Alea

16. 11. 2011.

Hulio Kortasar, Priđi, Aleksandra

Priđi, Aleksandra,

Priđi bubice,
ovde, kraj mene,
priljubljenu uz reči te tražim.

Već je noć, dođi,
u kući nikoga nema.

Znaš već da su sve one kao ti,
kao što vidiš, posrednice.
pada kiša u rue d'Eperon
i Dženis Džoplin.

Aleksandra, bubice,
dođi u ove redove, na ovu hartiju od pirinča,
sa pirinčanih polja,
u ovo mastilo što tvojom kosom se igra.
(Volela si te beznačajne stvari
aboli bibelot d'inanit' sonore
lepak i koverte
knjižaru-igračku
čašu sa olovkama,
sveske na linije)

Dođi, ostani, popij ovaj gutljaj, pada kiša,
pokisnućeš na rue Dophine,
u prepunim kafanama nema nikoga,
ne lažem te, nikoga nema.

Znam, teško je, tako je teško
ova čaša je teška i ova šibica,
i ne voliš da me vidiš tamo gde je najteže,
u mojoj odeći i mojim knjigama
i ne dopada ti se što toliko volim Džerija Maligana.

Želiš da me uvrediš, a da to ne boli,
da mi kažeš, "Kako to da si živ,
kako čovek može da jeste kada nema ničega više osim magle od cigareta,
kako živiš, na koji način otvaraš oči svakoga dana... Nemoguće",
kažeš, "nije moguće!".

Bubice, u redu,
Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra,
sklupčaj se ovde, pij sa mnom,
gledaj, pozvao sam ih,
posrednice će sigurno doći,
parti za tebe, cela zabava za tebe:
Eržebet,
Karin Bliksen,
već shvataju, znaju da je noć naša,
vlažne kose penju se uz četiri sprata,
a starice ih špijuniraju iz svojih stanova...
Leonora Karington, pogledaj je,
Unika Soru sa slepim mišem,
Klarisu Lispektor, aquaviva...
mehurići klize goli, taru se o svetlo,
Remedios Varo sa peščanim satom po kojem poskakuje laser,
mlada Urugvajka beše tako dobra prema tebi - premda nikada nisi saznala njeno pravo ime...
Kakav skup, kakav sparni šah,
kakva maison close od paučine i Telonijusa,
kako duga i lepa može biti noć sa tobom i Džoni Mičel,
sa tobom i Elenom Marten,
sa posrednicama...
animula duvan, vagula Anais Nin, blandula votka i tonik...

Ne odlazi, odsutna, ne odlazi,
igraćemo se, videćeš, već pristižu.
Sa Ezrom Paundom i marihuanom,
sa ostacima šupe i jednom ribom koja će plivati zaboravljena nesumnjivo,
u lavoru, sa sunđerima,
medju čepićima i telegramima ostalim zauvek bez odgovora.

Olga je drvo od dima, koliko puši.
Ta crnka koju su ranile burnice, Petrove ptice
a Natalija Ginzburg raspliće buket nedonetih gladiola...

Vidiš, bubice? Tako. Takođe i već. Viski.
Maks Ros, Silvina Okampo,
neko u kuhinji sprema kafu.
Njena otrovnica peva: dve kockice poljubac,
Leo Fere.

Ne misli više na prozore,
napolju iza kiša pada u Rangunu -
Pa šta.
Sa igrom amo.
Zamor (ptičji konsonanti vokali suncokreta)
Priđi, bubice. Smiri se.
Ne postoje prozori, ne postoji napolju,
i u Rangunu ne pada kiša.

Sa igrom amo.

_________________________________________

Pet pesama za Kris

– and I am melancholy because
I have not made more and better verses.

V. B. Jejts, Autobiografija

1.

Već znatno iza mezzo
camin di nostra vita
ukazuje se teritorija ljubavi
jedan, pre mentalni, negoli hemijski, lavirint
gde moguće je
biti lagano srećom ispunjen
i bez niti ili konca rastrojene Arijadne
bez pene bez čaršava bez butina.
Sve se odvija u sklopu odraza smiraja dana
tvoja kosa tvoj miris tvoja pljuvačka.
I tamo te sa druge strane činim svojom
dok se ti sa svojom prijateljicom
igraš noćnih igara.

