišnih komada i na hiljade pisama.

I pored muškobanjastog ponašanja i pokazivanja da joj nisu strane nastranosti duha i tela, Sandova je, pre svega, bila dobra majka i zaštitnica, osetljiva, ali svojeglava žena. Lako se zaljubljivala, jer je volela život, ali je ostajala verna partneru koga je izabirala.

Za sebe je govorila: Ja jesam to što jesam, oduševljena sam za lepo, željna istine, veoma osetljivog srca, veoma slabog rasuđivanja, često nerazložna, uvek dobronamerna, nikad sitna i osvetoljubiva, prilično plahovita i, hvala Bogu, savršeno zaboravna u odnosu na ružne stvari i na rđave ljude.

Umrla je u 72. godini života, ostavljajući na stolu jedan nezavršen rukopis. Flober je tom prilikom rekao: Bila je sirota, dobra, velikodušna žena. Uvek će ostati besmrtna za Francusku.

Prvi susret Šopena i Sandove

Sandova je srela Šopena 1836. godine i ostala je u vezi sa njim skoro deset godina (1838 -1847).

Njihov prvi susret bio je šokantan – za Šopena. Sandova je često priređivala večere za umetnike, a neko joj jedne večeri dovede Šopena… Vraćajući se kući, Šopen reče svom prijatelju sa kojim je odlazio: Kako je neprijatna žena ova Sand! Je li to zbilja žena? Ja čisto sumnjam.

Nije čudno što je Šopen strogo osudio spisateljicu pri prvom susretu, jer ona se oblačila kao muškarac, pušila mnogo, oslovljavala svoje prijatelje sa ti i raskrstila sa svima, osim sa onima koji se bave umetnošću. Takođe, bila je dovoljno slobodna i jaka da glasno ispoljava svoja demokratska i socijalistička shvatanja. Tako se ona mnogo razlikovala od anđeoski lepih, plavih Poljakinja koje je Šopen nekada, u svom odrastanju, čedno voleo. Jer, on je u Pariz stigao kao nežan mladić, sa likom nebeskog bića koje je poslato na zemlju.

Naravno, postoji i druga strana medalje. Jedna prijateljica, koja je prisustvovala tom prvom susretu, savetovala je Sandovoj: Vidi se da je on žensko, zavedi ga kao muškarac.

Tako su dobili šaljive nadimke Gospođica Šopen i Gospodin Sand.

Gospođica Šopen i Gospodin Sand

Žorž Sand je shvatila da je proviđenje, kako je sama govorila, stvorilo Šopena baš za nju. On je bio izgnanik, osetljiv i nesrećan čovek koji je tugovao za Poljskom, za svojom porodicom, a naročito za nežnom materinskom ljubavlju. Ponašao se u stilu: Kad bi neko hteo da me vodi kao malo dete, ja bih bio veoma zadovoljan. A Sandova je želela da u njemu nađe u isti mah ljubavnika i sina. Kako je Šopen bio šest godina mlađi od nje, te se moglo očekivati da će se on ponašati kao sin, gotovo kao dete, a ona je bila sklona da se sažali na njega. Istovremeno, uvidela je da je mladi muzičar slab, bolestan, grozničav i sve je to iziskivalo materinsku nežnost bolničarke.

Šopen je stvorio svoja najbolja dela baš dok je bio u vezi sa njom. Naime, on je intuitivno osećao da je Sandova bila dovoljno muzički obdarena da bi ga mogla ocenjivati, nadahnjivati i savetovati. Ujedno, osećao je da je ona velikodušna žena i da uživa da nekome pomaže. Zato je, mada mu se inicijalno nije svidela, podlegao iskušenju i podao joj se.

Tokom njihovog zajedničkog življenja, Šopen nikada nije bio u stanju da uzvikne, kao što je to činila Sandova: Kako je lepo živeti. Život je zanosan. Voleti, biti veoma voljen. To je sreća, to je blaženstvo. On je mrzeo ljude koji bučno izražavaju svoje prijateljstvo, mrzeo je njene prijatelje koji su umeli, kada se napiju, da se raspuste do bezobrazluka. On se čak grozio da vidi da su gosti koji su dolazili kod Sandove na večeru ponekad bili neobrijani, ili sa primetno neopranom kosom.

