Bernadette Mayer

Najpre se okreneš k meni...




Posle tuširanja najpre se okreneš k meni
uđeš u me postrance kao i uvek
ujutro tražiš od mene da budem iznad tebe,

onda malo zaspimo, kasnimo u školu,

noću dođeš pun nadahnuća i pijan,
odeća nam nije potrebna

okupamo se i ležemo sučelice jedno drugom,
posle se preokrenemo, konačno ti svršiš
gledamo se u oči i pričamo o detinjstvu


čim dotaknem tvoj penis mešam svršavajući
ujutro ti prestaješ da bi rekao zdravo

a onda sedamo na indijanski način bez dodira

kad iz noćnog bara stigneš
usred noći, ne stignemo ni do pisaćeg stola

tražiš od mene da te držim za zapešće, a onda
kad ti svojim obema rukama dodirnem vrat, svršiš

rano je jutro i ti si odlučio radi dece
vekovima
si bio vani u školi, tvoja te devojka

ostavila, do jutra svršio si četiri puta
pričaš mi kako si masturbirao pre dolaska u hotelu

ne verujem ti, gola ti poslužujem juhu od leće

masiram ti noge kako bih te zavela, ti oklevaš,
moja ti stopala obavijaju vrat i gležnjeve

ti pokušavaš da ne svršiš tako brzo


ustajem iz kupatila, ti kažeš okreni se
i poljubi listove mojih nogu i stražnjicu
ližeš moju pičku hiljadu godina, ti si svestan
konačno sećam se besa oca i svršavam
ti nemaš strpljenja i svršavaš odmah



Ja tražim osvetu i neću ti dopustiti da spavaš celu noć
toliko smo dugo svršavali da se ne možemo setiti kako
smo se ozledili udarajući glavama o zid


Ja ležim na svom trbuhu, ti stavljaš jednu ruku poda me
a drugu ruku povrh mene i na taj način možeš voleti

pojavljuješ se bez najave i s cvećem
Ja padnem na to i mi postajemo misionari

ti kažeš da me možeš jebati u guzicu jedino kad si pijan
i stoga pokušavamo trezni u jednoj sobi na farmi

legli smo jedne noći, iscrpljene kite
i nismo vodili ljubav. Znači li to da nam je dovoljno bilo?
gledajući tv pitamo se hoće li li ijedno
prekinuti plan; kasnije molim te da mi čitaš
kao Kinezi brojimo 81 kliz
zatim još 9 na glas dok oboje ne svršimo
svršila sam tri puta pre tebe
a potom je izgledalo da si poludeo i da nikad nećeš


to je samo povoljnost za ženu da svrši više puta
razmisli o svim prilikama kad ih nije bilo briga.

izvor




Bernadette Mayer

Draga Ljočić - Prva srpska lekarka

 

 

 

 

 

U austrijskoj i ostalim prestonicama tadašnje Evrope naše umne dame sticale su obrazovanje, i sanjale povratak u Srbiju, da bi umom učinile koliko se moglo. Draga Ljočić, prva žena lekar, morala je na kraju da osnuje privatnu bolnicu, jer nikada nije dobila dozvolu da radi u državnoj. Čak je bila prinuđena da naknadno pred komisijom tada poznatih lekara polaže poseban ispit da se dokaže, iako je imala diplome iz Ciriha i Ženeve i specijalizaciju očnih bolesti. Nije se libila da se u balkanskim i I svetskom ratu priključi našoj vojsci i neguje ranjenike kao najobičnija bolničarka.  

 

 

 

 

Prva Srpkinja postala je lekar u isto vreme kada i prva žena iz

Velike Britanije, a za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. godine

bila je jedini lekar u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu.

 

Samo petnaest godine posle prve žene na svetu koja je stekla diplomu lekara.
Tek krajem šeste decenije XIX veka u svetu su ženama dozvoljene studije medicine. Prvi im je vrata otvorio Cirih, a prva žena koja je stekla diplomu lekara 1863. godine bila je Švajcarkinja Morgan. Samo petnaest godina kasnije, u Cirihu je studije medicine završila i prva Srpkinja, gospođica Draga Ljočić, u isto vreme kada i prva žena iz Velike Britanije.

 

Draga Ljočić (Šabac 1855 – Beograd 1926.) jedinstvena po mnogo čemu: pionir ženskog lekarskog poziva u svojoj zemlji i prva žena lekar na slovenskom jugu, neumorni borac za ravnopravnost žena, beskrajno požrtvovani humanitarni radnik, majka četvoro dece, uzorna supruga i domaćica...

Rođena u Šapcu 28. februara 1855. kao peto, najmlađe dete bogatog šabačkog trgovca Dime Ljočića. Imala je sedam godina i počela da sriče prva slova azbuke, kad joj je otac osiromašio, ostao bez imanja i spao na pekarski zanat s mesečnim prihodom od sedam talira, koliko je zarađivao i običan sluga kod dobrog gazde.

Osnovnu školu je završila u rodnom gradu a onda je prihvatila njena bivša učiteljica Persida Pinterović, koja je prešla u Beograd za nastavnicu Više ženske škole i, primivši je kod sebe, pomogla joj da, i pored siromaštva, završi sve razrede. Produžila je da sluša predavanja na prirodno-matematičkom odseku Velike škole a onda se, sa 17 godina, odvažila da krene u Cirih i studira medicinu. Bilo je to, znači, 1872. Nadasve patriotski vaspitana, prekinula je studije juna 1876, kada je počeo rat sa Turskom, i požurila da se otadžbini stavi na raspolaganje. Obukla je uniformu, dobila čin sanitetskog poručnika i predano i požrtvovano lečila ranjenike u Beogradu i bolnici u Svilajncu a našla se i u krvavim borbama na Šumatovcu.

U februaru sledeće godine, kada je zaključeno primirje, vratila se u Cirih, jedini evropski grad u kome su žene mogle da studiraju(1), da bi krajem 1878. diplomirala i bila promovisana za doktora medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti. Imala je samo 24 godine kada je postala prva žena lekar kod Srba, a i prva od svih Jugoslovenki.

Visoko obrazovanje stekla su i Dragina dva brata. Đura se prvo školovao u Vojnoj akademiji, a zatim u Parizu i Cirihu, gde je stekao diplomu inženjera. Bio je jednomišljenik sa Svetozarom Markovićem i urednik „Radenika“. Drugi brat, Svetozar, završio je Vojnu akademiju i sa činom inžinjerijskog pukovnika bio i profesor te akademije. Pisao je i udžbenike.

Sa diplomom doktora celokupne medicine Draga se nastanjuje kod brata Đure, u Jevremovoj 6 u Beogradu, gde će kasnije obavljati i privatnu lekarsku praksu. Najpre je morala da se obrati Ministarstvu unutrašnjih dela i zatraži dozvolu za bavljenje lekarskim pozivom. Učinila je to 26. februara 1879. Ministar je nameravao da joj odbije molbu bez obzira što je te godine u Srbiji bilo samo 79 lekara, uglavnom stranaca. Intervenisao je načelnik saniteta dr Vladan Đorđević i ministar je popustio, ali uz uslov da dr Draga prethodno položi državni ispit. Savladala je i tu prepreku proisteklu iz konzervativnog gledanja na učešće žene u bilo kojoj delatnosti ondašnje Srbije.

Počela je privatnu praksu, ali „pacijenata nije osobito imala“. Naredna godina donela joj je jedno lepo priznanje ali i još jednu nevolju. Postala je član Srpskog lekarskog društva, ali su joj posle jednog nazeba načeta pluća, pa se 1880. zaputila na Krim, u sanatorijum blizu Jalte. Vraća se u proleće sledeće godine i nastavlja privatnu praksu u Beogradu.

