Virdžinija Vulf, Prijateljica intelektualnih muškaraca

Aleksander Dolgikh

Ona je mrzela žene. Ali sumnjam da je bila seksualno ambiciozna. Mislim da je samo htela da vlada na malom dvoru uglancanih, blagih, poznatih muškaraca; u dekoru, snobovskom viktorijanskom posedu. Bila je zahvalna, sećam se da nam je rekla, što nema kćeri; i bilo je jasno da joj je odvratno što smo joj tu nas dve prilično nespretne devojke. »Razdeljak ti je kriv«, rekla je, fiksirajući me svojim malim crnim očima. Na sreću, imala je tri sina; i oni su poslati u Iton i Oksford. Najviše je volela mekog Justisa, slatkog glasa sa otezanjem u govoru, sa prijatnim manirima i otmenim navikama.


8. jun 1940.

Upravo sam našla ovaj svežanj beleški odložen u korpu sa starim papirima. Spremala sam; pa sam bacila ceo Rodžerov životopis u tu veliku korpu, a sa njim i ove listove. Sada radim korekturu finalnih otisaka Rodžera; i da bih se osvežila od tog mravljeg, mukotrpnog posla, odlučila sam da potražim ove stranice. Hoću li ikada završiti ove beleške — da ne govorim o tome da se od njih sastavi knjiga? Bitka je u presudnom trenutku; Nemci svake noći nadleću Englesku; svakog dana je sve bliža ovoj kući. Tako, ako budemo potučeni — ma kako da rešimo taj problem, a očigledno je jedino rešenje samoubistvo (tako smo među sobom rešili pre tri noći u Londonu) — pisanje knjige postaje neizvesno. Ali ja želim da nastavim, a ne da se smirim u toj tmurnoj bari.

Džek Hils, govorila sam, vratio se noć uoči majčine smrti, što pokazuje da, iako su pregovori bili raskinuti, mora da je postojala veza jer kako bi inače došao te noći velike krize? Bili smo u zadnjem salonu i tamo se nalazio poslužavnik sa čajem, jer smo imali čudan običaj da pijemo čaj oko devet sati. Srebrni bokal sa vrućom vodom koji je još uvek kod mene, ali probušen, — imao je ručku koja se ugrejavala. Tetka Ivleri, pozvana iz Brajtona, uze ga i brzo spusti. »Samo g-đa Stivn i Stela to uspevaju«, rekao je Džek Hils sa čudnim, tužnim smeškom koji je išao uz tu malu šalu. I sećam se da je rekao »Stela«. I pošto je bio prisutan, ove poslednje noći, mora da je ta stvar postojala — dovoljno da mu omogući da sa nama bude prisan. To je bilo 4. maja 1895.

Sledeća stvar koje se sećam je noć u Hindhedu (22. avgust 1896) — crna i srebrna noć i misteriozni glasovi, noć kad nas je otac rano spakovao u krevet; čuli smo glasove u bašti; i videli kako Stela i Džek prolaze; i nestaju; naišao je skitnica; Tobi ga je sreo; a Nesa i ja smo sedele u našoj spavaćoj sobi čekajući; i Stela nikako da dođe; konačno rano ujutru je došla i rekla nam da se verila; a ja sam šapnula, »Je li majka znala?«, a ona je promrmljala: »Da«.

A sutradan za doručkom bilo je uzbuđenja i emocija i sumornosti. Edrijen je plakao; i Džek ga je poljubio; a otac je rekao ljubazno ali ozbiljno: »Svi moramo da smo srećni, jer je Stela srećna« — naređenje koje, jadan čovek, sam nije mogao da izvrši.

A Džek Hils? On je bio na Itonu sa Džordžom. U mojoj galeriji likova u sećanju on stoji kao tip — poželjan tip; tip engleskog seoskog džentlmena, mogla bih ga nazvati, da tako povučem crtu oko njega; i dodajem, to je tip sa kojim sam ja retko bila prisna; možda nikad niko nije prisan sa tipom seoskog džentlmena; ipak sam tokom devet godina bila prisna sa Džekom Hilsom; možda je to razlog iz kog smo postali tako potpuno odvojeni kasnije; bilo je nemoguće početi iznova formalno posle te prisnosti. I seoski džentlmen je izbio na površinu i razdvojio nas.

Aleksander Dolgikh

Da se vratim Ani Hils. Ona je mrzela žene. Ali sumnjam da je bila seksualno ambiciozna. Mislim da je samo htela da vlada na malom dvoru uglancanih, blagih, poznatih muškaraca; u dekoru, snobovskom viktorijanskom posedu. Bila je zahvalna, sećam se da nam je rekla. što nema kćeri; i bilo je jasno da joj je odvratno što smo joj tu nas dve prilično nespretne devojke. »Razdeljak ti je kriv«, rekla je, fiksirajući me svojim malim crnim očima. Na sreću, imala je tri sina; i oni su poslati u Iton i Oksford. Najviše je volela mekog Justisa, slatkog glasa sa otezanjem u govoru, sa prijatnim manirima i otmenim navikama. Džek i ona su bili veoma daleki. Zato je bilo prirodno što je on, kad je živeo sam u ulici Iberi, veoma teško, vrlo vredno radeći, mucajući i usamljen, dolazio kod moje majke po razumevanje. Oni su bili veoma prisni. Zaista, Kiti Maks je jednom rekla, u razgovoru o mojoj majci i njenim zapovedničkim navikama: »Kako bi se, na primer, dopalo g-đi Hils — što je Džek tretirao vašu majku kao da je njegova?« On je, grubo rečeno, bio privržen, častan, odomaćen i savršen džentlmen. Bio je isto tako i pravi čovek sa sela; ne lažni; pasionirani seljak. Jahao je vrlo dobro; pecao je vrlo dobro i bila je u njemu i poetska žica. Jednom, kada smo se godinama kasnije sreli, rekao mi je da čita svaku novu knjigu poezije koja se štampa i da misli da po kvalitetu nema nikakve razlike između mladih pesnika (tada Zigfrid Sason, Robert Grejvz i de la Mer) i starih. Čitao je i filozofiju; Netlšip, oksfordski filozof, bio je za njega neka vrsta boga. »Bio je kao Hrist«, sećam se da je rekao na svoj prenaglašeno sentenciozan način, kao da se veoma trudi pokušavajući da objasni Netlšipovu filozofiju; pozajmljivao nam je knjige; sećam se, u Vorboju je objašnjavao Platona meni, Nesi i Marni Von. Džerald, koji je sedeo kraj prozora kasnije se podrugljivo smejao: »Kako je prošla nedeljna propoved?« Ali on je bio, u poređenju sa mojim sopstvenim prijateljima, samo jednostavan, primitivnog uma muškarac. Međutim, za razliku od njih — da li mi se zbog toga dopadao, pa ipak nikad nisam mogla da se osećam potpuno ležerno? — bio je to potpuno zaokrugljen čovek; bez ijednog dominantnog dara, radio je mnogo različitih stvari. Bio je lovac. »Čula sam da je vozio tri konja stojeći na jednoj nozi«, pisala je Etel Dilk kad je objavljena veridba, »a ne sumnjam da radi i druge stvari.« Bio je dobar advokat. Istrajno je prokrčio sebi put uspona u firmi Ruper i Votli; o Votliju je običavao mnogo da priča: »Odvratan čovek, ali u nekim stvarima najsposobniji koga sam ikad upoznao. Bio je veliki ribolovac — tako pričaju. I sviđaju mi se njegove knjige o ribolovu.« Politika je došla kasnije. Imao je i veoma spretne ruke. Ali kao što sam čula majku da jedanput kaže ocu, on nije bio »ništa izvanredno« intelektualno. Njegova pojava je bila u skladu sa ovom grubom skicom. Imao je lepe smeđe oči, nos sa tvrdoglavom kvrgom na kraju; čudne bore oko uvučene brade, kao jazavičar. (Naravno veoma je voleo pse.) Mucao je i to mucanje je proizvodilo njegove vrlo nedvosmislene rečenice »Patka mora da ima vode« — utoliko nedvosmislenije kad bi ih konačno isterao. Smejali smo mu se i kako je vreme odmicalo mogli smo da ga imitiramo. Bio je preterano savesno čist; toliko puta na dan se ceo prao, kao viktorijanski gradski advokat bio je preterano savesno obučen, isto i kao čovek sa sela. Reč »preterano savestan« sama se nameće kad mislim o Džeku Hilsu. Bio je preterano savesno pošten, častan, u itonskom i bejljolskom smislu, ali bilo je u njegovoj preteranoj savesnosti više od toga. Prvi mi je on otvoreno i slobodno govorio o seksu — na Ficroj skveru²⁶ sa zelenim tepihom i crvenim kineskim zavesama. Otvorio mi je oči, mislim namerno, za
ulogu koju seks igra u životu običnog muškarca. Malo me je šokirao, zdravo. Rekao mi je da mladi muškarci neprestano govore o ženama; i »imaju« ih neprestano. »Ali da li su oni« — kolebala sam se za reč, a onda se usudila »časni«? Nasmejao se »naravno — naravno«, uveravao me je. Seksualni odnosi nemaju nikakve veze sa čašću. Imati ženu je puka sitnica u muškarčevom životu, objasnio mi je, i ni za dlaku ne menja njihovu časnost — u njihovoj reputaciji među drugim muškarcima. Ja sam bila neverovatno, ali samo delimično nedužna. Ništa nisam znala o životu običnog muškarca i mislila sam da svi muškarci, kao moj otac, vole samo jednu ženu i da su »nečasni« ako su nečedni, isto onoliko koliko i žene; ipak, istovremeno sam znala još otprilike od šesnaeste sve o sodomiji, kroz Platona. To je bilo Džekovo poštenje; i ono se razlikovalo od Džordžovog i Džeraldovog. Nijedan od njih nijednoj devojci ne bi pričao tako čisto, šaljivo, otvoreno o seksu. To svojstvo je prodiralo do nas kao dece, a isto tako on je uneo seoski život u naš otmen literarni, u knjige zaljubljeni svet. Naučio nas je da stavljamo šećer na drveće; dao nam je svoj primerak Morisovih Leptira i leptirica nad kojim sam provela mnoge sate, loveći naše ulove među svim tim slikama srca i kopalja i čekinjastih jevrejskih slova²⁷. Jer ja sam imala mesto iznalazača imena u našem entomološkom društvu i Tobi me oštro izgrdio, sećam se, zbog nemarnosti. Za večerom je jednom Džerald otkrio, sa svojim podrugljivim i izdajničkim smehom, kako imamo spremište samrtnih insekata u starim teglama od praška za zube na dnu bunara. Na naše veliko olakšanje, umesto prekora i zabrane, majka, a ja mislim i otac, prepoznali su našu maniju; i stavili su je na legalno tlo; kupili su nam mreže i table za izlaganje; a ona je stvarno sišla sa Volterom Hedlemom u gostionicu St. Ajvza i kupila nam rum. Kakva čudna scena — moja majka kupuje rum. Obilazila bi šećer kad smo mi polegali.


