"...Ne daj, ako je to uopšte ikako moguće na ovom nepostojanom svetu (gde čovek bude prosto otrgnut i ne može sebi da pomogne), ne daj da Te zastrašivanjem otrgnu od mene, čak iako Te jednom, ili hiljadu puta, ili možda upravo sad, ili uvek možda uvek upravo sad, razočaravam. Uostalom, to nije molba, i nije upućena Tebi, ne znam kuda je upućena. To je samo mučno disanje izmučenih grudi..."
"Sanjao sam te prošle noći, ne sećam se tačnih detalja, ali znam da smo postali jedno. Ja sam bio ti, a ti si bila ja. Na kraju, počela si da goriš. Pokušao sam vatru ugasiti odećom, `mlatio` sam te kaputom, ali to nije pomoglo...samo je potvrdilo moj strah da se vatra ne može tako ugasiti. No, ti više nisi bila tu, a umesto tebe sam goreo ja...`-
1921.
Kafkino pismo Mileni Jesenskoj:
(Četvrtak)
Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost njihovog uva ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.
Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne zaboravim, i u strahu.
Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena“. I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.
I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se "škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre - ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.Vaš F.
(subota uveče)
Žuto pismo još nisam primio, vratiću ga neotvoreno. Ako sad ne bi bilo dobro da prestanemo jedno drugom da pišemo, značilo bi da se strahovito varam. Ali ja se ne varam, Milena. Neću o tebi da govorim, ne zato što to nije moja stvar, to jeste moja stvar, nego neću o tome da govorim.
Dakle, samo o sebi: Ono što si Ti meni, Milena, meni van ovog celog sveta u kojem živimo, toga nema na svim tim svakodnevnim parčićima papira koje sam Ti pisao. Ta pisma, takva kakva su, ne pomažu ničem, nego služe samo za mučenje, a ako ni mučenja u njima nema, onda je još gore. Ona ne služe ničem nego da upriliče jedan dan Gminda, da upriliće nesporazume, stid, skoro trajan stid. Hteo bih da Te vidim onako sigurnu kao prvi put na ulici, ali pisma više smućuju nego čitava L. ulica sa svom svojom larmom. Ali čak ni to nije presudno, presudna je moja nemoć, koja raste s pismima, to je nemoć da se pisma prevaziđu, nemoć u odnosu na Tebe kao i na mene - hiljadu pisama od tebe i hiljadu želja s moje strane neće me razuveriti u to - presudan je ovaj neodoljivo jak glas (jak možda usled te nemoći, ali svi razlozi ostaju ovde u tami), formalno Tvoj glas, koji me poziva da se ne mičem i ćutim. I tako je još sve što se tiče Tebe nerečeno, ono što bi se odnosilo na Tebe, dabome, najčešće stoji u tvojim pismima (možda i u tom žutom, ili tačnije: to stoji u telegramu kojim tražiš da ti se pismo vrati) često u delovima pisama, kojih se plašim i od kojih bežim kao đavo od posvećenog mesta.***Čudnovato, i ja sam hteo Tebi da telegrafišem, dugo sam se poigravao tom mišlju, posle podne u krevetu, uveče na Belvederu, ali radilo se samo o tekstu: "Molim izričiti i saglasan odgovor na podvučena mesta u poslednjem pismu."
Najzad mi se učinilo da je u tom toliko nepoverenja,neosnovanog i ružnog, pa nisam telegrafisao.***Tako sam sad, ne radeći ništa drugo, do pola dva noću sedeo nad tim pismom, gledao ga i kroz njega Tebe. Ponekad, ne u snu, imam ovu predstavu: Lice ti je kosom prekriveno, polazi mi za rukom da je razdelim i razmaknem. Pojavljuje se Tvoje lice, prelazim ti rukom po čelu i slepoočnicama i onda ti obuhvatim lice rukama.* * *Budući da volim Tebe (volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje tebe - pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i celi svet kojem pripada i Tvoje levo rame, ne, najpre je bilo desno i zato ga ljubim kada mi se prohte (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i levo rame, i Tvoje lice nada mnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu.
MILENINO PISMO KAFKI
Koliko malo znaš o meni! Razmišljam, sve što osjećam, dišem, lebdi ka Tebi. Da li ćeš to ikada shvatiti? Ja sam vatreni znak. Pozvala sam te da budeš večni gost u mom domu - Suncu.