Tek 6. jula 1882. novi ministar unutrašnjih dela, Milutin Garašanin, postavio ju je za lekarskog pomoćnika u Opštoj državnoj bolnici, najvećem tadašnjem lečilištu u Srbiji. Već 1883. godine donela je značajnu promenu u njenom privatnom životu: 9. januara se udala za Rašu Miloševića, jednog od osnivača Radikalne stranke i člana njenog Glavnog odbora. I u tom najradosnijem trenutku razbila je još jednu predrasudu i bila prva žena u Srbiji koja je posle venčanja zadržala svoje porodično prezime.

A onda slede najteži dani u njenom životu. Početkom oktobra 1883. buknula je Timočka buna. Dvadeset petog oktobra noću uhapšen je i njen suprug Raša. Dvadesetog novembra Draga je rodila ćerku a posle osam dana preki sud u Zaječaru osudio je Rašu Miloševića na smrt. Srećom, istog dana je stiglo pomilovanje kralja Milana i Raša je, zajedno sa Perom Todorovićem, upućen u požarevački zatvor na šest godina robije.

Dr Draga je ostala sama sa bebom i opterećena brigom o mužu sužnju, obavezom da se stara i o njegovim iznemoglim roditeljima i potrebom da se bavi lekarskom praksom – kako bi materijalno pokrila sve te zahteve.

Od diskriminacije prema ženi lekaru odustajalo se jedino u vreme ratova. Tako je bilo i 1885. kada je dr Draga, dok je besneo srpsko-bugarski rat, morala da radi, kao jedini lekar, čak u tri beogradske bolnice: Opštoj državnoj, Infektivnoj i Bolnici za ranjenike smeštenoj u Velikoj školi, kojom je rukovodio profesor Josif Pančić.

Porazom na Slivnici stvari su se promenile. Osuđeni radikali su pušteni na slobodu. Prvog januara 1886. muž joj je došao kući, da bi krajem te godine podelili radost zbog dolaska na svet ćerke Radmile. I ona će studije medicine završiti takođe u Cirihu i od 1911. raditi u Opštoj državnoj bolnici.

(Poput roditelja, i Draga će sa suprugom Rašom imati dosta dece: pored Radmile još tri ćerke – Spomenu, Zoru i Olgu).

U decembru 1886. dr Dragu je ministar Garašanin unapredio u lekara sekundanta, ali i dalje bez izjednačavanja u pravima sa kolegama. Povređena i ovom nepravdom i diskriminacijom, u maju 1889. odlučno se obratila ministru, tražeći ravnopravnost s muškarcima u službi. Umesto odgovara bila je – otpuštena!

Zaposlila se u Upravi monopola kao honorarni lekar. Zajedno sa Sarom Karamarković 1904. je osnovala „Materinsko udruženje“ – ustanovu koja je imala zadatak da smanji smrtnost odojčadi i zbrine napuštenu i na ulici ostavljenu decu. Blagodareći njenoj preduzimljivosti, ovo udruženje je sledeće godine dobilo zgradu u Studentskoj ulici, u kojoj je otvoren „Dom za nahočad“. Pet godina je bila predsednica ovog humanog udruženja i lekar dobrovoljac u Domu sve dok je imala snage. Bez ikakvog honorara lečila je i učenice Radničke škole koja je postojala pri beogradskom Ženskom udruženju. Za novac je radila jedino u Fabrici duvana i šibica u kojoj je provela više od trideset godina. Zaposleni su je zvali „svojom majkom“.

Bila je i prvi predsednik Društva beogradskih žena lekara, koje je osnovano 1920. Kao znalac stranih jezika revnosno je pratila dostignuća u evropskoj medicini, a bavila se i prevođenjem s ruskog jezika.

Došli su balkanski ratovi. Draga je već imala 57 godina i bila načetog zdravlja. Ne štedeći sebe, 1912-1913. radila je danonoćno u ambulanti za građanstvo i sirotinju i u bolnici beogradskog dobrotvora Nikole Spasića. Za to vreme njena ćerka Radmila bila je lekar na hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice.

Buknuo je i prvi svetski rat 1914. Porodica se posle okupacije Beograda povukla u Niš i Draga i ćerka radile u tamošnjoj bolnici. Neprijatelj je napredovao i porodica se podelila. Raša sa svoje 64 i ćerka Radmila sa 29 godina prelaze preko Albanije, idu na Krf, pa na Solunski front, da svako u svom domenu nastavi bitku za Srbiju.

Dr Draga, u 60. godini, sa tri kćeri prebacila se železnicom iz Niša u Solun i dalje u Atinu. Odatle, preko Rima i Nice, stigla je u Lozanu, gde je sve vreme rata „organizovala slanje paketa zarobljenicima u nemačkim i mađarskim logorima“.

Vratila se u domovinu 1919. i te godine doživela pravu satisfakciju. Dobila je zvanje „pravog“ lekara i time „otvorila put svojim budućim koleginicama“. Krajem 1924. ostvarila je i pravo na penziju – kao lekar Uprave monopola.

Umrla je 5. novembra 1926. u svojoj kući na Topčideru i sahranjena u Beogradu. Za svagda ovenčana epitetom prve žene lekara u Srbiji.

Dr Radmila Milošević-Lazarević, radeći kao lekar na Solunskom frontu, upoznaje se sa književnikom Brankom Lazarevićem, sa kojim se venčava na Krfu, zajedno se prebacuju u Italiju i Francusku i po završetku rata stižu u Beograd.

Kada je suprug 1919. postavljen za ambasadora u Čikagu, ona ga prati i napušta lekarski poziv. Zatim prelaze u Varšavu, Prag i Brisel. Umrla je 1942. godine od pneumonije i sahranjena u Beogradu.
Ništa bez Drage Ljočić

O radnim i humanitarnim kvalitetima tri doktorke – dve Šapčanke i jedne koja je u ovom gradu bila bolnički lekar, govori i gradnja bolnice na Topčiderskom brdu, sa 600 postelja za žene i decu. Kamen-temeljac je položen 8. oktobra 1922. godine.

Prethodno je bilo formirano i Društvo beogradskih žena lekara, koje će sinhronizovati akcije prikupljanja dobrovoljnih priloga. Predsednica je bila dr Draga Ljočić, potpredsednik dr Marija Fjodorovna Siebold, sekretar Ana Brkić-Milijanović, srednja od tri sestre Šapčanke koje su studije medicine završile u Petrogradu i blagajnik Marija Prita-Vučetić, koja je sa suprugom Nikolom Vučetićem u Šapcu bila bolnički lekar krajem devetnaestog veka.

Bolnica je svečano otvorena tek 1. oktobra 1929. godine. Beogradske žene lekari radile su u bolnici besplatno, jer je bolnica morala da se izdržava od prihoda bolesnika, što je bilo nedovoljno. Prva žena lekar na internom odeljenju bila je Jelica Nešković, kći dr Marije Prite.

Dr Draga Ljočić je učestvovala i pri stvaranju ženskog lekarskog društva posle Prvog svetskog rata, kao i pri podizanju Ženske bolnice na Dedinju, u spomen inicijatorke za gradnju te bolnice, dr Elze Inglis, koja je u Prvom svetskom ratu bila na čelu britanske misije u sastavu srpskog vojnog saniteta.

U čast tridesetogodišnje službe dr Drage Ljočić, njeni prijatelji su 1909. priredili svečanu akademiju a po završetku bolnice na Dedinju jednu bolesničku sobu mermernom pločom označili njenim imenom.