Ali da se vratim na Džeka — kada ga je Stela prihvatila, mi smo se složili u našoj republici, koja je, iako je rapidno gubila oblik, još uvek postojala posle majčine smrti. Taj brak bi bio, mislim, jedan veoma srećan brak. Izrodilo bi se mnogo dece. I možda bi još uvek bila živa. On je sigurno bio strašno zaljubljen; ona u početku pasivna. I kroz tu veridbu imala sam moju prvu viziju — tako je intenzivno, tako uzbudljivo, tako zanosno bilo, da odgovara reč vizija — tada moju prvu viziju ljubavi između muškarca i žene. Meni je ona bila kao rubin; ljubav koju sam detektovala te zime njihovog vereništva, sjajna, crvena, jasna, intenzivna. Ona mi je dala koncepciju ljubavi, osećaj da ništa na celom svetu nije tako lirično, tako muzikalno, kao mlad muškarac i mlada žena u svojoj prvoj zajedničkoj ljubavi. Ja to povezujem sa konvencionalnim veridbama; neoficijelna ljubav nikada mi ne daje isto to osećanje. »Moja je ljubav kao crvena, crvena ruža, koja je nedavno nikla u junu« — takvo su oni osećanje pružali, osećanje koje se uvek vraća kad čujem za neku »veridbu«; ne kad čujem za »vezu«. To potiče od Stele i Džeka. Izvire iz ekstaze koju sam osetila u mom skrovištu, iza vrata na sklapanje od salona Hajd Park Gejta. Sedela sam tamo, zaklonjena, napola luda od stida i nervoze, čitajući dnevnik Fani Berni; i stizala su me osećanja, neprestani talasi veoma snažne emocije — katkada bes, koliko me je onda često ljutio otac! — ljubav ili refleks ljubavi, isto. Bilo je bestelesno; svetlost; ekstaza. Ali isto tako izuzetno trajno. Jednom sam naišla na njegovo pismo koje je ona brzo gurnula među upijaću hartiju — znak nedostatka privatnosti u kome smo mi živeli — i pročitala ga. »Na celom svetu nema ničeg slađeg od naše ljubavi«, pisao je. Vratila sam list, ne toliko sa osećanjem krivice što sam uhodila; već drhteći od ekstaze na to otkrovenje. Još uvek ne mogu dva puta da čitam reči od kojih tako zadrhtim. Ako dobijem pismo koje mi pričinjava intenzivno zadovoljstvo, nikada ga ponovo ne čitam. Zašto, pitam se? Iz straha da se ono ne umanji? Ta boja, ta užarenost do belila bila je u celom Stelinom telu. Njeno bledilo postalo je zapaljeno, oči plavlje. Bilo je nešto mesečinasto u njoj te zime dok je išla kroz kuću. »Na celom svetu nikad nije bilo ničeg sličnog«, rekla sam — to ili tako nešto — kad me je našla budnu jedne noći. A ona se smejala, nežno, vrlo blago i poljubila me pa mi je rekla, »O, mnogo ljudi je zaljubljeno kao mi. Ti i Nesa bićete jednog dana«, rekla je. Jednom mi je kazala: »Moraš da očekuješ da će vas obe muškarci gledati.«

Nesa je«, rekla je, »mnogo lepša nego što sam ja ikada bila« — u dvadeset šestoj je govorila o svojoj lepoti kao o stvari prošlosti. Rekla je tetki Meri — mislim da sam i to pročitala, sramotno, u nekom pismu među upijaćom hartijom, da sad može samo da bude čista i uredna; treba da nas dovede da zaplovimo na životu ljubavi; da nas uvede u život obične žene koji obećava takva blaga. Na nekom prijemu, možda Nesinom prvom prijemu, prijemu na kome je nosila belo i možda ametiste, prijemu na kojem je Dezmond²⁸ primetio da je »kao grčka robinja«, ona je bila sigurna da se Džordž But zaljubio i plašila se, blago nagoveštavajući, iako ponosito i zadovoljno, kako će Butovima biti krivo ako ga Nesa odbije. Da je Stela poživela, sećanje me tera da razmišljam, kako bi drugačiji bili »izlasci« i te godine grčkih robinja i sve njihovo rintanje i tiranija i pobuna!
Iz nekog razloga je Stelina i Džekova veridba trajala mesecima, od jula do aprila. To je bilo nespretno, okrutno i nepotrebno iskušavanje za oboje. Gledajući unazad, izgleda kao da je sve bilo urađeno bez brižnosti ili razmišljanja, trapavo, obesno. Shvatam da se ona, kako su meseci tog dugog čekanja prolazili, polako uzdizala iz umrtvljenog, sleđenog stanja u kome ju je ostavila majčina smrt. Isprva je u Džeku našla odmor i podršku; bekstvo od svih briga i odgovornosti prema »porodici«, olakšanje isto tako od sve one sumornosti koju otac nikada nije kontrolisao i iskaljivao se na njoj. Ona je polako postala određenija, manje pasivna; i branila je Džekova prava; takođe i svoju želju da ima sopstvenu kuću; svog muža; život, njihov sopstveni dom. Konačno je obećanje, koje je otac očigledno iznudio, a koje je taktično prihvaćeno, da imaju i dalje da žive sa nama posle venčanja, ugovor sada neverovatan ali tada prihvaćen, postalo nepodnošljivo; i ona se popela jedne večeri u očevu radnu sobu; i to mu rekla; i nastala je »eksplozija«.
Kako se vereništvo produžavalo, otac je zaista pojačao tiraniju. Nije mu se dopadalo ime »Džek«, sećam se njegovog izraza; zvuči kao zasek biča. Bio je jasno ljubomoran. Ali tih dana ništa nije bilo jasno. Bio je u svojoj tradicionalnoj pozi; bio je usamljen; napušten; nesrećan starac. U stvari je bio posesivan; ranjen; muškarac ljubomoran na mladića. Ima sva opravdanja, rekao bi, da su ga pitali, za eksploziju. I od tog doba ušančio se protiv sve istine u svetu koji je skoro nemoguće opisati, jer ja nikoga sad ne znam ko bi mogao da živi u takvom svetu — vereništvo je bilo neverovatno zaplitano, osujećivano i zaprečavano. Konačno je aprila 1897. obavljeno venčanje — konvencionalno, ceremonijalno, sa zvonima i okupljenim društvom i sa srebrom ugraviranim svadbenim pozivnicama u St. Meri Ebots. Nesa i ja delile smo cveće gostima; otac je odmarširao do oltara sa Stelom pod ruku.
»Uzeo je doslovno da treba da je preda«, gunđali su Džordž i Džerald. On je ignorisao činjenicu da oni polažu ikakva prava. Niko se nije usudio da mu oduzme tu privilegiju. To je nekako bilo tipično — njegovo svojatanje; i njegovo uživanje u takvom držanju. Oni su otišli u Italiju; mi u Brajton. Petnaest dana trajao je njihov medeni mesec. I čim se vratila, razbolela se. Bila je to upala slepog creva; očekivala je dete. I to je loše vođeno; i tako, posle tri meseca neprekidnog bolovanja, umrla je — u Hajd Park Gejtu br. 24, 27. jula 1897²⁹.


26)   Ficroj skver 29, Blumsberi, gde su se Virdţinija i Edrijen preselili posle Vanesine udaje za Klajva Bela 1907.
27)  To su narodna imena za obične britanske leptirice.
28)  Dezmond Mekarti, koji je pripadao uţem krugu Blumzberija od njegovih najranijih dana.

29)  Jedan se rukopis (A 5a) ovde završava. Ovaj tekst sada ide po A 5d rukopisu od 10. stranice.

Prevela: Slavica Stojanović

Virdžinija Vulf - Ko se boji Virdžinije Vulf

Što se Orlando otisnula predaleko od sadašnjeg trenutka pogodiće možda čitaoca koji je vidi kako se sad sprema da uđe u automobil sa očima punim suza i vizijama persijskih planina. I zaista, ne može se poreći da najuspešniji preduzetnici umetnosti života, uzgred, često nepoznati ljudi, nekako uspevaju da sinhronizuju šezdeset ili sedamdeset različitih vremena koja samostalno otkucavaju u svakom normalnom ljudskom sistemu tako da kada otkuca jedanaest, sve ostalo skladno odzvoni u slozi i sadašnjost nije ni žestoko prekinuta niti potpuno zaboravljena u prošlost. O njima s pravom možemo reći da žive upravo šezdeset osam ili sedamdeset dve godine dosuđene im na nadgrobnom spomeniku. Od ostalih znamo da su neki mrtvi iako hodaju među nama, neki se još nisu rodili iako prolaze kroz životne oblike, drugi su stari na stotine godina iako sami kažu trideset šest. ORLANDO

_____________________________________________

NA ZIDU

Napolju u Kings Rajdu fazani su hajkani pred nos pušaka. Prhali su uvis iz grmlja kao teške rakete, crvenkastoljubičaste rakete, a ka dsu se digli, puške su redom zapraštale, čudno, oštro, kao da je iznenada zalajao lanac pasa. Pramenovi belog dima držali su se trenutak zajedno; onda su se lagano razvezali, izbledeli i nestali.“„Pucanj je prasnuo pod prozorom. To je preseklo konac koji je držao kišu. Lila je, lila, lila u ravnim bičevima šibajući prozore. Svetlost je izbledela sa tepiha. Svetlost im je izbledela i u očima, dok su sedele uz beli pepeo slušajući. Oči su ima postale kao šljunak izvađen iz vode; sivo kamenje potamnelo i osušeno.“

„Njeno telo je celo postalo magla. Samo su joj oči svetlele, promenjene, živele same za sebe, činilo se; oči bez tela; oči koje gledaju nešto nevidljivo. U magličastom vazduhu one su isijavale, pomicale se tako da su u grobnoj atmosferi – prozori su bili zamućeni, lampe su imale auru od magle – one bile kao svetlosti koje igraju, plamen lutalica koji ide, ljudi kažu, preko grobova nekirnih spavača na groblju.“

„Sećanje je svetlost, koja igra u umu kada je realnost sahranjena.“

__________________________________________

Ko se boji Virdžinije Vulf

 

 

Tri su bitna pitanja vezana za žensko stvaralaštvo: zašto je bilo tako malo spisateljica, koja je razlika između ženskog i muškog pisma, koja je razlika između ženskog i muškog načina čitanja. Možemo se još zapitati i da li žene, zapravo, stvaraju umetnost življenja.

Rad analizira temu stvaranja, čitanja i življenja u romanu Virdžinije Vulf ’’Ka svetioniku’’. Na početku su dati i delovi iz njenog eseja “Sopstvena soba” koji se bavi ženskom književnošću. Na kraju je data razlika između muškog i ženskog pisma, sa zaključkom da je žensko pismo uvek subverzivnije.

U eseju ’’Sopstvena soba’’ Virdžinija Vulf analizira zašto ima tako malo spisateljica. Ona kaže kako se pita zašto žene nisu pisale poeziju u šesnaestom veku, a zapravo nije ni sigurna jesu li ih učili da pišu i koliko su bile školovane. Istorija ne piše o ženama. Zna se samo da novca nisu imale, udavali su ih već u šesnaestoj godini, potom su rađale decu i brinule o njima, obavljale kućne poslove. Zaključuje kako bi bilo krajnje neobično da je jedna od njih iznenada napisala Šekspirove komade. Da je Šekspir imao čudesno nadarenu sestru ona nikako ne bi imala uslova da piše.

Spominje nekog starog gospodina, valjda biskupa, koji je pisao u novinama kako je nemoguće da bilo koja žena, negdašnja, sadašnja ili buduća, ima Šekspirov talenat. Isto tako je jednoj dami rekao da, iako imaju neku vrstu duše, mačke ne odlaze u raj. Virdžinija Vulf komentariše: ’’Koliko su samo ta stara gospoda morila mozak radi nečijeg spasa! Koliko su se pred njima povlačile granice neznanja! Mačke ne idu u raj. Žene ne mogu da napišu Šekspirove komade.’’