Ja sam u njemu jedina. Zapravo, Sunce jedino u meni nalazi utočište i zato sam te pitala: hoćeš li zauvek da ostaneš u mojoj duši? Ti već to jesi. Uskoro ću napuniti dvadeset četiri godine. Kako vreme prolazi!Ponekad, kada slučajno pogledam u izlogu i ugledam na staklu svoje lice, uplaši me i iznenadi što više nisam mlada devojka. Zato žalim za svakim danom što nismo zajedno. Pamtim Vaš svaki korak u Folksgartenu,svaki Tvoj pogled, kako mi ruku prebacuješ preko ramena, ne mogu da verujem da je sve prošlo.
Nisi mi dogovorio da li pristaješ da budem tvoje Sunce?
10. 7. 2014.
Friedrich Hölderlin,Pismo majci
Pismo majci
Slažem se s Vama, najdraža majko, u tom, da će za mene biti dobro ako ubuduće potražim najskromniju službu koja je za mene moguća, posebno zbog toga što je u meni još uvek prisutna
možda nesretna sklonost prema poeziji, kojoj sam se od mladosti uvek težio odgovoriti poštenim nastojanjem baveći se takozvanim temeljitijim poslovima, i koja će prema svim iskustvima koja
sam stekao sa samim sobom, u meni i ostati doklegod budem živeo. Ne želim presuđivati je li to umišljanje ili prirodna sklonost… Ne recite mi da je to puka zanesenost! Jer, zašto sam
onda dobar i blag poput deteta kada se nesmetano u svojoj dokolici bavim tim najnevinijim od svih poslova… A ipak svaka umetnost iziskuje čitav ljudski život.
6. 7. 2014.
Hiperion, Fridrih Helderlin
Hyperion - odlomci
Radosno je kad se isto pridružuje istom, ali božansko je kad veliki čovek privuče k sebi male.
Prijazna reč hrabra muža, osmeh u kom se skriva sažižuća divota duha, malo je i puno, poput čarobnjačke lozinke koja u svom jednostavnom slogu krije život i smrt, poput duhovne vode koja izvire iz gorskih subina i u svojim nam kristalnim kapima objavljuje otajnu snagu Zemlje. (...)
Koga ti okružiš svojim mirom i jakošću, pobedniče i ratniče, kome ti pođeš u susret sa svojom ljubavlju i mudrošću, taj neka beži ili postane sličnim tebi! Neplemenito i slabo ne opstaje uza te. (...)
Ja lutah uokolo poput divljega ognja, zahvaćah sve i bivah od svega zahvaćen, ali samo načas, i nespretne snage iscrpljivahu se utaman. Osjećah da mi svagdje nešto nedostaje, ali svoj cilj ipak ne uzmogoh naći. I tako me nađe. (...)
Još ga vidim kako stupa preda me i promatra me smešeći se, još čujem njegov pozdrav i njegova pitanja.
Poput biljke kad njen mir smiri čeznutljivi duh, pa se jednostavna skromnost u dušu vrati – tako stajaše preda mnom.
A ja, ne bijah li jeka njegova tihog oduševljenja? Ne ponavljahu li se u meni melodije njegova bića? Postadoh ono što videh, a to što videh bijaše božansko.
Kako li je ipak nemoćan i najdobrohotniji mar čoveka spram svemoći nepodeljenog oduševljenja!
Ono ne prebiva na površini, ne obuzima nas tu i tamo, ne treba ni vremena ni sredstva; naredbe, prinude i nagovora ono ne treba; na svim stranama, u svim dubinama i visinama ono nas obuzme u trenu, i pre nego što smo i svesni da je tu, pre nego se upitamo što se to s nama zbiva, ono nas skroz naskroz preobražava u svoju lepotu, svoje blaženstvo.
Blago onome ko u ranoj mladosti na tom putu neki plemeniti duh sretnu!
2. 7. 2014.
