Bruno Šulc,Proleće

Ovo je istorija jednog proleća koje je bilo istinitije, više zaslepljujuće i bleštavije od drugih proleća, koje je prosto ozbiljno shvatilo svoj doslovni tekst, taj nadahnuti manifest, pisan najsvetlijim, prazničnim crvenilom, crvenilom poštanskog laka i kalendara, crvenilom olovke u boji i crvenilom entuzijazma, krasuljkom srećnijih telegrama odande...

Svako proleće tako počinje, od tih ogromnih i zasenjujućih horoskopa, koji prelaze meru jednog doba godine, u svakom – da najzad to kažemo – ima sve to: beskrajni pohodi i manifestacije, revolucije i barikade, preko svakog u jednom trenutku prelazi taj vreli vihor zaborava, ta bezgraničnost tuge i pijanstva koja uzalud traži adekvat u stvarnosti.

Ali posle toga te predrasude i te kulminacije, te nagomilanosti i ekstaze ulaze u cvetanje, cele ulaze u bujanje hladnog lišća, u prolećne vrtove noćima uznemirene i šum ih guta. Tako proleća izdaju sama sebe – jedno za drugim utonula u zadihano šuštanje rascvetalih parkova, u njihova nadolaženja i plime – zaboravljaju na svoje zakletve, gube list po list svoga testamenta.

Jedino ovo proleće je imalo hrabrosti da izdrži, da ostane verno, da izvrši sve. Posle tolikih neuspelih proba, uzleta, inkantancija htelo je najzad da se doista konstituiše da izbije u svet kao generalno i poslednje proleće.

Taj vihor događaja, taj uragan zgoda: srećan državni udar, ti patetični, uzvišeni i trijumfalni dani! Hteo bih – da korak te istorije uhvati njihov takt koji oduševljava i nadahnjuje, da preuzme junački ton te epopeje, izravna se u maršu sa ritmom te prolećne Marseljeze.
       Tako je neobuhvatan horoskop proleća! Ko mu može uzeti za zlo što se ono uči da ga čita na sto načina, kombinuje naslepo, silabizuje u svim pravcima, srećno kad mu pođe za rukom da nešto dešifruje usred zbunjujućeg pogađanja ptica. Čita ono taj tekst i unapred i unatrag, gubeći smisao i hvatajući ga ponovo, u svim verzijama, u hiljadama alternativa, treperenja glasa i cvrkuta. Jer ceo tekst proleća je zapisan dvosmislenostima, nedorečenostima, elipsama, istačkan mesto slova u praznom plavetnilu, a u slobodne razmake među slovima ptice umeću svoje ćudljive pretpostavke i svoje odgonetke. Zato će se ova istorija po uzoru na taj tekst vući na mnogim razgranatim kolosecima i cela će biti išarana prolećnim crticama, uzdasima i tačkicama.

II

Tih pretposlednjih noći, podivljalih i prostranih, pokrivenih ogromnim nebesima još sirovim i bez mirisa, koja su preko rupčaga i vazdušnih polja vodila u zvezdana bespuća – otac me je uzimao sa sobom na večeru u malu baštensku restauraciju, zatvorenu između zadnjih zidova poslednjih kuća na trgu.

Išli smo u mokroj svetlosti fenjera, koji su zvečali pod udarcima vetra, naprečac preko velikog zasvođenog prostora trga, sami, pritisnuti mnoštvom vazdušnih lavirinata, izgubljeni i dezorijentisani u pustim prostranstvima atmosfere. Otac je dizao prema nebu lice obliveno slabom svetlošću i s gorkom zabrinutošću posmatrao taj zvezdani šljunak rasejan po plićacima široko razgranatih i razlivenih virova. Njihove nepravilne i nebrojene grupe još se nisu sređivale ni u kakve konstelacije, nikakve figure nisu zavladale tim prostranim i jalovim vodoplavnim dolinama. Tuga zvezdanih pustinja pritiskivala je grad, fenjeri su odozdo probijali noć svežnjevima zraka, vezujući ih ravnodušno od čvora do čvora. Pod takvim fenjerima prolaznici su se zadržavali po dva, po tri u krugu svetla, koje je oko njih stvaralo prolaznu iluziju sobe u svetlu stone lampe – u ravnodušnoj i nemiloj noći, koja se gore raspadala u nepravilna prostranstva, u divlje vazdušne predele, iskrzane udarcima vetra, žalosne i bezdomne. Razgovori se nisu mogli održati, sa očima u dubokoj senci šešira smeškali su se zamišljeno slušajući daleki šum zvezda, koji je kao na kvascu rastao u prostranstvu te noći.

U baštenskoj restoraciji staze su bile posute šljunkom. Dva fenjera na stubovima zamišljeno su šištala. Gospoda u crnim gerocima sedela su po dvojica – po trojica, pogrbljeni nad belo zastrtim stolovima, besmisleno zagledani u sjajne tanjire. Sedeći tako izračunavali su u sebi pokrete i poteze na velikoj crnoj šahovskoj tabli neba, videli su u mislima među zvezdama skokove konja i izgubljene figure, i konstelacije koje su odmah dolazile na njihova mesta.

Muzikanti na estradi su umakali brkove u čaše gorkog piva i tupo ćutali zagledani u svoju unutrašnjost. Njihovi instrumenti, violine i violončela plemenitih kontura, ležali su odloženi na stranu pod bezglasno šuštavim pljuskom zvezda. Ponekad su ih uzimali u ruke i udešavali za probu, plačno ih štimovali na ton svojih grudi, koji su probali iskašljavajući se. Zatim su ih opet ostavljali, kao da su bili još nezreli i po meri nisu odgovarali toj noći koja je dalje ravnodušno tekla. Tada su u tišini i oseci misli, dok su viljuške i noževi tiho zveckali na belo zastrtim stolovima, violine iznenada same ustajale, prerano odrasle i punoletne, maločas još tako plačljive i nesigurne, sada su postale govorljive, vitke i usečena pojasa, i davale izveštaj o svom punomoćstvu, pokretale za trenutak odloženu ljudsku stvar i vodile dalje taj izgubljeni proces pred ravnodušnim tribunalom zvezda, među kojima su se vodenim znacima ocrtavale krivine i profili instrumenata, fragmentarni ključevi, nedovršene lire i labudi, imitativni, besmisleni zvezdani komentar na margini muzike.

Gospodin fotograf koji je već od nekog vremena bacao od susednog stola značajne poglede ka nama, prešao je najzad za naš sto, prenoseći svoju čašu piva sa svoga stola na naš. Osmehivao se značajno, borio se sa sopstvenim mislima, pucketao prstima, gubeći stalno iznova neuhvatljivu poentu situacije. Od početka smo osećali njenu paradoksalnost. To improvizovano restorantsko logorište, pod znakom dalekih zvezda, bankrotiralo je bez spasa, bedno propadalo, ne mogući da zadovolji pretenzije noći koje su rasle bez mere. Šta smo mogli suprotstaviti tim pustinjama bez dna? Noć je precrtavala to ljudsko preduzeće, koje su uzalud pokušavale da brane violine, zauzimala je prazninu, dovlačila svoja sazvežđa na osvojene pozicije.

Videli smo logorište stolova koji su se oslobađali, logorište pobacanih servijeta i stolnjaka, preko kojih je noć prelazila u trijumfu, sjajna i bezbrojna. Digli smo se i mi, dok je naša misao, otišavši ispred tela, već odavno jurila za bučnim kloparanjem njenih kola, za dalekom, široko razasutom lupom tih velikih i svetlih drumova.

Tako smo išli pod raketama njenih zvezda, anticipirajući u mislima zatvorenim očima njene opsene koje su postajale sve više i više. Ah, taj cinizam trijumfalne noći. Zaposevši celo nebo, sada je igrala domine u njegovim prostranstvima, lenjo i bez računa, ravnodušno skupljajući milionske dobitke. Zatim puna dosade, crtala je na bojištu prevrnutih tablica prozračne škrabotine, nasmejana lica, uvek jedan isti osmeh hiljadama puta ponovljen, koji je za trenutak – već večan – prelazio u zvezde, rasipao se u zvezdanu ravnodušnost.

Usput smo ušli u poslastičarnicu na kolače. Tek što smo ušli kroz zvučna, staklena vrata u tu belu, glaziranu unutrašnjost, punu sjajnog šećera – noć je odmah stala svim zvezdama, iznenada oprezna i pažljiva, radoznala, da joj ne umaknemo. Strpljivo je čekala na nas celo vreme, stražareći pred vratima, svetleći s visine kroz okna nepokretnim zvezdama, dok smo mi duboko razmišljajući birali kolače. Tada sam prvi put ugledao Bjanku. Stajala je okrenuta profilom kraj tezge, sa guvernantom, u beloj haljini, vitka i kaligrafska, kao da je bila izašla iz Zodijaka. Nije se okretala, stojeći u uzornom kontrapostu mladih devojaka jela je kolač s kremom. Nisam je video jasno, sav još isprecrtan zvezdanim cik-cak linijama. Tako su se prvi put ukrstili naši horoskopi, još veoma zamršeni. Susreli su se i ravnodušno zamrsili. Još nismo shvatili našu sudbinu u tom ranom zvezdanom aspektu i izašli smo ravnodušno, lupajući staklenim vratima.

Posle toga smo se vraćali okolnim putem kroz daleko predgrađe. Kuće su postajale sve niže i ređe, najzad su se pred nama razmakle i poslednje i mi smo stupili u drukčiju klimu. Naglo smo ušli u blago proleće, u toplu noć koja se srebrila po blatu mladim, tek izišlim, ljubičastim mesecom. Ta pretprolećna noć je napredovala u žurnom tempu, grozničavo istrčavala pred svoje kasne faze. Vazduh, tek nedavno začinjen još običnom oporošću tog vremena, naglo je postao sladak i otužan, pun mirisa kišnice, vlažne gline i prvih visibaba koje su lunatično procvetavale u belom magičnom svetlu. I pravo je čudo što se pod tim štedrim mesecom noć nije zarojila žabljom pihtijom na srebrnim blatima, nije se izlegla ikrom, nije se raspričala hiljadama njuškica koje spletkare na tim gomilama šljunka kraj reke, kroz koje je sve pore proticala sjajna mreža slatke vode. I trebalo je doreći, odgonetnuti to kreketanje u toj noći bučnoj i izvorskoj, punoj potkožnih drhtaja, da bi – za trenutak zaustavljena – krenula dalje a mesec kulminirao, sve belji i belji, kao da je prelivao svoju belinu iz čaše u čašu, sve viši i sve blistaviji, sve magičniji i transcedentalniji.

Tako smo išli pod sve većom gravitacijom meseca. Otac i gospodin fotograf su me uzeli između sebe, jer sam padao s nogu od velike pospanosti. Naši koraci su škripali u mokrom pesku. Odavno sam već spavao idući i pod kapcima sam već imao celu fosforescenciju neba, punu sjajnih znakova, signala i zvezdanih fenomena, kad najzad stadosmo na otvorenom polju. Otac me je položio na kaput razastrt na zemlji. Zatvorenih očiju sam video kako se sunce, mesec i jedanaest zvezda uredilo za paradu na nebu, defilujući preda mnom. »Bravo, Juzefe!« povikao je otac i sa odobravanjem zatapšao rukama. Bio je to očiti plagijat izvršen na drugom Juzefu i primenjen na sasvim druge prilike. Niko mi to nije prebacivao. Moj otac Jakub je klimao glavom i cmoktao jezikom, a gospodin fotograf je postavio svoj tronožac na pesak, razvukao meh aparata kao harmoniku i ceo utonuo u nabore crnog sukna: fotografisao je tu neobičnu pojavu, taj blistavi horoskop na nebu, dok sam ja s glavom koja se kupala u svetlosti ležao zasenjen na kaputu i nemoćno pridržavao taj san za ekspoziciju.