Bila je i prva i jedina žena lekar koja se još na početku svog radnog veka, 1880. godine, bavila poslovima oko uređivanja „Srpskog arhiva“ – časopisa za celokupno lekarstvo.
Izvor: rastko.rs

 

 

                                      

 

 

Eva Zonenberg

 

U sobi praskozorja umesto zidova su naša tela

Ulovljena u svojim skrovištima: shvati

Konačno shvati da je otvoren prostor manji od mladeža

Da bismo disali umesto prozora otvarali smo širom svoja lica

A umesto kroz vrata napolje smo izlazili kroz dodir

Pogovor

Ova knjiga je svaki put pisana za tebe
ostavljam je između susretnutog i nesusretnutog
između mene i tebe
između onog koji je naučio da ne bude i onog koji je to primetio
ne upisujem posvetu jer su posvete za sve
ova knjiga je samo tvoja
ponesi je sa sobom stavi je na policu kada izlaziš
da bi se susreo s onim što si u njoj upamtio
ova knjiga je uvek na tvojoj strani kao amulet
ali ne sreće jer je sreća suviše jednostrana
ne čuva ni od zla već od nečeg goreg
da greškom ne bi obukao na sebe svet okrenut na levu stranu
u stvari ti si je napisao
čekajući velike stvari i prepoznajući mnoge male stvari
ne umem da lažem niti da govorim istinu nadrasla je očigledno i nužno
ne imponuje joj smrtnost ona je dar susreta koji ne očekujemo
kako je peto godišnje doba počelo u jesen a završilo se u proleće
kao da su se mladost i starost nebo i zemlja zaljubili
jer je srce čudna zverka: bez godina izvanprostorna
"da" i "ne" prestaju da zvuče kao nekad

Skala osetljivosti

Posle onog što se dogodilo
ne umem da razgovaram sa mrtvima
a ni sa živima
ne umem da delim život na dan i noć
a ni na sate
ne polazi mi za rukom molitva šapatom
a ni glasna
neću da gledam u ogledalo
a ni u ljude
posle onog
od vere je ostalo nekoliko zrnaca brojanica
od snova nekoliko belih tabletica
od stihova jedan kompromitujući naslov
od razgovora gađanje mesom
od prijateljstva jeza posle prvih slova imena
od znanja smrad lakiranih omota
od sećanja uvek sveži ugrušci
odučila sam se od istinskog života
zaboravila sam čemu služi telo
bojim se da budem voljena
posle onoga što se dogodilo
ne koristim dodir.

 

Posle si dugo češljao moju kosu: tako pada kiša

A još kasnije smo igrali šah belo-crna polja bila su kao sunca i meseci

Razmenjivali smo tela i već je nastupila noć

Ali budući čak zajedno blizu da bliže ne može biti

Čak i tada smo očekivali nešto kao da se nikada nismo sreli

Kao da nas je u tom bivanju zajedno nešto preduhitrilo

2

Poljubac oslonjen o ogradu srebrne kiše: jer padamo mi, a ne kiša

Silazio je niz azurne stepenice i ponovo se penjao kao da je nešto zaboravio

U našim ustima rascvetao se cvet njegov miris se rastapao u našoj pljuvački

Brojala sam svaki dodir tvog jezika kao da želim da izbrojim sve tajne sveta

Tim poljupcem prenosili smo mesečevu svetlost od jednih ustiju do drugih

Zbog toga su se sjedinile naše senke, a ne mi: tako pada mesečeva prašina

Odražavajući svetlost nekog sunca koje nismo uspeli da imenujemo

3

Opazili smo kako su nam veoma potrebne naše ruke radi potvrde

Da ono što se uzima želi i da daje, da dajući uzimamo, a uzimajući dajemo

Neizvesna granica: svila oko članaka

Plovim od jednog članka do drugog: upoznajem težinu tvoga dodira

Narukvice su kao sledeći obzori sledećih svetova

Postajem nestalna u ispovestima zbog toga možda želiš da ih pišem

Iz mojih reči pašće kiša u njoj ćeš prepoznati toplinu moga daha

Pokušavam da imenujem samo ono što mogu da pretpostavim:

Tvoje ruke mokre od kiše spavaju na mojih rukama

4

Kiša ne plače ne ume da plače ona samo podseća na bliskost

Prodire u osušenu zemlju kao što dodir prodire u telo

Koliko napora je potrebno da se iz kiše iščupa komadić istine

Izgovarao si kišu na raznim jezicima:

Čak kada bismo je razumeli ne bismo razumeli njena osećanja

Čak kada bismo doprli do prve suze nikada je ne bismo zaustavili

5

Može li se jednim treptajem očnog kapka promeniti život?

6

Suza koja veruje odvaja se od lica mraka i pada u pukotinu u steni

Suza koja bdi posle duge ćutnje trči ka prvoj reči

Prećutana suza donosi na svet plod s ukusom gorčine

Mnogo vremena je prošlo dok dobro nije sazrelo u sebi

Opazio si obećanje u jednoj latici ruže: poklon neznanke

I postao si cvet ranjen nežnim daškom vetra

7

Učio si me suptilnosti: to te ulica grli a ne ja

To te sve ciklame na balkonima drže za ruku a ne ja

I poverovala sam i verujem da je u očima svakoga tvoj pogled

Učio si me da čeznem: da ne smem da verujem rastancima

Tvoje reči njišu se kao vlat obećanja samo gde potražiti onu livadu?

Učio si me prolaznosti: da li su tvoji filigranski trenuci uspeli da obodre svet?

Da li su podigli teret koji zbog mene pretvaraš u lakoću voala?

Ali kada bi ga otkrili pojavila bi se rana bolnija od svemira

Učio si me smrti: tako počinje zrelost prvi korak ka razumevanju detinjstva

Paprat koju si sakupljao na strmim padinama jutra

8

Neprestano se vraćamo ne znajući po šta zbog čega i gde: poljubac

Posezali smo za tim darom koji je kao zlatan novac svetlucao u našim ustima

Zagnjurivali smo se sve dublje u svoju pljuvačku da li se tako meri duša?

Na dnu zaboravljeni biser je trebalo da izgovori jednu jedinu reč

Ukus poljupca u kome je svetlucalo korenje koje je na poljima lavande iščupao vetar

Potpuno smo spoznali ukus koji nas je ispunio od glave do pete: mesec koga nema

Jer počinje i završava se samo u našim ustima

9

Sakupićemo kapi kiše i od njih sastaviti našeg dobrog duha

Glasnika koji će kružiti među nama sjedinjujući naše misli

Kao noćni leptir udara u prozorsko staklo kao da ima nešto važno da kaže

Međutim neće ti reći da sam u tvojim očima videla suze kišu suza

I da sam iz njih pila tvoj bol kao još uvek žedna biljka

10

Tvoji prsti su s druge strane žeđi: tako izlazi sunce kiše

I dao si mi svoju nagost pomaljajući se iznad horizonta telesnosti

Glad ritam predanost uzajamnost nezasito upijaju toplinu

Brinući o dodiru zaklinjemo se licem uz lice da nikada više

Nećemo posmatrati kišu

I više ne znam da li tražim tvoja usta ili usta kiše

I ne uspevam da zaustavim plimu: more se budi more se budi

Bacamo moje tvoje mreže da bismo ulovili bujanje: neimenovano

Onaj jedini pogled iz ogromne daljine kada smo u sebi opazili da više

Pripadamo «spoljašnjem» nego bilo kom ovdašnjem da smo to «spoljašnje» mi

11

Tvoja stopala koliko bih samo želela da budem tvoja stopala

Da zajedno s tobom nosim onu veliku kap kiše koju nosiš na ramenima

Možda je to kap istine oko koje se spore mudraci

Onaj jedini drhtaj vetra: poverava ti sebe celog celcijatog

Obećavao si da češ biti u svakom drvetu

Da će svako jutro kao puls otkucavati u tvojim grudima

Obećavala sam da nas telesnost nikada neće razdvojiti

12

Poljubac noći da li si je već prepoznao?