2.

U stvari mnogo i ne marim
što će tvoje dojke zaspati
na plavoj simetriji drugih dojki.
Ja bih ih samo prignječio
golicanjem svog dodira
pa bi se ti nasmejala upravo
kad treba iako je potrebno bilo i za očekivati
da samo zajecaš.

3.
Odlično znam šta dobijaš
kad se izgubiš u zadovoljstvu.
Jer je to tačno ono
što bih i sam osetio.

4.

(Tačna ispravka: to što smo se na kraju dana sreli na šetalištu.)

5.

(Voleo bih da poveruješ
da je ovo smešna igra
nadoknada
kojom sebe tešim zbog udaljenosti.
Nastavi onda da plešeš
na ogledalu drugog tela
pošto si se meni
tek
ovlaš
nasmešila.)

(Sa španskog prevela Silvija Monros-Stojaković)

15. 10. 2011.

Haruki Murakami,

"Jednom kad oluja prođe, nećeš se sećati kako si je preživeo. Nećeš biti siguran ni da li je oluja zaista prošla. Ali jedna će stvar biti sigurna. Kad preživiš oluju, nećeš biti ista osoba kao pre oluje. Upravo zbog toga oluje i postoje."

_________________________________________

Upaljena svetla na nekoliko prozora zgrade uz ulicu ukazuju da na tom svetu obitava još ljudi osim njih dvoje. Njima dvoma je to veoma čudno. Ne, logično razmišljajući, deluje im čak kao nešto netačno. Ta činjenica da na svetu osim njih postoji još ljudi koji žive svoje živote.

1Q84

"U trenucima kada mehanički izgovara reči molitve, dok su joj prsti na rukama sklopljeni, ona izvan okvira svoje svesti veruje u boga. To je osećaj koji je prodro do srži njenih kostiju, nešto što logika i osećanja ne mogu odagnati iz njih. Nešto što ni mržnja ni gnev ne mogu izbrisati.
Samo, to nije njihov bog. To je moj bog. To je nešto što sam stekla žrtvujući sopstveni život, tek pošto mi je meso iskomadano, koža odrana, krv isisana, nokti iščupani, a moje vreme, nade i uspomene oteti od mene. To nije bog koji ima lik i oblik. Ne nosi belu odoru, niti ima dugu bradu. Taj bog ne poseduje ni dogmu, ni sveto pismo, ni norme. Ako nema nagrade, nema ni kazne. Ništa ne dobijaš, i ništa ne gubiš. Ako nema raja u koji ćeš se uzdići, nema ni pakla u koji ćeš sići. I kada je vruće, i kada je hladno, bog je jednostavno tu."

1Q84

"Bili ste kidnapovani?" reče Tengo. "Da, i te kako sam bio kidnapovan. Nekad davno bio je onaj film Kolekcionar - e pa, isto tako. Ja verujem da većina ljudi na ovom svetu i ne pomisli da bi jednog dana mogli da budu oteti. To im ne pada ni na kraj pameti. Je l' tako? Ali, kad te kidnapuju, stvarno su te kidnapovali. To je, kako da kažem, nešto što je praćeno jednim potpuno nadrealnim osećajem. Kažeš sebi: "Mene je neko stvarno kidnapovao." Možeš li da veruješ?"

"Da bi se čovek domogao onoga što je važno, mora da plati odredjenu cenu. To ti je pravilo na ovom svetu."

1Q84

_________________________________________

Sedeći za kuhinjskim stolom, još uvek sam posmatrao taj oblak iznad groblja. Bio je nepomičan.Stajao je tamo, kao ekserom zakucan za nebo.Vreme je da idem da budim kćerke, mislio sam. Već se potpuno razdanilo i morale bi da ustanu. To je ono što moram da uradim. Ali, nikako nisam uspevao da ustanem od tog kuhinjskog stola. Činilo mi se da u mom telu više nema atoma snage. Kao da mi se neko prikrao iza leđa i bešumno iskopčao utikač. S oba lakta na stolu, zagnjurio sam lice u šake. U toj tami, mislio sam na kišu koja pada na pučini. Na kišu koja tiho pada na široko more, a da za to niko ne zna. Kiša bešumno udara u morsku površinu, a da to ne znaju čak ni ribe. I sve dok neko nije došao i nežno mi spustio na leđa ruku, samo sam mislio na to more.