   III

Dani su postali dugi, svetli i prostrani, skoro isuviše prostrani za svoju sadržinu još ubogu i nikakvu. Bili su to dani predviđeni za rastenje, dani puni čekanja, pobledeli od dosade i nestrpljivosti. Jasan dah, sjajni vetar išao je kroz prazninu tih dana, još nepomućen isparenjima nagih vrtova, punih sunca, čistio je ulice i ove su stajale duge i svetle, svečano počišćene, kao da su čekale na nečiji još daleki i neznani dolazak. Sunce se lagano kretalo ka ekvinociju, usporavalo svoj beg, stizalo u uzornu poziciju, u kojoj je trebalo da stane u idealnoj ravnoteži, ispuštajući potoke ognja, porciju za porcijom, na pustu i halapljivu zemlju.

Svetla i beskrajna promaja je duvala kroz celu širinu horizonta, pravila špalire i aleje pod čistim linijama perspektive, postajala glatka u velikom i praznom duvanju i najzad zastajala zadihana, ogromna i blistava, kao da je htela da u svom sveobuhvatnom ogledalu zatvori idealni lik grada, fatamorganu produženu u dubinu njegove sjajne izdubenosti. Tada je svet za trenutak postajao nepomičan, zastajao bez daha, zasenjen, sa željom da ceo uđe u tu varljivu sliku, u tu provizornu večnost koja mu je otvarana. Ali srećna ponuda je prolazila, vetar je razbijao svoje ogledalo i vreme nas je opet stavljalo pod svoju vlast.

Naišao je uskršnji raspust, dug i nepregledan. Slobodni od škole, skitali smo se po gradu bez cilja i potrebe, nismo umeli da iskoristimo slobodu. Bila je to sasvim prazna sloboda, neodređena i bez primene. Sami još bez definicije očekivali smo je od vremena, koje nije umelo da je nađe, gubeći je usred hiljada lukavstava.

Pred kafanom su već bili postavljeni stolovi na pločniku. Gospođe su sedele za njima u svetlim šarenim haljinama i gutale vetar malim gutljajima kao sladoled. Suknje su šuštale, vetar ih je ujedao odozdo, kao malo razbesnelo psetance, gospođe su dobijale crvene pečate na obrazima, lica su im gorela od suvog vetra a usne se sušile. Još je trajao antrakt i velika dosada antrakta, svet se lagano i s tremom približavao nekoj granici, prerano stizao do neke mete i čekao.

Tih dana smo imali kurjačke apetite. Isušeni vetrom trčali smo kući, da u tupoj zamišljenosti jedemo ogromno komađe hleba sa maslacom, kupovali smo na ulici velike, sveže đevreke koji su pucketali od svežine, sedeli smo svi jedan do drugog u prostranom tremu zgrade na trgu – puste i zasvođene – bez ijedne misli u glavi. Kroz niske arkade video se beli i čisti prostor trga. Burad od vina su stajala u nizu pod zidom i mirisala. Sedeli smo na dugoj tezgi, na kojoj su se pazarnih dana prodavale šarene seljačke marame i bespomoćni i od dosade dobovali smo nogama po daskama.

Iznenada Rudolf, kome su usta bila prepuna đevreka, izvadi iz nedara album za marke i otvori ga preda mnom.

IV

Tada sam shvatio zašto je to proleće do toga vremena bilo tako pusto, izdubljeno i zadihano. Ne znajući za to, smirivalo se u sebi, ućutkivalo, povlačilo u dubinu – pravilo je mesto, celo se otvaralo u čisto prostranstvo, pusto plavetnilo bez mišljenja i definicije – začuđena naga forma spremna da primi neznani sadržaj. Odatle ta plava, kao iz sna probuđena neutralnost, ta velika i kao ravnodušna spremnost na sve. To proleće se celo držalo u pripravnosti – bezljudno i prostrano, celo se stavljalo na raspoloženje bez daha i bez svesti – jednom rečju čekalo je na otkrovenje. Ko je mogao predvideti da će izaći sasvim gotovo, u punoj opremi i zasenjujuće iz Rudolfovog albuma za marke.

Bile su to čudne skraćenice i formule, recepti za civilizacije, zgodni talismani u kojima se sa dva prsta mogla utvrditi esencija klima i provincija. Bili su to čekovi za imperiju i republike, za arhipelage i kontinente. Šta su više mogli imati cesari i uzurpatori, osvajači i diktatori? Iznenada sam upoznao slast vlasti nad zemljama, trn one nezasitosti, koja se može umiriti samo vladanjem. S Aleksandrom Makedonskim zaželeo sam ceo svet. I ni pedlja zemlje manje od celog sveta.

V

Taman, strastan, pun okorele ljubavi primao sam defile tih stvorenja, države koje su marširale, sjajne pohode, koje sam video u intervalima, kroz purpurna pomračenja, ogluveo od udara krvi, koja je bila u srce po taktu tog univerzalnog marša svih naroda. Rudolf je propuštao pred mojim očima te bataljone i pukove, rukovodio defileom, pun usrdnosti i zauzetosti. On, vlasnik tog albuma, degradirao se dobrovoljno do uloge kao nekog ađutanta, svečano je podnosio raport kao zakletvu, uzbuđen, zaslepljen i dezorijentisan u svojoj ulozi nejasnoj i punoj dvosmislenosti. Najzad u oduševljenju, u nastupu neke strasne velikodušnosti, prikačio mi je kao orden na grudi – ružičastu Tasmaniju koja je plamtela kao maj, i Hajdarabad koji je vrveo od ciganskog mucanja zamršenih alfabeta. VI Tada se dogodilo to otkrovenje, ta iznenadna pokazana vizija razbuktale lepote sveta, tada je stigla ta srećna vest, tajna poslanica, ta specijalna misija neobuhvatnih mogućnosti života. Širom su se otvorili svetli horizonti, svirepi i koji zadržavaju dah, svet je drhtao i treperio u svojim zglobovima, opasno se nakretao, preteći da će iskočiti iz svih mera i pravila. Šta je sama po sebi, dragi čitaoče, poštanska marka? Šta je taj profil Franca Jozefa I sa ćelom ovenčanom lovorovim vencem? Nije li on simbol svakidašnjosti, determinacija svih mogućnosti, jemstvo neprelaznih granica, u koje je već jednom zauvek zatvoren svet? Svet je tada bio sa svih strana obuhvaćen Francom Jozefom I i iz njega nije bilo izlaska. Izrastao je na svim horizontima, iza svih uglova se pomaljao taj svuda prisutni i neizbežni profil, zaključavao je svet, kao tamnicu. I evo, kad smo već bili izgubili nadu, pomirili se u sebi sa jednosmislenošću sveta, sa tom tesnom nepromenljivošću, čija je moćna garancija bila Franc Jozef I – iznenada, kao nevažna stvar, otvorio si preda mnom taj album sa markama, o Bože, dozvolio si mi da bacim letimičan pogled na tu knjigu koja se ljuskala sjajem, na album s markama koji je zbacivao svoju odeću, stranu po stranu, sve svetliji i sve strašniji... Ko će mi zameriti što sam tada stajao zasenjen, malaksao od uzbuđenja, a iz očiju punih sjaja su mi tekle suze. Kakav zasenjujući relativizam, kakav kopernikovski čin, kakva nestalnost kategorija i pojmova! Dakle, toliko si dao načina postojanja, o Bože, dakle takav je tvoj neizbrojni svet! To je više nego što sam mogao pomisliti u najsmelijim snovima. Dakle, istina je ta rana anticipacija duše, koja je uprkos očevidnosti tvrdoglavo smatrala da je svet neizbrojan! VII Svet je tada bio ograničen Francom Jozefom I. Na svakoj poštanskoj marki, na svakoj moneti i na svakom pečatu njegov lik je konstatovao nepromenljivost sveta, nepokolebljivi dogmat njegove jednosmislenosti. Takav je svet i nema drugih svetova osim ovoga – govorio je pečat sa cesarsko-kraljevskim starcem. Sve ostalo je uobraženje, divlja pretenzija i uzurpacija. Na sve je legao Franc Jozef I i zaustavio svet u njegovom rastu. Iz dubine našeg bića naginjemo ka pravomislenosti, dragi čitaoče. Lojalnost naše učtive prirode nije neosetljiva za čar autoriteta. Franc Jozef je bio najviši autoritet. Ako je taj autoritativni starac bacao sve svoje dostojanstvo na tas te istine – šta se tu moglo, trebalo je pomiriti se s napuštanjem maštanja duše, njenih usrdnih anticipacija – smestiti se nekako, kako se može u tom jedino mogućem svetu, bez iluzija i bez romantike – i zaboraviti. Ali kad se već tamnica zatvara neopozivo, kad je poslednji otvor zazidan, kad se sve zaklelo da prećuti, o Bože, kad je Franc Jozef I pregradio, zalepio poslednju pukotinu, da ne bi bio ugledan, tada si ustao u šumnom plaštu mora i kontinenata i otkrio si njegovu laž. Ti, Bože, uzeo si tada na sebe odijum jeresi i eksplodirao si na svet tom ogromnom, šarenom i veličanstvenom hulom. O veličanstveni Herezijarše! Udario si tada u mene tom vatrenom knjigom, eksplodirao si albumom za marke iz Rudolfova džepa. Tada još nisam poznavao trouglasti oblik albuma za marke. U svojoj zaslepljenosti zamenjivao sam ga sa papirnim pištoljem iz koga smo pucali u školi pod klupom, za pakost profesorima. O, kako si ti pukao iz njega, o Bože! To je bila tvoja strasna tirada, to je bila tvoja plamena i sjajna filipika protiv Franca Jozefa I i njegove države proze, to je bila prava knjiga sjaja. Otvorio sam i preda mnom su blesnula šarenila svetova, vetrom neobuhvaćenih prostranstava, panoramom uzvitlanih horizonata. Ti si išao kroz nju, list za listom, vukući za sobom taj šlep satkan od svih sfera i klimata. Kanada, Honduras, Nikaragva, Abrakadabra, Hiporabundija... Razumeo sam te, o Bože. To su sve bila lukavstva Tvoga bogatstva, to su bile prve reči koje su Ti pale na pamet. Segnuo si rukom u džep i pokazao mi, kao šaku dugmadi, mogućnosti koje su vrvele u Tebi. Tebi nije bilo stalo do tamnosti, govorio si šta ti je pljuvačka na jeziku donela. Mogao si isto tako reći i: Panfibras i Haleljiva, i vazduh bi među palmama zabrujao od moćnih udara papagajskih krila, a nebo, kao ogromna, stostruka, safirna ruža, razduvana do dna, pokazala bi zasenjujuću srž – oko Tvoje paunooko, pokriveno trepavicama i strašno, zatreptalo bi sjajnim korenom Tvoje mudrosti, zablistalo bi nadbojom, zamirisalo bi nadmirisom. Ti si hteo da me zaseniš, o Bože, da se pohvališ, da malo pokoketuješ sa mnom, jer i Ti imaš trenutke sujetnosti, kada se oduševljavaš samim sobom. O kako volim taj trenutak! Kako si postao ponižen, France Jozefe I, i Tvoje evanđelje proze! Uzalud su Te tražile moje oči. Najzad sam Te našao. I Ti si bio u toj gomili, ali kako mali, zbačen sa prestola i siv. Marširao si sa ostalima po drumskoj prašini iza Južne Amerike i pred Australijom i pevao si sa ostalima: Hosana! VIII Postao sam adept novog evanđelja. Sprijateljio sam se sa Rudolfom. Divio sam mu se, predosećajući nejasno da je on samo oruđe, da je knjiga nekom drugom namenjena. I doista on je pre ličio na njenog čuvara. Katalogizirao je, lepio, odlepljivao, zaključavao u orman. U suštini stvari bio je tužan kao onaj koji je znao da će njega biti sve manje, dok će mene biti sve više. Bio je kao onaj koji je došao da ispravlja puteve Gospodnje. IX Imao sam mnogo razloga da smatram da je ta knjiga bila namenjena meni. Mnogi znaci pokazivali su da se ona meni obraćala kao specijalna misija, lično poslanstvo i poruka. To sam poznao po tome što se niko nije osećao njenim vlasnikom. Čak ni Rudolf koji joj je pre služio. U suštini mu je bila tuđa. On je bio kao nemaran i lenj sluga u kmetstvu obaveze. Ponekad mu je zavist zalivala srce gorčinom. U sebi se bunio protiv svoje uloge ključara blaga koje mu nije pripadalo. Sa zavišću je posmatrao refleks dalekih svetova, koji je tihom gamom boja putovao po mom licu. Tek odbijen od mog lica dopirao je do njega daleki odsjaj tih stranica, u kojima njegova duša nije imala udela. X Jednom sam video mađioničara. Stajao je na bini, mršav, vidljiv sa svih strana, i držao svoj cilinder, pokazujući svima njegovo prazno i belo dno. Obezbedivši na taj način van svake sumnje svoju veštinu od podozrenja da se služi varalačkim mahinacijama, napravio je u vazduhu svoj komplikovani magični znak i odmah počeo sa preteranom preciznošću i očevidnošću da izvlači iz cilindra štapićem papirne šarene trake, metrima, fatovima, najzad kilometrima. Soba se punila tom šarenom šuštavom masom, postajala je svetla od tog stokratnog umnožavanja, od penušave i lake hartije, od sjajnog gomilanja a on nije prestajao sa izvlačenjem te beskrajne niti i pored preplašenih glasova, punih oduševljenog protesta ekstatičnih uzvika, grčevitog plača, dok najzad nije postalo jasno kao na dlanu da ga to ništa ne košta, da to obilje crpe ne iz sopstvenih zaliha, da su mu se prosto otvorili nadzemaljski izvori, izvan ljudskih mera i računa Tada je neko, predestiniran za recepciju dubljeg smisla te demonstracije, odlazio kući zamišljen i unutrašnje zasenjen, do dna duše prožet istinom koja je ušla u njega Bog je neizbrojiv. dalje od XI do XXVIII   Bruno Šulc, Krokodilska ulica Bruno Šulc, Jesen ,Republika snova, Domovina   Bruno Šulc, Ptice   Bruno Šulc, Eđo  Bruno Šulc, Dodo ***** Život iknjiževno stvaralaštvo Bruna Šulca Michael Lowy,Subverzivni judaizam Franza Kafke