Lord Bajron- ljubavna pisma
Karolin Lamb (Caroline Lamb)
Moja najdraža Karolin,
Nikada nisam znao sve do momenta ludosti, moja najdraža, najvoljeniji prijatelju – ne mogu da se izrazim – ovo nije vreme za reči, ali ću imati ponosno i tužno zadovoljstvo u patnji – što sama jedva možeš shvatiti, jer ti me ne znaš, ja sam sada blizu toga da izađem teškog srca, jer moj postupak ove večeri zaustaviće bilo koju apsurdnu priču koju današnji događaji mogu izazvati. Da li sada misliš da sam hladan, surov, lukav, ili šta god drugo pomisliš? Hoće li čak tvoja majka – majka kojoj moramo zbilja mnogo žrtvovati, više, mnogo više (što se mene tiče), nego što će ona ikad znati ili moći da zamisli. Obećanje da te ne volim, ah, Karolin, to je prošlo obećanje, ali će izazvati sve posledice za prave pobude. Nikad neću prekinuti da osećam sve ono čemu si već prisustvovala kao svedok, više nego što će ikad biti znano, sem mom sopstvenom srcu – možda tvom. Neka te Bog zaštiti, oprosti ti i blagoslovi te uvek – čak više nego ikad…
P.S.
Ogovaranja koja su te dovela do ovoga, moja najdraža Caroline nisu bila za tvoju majku. Ima li nešto na zemlji ili na nebu što me je učinilo tako srećnim kao što si me ti nekada davno učinila, ne manje sada nego tad ali više od svega u to vreme. Znaj da bih sa zadovoljstvom ustupio sve ovo ovde - sve do groba za tebe. Moji motivi moraju biti pogrešno shvaćeni. Ja ne brinem da li neko zna kakva je korist od toga, bio sam i tvoj sam sasvim. Povinujem se da te poštujem ljubavi, letim sa tobom kad, gde i kako ti budeš mogla i budeš odlućila
Tvoj najodaniji Bajron”
Džordž Gordon Lord Bajron – Kontesi Terezi Gvičoli
Bolonja, 25. avgust 1819.
Tereza, moja najdraža,
Pročitah ovu knjigu u tvome vrtu.
– Ljubavi moja, ti nisi bila tu, inače je ne bih pročitao. To je jedna od tvojih najdražih knjiga, a autor je – moja prijateljica. Ti nećeš razumeti ove reči na engleskom, ni drugi ih neće razumeti: to je razlog što ih nisam napisao na italijanskom. Ali, ti ćeš razumeti rukopis onoga koji te strasno voli, i pogodićeš da je, sedeći sa tvojom knjigom, mogao misliti samo o ljubavi. U toj reči, prekrasnoj na svim jezicima, a ponajviše na tvom – amore mio – sadržan je moj bivši i moj budući život. Osećam da ovde postojim i da će me biti i posle smrti, a sa kojom svrhom – ti ćeš odlučiti. Ti si moja sudbina, osamnaestogodišnja žena, već dve godine van manastira: voleo bih da si tamo i ostala, ili da te bar nikada nisam sreo. Ali, kasno je za sve. Volim te, i ti mene voliš, konačno to kažeš i ponašala si se kao da je tako bilo, a to je za mene velika uteha u svemu. Ja osećam prema tebi i mnogo više od ljubavi i ne mogu da prestanem da te volim. Pomisli ponekad na mene kada nas Alpi i okean budu razdvajali – ali to se nikada neće desiti, dok god ti sama to ne poželiš.
Bajron
Bolonja, 25. avgust 1819.
Bajron
Bolonja, 25. avgust 1819.
„Ljubav je pobedila, nemam snage da napustim zemlju u kojoj ti živiš. Moram da te vidim bar još jednom... Ja sam građanin sveta, za mene su sve zemlje iste. Ti si jedina žena na koju neprekidno mislim. Verovao sam da je za mene najbolji izlaz, da bih sačuvao mir tvoje porodice, da otputujem. Ali, ti si odlučila da se vratim u Ravenu. Učiniću to i sve će da bude kako ti hoćeš. Drugo ništa više nemam da ti kažem”.
DOSIJE: LORD BAJRON (7)
DOSIJE: LORD BAJRON (7)
Jane Clairmont Lord Byronu 1815.