Kao da u čestaru zvezda tražimo uspomene iz detinjstva

Ti svoju paprat ja svoj jasmin jer smo deca prostora

Deca bašti polja i šuma deca nad kojom bdiju planine

Znamo jezik zvezda životinja i bilja osećamo nežnost stenja i kamenja

Znam da je to samo na časak zbog toga te upijam svakim milimetrom tela

Zbog toga te započinjem uvek ispočetka i još jednom ispočetka

Ova noć se nikada neće završiti neprestano će u nama postojati: poljubac noći

13

Dodiruješ moje udove kao da znaš da su najkraći put do moje duše

Mali moj dečko koji se povijaš pod teretom onog što kiša priča

Sklon pogledima u kojima je neka vrsta bestidnog dodira

Neprestano gledamo sebe u sebi i van sebe kao da želimo

Da odgonetnemo čije plavetnilo je realnije: očiju ili neba?

Pogled-ispovest za kojom sam pošla na kraj sveta

Sada niko ne upeva da me nađe premda sam ja pronašla sve

14

Poljubac koji traje celu noć jer sam neprekidno žedna tvoje pljuvačke

U našim ustima kiša celoga neba našla je predah

Potrebna nam je ta kiša da se zauvek dublje ukorenimo u sebi

Noć koju merimo jednim beskonačnim poljupcem

Postajemo usta noći a noć naša usta

Naši jezici: koji traže i koji su traženi

Žeđ neprestana žeđ kao svitanje kao sumrak

Neuhvatljiva bolna žeđ dozivanje kiše tebe

15

Mali moj dečko priljubljujem se uz tebe svim što te okružuje

Tvoj užas tvoj strah grlim vrškom jezika

Tako se naše duše međusobno zavode: naš zajednički pogled na borove

Razgovaramo o onome o čemu misli vetar i naše reči kao da se vole

Posle kamena staza gušterica leptir zvezda dovršavaju priču koja

Kao nevidljiva kopča povezuje slučajnosti u celinu

Budući sama sa sobom videla sam kako je izmilela zmija

Kako je gomilala svoj otrov kao svet koji te boli

Odlomci kuća koji ciljaju u tvoje srce

Jer nijedna od tih kuća nije naša

16

Dopusti mi da okusim tebe: kakvog si ukusa u sumrak?

Kada je za nama već toliko toga kada više ništa ne očekujemo

Dopusti da makar na časak osetim ukus tvoje bespomoćnosti

Moj nezasiti gramzivi ruž na obrazima: želim te

Ukus tvoga nepca miris tvoga daha

Da li ćemo ikada to razumeti?

Onaj jedini trenutak kada smo želeli da legnemo jedno pokraj drugog

Sada smesta na livadu na travu na zemlju da bismo posmatrali zvezde?

Tvoj jezik je pikantan kao orijentalno jelo

Tvoj glas je sladak kao turski kolač

Puderišem lice da ne bi prepoznao moje osećanje

Ali nebo pijano od osećanja govori umesto mene

Nazivajući te kišnim ljubavnikom

17

Ulice su se otvarale ničijim gestom: sve se može

Sve se može kada ljubav skrozira ulice

Jer ulice kao da su stvorene za tiho prikradanje na prstima

Da ne probudimo kišu da ne nadvikujemo kišu da stignemo do prve kapi

Prva kap je kao vezivo svemira koje nas je sjedinilo

Zahvatio si me kao dah zahvatio si me kao vodu kojom umivaš lice

Kada su se moj i tvoj dah sjedinili upitao si me: na šta misliš?

Kao da si hteo da proveriš da li je sjedinjeni dah sjedinio i naše misli

18

Ogledala sam se u tvojoj nagosti htela sam da doprem do pravog ti

Neprestano sam hitala sve dublje i dublje i sve više te je bilo u meni:

Želim da se sakrijem u tebi da imenujem svaki tvoj gest

Kada budeš daleko da ga dozivam šapatom

Pripadati tebi znači ukrasti sve cveće iz obližnje cvećare

Pripadati tebi znači ne pripadati nikome: plesati bosa na kiši

Daleko blizu samo su sledeća prerušavanja posle kojih smo uvek ja i ti

19

Govorio si sobom govorio si celim celcijatim sobom

Dodirivali smo jedno drugo kao da smo zalutali u pomrčini tuđih reči

Bilo ih je tako mnogo da se ona jedinstvena koju smo toliko čekali zagubila

Gde si sakrio ključ od slova u kome je prostor našeg osećanja?

Dodirivali smo se kao da želimo

Da proverimo koliko postojimo i koliko imamo hrabrosti

Da prihvatimo da nam ono pod prstima uopšte ne pripada

Otvarao si vrata malog balkona kao da si otvarao sebe

Mali moj dečko kome kupujem ljubičice zimi

Tvoje promrzle ruke su jedini odgovor na to šta je bliskost

20

Prenula sam se pokraj tebe kao bašta puna vlage koja me pretvara u tebe

Ti si kidao cveće koje je raslo u meni: kadifene čašice šapata

Zatim si posegnuo za mesom voćki da bi probao moje snove

U snu si me uzeo za ruku i odveo u kuću u plamenu

U samom središtu plamena trenutno su se borili vatra i kiša

Bašta u kojoj si zasadio sve što je u tebi bilo najbolje

Hoćeš li se ikada vratiti na onu livadu?

21

Celim bićem upijala sam noć kao da se neće dogoditi nijedna druga noć

Udisala sam dah noći koji se probija između rebara zvezda

I na tvojoj koži napisala sam pesmu koju nikada niko neće umeti da pročita

I kada se sretnemo kroz hiljadu godinu prepoznaću te po toj pesmi

22

Ne volim kada govoriš o smrti jer kiša nikada ne umire

A mi smo u celosti od kiše u celosti smo od prozračnih kapi opsene

Ne volim kada govoriš o smrti o provaliji između reči i nade

Jer mi još uvek nismo dorasli da skočimo u tu provaliju

Nečeg će biti previše a nešto će nam nedostajati

Razgovaraj sa mnom makar tim kapima koje udaraju u parapet

Da znam da je u svakoj kapi tvoj poljubac

Ne govori da očajanje ide u stopu za nama

Jer naše omiljeno zanimanje je gubljenje pravih staza

Poznaješ me bolje poznaješ me više ali da li si me prepoznao?

23

Dospeli smo do trenutka: do osećanja bez granica

Mostić na kome je klečala prosjakinja

To sam mogla da budem ja to si mogao da budeš ti

Da li smo sustigli njena krvava kolena?

Tvoj začuđeni plavi pogled intenzivniji je od dodira

Svaki put kada mi se obratiš sebe ponovo vraćam sebi

Puna sam kiše koja hoće da padne na tvoja kolena

Imam samo jednu molbu: ne dopusti da te zaboravim

Bilo kud da kreneš povedi me sa sobom biću tvoji prsti

Poslušna onom što želi tvoj dodir i onom što želiš da dodiruješ

Mnome zacrtaj granice svog malog sveta

Svaki put kada mi se približiš osetićeš moju bezgraničnost

24

Da li ćemo prepoznati ko je kiša?

Kiša ljubavnih noći koja na časak zaglušuje strah

Možda je naš život jedna ljubavna noć s nebom

Bestelesna žudnja koja iskoračuje van dodira

Preobražavajući nas u dve beskonačne osamljenosti.

 

 

Eva Zonenberg

između poezije i filozofije

Eva Zonenberg je poljska umetnica koja živi i radi u Krakovu, je završila Muzičku akademiju i nastupala kao pijanistkinja i jedan je od prvih diplomaca na književnih i umetničkih studija na Institutu za poljsku filologiju Jagelonskoh Univerziteta u Krakovu.
izvor

Megare Lizistrati i atenskim ženama

VARAŠ SE, LIZISTRATO!