Bruno Šulc, Dodo

 Dolazio je nama subotom po podne u tamnom kaputu i belom prsluku od pikea, u  polucilindru koji je morao biti specijalno napravljen za veličinu njegove  lobanje, dolazio je da posedi četvrt ili pola sata kraj čaše vode sa sokom od  malina, da malo porazmišlja naslonjen na koštanu dršku štapa, koji je držao  među kolenima, da se zamisli nad plavim dimom cigarete.
     Obično su nam onda bili u poseti i drugi rođaci i za vreme razgovora koji je slobodno tekao Dodo se nekako povlačio u senku, spuštao se na jednu ulogu statiste u tom živahnom skupu. Ne uzimajući reč, prelazio je ispod divnih obrva izrazitim očima s jednog govornika na drugog, pri čemu se njegovo lice postepeno izduživalo, nekako izlazilo iz zglobova, postajalo sasvim glupo, ničim nezadržavano u tom stihijskom slušanju.
     Govorio je samo kad bismo se obratili neposredno njemu i tada je odgovarao na pitanja, istina jednosloženicama, kao nerado, gledajući na drugu stranu, ukoliko ta pitanja nisu prelazila granice prostih i lako rešivih stvari. Ponekad mu je polazilo za rukom da podrži razgovor još nekoliko pitanja dalje, preko tog okvira, zahvaljujući zalihi jasnih grimasa i gestova kojima je raspolagao, a koji su mu usled svojih mnogih značenja činili univerzalne usluge, ispunjavajući praznine artikulisanog govora i podržavajući, svojom živom, mimičnom ekspresijom sugestiju razumnog rezonansa. Ipak to je bila obmana koja je brzo prskala, a razgovor se prekidao žalosno, dok se sagovornikov pogled lagano i zamišljeno okretao od Doda koji je, prepušten samom sebi, ponovo padao u svojstvenu mu ulogu statiste i pasivnog posmatrača na tlu opšte konverzacije.
     Jer kako se mogao nastavljati razgovor kad je na primer na pitanje, da li je pratio majku u selo, odgovarao plačnim glasom: »Ne znam«. Bila je to tužna i zastiđavajuća istinoljubivost, jer Dodovo pamćenje zaista nije dopiralo izvan trenutka i najbliže aktuelnosti.

     Dodo je bio davno, još u detinjstvu, preboleo neku tešku bolest mozga, za vreme koje je mnogo meseci ležao bez svesti, bliži smrti nego životu, a kad je na kraju i pored toga ozdravio – pokazalo se da je nekako već bio povučen iz opticaja, nije pripadao zajednici razumnih ljudi. Njegovo školovanje je proteklo privatno, nekako pro forma s velikim obzirima. Zahtevi, surovi i nepopustljivi prema drugima, prema Dodu su nekako smekšavali, uzdržavali svoju surovost i bili nekako puni popustljivosti.
     Oko njega je stvorena neka sfera čudnih privilegija, koja ga je odvajala zaštitnim pojasom, sfera neutralna od pritiska života i njegovih zahteva. Svi izvan te sfere bili su napadani od njegovih talasa, bučno su išli po njima, puštali se da budu nošeni, uzbuđeni, u čudnom zaboravu – u unutrašnjosti te sfere je bio mir i pauza, cezura u toj opštoj gužvi.
   Tako je rastao, a izuzetnost njegove sudbine rasla je zajedno s njim, kao da se to samo po sebi podrazumevalo i bez protivljenja s bilo koje strane.

     Dodo nikada nije dobijao novo odelo, nego uvek iznošeno, starijeg brata. Dok je život njegovih vršnjaka bio raščlanjen na faze, periode, artikulisane graničnim događajima, uzvišenim i simboličnim trenucima: imendani, ispiti, veridbe, napredovanja – njegov život je proticao u nediferenciranoj monotoniji, nepomućenoj ničim prijatnim niti neprijatnim, a i budućnost mu se ukazivala kao sasvim ravan i jednoličan drum bez događaja i iznenađenja.
     Varao bi se ko bi pomislio da se Dodo u sebi protivio tom stanju stvari. Primao ga je s prostotom kao formu života koja mu je odgovarala, bez čuđenja, s mudrom saglasnošću, s ozbiljnim optimizmom i snalazio se, aranžirao pojedinosti u granicama te monotonije bez događaja.

     Svaki dan je do podne izlazio u šetnju u grad i išao uvek jednom istom turom duž tri ulice, koje je premeravao do kraja, a zatim se tim istim putem vraćao. Odeven u elegantno, iako iznošeno bratovljevo odelo, s rukama, kojima je držao svoj štap na leđima – kretao se uljudno i bez žurbe. Ličio je na gospodina koji putuje iz zadovoljstva i razgleda grad. Taj nedostatak žurbe, nekakvog pravca ili cilja koji bi se manifestovao u njegovim pokretima ponekad je uzimao kompromitujuće forme, jer Dodo je ispoljavao naklonost ka zazjavanju: pred vratima radnji, pred radionicama, u kojima se kuckalo i majstorisalo, pa čak i pred grupama ljudi koji su razgovarali.

   Njegova fizionomija je rano počela sazrevati i, čudna stvar, dok su se životni prelomi i potresi zadržavali na pragu ovog života, štedeći njegovu pustu nedirnutost, njegovu izuzetnost izvan margine, njegove crte su se formirale na tim doživljajima, koji su prolazili pored njega, anticipirali neku neostvarenu biografiku, koja se jedva ocrtana u sferi mogućnosti modelirala i vajala taj lik u iluzornu masku velikog tragičara, punu znanja i tuge svih vremena.

    Njegove obrve su bile svedene u veličanstvene lukove, zadržavajući u senci velike i tužne oči sa dubokim kolutovima. Oko nosa su se urezale dve brazde pune apstraktne patnje i iluzorne mudrosti, i pružale su se prema uglovima usta i još dalje. Mala i natečena usta bila su zatvorena, a koketni veštački mladež na dugoj burbonskoj bradi davao mu je izgled starijeg i iskusnijeg bonvivana.
     Nije se moglo izbeći da tu njegovu privilegisanu izuzetnost otkrije, grabljivo nanjuši lukavo pritajena ljudska pakost, uvek gladna plena.

   Sve češće se događalo da je za vreme svojih šetnji dobijao drugove, i to je spadalo u uslove te privilegovane izuzetnosti, bili su to drugovi naročite vrste, ne u smislu drugarstva i zajedničkih interesa nego u veoma problematičnom smislu koji nije činio veliku čast. Bila su to najčešće mnogo mlađa godišta koja su se okupljala oko godišta punog dostojanstva i ozbiljnosti, a razgovori koje su vodili, imali su specijalan ton, veseo i šaljiv, za Doda – teško je poreći – mio i osvežavajući.
    Kad bi ušao tako, viši za glavu od te vesele i vetrenjaste gomilice, izgledao je kao filozof-peripatetičar opkoljen svojim učenicima, a na njegovom licu ispod maske ozbiljnosti i tuge oslobađao se frivolni osmeh, boreći se sa tragičnom dominantom te fizionomije.
    Dodo je sada zakašnjavao sa svojih jutarnjih šetnji, vraćao se iz njih sa zamršenom kosom, u odelu u lakom neredu, ali živahan i sklon veseloj prepirci s Karolom, bednom rođakom, koju je tetka Reticija bila uzela k sebi. Uostalom, kao da je osećao čast zbog tih susreta, Dodo je u kući čuvao potpunu diskreciju o toj temi.
     Jednom ili dva puta u tom monotonom životu desili su se događaji koji su svojim formatom štrčali iznad plićaka svakidašnjih događaja.
     Jednom, izašavši rano, nije se vratio na ručak. Nije se vratio ni na večeru ni na ručak sledećeg dana. Tetka Reticija je bila blizu očajanja. Ali tog dana uveče došao je malo izgužvan, u zgnječenom i nakrivljenom polucilindru, ali uostalom zdrav i pun smirenosti duha.
     Teško je bilo rekonstruisati istoriju te eskapade, o kojoj je Dodo ćutao kao zaliven. Verovatno je, zazjavajući u šetnji, zašao u nepoznat kraj grada, možda su mu u tome pomogli mladi peripatetičari, koji su Doda rado stavljali u nove i nepoznate životne prilike.
     Možda je to bio jedan od onih dana, kada je Dodo slao na odsustvo svoje jadno, pretovareno pamćenje – i zaboravljao svoju adresu, pa čak i ime, datume, koje je uostalom u drugo vreme uvek znao.
Nikada nismo saznali bliže pojedinosti tog događaja.