Virdžinija Vulf kaže da kada čitamo o nekoj davnašnjoj veštici ili devojci opsednutoj đavolima, tada smo verovatno na pragu izgubljene romansijerke ili neostvarene pesnikinje. Pretpostavlja da je Nepoznati Autor često bio autorka. Karer Bel, Džordž Eliot i Žorž Sand objavljivale su u devetnaestom veku krijući se iza muških imena. Džejn Ostin pisala je u devetnaestom veku krišom, u zajedničkoj dnevnoj sobi, strogo pazeći da niko ne posumnja čime se bavi.

Roman ’’Ka svetioniku’’ bavi se i temom ženskog stvaralaštva.

Virdžinija Vulf pokazuje koliko podrške žena pruža muškarcu kako bi on mogao da stvara i koliko se ženi konstantno šalju poruke da ona to ne ume. Prikazuje jednu scenu u kojoj je Lili Brisko kradom pogledala svoju sliku i pomislila: ’’Mogla bi da plače. R|ava je, rđava, beskrajno rđava! Mogla je da je napravi drukčije, naravno; boje su mogle biti nežnije i bleđe; oblici vazdušastiji; tako bi je Ponsfort video. Ali ona to ne vidi tako. Ona vidi žarku boju na čeličnoj podlozi; svetlost leptirovog krila koje leži na lukovima katedrale. Od svega toga ostalo je samo nekoliko ovlaš napravljenih znakova nabacanih na platnu. I to se nikad neće videti; čak nikad neće biti izloženo, i evo g. Tenzli joj šapuće na uvo: ’Žene ne umeju da slikaju, žene ne umeju da pišu…’ ’’

Žene nije trebalo da stvaraju. Trebalo je da one omoguće muškarcima da oni stvaraju. Virdžinija Vulf opisuje kako se gđa Remzi bavi kućom i decom. Osmoro dece. Za to vreme g. Remzi piše. I još mu ona pruža podršku i hrani njegov ego. U tome se iscrpljuje sva njena stvaralačka energija. ’’Gđa Remzi sedi opušteno, držeći sina u zagrljaju, pribra se, i, okrećući se napola, izgleda da se podiže sa naporom, i da odjednom izliva pravo u vazduh kišu energije, stub vodenog praha, izgledajući u isto vreme nadahnuta i živa kao da se sva njena energija slila u snagu koja plamti i svetli (mada je mirno sedela, lativši se opet čarape), i u tu ljupku plodnost, taj izvor i mlaz života, sjuri se fatalna jalovost muškarca, neplodna i gola, kao kljun od mesinga. Potrebno mu je saosećanje. Život mu je promašen, kaže. Igle gđe Remzi svetlucaju. G. Remzi ponavlja, ne skidajući pogleda sa njenog lica, da mu je život promašen. Ona mu vrati reči. ’Čarls Tenzli…’, reče. Ali on mora imati više od toga. Potrebno mu je saosećanje, da bude uveren u svoj genije, pre svega, a zatim da bude uvučen u krug života, ugrejan i umiren, da mu se povrate čula, da njegova neplodnost postane plodna, i sve sobe u kući da budu pune života: salon; iza salona kuhinja, iznad kuhinje spavaće sobe; a dalje od njih dečje sobe; one moraju biti nameštene, moraju biti ispunjene životom. Čarls Tenzli ga smatra najvećim metafizičarem vremena, reče ona. Ali on mora imati više od toga. On mora imati podršku. On mora biti ubeđen da i on živi u srcu života; da je potreban; ne samo ovde, već širom sveta. Hitro povlačeći igle, pouzdana, uspravna, stvarala je salon u kuhinji, sve u sjaju; kazala mu da se tamo dobro oseća, da ulazi i izlazi, da uživa. Smejala se, plela. Stojeći među njenim kolenima, sasvim nepomično, Džejms je osetio svu njenu snagu kako se rasplamsava da bi je progutao i ugasio kljun od mesinga, neplodni handžar muškarca, koji stalno nemilosrdno udara, zahtevajući podršku. Njegov život je promašen, ponavlja on. Pa gledaj onda, osećaj onda. Svetlucajući iglama, bacajući brze poglede oko sebe, kroz prozor, u sobu, na Džejmsa, ona ga uverava izvan senke sumnje, svojim smehom, svojom odmerenošću, sposobnošću (kao što dadilja, noseći svetlost kroz mračnu sobu, hrabri uznemireno dete) da je to tako, da je kuća puna, vrt u cvetu. Ako joj bezuslovno veruje, ništa ga ne može ozlediti; ma kako duboko da potone ili visoko da se uzdigne, ona ga neće ostaviti nijednog trenutka. Hvaleći se tako svojom sposobnošću da zakloni i zaštiti, jedva da joj je ostala njena ljuštura po kojoj bi mogla samu sebe da pozna; sve je izdašno razdato; i Džejms, stojeći nepomično među njenim kolenima, oseti kako ona izrasta u voćku sa ružičastim cvetom, prekrivenu lišćem i zanjihanim granama, u koju se zabija i udara mesingani kljun, isušeni handžar njegovog oca, samoživog čoveka koji zahteva podršku. Ispunjen njenim rečima, kao dete koje zaspi zadovoljno, najzad, gledajući u nju sa poniznom zahvalnošću, ponovo vaspostavljen, potkrepljen, on reče da će ići u šetnju, posmatraće decu kako igraju kriket. Otišao je. Odmah zatim izgledalo je da se gđa Remzi uvlači u sebe, jedan listić krunice zatvarao se u drugom, i ceo cvet klonu od iscrpenosti, tako da je imala samo toliko snage da pokreće prst, u neobičnom prepuštanju umoru, preko stranice Grimove bajke, dok je stvaralački zanos podrhtavao kroz nju kao bilo u oprezi koja se rastegla do krajnje granice, i sada polako prestaje da bije.’’

Gđa Remzi tek uveče, nakon što je uspavala decu, uspeva da odvoji koji trenutak za sebe. Ulazi u sobu gde je njen muž sedeo i čitao, tu ćutke plete čarapu i čita u isto vreme Šekspirov sonet. Uživa u čitanju, ljuljajći se od jednog stiha do drugog, kao sa jedne grane na drugu, kao od jednog cveta do drugog. ’’Kakvo zadovoljstvo! Kakvo spokojstvo! Sve tričarije dana prilepiće se za ovaj magnet; njen duh se oseti očišćen, čist.’’

G. Remzi je posmatra, pita se šta čita i da li ona razume to što čita. Njemu odgovora da misli kako ona nije dovoljno inteligentna. ’’Smešio se na nju podrugljivo, kao da je blago ismeva što je zaspala pri dnevnoj svetlosti, ali u isto vreme mislio je: ’Nastavi sa čitanjem. Ne izledaš sad tužna’, pomislio je. I pitao se šta ona čita, i preuveličavao je njeno neznanje, njenu prostosrdačnost, jer mu se sviđalo da misli da ona nije visprena, da nije knjiški učena. Pitao se da li ona razume to što čita. Verovatno ne, pomislio je. Ona je zaprepašćujuće lepa. Izgledalo mu je da njena lepota, ako je to moguće, raste.’’

Za to vreme on čita Valtera Skota. Pomišlja da ako misao ide kao abeceda, od A do Z, neko će ipak doći do Z. Neko će ipak osvojiti Z. Ako ne on, onda drugi. Oseća se krepkim. Oseća se pobednički. Nije mogao da zadrži suze: ’’Podižući malo knjigu da sakrije lice, pustio ih je da padaju i tresao je glavom i zaboravio sasvim na sebe (ali ne jednu ili dve misli o moralu i francuskim romanima i engleskim romanima, i da su Skotove ruke vezane ali da je njegovo gledište možda istinito kao i drugo gledište), zaboravio je svoje brige i neuspehe sasvim u utopljenju jadnog Stenlija i u Maklbekitovoj tuzi (tu je Skot najbolji) i u iznenađujućoj radosti i osećanju snage koju otuda dobiva.’’

Za večerom je Čarls Tenzli rekao da svet više ne čita Valtera Skota. G. Remzi razmišlja kako će to govoriti i o njemu. ’’On se uvek sekira zbog svojih knjiga – da li će biti čitane, da li su dobre, zašto nisu bolje, šta svet misli o meni?’’

G. Remzi stalno razmišlja o svojoj slavi i pita se koliko će trajati: ’’Dopušteno je čak i heroju koji umire da misli, pre nego što umre, kako će ljudi govoriti o njemu posle. Njegova slava traje možda dve hiljade godina. A šta su dve hiljade godina? (Pitao se g. Remzi ironično, zureći u živicu.) Šta, zaista, ako gledaš sa vrha planine na duge pustoši vekova. I sami kamen koji udarimo nogom nadživeće Šekspira. Njegova sopstvena mala svetlost sijaće, ne baš sjajno, godinu ili dve, i utonuće u neku veću svetlost, a onda u još veću.’’

Povrh svega, g. Remzi pomišlja kako bi pisao bolje knjige da se nije oženio. A g. Benks smatra da je Remzija upropastilo što se oženio lepom ženom i što ima osmoro dece. G. Remzi teši gđu Remzi kako se on ne žali. ’’Ona zna da se on ne žali. Ona zna da on nema na šta da se žali.’’

Čarls Tenzli napada Skotove romane. Gđa Remzi shvata da on ne zna ništa o tome, više ga posmatrajući nego slušajući ono što on govori. Ona vidi kako kritikuje druge samo zato da bi istakao sebe. ’’Po njegovom ponašanju vidi ona u čemu je stvar - želi da se istakne, i tako će uvek biti s njim dok ne postane profesor ili se oženi, pa tako ne bude morao uvek da govori ’ja – ja – ja’. Jer dotle dostiže njegova kritika sirotog ser Valtera, ili možda Džejn Ostinove. ’Ja – ja - ja’. On misli o sebi i o utisku koji ostavlja, kao što ona može da zaključi po zvuku njegovog glasa, po njegovom naglašavanju i nelagodnosti. Uspeh će mu činiti dobro.’’

Gđa Remzi i Čarls Tenzli su jednom tokom šetnje videli plakate za cirkus. Ona je oduševljeno uzviknula: ’’Hajdemo u cirkus.’’ On je to ponovio, ali nije umeo da kaže kao što treba. Nije umeo da oseti to kao što treba. Gđa Remzi shvata da tu nešto nije u redu i pita da li su ga vodili u cirkus kada je bio dete. Nisu. ’’Nikad, odgovorio je on, kao da je upitala upravo ono na šta je on želeo da odgovori; i žudeo u toku svih ovih dana da kaže kako oni nisu išli u cirkuse. Bila je to velika porodica, devetoro braće i sestara, a njihov otac bio je radnik. ’Moj otac je apotekar, gđo Remzi. Drži radnju.’ On se sam izdržavao od svoje trinaeste godine. Često je išao bez zimskog kaputa. Nikad nije mogao ’da uzvrati gostoprimstvo’ (ovo su bile njegove suve i usiljene reči) u koledžu. Stvari su morale da mu traju dva puta duže nego ostalima; pušio je najjevtiniji duvan; krdžu; kao starci na pristaništima. Radio je mnogo – sedam časova dnevno; njegov predmet je sad uticaj nečega na nekoga – išli su dalje i gđa Remzi nije sasvim uhvatila smisao, samo reči, tu i tamo… disertacija… član koledža… predavač… docent. Ona nije mogla da prati ružni akademski žargon, koji je zvonio tako tečno, ali je kazala u sebi da sada uviđa zašto ga je, jadnika, odlazak u cirkus izbacio iz sedla, i zašto je odmah počeo da govori o ocu, majci, braći i sestrama, i da će se pobrinuti da mu se više ne smeju; reći će to Pru. Ono što bi on voleo, zamišljala je, bilo bi da kaže kako je bio sa Remzijevima da gleda Ibzena a nije išao u cirkus. Strašno je uobražen – oh da, nepodnošljivo je dosadan.’’