Christine BRÜCKNER


Govor hetere Megare upućen je Lizistrati i ženama Atene
 

Slušaj me, Lizistrato! I vi druge! Ja imam više iskustva s muškarcima nego vi. Ti, Lizistrato, poznaš samo svoga vlastitog muža i misliš: kakav je on - takvi su i drugi. Ali ja poznam mnoge.
Ti zahtevaš od žena atenskih da ne obavljaju bračne dužnosti dok muškarci ne sklope mir. Ja se tome mogu samo smejati! Suzdržavanje dovodi do agresivnosti. Osim toga: rat traje već dve decenije, većina Atenjanki su udovice, pa kome onda da uskraćuju ljubav? Samo im se podajte!
 
Slušajte što vam govori iskusna hetera! Zašto verujete samo onome čime vam muževi pune uši?
Lizistrato, lepo je od tebe što želiš nešto poduzeti, ali ovo što ti predlažeš, sasvim je pogrešno. “Učinimo ih ludima i pohotnima!” U tome se slažem s tobom. Ipak, premalo poznajete muške nagone. Samo jedno “ne” više, i oni će odmah žudnju za ženom zameniti žudnjom za ratovanjem, bračnu postelju bojnim poljem - i na obe će strane hteti biti pobednici.
Svojim “ne” samo pojačavate volju za ratovanjem umesto da je slabite. Budu li zadovoljni, neće hteti ništa drugo nego mirovati.
Ako im ljubav uskraćujete, otići će kurvama i platiti ono što u kući nema, a što vi, uostalom, trebate. Prostitutke ne mogu pružiti apstinenciju.
Lizistrato, ti bi uskratila ljubav svome mužu? Pa on već odavna ništa od tebe ne očekuje. Pred tim ti ne pomaže zatvarati uši.
I vi snosite krivicu za rat! Dopuštate ga, jer ne činite ništa, znači: također nešto činite! Mi smo samo žene, veliš. To “samo” neću da čujem! Nisi dovoljno promislila, Lizistrato! Muškarci će sve obećati, samo ako smo spremne na ljubav. Budu li zadovoljni, splasnut će njihova potreba za ratnim pohodima. Svaka želja vremenom jenjava.
 
Kako to misliš, Lizistrato, da jedna žena ništa ne znači? Govoriš kao muškarci. I oni tvrde da je pojedinac ravan nuli, ali mnoge nule čine mnoge nule, nikada jedno celo. Na bojnom polju je važno da ih ima mnogo, ali žena je efikasna samo onda kada je sama s muškarcem. Nije li tako?
 
Ja često s filozofima besedim. Oni osećaju potrebu besediti sa mnom jer kod kuće imaju Ksantipe. Vi se žalite da vas muževi opterećuju svojom nasrtljivošću, misle filozofi. Oni se ne zadovoljavaju uobičajenim nežnostima. Kod mene možete o tome doznati detalje, svaka ponaosob, jer to ne želim govoriti javno. No, ako hoćete doznati o čemu ja besedim s muškarcima, evo vam: Pitaju me odakle dolaze oblaci, što su atomi itd. Besedimo o stvarima koje ne poznamo, pa tako razmenjujemo svoja neznanja. Jedno ću vam kazati: Nijedan muškarac koji je bio u postelji s nekom heterom, nikad nije sanjao o tiraniji. Reč rat ili bitka ne sme se kod nas spomenuti a da se zbog toga ne bude kažnjen. Umesto toga, mi se šalimo i bančimo do prvih pevaca. Tada oni mirno usnu, umornih bedara, i spavaju do kasno.
 
Kamo god se okrenem, vidim udovice i buduće udovice. Zašto se ne naučite štogod od hetera? Želite da vam muževi postanu junačine! Težite za ordenjima! Njihovim se delima hoćete hvalisati! Ma shvatite već jednom: Živ muž bez ordenja više vredi nego mrtav pobednik na koplju! Zašto im laštite koplja! Sakrijte svome junaku oružje, istaknite svoje!
Rano ujutro, odmah nakon prvih pevaca, muškarci će požuriti na brodove. Sprečite ih! Muškarac koji  ranim  jutrom napust svoj dom - ili ima lošu, ili glupu ženu, koja ne zna slomiti ratobornu ćud svoga muža, niti ukrotiti snagu njegovih udova.
Neka sutra ujutro bude tiho na ulicama atenskim! Neka se ne čuje nikakvo zveckanje oružja nakon peva pevca! A ona od vas koja ne ljubi svoga muža, možda ljubi svoga devera ili komšiju? Zaklinjem vas, ne budite uskogrudne!
Prinesite žrtvu, ako to hoćete nazvati tim imenom! Pa vi se volite žrtvovati. Ujedinite se! Tamo gde ne bude išlo drukčije, borite se za svoje muževe, učinite ih pohotnima!
Neka Atena noćas bude kuća radosti! S vremena na vreme stavite malko tamjana u vatru, a kuhinjski mirisi neka nadraže njihove nosnice. Bude li pitao čemu kolač, recite: Za sutrašnje selo žena atenskih na kojem ćemo žaliti za muževima svojim.
Zakoljite najdeblju kokoš i recite da ćete je sutra žrtvovati boginji. Tek ako bude moljakao, budite spremne da još danas i za njega ispečete jednu.
Nabavite ulje rujevine, nauljite kosu. Budite konačno jedanput složne pa dajte malo od toga i svojim prijateljicama. Neka jedna drugu ukrašava! Promatrajte jedna dugu ljubopitljivo, ali dobronamerno!
Molite se Afroditi, ali neka svejedno svaka uradi sve što je u njezinoj moći.
O Ateni se radi! Rat zahteva žrtve, mir također. Tepajte im reči koje će im ispuniti grudi, kao: Dođi mi, petliću, laviću moj ili biču moj! Ali oklevajte, namerno odugovlačite neko vreme!
Setite se Megarina govora! Stavite u kosu limunov cvet! Priredite mu svečano jelo i diskretno kukajte kako mu je to možda zadnje…
 