       Kad je stariji brat Doda otputovao u inostranstvo, porodica se smanjila na tri, četiri osobe. Sem ujaka Hjeronima i tetke Reticije bila je još Karola koja je vršila dužnost ključarke u velikom ujakovom domaćinstvu.
     Ujak Hjeronim već godinama nije izlazio iz sobe. Od vremena kad je Proviđenje blago uzelo iz njegove ruke kormilo te umorne i u plićaku nasukane životne lađe – vodio je život penzionera na uskom komadiću, između trema i mračne ostave, koji mu je bio dodeljen.
    U dugom šlafroku koji je dopirao do zemlje sedeo je u unutrašnjosti ostave i iz dana u dan zarastao u sve fantastičniju kosurinu. Duga brada biberne boje (pri kraju dugih dlaka skoro bela) okružavala mu je lice, dopirala do polovine obraza, ostavljajući slobodnim samo orlovski nos i dva oka, koja su kolutala beonjačama u senci gustih obrva
U tamnoj ostavi, u toj mračnoj tamnici, u kome je bio osuđen da kruži tamo i ovamo kao grabljivi mačak pred staklenim vratima salona – stajala su dva ogromna hrastova kreveta, noćni brlog ujaka i ujne, a ceo zadnji zid je pokrivao veliki goblen, koji se u nejasnim oblicima nazirao u tamnoj dubini. Kad bi se oči navikle na mrak, između bambusa i palmi se pomaljao ogromni lav, moćan i mračan kao prorok i majestetičan kao patrijarh.
      Sedeći leđima okrenuti jedan prema drugom, lav i ujak Hjeronim znali su jedan za drugog i bili puni uzajamne mržnje. Ne gledajući se, pretili su jedan drugom iskeženim, otkrivenim očnjakom i grozeći režećom rečju. Ponekad se lav, razdražen, pridizao na zadnje šape, kostrešio grivu ispružena vrata i njegova strašna rika se valjala oko tmurnog horizonta.
       Onda bi opet ujak Hjeronim izrastao iznad njega proročanskom tiradom, a njegovo lice se preteći modeliralo od velikih reči, kojima je nadolazilo, dok mu se brada talasala u nadahnuću. Tada bi lav bolno sužavao oči i lagano okretao glavu grčeći se pod snagom božjeg slova.
     Taj lav i taj Hjeronim ispunjavali su tamnu sobicu večitom svađom.
    Ujak Hjeronim i Dodo živeli su u tom tesnom stanu nekako ne obraćajući pažnju jedan na drugog, u dve razne dimenzije, koje su se ukrštale ne dodirujući se uopšte. Njihove oči, kad bi se susrele, išle su dalje, preko njih, kao kod životinja dve razne vrste, koje uopšte ne primećuju jedne druge, nesposobne da zadrže stran lik, koji im je skroz prolazio kroz svest, nesposobnu da ga u sebi realizuje.
     Nikada nisu razgovarali.
     Kad bi sedali za sto, tetka Reticija, između muža i sina, predstavljala bi granice dva sveta, zemljouz između dva mora ludila.
     Ujak Hjeronim je jeo nemirno, duga brada upadala mu je u tanjir. Kad bi vrata zaškripala u kuhinji, napola se dizao sa stolice i hvatao tanjir sa supom, spreman da sa svojom porcijom pobegne u sobicu, ako bi neko stran ušao u stan. Tada bi ga tetka Reticija umirivala: »Ne boj se, niko ne ide, to je služavka«. Tada bi Dodo na preplašenog bacao pogled svojih sjajnih očiju pun gneva i ogorčenja gunđajući nezadovoljno sebi u bradu: »Težak ludak...«

     Pre no što je ujak Hjeronim dobio apsoluciju preterano zamršenih komplikacija života i dozvolu da se povuče u svoje sklonište u ostavi – on je bio čovek sasvim drugog kroja. Oni koji su ga znali u mladosti, tvrdili su da taj neukrotivi temperament nije znao ni za kakve kočnice, obzire niti skrupule. Sa zadovoljstvom je govorio neizlečivim bolesnicima o smrti koja ih čeka. Posetama u kojima je trebalo da izjavi saučešće on bi se koristio da pred zaprepašćenom porodicom izloži oštroj kritici život pokojnika, za kojim se još ni suze nisu osušile. Ljudima koji su skrivali neke neprijatne i tugaljive lične probleme – prebacivao je to glasno i podrugljivo. Ali jedne noći se vratio sav izmenjen i van sebe od straha, pokušavajući da se sakrije pod krevet. Nekoliko dana kasnije se u porodici raširio glas da je ujak Hjeronim abdicirao sa svih svojih zamršenih, sumnjivih i rizičnih poslova, koji su mu izrasli preko glave, da je abdicirao na celoj liniji i definitivno i da je počeo novi život, život ograničen surovim i strogim, iako za nas nerazumljivim pravilima.
    U nedelju po podne dolazili smo svi tetka-Reticiji na malu porodičnu užinu. Ujak Hjeronim nas nije poznavao. Sedeći u sobici bacao je kroz staklena vrata divlje i preplašene poglede na taj skup. Ponekad je, međutim, iznenada izlazio iz svoje usamljene odajice u šlafroku dugom do zemlje, s bradom koja se talasala oko lica, i praveći rukama pokret kao da nas razdvaja, rekao: »A sada preklinjem vas, raziđite se tako kako ste tu, rasturite se kradom, potajno i neprimetno...« Zatim bi preteći nam tajnstveno prstom, spuštenim glasom dodavao: »Svuda već govore: Di-da.« 
    Tetka bi ga blago ugurala u sobicu, a on bi se na vratima još preteći osvrtao i s podignutim prstom ponavljao: »Di-da.«
    Dodo nije odmah shvatio sve, nego lagano, i prolazilo je nekoliko trenutaka ćutanja i konsternacije, pre no što bi situacija postala jasna u njegovoj glavi. Tada bi prelazeći očima sa jednog na drugog, kao da traži potvrdu da se desilo nešto veselo, prskao u smeh i smejao se bučno i sa zadovoljstvom, sažaljivo vrteo glavom i ponavljao smejući se: »Težak ludak...«
    Nad kućom tetka-Reticije se spuštala noć, pomuzene krave su se u mraku češale o daske, devojke su spavale u kuhinji, iz vrta su dolazili mehuri noćnog ozona i rasprskavali se u otvorenom prozoru. Tetka Reticija je spavala u dnu svog velikog kreveta. Na drugom je kao ćuk sedeo u jastucima ujak Hjeronim. Njegove oči su bleštale u mraku, brada mu je padala na zgrčena kolena
    Lagano je silazio s kreveta prikradajući se na prstima tetki. Stajao je tako nad njom pritajen kao mačka za skok, naježenih obrva i brkova. Probuđena, tetka se prestrašila te glave sa iskričavim očima koja je frktala.
– Idi, idi u krevet – govorila je terajući ga kao petla pokretom ruke.
   Povlačio se frkćući i osvrćući se nervoznim pokretima glave.
    U drugoj sobi je ležao Dodo. Dodo nije umeo da spava. Centar sna u njegovom bolesnom mozgu nije funkcionisao pravilno. Vrteo se, bacao u postelji, prevrtao sa strane na stranu.
    Madrac je škripao. Dodo je teško uzdisao, dahtao, ustajao, nemoćan u jastucima
    Neživljeni život se mučio, patio u očajanju, vrteo kao mačka u kavezu. U Dodovom telu, u tom telu idiota, neko je stario bez doživljaja, neko je sazrevao za smrt bez ijedne mrvice sadržine
Iznenada je grozno zajecao u mraku.
Tetka Reticija potrča k njemu iz kreveta: »Šta ti je Dodo, boli li te nešto?«
Dodo zaprepašćen okrenu glavu. – Ko? – upita.
– Zašto jaučeš? – pita tetka.
– To nisam ja, to je on...
– Ko on?
– Zazidani...
– Ko?
Ali Dodo rezignirano odmahnu rukom: »Eh...« i okrenu se na drugu stranu. Tetka Reticija se na prstima vrati u krevet. Kad je prolazila ujak Hjeronim joj popreti prstom: »Svuda već govore: Di-da... « 

Preveo s poljskog Stojan Subotin

Arhiva 

Bruno Šulc, Krokodilska ulica

Bruno Šulc, Jesen , Republika snova, Domovina  

Bruno Šulc, Proleće 

Bruno Šulc, Ptice  

Bruno Šulc, Eđo 

****

Život iknjiževno stvaralaštvo Bruna Šulca

Michael Lowy,Subverzivni judaizam Franza Kafke 

Branislav Petrović

PONOĆ
     PERIFERIJA
         KIŠA
            RAZGOVOR SA PRIJATELJEM
Teško ti je što si čovek bil voleo dа si pčelа
bil voleo dа si glistа ludi ljiljаn konj bez okа
bil voleo dа si more grob bez krstа pticа belа
bil voleo dа si vаtrа bil voleo dа si fokа

Teško ti je tаko kаžeš bil voleo dа si kvаkа
bil voleo dа si dobа kаd cvetаju nаr i lipe
bil voleo dа si kugа bil voleo sаn ludаkа
bil voleo dа si jаstog srce krаbe rаzum sipe

Jаdаš mi se e pа dobro bil voleo dа si šumа
bil voleo bil voleo bil voleo kišа dа si
bil voleo dа si novаc bil popio čаšu rumа
bil voleo dа si dа si...
_______________________________________

NE, NIJE TO LJUBAV
Malo smo se gledali,
malo smo se smejali,
malo smo pričali
i malo ljubili.

Ne, nije to bila ljubav!

Mislio si da te nisam volela,
mislila sam da me nisi voleo
ipak:
rastanak je nekako čudno boleo!

 ______________________________________

SVETLOST, IZNENADA
Da li je to dar Beskraja čoveku koji je poranio,
ili poruka Večnosti matematičaru koji će tek da se probudi?
Da li je to zbog svakodnevne radosti i grudvanja,
il' neki viši cilj ima tvorac bele čarolije?

Kao da je bela zvezda, mlada majka sa severa, zaplakala!
Kao da je san ludaka o trešnjama poginuo!
Kao da su i mlinari i pekari umešali svoje prste —
takvo, eto, belo jutro, osvanulo, iznenada!

Dobrojutro svima koji ste doživeli ovo jutro!
Draga braćo, izložena nemirima i nepogodama sveta!
Lepe sestre sa divnim tragedijama srca,
sestre bombardovane, ljubljene, i spaljivane na lomačama!

Prijatelji koji vekovima trpite teror sopstvenog uma,
vlasnici ringišpila, šetači po žici, gutači plamena!
Pronalazač struke, fotografskih aparata, televizije i drugih čuda,
dobrojutro! ovo je vaše jutro, ovo jutro, ovo je vaše jutro!
Još jedna noć prošla je kroz vaš život.
I vi ste živi, gle.
I vi ste živi, proverite, brzo proverite,
udahnite vazduh, proverite, popijte kafu, proverite, uzmite
sneg u šake, proverite, zagrlite ovo jutro, ovu svetlost, proverite, vi ste živi!

Vi ste živi kao vetar kao plamen vi ste divno živi,
kao voda kao zemlja vi ste živi,
proverite
vi ste živi,
svesno živi —
ko nebeski svetlarnici vi ste živi!

Tramvaji puni kao višnje u zavičaju!
(Vi ste izmislili tramvaje, izmislili višnje!)
Prisustvo nervoze i tamnoga zverstva!
(Vi ste izmislili ponos, izmislili zverstvo!)
Mirni građani ubice u prošlom i budućem ratu,
potrošači mleka, oružja i gasmaski!