Rekao si mi da ti pišem kratko, ali ja imam toliko toga da ti kažem. Takođe me ljuti, što misliš da sam samo umislila, kako gajim privrženost tebi. To nije mašta, jer imam tebe, živog i postojanog, o kome razmišljam svaki svoj trenutak življenja. Ne očekujem da me voliš. Nisam dostojna tvoje ljubavi. Osećam da si nadmoćan, moje životno iznenađenje, mnogo više od moje puke sreće … Da sam volela nežno i da sam ti bila naklonjena… Da su moja osećanja bila jaka… Uveriću te da je tvoja budućnost i moja, i sve što budeš uradio ili rekao ja to osporiti neću.
Rekao si mi da ti pišem kratko, ali ja imam toliko toga da ti kažem. Takođe me ljuti, što misliš da sam samo umislila, kako gajim privrženost tebi. To nije mašta, jer imam tebe, živog i postojanog, o kome razmišljam svaki svoj trenutak življenja. Ne očekujem da me voliš. Nisam dostojna tvoje ljubavi. Osećam da si nadmoćan, moje životno iznenađenje, mnogo više od moje puke sreće … Da sam volela nežno i da sam ti bila naklonjena… Da su moja osećanja bila jaka… Uveriću te da je tvoja budućnost i moja, i sve što budeš uradio ili rekao ja to osporiti neću.
28. 6. 2014.
Bertolt Breht, Kad bi ajkule bile ljudi
Kad bi ajkule bile ljudi“, upitala je mala gazdaričina kćer gospodina Kejnera, „da li bi bile bolje prema malim ribama?“.
„Naravno„, reče on. „Kad bi ajkule bile ljudi, one bi izgradile ogromne kutije u moru u kojima bi živele male ribe. U ovim habitatima bi držale sve vrste hrane – i biljke i životinje. Starale bi se da kutije uvek imaju svežu vodu, i uopšte bi pazile na sve sanitarne mere. Ako bi, na primer, neka ribica povredila svoja peraja, ono bi odmah bilo previjeno, tako da ona ne umre i ne bude izgubljena za ajkul zbog prerane smrti. Da male ribe ne bi bile utučene, bili bi održavani veliki podvodni festivali, jer srećne ribe imaju bolji ukus od tužnih.
„Postojale bi, naravno, i škole u velikim kutijama. U školama bi male ribice učile kako da plivaju ajkulama u usta. Učile bi geografiju, naprimer, tako da kada velike ajkule odlutaju negde, mogu da je pronađu, tamo negde gde dokono leži . Najvažnije bi bilo, naravno, moralno obrazovanje ribica. Učile bi da je Najveća i Najlepša stvar za ribicu da se žrtvuje radosno i da mora verovati u ajkule, posebno kada joj obećavaju svetlu budućnost. Malim ribama bi se govorilo da se do ovakve budućnosti može stići samo ako nauče da budu poslušne. I nadasve, morale bi da se čuvaju svih osnovnih, materijalističkih, egoističkih i marksističkih frakcija, i da odmah prijave ajkulama ako neke od njih počnu da manifestuju takve tendencije.
"Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, vodile bi ratove međusobno radi osvajanja stranih kutija sa ribicama i stranih ribica. Rat bi vodile njihove male ribe. Male ribe bi bile učene da je ogromna razlika između njih i malih riba koje pripadaju drugim ajkulama. Male ribe, tvrdile bi, su glupe, ćute , imaju različite jezike i stoga se ne mogu razumeti međusobno. Svaka ribica koja ubije nekoliko neprijateljskih ribica u borbi, tihih u svom vlastitom jeziku, dobile bi malu medalju od morske trave koju bi zakačile na grudi i bile nagrađene titulom „heroj“.
"Kad bi ajkule bile ljudi, naravno, imale bi umetnost. Bilo bi izložbi predivnih slika čeljusti ajkula u slavnim bojama i njihove čeljusti bi bile prikazane kao vrtovi čistog užitka, u koje bi bilo izvrsno upasti. U pozorištima na morskom dnu prikazivale bi se ribice heroji kako ponosno uplivavaju u čeljusti akjule uz melodičnu muziku. Muzika bi bila tako krasna da bi mala ribica pratila zvuk orkestra i sanjareći uletela u ajkuline čeljusti, uljuljkana najprijatijim mislima.“
"Čak bi postojala i religija kad bi ajkule bile ljudi. Propovedali bi da ribice počinju da žive tek kada dospeju u stomake ajkula. Osim toga, ako ajkule ikada postanu ljudi, ne bi sve ribice bile ravnopravne kao što su sad. Nekim bi bili dati položaji, bile bi postavljene iznad drugih. Onim značajnijim bi bilo dopušteno da proždiru manje. Ovo bi sigrno bilo na zadovoljstvo ajkula, koje bi za sebe onda imale veće primerke. Značajnije ribice bi bile odgovorne za čuvanje reda među ostalim: postale bi profesori, oficiri, graditelji kutija za ribice, itd. Ukratko, more bi postalo civilizovano tek kada bi ajkule bile ljudi.“
26. 6. 2014.
