Pisma Semjuela Beketa - V TAMO GDE ME JE NEIMENLJIVO OSTAVILO KAO MRTVOG

6 Rue des
Favorites
Pariz 15

Dragi prijatelji,

Hvala vam za pisma, program, isečke iz novina. Pošto sam bio odsutan iz Pariza, sve sam to dobio tek danas.
Fotografija iz Kraja partije mnogo mi se dopala. Molim vas da gospodinu Škiljanu i njegovim drugovima prenesete moje pozdrave i zahvalnost.1) 

Srećom ne čitam jugoslovenski, mogao bih doći u iskušenje. 2) 

Najpre vaša pitanja:
1. Posredi je slika plamena koji sagoreva prljavštinu i svete mučenike . Čitajte: "svetle mrlje ... čas prazne, čas pune, kao što je plamen čas prazan čas pun pogani i svetaca mučenika". [Kaćin prevod,
str. 38.] Čudna ideja, priznajem, i čudna sintaksa.

2. Svrdlo je alatka kojom se na buretu (bačvi ) probija rupa za slavinu. Reakcije koje Moran izaziva svojim grotesknim ponašanjem nagrizaju bure i ono curi. Ista napomena.  3) 
   Lendon ima moje fotografije. Videću ga iduće nedelje i reći ću mu da vam pošalje jednu.
    Bilo bi mi drago da imam prevod mog portreta koji je sačinio Rade. 4)  Pričao sam u Londonu o njegovom Zeuge predstavniku izraelskog radija koji bi trebalo da dođe u Beograd i svesrdno sam
mu preporučio da se poveže s vama . Nadam se da je to učinio. Levi, ako se ne varam. Vrlo simpatičan.
      Ne znam ništa o izvođenjima Kraja partije u Jugoslaviji. Nisam čak ni znao da se komad igra. Nisam potpisao nikakav ugovor, ali ja takve stvari zaboravljam. Time su se sigurno pozabavili Les Editions de Minuit i Autorska agencija. Izvesno se ne sećam da sam sreo gospod ina Nikolajevića u Beogradu, gde nisam video nikoga osim vas dvoje i gospode iz izdavačke kuće. 5)  Što se tiče davanja vama dvoma ekskluzivnog prava na prevođenje, o tome moram najpre da razgovaram sa Lendonom, pošto ne znam da li je on već preuzeo neke obaveze. Obavestiću vas. Imam puno poverenje u vas. 6) 
       Žan Marten je prošao kroz jedan veoma težak period, bio je gotovo bez posla. Sad je bolje. Igra, kao i Bien, u Kamijevoj adaptaciji Zlih duha u Teatru Antoan. Dobri prikazi i gotovo siguran uspeh.
       Nemam ništa novo da vam pokažem, osim možda jednog scenskog monologa (Krapp's Last Tape) napisanog na engleskom i izvedenog (jako dobro) u Londonu zajedno s Krajem partije. Francuski prevod će se uskoro pojaviti u Les Lettres Nouvelles; poslaću vam jedan primerak. 7) 
       Često mislimo na vas i na vaše veoma prijateljsko gostoprimstvo. Još nismo ništa odlučili za iduće leto. U julu moram da idem u Dablin, to je sve što znam. 8)  Hvala na ljubaznom pozivu u Rovinj ali bojim se da ove godine nećemo moći da idemo tako daleko.
       Jakoba je i dalje u Holandiji i izgleda da je krajnje potištena zbog toga. Njena adresa: Hotel Ho llande, De La ire ssestraat 137, Amsterdam.
      Gotovo stalno sam na selu, u tišini. Okanio sam se pozorišta i radija, i pokušavam da " nastavim" tamo gde me je Neimenijivo ostavilo kao mrtvog. Neće da crkne, a neće ni da se makne s mesta, očavajuća situacija. 9)

Prija teljski pozdrav vama dvoma od nas dvoje

Sam Beket
šaljem vam 2 lvagoa.


l) Reč je o predstavi Fin de partie  Zagrebačkog dramskog
kazališta, na sceni beogradskog dečjeg pozorišta Boško Buha,
12. 9. 1958. Dramu je prevela Alka Škiljan, pod naslovom
Kraj igre, a režirao Mladen Škiljan. Igrali su: Josip Maroti,
Marija Kon , Pero Kvrgić, Emil Glad.

2) Ne razumem ovo: o kakvom iskušenju je reč? (Beket je
mislio da postoji jugoslovenski jezik, kao i Žerom Lendon,
uostalom; ali Lendon je, u nekim kasnijim svojim pismima, to
ispravio.)

3) Ovo su odgovori na pitanja koja mu je Kaća uputila dok
je prevodila Moloa. (To je otkucano na pisaćoj mašini. Bilo je
još takvih pitanja, i Beketovih odgovora, ali sve je to nestalo:
izgubljeno je ili uništeno.) Beketov komentar, uz objašnjenje
teksta iz prvog pitanja (u izdanju Editions de Minuit na strani
40, u našem izdanju na strani 38): "Drole d'idee, et dro1e de
syntaxe" , ponavlja se i u vezi sa objašnjenjem reči "taraud"
(naše izdanje str. 179, francusko 192), u napomeni " Meine
remarque".
Ali tako je i u njegovim tekstovima: to je komentar na nešto
tek rečeno, po pravilu  ironično. U ovim komentarima Beket
(onaj koji govori i koji to, gotovo istovremeno, komentariše)
ponekad je prema Beketu i učtiv: "žalim što ova rečenica nije
bolje izražena. Zasluživala je, ko zna, da bude bez dvosmislenosti
" (Moloa). Ali češće je brutalan, u stanju da kaže za
rečenicu koju je upravo izgovorio: "Blesava rečenica, nije
važno." ("Phrase demente, peu importe." ) "Jer ja ne znam
više dobro ono što radim, ni zašto, to su te stvari koje
razumem sve manje i manje, ja to sebi ne krijem, jer zašto to
kriti od sebe, i od koga, od vas ?" Pokušavao je da govori iz
samog srca ne-znanja. (One koji znaju prezirao je.) Pokušavao
je da bude ne-znalica u ovom svetu znanja: čovek ne-moći u
ovom svetu moći . Iako je ponekad žalio što nije nedge u šumi
(kao da je neki Moloa koji je izašao, eto, iz šume, i sad žali
zbog toga?): tamo bi opisivao lišće, list po list, pa bi time bilo
okončano njegovo blebetanje (" ... e' en serait fini de mes
bafouillage", - L'innommnable). Bio bi to, dakle, list a ne ja:
geometrijska preciznost nerava tog lista, tog apsolutnog
geometrijskog triumfa, njegovih ivica, njegovih polukrugova,
i uglova, ne košmar, ne konfuzija. (Forma, dakle, a ne haos?)

         Jedan šumski list kao jedino mogućno moje spasenje?
Nigde takvog iskušavanja nereda i takve volje za redom (za
preciznošću, koju je Beket nazivao "kobnom": " ... kobna
sklonost ka preciznom izražavanju", - ovo u L'innommable,
takođe) , jer je zaista bila njegova kob: uzaludan je njegov
otpor: "Dosta sa tim ustupcima geometrijskom duhu"
(L'lnnommable): Beket je bio, i ostao, miljenik (i žrtva) tog
duha. Sve mi se čini da postoji duboka veza između ovoga
geometrijskog duha i Beketove odanosti tišini, kao da je taj
duh geometrijski  duh tišine, ili apsolutne čistote, čak one
"nenastanjenosti" koju je čuo njegov Krap, u Poslednjoj traci:
"Nikad čuo takvu tišinu. Zemlja bi mogla biti nenastanjena".
Da li ta nenastanjenost doziva ovaj geometrijski duh ? Ili taj
duh doziva ovu nenastanjenost? Ovu tišinu?