Evo daktilografkinja, evo lepih žena!
Evo kraljica koje su budne provele minulu noć!
Isluženi ratnici bili su njihova deca,
uz jeftina pića, zanesena!

Svaka izgovorena reč deo je opšte drame.
Tragedije su davno za loša pozorišta.
Autobus prema jugoistoku grada, ulicom Narodnog fronta, pored
akušerske bolnice, prepun putnika, zaplakao je.

Dostavite spisak građana rođenih ove noći.
(Odneti cveće porodiljama i babicama!)
Naoružati stariju braću i očeve,
obnoviti vojne škole,
okrečiti kasarne!
Čuj kako se okreće zemlja oko sunca!
Čuj kako zavija oko svoje ose!
Još traje kiseonik iz pluća Starih Grka!
Snežna čuda! — ponavljate se, a uvek
tako ste nova!
Od borove šume samo usamljen čovek lepši je.
Od glečera, od iznenadne lavine.
Usamljen čovek jutarnju svetlost u saksijama neguje,
izmišlja nove izvore, meleme, čajeve,
usamljen čovek izmišlja prenaseljene svetove.
Na usamljenog čoveka liče prastari bregovi
i kontinenti odavno odleteli i potopljeni,
usamljen čovek sklon je ubistvu i revolucijama,
ali samo usamljen čovek ima Ključeve
i on je gospodar svih svetova.

Ljubavi, divna obmano, pripremimo se za izlazak!
Obujmo čarape ispletene u brvnarama,
sjajne čizme od koža izumrlih životinja,
obucimo krzna opasnog zverinja koje smo, slabi lovci, istrebili,
uzmimo se za ruke kao dva brodoloma nezabeležena
u pomorskim enciklopedijama,
izađimo na ulice,
kao prvi put,
kao iz majki,
kao iz groba.

Ko ste vi da se tako ponašate,
ko vam je dozvolio, odakle ste, gde ste se uputili?
Jednoga dana neće padati sneg.
Jednoga jutra šta ćete raditi toga jutra,
jednoga jutra kada objave jutarnju vest,
jednoga jutra strašnu jutarnju vest,
da nikada više neće padati sneg,
da nikada više,
nikada nikada nikada,
da nikada više neće pasti
na ugašenu zemlju
beli sneg.
_________________________________________

NOĆNA PESMA
Hulje mi neke poručiše piće
da vide kako
u pesniku
sviće

I taman kad poče sunce da se rađa
izbi neka gužva
neka tuča
svađa

Oko moga sjaja staše da se glože
potegoše čašerevolvere
nože

Tu behu i neke Zalutale žene
staše da vrište
laju
ko hijene

Za njima tragom gorki nespavači
ko da su svu noć
spali
na lomači

Tada i u meni već poče da sviće
zastave razvih
i postadoh
piće

Jedan od onih što se prvi napi
nagnu me iz čaše
ne osta
ni kapi.

_______________________________________

ZLATNA PESMA
Kamen nije kamen bez svog uma kamnog.
Drvo bez mudrosti ne bi bilo drvo.
Gde je vatra bez razuma svog plamnog,
ne Reč — Um je bio prvo.

Cvet smeran u polju poruka ja važna
podzemnih mudraca — taj ukras razuma!
Ptice močvarice, zmije, žaba, vlažna,
samo su traganja neznanog nam Uma.

Sujeto ljudska divna si, nadstvarna!
Pepeo zvezdani ravan ti je tek,
a vaseljena ti je blagodarna.

Dok uma je ljudskog trajaće pejzaž i vek.
U pejzažu zver zavija, gladna, gola:
Um nastao sparivanjem zla i bola.

 

Justejn Gorder

Sofijin svet

Kako razum guši maštu

To je jasno svim umetnicima. Ali se onda iznenada desi kao da su sva vrata otvorena i sve fijoke otvorene. Sve navre samo od sebe - i mi možemo da uzmemo upravo one reči i one slike koje su nam potrebne. To se događa kada malo" podignemo" poklopac nesvesnog. To je Sofija ono što možemo nazvati nadahnućem.

Izgleda nam kao da ono što slikamo ili pišemo ne dolazi od nas samih.
To mora biti čudesno osećanje. Ti si to sigurno i sama doživela. Takvo stanje nadahnuća se lako može proučavati, na recimo, preumornoj deci. Događa se da deca budu toliko umorna da deluju kao da su potpuno budna. Iznenada počinju da pričaju - izgleda kao da koriste reči koje još uvek nisu naučili. Ali oni ih jesu naučili, reči i misli su bile" latentne" u svesti, ali tek tada kada su popustili sva obazrivost i sva cenzura, one naviru.

I za jednog umetnika može biti važno da razum i naknadno promišljanje ne dobiju pravo da kontrolišu jedno manje ili više nesvesno stvaranje.
Da ti ispričam jednu kratku priču koja to ilustruje?
- Rado!
- To je istovremeno i jedna veoma ozbiljna i veoma tužna basna.
- Samo ti kreni.

Bila jednom jedna stonoga koja je fantastično plesala svojim nogama. Kada bi plesala, skupile bi se sve šumske životinje da je gledaju. I sve su bile zadivljene njenim izuzetnim plesom. Ali postojala je i jedna životinja kojoj se nije svidelo što stonoga pleše. To je bila jedna žaba krastača. Valjda joj je samo zavidela.

Kako da navedem stonogu da prestane da pleše? Razmišljala je krastača. Nije mogla tek tako da kaže kako joj se ples ne dopada. Nije mogla ni da kaže da sama bolje pleše, jer bi to bilo smešno već i kao iskaz. Ali je onda smislila jedan đavolski plan.
- Da ga čujem!
Sela je i napisala stonogi pismo.

"O, ti neuporediva stonogo!" Napisala je. " Ja sam odani obožavalac tvog izuzetnog umeća u plesu. I jako bih volela da znam šta ti činiš kada plešeš. Da li ti prvo podigneš levu nogu broj 28 a, zatim desnu nogu broj 59? Ili počinješ ples podižući desnu nogu broj 26 pre nego što podigneš desnu nogu broj 99? Očekujem odgovor. Pozdrav od krastacče."
-Ogavno!

Kada je stonoga primila pismo, odmah je počela da razmišlja o tome šta stvarno čini kada pleše? Koju nogu prvo pomeri?
Šta mislis, šta se dogodilo? Mislim da stonoga nije nikad više zaplesala.
Tako se završilo.
I tako se to događa kada naknadno razmišljanje razuma uguši maštu.

Kratak sažetak -
Dragi prijatelji, ovom pričom sam htela samo da ukažem na to , da treba biti ponekad obazriv po pitanju svoje mašte i stvaralštva. Da se nebi dogodilo da dozvolimo da čitavog života nečiji razum guši našu maštu. Mašta je veoma važna u našim životima jer potstiče ono dobro i lepo u svima nama. Nažalost dešava se da i sami to sebi radimo ali nehotice i bezazleno. Imam tu sreću da sam okružena prijateljima koji mi daju inspiraciju, i kada sama svojim razumom po nekada ugušim maštu, tu su divni ljudi koji mi bude inspiracija, a koji me nisu nikada pitali ono a," kako"?


 ________________________________

 Dovde si možda uspela da me pratiš, draga Sofija. Ali da li je Platon zaista tako mislio. Zar je mislio da takvi uzorci postoje u nekoj sasvim drugoj stvarnosti? On to nije smatrao baš tako bukvalno tokom celog svog života, ali se tako mora shvatiti bar na osnovu nekih od Platonovih dijaloga. Pokušajmo da pratimo njegove argumente. Kao što sam rekao, jedan filozof pokušava da odredi nešto što je večno i nepromenljivo. Naprimer, nebi bilo baš nešto posebno korisno napisati jednu filozofsku raspravu o postojanju nekog određenog mehura od sapunice. Za početak nebi niko uspeo da ga dobro prouči pre nego što bi se on odjednom rasprsnuo. Kao drugo, verovatno bi bilo teško prodati jednu filozofsku raspravu o nečemu što niko nije video i što je, osim toga, postojalo samo pet sekundi. Platon je smatrao da se sve što vidimo u prirodi oko nas, da, sve što možemo da dodirnemo i osetimo, može uporediti sa mehurom od sapunice. Jer ništa od onoga što postoji u svetu čula nije trajno. Tebi je, naravno, jasno da se svi ljudi i sve životinje pre ili kasnije raspadnu i umru. Ali čak se i jedan blok mermera menja i lagano raspada. Akropolj je danas ruševina, Sofija! Skandal, ako mene pitaš. Ali je tako. Platonova poenta je da mi nikada nemožemo steći pouzdano znanje o nečemu što se stalno menja. O onome što pripada svetu čula- i što možemo dodirnuti i osetiti- imamo samo nesigurna poimanja ili pretpostavke. Sigurno znanje možemo imati samo o onome što vidimo razumom.

Da, da, Sofija, objasniću ovo bliže: Jedan pojedinačan kolačić sa začinima može biti toliko obezobličen nakon sveg oblikovanja, narastanja testa i pečenja da nije lako reći kakvu figuru predstavlja. Ali pošto sam video 20-30 takvih kolačića - koji mogu biti manje više perfektni - mogu s velikom pouzdanošću reći kako modla za kolače izgleda. Do tog zaključka mogu doći mada samu modlu nikada nisam video. Nije sigurno ni da bi bila neka prednost videti golim okom samu modlu. Jer mi se nemožemo pouzdati u naša čula. Uostalom, čulo vida se može razlikovati od čoveka do čoveka.

Međutim, možemo se pouzdati u ono što nam razum kazuje, jer razum je isti kod svih ljudi. Ako sediš u učionici zajedno sa drugih 30 učenika i nastavnik vas upita koja je najlepša boja duge - sigurno će dobiti mnogo različitih odgovora. Ali ako upita koliko je 8 puta 3, celo odeljenje bi trebalo da dođe do istog rezultata. Jer tada razum donosi sud, a razum je na neki način nešto potpuno suprotno od stavova i osećaja. Mi možemo reći da je razum većan i univerzalan upravo zato što govori samo o većnim i univerzalnim
odnosima.


Platona je inače veoma zanimala matematika. Razlog je taj što se matematički odnosi nikada ne menjaju. Zato i možemo imati pouzdano znanje o njima. Ali sada nam je potreban jedan primer: Zamisli da u prirodi nađeš jednu okruglu šišarku. Možda ćeš reći da ti "smatrš" da je ona skroz okrugla - ali Jorun smatra da je ona malo spljoštena s jedne strane i onda se posvađate. Međutim, vi nemožete biti sigurne u ono što vidite svijim očima, ali zauzvrat možete s punom sigurnošću da je zbir svih uglova u jednom krugu 360 stepeni. U tom slučaju govorite o jednom idealnom krugu, kakav možda ne postoji u prirodi, ali koga sa druge strane, možete sasvim jasno videti u sebi.

Kratak rezime: Mi možemo imati samo nesigurna primanja onoga što primamo čulima. Ali zato možemo postići pouzdano znanje o onome što uviđamo razumom. Zbir uglova jednoga trougla je 180 za svu večnost. Tako će i "ideja" konja imati četiri noge čak i ako svi konji u svetu čula budu hromi.