Pisma Ludviga van Betovena
Moje misli idu tebi, moja besmrtna voljena. Mogu da živim samo potpuno sa tobom ili ne uopšte! Budi mirna živote moj, moje sve, samo mirnim priznanjem našeg postojanja možemo postići našu svrhu da živimo zajedno. Nastavi da me voliš. Nikada ne potcenjuj najvernije srce svog voljenog.
Uvek tvoj
Uvek moja
Uvek svoji
Ludwig
________________________________________
Pismo besmrtnoj dragoj
Dobro jutro 7. jula 1805.
već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišiti - živeti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova - a to na žalost mora biti - ti ćeš se sabrati utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne može imati moje srce, nikada - nikada.
O Bože zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo a ipak je moj život u V. takav kakav je sad kukavan život.
Tvoja ljubav me čini najsretnijim i istovremeno najnesretnijim čovekom. U godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života, da li ovo može da postoji kod našeg odnosa? Anđele, upravo saznajem da posta ide svaki dan, i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno, umiri se, voli me, danas, juče. Koja č ežnja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj živote, moje sve. Zbogom ostaj, o voli me i dalje, nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog.
Ludwig
___________________________________
6. jula, ujutro
Moj anđele, moje sve, moje Ja. Samo nekoliko reči danas, i to olovkom (tvojom). Tek sutra će se znati moj stan, koji nedostojan gubitak vremena u sličnim stvarima! Zašto ovaj duboki jad, kad govori potreba. Može li naša ljubav postojati drugačije nego zahvaljujući žrtvovanju, zahvaljujući tome što ne zahteva sve, može li ti promeniti to što nisi u potpunosti moja, i što ja nisam sasvim tvoj
Ah, Bože, pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dušu zbog onoga što se mora. Ljubav traži sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom. Samo tako lako zaboravljaš da ja moram živeti za sebe i za tebe. Kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osećala jednako malo kao i ja.
Moje putovanje je bilo jezivo. Stigao sam ovde tek juče, ujutro u 4 sata. Budući da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pošta jednu drugu rutu putovanja. Ali koji užasan put. Na pretposlednjoj stanici su me odvraćali od putovanja noću, zaplašivali me nekom šumom, ali je to mene samo izazivalo. Nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strašnom putu, bez podloge, čisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da ležim usput.
Esterhazi je na drugom uobičajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa četiri. Ipak sam delom osećao zadovoljstvo, kao i uvek, kad nešto sretno prebrodim. Sad brzo sa ovih spoljašnjih stvari na one unutrašnje; mi ćemo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o životu koje su me pratile ovih nekoliko dana. Kad bi naša srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slične ovima, grudi su mi pune onog što ti želim reći. Ah, ima
trenutaka, kad mislim da jezik ne znači baš nisšta. Razvedri se, ostani moja jedina, verna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono što za nas mora i treba da bude.
tvoj odani Ludwig
Dobro jutro 7. jula 1805.
već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišiti - živeti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova - a to na žalost mora biti - ti ćeš se sabrati utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne može imati moje srce, nikada - nikada.
O Bože zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo a ipak je moj život u V. takav kakav je sad kukavan život.
Tvoja ljubav me čini najsretnijim i istovremeno najnesretnijim čovekom. U godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života, da li ovo može da postoji kod našeg odnosa? Anđele, upravo saznajem da posta ide svaki dan, i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno, umiri se, voli me, danas, juče. Koja č ežnja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj živote, moje sve. Zbogom ostaj, o voli me i dalje, nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog.