Deca ga nisu volela. On uvek potcenjuje druge i ističe sebe. ’’Kad razgovaraju o nečem zanimljivom, o ljudima, muzici, istoriji, ma o čemu, čak i o tome kako je lepo vreme pa zašto ne bi sedeli napolju, ono što im se nije svidelo kod Čarlsa Tenzlija bilo je to što on ne bi bio zadovoljan dok celu stvar ne bi okrenuo tako da istakne sebe a potceni njih, i sve ih dovede na ivicu strpljenja svojim kiselim skidanjem mesa i krvi sa svačega.’’

Pol Rajli nije takav. On je jako mio i pažljiv. On je jako lep. ’’Gđa Remzi pomišlja ponekad da najviše voli bukvane. Oni ne dosađuju svetu svojim disertacijama. Koliko njima ipak nedostaje, tim vrlo pametnim ljudima! Kako suvoparni postaju, zaista. Ima kod Pola nečeg, pomisli ona dok je sedeo, vrlo milog. Njegovi su maniri za nju divni, i njegov pravi nos i njegove svetloplave oči. On je tako pažljiv.’’

Za večerom, Pol Rajli govori o knjigama pročitanim u detinjstvu. Kaže da one traju. Kaže da je čitao nešto od Tolstoja u školi. Kaže da to uvek pamti, ali je zaboravio ime. Gđa Remzi mu kaže da su ruska imena nemoguća. On se ipak posle setio imena: Vronski, zato što je to ime uvek smatrao tako dobrim za jednog nitkova. Gđa Remzi i Pol pričaju o ’’Ani Karenjini’’, ali to ih ne odvodi daleko, knjige nisu njihova struka. ’’Ne, Čarls Tenzli bi ih oboje začas obavestio kad je reč o knjigama, ali sve je to tako izmešano sa: Da li govorim ono što treba? Ostavljam li dobar utisak?’’

Tokom večere Čarls Tenzli se oseća krajnje neugodno, želeo bi da mu neko da priliku da se istakne. Lili Brisko to primećuje, ali se priseća kako se on rugao ženama, kako je govorio da žene ne umeju da slikaju i ne umeju da pišu. ’’Postoji zakon o ponašanju koji ona zna, čiji sedmi član (može biti) kaže da u prilikama ovakve vrste treba žena, ma šta radila, da pritekne u pomoć mladiću preko puta da izloži i oslobodi okosnicu svoje sujete, svoje žive želje da se istakne; kao što je zaista njihova dužnost, razmišljala je, u svojoj devojačkoj pravednosti, da nama pomognu, recimo ako izbije požar u podzemnoj železnici. U takvom slučaju, mislila je, zacelo bih očekivala da me g. Tenzli izbavi. Ali kako bi to bilo, pomisli ona, kad ni jedno od nas ne bi uradilo ništa od toga? I sedela je, smešeći se.’’

Sartr u svom romanu ’’Mučnina’’ prikazuje junaka koga naziva Samouk. On godinama sedi u biblioteci i čita. Čita po abecednom redu. Kaže da se slabo pouzdava u sebe, trebalo bi zato da sve pročita. Znanje je potrebno ljudima koji nemaju samopouzdanja da imaju svoje sopstveno mišljenje. Samouk kaže Antuanu kako mu zavidi što je putovao, jer kaže se da su putovanja najbolja škola. A Antuan je putovao pustolovine radi. Mada u jednom trenutku shvata kako je, zapravo, najveća pustolovina kada doživljuje da bude ja i bude ovde. Najveća je pustolovina živeti. Ipak na kraju Antuan odlučuje da počne da stvara kako bi pobegao od mučnine postojanja. Kako bi se oprao od greha postojanja, onoliko koliko to čovek može. Kako bi ostao upamćen. Ljudi bi to pročitali i mislili na njega. Odlučuje pisati knjigu o nečemu što nije postojalo, što bi bilo iznad opstanka. Trebalo bi da to bude priča, lepa i tvrda kao čelik, da posrami ljude zbog njihova opstanka.

Kafka u priči ’’Umetnik u gladovanju’’ prikazuje umetnika koji gladuje po četrdeset dana, u kavezu, i tako obilazi Evropu na svojoj turneji. Ali onda se dešava da više nije ljudima interesantan. Odlazi zato u cirkus, stavljaju ga pored štala i tu zaboravljaju. Umire i na samrti kaže upravniku na uvo kako mu se ne treba diviti, on gladuje jer ne može drukčije, još nije bio našao jelo koje bi mu prijalo inače bi i on kao ostali jeo. U taj kavez posle stave zdravog i uhranjenog pantera, pun je života i privlači gledaoce. Tumačenje može biti da umetnici stvaraju ne zato što su posebni, to nije za divljenje, već zato što nisu našli radosti u običnom životu. A to važi i za apstinente bilo koje vrste.

Virdžinija Vulf u romanu ’’Ka svetioniku’’ prikazuje kako gđa Remzi korača kroz polja cveća, privija na grudi polomljene pupoljke i posrnule jaganjce, sa zvezdama u očima i vetrom u kosi.

A Lili Brisko razmišlja kako je gospođa Remzi umela da od nekog trenutka napravi umetničko delo:

“Čarls Tenzli imao je običaj da kaže, ona se seća, da žene ne umeju da slikaju, ne umeju da pišu. Stajao je blizu nje, nešto što ona mrzi, dok je slikala baš na ovom mestu. ’Krdža’, rekao je, ’pet penija unca’, paradirajući svojim siromaštvom, svojim principima. (Ali rat je iščupao žaoku njene ženstvenosti.) Jadni đavoli, misli se, jadni đavoli oba pola, što su upali u takve zbrke. On je uvek nosio knjigu pod pazuhom – purpurnu knjigu. On “radi”. Sedeo je, seća se ona, radeći u blesku sunca. Za večerom bi sedeo tačno u sredini. A onda, ona se seti, ona scena na obali. Toga se čovek mora sećati. Bilo je vetrovito jutro. Svi su bili otišli na obalu. Gđa Remzi je sedela i pisala. ’O’, kazala je ugledavši najzad nešto što je plovilo po moru, ’je li to oklop jastoga? Je li izvrnut čamac?’ Bila je tako kratkovida da nije mogla da vidi, i onda Čarls Tenzli postade onoliko ljubazan koliko on to može da bude. On poče da se igra žabice. Birali su pljosnate crne kamenčiće i bacali ih tako da su skakutali preko talasa. S vremena na vreme gđa Remzi bi pogledala preko naočara i nasmejala se na njih. Ona ne može da se seti šta su govorili, ali seća se sebe i Čarlsa Tenzlija kako prave žabice i kako se odjednom dobro slažu, i seća se gđe Remzi kako ih posmatra. Izvanredno je svesna toga. Gđa Remzi, pomisli ona, izmičući se i žmirkajući. (Morala je dosta izmeniti sliku kad je sa Džejmsom sedela na pragu. Tamo je morala biti neka senka.) Gđa Remzi. Kad misli o sebi i Čarlsu Tenzliju kako bacaju kamenčiće, i o prizoru na obali, izgleda joj da sve zavisi nekako od gđe Remzi, koja sedi pod stenom, sa blokom hartije na krilu i piše pisma. (Pisala je bezbroj pisama, i ponekad bi ih vetar odneo, a ona i Čarls Tenzli bi jedva spasli neki list od mora.) Ali kakva snaga leži u ljudskoj duši! pomisli ona. Ta žena, dok sedi i piše pod stenom, razlučivala je sve u jednostavnost; činila je da sve ove ljutnje i razdraženja otpadnu kao stare rite; sastavljala je ovo i ono, i onda ovo, i tako pravila od te jadne budalaštine i inata (ona i Čarls Tenzli, prepirući se i inateći, bili su glupi i zlobni) nešto – ovaj prizor na obali, na primer, ovaj trenutak prijateljstva i ljubavi - što je ostao u životu, posle svih ovih godina, potpuno, tako da ona ponire u to da ponovo uobliči svoju uspomenu na njega, ostaje u njenoj svesti bezmalo kao umetničko delo.

’Kao umetničko delo’, ponovi ona, prelazeći pogledom sa platna na stepenice salona i opet na platno. Ona se mora odmoriti jedan trenutak. I dok se odmarala, dok je neodređeno gledala od jednog do drugog, ono staro pitanje koje krstari nebom duše neprestano, neizmerno, ono opšte pitanje koje je gotovo da se odredi u ovakvim trenucima, kada ono opušta moći koje su bile zategnute, nadvi se preko nje, zastade nad njom, zamrači se preko nje. Šta je smisao života? to je sve – prosto pitanje; pitanje koje sa godinama teži da nas skoli. Veliko otkrovenje nije nikad došlo. Veliko otkrovenje možda nikad ne dolazi. Umesto toga postoje svakodnevna mala čuda, rasvetljenja, žižice kresnute neočekivano u mraku; evo jedne. Ovo, ono, i drugo; ona i Čarls Tenzli i talas koji se razbija; gđa Remzi koja ih je sastavila; gđa Remzi koja govori ’Život ovde miruje’; gđa Remzi koja pravi od trenutka nešto trajno kao što u drugoj jednoj oblasti Lili pokušava da napravi od trenutka nešto trajno) – to je priroda otkrovenja. Usred haosa postoji oblik; ovo večno prolaženje i tečenje su (ona pogleda oblake koji su se kretali i lišće koje je podrhtavalo) stalni. Život ovde miruje, kaže gđa Remzi. ’Gđa Remzi! Gđa Remzi!’ ponavljala je ona. Njoj duguje ovo otkrovenje.”

Virdžinija Vulf prekida sa svim tradicionalnim oblicima kazivanja. Ona traži nove puteve i nove izražaje. Akcenat nije na dešavanjima, već na tome kako ih učesnici proživljavaju. Rečenica je kod Virdžinije Vulf oslobođena od pravila i stega tradicionalnog načina pripovedanja. Njena rečenica prati tok misli.

Žene pišu o sebi. Iz svog iskustva. Njima nije cilj da impresioniraju pišući o nekim ’’velikim’’ temama, već da podele lično iskustvo sa drugima, da izraze sebe. Gđa Remzi i g. Remzi su portret roditelja Virdžinije Vulf. To je i ona sama priznala, govoreći kako je, dok je pisala roman ’’Ka svetioniku’’, konačno sklopila mir sa njihovim duhovima. Vanesa, Virdžinijina sestra, pisala joj je jednom o liku gđe Remzi, misleći na majku: ’’Gotovo je bolno videti je tako podignutu iz mrtvih. Uspela si da svako ko pročita knjigu oseti lepotu njene ličnosti, što mora da je nešto najteže na svetu.’’