_______________________________________



PARABOLA O PEĆINI


Zamisli neke ljude koji žive u nekoj podzemnoj pećini. Sede i vezane su im i ruke i noge tako da mogu gledati samo u zid pećine. Iza njih je jedan visok zid, a iza toga zida opet neke spodobe nalik na ljude koji iznad ivice zida podižu razne figure. Pošto iza tih ljudi gori vatra, te figure bacaju lelujave senke na zid pećine. Jedino što stanovnici pećine mogu da vide, jeste to “pozorište senki”. On su u tom položaju od kako su se rodili i naravno veruju da su te senki jedino što postoji.
Zamisli da jedan od stanovnika pećine uspe da se otrgne iz zarobljeništva. Kada bude ugledao figure koje neko drži iznad zida prvo će ga zaslepiti jako svetlo. Zaslepiće ga š to što vidi oštre obrise figura – s obzirom da je do tada video samo senke tih figura. Ako bi uspeo da pređe zid i počeo da se vere pored vatri i izašao u prirodu van pećine, još i više bio zaslepljen. Ali pošto bi protrljao oči, pogodilo bi ga kolko je sve lepo. Video bi stvarne životinje i cveće, a ne senke u pećini. Onda bi se zapitao otkuda potiču sve te životinje i svi ti cvetovi.
Pošto misli na one koji su ostali dole u pećini, vraća se da bi ih ubedio kako umesto lelujavih senki na zidovima postoje stvarne stvari. Ali niko mu ne veruje. Na kraju ga ubiju.

Platonova poenta je da odnos između mraka pećine i prirode van nje odgovara donosu između sveta čula i sveta ideja.



________________________________________

Devojka sa pomorandžama



Moj otac je umro pre jedanaest godina. Imao sam tada samo četiri godine. Nisam verovao da će mi se više javljati, ali eto, sada zajedno pišemo knjigu.

    Ovo su prvi redovi te knjige, i njih pišem ja, a na mog oca će red doći kasnije. On ima više da ispriča.

    Nisam siguran koliko ga se dobro sećam. Verovatno mi se samo čini da ga se sećam,jer sam toliko puta gledao sve njegove fotografije.

   Potpuno sam ubeđen da se sećam samo nečega što se dogodilo jednom dok smo sedeli zajedno na terasi i gledali zvezde.

   Na jednoj od fotografija otac i ja sedimo na žutoj kožnoj sofi u dnevnoj sobi. Izgleda kao da mi priča nešto zabavno. Sofu još uvek imamo, ali on više ne sedi na njoj.
Na drugoj slici, smestili smo se u zelene stolice za ljuljanje na zastakljenoj verandi. Ta slika visi ovde napolju još otkako je umro. Sada, dok pišem, sedim u toj zelenoj stolici za ljuljanje. Pokušavam da se ne ljuljam, jer pišem u veliku beležnicu. Kasnije ću sve zajedno da unesem u stari kompjuter moga oca. Ima ponešto da se ispriča i o tom kompjuteru, ali na to ću se vratiti kasnije.

Uvek mi je bilo čudno što imam sve te stare fotografije. One pripadaju vremenu drugačijem od sadašnjeg.U sobi imam čitav album s njegovim fotografijama. Skoro da mi je neprijatno što imam toliko fotografija čoveka koji više nije živ. Imamo i video kasetu na kojoj je otac.Mislim da je pomalo zastrašujuće čuti njegov glas. Imao je pravi gromki glas.
Možda bi trebalo zabraniti gledanje video- snimaka nekoga ko više ne postoji, ili nekoga ko više nije među nama, kao što kaže moja baka po ocu. Osećam da nije u redu špijunirati mrtve.

Početak romana

_________________________________

Za mene je ovaj svet uvek bio svet magije, od najmanjih nogu, i mnogo pre nego što sam ulicama Osla počeo da pratim neku devojku s pomorandžama. I dalje imam osećaj da sam video nešto što niko drugi nije. Teško je opisati to osećanje jednostavnim rečima, ali, zamisli ovaj svet pre sveg ovog modernog raspredanja o prirodnim zakonima, evolucionističkoj teoriji, atomima, molekulima DNK, biohemiji i nervnim ćelijama – da, pre nego što je ova lopta počela da se okreće, pre nego što je svedena na „planetu” u svemiru, i pre nego što je ponosno ljudsko telo podeljeno na srce, pluća, bubrege, jetru, mozak, krvni sistem, mišiće, želudac i creva. Pričam o onom vremenu kad je ljudsko biće bilo ljudsko biće, to jest celovito i ponosno ljudsko biće, ni manje ni više. Tada svet nije bio ništa drugo do iskričava bajka.

Srna iznenada iskoči iz šumskog gaja, jednu sekundu te skoncentrisano gleda – i onda nestaje. Kakva to duša pokreće životinju? Kakva to nedokučiva sila ukrašava Zemlju cvećem u svim duginim bojama, a noćno nebo kiti raskošnim vezom treperavih zvezda? Tako ogoljeno i neposredno osećanje prirode možeš naći u narodnoj književnosti, na primer u bajkama braće Grim. Pročitaj ih, George. Pročitaj islandske porodične sage, pročitaj grčke i nordijske mitove, pročitaj Stari zavet.

Posmatraj svet, George, posmatraj svet pre nego što nabubaš suviše fizike i hemije. U ovom trenutku velika krda divljih irvasa jezde preko vetrovite visoravni Hardangervida. Na ostrvu Kamarg, između dva rukavca na ušću reke Rone, gnezdi se na hiljade plamenocrvenih flamingosa. Čaroban je prizor krda vitkih gazela koje skakuću preko afričke savane. Hiljade i hiljade kraljevskih pingvina brblja na ledenoj plaži na Antarktiku, i nije im teško, dopada im se. Ali, nije bitna samo brojnost. Usamljeni, zamišljeni los promalja glavu iz jelove šume u istočnom delu Norveške. Pre godinu dana jedan od njih je zalutao čak u ulicu Humlevejen. Na smrt preplašeni leming trči između dasaka u našoj šupi na Fjelstelenu. Bucmasta foka skače na stomak u vodu s jednog od ostrvaca kraj Tensberga. Ne možeš da mi kažeš da priroda nije čudo. Nemoj mi reći da svet nije bajka. Onaj ko to nije uvideo, možda neće ni shvatiti pre nego što bajka već bude pri kraju. Naime, tada dobijamo, još jednom, priliku da skinemo povez sa očiju, da protrljamo oči od iznenađenja, priliku da se prepustimo tom čudu s kojim se tada opraštamo i napuštamo ga.

Pitam se da li razumeš šta pokušavam da iskažem, George. Niko se ne oprašta, gušeći se u suzama, od Euklidove geometrije ili periodičnog sistema elemenata. Niko se ne rasplače zato što će biti isključen s interneta ili odvojen od tablice množenja. Nekad poželim da sam živeo pre pronalaska tablice za računanje, ili bar pre moderne fizike i hemije, pre nego što smo razumeli sve – mislim, u PRAVOM SVETU MAGIJE! Ali, baš tako mi se svet ukazuje sada, u ovom trenutku dok sedim pred kompjuterskim ekranom i pišem ove redove za tebe. I sam sam naučnik, i ne odbacujem nijednu od nauka, ali posedujem i mističan, skoro animistički pogled na svet. Nikad nisam dopustio ni Njutnu ni Darvinu da nadvise samu misteriju života.

                                 ___________________________________

Jednom sam nastavnici rekao da je Betoven imao mnogo i božanskog i đavolskog u sebi. Zinula je u čudu. Rekla je da sam shvatio poentu! Onda mije ispričala nešto interesantno. Nije sam Betoven nazvao ovu sonatu Mesečevom sonatom. On ju je nazvao Sonatom u cis molu, Opus 27 broj 2 s dodatkom Sonata quasi una fantasia, a to znači samo „sonata poput fantazije". Nastavnica klavira je smatrala da ova sonata ima suviše mračnih slutnji da bi se mogla nazvati Mesečevom sonatom. Rekla je da je mađarski kompozitor Franc List drugi stav nazvao „cvetom između dva ponora". Ja bih je možda nazvao „zabavnim lutkarskim pozorištem između dve tragedije".

__________________________________

Naše mesto je na ovoj planeti. Ne želim to da pobijam. Mi smo deo žive prirode naovoj planeti. Ovde smo od majmuna i gmizavaca naučili kako smo nastali, i nemam nikakvih primedbi na to. (U nekoj drugoj prirodi bi možda sve zajedno bilo mnogo drugačije, ali mi smo ovde. I ponoviću da to ne poričem. Samo smatram da to ne treba da nas spreči da se potrudimo i pogledamo malo dalje od vrha svoga nosa.

„Teleskop" otprilike znači virnuti u nešto što je daleko. Ali da li zaista ova priča o„devojci s pomorandžama" ima bilo kakve veze sa svemirskim teleskopom?

Cilj postavljanja teleskopa u svemir nije naravno bio prići zvezdama i planetarna koje bi se videle teleskopom. To bi bilo otprilike jednako glupo kao popeti se na prste da bi se bolje videli krateri na Mesecu. Cela poenta svemirskog teleskopa jeste proučavanje svemira iz tačke van Zemljine atmosfere.

Mnogi ljudi veruju da zvezde na nebu trepere, ali one to zapravo ne čine. To samo nestabilna atmosfera stvara takav utisak, kao što nemirna površina vode može da stvori utisak da se kamenje u nekom jezeru pomera i kreće. Ili obrnuto: sa dna bazena za kupanje nije uvek lako videti šta se pomera gore kod ivice bazena.

Na Zemlji ne postoji teleskop koji nam može dati zaista oštre slike svemira. To može samo Hubble Space Telescope. Zbog toga nam on može reći mnogo više o onome Što jeste tamo daleko od teleskopa na Zemlji.

Mnogi ljudi su tako kratkovidi da ne mogu da razlikuju konja od krave, ili, kad smo već kod toga, nilskog konja i zebru. Takvim ljudima su potrebne naočare kako bi bolje videli.

Napisao sam da je otkrivena ozbiljna greška u uglačanosti glavnog ogledala teleskopa Habl i da je posada Endevera uklonila tu grešku decembra 1993. Ali oni zapravo nisu ništa uradili sa samim ogledalom. Samo su mu stavili naočare. Ove naočare su se sastojale od deset malih ogledala i nazvane su COSTAR, ili Corrective Optics Space Telescope Axial Replacement.

______________________________________


Možda se nijedna druga vrsta intimnosti ne može uporediti s dva pogleda koja se susreću s
istom sigurnošću i odlučnošću i jednostavno odbijaju da se puste.

Ne možes da mi kažes da priroda nije čudo! Nemoj mi reći da svet nije bajka.
Onaj ko to nije uvideo, možda neće ni shvatiti pre nego što bajka već bude pri kraju.

Naime, tada dobijamo još jednom, priliku da skinemo povez sa očiju, da protrljamo oči od
iznenađenja, priliku da se prepustimo tom čudu s kojim se tada opraštamo i napušatmo ga.
Niko se ne oprašta, gušeći se u suzama, od Euklidove geometrije ili periodnog sistema elemenata.
Opraštamo se od sveta, od života, od bajke. A opraštamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi.

Svemir je možda star petnaest milijardi godina. A ipak, niko još nije uspeo da otkrije kako je stvoren.
Živimo zajedno u jednoj velikoj bajci za koju niko ne zna šta je. Plešemo, igramo se, čavrljamo se
i smejemo se u svetu čiji postanak ne možemo da shvatimo. Taj ples i igra su muzika života.
Pronaćićeš je svuda gde ima ljudi, baš kao što postoji šum u svakom telefonu.

_____________________________________

Prvi filozofi u Grčkoj rado se nazivaju “filozofima prirode” jer su se pre svega zanimali za prirodu i prirodne procese.

Mnogi od današnjih ljudi misli da je ono što postoji nekada nastalo ni iz čega. Ta misao nije bila podjednako raširena među Grcima. Iz nekog razloga su smatrali da to “nešto” oduvek postoji.