Ludwig
___________________________________
6. jula, ujutro
Moj anđele, moje sve, moje Ja. Samo nekoliko reči danas, i to olovkom (tvojom). Tek sutra će se znati moj stan, koji nedostojan gubitak vremena u sličnim stvarima! Zašto ovaj duboki jad, kad govori potreba. Može li naša ljubav postojati drugačije nego zahvaljujući žrtvovanju, zahvaljujući tome što ne zahteva sve, može li ti promeniti to što nisi u potpunosti moja, i što ja nisam sasvim tvoj
Ah, Bože, pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dušu zbog onoga što se mora. Ljubav traži sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom. Samo tako lako zaboravljaš da ja moram živeti za sebe i za tebe. Kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osećala jednako malo kao i ja.
Moje putovanje je bilo jezivo. Stigao sam ovde tek juče, ujutro u 4 sata. Budući da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pošta jednu drugu rutu putovanja. Ali koji užasan put. Na pretposlednjoj stanici su me odvraćali od putovanja noću, zaplašivali me nekom šumom, ali je to mene samo izazivalo. Nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strašnom putu, bez podloge, čisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da ležim usput.
Esterhazi je na drugom uobičajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa četiri. Ipak sam delom osećao zadovoljstvo, kao i uvek, kad nešto sretno prebrodim. Sad brzo sa ovih spoljašnjih stvari na one unutrašnje; mi ćemo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o životu koje su me pratile ovih nekoliko dana. Kad bi naša srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slične ovima, grudi su mi pune onog što ti želim reći. Ah, ima
trenutaka, kad mislim da jezik ne znači baš nisšta. Razvedri se, ostani moja jedina, verna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono što za nas mora i treba da bude.
tvoj odani Ludwig
22. 6. 2014.
Antonio Tabucchi,Pismo Nimfe Kalipse Odiseju
Ljubičasti su i nabubreni pehari cvetova s Ogigije, kao pűti tajne; kratke i mlake kišice poje sjajno zelenilo šuma; nikakva zima ovde ne zamućuje vode potokâ.
Protekao je tek drhtaj usana od tvoga odlaska koji se tebi čini tako davnim, i tvoj glas koji mi s mora kaže zbogom i dalje nanosi bol mom božanskom sluhu u ovom mom neprolaznom sada. Gledam svakoga dana sunčeva kola što nebom jure i pratim njihovu putanju prema tvom Zapadu; gledam svoje ruke nepromjenive i bele; grančicom povlačim crtu po pesku kao meru zaludna brojanja; potom brišem. Hiljade sam takvih znamenja nacrtala i izbrisala, isti je pokret, isti pesak, i ja sam ista. I sve.
Ti, naprotiv, živiš u mijeni. Tvoje su ruke postale koščate, zglobovi izraženiji, jedre plave žilice što su se granale na poleđini dlana sve su više poput čvornatih konopa tvoje lađe; i ako se dete njima igra, plavi konopi beže pod kožom i dete se smeje i odmerava spram tvoga dlana majušnost svoje ručice. Tad ga spuštaš s kolena i vraćaš na zemlju jer je u tebi probudilo spomen iz dalekih godina, i sena ti je prostrujala licem: ali ono te veselo zove i galami oko tebe i ti ga iznenada ponovno uzimaš i postavljaš ga sesti na sto ispred tebe: nešto se duboko i neizrecivo zbiva i dokučuješ, u prenošenju pűti, srž vremena.
Ali od koje je tvari sazdano vreme? I gde se ono stvara, kad je sve predodređeno, nepromenljivo, jedinstveno? Noću gledam prostore među zvezdama, vidim prazninu bez međa; i ono što vas smrtnike satire i odnosi, tu je samo časak neprolazan, bez početka i kraja.
Oh, Odiseju, kad bi se moglo pobeći iz toga večna zelenila! Slediti lišće koje požutelo pada i živeti s njime časak! Znati se smrtnom.
Zavidim ti na tvojoj starosti, i želim je: takav je oblik ljubavi koju ćutim za tebe. I snivam neku drugu sebe, staru, sedu i onemoćalu; sanjam kako mi snaga ponestaje, kako sam svakim danom sve bliže Velikom krugu u koji sve uvire i gde se sve okreće; kako raspršujem atome što čine ovo žensko telo koje Kalipsa nazivam. No, ostajem tu, pogleda uprta u more što se diže i spušta, ćuteći se slikom njegovom, i bolno trpim umor koji me pritišće i koji nikada neće biti ublažen – praznu stravu večnoga.
s talijanskog preveo Mario Kopić