Smetalo mu je njihovo raspojasano ponašanje. A Sandova nije htela da se ljudi za njenim stolom drže ukočeno, pa je prelazila preko grubog, glasnog smeha, vike, prepirke, slobodnog ponašanja, pijančenja. Smatrala je da je Šopenova razdražljivost preterana, neshvatljiva, videći u njemu jedno bolesno i genijalno dete. On se onda ljutito povlačio u svoju sobu.

Stalno je bio ljubomoran, pa je Sandova govorila: On se ponaša kao moj otac po duhu, ali on je moje dete po čulima.

Ipak, može se reći da su se oni voleli, bar za neko vreme. Šopen je voleo Sandovu, ona je prema njemu bila materinski nežna i blaga. Ona se divila genijalnom muzičaru, on je poštovao velikog pisca. A čulne ljubavi tu, uglavnom, nije bilo, jer Šopen nije bio stvoren za uživanje u ljubavnim zadovoljstvima.

Tako je, posle nekog vremena, Sandova prestala da voli Šopena, njena ljubav prema njemu pretvorila se u običnu naklonost. Volela ga je onako kako voli svoju kćerku i sina, kojima pomaže da odrastu. Istovremeno, bila je svesna da je sam Šopen voleo svoju groznicu, svoju potištenu dušu, svoj položaj stalnog bolesnika, tako da je za njega ponekad prijateljicama govorila: Moj bolesnik, pa i Moj živi leš.

U to vreme, Šopen se često viđao sa drugim Poljacima u Parizu, koji su bili primorani da pobegnu iz domovine. Jedan od najuglednijih među njima bio je Adam Mickjevič, najveći poljski pesnik, koji je od strane Šopena i drugih poljskih iseljenika smatran produbljenijim od Getea i Bajrona. On je ujedno bio i veliki zanesenjak, sanjalica, a opet, na Sorboni je držao izvanredno logična i jasna predavanja, pa su svi Poljaci u Parizu cenili njegovu odvažnost i smatrali da je on po intelektu iznad ostalih Poljaka. Šopen je u njemu gledao čoveka koji na velika zvona oglašava tzv. poljsko pitanje, a to mu je bilo važno. Sa svoje strane, Mickjevič simpatiše Šopenovo muzičko stvaralaštvo, naravno, ali je oduševljeni poklonik Sandove, pa joj otvoreno ukazuje da je njen ljubavnik Šopen – njen zao duh, njen moralni vampir, njen krst, da je muči i da je najzad može i ubiti. On je prvi za Šopena upotrebio izraz moralno čudovište.

I još neki su Sandovoj ukazivali da nju Šopen iskorišćava (besplatni stan, hrana i nega), ali ona nije slušala druge, slušala je jedino svoje srce. Činila je za njega sve što je bilo u njenoj moći, nastojeći da bude najpre ljubavnica, a kasnije bolničarka i prijateljica, ali i njegova muza. Pritom je sve vreme imala utisak da radi dobru stvar, jer nikada nije sumnjala u muzičku genijalnost Šopena.

Rastanak

U jednom svom romanu o italijanskoj glumici iz tog vremena (Lucrezia Floriani), Sandova je umnogome ocrtala njihov zajednički portret, prikazavši poljskog princa Karola u vrlo nepovoljnom svetlu. Naime, lepa glumica biva uništena od strane mladog i lepog partnera, koga je do kraja obožavala. Šopen nije sebe prepoznao (ili se pravio da nije) u tom liku. Međutim, mnogima je to izgledalo kao način Sandove da nagovesti prekid veze sa Šopenom. Bila se zamorila.