Stanuje li u vašoj kući i stara mati vašega muža? Ili možda sedi deda, recite mi?! I u tom slučaju napustite dom i pođite na Likabet, gde ispod tri eukaliptusa izvire jedan vrutak. Mesto znate, veoma je idilično. Tlo je mekano od deteline i lotosa, poslednji zumbuli mirišu. Grmuše pevaju do pozno u noć, a čim one umuknu, oglase se kukuvije.
Doterajte se! Raskrijte sve što je i bez uljepšavanja najljepše. Neka vam sluškinje napune košare najboljim jelima! Ne zaboravite i njih okititi hibiskusovim cvetom! Povremeno ohladite teško vino iz Samosa, ako još imate vina u podrumu. Tada pozovite svoje muževe koji su vas s nepoverenjem gledali. Dobrodošao, Lah! Pamfile, pridruži nam se! Hajdemo se ratosiljati od mira!
Osećate li kako vam požuda raste u bedrima? Dobro je to. Upravo sam to želela. Požuda je zarazna vrućica. Po Ateni će se raširiti prava epidemija. Muškarce moramo oslabiti, a ne podstrekavati!
Ne mora se samo boginja Atena brinuti za mir. Pomozite joj pri tome! Ne oslanjajte se samo na bogove!
To je moj plan danas. Ali što će sutra biti? Uprkos svim svojim umećima ne možemo biti sigurne da će se zaustaviti žeđ za ratovanjem u vašim muževima. Oni će otići na trg i govoriti, govoriti tako dugo dok njihove reči ne pređu u dela i dok ponovno ne posegnu za oružjem.
A sada slušaj, Lizistrato! Imam planove kako ćemo dalje postupati. Ako oni budu hteli voditi svoje ratove, mi moramo u štrajk. Samo ne u postelji, to naglašavam. Što ste do sada radile? Glancale  im kacige, skidale rđu s njihova štita. A kad bi ratnik odlazio, mahale ste mu i plakale, i zatim se odmah dale na posao. Održavale ste kuću, podizale decu, obrađivale polja, pravile vino. Dok su oni bojevali, vi ste plele girlande za preživele i vence za poginule. Diveći se svojim junačinama, učinile ste im ratovanje ugodnijim.
Sada to mora biti drugačije. Ostavite svoja polja neobrađena! Neka ptice zoblju zrelo grožđe. Radite samo toliko da vi i deca vaša ne morate gladovati! Nemojte se previše mučiti! Jer slava će ipak pripasti njima - ne vama.
Ni kod Spartanki nije drukčije. Moramo se povezati sa ženama neprijatelja. Budimo muškarci u ratu, a žene u miru! Pitate kako to? Jeste li ikad videle muškarce u ulozi žena - kako doje decu, predu kudelju ili peku hleb? Niste, već ste dodatno obavljale i njihove poslove!
Kada ubuduće budu hteli slaviti svoje pobede, kažite im da su krčazi prazni. Imate još samo nekoliko glavica luka i pregršt suhoga graha od lani koji biste mu rado spravile da se jučer nije razbio poslednji krčag. A kod lončara nema novog krčaga. Kako se ne razumete u ribarenje, ne možete mu, na žalost, pripremiti ribu sa zelenom kaduljom. Krčag za ulje već je odavno prazan, odavno nisu preše bile u pogonu. Zahrđale su, a oba magarca pobegla jer je špaga bila trula. Magarce možete negde sakriti.
Pokvarićemo mi njima radost ratovanja, mi žene Atene, Arkadije, Boetije i Sparte!
Neka muškarci ne troše zlato na oružje i opremu. Prigovorimo im! I mi želimo odlučivati za što će se ono trošiti. Zašto za oružje, a ne za vrčeve, ukosnice ili sandale?
Oni žele obraniti svaki kamen atenskih pločnika, svaku stopu zemlje Atike. Ratovaće tako dugo dok mi ne izgladnimo i ne pojedemo najdražu mačku pre nego je se dočepa komšija. Jedno zapamtite: Majke su te muškarce tako vaspitale. I muškarci bi se bojali da im se nije govorilo: Muško si, budi hrabar! Ne plači!
Dopuštajte sinovima svojim da se igraju vretenom i bodrite ih: Samo plači. I muškarci smeju plakati! Posle kiše nebo je vedrije.
Zlato koje se troši na njihove ratne pohode, neka koristi našem gradu. Pa znamo da je ratni plen uglavnom mršav. Muškarci misle da mi ne znamo računati, da nismo svesne koliko vredi jedan dan mira, a koliko stoji samo dan ratovanja. Što se pravite glupe? Zašto im ne podnesete račun?
A sada dolazi zadnji deo moga plana, Lizistrato! Što je to drukčije na Spartancima? Priča se da su im uši klempave kao drške na loncu. Dobro, tada ih uhvatite za te drške! Spartanci su snažni! Zar vam to nije drago?
Očarat će ih lepota atičkih žena. U pravom času zamenićemo muško oružje ženskim. Oslabit ćemo snagu Spartanaca! To se mora dogoditi noću. Bosih nogu prišuljaćemo se u tabor, nenaoružane. A onda, kada naši muževi primete gde smo se otišle, same ćemo se pobrinuti za ostalo!
Sada smo same, Lizistrato! One neće slediti tvoj plan. A ni moj!
Sve će ostati kako je bilo.


S nemačkog preveo Mario Kopić

Marcello Bernardi - Pismo Katarini

Ovo je pismo koje je jedan deda napisao svojoj unuci. Deda je Marcello Bernardi italijanski pedijatar i psiholog, devojčica je njegova unuka Katarina.

Draga Katarina,

predložili su mi da ti napišem pismo i ja sam prihvatio, jer ovo što imam reći tebi odnosi se i na sve tvoje vršnjake, ustvari sve vas koji će te 2000. godine imati oko 20 godina. Kad budeš čitala ovo što ti sada pišem, mene više verovatno neće biti. Zato, ovo pismo ima i vrednost testamenta, jer mislim da drugi neću pisati, budući da ti ne mogu ostaviti ništa osim – sećanja. Ne želim te savetovati niti upozoravati, niti bodriti, niti učiniti bilo šta što je slično tome. Mnoge savete, dobre ili loše, već si imala prilike ćuti i mnoge ćes tek ćuti, pa sumnjam da bi ti i moj doprinos u tom pogledu nešto pomogao. Zato ću se i zadovoljiti da ti ovde izrazim svoje misli, osećaje i uverenja.

 

Ponavljam, naime, da je sećanje jedino bogatstvo koje ti mogu ostaviti. Sećanje na jednu osobu koju si, verujem, volela i to nezavisno od njene vrednosti, što smatram još važnijim. Ko zna šta ćeš ti raditi kroz 20 godina. Ko zna kakva ćeš biti. Ko zna da li ćeš i tada, kao danas, biti inteligentna, nežna, hrabra, ponosna, iskrena, inventivna, puna smisla za šalu. Nadam se da hoćeš, ali je sigurno da će svet učiniti sve da ti pomogne da izgubiš te lepe osobine. Protiv tebe udružiće se mnoge sile, a naročito jedna – strah.

 

Strah od izolacije i zameranja društvu, strah od siromaštva, strah od neuspeha, od obaveze i odgovornosti, od borbe, od samoće, strah od ljudi, strah od smrti. Čini mi se da je strah najteža bolest koja ugrožava čovečanstvo i, ocčto, sredstvo koje osigurava uspeh svakoj uceni; osnovni instrument pomoću koga se svako može prisiliti da se prilagodi određenoj situaciji, ma kakvo da je zlo u pitanju. Strah je najbolji put na kojem se svako može prisiliti da se odrekne vlastite autonomije, nezavisnosti i, na kraju, slobode. Sad se ničega ne plašiš i to za mene predstavlja veliko zadovoljstvo. U tebi još ne zapažam znake onih strahova koje samo odrasli umeju usaditi u glave dece.

 

Volim te promatrati kako sama stičeš iskustva, kako se krećeš po mračnoj sobi, kako proučavaš insekte i životinjice u prirodi, kako pokušavaš pomilovati psa lutalicu ili mirno prilaziš nepoznatim ljudima. U ovom svetu, ti i tvoji vršnjaci predstavljate pravu utehu i, naravno, nadam se da će to večno trajati, da ćeš uvek ostati takva, plemenita i borbena, sigurna i jaka, ponosna i ljupka. Ako u tome uspeš, imaćeš, po mome mšsljenju, sve uslove da izabereš pravi put. Mogu ti reći, bar što se mene tiče, da sam sve ne bas srećne odluke u životu uvek donosio pritisnut strahom i nesigurnošću.

Jednom prilikom, pošto si mi ručicom pokazala četvrtinu meseca, objasnila si da je slomljen. Zatim si me uveravala da si ti to učinila i pokazala si mi kako si učinila: uhvatila si ga obema rukama i snažno tresnula o zemlju. Imala si tada 18 meseci. Ustvari, tvojoj mašti i mašti tvojih vršnjaka nema granica. Uvereni ste u svoju nesalomljivost, svemoć. Verujete da možete izmeniti svet.

 

Preterujete. Ali, odrasli preteruju u drugom smislu. Oni su "praktični", "realni", "konkretni". Videćeš: govoriće ti da je svet oduvek bio takav i da će takav uvek biti. Govoriće ti da je oduvek bilo bogatih i siromašnih, da je oduvek bilo bede, odatle i gladi, privilegija, ropstva, rata. Govoriće ti da je svako ko je nešto pokušao izmeniti išao ravno u propast. Sasvim su lišeni maste. Čak i nade.