U ’’Rečniku književnih termina’’ Zoran Konstantinović definiše žensko pismo kao zalaganje ne samo za žene, nego i za manjine i obespravljene. To je zalaganje koje se suprotstavlja muškom pogledu na svet, budući da muško stanovište insistira na svojoj pripadnosti beloj rasi i Evropi. Četiri su bitna iskustva ženskog pisma: iskustvo tela, iskustvo sa jezikom, iskustvo sa psihoanalizom i celokupno, različito uslovljeno iskustvo kulture. Elen Siksu kaže da je pisanje slično telu, tekst je više kazivanje tela nego oblikovanje slika, a žensko telo ne funcioniše kao muško telo. Julija Kristeva kaže da je žena više zaokupljena ugrađivanjem semiotičkih elemenata u tekst, dok muškarac više operiše simbolima. Preispituje se i kritikuje psihoanaliza, onakva kakva je do sada primenjivana, pa se i Frojdu prebacuje da je njegova teorija ’’ženskosti’’ biologistička i ontologizirajuća. Predstavnice ženskog pisma nastoje da dovedu u pitanje postojeće muško društvo, kome je oduvek svojstvena želja za bezgraničnom dominacijom, kako nad ženom tako i nad prirodom uopšte.

Radmila Lazić u predgovoru antologije savremene ženske poezije ’’Mačke ne idu u raj’’ navodi kako po francuskim teoretičarkama žensko pismo ne mora nužno biti pisanje žena, to je avangardno pisanje kome oba pola imaju pristup. Stil je ono što određuje to pismo, a ne pol. Žensko pismo je otvoreno, nelinearno, nezavršeno, fluidno, fragmentarno, polisemično. Radmila Lazić kaže: ’’One ironizuju, cinične su i sarkastične, one razgrađuju tradicionalne forme i strukture ne pristajući na poredak u kome su one Drugo, drugo muškarca. Ovakve strategije pisanja predstavljaju oblike kulturnog otpora (nekada svesnog, a nekada ne) društveno legalizovanoj dominaciji jednog diskursa. Da bi se oslobodile, žene moraju da govore drukčije, da se suprotstavljaju dominantnom diskursu, nametnutoj normi, univerzalnom koje je dobilo sve prerogative muškog zbog supermacije muškog. Zato one postaju subverzivne, ili kako bi to Elen Siksu rekla: ’Ako je svaki napredan pisac subverzivan, žena je to još jednom.’ ’’

Danas ima puno žena koje pišu. Ali nije svako žensko pisanje ujedno i žensko pismo. Ipak, muškarci su mnogo produktivniji. Ljiljana Đurđić u predgovoru antologije savremene srpske ženske priče ’’Ženski kontinent’’ govori o tome. Kaže kako su muškarci tvrdili da književna vrednost postoji ili ne postoji, te da pol nije važan, a te vrednosti su naravno utvrđivali oni i gotovo se udavili u sopstvenoj hiperprodukciji. Primećuje: ’’I još nešto, na oko uzgredno ali važno: sasvim je nepotrebno napisati gomile debelih proznih knjižurina (ah, kako tu stradaju stabla, vazduh naš nasušni!) niti stotine tankih knjižica poezije (poezija je nešto milostivija!), dovoljna je jedna tanka ili debela knjiga, ali prava. Nemojmo se zavaravati - nemojmo pustiti muškarcima da zavaravaju žene – prava književna umetnost je retka i jednoj od mojih izabranica, Bobi Blagojević, bila bi dovoljna samo knjiga priča ’’Sve zveri što su s tobom’’ pa da uđe u svaku nacionalnu pa i svetsku književnost.’’

I danas žene mogu biti proglašene za veštice. Dubravka Ugrešić u knjizi eseja ’’Kultura laži’’ piše kako su za vreme ratova na tlu nekadašnje Jugoslavije protiv nacionalizma i totalirazma pisale mnoge hrvatske književnice. Zbog toga su gorele na medijskoj lomači. Njihove muške kolege proglašene su disidentima.

Pripremila: Aleksandra Žikić

LITERATURA:

Virdžinija Vulf, Ka svetioniku, Novosti, Beograd, 2004.

Virdžinija Vulf, Sopstvena soba, Plavi jahač, Beograd, 2000.

Radmila Lazić, Mačke ne idu u raj: antologija savremene ženske poezije, Samizdat B92, Beograd, 2000.

Ljiljana Đurđić, Ženski kontinent: antologija savremene srpse ženske priče, Prosveta, Beograd, 2004.

Dubravka Ugrešić, Kultura laži: antipolitički eseji, Konzor & Samizdat B92, Beograd, 2002.

Rečnik književnih termina, urednik Dragiša Živković, Nolit, Beograd, 1992.

Sartr, Mučnina, Nakladni zavod MH, Zagreb, 1983.

Franc Kafka, Celokupne pripovetke, Mono & Manana, Beograd, 2003.


Još nekoliko tekstova  :

Eda Vujević, Nepoznata strana Virdžinije Vulf
Valentina Đorđević,  Novi realizam Virdžinije Vulf:društveni sistem kao pratnja u "Gospođi Dalovej"

 

Bertolt Brecht,Švejk u Drugom svetskom ratu

Bertolt Brecht

Kratka drama: Švejk u Drugom svetskom ratu


Dobri Hitlerov vojnik Švejk maršira neumorno ka, uvijek jednakoudaljenom, Staljingradu; u tom trenutku se kroz mećavu začumuzika i pojavi jedan upečatljiv lik: Adolf Hitler. Desio se historijskisusret između Švejka i Hitlera.

HITLER: Stoj! Prijatelj ili neprijatelj?

ŠVEJK (salutira na uobičajen način): Haj’itler!

HITLER (kroz oluju): Šta? Ne razumem ni reči.

ŠVEJK  (glasnije): Rekao sam haj’itler. Razumete li me sada?

HITLER: Da.

ŠVEJK: Huji s vetrom.

HITLER: Tačno. Čini se da je snežna oluja. Možete li me prepoznati?

ŠVEJK: Oprostite, to ne.

HITLER: Ja sam Firer


Švejk, koji je stajao podignute ruke, uplašeno podiže i ispruži idrugu, puštajući da mu puška ispadne, kao da se predaje.

ŠVEJK:Slavni Sveti Josipe!

HITLER:Mirno! Ko ste Vi?

ŠVEJK:Ja sam Švejk iz Buđejovica, gde Vltava menja tok. I požurio sam ovamo kako bih Vam pomogao doći do Staljingrada. Samo, molim Vas, recite mi jedno: gde se on nalazi?

HITLER:Kako da ja to, dovraga, znam?! Po ovim trulim boljševičkim saobraćajnim vezama! Ruta Rostov-Staljingradna karti, pravo, nije duža od mog malog prsta. Sada se ispostavlja da je ipak duža.Osim toga, i ove godine je zima nastupila prerano. Umesto petog novembra, čak trećeg, evo već drugu godinu. Ova zima je prava boljševička ratna varka.Trenutno, npr., više uopšte ne znam ni šta je napred, a šta nazad. Pošao sam od toga da jači pobeđuje.

ŠVEJK: I tako je i bilo.
 Počeo je da cupka i da se udara rukama po telu, jer mu je strahovito hladno.

HITLER: Gospodine Švejk, ako Treći Rajh padne... Samo će prirodne nepogode biti krive za tu nesreću.

ŠVEJK:Da, čujem, zima i boljševici.

HITLER (sprema se da počne nadugo i naširoko):Istorija nas uči da je uvek bilo: ili istok ili zapad. Još za vreme Arminija, heruskog kneza...

ŠVEJK:Objasnite mi to radije usput, inače ćemo se ovde zalediti.

HITLER: Dobro. Onda napred.

ŠVEJK:Ali, kamo ću s Vama?

HITLER:Pokušajmo sa severom. Probijaju se nekoliko koraka prema severu.

ŠVEJK:Sneg je do preko vrata.

HITLER:Onda na jug.
 Probijaju su nekoliko koraka prema jugu

ŠVEJK (staje, zviždi): Tamo su brda mrtvih.

HITLER:Onda ću se probiti na istok.
 Probili se su nekoliko koraka prema istoku.

ŠVEJK (staje, zviždi): Tamo su Crveni

HITLER:Tačno.

ŠVEJK:A da idemo kući? To bi i imalo smisla.

HITLER: Tamo je moj nemački narod, tamo ne mogu.
 Hitler korača brzo, u svim pravcima zaredom, Švejk ga svaki put vraća zviždukom

HITLER: Na istok. Na zapad. Na jug. Na sever.

ŠVEJK:Ne možete ostati ovde. A ne možete ni otići.

Hitlerove kretnje u svim pravcima postaju brže.

ŠVEJK (počinje da peva): Da, ne možeš nazad, a ni napred se ne može. Gore te čeka bankrot, a dolje si ogoljen do kože. Hladni istočni vetar te šiba, a tlo te peče. I priznam: sada me samo jedna briga obleće. Da l’ da te upucam odmah, da kasnije na te serem, il’ nešto treće.

Hitlerovi očajnički ispadi su se pretvorili u nekakav divlji ples.

Prevod: Jasmina Mršo

_____________________________________________

 

Kako pisci vređaju pisce?

30. Gistav Flober o Žorž Sand“Velika krava puna mastila”

29. Robert Luis Stivenson o Voltu Vitmenu
“..kao veliki čupavi pas, koji upravo pušten sa lanca, njuška sve strane ovog sveta i laje na mesec”

28. Fridrih Niče o Dante Aligeriju
“Hijena koja piše poeziju na nadgrobnim spomenicima”

27. Harold Blum o Džoani Roling (2000)
“Kako čitati Harija Potera i čarobnjakov kamen? Pa, veoma brzo od početka i možda ćete tako stići do kraja. A zašto čitati? Verovatno zato ako ne navedete sebe da pročitate nešto bolje, onda će Roulingova uraditi to”
26. Vladimir Nabokov o Fjodoru Dostojevskom
“Nedostatak ukusa kod Dostojevskog, njegovo monotono bavljenje licima koja pate od pred-frojdovskih kompleksa i koji se valjaju u tragičnim nezgodama ljudskog dostojanstva – sve to teško da je za divljenje”
25. Gertruda Štajn o Ezri Poundu
“Tumač sela. Odličan ako ste bili na selu. Ako niste bili, nije”
24. Virdžinija Vulf o Oldosu Haksliju
“ Sve sirovo, nekuvano i u znak protesta”
23. Herbert Džordž Vels o Džordžu Bernardu Šou
“Dete-idiot koje vrišti u bolnici”

22. Džozef Konrad o Dejvidu Herbertu Lorensu
“Obično đubre i ništa drugo osim nepristojnosti”

21. Lord Bajron o Džonu Kitsu (1820)
“Evo, Džon Kits piša krevetsku poeziju i tri novele a sam Bog zna kome…Dosta više sa Kitsom…ja vas molim, oderite ga živog; ako neko od vas to neće onda ću to uraditi ja lično, ne postoji razlog trpeti to idiotsko balavljenje”
20. Vladimir Nabokov o Džozefu Konradu
“Ja ne mogu trpeti Konradov stil prepun prodavnica suvenira, flaširanih brodova i ogrlica od ljuski romantičnih klišea“
19. Dilen Tomas o Radjardu Kiplingu
“Gospodin Kipling stoji pred svima u svom nemoralnom svetu za koji bih želeo da je drugačiji”
18. Ralf Emerson o Džejn Ostin
“Romani gospođice Ostin…čine mi se vulgarnim u nijansama, sterilnim u umetničkoj invenciji , zatočeni u bednim konvencijama engleskog društva, bez genijalnosti, duhovitosti i bez ikakvog su saznanja o svetu. Nigde život nije tako stegnut i uzak. Jedini problem u umu pisca je – kako se udati”“
17. Martin Ejmis o Miguelu Servantesu
“Čitanje Don Kihota može se uporediti sa neodređenom posetom sa strane najneočekivanijeg starijeg rođaka sa svim njegovim šegačenjima, prljavim navikama, nezaustavljivim sećanjima i užasnim saradnicima. Kada se doživljaj završi i stari dečak proveri sve (na strani 846 – priča se čvrsto zakiva bez prostora za dijalog) vi ćete proliti suze; ne suze žaljenja ili olakšanja već suze ponosa. Uspeli ste uprkos svemu što Don Kihot predstavlja”16.Šarl Bodler o Volteru (1864)
“Moja dosada je rasla u Francuskoj – a glavni razlog je što ovde svi liče na Voltera …kralja budalaština, princa površnosti, anti umetnika i zastupnika ženske posluge”
15. Vilijam Fokner o Ernestu Heningveju
“On nikad nije upotrebio reč koja bi čitaoca prisilila da posegne za rečnikom”