Kako je sve moglo nastati ni iz čega nije, dakle, bilo ključno pitanje. Grci su se pitali kako voda može da se pretvori u živu ribu i kako beživotna zemlja može da se pretvori u visoko drveće i jarko šarene cvetove. A da i ne govorimo o tome kako jedno malo dete može da nastane u stomaku svoje majke!

Filozofi su svojim očima videli kako se u prirodi neprestano događaju promene. Ali kako su te promene moguće? Kako nešto može da se od jedne tvari pretvori u nešto sasvim drugo – na primer život.

Zajedničko svim prvim filozofima je bilo da su smatrali da mora postojati neka određena pratvar koja čini osnovu svih promena. Teško je reći kako im je to palo na pamet. Mi samo znamo da se razvila predstava o tome da postoji neka pratvar koja se na neki način skriva iza svih promena u prirodi. Po njima, moralo je postojati “nešto” iz čega sve proishodi i čemu se sve vraća.

Za nas nije najzanimljivije do kojih su odgovora stizali ti prvi filozofi. Zanimljivo je koja su pitanja postavljali i za kakvim su tipom odgovora tragali. Nas više zanima kako su razmišljali nego šta su mislili.

Možemo utvrditi da su postavljali pitanja o vidljivim promenama u prirodi. Pokušavali su da pronađu neke večne zakone prirode. Želeli su da shvate zbivanja u prirodi ne posežući za nasleđenim mitovima. Pre svega su pokušavali da shvate prirodne procese proučavajući samu prirodu. A to je nešto sasvim drugo nego objašnjavati munje i gromove, zimu i proleće zbivanjima u svetu bogova!

Na taj način se filozofija oslobodila religije. Možemo reći da su filozofi prirode učinili prvi korak ka naučnom načinu razmišljanja. Time su dali podstrek kasnijem razvoju prirodnih nauka.

Najveći deo onoga što su filozofi rekli i napisali, izgubljeno je za poznija vremena. Ono malo što znamo, nalazi se u Aristotelovim spisima (Ἀριστοτέλης, 384. pne. – 322. pne.), a on je živeo par stotina godina nakon prvih filozofa. Aristotel upućuje samo na rezultate koje su prethodni filozofi postigli. To znači da mi ne možemo uvek znati kako su stizali do svojih zaključaka. Ali mi ipak znamo dovoljno da možemo tvrditi da se “projekat” prvih grčkih filozofa sastojao od pitanja o pratvari i promena u prirodi. “

 “Sofijin svet”

Filozofija prirode



Prvi filozofi u Grčkoj rado se nazivaju “filozofima prirode” jer su se pre svega zanimali za prirodu i prirodne procese.

Mnogi od današnjih ljudi misli da je ono što postoji nekada nastalo ni iz čega. Ta misao nije bila podjednako raširena među Grcima. Iz nekog razloga su smatrali da to “nešto” oduvek postoji.

Kako je sve moglo nastati ni iz čega nije, dakle, bilo ključno pitanje. Grci su se pitali kako voda može da se pretvori u živu ribu i kako beživotna zemlja može da se pretvori u visoko drveće i jarko šarene cvetove. A da i ne govorimo o tome kako jedno malo dete može da nastane u stomaku svoje majke!

Filozofi su svojim očima videli kako se u prirodi neprestano događaju promene. Ali kako su te promene moguće? Kako nešto može da se od jedne tvari pretvori u nešto sasvim drugo – na primer život.


Zajedničko svim prvim filozofima je bilo da su smatrali da mora postojati neka određena pratvar koja čini osnovu svih promena. Teško je reći kako im je to palo na pamet. Mi samo znamo da se razvila predstava o tome da postoji neka pratvar koja se na neki način skriva iza svih promena u prirodi. Po njima, moralo je postojati “nešto” iz čega sve proishodi i čemu se sve vraća.

Za nas nije najzanimljivije do kojih su odgovora stizali ti prvi filozofi. Zanimljivo je koja su pitanja postavljali i za kakvim su tipom odgovora tragali. Nas više zanima kako su razmišljali nego šta su mislili.

Možemo utvrditi da su postavljali pitanja o vidljivim promenama u prirodi. Pokušavali su da pronađu neke večne zakone prirode. Želeli su da shvate zbivanja u prirodi ne posežući za nasleđenim mitovima. Pre svega su pokušavali da shvate prirodne procese proučavajući samu prirodu. A to je nešto sasvim drugo nego objašnjavati munje i gromove, zimu i proleće zbivanjima u svetu bogova!

Na taj način se filozofija oslobodila religije. Možemo reći da su filozofi prirode učinili prvi korak ka naučnom načinu razmišljanja. Time su dali podstrek kasnijem razvoju prirodnih nauka.

Najveći deo onoga što su filozofi rekli i napisali, izgubljeno je za poznija vremena. Ono malo što znamo, nalazi se u Aristotelovim spisima (Ἀριστοτέλης, 384. pne. – 322. pne.), a on je živeo par stotina godina nakon prvih filozofa. Aristotel upućuje samo na rezultate koje su prethodni filozofi postigli. To znači da mi ne možemo uvek znati kako su stizali do svojih zaključaka. Ali mi ipak znamo dovoljno da možemo tvrditi da se “projekat” prvih grčkih filozofa sastojao od pitanja o pratvari i promena u prirodi. “

Justejn Gorder – “Sofijin svet”

 

______________________________________________________

                                            ARHIVA BLOGA AT OR WITH ME ~  KNJIŽEVNOST

Liz Willis, Žene u španskoj revoluciji

 

Uvod

Na neki način, čisto je zavaravanje pokušati izolirati ulogu žena u bilo kom istorijskom događaju. Kako bilo, ipak ima razloga zašto s vremena na vreme treba pokušati, kao prvo, treba se podrazumevati da kada istoričari/ke pišu o „ljudima” ili „radnicima” govore kako o muškarcima, tako i o ženama. Tek od nedavno se istorija žena počela proučavati pažnjom koja je prikladna važnosti žena — čineći, kao što i činimo, otprilike pola društva na svim nivoima.
U njihovom opsežnom opusu „Revolucija i građanski rat u Španiji” (Faber&Faber, 1972.), Pierre Brow i Emile Temime izjavljuju da je ušestvovanjee žena u Španskoj revoluciji 1936. bilo masivno i opšte, i uzimaju to kao pokazatelj koliko je uopšte duboko revolucija išla. Nažalost, detalji ovih aspekata su retki drugde u knjizi, ali izvori pružaju neku opštu sliku. U procesu istraživanja kako su se žene borile, šta su postigle i kako im se svest razvijala u razdoblju intenzivnih društvenih promena, možemo očekivati uvid u mnogo malih delova događaja. Bilo koji zaključak koji iskrsne, treba imati značenje  za slobodare  i za ženski pokret u sadašnjosti.

Pozadina

Uslovi života za žene u Španiji pre 1936. su bili opresivni i represivni do krajnosti. Rad je bio težak, dug i loše plaćen, a kada su se napredci i pokazali, nisu uvek bili u potpunosti korisni za žene. Brojke iz Instituta socijalnih promena (citirano u S.G.Payne, Španjolska revolucija, Weindenfeld &Nicolson, 1970.), pokazuju da su u tih desetak godina (1913. -1922.) plate muškaraca porasle za 107.1% a plate žena samo 67.9%, dok su troškovi života porasli za 93%. Kada je 1931. Republika utvrdila osmosatni radni dan za poljoprivrednike/ce, to je, prema seljacima u Seviljskom zatvoru koji su razgovarali sa Arthurom Koestlerom, značilo da su muškarci išli na sastanke i tračanje, dok su njihove žene mogle doći kući tek u pet popodne, skuvati ručak i pobrinuti se za čistu dečiju odeću.

Međutim, unesene su minimalne reforme koje uključuju nadoknadu za materinstvo i uobličene su u ciljeve progresivnih grupa. Politički gledano, Ustav republike iz 1931. donosi — glasanje za oba pola od 23 godine, radikalan pomak za to vreme i mesto. Isprva, rečeno je (Alvarez del Vayo, u „Borba slobode”), glasanje žena je samo udvostručilo moć njihovih muževa ili ispovednika, ali situacija je bila ipak promenjena. Republika donosi mere obrazovanja i svetovnosti, uključujući i dozvolu za „bezrazložan” razvod. Unatoč težini unutarnje inferiornosti pod kojom su morale raditi, mnoge žene su se počele aktivno uključivati u politiku.
Sa slobodarske strane, snažan anarhistički pokret je uključivao određenu svesnost o nužnosti drugačijih odnosa između ljudi. Za njegove naslednike, bar je rušenje ozakonjenog braka bilo na popisu. Teže je proceniti do kom su se opsega u njihove lične živote unosile promene u stavovima, ali čini se da im pojedinačni problemi žena, nisu bili glavna briga.
U biti, ništa im i nije bilo glavna briga. Margareta Nelkin, socijalistkinja koja je trebala postati zamenica na sudu, piše o „Socijalnom stanju žena u Španiji” (Barcelona, 1922.) i „Žene na sudu” (Madrid, 1931.); postojao je pokret za ženska prava u ranim dvadesetima, ali imao je reformističku i karijerističku orijentaciju, temeljenu na ženama u profesijama. Za anarhiste, reformiste, minimalni ili prelazni programi su bili manje — više neprihvatljivi. Fokus je bio na prožimajućoj društvenoj revoluciji. Nažalost, svaka teoretska rasprava o tome — što takva revolucija može uključivati, je često odbačena u zamenu za usvajanje ideje da će stvari proraditi spontano i na najbolji mogući način.

Revolucija

Kao odgovor vojnoj pobuni protiv Republike, uistinu se desio moćan element te spontanosti. Događaji su obuzeli stranke i vođe, uključujući „vodeće militante” CNT-FAI (sindikalistička Nacionalna konfederacija rada i Iberijska anarhistička federacija). Jedna od poslednjih, Federica Montseny, aludirala je kasnije da je to „revolucija koju smo svi priželjkivali ali nismo očekivali tako skoro”.
Žene su imale važnu ulogu. Prema mišljenju Alvarez Del Vayo, bile su dominantne u odgovoru na pobunu i predstavljale su kičmu otpora. Broue i Temime kažu da su bile sveprisutne — u odborima, u miliciji, na fronti. U ranim bitkama građanskog rata, podrazumevalo se da se žene bore uz muškarce.
Žene su nužno i prirodno bile uključene u razvoj društvene revolucije, u kolektivima koji su se osnivali u gradu i selu, nakon odlaska mnogih šefova i gospodara. Ova činjenica implicira određene promene, u njihovom načinu života, njihovom stupnju otuđivanja u poslu i slobodnom vremenu (kada bi ga imale), načinu razmišljanja, stavovima drugih o njima. Ali promena u društvenim odnosima, posebno položaja žene u zajednici, bila je daleko od celovite, čak i u područjima gde su slobodari imali najveću kontrolu nad vlastitom situacijom.
Jednostavni pokazatelj kontinuirane inferiornosti položaja žena vidi se u statistikama plata unutar zajednica. Žene su često slabije plaćene od muškaraca. Evo nekih primera:

1. u maloprodajnim trgovinama u Puigcerdi, muškarci su zarađivali 50 peseta sedmično, a žene 35 peseta
2. U Segorbaškom agrikulturnom kolektivu, muškarci su zarađivali 5 peseta na dan,  4 peseta  žena koja je neudana, i 2 ako je udana.
3. u Muniesi, muškarci su dobijali 1 peset na dan, žene i devojke 75 centimosa, a one ispod 10 godina 50 centimosa.