Šopen je prestao da odlazi u Noan, u kome se nalazila kuća Sandove, u kojoj je tokom povremenih poseta u periodu od osam godina, stvorio mnoga svoja velika dela, uključujući i Sonatu u b-molu, sa čuvenim Posmrtnim maršom. A onda, jednog dana on će otići od Sandove – zauvek, bez zbogom. Formalni razlog bio je taj što je u porodičnoj svađi Sandove sa njenom kćerkom on stao na stranu kćerke, koja je inače bila jedna neodgovorna osoba i mnogo problema nanosila Sandovoj. Tako se završila priča o ljubavnicima koji su jedno drugom poklonili skoro deset godina života.

Naravno, Sandova je patila zbog raskida, čiji je ona bila uzrok, izvršilac i žrtva. Međutim, jedno je sigurno – da je od raskida sa Sandovom Šopen prestao da živi, telesno i duhovno. Vrlo brzo je umro, od tuberkuloze, sa kojom je drugovao od rane mladosti. Mada, mnogi smatraju da su njegov život više obeležili slabi nervi nego tuberkuloza.
S tim u vezi, verovatno je njegova preosetljiva priroda najviše zaslužna za izuzetne kompozicije kojima se proslavio i koje bacaju u zasenak lošu stranu njegovog karaktera.

Na Šopenovoj sahrani (kada je, po njegovoj ličnoj želji, sviran Mocartov Requiem) bilo je oko 3.000 osoba, ali među njima nije bilo Sandove. Nije htela da dođe ni pre toga, kada joj je on, sa samrtničke postelje, poslao poziv da ga poseti. Nije mogla da dođe.

Sahranjen je u Parizu, a njegovo srce preneto je u crkvu Svetoga krsta, u Varšavi, u skladu sa njegovim testamentom.

Žorž Sand je preminula u Noanu 8. juna 1876. godine.

Na temu veze Žorž Sand i Frederik Šopen do sada je napisano više knjiga i snimano nekoliko filmova: A Song to Remember, Impromptu, Desire for Love.

Neosporno je da su oboje bili veliki umetnici.

Elize Kolet

Gustav Flober pismo Žorž Sandovoj

Žorž SANDOVOJ 1


Uoči početka franko-pruskog rata, 1870, prilično proročanski napisao je Sandovoj:


 "Eto vam prirodnog čoveka! Pravite sad teorije! Hvalite glasno napredak, prosvećenost i zdrav razum masa, i pitomost francuskog naroda. Uveravam vas da bi ovde premlatili svakoga kome bi palo na pamet da propoveda mir. Ma šta se desilo, mi smo zadugo gurnuti unazad...

"Borba rasa će ponovo početi. Videćemo, pre nego jedan vek prođe, kada se nekoliko miliona ljudi uzajamno poubijaju, onako odjednom. CEo istok protiv cele Evrope, stari svet protiv novoga! Zašto da ne? Veliki zajednički radovi, kao na Sueckoj prevlaci, možda su, pod nekim drugim oblikom, prvi pokušaji i pripreme onih čudovišnih sukoba koje sebi ne ne možemo ni predstaviti!"

Kritičaru, istoričaru i filozofu, Ipolitu Tenu, o utiscima poslije rekurentnih halucinacija, za koje se pretpostavlja da su posljedica epilepsije:

"U početku sam osećao neko neodređeno strahovanje, nejasnu nelagodnost, neko osećanje iščekivanja, s bolom, kao pre pesničkog nadahnuća, u kome se oseća 'da će nešto doći'. (Stanje koje se može porediti samo sa stanjem čoveka pri snošaju... Da li sam se razumljivo izjasnio?)"

Ten je često ispitivao Flobera da mu piše o tome kako funkcioniše njegova imaginacija.

Žorž SANDOVOJ 2


 Zašto ste tako tužni? Čovečanstvo ne pokazuje ništa novo. Njegova nepopravljiva beda ispunila me gorčinom još od moje mladosti. Zato se sada ničim ne obmanjujem. Ja mislim da će gomila, prosto krdo, biti uvek mrska. Jedino što važi to je mala grupa duhova, uvek istih, koji jedni drugima predaju svetlost znanja...