14. Ernest Hemingvej o Vilijamu Fokneru
“Jadni Fokner… Zar on stvarno misli da veliki osećaji proizlaze iz velikih reči?“

13. Gor Vidal o Trumanu Kapoteu
“On je punokrvna domaćica iz Kanzasa sa svim svojim predrasudama”

12. Oskar Vajld o Aleksandru Poupu
“Postoje dva razloga zašto ne voleti poeziju. Prvi je – ne voleti je, a drugi je čitati Aleksandra Poupa”“
11. Vladimir Nabokov o Ernestu Hemingveju (1972)
“Što se tiče Hemingveja, po prvi put sam ga čitao ranih četrdesetih… nešto o zvonima, loptama i bikovima…gnušao sam se”
10. Henri Džejms o Edgaru Alanu Pou (1876)
“Entuzijazam za delima Poa je znak primitivne etape razmišljenja”

9. Truman Kapote o Džeku Keroaku
“On ne piše, on samo kuca na pisaćoj mašini”

8. Elizabeta Bišop o Džeromu Dejvidu Selindžeru
“Mrzela sam „Lovca u raži“. Trebali su mi dani da prođem kroz knjigu, obazrivo, stranu po stranu i crvenela od sramote zbog svake njegove smešne rečenice. Kako su ga pustili da to uradi?”
7. Dejvid Herbert Lorens o Hermanu Melvilu (1923)
“Niko ne može biti više nalik na klovna, trapaviji i misaoniji u lošem ukusu nego Herman Melvil čak i u velikom romanu kao što je “Mobi Dik”…Iscrpljivanje jedne velike teme. Postoji nešto lažno u svemu tome. I to je Melvil. O dragi moj, kada svečano dupe njače, njače, njače…”
6. Visten Hju Oden o Robertu Brauingu
“Ne mislim da je Robert Brauing bio dobar u krevetu. Njegova žena verovatno nije mnogo brinula o njemu. On je hrkao i imao fantazije o dvanaestogodišnjim devojčicama”
5. Artur Evelin Vogh o Marselu Prustu (1948)
„Čitam Prusta po prvi put. Veoma siromašna stvar. Mislim da je mentalno defektan.“
4. Mark Tven o Džejn Ostin (1898)
“Nemam nikakvo pravo da kritikujem knjige, osim kada ih mrzim. Često želim da kritikujem Džejn Ostin, ali me njene knjige tako izluđuju da ja ne mogu sakriti sav svoj bes od čitaoca; I zato moram da se zaustavim uvek kada počnem. Svaki put kada sam pročitao “Gordost i predrasudu” poželeo sam da je iskopam i da udaram njenu lobanju njenim sopstvenim kostima”.
3. Virdžinija Vulf o Džemsu Džojsu
“Uliks je delo gadljivog studenta koji istiska svoje bubuljice”
2. Vilijam Fokner o Marku Tvenu (1922)
“Piskaralo koje se ne bi smatralo ni četvororazrednim u Evropi, koje je prevarilo nekoliko dokazano starih književnih skeleta, dovoljno lokalno obojenim, površnim i lenjim, intrigama”

1. Dejvid Herbert Lorens o Džemsu Džojsu (1928)
“Bože moj, koje je Džems Džojs oličenje nespretne zbrke misli! Ništa osim starih pedera i kupusišta citata iz Biblije a ostatak je dinstan u sosu od namernog, novinarsko prljavog jednoumlja”
Izvor: Delfi knjižare

Deže Kostolanji, ZLATNI ZMAJ

N akon što je isključio otpornike i na instrumentu pričvršćenom na zid proverio ampere, Antal Novak nešto pre ponoći izađe iz kabineta za fiziku, i ručnom električnom lampicom osvetljavajući sebi put, napusti zgradu.

Na ulicu se, budući da je bio mlad mesec, spustio mrkli mrak.

Žmirkala je samo neka bedna petrolejska lampa i crveneli se prozori kafane „Zelena grana“ kao da unutra pustoši vatrena stihija. Tu su lumpovale mađarske momčine udarajući šakom o sto i zaričući se da njima, vala, niko naređivati neće.

Samo što se približio kafani, začu zvižduk, dug i oštar, a onda i odgovor u vidu drugog zvižduka, nešto udaljenijeg, neko je zviždao, ali ne usnama, kako se to obično radi, nego u stilu prigradskih lupeža: s dva prsta među zubima. Zloslutno su odzvanjala dva zvižduka kroz noć.

Tada je stao i osvrnuo se. Primetio je dve siluete, jednu višu i jednu nižu, koje ga, tako mu se činilo, polako prate, šunjaju se za njim drugom stranom ulice. Da se vrati u gimnaziju, pa da ode kući tek kasnije kada teren bude čist? Nije verovao da bi mu to dalo odstupnicu. Zatim ona dva tipa ispariše na trenutak. Samo su senke šarale pod stablima, samo se tama talasala. Učinilo mu se da mu je najpametnije da požuri, da nastavi dalje.

Posle kafane sledio je mali trg i na njemu bunar sa crpkom, ponjavama prekrivene vašarske šatre i tezge, preko noći katancima zaključane.

Tu je već jasno začuo buku. Kao kad vetar huči, tako je neko, nogama jedva dotičući tle, trčao vrtloglavim tempom, i samo ga je strujanje vazduha odavalo. Novak načini jedan pokret unazad kako bi se suočio s neznancem, ali ruke mu se u tom trenutku već nađoše u čeličnom stisku napadača, kao da su u mengele sabijene.

Dvojica nasrnuše na njega, sa leđa, mučki. Kakvo viteštvo, kakvi bakrači.

Snaga i prisustvo duha nisu ga potpuno izdali, pa je uspeo da ih se otrese i da im se, mlatarajući štapom, suprotstavi. Rvao se s njima u pomrčini.

– Ko ste vi? – uzviknuo je podigavši ton, odlučno i bez straha.

Ovi ustuknuše, ali mu ne odgovoriše.

– Šta je bilo? – grubo je zaurlao. – Šta hoćete? Šta hoćete? – i visoko zamahnu štapom.

U tom trenutku mu se na štap sruči nekakav tvrdi, veoma teški predmet, i štap odlete bar četiri metra daleko od pločnika, na kolski put. To je, izgleda, bio znak. Videvši ga nezaštićenog, ona dvojica jezivih tipova se dadoše na posao, mnogo prilježnije nego što su planirali, precenivši snagu svog protivnika i plašeći se da će oni izvući deblji kraj. Pljuštali su udarci. Onaj manji, s kvrgavim štapom u ruci, sistematično ga je tukao po leđima, po levoj lopatici, a onaj veći ga je korbačem od bikovog uda mlatio po potiljku i rebrima.

– Kukavice – urlao je Novak – bedne kukavice!

Divlje momčine su radile vredno poput kosaca. Iz sve snage su šutirali žrtvu. Tada ga je jedan od njih iznenada okrenuo na stomak i Novakove širom otvorene oči ih osvetliše. Novak je na sekund ugledao mračne aktere ove more, od kojih je golim rukama pokušavao da se odbrani: onog nižeg, koji je za ovu priliku vezao crni šal oko vrata i onog višeg, čija se kratko ošišana glava na trenutke razaznavala u tmini. Njega je prepoznao.
Izgleda da ih je njegov pogled prepao. Onaj suvonjavi, tajanstveni tip, već se ionako zasitio svega, pa je odlučio da mu zada poslednji udarac: kvrgavim štapom zviznu Antala Novaka po onoj njegovoj lepoj, zasvođenoj lobanji, po tikvici, najjače što je mogao, našta ovom pade slamni šešir sa glave, i žrtva se, sa jednim jedinim bolnim krikom skljoka na asfalt, pokraj vašarske tezge, onim pomirenim pokretom kojim se nedužni mučenici čiste savesti stropoštavaju na zemlju.

Ležao je u prašini, u pogani, ali nije izgubio svest. Čuo je i kako su odmaglili. Prvo se onaj veći dao u sumanuti trk prema gimnaziji, a za njim i onaj manji, s kvrgavim štapom u ruci.

Ostavili su ga.

Prolazili su minuti.

Kukavice – pomisli on u sebi – pobegoše. Gde je tu moral, gde je tu hrabrost. Banditi jedni.
S mukom se pridigao. Skidao je prašinu sa odela. Tražio je šešir koji je pao pokraj tezge i štap koji je teškom mukom našao nasred kolskog puta. Zadihan, naslonio se na tezgu.

Bio je spreman još jednom da odmeri snagu s njima, da se upusti u dvoboj s podlim napadačima. Gotovo da je žudeo za tim da se vrate.
Ali njih nigde nije bilo. Gore na nebu žmirkale su zvezde, Kasiopeja, Vega, Aldebaran. Samo su one gledale, samo su one videle ovo iz jezive, beznadežne daljine, ravnodušno.

Marsel Prust

Dugo sam vremena legao rano. Ponekad mi se oči sklapahu tako brzo, tek što bi se moja sveća ugasila, da nisam imao vremena ni da sebi kažem: »Tonem u san«. I posle kakvih pola sata probudila bi me misao, da je vreme da zaspim; budio bih se s namerom da odložim svezak, koji sam verovao, da još uvek držim u rukama, i sa željom, da ugasim svetlo; spavajući, nisam bio prestao razmišljati o onome, što sam malo prije pročitao, ali je to razmišljanje postalo malko neobično: činilo mi se, da sam ja sam ono, o čemu je govorilo delo: neka crkva, neki kvartet, suparništvo između Franje I. i Karla V. To bi verovanje živelo još nekoliko sekundi posle buđenja; ono nije vređalo moj razum, ali
je poput školjki pritiskivalo moje oči i sprečavalo ih  ih, da se uvere, da sveća više nije upaljena.
Zatim bi mi ono postajalo nerazgovetno, kao što posle metempsihoze postaju nejasne uspomene iz nekog prijašnjeg života; sadržaj se knjige odvajao od mene, i ja bih opet postajao kadar da se njime bavim ili ne bavim; smesta bih nanovo progledao i zapadao u čudo, što oko sebe nalazim tamu, istina, blagu i odmornu za moje oči, ali možda još i više odmornu za moj duh, kome se ona pričinjala kao pojava bez uzroka, neshvatljiva, kao nešto odista tamno. Postavljao bih sebi pitanje, koliko je sati; čulo se zviždanje vlakova, koje je odjekivalo čas bliže, čas dalje, i kao pev ptica u šumi, ističući razmake, predočavalo prostor puste poljane, kojom se putnik žuri prema idućoj stanici; a kratki
put na koji kreće, ostaće  urezan u njegovo pamćenje radi uzbuđenja koja doživljava na novim mestima, koja zahvaljuje nedavnim razgovorima kao i opraštanju pod tuđom svetiljkom što ga još prati u tišinu noći i, najzad, slasti zbog skorog povratka.
Nežno bih svoje obraze privijao uz lepe obraze jastuka, što su puni i sveži kao naši obrazi u detinjstvu. Upalio bih šibicu da pogledam na sat. Uskoro će ponoć. To je trenutak, kad se bolesnik, koji je morao poći na put i noćiti u nekom nepoznatom hotelu, budi u napadu i raduje, što pod vratima vidi prugu dana. Kakve li sreće, već je jutro! Začas će ustati posluga, moći će da zvoni, doći će da mu pomognu. Nada u pomoć daje mu hrabrosti da trpi. Upravo je poverovao, da čuje korake; koraci se približavaju, a zatim udaljuju.
I pruga dana, što se videla pod vratima, nestade. Ponoć je; ugasili su plinsko svetlo; i poslednji je sluga otišao, i sad će svu noć morati da propati bez leka. Opet bih usnuo i kadšto se budio samo na čas, tek toliko da počujem organičko pucketa.