     Ne znam. Odlazio je u Isi, da bi radio; ponekad bi samo
koračao (satima), i spavao (danima). Tako bar kažu njegovi
biografi. Ali mi se čini da je tamo tražio ovu nenastanjenost.
Ili tišinu. Ništ . (Mortibus, kao Klov, na merdevinama, sa
dalekozorom, kroz prozor zagledan u svet: Mortibus.) - Nisam
bio u Isiju. (Ali ga ponekad vidim, sa listom u ruci, i
zagledanog u taj list, kao da nije mrtav. U Isiju.) Nikad nas
tamo nije pozvao. Ne žalim. Nikad nisam bio u njegovoj
pariskoj kući. (Ako je to bila njegova kuća?) Ne žalim: ništa
njegovo nije bilo njegovo. (Rekao sam to već? Valjda jesam.
Ali zašto mi se čini da to nikad ne mogu dovoljno da kažem?)

4) Ovaj "portret" o kome Beket govori jeste Uvod u kritiku
(francusku) Moloa, koju objavio sam, u izboru, u našem
izdanju. To su tekstovi koje su o Moloa napisali Moris Nado,
Žan Blanza, Maks-Pol Fuše, Žorž Bataj, Gaetan Pikon. Taj
izbor poslao nam je Lendon, na našu molbu. Jedino nam je
Gaetan Pikon sam poslao svoj tekst. Žan-Žak Maju kaže, 1982
(u predgovoru za izdanje Moloa u Collection" double H, Les
Editions de Minuit, - Kaća je prevela taj tekst) da je ta kritika
i posle trideset godina sačuvala "vrednost uzora". Mogu to da
kažem i sad, gotovo pola veka kasnije. Moloa, knjiga koju je
odbacilo, čini mi se, šest pariskih izdavača, bio je velika
mobilizatorska provokacija za francusku kritičko-filosofsku
misao. Pokušao sam da čujem nešto o tome od Beketa, pri
prvim susretima sa njim, posebno o tekstu Bataja. (Taj tekst je
Kaću i mene uputio na Bataja. Čitali smo L'Experienee
interieure u našem Hotelu D 'Anjou, između dva susreta sa
Beketom. Kaća je prevodila kasnije iz te knjige, a takođe iz
knjige Erotizmn, koju smo nabavili 1957, u dane kad smo
upoznali Beketa.) Beket nam je, dakle, bio veza sa Batajem
Ali nam o Bataju nije rekao ni reči. Teško sam to prihvatio:
Batajevo non-savoir iz Unutrašnjeg iskustva (objavljenog prvi
put 1943) jeste u najdubljoj vezi sa osnovnim Beketovim
stavom, sa njegovim antiintelektualizmom, a on, Beket, eto -
ćuti? To je bilo u Close rie des Lilas. Poveli smo razgovor o
Bataju (njegova knjiga Erotizam ležala je pred nama na stolu),
ali on nije rekao ni reči. Jedva sam sačekao da nam kelner
donese piće, da bih sklonio knjigu sa stola. (Da bih oslobodio
Beketa od Bataja?) Ne, nije mi tad bio blizak. Ali to je zato
što je između njega, zatvorenog u ćutanje, i mene bila moja (?)
težnja ka govoru, koja me je držala u vlasti, uprkos svemu, i to
čak u toj meri (znam to noćas) da je za mene moral bio neodvojiv
od govora, kao da nisam mogao da razumem moralnost
koja ćuti : kao daje Beket morao da progovori o Bataju da bi,
za mene, sačuvao moralnost. Nisam mogao da razumem
moralnost koja ćuti: nisam mogao da razumem Beketa.
Njegovo ćutanje o Bataju, o Batajevom neizrecivom non-
-savoir, činilo mi se upravo nemoralnim, što je, naravno, u
kontradikciji sa tim samim non-savoir. (Bezizglednoj,
onakvoj kakva je i ona u kojoj se sam Bataj našao, opisujući
neopisivo?) Hoću da kažem da je taj moral kao govor, taj
brbljivi moral, bio tada između mene (brbljivea, još uvek?) i
ovoga čoveka koji je pre i posle svega dovodio u pitanje taj
brbljivi' moral.

5) Gospodin Nikolajević pojavio se pred sam početak predstave
Kraja igre, kao zastupnik Beketovih autorskih prava za
drame. Mladen Škiljan, naš rovinjski prijatelj, pozvao je Kaću
da mu pomogne. (Šta li je sa njim. noćas ?) Navodno, pretila je
opasnost da se predstava ne održi.

6) Ova ekskluzivna prava nismo dobili. U pismu od 12.
februara 1959. Lendon poručuje Kaći: "Ma šta bilo, možete
biti sigurni da ćemo gospodin Beket i ja nastojati da uredimo
sva ta pitanja u najboljem vašem interesu". U istom pismu on
predlaže "une option de Jacto sur la traduetion", s tim što bi
sve to, kasnije, posebnim ugovorom bilo bliže određeno. Ne
sećam se zašto do toga nije došlo. (Da li Kosmos više nije
mogao da ulazi u nove obaveze?)

7) To je broj 4. marta 1959. Komad je preveo sa
engleskog Pjer Lejris, u saradnji sa Beketom. Kaća je prevela
taj komad za novosadska Polja.

8) Ne kaže: da ide u Dablin, da bi 2. jula 1959. bio
proglašen za počasnog doktora Trinity College, u kome je i
sam studirao. Od mnogih počasti koje su mu ukazivane ovo je,
koliko znam, jedina kojoj se odazvao.
Takođe ni reči o Prix Italia, koju je dobio u Sorentu, za
radiofonski tekst Embers. Pre neku noć našao sam koncept
pisma koje je Kaća napisala Beketu 7. oktobra 1969, povodom
Prix Italia. Ona tu kaže da mu ne čestita, jer čestitanja su za
druge: "Ce sont les choses pour les autres et pas pour les veritables
et profonds createurs."

