Pismo Hiperiona Belarminu

Iz „Hiperiona“ Fridrih Helderlina



Sada živim na Ajaksovom ostrvu, na miloj Salamini.

Volim ovu Grčku posvuda. Ona ima boju moga srca. Gdegod pogledaš, leži jedna radost sahranjena.

Pa ipak je oko tebe i toliko toga umilnog i velikog.

Na predgorju sam sebi sagradio kolibu od grana mastike, a okolo zasado mahovinu i drveće i majčinu dušicu i svakojako grmlje.

Tu provodim najdraže svoje časove, tu sedim čitave večeri i gledam preko u Atiku, dok mi najzad srce prejako ne zakuca; onda uzmem svoj alat, siđem u zaliv i lovim ribu.

Ili gore na mojoj uzvisini čitam o starom veličanstvenom pomorskom ratu koji je nekada protutnjao kraj Salamine u divljem, mudro obuzdanom metežu, i radujem se duhu koji je mogao da razbesneli haos prijatelja i neprijatelja usmeri i pripitomi, kao jahač konja, i usrdno se stidim svoje sopstvene ratničke povesti.

Ili gledam na pučinu i premišljam o svome životu, usponima njegovim i padovima, blaženstvu njegovom i žalosti, i prošlost moja zvuči mi često kao svirka na strunama u kojoj umetnik prebire po svim zvucima i potajnim redom razbacuje nesuglasja i sazvučja.

Danas je ovde gore višestruko lepo. Dva prijazna kišna dana ohladila su vazduh i preumornu zemlju.

Tlo je postalo zelenije, polje šire. U beskraj se pruža s radosnim bulkama pomešana zlatna pšenica, a svetlo i živahno diže se hiljadu nadom ispunjenih vršika iz dubine dubrave. Nežno i velelepno bludi prostorom svaka linija daljine; kao stepenice uzdižu se bregovi do sunca, neprekidno jedan za drugim. Čitavo je nebo čisto. Bela svetlost zahukala je samo Eter i kao srebrni oblačak leluja se prezavi mesec u prolazu kraj svetlog dana.

Izvor: Fridrih Helderlin, „Odabrana dela“, preveo Ivan V. Lalić, Noilit, Beograd 2009.

Hiperion, Fridrih Helderlin

Hyperion - odlomci


     Radosno je kad se isto pridružuje istom, ali božansko je kad veliki čovek privuče k sebi male.
    Prijazna reč hrabra muža, osmeh u kom se skriva sažižuća divota duha, malo je i puno, poput čarobnjačke lozinke koja u svom jednostavnom slogu krije život i smrt, poput duhovne vode koja izvire iz gorskih subina i u svojim nam kristalnim kapima objavljuje otajnu snagu Zemlje. (...)

     Koga ti okružiš svojim mirom i jakošću, pobedniče i ratniče, kome ti pođeš u susret sa svojom ljubavlju i mudrošću, taj neka beži ili postane sličnim tebi! Neplemenito i slabo ne opstaje uza te. (...)

      Ja lutah uokolo poput divljega ognja, zahvaćah sve i bivah od svega zahvaćen, ali samo načas, i nespretne snage iscrpljivahu se utaman. Osjećah da mi svagdje nešto nedostaje, ali svoj cilj ipak ne uzmogoh naći. I tako me nađe. (...)
     Još ga vidim kako stupa preda me i promatra me smešeći se, još čujem njegov pozdrav i njegova pitanja.

      Poput biljke kad njen mir smiri čeznutljivi duh, pa se jednostavna skromnost u dušu vrati – tako stajaše preda mnom.
    A ja, ne bijah li jeka njegova tihog oduševljenja? Ne ponavljahu li se u meni melodije njegova bića? Postadoh ono što videh, a to što videh bijaše božansko.

     Kako li je ipak nemoćan i najdobrohotniji mar čoveka spram svemoći nepodeljenog oduševljenja!
      Ono ne prebiva na površini, ne obuzima nas tu i tamo, ne treba ni vremena ni sredstva; naredbe, prinude i nagovora ono ne treba; na svim stranama, u svim dubinama i visinama ono nas obuzme u trenu, i pre nego što smo i svesni da je tu, pre nego se upitamo što se to s nama zbiva, ono nas skroz naskroz preobražava u svoju lepotu, svoje blaženstvo.

Blago onome ko u ranoj mladosti na tom putu neki plemeniti duh sretnu!

                                                                Fridrih Helderlin-Poezija