Put ka Swanu
(U traganju za izgubljenim vremenom )

________________________________

Ja držim vrlo mudrim ono keltsko verovanje da su duše onih koje smo izgubili zarobljene u nekom nižem biću, u kakvoj životinji, biljci ili neživu predmetu, i tako stvarno izgubljene za nas sve do onoga dana, koji za mnoge nikad ne osvane, kad se dogodi da prođemo pokraj nekog stabla, da dođemo u posed nekog predmeta koji je njihova tamnica. Tada one uzdršću, zovu nas, i čim smo ih prepoznali, čarolija je nestala. Mi smo ih oslobodili; one su pobedile smrt, pa se vraćaju i opet žive s nama. Isto tako je s našom prošlošću. Uzaludan je trud kad je svešću kušamo dozvati u pamet; svi su napori naše inteligencije uzaludni: ona je sakrivena izvan njezina područja i dometa, u nekom materijalnom predmetu (u uzbuđenju koje bi taj materijalni predmet u nama mogao izazvati), ali taj nam predmet ostaje nepoznat. I samo o slučaju zavisi da li ćemo taj predmet pre smrti susresti ili nećemo. Ali kad od neke davne prošlosti, nakon smrti bića, nakon razorenja stvari, više nema ničega, tad još uvek ostaju samo miris i okus; premda su nežniji, ipak imaju više životne snage, manje su stvarni, ali postojaniji, verniji, pa žive duže, kao da su duše, čuvaju u sebi sećanje, očekivanje i nadu, i kraj ruševina svega drugoga, na svojim sitnim jedva zametljivim kapljicama, nepokolebljivo nose celu golemu zgradu uspomena.

Koliko god bile duboke naše simpatije prema nekom realnom biću, mi ga pretežno primećujemo svojim osetilima, a to znači da nam ono ostaje nejasno i nepojmljivo, da nam pruža samo svoju mrtvu težinu koju naša osećajnost ne može oživeti. Ako to biće zadesi neka nesreća, taj će nas događaj moći ganuti samo u vrlo malom delu našeg sveukupnog znanja o njemu; štoviše, to će i njega samoga moći uzbuditi samo u jednom delu znanja koje ima o sebi. Romanopiščev je pronalazak u tome što je došao na misao da one delove duše u koje nije moguće prodreti nadomesti jednakom količinom nestvarnih delova, to jest onakvih koje naša duša može usvojiti. Sve je ostalo potpuno nevažno čim nam se delovanje i osećaji tih bića nove vrsti čine istinitima: čim smo ih usvojili, te se to delovanje i osećanje odigrava u nama i po svojim zakonima, dok grozničavo okrećemo stranice knjige, upravlja brzinom našeg disanja i prodornošću našeg pogleda. I kad nas je pisac već jednom doveo u to stanje u kome je, kao u svim potupno unutrašnjim stanjima, svako uzbuđenje udesetorostručeno, u kome će nas njegova knjiga uznemirivati poput sna, i to sna koji je mnogo jasniji od svih onih koje sanjamo spavajući, i mnogo trajniji u našem sećanju, tada on u nama u jednom jedinom satu oslobađa sve moguće sreće i nesreće, kojih bismo u stvarnom životu u više godina doživeli tek nekoliko, a pri tom one najintenzivnije čak ne bismo ni prepoznali, jer bi nam sporost, s kojom se u životu zbivaju, onemogućila da ih opazimo; (tako se naše srce za života menja, i to je najteža bol; ali ga mi upoznajemo samo čitajući, u mašti; u stvarnosti, ono se menja onako kao što se odvijaju i ostale prirodne pojave: dovoljno polagano da nam sam oset da se nešto promenilo, premda možemo ustanoviti redom svako od uzastopnih stanja pri menjanju, ipak ostaje ušteđen).





 U traganju za izgubljenim vremenom

_____________________________

Mi, istina, kažemo da je smrtni čas neizvestan, ali kad to kažemo, mi taj čas zamišljamo kao da je u nekom neodređenom i dalekom prostoru, ne mislimo da je u kakvoj bilo vezi s ovim već započetim danom i da može značiti da smrt – ili onaj tren kad ona prvi put delimično zavlada nad nama, posle čega nas više ne pušta – može nastupiti još ovo isto popodne, tako malo izvesno, ovo popodne čiji smo svaki sat unapred rasporedili. Stalo nam je do naše šetnje, da bismo za mesec dana nakupili potrebni zbir čistog vazduha, dvoumimo se birajući koji kaput da oubučemo, kojeg kočijaša da pozovemo, u fijakeru smo, dan je sav pred nama, kratak, jer hoćemo da se vratimo kući na vreme, pošto će nam doći u posetu jedna prijateljica; hteli bismo da i sutra bude isto ovako lepo vreme; a i ne slutimo da je smrt, koja je putovala po nama nekim drugim putevima, po nedokučivom mraku, izabrala baš ovaj dan da stupi na pozornicu, kroz nekoliko minuta, otprilike kad naša kola stignu do Jelisejskih polja. A oni koje obično progoni užas zbog izuzetne neobičnosti koja je svojstvena smrti, možda će takvi naći da ima nečeg umirujućeg u takvoj vrsti smrti – u takvom prvom dodiru sa njom – zato što ona tada dobija vid nečega poznatog, prisnog, svakodnevnog."


  Oko Germantovih

________________________________

Nije tada ni bio svestan koliko je bilo istine bilo u onome što joj je rekao, kada se treći put video sa njom, a ona mu je ponavljala: "Ali zašto me ne puštate da češće dođem?" a on, smejući se, odgovorio udvarački:
"Iz straha da ne patim".
I sada se još, avaj, dešavalo katkad da mu ona piše iz kakvog restorana ili hotela, na hartiji sa štampanim zaglavljem; ali ta pisma kao da su bila od plamena, pekla su ga. "Ovo je pisano u hotelu Vujmon? Zašto li je tamo otišla? I sa kim? Šta se tamo odigralo?". Setio se kako su gasili plinske svetiljke na Italijanskom bulevaru kad ju je ono sreo izgubivši već svaku nadu, među senkama što su se šunjale, u onome mraku što mu se činio gotovo natprirodan, a ta je noć - ta noć kad nije morao čak ni da se pita neće li joj biti krivo što je on traži, niti kad je nađe, toliko je bio siguran da nema za nju veće radosti nego da se sretne sa njim i zajedno sa njim vrati kući - ta je noć odista pripadala jednome tajanstvenom svetu u koji se nikad više ne možemo vratiti kad mu se vrata jednom sklope. I Svan ugleda, nepomičnog, suočenog sa tako ponovo proživljenom srećom, nesrećnika, na koga se sažali, jer nije ga odmah prepoznao, tako da je morao da obori oči da svet ne bi video da su mu oči pune suza. To beše on sam.




U Svanovom kraju

______________________________

Ali šta je sećanje koga se ne sećamo? Ili, da pođemo još dalje: ne sećamo se upamćenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zašto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zašto ne produžiti i dalje od rođenja taj dosadašnji život?
Kad mi već nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one već nevidljive za mene, kad nemam moć da ih dozovem, ko mi kaže da u toj meni nepoznatoj masi nema i takvih koje potiču iz vremena daleko pre moga ljudskog života?
Kad mogu u sebi i oko sebe da imam toliko uspomena kojih se ne sećam, taj zaborav (bar faktički zaborav, jer nemam moć da išta vidim) može se odnositi i na neki život koji sam proziveo u telu nekog drugog čoveka,  čak i na nekoj drugoj planeti.
Isti zaborav briše sve. Ali šta onda znači ta besmrtnost duše, za koju je norveški filozof tvrdio da stvarno postoji?
Biće koje ću biti posle svoje smrti nema nimalo više razloga da se seća  čoveka koji sam bio od svog rođenja nego ovaj da se seća onoga što sam bio pre toga.
Sobar bi usšo. Ja mu nisam govorio da sam već više puta zvonio, jer sam uviđao da sam do tada samo sanjao da zvonim. Bivao sam ipak prestravljen pri pomisli kako je taj san bio jasan kao i java. Da li bi, onda, obrnuto, i java mogla biti nestvarna kao san?

 “Sodoma i Gomora”

__________________________________

Ćudne li nezavisnosti ljudskih pogleda, što su o lice vezani tako nejakom, tako dalekosežnom
i rastezljivom vezom, te se sami znaju odšetati daleko od njega: dok je gospođa od Guermantesa sedela u kapelici nad grobovima svojih pokojnika, njezini su pogledi lunjali naokolo, uspinjali se po stupovima, zaustavljali se čak i na meni, nalik na zraku sunca što luta po crkvenoj lađi, ali nalik na takvu zraku sunca, koja mi se, u trenutku kad me pomilovala, učinila kao da me svesno gleda. No sama je gospođa od Guermantesa pritom ostala nepomična; sedela je kao majka, koja, čini se, ne opaža nestašne smionosti i radoznale pothvate svoje dece, koja se igraju i zapitkuju nepoznate osobe, pa mi nije bilo moguće da doznam, da li u dokolici svoje duše odobrava ili kudi skitanje svojih
pogleda.
Smatrao sam važnim da ne dopustim, da ona ode pre nego što je se dovoljno nagledam; sećao sam se, naime, da sam već godinama smatrao krajnje poželjnim da je vidim, te nisam uopštte skidao očiju s nje, kao da bi svaki moj pogled mogao posve tvarno poneti i pohraniti u mome pamćenju uspomenu na taj istureni nos, na te crvene obraze i na sve te osobitosti, koje su mi se činile podjednako dragocenim, autentičnim i neobičnim podacima o njezinu licu. Sada, kad su me sve te misli, koje su se odnosile na njezino lice, navodile, da ga smatram lepim — a to je možda nadasve postizavala ona želja, koju čovek u sebi uvek oseća, da se ne razočara (a ta je tek oblik nagona za očuvanjem najboljih delova nas samih) — pa su je opet smeštavale (budući da je ova ovde ipak bila ista
osoba s onom vojvotkinjom od Guermantesa, koju sam dozivao u pamet sve do danas) van ostalog čovečanstva, s kojim ju je goli, jednostavni pogled na njezino tijelo na časak
pobrkao, sada me ljutilo, kad sam oko sebe začuo, da govore: »Lepša je nego gospođa Sazerat, nego gospođica Vinteuil«, kao da se ona uopšte mogla s njima upoređivati. I moji bi se pogledi zaustavljali na njezinoj plavoj kosi, na njezinim modrim očima, na privlačnosti njezina vrata, ispuštali one crte, kojc bi me mogle podsetiti na druge ljude, te sam pred tom hotice nepotpunom skicom uskliknuo: »Kako je lepa! Kako je otmena! Preda mnom, eto, neoporecivo stoji ponosna Guermantkinja, potomak Geneviève od Brabanta!«
I pažnja, kojom sam obasjavao njezino lice, tako ju je osamljivala, da mi je danas, kad pomislim na taj svečani obred, nemoguće da se setim ma i jedne jedine osobe, koja je osim nje prisustvovala, izuzev crkvenjaka, koji je potvrdno odgovorio na moje pitanje, da li je ta dama odista gospođa od Guermantesa. Ali nju samu vidim veoma jasno, posebno  u trenutku mimohoda u sakristiji, koju je osvetljavalo vruće i nestalno sunce.....