9) Ali nikad on nije izišao iz ove charmante situation .
Njegov stil upravo je stilove charmante situation, sudbina
njegovih junaka jeste u toj istoj charmante situation. I njegova,
svakako. Eno, u Tekstovima nizašto: "Ni da idem dalje, ni
da ostanem gde jesam", "Ne mogu ostati, ne mogu poći ", što
je gotovo doslovce isto kao u ovom pismu: "Neće da crkne,
neće ni da se makne s mesta". (" ca ne veut pas crever et f'a
ne veut pas bouger. ") Ovo bi mogao, od reči do reči, da kaže
Klov, koji niti može da ostane sa Hamom, niti može da ga
napusti. Uzalud ga Ham opominje: "Mais tu peux bouger" :
Kraj partije završava se prizorom Klova koji ne može ni da se
makne sa mesta, ponavljajući tako Estragona i Vladimira iz
Godoa, koji, na kraju prvog čina, kao i na kraju drugog čina ,
ne mogu ni da se maknu sa mesta ("Ils ne bougent pas"), kao
što to ne može ni čovek bez imena, u pantomlmi Čin bez reči,
u nekoliko mahova i, najzad, na kraju: "Il ne bouge pas". Eto
kako se glagol bouger ponavlja, u neumoljivoj (i svirepoj?)
težnji za pokretom; i eto kako se reč immobile (iz napomene,
za Klova, za poslednje trenutke Kraja partije: "Clov reste
immobile jusqu'a la fin ")v raća neprestano, kako se ponavlja,
sve do one kratke proze Nepomično (Still, Immobile, koju je
Beket napisao 1970. i koju je Stenli Vilijam Hajter ilustrovao
gravirama "geometrijskim"). To je večnost u koju posvećuje
ova nepomičnost , ova nemo gućnost pokretanja s mesta
(ne mogućnost Beketovog bouger?). Jesmo li miljenici
večnosti zato što smo paralizovani ? - Paraliza Beketovih j unaka
(?) jeste fi zička projekcija socijalne (i moralne) paralize
pojedinca ovoga sveta, otelotvorenje nemoćnosti ma kakve
akcije, ma kakvog kretanja: otelotvorenje večnost i kao
nemogućnosti subjekta. (Beznađe otvara vrata večnosti ;
beznađe, a ne nada. U ovoj noći kao da ima sve više večnosti?
Sve više Beketa?) To je ponavljanje: "Moram uvek da govorim
jedno isto" (L'Innommable), "Celog veka ista pitanja isti
odgovori" (Ham, u Kraju partije), uvek isti trijumf istog koji
kao da ukida razliku između života i smrti: " ... život j e stvoren
od ponavljanja, reklo bi se, a i smrt mora da je neka vrsta ponavljanja".
To kaže Moloa, kao sam Beket koji pokušava da
progovori iz ove večnosti-ponavljanja: uvek u istom nastojavanju
za otkrivanjem ne-istog u istom (pokreta u nepokretu), i
to ne samo na makro-planu, onome motivskom, tematskom,
nego, što je značajnije, često i u okviru jedne jedine rečenice ,
kruženjima u njoj kao u zatvorenom krugu, u potrazi za onim
infinitezimalnim, jedva uhvatljivim pomeranjem, za onim
najskrivenijim odstupanjem (pa ipak odstupanjem!), u stilu
varijacija na zadat u temu. - Muke kretanja Moloa jesu muke
Beketovog progovaranja, teškoće njegovog rada, od
L'innommable preko Comment c'est do poslednjih dana (i
koje su taj rad pretvarale u veliko mučenje, - ima ponekog
traga toga i u ovim pismima), jesu teškoće ovoga govora kao
pokretanja usred sve veće nepokretnosti, u ovom paralizovanom
svetu u kome prestaju razlike između govora i egzistencije,
ili počinje ludilo: egzistencija kao jezik koji egzistencija
nije. Reč kao telo, koje telo nije. U tekstovima nizašta ima
reč : "Izmišljam priču da bih sebi dao neki sadržaj". Nema
mog sadržaja bez priče, pre priče. Zapravo nema sadržaja, ima
samo priče. Nema mene, ima samo priče o meni. Ja sam
besadržajan, prazan, kao onaj ćup u L'innommable (pored
Abbatoirs de Vaugirard, u ulici Brancion, to je petnaesti
arondisman, bio sam jednog predvečerja tamo sa Beketom,
dok još nisam pročitao L'innommnable, nije pomenuo
L'innommable, ne sećam se da li je Kaća bila tada sa nama),
onaj ćup u koji može da se stavi onaj Beketov čovek bez ruku
i nogu, ali i bilo ko drugi. Apsolutno bilo ko drugi . Ili apsolutno
bilo šta drugo. I nisam samo ja (?) delo pričanja (toliko
da ne mogu, da ne smem ni da kažem Ja), to je i sve oko
mene, moja okolina, cela priroda. Kaže Beket još, u
Tekstovima nizašta: "Izmišljam priču da bih sebi dao neki
dekor", - neku okolinu, dakle. Sve je prazno, nema ni okoline
(Klov: "Priroda nas je zaboravila"), treba "ispričati" okolinu,
"napraviti" je rečima: i naša okolina je, dakle, delo reči . Pa
čak i naše (?) telo je delo reči: u poglavlju trećem Tekstova , a
sve u slavu egzistencije kao jezika (pod crnim suncem paralize),
jeste i obećanje (samom sebi), najparadoksalnije za koje
znam: "Izgovoriću sebi jedno telo", - ono koje bi moglo da se
kreće, napred-nazad, po mojoj volji ("Je Ine dirai un corps, un
corps qui bouge, en avant, en arriere " , - eto glagola bouger,
ponovo), telo Dekarta, telo-mašina; i dalje: "Kad bih mogao
iz ići odavde, to jest kad bih mogao reći: Tamo postoji izlaz,
znati gde, bilo bi jednostavno pitanje vremena, i strpljenja, i
zatim ideja, i sreće u izrazu". Ali tu, gde je j ezik jedina
mogućna egzistencija (obogovljeni jezik - unižena egzistencija?),
gde je "izići" - reći", gde bih, dakle, morao sebi da
izgovorim jedno telo da bih mogao da iziđe, neizbežno je
pitanje vrhunskog paradoksa: "Ali telo, da se iziđe, gde je
telo?" - Telo je instrument jezika. Ovo je ekstremni idealizam,
doveden do apsurda: do svoje humorno-karikaturalne varijante?
Možda. Ali svet ovog idealizma jeste paralizovani svet
 u kome svetu "sreća u izrazu" jeste jedina sreća tela:
svet u kome je pričanje jedini modus življenja.
 (Mi noćas ne prestajemo da pričamo ) U kome je
 življenje pričanje priče samome sebi o sebi samom:
svako od nas je Malon, u Malon umire. Evo nas u svetu
 svemoćne mogućnosti: umesto ove priče koju upravo pričam,
koju pokušavam da ispričam (ili, tačnije, koja me priča,
 koja pokušava da me iz-priča, da me do-priča?) mogla bi da
bude ma koja druga priča: ništa, dakle, nije moralo da bude?
Apsolutizovana mogućnost proždire stvarnost. Ona onemogućuje ostvarenje.
Ona neprestano obećava i, istovremeno, uskraćuje .
Ona ne dozvoljava nijednoj priči da se ispriča
(ne dozvoljava nijednom Godou da dođe); zato je ravnodušnost
 u samom korenu ovog pričanja kao egzistencije:
ravnodušnost prema egzistenciji. Ravnodušnost ili bezizglednost:
 ja sam to pričanje u kome, međutim, mene nema.
Ja sam bez budućnosti, bez prošlosti: nema moje istorije
(eto zašto je za Beketa njegova bibliografija jedina njegova biografija),
nema čak ni mojih uspomena: "Znao sam ja da imam uspomena,
 šteta što nisu moje" (L'innommable). Otuda u ovom pričanju
kao egzistenciji sumnja u sopstveno postojanje iskazuje se
osećanje strahovlade jezika: "Sav sam u rečima, stvoren sam od reči,
od tuđih reči , ili: "Sve sam to ja, te reči, ti tuđinci, ta prašina reči ,
što nema ni tla da padne, ni neba da se raspe". Ne sumnjam:
Beket jeste Moloa (Marfi, Malon, Mersije, Vat), koji nije, i to
zahvaljujući tome što Moloa (Marfi, Malon) nije Moloa (Marfi, itd.),
zato što niko ovde nema, niti može da ima, svog imena, ni "zamenice".
Zato što jeste ono što nije, i što nije ono što jeste, on ne može da se pokrene,
 "da se pomeri" .Njegovo pričanje njega ne doseže, jer je on to pričanje,
a ne sama priča: on je nešto nemo (" .. . que je suis tout autre chose, une chose muette"),
nešto van-jezično, nedosežno, daleko. "Ovo nisam ja, ja sam daleko",
tamo gde je tišina ili ne-znanje: "u tišini se ne zna" ("dans le silence on ne sait pas"):
,,Ca va etre moi, ca va etre le silence, la ou je suis, je ne sais pas, je ne le
saurai jamais, dans le silence on ne sait pas, il faut continuer,
je vais continuer " .