Mnogi agrikulturni kolektivi su se složili oko „porodične plate”, prilagođavajući se brojkama, po principu „svakome po potrebi”. Domaćinstvo gde i muž i žena rade jer nemaju dece, mogu dobiti 5 peseta na dan, dok domaćinstvo u kom muškarac radi za kolektiv, a njegova supruga brine za 2, 3 ili 4 dece, mogu dobiti 6, 7 ili 8 peseta.
Prema Hugh Thomasu gotovo svugde su posebne skale isplate za supružnike koji rade, sa drugačijim bonusima za sinove koji rade, manjine i invalide, posebni iznosi za neženje, udovice i penzionisane parove. Iznosi mogu varirati od 4 do 12 peseta na dan. Ponekad su određene kategorije žena u poređenju s drugima prošle dobro. U Villaverdeu, udovice su shvaćene isto kao neženje, plus dečji doplatak — s druge strane, neženje su  imali besplatan pristup komunalnom restoranu, dok su drugi morali platiti 1 pesetu.

Ideja skale plata koja direktno diskriminiše žene nije, dakle, tačna u svakom slučaju. Ali postoji očit dokaz raštrkanih pretpostavki baziranih na konceptu patrijarhalne porodice, gde žena nije tražila jednaku isplatu. Mišljenja promatrača slobodara se razlikuju po tom pitanju. Jose Peirats je smatrao da je porodićna plata bila način spajanja želje za privatnošću i više intimnog načina života. H. E. Kaminski zauzima žešći stav, braneći stav da je porodična kartica stavila najpotlačenija ljudska bića u Španiji— žene — pod kontrolu muškaraca. Uzeo je to kao dokaz da je anarhistički komunizam sela Alcore Ťizuzeo svoju prirodu iz stvarnog stanja stvari.

Kao mera reforme, novi platni sistem imao je svoj pozitivni aspekt. Ako ništa, bar su prava žena u smislu sredstava za život bila generalno prepoznata, bez obzira na ulogu koju su imale u društvu; kao i prava dece. Peirats iznosi da domaćice nisu bile obavezne da rade izvan kuće, na zemlji, osim ako to nije bilo nužno potrebno (dodatne bi bile „pozvane” od gradskog izvikivača da u slučaju potrebe rade na poljima), a trudne žene su bile tretirane s posebnom obzirnošću. Kćeri seljačkih porodica više nisu bile prisiljene ići u službu u gradove ili u inostanstvo. Zbrinute porodičnom platom, mlade žene su ponekad donirale svoj rad radeći uniforme — što je bio samo podsetnik da radnicima/cama veličina paketa plate sad nije od tolike vitalne važnosti. Situacija je imala stupanj fleksibilnosti dozvoljavajući više izbora nego pre, uprkos kontinuiranoj podeli rada koja je dodeljivala sve kućne zadatke ženama.

Možda osnovni faktor pridavanja manje važnosti otuđenju plaćenog rada (za anarhistički ideal društva bez plaće, zapravo društvo bez novca nije bio praktičan zbog ograničenog i fragmentiranog karaktera revolucije) je bila šansa za sučestvovanje u kolektivnom donošenju odluka. Politika i praksa svakog kolektiva bi bila donesena od strane Generalne skupštine, koju je obično birao Administrativni odbor. Opseg koliko su žene bile izravno uključene u određivanje vlastitog položaja je neutvrđen. Hugh Thomas je smatrao: „Nije sigurno da je svaki član kolektiva ponekad bio uključen, žene i svakako deca koja rade, ili ijedni od njih, a više je moguće da se samo od radnika očekivalo da učestvuju.”
Ovo bi bila ozbiljna optužba kolektiva ako je shvatimo doslovno, ali Thomasovo nagađanje o tom što čini i pokreće slobodare i nije najpouzdanija interpretacija.
Gaston Leval u „Kolektivima u španskoj revoluciji” (preveo Vernon Richards, Freedom Press, 1975: pp. 207-213), izveštava sa sastanka seoske skupštine koji je pohodilo „oko 600 ljudi uključujući oko 100 žena, devojaka i nekoliko dece”. Dogovor je uključivao predlog za „organizaciju radionice gde bi žene mogle doći i raditi umesto da gube vreme tračajući na ulici. Žene su se smejale, ali je predlog ipak prihvaćen”. Još se ističe „imenovanje novog direktora bolnice (a mi saznajemo da je direktor žena, što je, jasno, neobično)”. Beleži očiti interes i uključenost u diskusije, čak do toliko da „niko nije otišao pre kraja nijedna žena ni dete nije otišla/lo na spavanje”. Žene su, uopšteno gledajući, mogle biti prisutne, ali ne nužno ili potpuno ravnopravno uz muškarce.

Uprkos tome, Thomas je primetio „odsutnost celog kompliciranog stroja tradicionalnog katoličkog života i svih stvari koje s tim idu (kao što je podređivanje žena)” kao faktor koji je bio izvor stalnog veselja ogromne većine radnika/ca. Usvajanje ženskih funkcija i ženstvenosti nisu, naravno, odbijene preko noći. Leval je pisao o ženama koje kupuju za proviziju, trgovinama odećom koje proizvode modnu odeću za žene i devojke, mlade devojke se učilo šivanju odeće za njihovu buduću decu, pored ostalih neupitnih odraza „stvarnog stanja stvari”. Ali utisak značajnih promena u stavovima i u društvenoj atmosferi je prenesen od strane mnogih promatrača iz prve ruke.
 1936., Franz Borknau uočio je samopouzdanje kod žena u Barceloni, dosad neuobičajeno za španske žene u javnosti. Milicajke su stalno nosile hlače, što je pre bilo nezamislivo; ali čak i kad su naoružane, španske žene su još bile pod pratnjom, za razliku od ženskih volonterki drugih nacionalnosti. U Madridu je isto bio očigledno promenjen položaj žena; moglo se videti mlade radnice kako okupljene u stotinama, možda i hiljadama, prikupljaju stvari za Međunarodni Crveni krst. Opisuje očito uživanje u onom što je za mnoge bilo prvo pojavljivanje u javnosti — okupljanje u parovima, šetnje po ulicama i odlazak u elegantne kafiće, neograničen razgovor sa strancima i milicajcima.
No svejedno, uprkos negodovanjima drugih komentatora o „promiskuitetu”, smatrao je da postoji opšta odsutnost bilo kakvog dubokog prevrata u seksualnom životu, manje nego u Velikom ratu. No postojala je barem težnja za zajedništvom ili pojednostavljivanjem zakonskih formalnosti. Umesto braka, anarhisti su favorizirali slobodnu združenost koja se bazira na međusobnom poverenju i podeli odgovornosti; povezanost između ljubavnika je u mnogim situacijama gledana jednako kao bračna veza. U kolektivima, prema Levalu, ceremonija zakonskog braka je postojala zato što su ljudi uživali u njoj kao u svečanoj prigodi — drugovi bi prošli proceduru pa onda uništili dokumentirane dokaze.

. Ljudi koji su se venčali su često obasipani darovima, dodatnim sredstvima i pomoći sa kućanstvom; s druge strane, kolektiv je imao moć da zadrži privilegije kao što su sredstva potrebna za prevoz do grada, ako se svrha činila neprikladnom. Kamenski je video seoski odbor Alcore u ulozi pater familiasa; pa navodi reči člana kolektiva koji je rekao: „Nema mesta za poroke”. Preživljavanje tradicionalnih stavova je uključivalo neobično usvajanje u nekim kolektivima da su odvojene dnevne sobe nužne za muškarce i žene, kao deo ljudskog dostojanstva. Segragacija je isto bila upotrebljavana u kući za siromašnu decu u Madridu, gde je dečake smeštalo, hranilo i učilo osoblje učiteljica, u Palace hotelu, a devojčice — u drugoj zgradi.
Sa svim svojim ograničenjima, Španska revolucija je u svojoj prvoj fazi donela nove mogućnosti za žene, u zonama koje nisu preuzeli Nacionalisti, i za neke u elementu ličnog oslobođenja. Jedna grupa koja je pokušala imati slobodarsku perspektivu situacije je bila Mujeres Libres (Slobodne žene). Do kraja 1936. godine imala je sedam Odelenja rada — Prevoz, Javna služba, Negovanje, Oblačenje, Pokretne brigade za ne-specijaliste, i brigade koje su zamenjivale muškarce koji su učestvovali  u ratu. Federacija je rasla, omogućujući ženama da učine maksimalan doprinos svakom praktičnom radu koji je trebao biti napravljen. Njene članice su osećale da imaju važnu odgojnu funkciju, radeći na emancipaciji žena od tradicionalne pasivizacije, neznanja i eksploatacije od kojih će biti oslobođene, idući ususret sporazumevanju između žena i muškaraca, koji/e bi radili/le zajedno bez međusobnog isključivanja. Uvidele su potrebu da probude u ženama bitnu svest o njihovom pokretu, i da ih uvere da je izolirana i čisto ženstvena aktivnost zasada nemoguća. Videle su se bazirane na širokim ljudskim težnjama za emancipacijom, ostvarivoj samo u društvenj revoluciji, koja će osloboditi žene od stagnacije osrednjosti.
Politički gledano, slogani Mujeres Libres su opisivali situaciju jednostavno, kao borbu između dve klasa i dve ideologije: rad nasuprot privilegija; sloboda nasuprot diktature. Ali dokazati je bilo puno kompliciranije. Karakteristična anarhistička mešavina užarene retorike, nacrta teorije i intenzivnih praktičnih aktivnosti nije odgovarala potrebama strašne političke stvarnosti, unatoč stvarnim postignućima grupa pod teškim uslovima.

Obrana Madrida

Naravno, pretnja od Nacionalista je bila snažno prisutna, omogućujući isprva kako poticaj, tako i pretnju revolucionarnim akcijama, kako su ljudi uzimali borbu protiv te pretnje u svoje ruke. Otpor koji je pružen u obrani Madrida, a protiv nacionalističke vojske ranih meseci 1936. godine, obnovio je duh hitnog odgovora na vojni ustanak, i opet su žene odigrale veliku ulogu kao u prvim danima rata. Bataljon žena borio se ispred mosta Segovia. Kod Gastafa, u centru severne fronte, žene su bile pod paljbom celo jutro i bile su među zadnjima koji su otišli. Tokom povlačenja u Madrid, jedan muški promatrač je primetio kako neke žene u miliciji izgledaju više vojnički od mnogih mušakraca, dok su druge pak uredne, njegovane i sređene. Među talijanima u Internacionalnoj brigadi u Madridu bila je šesnaestogodišnja djvojčica iz Ciudad Reala, koja se pridružila nakon što su joj otac i brat poginuli. Imala je iste dužnosti kao muškarci, delila je njihov način života, i pričalo se da je jako dobar strelac.
Unutar grada, žene su organizovale masivne demonstracije, radeći propagandu i slogane uključujući slavni No Pasaran („Neće proći”, koje se pripisuje La Pasionari), gradile su i barikade, često uz pomoć dece i nekada i pod paljbom.
Odbori su bili utvrđeni po kvartovima, kućama i blokovima, zbog nabavke hrane, municije i radi komunikacije. Žene su aktivno doprinosile obrani, uključujući motrenje zračne fronte i nadziranje sumnjivih petokolonaša. Njihovi odbori su organizirali kolektivne obroke i pranje rublja; dečje jaslice i domovi za majčinstvo su  funkcionisali su kako su najbolje mogli. Broue i Temimesu su opisali širenje Kućnih i komšijskih odbora kao snažan oblik druge Madridske revolucije, kao bazu iskonske Komune.
.....

čitaj dalje