Put ka Swanu
(U traganju za izgubljenim vremenom )
_______________________________________

O crkvi Saint-Hilairea i njenom zvoniku


… ali je on bio tako tanak, tako ružičast, da se činilo kao da je na nebu samo ugreben noktom kome se prohtjlo da tom krajoliku, da toj slici koja prikazuje samo prirodu, ipak dade ovu malu belegu umetnosti, ovu osamljenu vest o čoveku.
Nema sumnje, crkva se svakim svojim delom, koji bi god čovek pogledao, razlikovala od bilo koje druge građevine nekom vrstom misaonosti kojom je bila prožeta; ali se činilo da tek svojim zvonikom dosiže svest o samoj sebi i da tek njime potvrđuje svoj individualni i odgovorni bitak.


O roditeljima


No oni su dobro znali (po nagonu ili po iskustvu) da porivi naše osećajnosti imaju malo vlasti nad sledom naših čina i nad našim vladanjem u životu, i da poštovanje moralnih obaveza, vernost prijateljima, vršenje svoje dužnosti ili održavanje neke dete, imaju mnogo sigurniji temelj u slepoj navici, negoli u trenutnim, žarkim i jalovim zanosima…


Prijatelj Bloch


- Ne mogu vam, gospodine, apsolutno ništa reći o tome da li je padalo. Ja živim tako odlučno izvan svih fizikalnih okolnosti da se moja osetila uop[te ne trude da ih primete.
Zatim se Bloch nije svideo ni baki, jer je posle ručka kad je ona rekla da se baš ne oseća dobro, prigušio jecaj i obrisao suze…
- Ja nikad ne dopuštam da na mene utiču atmosferski poremećaji, a ni konvencionalna raspodela vremena. Bez prigovora bih odobrio i u upotrebu uveo pušenje opijuma ili talasasti malajski bodež, ali neću da znam za ta dva neizmerno opasnija i, uostalom, posve neukusna malograđanska instrumenta, kao što su kišobran i sat…

Roger Zelazny

Devet prinčeva u Amberu


Počinjalo je okončavati, nakon nečega što mi se činilo gotovo kao cela večnost.
Pokušao sam micati nožnim prstima, uspeo. Ležao sam na bolničkom krevetu a noge mi behu u gipsu, ali još uvek sam ih imao.
Čvrsto stisnuh oči, pa ih otvorih, triput.
Soba se smirila.

Đavolu, gde sam ?

A potom se magla polako razderala i meni se vratilo nešto od onoga što se naziva sećanjem. Setih se noći i bolničarki i inekcija. Svaki put kad bi se stvari počele malo bistriti, pojavio bi se neko i s nečim me piknuo. Tako je to bilo. Da. Sad sam se, doduše, osećao na pola pristojno. Moraće prestati.

Zar ne?

Napadne me jedna misao: Možda i neće.

Pojavi se prirodna sumnjičavost u pogledu čistoće svih ljudskih motiva i sedne mi na prsa. Bili su me prenatrpali narkoticima, iznenada shvatih. Bez nekog pravog razloga, sudeći po tome kako sam se osećao, iz nimalo razloga da sad prestanu, ako su bili plaćeni da nastave s tim. Dakle, budi miran i ostani omamljen, reče glas mog najgoreg, premda mudrijeg, 'ja'.

Pa tako i učinih.

Nekih desetak minuta kasnije kroz vrata proviri bolničarka, a ja sam, naravno, još uvek pilio klade. Otišla je.
Dotad sam već rekonstruirao ponešto od onoga što se desilo.
Doživeo sam nekakvu nesreću, bledo sam se sećao. Šta se dogodilo kasnije još uvek beše u magli; a o onome što je bilo pre nisam imao pojma. Ali prvo sam bio u bolnici, a tek onda su me doveli ovamo, setih se. Zašto? Nisam znao.
Kako bilo da bilo, noge su mi bile prilično dobro. Dovoljno dobro da izdrže moju težinu, premda nisam znao koliko je vremena......


čitaj dalje 


_____________________________________


       Amber je (budimo savremeni) Otac svih gradova, jedina Stvarnost, oduvek i zauvek nepromenjena. Okružen je Senkama, odrazima podložnim promenama pod uticajem izabranih. Amberom vlada Oberon, otac jedne, ne mnogo blagorodne, gomile prinčeva i princeza koja lunja unaokolo po Senkama u potrazi za zadovoljstvima (ovozemaljskim), međusobno se svađa, mrzi i spletkari i tako utucava svoje vreme. Ko je tu dobar a ko ne – teško je reći. Podela nije striktna pa će žanrovski čistunci biti zbunjeni – ali i to je deo igre.

Jednog dana netragom nestaje veliki Tata. Šta sad? Ko će biti novi gazda? Kako su svi voljni, obrazuju se nove koalicije i borba se zahuktava.

       U tom trenu, iz amnezije, vekovne, gde ga je, još dok je bio ’padre padrone’, smestio braca Erik, sada glavni pretendent na presto, budi se naš junak, Korvin, jedan u osnovi jako dobar dečko. Budi se na našoj, savremenoj, Zemlji koja je za njega samo zgodna Senka (a mi verovali da smo jedina stvarnost). Iz prve upavši u gužvu do guše, Korvin će krenuti ka svom, bazičnom, cilju: tronu Ambera, sa nešto osvete, onako usput. Prvo će, uz pomoć brata mu Rendoma, povratiti pamćenje, pa sklopiti savez sa bratom (mu) Blejzom i krenuti u boj protiv brace (mu) Erika. Na žalost, svoju, propašće, i biti, kao i drugi mitski junaci, oslepljen i utamničen, a Erik će se krunisati za kralja.

      No, Korvinu će izrasti, kako to već i treba, nove oči pa će pobeći u svoju staru, omiljenu Senku –Avalon, a sve da bi sakupio novu vojsku. Međutim, nešto novo pomrsiće mu konce: Crni put sa svojim čudovištima za koje je Korvin isprva, mislio da su podukt njegove moćne kletve pa mu se zato u glavi pričinjavaše „od savesti trube“. Ispostaviće se, ipak, da je to Zlo dublje, da potiče negde iza Vrata Haosa, a cilj mu je sadržan u rečenici retke konciznosti: „Amber mora biti uništen!“.Korvin će (šta će, da bi vladao nečim to mora i da postoji) pridružuje odbrani rodne grude u bici u kojoj braca Erik gine a Zlo, zakratko, biva odbijeno.

       I tako Korvin posta kralj. Ali dokle, pitanje je sad? Uskoro će saznati da su čudovišta dozvala braća-saveznici ali im se Zlo otelo, da je neko ubica, da neko hoće da ga ubije (ovo saznaje na teži način, u susretu sa bodežom), tajanstvena Dara će mu reći da je samo duh mrtvog čoveka, biće izgubljen u Senci stvorenoj usred Ambera, sve će mirisati na propast i... biće kraj treće knjige. Preostale dve objaviće, kao i ove tri, i kao i sve (osim „Aleje prokletstva“) u nas prevedene Zelaznyjeve knjige, Boban Knežević u svojoj ediciji „Znak Sagite“.

III.

Kad autor kaže da se pišući prijatno relaksirao to ne treba uzimati (zdravo-za-gotovo) kao preporuku. Piscu su čudna sorta, ’ima gi razni’.

     Kad Zelazny to kaže stvari stoje otprilike ovako: sve deluje kao da je gravitacija oslabila, priča teče lako, bez, tako često u fantastici prisutne pompeznosti, koja je valjda tamo da bi svemu dala dozu teške važnosti i smrtne ozbiljnosti. Ovde, u Amberu i okolini, ljudi se mnogo ne tremiraju: zlo, čudovišta, smrt – šta-je-tu-je, ispuše po jedan sveprisutni duvan, nategnu iz boce, ili boca, isuču mač i obodu konja koji, na kraju, sve prihvata sa svojom konjskom filozifsko-ropskom mudrošću jer, i onako ga niko ništa ne pita. I bude šta bude.
     A Zelazny se zabavlja. Gotovo možete osetiti kako mu se neka ideja dopada, pa je mazi i pazi, a preko nekih delova teksta prelazi sa lakom dosadom, kao preko praznog puta, koji je potrebno odgiljati samo zato što je s one strane nova ulica-ideja.
     Sve to stvara lažnu aromu strip egzibicije, potenciranu još i uplitanjem piščevih omiljenih motiva, prisustvo kojih, u ovom slučaju, samo pojačava efekat.
              Otkačeni svetovi takav su motiv. A šta je pogodnije za slobodno, objašnjenjima neopterećeno – čemu je Zelazny sklon – slikanje svetova od Senki koje svako (ko može) pravi po svojim idejama, dodaje i oduzima kad/ako/šta mu se hoće. Čista radost.
    Na tako postavljenu pozornicu on pušta svog omiljenog junaka: jednom rođeni, nikako (ili, bar, jako teško, osim ako je načisto ukokan) smrtni Čovek (da li baš? ili je to ipak lokalni Bog-šegrt) koji živi vekove i vekove, sa koferima punim znanja i sećanja i stavovima više-manje savremenim). Frojd bi već znao šta bi rekao o Zelaznyjevoj fascinaciji ovim i ovakvim priručnim supermenom (Šta ćeš, svako ima svoje slabosti). Ono što je važno, za nas, je da takav mačo tip, makar i sa sumnjivim arhetipskim štofom, ipak solidno funkcioniše u ovoj pričici (bar u do sad nam dostupnim delovima, a i za ostatak ne treba brinuti, snaći će se već nekako obojica, i Korvin i Zelazny).
      I još (samo) jedna piščeva sklonost ovde je očita. S vremena na vreme on daje oduška svom oduševljenju sopstvenom maštom pa prati ideje i gomila reči ne misleći na sirote čitaoce i njihove (ne)sposobnosti totalnog uživljavanja. Ali, i to je Zelazny, zar ne?
     I tako on gura li gura, neopterećen, u svom, velikom-malom, u strip epizode podeljenom, igranju idejama, dosetkama, žanrom, čarolijama, kartama, svima posebno i, onako, na gomilu. Drugo izdanje „Devet prinčeva...“svedoči da je dosta nas, ovde, koji ga (ipak) pratimo. Novi još pristižu.

Pridružite se.


(1991)

Mit i tehnologija u stvaralaštvu Rodžera Zelaznija