Godine 1957. pisao sam: "On [Beket] ne prestaje da sluša,
pa makar ništa i ne čuo". Do smrti ostao je u vlasti ovoga
"dans le silence il faut continuer" . Te reči iz L'innommable
(dakle, iz 1948/49) čujem ja i na kraju ovog pisma pisanog
deset godina kasnije, u vezi sa njegovim pokušajem da pisanjem
Comment c'est nastavi L'lnnommable: "Je suis presque toujours
a la campagne, dans le silence. Je laisse tomber theatre et radio et
essaie de 'continuer' a partir de r endroit ou L'Innommable m' a
 laisse pour mort". Ovo, u pismu: "dans le silence ( ... ) et essaie
de 'continuer"', bukvalno ponavlja L'lnnommable:
"dans le silence il faut continuer".
Jedino što je continuer u pismu stavio pod znake navoda,
kao da hoće da istakne da navodi samog sebe, ili (verovatnije?)
 kao da je ironično-skeptičan prema tom imperativu continuer
(koji, međutim, ne prestaje da sledi, usred tišine ili ne-znanja).
- Po svedočenju Izraela Šenkera verovao je da posle L'lnnommable
ne može više da piše slične stvari, da je to nemogućno nastaviti
("Pas moyen de continuer" ), pa da zato može da piše samo dramu.
Ne znam. Možda dugujemo Kraj partije upravo ovom njegovom
verovanju da ne može "da nastavi". Ali on je, ipak, "nastavljao".
Bio sam upravo sa tim Beketom koji "nastavlja", sa Beketom između
Kraja partije i Comment c'est, sa Beketom koji se vraća početku,
koji nastavlja tako što poči nje uvek iznova. On nastavlja da počinje.
On ne nastavlja. On počinje. Eto, u tome je stvar. (Beketova stvar?
Ili stvar svih nas?) On je kao pantomimičar koji hoda u mestu,
kao da je pod nekom obavezom da hoda, da stvara iluziju da hoda dok,
 međutim, miruje: ne može ni da se makne sa mesta. On će reći:
"Le plus simple serait de ne pas commenca Mais je suis oblige de
commencer. C'est a dire que je suis oblige de continuer" (L'innommable),
- ali koja je to obaveza, da se nastavlja, koja je to obaveza da živimo,
 i koji je to, i kakav, život kao obaveza na život?
- Ni reči o tome nije kazao. Nije pokušavao da bliže odredi tu obavezu,
 kao da ostaje (tako mi se bar čini) u postojanju kao u obavezi na postojanje,
 obavezi i gluvoj i slepoj, jer bez razloga, bez cilja: bez nade.
(Smem li da kažem još: u obavezi protestantskoj , - donekle možda i kvekerskoj,
 - U obavezi prihvatanja postojanja, neprihvatljivog: u obavezi prihvatanja
predestinacije ili egzistencije kao greha, tj. greha pre egzistencije,
moje krivice pre mene samog?) Mene je opsedala ta njegova upornost.
To nije nada i upornost; to je beznađe i upornost. To je besmislena upornost.
 Ili upornost bez opravdanja. Upornost postojanja. Ham će reći, Ham, pod krvavom krpom na licu (pod krpom Veronike sa lica Hristovog?): "Kraj je u početku a međutim nastavlja se".
Ham upotrebljava reč continua ("La fin est dans le commencement et
cepandant on continue"). Mislim da bi Ham poznao sebe u rečima Beketovim,
 iz 1949, izgovorenim povodom slikarstva Brama van Veldea (u razgovoru sa
Žoržom Dituijem, u transition 49): slikanje je "čin onoga koji, bespomoćan,
nesposoban da dela, ipak dela, dela, u stvari slika, pošto je obavezan da slika".
 (Obavezan da posle Fin de partie ipak nastavi L'immonable?) Ovome sledi
dijalog sa Dituijem, u kome progovara suštastveni Beket ili sama naša epoha:

D (Ditui) - Zašto je obavezan da slika?
B (Beket) - Ne znam.
D - Zašto je nemoćan da slika?
B - Zato što nema šta da slika i čime da slika.

U istom razgovoru rekao je on da je umetnost ove epohe "izraz da nema
šta da se izrazi, čime da se izrazi, iz čega da se izrazi, da nema snage
da se izrazi, da nema želje da se izrazi, zajedno sa obavezom da se izrazi".

- Deset godina kasnije, to ponavlja Moloa: "Ne hteti reći, ne znati šta hoće
da se kaže, i uvek reći, ili skoro, eto šta je važno da se ne izgubi iz vida
u žaru kazivanja". Eto Beketa: bezutešnog i upornog. Tog Beketa ja vidim:
ćutljiv, zagledan pred sebe. Nepokretan. Njegova strogost u tome je.
Strogost ili odgovornost, pred svakim bićem, pred svakim slovom.
(Odgovorni su /Strogi). Njegova daljina; njegova blizina.
(Niko od njega bliži? Niko od njega udaljeniji?) Pre četrdeset godina u tome
sam nalazio podršku, pa čak i "utehu" reč koju noćas ne bih mogao da izgovorim):
 "Ne, utehu nam ne donose oni koji nas teše; utehu mogu da pruže samo oni
 koji su sa nama, bezutešni kao mi". (Ovo u pogovoru za Moloa.)
Beket je za mene bio (i ostao je to) Jov, "ukleti ali hrabri Jov" .
 - Nikad nismo govorili o Jovu; utali smo o tome: nema više razgovora Jova
i njegovih prijatelja? Ali kada je bilo tog razgovora? Nisu prijatelji Jova
krivi za to što nema stvarnog razgovora sa Jovom. Nije ni Jov kriv.
"Kriva" je sama "stvar": upornost u savršenoj bezizglednosti, nastavljanje
(kao kraj u početku, uvek istom), ono što se ne može "objasniti",
što izmiče jeziku. lov je u samom jezgru Beketovog continua.
I noćas je Beket za mene kao 1959. "onaj usamljeni besmisleni čovek koji se
kroz šumu vuče na kolenima, 'kao larva' , ako ne može drukčije" .
- (Ovo "na kolenima", "sur les genoux", ponavlja se ovde u pismu od 9.
novembra 1963, kao da to pismo piše glavom sam Moran, iz Moloa:
"Arrive ici - sur les genoux", - "Stigao ovamo, na kolenima" .)

Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Semjuel Beckett: Tekst nizašto

Semjuel Beket, prikaz 

Pisma Semjuela Beketa, I susret sa Beketom

Pisma Semjuela Beketa : II - BEKET U BEOGRADU; III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

     Pisma Semjuela Beketa, IV Mišolovka - Der zeuge  

Pisma Semjuela Beketa - IV MIŠOLOVKA - DER ZEUGE

Lovran, 25. 7. 58 .


Dragi prijatelji,

Kao što sam obećao, šaljem vam dva odlomka iz Mišolovke. Na
mene su ostavili snažan utisak. Trebalo bi pažljivo pregledati
francus ki prevod.
Der Zeuge mi se jednako mnogo dopao. To bi svakako odlično
zvučalo na radiju. 1) Imam utisak da je prevodilac mestiično malo
uprošćavao. I pored toga, čak i na nemačkom je to vrlo snažan i vrlo
uzbudljiv tekst; dok sam ga čitao, živo sam zažallo što ne poznajem
bolje Radetov rad .
Sutra napuštamo Lovran i vraćamo se u Pariz, Žan preko
Venecije, mi preko Zagreba, odatle ćemo nastaviti avionom u
ponedeljak 28.
Nisam dobio novac za odlomak iz Moloa. Nije važno.
Naš b ravak ovde veoma je dobro prošao, uprkos burama, i naše
prvo putovanje u Jugoslaviju ostaće nam u vrlo lepom sećanju .
Nadam se da će ih biti još.
Ponovo vam zahvaljujemo za sve što ste učinili za nas i šaljemo
vam najprijateljskije pozdrave.


Sam. Beket

1) Radio-Beograd izveo je Saobraćajnu nesreću možda tek
koju nedelju posle ovog Beketovog pisma. Komad je režirao
Vasilije Popović (kao pisac Pavle Ugrinov). Žalio sam što
Beketu ne mogu da predstavim Popovića: taj čovek je režijom
Čekajući Godoa njemu otvorio vrata Beograda (17. decembra
1956) i zbog toga se našao na ulici, bez posla. Godo je bio
pripreman za Beogradsko dramsko pozorište, ali je to
pozorište odustalo od njegovog prikazivanja, iz bojazni od
zvanične ideološke kritike (zbog nihilizma, beznađa, itd.), a
Vasiliju Popoviću uskratilo svaku dalju saradnju. Data je samo
jedna predstava, iza zatvorenih vrata. Kaća je o ovome govorila
Beketu. Pitala ga je: da li postoji, u istoriji Čekajući
Godoa, još neki sličan slučaj? Ćutao je.

Još mu je rekla da je Godo, pre prikazivanja u Ateljeu 212
(tek otvorenom), izveden za uski krug prijatelja, u ateljeu
slikara Miće Popovića, na Starom sajmištu. Nisam bio tamo.
Znam samo iz priče za ono drvo Godoa (drvo? - Za mene je
to takođe junak ove drame, ne manje važan od drugih, a ne
element scenografije): Mario Maskareli stvorio ga je tako što
je, u nemogućnosti da učini bilo šta drugo, "na golu dršku
metle jednostavno namotao široko klupko stare žice koje je
izvanredno dočaralo krošnju, a istovremeno podsećalo i na
nekakvu modernu skulpturu. Takvu smelu stilizaciju još se
niko nije usudio da postavi na scenu" (Pavle Ugrinov, Tople
pedesete).
- Ali otkud ta "smela stilizacija"? Stvar dovitljivosti
pod prinudom oskudice, ona izaziva asocijacije na dadaizam
(sa kojim Maskareli nije imao nikakve neposrednije veze). Ali
to je Beket, pre i posle svega: to je njegov nihilizam koji u ovoj
metli sa klupkom stare žice vidi drvo, jer u drvetu ne vidi
drvo, jer "negira" to drvo: jer u njemu vidi ovu dršku metle i
ovu žicu sa đubrišta (u kojima, naravno, ne vidi dršku metle i
žicu sa đubrišta). To je Beket ili nihilizam koji je posvećivao u
đubrište i zato bio oslobodilački: istovremeno je razarao optimizam
vladajuće ideologije i njen sterilni "realizam", otvarajući
vrata imaginaciji. U bogatstvu đubrišta čeka nas bogatstvo
imaginacije?

Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Semjuel Beckett: Tekst nizašto

Semjuel Beket, prikaz 

Pisma Semjuela Beketa, I susret sa Beketom

Pisma Semjuela Beketa : II - BEKET U BEOGRADU; III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

Pisma Semjuela Beketa- V TAMO GDE ME JE NEIMENLJIVO OSTAVILO KAO MRTVOG

Pisma Semjuela Beketa : II - BEKET U BEOGRADU; III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

II - BEKET U BEOGRADU;

Hotel Beograd
Lovran
16.7.58. (1)


Dragi prijatelji,

Ovo mesto nam se mnogo dopada i nadamo se da će o ovde ostati desetak dana. Nisam zaboravio ono što ste me pitali i pozabaviću se time čim se vratim u Pariz. 2) Često mislimo na vaše srdačno gostoprimstvo i na veliku ljubaznost koju ste nam pružili.
Prijateljski pozdrav oboma i još jedno m hvala za sve .

Sam Beket
Ostala je još 1 tegla i 1/ 4 slatkog!

Suzana

Sve najbolje

Žan Marten

l) Beket je došao u Beograd sa Suzanom 7. jula 1958.
Odseo je u hotelu MaŽestik. Boravio je u Beogradu pet dana,
do 12. jula, kada je avionom otišao za Zagreb, da bi odande,
dan kasnije, otputovao za Lovran. U Lovranu, u hotelu
Beograd, ostao je do 27. jula.
Sa Beketom i Suzanom bio je Žan Marten, glumac, koji je
došao iz Venecije, gde je učestvovao u predstavi Kraja partije,
kao Klov (na XVII venecijanskom festivalu). Gledali smo
ga u istoj ulozi 1957, u Studio des Champs-Elysees, i ja ni
noćas, gotovo pola veka kasnije, ne mogu da čitam Kraj partije
(knjigu bez koje ne mogu), a da ne čujem i njega, Martena
(pre svega ono: "Je Ine dit quelqujois: Clov ... "). Pre toga, bio
je Laki, u prvom prikazivanju Čekajući Godoa, u Theatre de
Babylane , 1953, a kasnije, 1970, u Theatre Recamier, u režiji
Beketovoj, govorio je monodramu Poslednja traka.
Učestvovao je i u tumačenju Beketovih radiofonskih tekstova
Tous ceux qui tombent i Cendres (1959), a godine 1963. u
Cascando.
2.) Ne znam o čemu je reč .


_______________________________________________

III - ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

Lovran, 20.7. 58.

Dragi prijatelji,

        Juče su mi predali vaša dva pisma koja su stigla u isto vreme. Hvala za fotografiju. 1) Izgleda da vam je moj prolazak kroz Beograd oboma doneo nemale neprilike, i očajan sam zbog toga.
Spreman sam da vam potpišem potvrdu da to nema nikakve veze s vama i da je za sve kriv moj pogani karakter. 2)
      Vrlo smo dirnuti usrdnim pozivom da dođemo u vašu kuću u Rovinju i jako žalimo što nećemo moći tamo ponovo da se nađemo s vama. Apsolutno mi je nemoguće da duže odsustvujem iz Pariza i
već smo sve preduzeli da se vratimo 28; odavde polazimo 27. Nadam se da je to samo odložen izlet i da ćemo drugi put moći da iskoristimo vaše gostoprimstvo. Pročitao sam odlomke Mišolovke s najživljim interesovanjem. Prevod je očigledno vrlo manjkav. I meni je bilo jako žao što nisam mogao da razgovaram sa Radetom. 3)  U ovom trenutku čitam radiofonski tekst i potpuno sam njime zaokupljen. 4) Ponovo ću vam govoriti o njemu kad ga završim. Jako je ljubazno od vas što ste ovde preduzeli sve što je potrebno da bih mogao da podignem dinare za odlomak iz Malaa . 5)  Još ih nisam dobio. Što se ti če moje biografije, zaista ne vidim šta bih mogao dodati elementima koje već imate. Na kraju, u ovom dodatku vam naznačavam naslove svih poglavlja te žalosne povesti - da ih
upotrebite kako nađete za shodno - ali imam utisak da tu nema ničega što vi već ne znate. 6) 

(Ako su vam potrebni precizniji biografski podaci, biće mi drago da vam ih dostavim. )
    Ovde nam je veoma prijamo i naš kratak boravak u Jugoslavij i ostaće nam u najlepšoj uspomeni, a naročito Beograd i časovi provedeni s vama.

Prijateljski,
Vaš Sam. Beket


****

Dragi Kaća i Rade,

     Još jednom hiljadu puta hvala za gostoprimstvo. Sam vam je rekao koliko bismo rado došli u Rovinj - na žalost, to je nemoguće .
     Naročito mislimo na vas (iako vas pominjemo svakog dana) kad dođe vreme za slatko!
   Izvrsno je!

    Sve najbolje, prijateljski,

     Žan Marten

****

Dragi vas dvoje,

Na žalost, ne znam da pišem.
Na žalost, ne znam da govorim .
Na žalost, ne znam da plivam.
To je žalosno.
Ali, mogu da vam kažem da ste oboje divni.

Vaša
Suzana

1) To je Kaća sa Beketom, pred Kosmosovom kućom, u
ulici Narodnog fronta. Iza njih je Dobrinjska ulica. Snimak
 (reportera Politike Srboljuba Vranića) je od 12. jula, u 10
časova pre podne, kada je Beket došao u Kosmos, neposredno
pre napuštanja Beograda, da bi podigao honorar za Moloa.
Fotografija je objavljena u Politici dan po njegovom odlasku
(u nedelju, 13. jula), uz kratak tekst Samjuel Beket u Jugoslaviji.

Ne znam kako se reporter Politike tamo našao (nisam prisustvovao
Beketovom dolasku u Kosmos), ali to je, svakako, bilo rizično :
obećali smo Beketu, na njegov izričit zahtev, da
niko neće znati za njegov dolazak. Dirdri Ber, prvi njegov
biograf, kaže da je on i pošao na ovaj put da bi proverio može
li da putuje "inkognito". Nisam siguran da je baš tako. Ali
izvesno je: užasavao se publiciteta. Gledao je u tome nasilje
nad privatnošću, koja je za njega bila iznad svega (D. Ber kaže
da je negovao "religiju lične diskrecije", i to je tačno), ali privatnost
ne kao stvar svojinska nego kao stvar usamljenosti,
skrivenosti. Nešto kao latinsko privatus - skriven; ili englesko
privacy - u drugostepenom značenju: povučenost, osamljenost,
skrivenost,.- pa i tišina, tajnost; kao private - privatan,
ali i tajan, potajan, skriven; takođe usamljen, povučen .
Sloboda za Beketa nije sloboda za javnost, nego sloboda od
javnosti : sloboda od ovoga sveta čiji koncept slobode jeste
sloboda za javnost: za puno objavljivanje ličnosti, za njeno što
veće odruštvljenje. Beket u ovoj slobodi, kao slobodi za
javnost, vidi nasilje nad ličnošću , nasilje nad slobodom. Beket
u samom konceptu slobode ovoga sveta vidi (prepoznaje)
nasilje. Beket, koji se užasava od fotografa, od novinara, od
biografa (od ovih čak najviše), jeste upravo taj Beket koji se
užasava od slobode kao slobode za nasilje. Kao ne-slobode .
Pokušavao je da se skloni u senku, na marginu sveta (tamo
gde su njegovi "junaci", bogalji biološki, bogalji socijalni):
njegova "privatnost" jeste stvar ove htene marginalnosti ,
čuvane uporno, čak dogmatski, stvar ovog marginalizma. Tu ,
u tom marginalizmu,s reću se i međusobno prepoznaju njegova
poetika, njegova sintaksa, njegov moral i njegova egzistencija.
Uporno je nastojao da ostane u senci (bar onaj Beket
koga sam ja "znao"?), kao da je ovde, u ovom svetu, u senci
jedina mogućna sloboda. Zato sam govorio Kaći da mu ne
pošaljemo u Lovran ovu fotografiju i isečak iz Politike :
strepeo sam da će poverovati da smo izigrali njegovo poverenje.
Ali, eto: "Hvala za fotografiju", - sve se završilo bolje
nego što sam očekivao. Otkuda to? Šta je to? Neka proturečnost,
neka nepredvidljivost: neki život?