Ako nešto već nije ostvareno, reći će ti da je to nemoguće ostvariti. Da je čovek sazdan tako, da je društvo takvo, da je svet takav. I reći će ti da je mirenje sa stanjem jedina razumna stvar. I prilagođavanje, isto tako. Ako i kroz 20 godina budeš posedovala kreativnost i samopouzdanje kojima raspolažeš danas, i ako im odgovoriš da se, uz volju, sve može menjati, naročito položaj ljudi; ako im odgovoriš da se svet može zasnivati na osećajnim odnosima umesto na novcu; ako im odgovoriš da treba razmišljati o svetu koji se sastoji od ljudi, a ne od gazda i sluga; ako im tako odgovoriš, reći će ti da je sve to samo jedna utopija.

U tvojoj kući 2000. godine biće još uvek, bar se nadam, stvari koje su pripadale tvojim dedovima, njihovim roditeljima, njihovim dedovima i roditeljima njihovih dedova. Biće tu knjiga, slika, nameštaja, predmeta svake vrste, crteža, rukopisa, fotografija, svega što je pripadalo generacijama koje su prethodile tebi. Stvarčica bez vrednosti, ako hoćeš, ali svedočanstava duge istorije čiji si i ti deo bila i pre nego što si se rodila.

 

Tradicija. Po meni, ne treba to sve baciti. I tradicija ima svoje značenje, mada ne ono koje joj se najčešće daje. Pre svega, smatra se da je tradicija pravilo koje treba uvek i svuda slediti, kao skup običaja i navika koje treba netaknute sačuvati i u sadašnjosti i u budućnosti. Ja, opet, smatram da vrednost tradicije nije u tome, već u nečemu sasvim drugom; tradicija, kao i sve što se odnosi na prošlost, treba isključivo služiti kao polazna tačka da se učini i više i bolje, znači drugačije. Iranski filozof Dzubran rekao je: "Život se nastavlja, ne zaustavlja se na juče." Mi se, međutim, očajnički hvatamo za juče, i onda tradicija postaje teret koji nam ne dopušta da napredujemo, zatvor iz kojega ne mozemo izaći. Čak to i ne želimo, jer budučnost, nepoznato, novo, drugačije, izazivaju – strah. Eto, ta se reč opet vraća. Reći će ti da je strah osećaj koji obuzima svakoga. Da, tačno je. Ali, strah svakoga ne uništava. Tebe neće, naprimer, i ne samo zbog tvog dečijeg neznanja, već zato što si sva okrenuta stvarima i ljudima koje voliš, osvajanju i progresu, svetu. Ukratko, ti si izvan i iznad si svoje ličnosti. Oni koji, i kada odrastu, ostanu takvi, mnogo su jači od bilo kakvog straha.

Ovo su, kao što sam ti u početku rekao, moje misli i osećaji koji me obuzimaju dok se igram s tobom. Ovo pismo, koje ti ostavljam, samo je delić moga života. Učini od njega, naravno, samo ono što ti sama budes želela.

Tvoj deda.

 

Sonja ( Sofija) Kovaljevska, prva žena doktor nauka,

Sonja Kovaljevska nije bila samo veliki matematičar već i pisac i borac za ženska prava u 19. veku, dakle jedna zaista izuzetna žena. Njena borba da sebi obezbedi najbolje moguće obrazovanje je omogućila ženama da pohađaju univerzitetske studije kao ravnopravni studenti. Osim toga, njena dostignuća u matematici su naterala njene muške kolege da preispitaju svoja staromodna shvatanja o ženskoj inferiornosti u odnosu na muškarce u naučnom radu.

Sonja Krukovski Kovaljevska (Sonya Krukovski-Kovalevskaya) rođena je 1850. u ruskoj plemićkoj porodici i odrasla je okružena luksuzom. Međutim, nije bila baš srećno dete. Osećala se zapostavljenom, kao srednje dete, pored svoje starije veoma voljene sestre, Anite i mlađeg brata, Feđe, naslednika. Tokom najvećeg dela detinjstva imala je veoma strogu guvernantu koja je vaspitavanje Sonje da postana dama shvatila kao svoju ličnu misiju. Kao posledica toga, Sonja je postala poprilično nervozna i povučena što ju je pratilo celog života.

Matematiku je otkrila kao veoma mlada. Ona tvrdi da je dobro proučila beleške svog oca koje su stajala na zidu njene sobe umesto tapeta. Takođe, ona smatra da je za njenu ljubav prema matematici najviše "kriv" njen ujak Petar koji je dosta vremena provodio sa njom rasplarvaljajući o pojedinim matematičkim pojmovima. Kada je imala 14, sama je naučila triginometriju da bi mogla da shvati poglavlje o optici u knjizi iz fizike koju je tada čitala. Autor te knjige i njen komšija, profesor Tirtov (Tyrtov), bio je impresioniran njenim sposobnostima i ubedio je Sonjinog oca da joj dozvoli da ode u St. Peterburg da nastavi školovanje.

Po završetku srednje škole Sonja je čvrsto odlučila da nastavi školovanje na univerzitetskom nivou. Međutim, najbliži univerzitet otvoren i za žene bio je u Švajcarskoj, a u to doba mladim, neudatim ženama nije bilo dozvoljeno da putuju same. Kako bi rešila taj problem, Sonja se, septembra 1868, udala za Vladimira Kovaljevskog. Prvih par meseci braka su proveli u Petersburgu a zatim otišli u Hajdelberg gde je Sonja prvi put privukla pažnju. Svima je bila interesantna tiha mlada Ruskinja sa izvanrednim akademskim ugledom.

1870, Sonja je odlučila da svoje studije nastavi kod Karla Vajerstrasa (Karl Weierstrass) na Univerzitetu u Berlinu. Vajerstras je već tada smatran za najuglednijeg mateamtičara svog vremena ali u početku nije Sonju shvatao ozbiljno. Dao joj je par problema da reši i tek posle pregledanja njenog rada otkrio je kakav genije stoji pred njim. Odmah je počeo da je privatno podučava jer univerzitet tada nije dozvoljavao ženama da studiraju. Sonja je kod njega učila 4 godine. Jednom prilikom je rekla: "Te godine imale su najveći mogući uticaj na moju karijeru kao matematičara. Tada sam konačno i neopozivo odlučila koji ću pravac slediti u svom radu: sav moj rad biće u duhu Vajerstrasa." Na kraju te četiri godine imala je već tri rada za sobom za koja se nadala da će joj doneti diplomu. Jedan od njih, "O parcijalnim diferencijalnim jednačinama", objavljen je u Krelovom (Crelle) časopisu, što je bila velika čast za nepoznatog matematičara.

U junu 1874, Sonja Kovaljevska je dobila doktorsku titulu od Univerziteta u Getingenu (Gottingen). I pored te prestižne titule i Vajerstrasove pomoći nije uspevala da pronađe posao. Ona i Vladimir su se vratili u Palobino, Sonjinoj porodici. Ubrzo po njenom povratku kući njen otac je preminuo. Posle očeve smrti Sonja i Vladimir su se napokon zaljubili. Iz te ljubavi se rodila jedna kći. Tokom svog boravka kod kuće Sonja je u potpunosti zanemarila matematiku. Umesto toga, okušala se u književnosti, pišući priče, pozorišne kritike i naučne članke za novine.

1880, Sonja se vratila matematici sa novim žarom. Na jednoj konferenciji izlagala je rad o integralima i bila je veoma dobro primljena. Ponovo se našla u situaciji da traži posao u oblasti koju najviše voli - matematici. Odlučila je da se vrati Vajerstrasu. Nedugo po dolasku u Berlin saznala je za Vladimirovu smrt. On je počinio samoubistvo kada je sav njegov posao propao. Tuga je učinila da radi više nego ikad.