2) Ne znam šta se krije iza ovih reči.
Nikakve neprilike nismo imali zbog njegovog boravka u
Beogradu. Možda mu je Kaća pisala, ne znam to, da nam drugovi
zameraju što smo ga "skrivali"?
Ipak, mora da je posredi neki nesporazum. Ali vredan, ali
čak dragocen nesporazum (dragoceniji ovde od svih
mogućnih "razumevanja"). Da nije ovog nesporazuma, kako
bih čuo Beketa da kaže: Očajan sam", i više (i značajnije, -
izuzetno značajno), kako bih ga čuo da govori o svom
"poganom karakteru" (" .. . la faute de mon sale caractere ")?
Divni naši nesporazumi: za mene, ovo je bilo veliko posveći
vanje u Beketa. Otkrio mi se, i to onako uzgredno, u prolasku
(ne samo bez namere, nego čak i bez svesti o tome?), a to je:
da je on čovek s onu stranu taštine. Ponavljam: Beket je čovek
s onu stranu taštine. Beket je čovek koji uspeva da ostane na
odstojanju od sebe (?), od ma čega svog. Beket? - Pa dobro:
onaj koji se ne daje svojini. Ništa njegovo, za njega, nije njegovo.
Pokušavam da kažem: ništa njegovo ne može da ga ima.
Beket nije Beketov. Beket je s onu stranu identiteta: s onu
stranu posedovanja. Beket nije vlasnik (ili gospodar) Beketa.
Ni sluga Beketov. Beket nije Klov Hama ni Ham Klova. Beket
je "kraj partije" Klova i Hama, kraj partije sluge i gospodara:
"nenastanjenost zemlje"; Beket je pauza, najveća za koju
znam, u ovom svetu posedovanja, svetu koji se ušasava pauze,
svetu u kome saradnja sa pauzom je najveći zločin? (Šta bi
Hegel rekao da je mogao da gleda Kraj partije? Ne znam. Ali
znam da bi gledao pažljivo, veoma pažljivo. Hegel je prava
"publika" za Kraj partije.) Beket jeste (?), on ostaje (?) tamo
gde su Vladimir i Estragon, ta "stvorenja" (ne, dakle bića ?)
"lišena onih elemenata koji su identifikovali građansku individuu
kao subjekt i centar sveta, nekretnina i imovina, društveni odnosi
i ljudske veze, znanje i racionalnost" . (Tako kaže Jan Bruk:
Beket, Benjamin i moderna kriza u komunikaciji.)

- "Subjekt i centar sveta?" Ne zaboravljam kako
Ham pita Klova, pošto ga je Klov dogurao, u njegovoj fotelji
sa točkićima, na uobičajeno mesto: "Jesam li u samom centru?",
ili, kako Beket kaže za Vata, posle njegovog doživljaja
jedinstva sa svetom, "quand tout le hors sera lui": " ... Jednom
rečju, bio je najzad u svom centru", da bi zatim uzviknuo:
"Koji osećaj sigurnosti" (Watt, francuski prevod, str. 40, 41).
Samoposednička ideologija identiteta našla je u njemu
velikog demistifikatora.To je nihilizam, i to anarhistički, ali
ne ideološki nego egzistencijalan (totalni nihilizam ne može
da dođe do svoje ideologije a da se ne poništi): nihilizam "gluposti"
okrenute protiv "mudrosti" obogovljenog posedovanja,
protiv njegove "racionalnosti", protiv "mudrosti" mitologije
identiteta (mitologije samoposedujućeg Ja): "Pokušavaj u da
me navedu da poverujem da imaln svoje Ja, o kome mogu da
govorim, kao što oni govore o svome. ( ... ) Nikad oni neće nadmudriti
moju glupost". Ova "glupost", mudrija od svake
"mudrosti" identiteta (policijske, i metafizičke: policijsko-
-metafizičke), zahteva "genijalnost zaboravljanja" kao nesposobnost
"usvajanja": "Potcenili su moju nesposobnost da
nešto usvojim, moju genijalnost da zaboravljam".
Zaboravljanje je u samoj osnovi Beketa: na njemu on sve zasniva
(svoju poetiku, svoju sintaksu, svoj moral): zaboravljanje
je za njega isto što memorija za Prusta, posebno ona "voljna
memorija", koju je, međutim, on izjednačavao sa navikom, i
to tako što je naviku oglasio za "usiljeni kompromis između
pojedinca i okoline" (" ... un pacte signe entre l 'individu et son
environnement" - Proust, p. 29). To je njegov anarhizam
(egzistencijalan, i literaran, - tačnije: literarno-egzistencijalan):
zaboravljanje kao zaboravljanje svojine, u svim njenim
oblicima i prividima, a pre svega u prividu samoposedujućeg
Ja: njegove neprikosnovenosti, njegovoga tzv. "dostojanstva".
Zaboravljanje je zaboravljanje ovog "dostojanstva".
Tome je mene Beket učio. To je ona genijalnost koja
omogućava Beketu da progovori, kao u ovom pismu, o svom
"poganom karakteru". (I to ljudima koje jedva što je upoznao.)

3) Poslednje večeri Beketovog boravka u našoj kući bio
sam sprečen da budem sa njim duže od jednog sata, tako da
nismo razgovarali o stvarima koje su me interesovale. Vidim
iz ovog njegovog pisma da mu je Kaća pisala da žalim zbog
toga. U kasnijim susretima, u Parizu, pokušavali smo to da
ispravimo. Jednom prilikom (valjda 1962?) rekao mi je da je
siguran kako će to, o čemu govorimo, ostati među nama. Toga
sam se držao, svih ovih četrdeset godina (iako u tim razgovorima
nije bilo ničeg izuzetnog): držim, kao i Beket, da je
publikovanje tuđih usmenih reči zloupotreba prijateljstva. (Ili
nasilje, ako su to reči mrtvog.) Ipak, ovde sam od toga odstupio,
u tekstu o našem susretu 3. juna 1962, navodeći njegovu
rečenicu o Sartru: "To je inteligentan tip". Učinio sam to zato
što sam verovao (i verujem još) da ta rečenica, prividno krajnje
bezazlena, omogućava bolje poznavanje Beketa. (Ne
Sartra, svakako.)

4) To je Saobraćajna nesreća koju je Beket čitao u
nemačkom prevodu Mila Dora (Milutina-Lute Doroslovca).
Der Zeuge (Svedok) je naslov druge verzije ovog komada,
koju sam objavio 1958, u časopisu Delo. Beket je čitao prvu
verziju. (Nigde nije objavljena.)
U ovo doba Beketa je živo privlačio radiofonski izraz, ali
ja to nisam znao: nisam poznavao njegovu radio-igru All That
Fall, koju je napisao 1956, za BBC, i koja je izvedena januara
1957. (Imam još Nadoov časopis Les Lettres Nouvelles, za
mart 1957, koji nam je Beket poslao, i u kome je objavljen njegov
i Penžeov prevod ove igre, pod naslovom Tous ceux qui
tombent. Na marginama ostale su Kaćine beleške, za pojedine
izraze, ali ne znam da li je ona to prevela. Ne sećam se ni da
li je to negde objavljeno.) Beket je na radio bio upućen kao
pesnik onoga što je neizrecivo i što, zato, može da zahteva
jezik kao muziku. Pored Tous ceux qui t01nbent, to je Embers
- Cendres, objavljen takođe u Les Lettres Nouvelles, na
samom kraju 1959, zatim Paro/es et Musique, 1962, i, najzad,
Cascando, 1963. Ali, sad već i Film (za Bastera Kitona),
zatim stvari za televiziju. To je preobražaj Beketa od pisca za
radio u pisca za televiziju. Preobražaj nikako beznačajan. Pa
ipak, Beket i tu ostaje Beket: neizrecivost, koja trajno određuje
njegov jezik, podjednako pristaje i na muziku i na sliku.


5) Ne znam o kom odlomku je reč, niti gde je objavljen.
Naše izdanje Moloa pojavilo se 1959, oktobra meseca, za
beogradski Sajam knjiga. Sećam se: bila je nestašica hartije.
To je bio "prvi prevod Beketa u Evropi" (Branko Aleksić,
Beckettiana, Dalje, 1983. - Aleksić misli na Beketove knjige,
ne uzimajući u obzir one koje su publikovane u Beketovom
prevodu).
- Kaća je počela da prevodi Beketa u leto 1957,pošto smo se
dogovorili sa njim da najpre treba prevesti tajroman.
(Namera nam je bila da Kaća prevede sve njegove
romane.) Tom prilikom, izgovorila je Molloy francuski ,
Moloa, a ne engleski, Mo loj, što je Beket prihvatio: "Da,
najpre treba prevesti Moloa" . Tako se kod nas uobičajilo ime
Moloa. (O ovome je Kaća ostavila belešku Zašto ne Moloa? u
svojim Glosama o Beketu, 1979.)

6) Evo Beketa: za njega su naslovi njegovih knjiga
"poglavlja ( .. . ) žalosne povesti" (njegove?). Zar to ne podseća
na naslove pojedinih poglavlja pikarskih romana, na Lesaža,
na primer, ili na didaktički roman, na Fildinga, a sve u
humorno-"klovnovskoj " varijanti Beketove samoironije? Ali
mislim, bez obzira na ovu samoironiju, da su za njega ti
naslovi zaista bili poglavlja njegove "povesti": za njega je njegova
bibliografija (posle 1937) jedina njegova biografija, ali
ne jedino zato što je pretpostavljao delo svakoj (a ne samo
svojoj) povesti, nego u prvom redu zato što nije razlikovao
jezik (pisanje) i egzistenciju: mi smo naša sopstvena literatura,
onoliko koliko smo delo jezika, nas nema pre jezika, bez
j ezika, izvan jezika. Bibliografija je biografija onako kako je
jezik egzistencija.
Biografska beleška, u svega šest redaka, završava se godinom
1937; za svih dvadeset kasnijih godina zabeležio je samo
godinu svog prelaska sa engleskog na francuski jezik: "Ecrit
en anglais jusqu 'a 1945 et, cl partir de cette date, enfranfais
(cl part quelques textes recents ecrit en anglais)". Pri tom, nije
zaboravio da upozori na mogućnost netačnosti (na svoje loše
sećanje): "dates de memoire et approximatives". (Ovo s razlogom:
za More Pricks Than Kicks naveo je 1935. kao godinu
izdanja, umesto 1934; za pesme Echo 's Bones 1936, umesto
1935; za Molloy 1950, umesto 1951.) - U bibliografiji
zabeležio je samo posebna izdanja, na engleskom, na francuskom

(Publications):
En anglais:
Whoroscope (poeme) 1930
Proust (essai) 1931

More Pricks Than Kicks (nouvelles) 1935
Echo's Bones (poemes) 1936
Murphy (roman) 1938 (traduit et publie en frans:ais)
Watt (roman) 1945
All That Fall (texte radiophonique) - (traduit et publie en
frans:ais)

En franfais:

Molloy 1950
Malone meurt 1951
L'Innommable 1953
En attendant Godot 1953
Nouvelles et textes pour rien 1955
Fin de partie 1957.

Sve ovo ispisao je na hartijama za pisma hotela Mažestik,
izuzetno čitko, krupnim slovima. Pismo, istovremeno poslato
(i takođe na hartijama sa zaglavljem Mažestika), jedva je
čitljivo. Valjda nešto najnečitkije što nam je Beket poslao.

Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Semjuel Beckett: Tekst nizašto

Semjuel Beket, prikaz

Pisma Semjuela Beketa, I susret sa Beketom

                                       Pisma Semjuela Beketa, IV Mišolovka - Der zeuge  

Pisma Semjuela Beketa- V TAMO GDE ME JE NEIMENLJIVO OSTAVILO KAO MRTVOG

Pisma Semjuela Beketa, I susret sa Beketom

Ovo su pisma Samjuela Beketa.

      To nije sve što je on poslao Kaći Samardžić i meni (Radomiru Konstantinoviću. prim.aut.bloga) Nešto je izgubljeno, a veći deo je uništen, u našoj rovinjskoj kući, u kojoj smo provodili dobar deo godine i na čiju adresu (Montalbano 27) često nam je pisao.

      Nemam ni kopije naših pisama njemu. Ta pisma Kaća je prevodila na francuski ili ih je sama pisala. Ona bi znala, da je ovde, mnoge stvari kojih se ja ne sećam. Ali nije stigla čak ni da prekuca na pisaćoj mašini ova pisma, za mene teško čitljiva: nervozan, Beket je bio i slabog vida, tako da su njegove rečenice često kao kakva nerazumljiva šara, poruke-crteži čiji smisao duboko je skriven. Nešto kao sam Beket: ima ovde dva-tri lista za koje mislim da su nehteni (nesvesni), a sjajni, autoportreti Samjuela Beketa.
     Gospođa Slavica Miletić uspela je da dešifruje Beketov rukopis. Omogućila mi je tako da budem još koji put sa Beketom. I sa Kaćom. Zahvalan sam. (Iako uvek je to i susret sa njihovom smrću. Kad pročitam, na dopisnici sa Mantenjinim Mrtviln Hristom: "Poljubite Kaću za mene", onda to nisu reči od 6. juna 1966, nego meni to noćas kaže mrtav Beket za mrtvu Kaću . Onda je to mrtav Hrist.)
Napomene, koje sam pisao uz pisma, ako nisu puke informacije, jesu tragovi ovih časova. Iako su ovo prijateljska pisma, ponekada samo pozdravi, kao oni sa razglednica koje nam je Beket takođe slao ( i koje je voleo: što više slike, to manje reči?), poneka rečenica, ili samo reč, ili čak samo poneki
naglasak, obećavali su mi njegovo lice. Pokušavao sam da ga vidim; i da ga zadržim, što mogu duže. Čitao sam njegove knjige i tekstove, po ko zna koji put. Ali sad na marginama ovih pisama. Video sam ga. Nije me zaboravio.

Beograd, krajem jula 2000.

I. Susret sa Beketom.

6 Rue des Favorites
Pariz 15
24.4.58.

    Izvinite što se sa ovolikim zakašnjenjem zahvaljujem za vaše pismo, za članak gospodina Konstantinovića, koj i mi se mnogo dopao i, na kraju, za poslastice koje ste mi tako ljubazno poslali. 1) Pogostio sam se.
      Susret sa vama kod Jakobe van Velde pričinio mi je veliko zadovoljstvo i nadam se da ću uskoro imati priliku da vas vidim u Parizu. 2)
      Jakoba je još u Holandij i Mislim da će se vratiti u Pariz sledećeg Juna.
     Nadam se da vas oboje zdravlje dobro služi i da posao napreduje.