Konačno, 1883, Sonji se ponovo osmehnula sreca. Dobila je poziv da predaje na Univerzitetu u Štokholmu od Vajerstrasovog bivšeg učenika Goste Mitag - Leflera. U početku je to bilo samo privremeno zaposlenje, ali pet godina rada je bilo dovoljno da uprava Univerziteta shvati koliko je Sonja bila značajna. Usledio je period velikih uspeha. Dobila je trajno zaposlenje na Univerzitetu, postala je urednik matematičkog časopisa, napisala je svoj prvi rad o kristalima i, 1885, postala je šef katedre za matematiku. U međuvremenu je sa prijateljicom Anom Lefler napisala pozorišni komad "Borba za sreću".

1887, Sonja je ponovo dobila užasavajuće vesti. Smrt njene sestre, Anite, je bila pogotovo teška s obzirom na to da su njih dve bile veoma bliske. Na sreću, nedugo potom je došao njen najveći trijumf. 1888, predala je rad "O rotaciji krutog tela oko fiksirane tačke" na takmičenje za nagradu Bordin Francuske Akademije nauka i - pobedila. "Pre Sofije Kovaljevski (Sonje Kovaljevske) jedino su razmatrani slučajevi rotiranja simetričnog tela" (Rapaport). U svom radu, Sonja je razvila teoriju o rotaciji nesimetričnog krutog tela kod koga se centar mase ne nalazi na osi rotacije. Rad je bio toliko uspešan da je nagrada sa 3000 povećana na 5000 franaka.

Otprilike u isto vreme, još jedan čovek je ušetao u Sonjin život. Maksim Kovaljevski je dosao u Stokholm da održi niz predavanja. Tu je upoznao Sonju i oni su imali burnu vezu. Osnovni problem bilo je to što su oboje bili strasno vezani za svoj rad i nisu želeli da ga napuste zbog drugog. Rad je odveo Maksima iz Štokholma i on je želeo da Sonja napusti svoj teško stečeni položaj da bi postala njegova žena. Sonja je dosta hladno odbila tako nešto ali i pored toga nije mogla da podnese da ga izgubi. Ostala je u Francuskoj tokom leta sa njim i zapala u još jedno stanje depresije. Ponovo se okrenula pisanju i do kraja svog boravka u Francuskoj završila je "Sećanja na detinjstvo".

U jesen 1889, vratila se u Štokholm. I dalje je bila tužna zbog Maksima iako je često putovala i Francusku da ga vidi. Kao posledica svega toga, razbolela se od upale pluća i depresije. Desetog februara 1891, Sonja Kovaljevska je umrla. Ceo naučni svet je s tugom reagovao na tu vest. Tokom svoje karijere, Sonja je objavila deset radova iz matematike i matematizke fizike i nekoliko književnih dela. Veliki deo njenih naučnih radova sadržavao je fundamentalne teorije ili je otvarao vrata budućim otkrićima. Nema sumnje da je Sonja Krukovski Kovaljevska bila izvanredna osoba. Predsednik Akademije nauka, koji je Sonji uručio nagradu Bordin, jednom je rekao:

"Naši članovi smatraju da njen rad svedoči ne samo o dubokom i širokom obrazovanju, već i o umu neverovatne inventivnosti".


Perl, Terry. "Sonya Kovalevskaya" Math Equals: Biographies of Women Mathematicians and Relates Activities

izvor

Petnaesto pismo - Bela Hamvas

I gle, iz tih vremena se sačuvalo jedno celo pismo, jer ga nisam poslao:

"Nalazim se u osobenoj situaciji, potpuno lud, jer te ludo volim. Ali je ova ljubav budna i pametna i zdrava. Ludo budna i ludo pametna. Dvostruka ludost, odnosno potpuno čisto ludilo. Sada sve smem. Oslobađam se, nekoliko sedmica i sve stvari su u redu, tako sam blizu tebe ako se jako ispružim, već dosežem tvoju senku. Do sada je svaki plan bio fantazija. Počev od prekjuče svaki san se ostvaruje, primičem se svojoj radosti i svojoj opasnosti. S radošću je u redu, kažeš, ali šta je opasnost? Haljina na tufne? Da. Koliko čekaju negde mene? Upravo koliko ja čekam nekoga. Samo ne razumem ako već toliko čekamo, zašto se ne susrećemo?"

Tada sam verovao sad. Odlazim kod nje i sedam u travu. Da kažem da sam stigao? Vidi. Da kažem - šta. Šta da kažem? Dobro je ovde biti? I šta da kaže ona?

Pogledam je. Lepa? Ne znam. Uhvatim je za ruku. Ova ruka mi je poznata od pre rođenja. Ovaj vrat je njen vrat. Uvek je ovakav u meni bio ovaj vrat. Poznajem njen struk i njeno rame, kao što poznajem njenu toplotu i miris njenog daha. Takav sam poznavalac u njoj kao jezik u ustima.

Kod kuće sam. Ne ustajem, ni ona, ustajemo. I do sada sam ovako živeo, ali je stolica pored mene bila prazna, i prazna druga polovina postelje. Već nema ja. Hodamo, idemo, spavamo, gledamo, živimo. Ne okreće se nazad. Ništa nije kod kuće zaboravila. Nema nikome ništa da kaže.

Spavala si naše prve noći i ja sam se na trenutak probudio. Ruke, noge, kose su nam se doticale. Zagrlila si me oko vrata, tvoje lice na mom ramenu, šta je trebalo reći ramenu da bi se s licem razumelo?

I reći, da li je ikada postojala žena koju, ako se na drumu susretne s muškarcem, nije trebalo ubeđivati i kojoj nije trebalo objašnjavati? Koja zna da nikada, nikada još jednom, kažem, nikada još jednom neće umeti da izgladi ono što je tada propustila ako govori, ako pita, ispituje, očekuje nagovor. Nešto je trebalo reći, bar - ne.

Zbog nečega je trebalo da ode kući, zbog mačke ili trake. Neophodan joj je bio saveznik protiv mene, trebalo je to odati bar čipki. Svejedno je šta je bilo, novac ili religija, majka ili haljina.

I sada veruješ da je ovako bolje? Veruješ da postoji takav saveznik, traka, očeva kuća, sveštenik ako ima nešto zbog čega žena krišom žrtvuje muškarca, pa onda je na dobitku? Veruješ li da nisi sebe izdala?

Na koncu sam pisao da ni jedan naš zagrljaj nije bio potpun. Ti s bolom i očajno pitaš kako je moguće. Pisala si da si sve odbacila sa sebe i da si htela biti samo žena, kako je moguće da nisam umeo da ti pružim radost koju si želela.

Odgovaram.

Ne umeš da se potpuno prepustiš, jer ne pripadaš meni. Nisi li proneverila radost već time što se cenkas? Ali reci, samo si je meni proneverila? Posle zagrljaja ja sam tužan? Ne zato što te nisam domašio sasvim, nego i zato sšo me ti nisi domašila sasvim.

O, ako čovek laže i sebe samog laže. Nisi dala i nisi dobila ništa. Telo je veoma teško prevariti. Ako govoriš, sve ti poverujem, ali ako si mi u rukama, onda ono daješ što je u tebi, i što je istina, jer sam neposredno s tobom. Reci, koliko puta si me izdala počev od tada što si me već u prvom trenutku izdala? Koliko puta si me prevarila s haljinama i sveštenicima i čipkama? I još smeš da čekaš celinu? Uvek si se lepila za nešto, a još očekuješ da se tim zagrljajem zadovoljim?

Propašću, ali ćeš i ti propasti. Shvati, ne zahtevam te ja. Ti si ta koja posredstvom mene zahtevaš samu sebe. Posrednik sam za tebe samu. Jedno kroz drugo hrlimo sami u sebe. I ako meni lažeš, prisiljavaš me da ja lažem sebi. Posredstvom sebe ja sam tebi ti. Nema poricanja, bekstva, pogađanja, prevare, izdaje da nas ne otruju odmah i podjednako oboje. Otrov, otrov, otrov propuštenih, ubijenih trenutaka. Da li će ikada biti drugačije? Da li cć biti? Reci!