Prijateljski pozdrav oboma,
Samjuel Beket

____________________________

l) To je članak Samjuel Beket, objavljen u Nedeljnim informativnim
novinama 18. avgusta 1957. (Sa Beketom smo se
prvi put sreli juna iste godine.) Prevod ovog  lanka Kaća je
poslala Beketovom francuskom izdavač u Žeromu Lendonu
(Les Editions de Minuit), uz molbu da ga on preda Beketu.
Lendon je obavestio Kaću, pismom od 17. marta 1958, da nije
postupio po njenoj želji: "Hvala vam za pismo. Ali moram
nešto da vam priznam: nisam predao Samjuelu Beketu prevod
vašeg članka, ni vaše pismo, iz dva razloga. Najpre zato što
nije bio u Parizu, vratio se tek ovih dana, a onda i zato što se
toliko užasava studija o sebi, i još više intervjua u kojima se
govori o njemu, da se plašim da ću ga povrediti predajući mu
vaš pohvalni članak. - Naravno, ako insistirate, ja ću to ipak
učiniti, ali strahujem od posledica. Što se mene tiče, pročitao
sam članak o Beketu s velikim zanimanjem i, uopšte, zahvaljujem
vam na svemu što činite u Jugoslaviji da biste odbranili književnu
 formu koju volim".
Ne znam da li je Beket rekao Lendonu da mu se članak
"mnogo dopao", ali pretpostavljam, na osnovu Lendonovog
pisma Kaći od 15. juna 1958, da to nije učinio. To pismo je
odgovor na Kaćinu molbu da nam, za naše izdanje Moloa i
romana Gral gusarski (Graal fl ibuste) Robera Penžea (objavljenog
u Kosmosovoj biblioteci Svetski roman danas, koju sam
ja uređivao, iste 1958), pošalje pored ostalog i njihove potpise,
na posebnim listovima hartije, kako bi oni bili što bolje reprodukovani
u knjizi. (Beketov potpis tražila je zato što nije htela
da ovo, prvo Beketovo pismo daje u štampariju, iz bojazni da
se ne izgubi.) Lendon je poslao potpis Robera Penžea, ali ne i
Beketov, sa ovim objašnjenjem: "Što se tiče potpisa Samjuela
Beketa, savetujem vam da iskoristite taj koji imate i da ne
čekate drugi, jer on [Beket] sad nije u Parizu. Inače, pretrpan
je poslom, zbog toga vas usrdno molim da ne tražite od njega
nikakvu saradnju, na primer na prevodu radio-drama vašeg
muža, koji mi pominjete".
Pukim slučajem sačuvan je koncept Kaćinog pisma
Beketovoj Suzani (Suzanne Deschevaux - Dumesnil): "Zbog
mog rđavog francuskog došlo je do nesporazuma i zmeđu
mene i g. Lendona u toj stvari . G. Lendon, koji se ponaša kao
lav kad je reč o g. Beketu, razumeo je iz mog pisma (zbog
prokletog ,njemu', ali ono se odnosi na prevodioca, a ne na g.
Beketa) da ću dosađivati g. Beketu, pa me je zamolio da to ne
činim jer je on sad u velikom poslu. Ako vidite g. Beketa,
molim vas, draga gospođo, da mu prenesete moje izvinjenje".
Sačuvan je i prepis ovog pisma koje je izazvalo nesporazum
(pismo je od 20. juna 1958):
"En ce qui concerne la traduction de l' article je me perrnets
de vous demander votre opinion, car n' etant pas Francaise je n' ai
pu juger cette traduction, et je me demande si j ' ose lui donner a
 traduire le radio-drame de mon mari qui m'a ete demande par la
Radio-Paris. Comme je connais vos capacites litteraires je vous
laisse juger de la chose en question".

 ("Što se tiče prevoda članka, biću slobodna da zatražim vaše mišljenje;
kako nisam Francuskinja, nisam bila u stanju da procenim prevod
 i pitam se smem li njemu da poverim prevod radio-drame mog muža
 koji mi je tražio Radio-Pariz. Pošto poznajem vaše književne sposobnosti,
 prepuštam vama da o tome prosudite. ")

2)  Poznanstvo sa Beketom dugujemo Kaća i ja Jakobi van
Velde, čiji roman Velika sala objavio sam (na predlog Ota
Bihaljija) u biblioteci Kosmos. Beket je drugovao, još pre
Drugog svetskog rata, sa njenom braćom Gerom i Bramom
van Velde, istaknutim holandskim slikarima. (O njima je
pisao i govorio; posebno je važan njegov razgovor sa Dituijem
u transition 49, o Bramu van Velde.) Jakoba je prevodila
Beketa, svojevremeno pokušavala da zainteresuje izdavače i
pozorišta za njegove stvari.
Možda nije beznačajno, za moj doživljaj Beketa, da sam
njega, Hama i Klova, sreo gotovo istovremeno: tek jedno veče
pre susreta sa Beketom gledali smo Kraj partije. U Jakobinom
stanu Beket nije bio tvorac Hama i Klova, onaj koji ih je
napisao (njihov Bog, dakle: onaj koji ih je stvorio), nego neko
kao oni. On je čak i fizički, svojom pojavom (sasušeno drvo u
Godou, za Đakometija?) pripadao njihovom svetu. Nema kod
Beketa razlike između njega i njegovog fantazma. Beket je
fantazam Beketa. Kad sam, posle ovog susreta sa njim kod
Jakobe, po drugi put gledao Kraj partije, otkrio sam: on bi
mogao da se pojavi na sceni, usred predstave, a da to ne
poremeti predstavu. Baš ni najmanje. Ovo su mi kasnije
potvrdile fotografije sa pojedinih proba njegovih komada, koje
je on sam režirao. (Sve ovo u Revue d'Esthetique, 1990,
posvećenoj njemu već mrtvom. Imam je i sad na svom stolu:
to su možda najpre fotografije iz Šiler-teatra, u Berlinu, 1975,
sa probe Čekajući Godoa, - foto si A. Heuera, - i one sa probe
Geister Trio, u Štutgartu, 1977, H. Jehlea.) Tu suštinsku
istovetnost njegovog tela i njegove imaginacije, njegovog lica
i njegove filosofije (antifilosofske, zna se) , doživljavao sam u
prvom susretu sa njim kao nešto "nepr(jatno, do fizičkog
bola". (Ovo u članku iz 1957.) U svoj oj beležnici iz 1964.
našao sam i ovo: "Njega treba gledati, a ne slušati". Oštro
rečeno (pa i nespretno: kao da ga ne treba slušati?), ali takva
je bila opozicija između njegovog govora i njegove pojave.
Njegova pojava bila je jača od njegovog govora. Njegovo prisustvo
kao da je umanjivalo značaj njegovoga govora i, tako
(kroz to?), svakoga govora. Pomišljam da bi moj pravi govor
o njemu bio govor o magiji njegovog prisustva kao antijezičkoj
magiji. Zar ta magija nije u osnovi njegovih tekstova?
Njegove lične poetike, njegovoga stila? U početku, bilo mi je
teško to ćutanje, ali s vremenom ta teškoća bivala je sve
manja. Učio sam da slušam Beketa gledajući ga. Kao da gledati
Beketa jeste slušati Beketa. Bio sam fasciniran njime:
jedino fascinacija posvećuje u ovo prisustvo u kome iščezava
razlika između gledanja i slušanja. Ali koga on nije fascinirao?
Ko nije doživeo, u susretu sa njim, ovu "rečitost" njegovog
tela, i lica, ovu suvišnost govora? Osećam ja snagu njegovog
prisustva u onima koji su se pitali, posle susreta sa
njim, da li je on mistik, ili svetac, ili ludak. (Alfred Simon,
Samuel Beckett, 1983, p. 193.) To je njega vređalo. Naročito
su ga vređale mistifikacije o njegovom "svetaštvu". Ali sam je
bio vinovnik toga: ako je misticizam, ali i ludilo (ludilo
svetaštva, svetaštvo ludila), prekoračenje granice između teksta
i egzistencije, tela i reči, onda je ovaj bezvernik bio i svetac
i mistik, onda je ovaj čovek izuzetne lucidnosti bio
neporečan ludak. U tome je moć njegovog prisustva. U razgovoru,
u tekstu, Beket je ovo prisustvo. Njegov odnos prema
jeziku isti je i u njegovom govoru i u njegovom tekstu. Moris
Nado, koji se ne daje lako fascinaciji, kaže da je proveo sa
Beketom nekoliko sati u Ussy-sur-Marne, gde je Beket imao
malu kuću, da su malo govorili ali da njemu, Nadou, to nije
smetalo: bilo mu je dovoljno njegovo prisustvo ("Sa presence
nous suffit").

izvor 

Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Semjuel Beket: Tekst nizašto

Semjuel Beket, prikaz

Pisma Semjuela Beketa: II-BEKET U BEOGRADU; III-ZA SVE JE KRIV MOJ POGANI KARAKTER

Pisma Semjuela Beketa, IV Mišolovka - Der zeuge

Pisma Semjuela Beketa- V TAMO GDE ME JE NEIMENLJIVO OSTAVILO KAO MRTVOG