"Južno od granice, zapadno od sunca"

_______________________________________

Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja – jesam!
Južno od granica, zapadno od sunca"

____________________________________

Pomislio sam: mi, i dalje, ovako, svako za sebe, nastavljamo da živimo svoje živote. Bez obzira na to koliko dubok i fatalan gubitak bio, ma koliko nam važna bila stvar koju nam otmu iz ruku, ili makar se na kraju promenimo u potpuno drugu osobu zadržavajući odranije samo jedan sloj spoljašnje opne, mi možemo ovako da nastavimo da vodimo svoj život u potpunoj tišini. Možemo da ispružimo ruku i da zgrabimo određenu količinu vremena i stalno ga šaljemo iza sebe. U nekim slučajevima veoma vešto, kao svakodnevne rutinske stvari. Razmišljajući tako osetio sam se tako prazno.
Sputnik ljubav

Nas dve smo bile divni saputnici, ali, u krajnjoj liniji, ništa drugo do dve usamljene hrpe metala, od kojih svaka ispisuje svoju putanju. Izdaleka, to izgleda prelepo, kao dve zvezde padalice. A, u stvari, nas dve smo samo dva zatvorenika… zatvorene svaka za sebe. I tek kada se orbite naša dva satelita slučajno ukrste, mi se ovako susretnemo. Možda bismo i mogle da jedna drugoj otvorimo srca. Ali to bi bilo samo na delić sekunde. Već sledećeg trenutka bićemo ponovo u potpunoj samoći. Sve dok jednom ne sagorimo u ništa.

Sputnik ljubav

Zašto svi moraju da budu ovoliko usamljeni? Zašto je neophodno biti ovoliko usamljen? Kad je toliko ljudi na ovom svetu, i kada svako zeli nešto što ima u onom drugom, zašto i pored toga moramo biti toliko daleko jedni od drugih? Zar se ova planeta okrece hraneci se ljudskom usamljenošcu?
...
Zazmurio sam i oslušnuo, i mislio o Sputnikovim potomcima koji prelecu nebom, sa silom Zemljine teze kao jedinom sponom sa maticom. Kao usamljene metalne hrpe, slucajno se sretnu u mrklom mraku prostranog svemira, mimoidu se i zauvek rastanu. Bez ijedne jedine reci koju bi razmenili, bez ikakvih obecanja koja bi ih obavezivala."
Sputnik ljubav

__________________________________

Kad li sam ono poslednji put video svice, razmišljao sam. I gde? Sećao sam se tog prizora, ali nikako nisam mogao da se setim ni mesta ni vremena. Mogao sam da čujem šum vode u noćnoj tami i vidim starinska zaštitna vrata brane od opeke.
Otvarala su se i zatvarala okretanjem ručke. Reka nije bila velika. Bio je to potok čiju je površinu gotovo skrivala trava obrasla oko njegovih rubova. Unaokolo je bio takav mrkli mrak da ni svoja stopala nisam mogao da vidim kad sam ugasio baterijsku lampu. A iznad jezerceta na kome je stajala brana, letele su stotine svitaca. Poput varnica plamena, njihova svetlost odbijala se o površinu vode.

Zatvorio sam oči i na trenutak utonuo u tu tamu svog sećanja. Čuo sam šum vetra jasnije nego ikad. Nije bio snažan, ali je proleteo pored mene, ostavljajući čudesno živopisan trag. Kada sam otvorio oči, video sam da je tama letnje večeri postala za nijansu dublja.

Otvorio sam poklopac tegle, iz nje izvadio svica i stavio ga na jedva tri centimetra izdignutu ivicu rezervoara. Delovalo je da nije u stanju da shvati gde se nalazi. Posrćući, svitac je napravio jedan krug oko zavrtnja, nogama se hvatajući za skorele ljuspe boje. Jedno vreme je išao nadesno, pa kad se uverio da dalje nema kud, vratio se nalevo. Dugo mu je trebalo da se posle toga popne na glavu zavrtnja. Zatim je ostao tu dugo, više se ne pomerajući, kao da je na izdisaju.
S rukom na priručju, samo sam ga posmatrao. Ostali smo dugo tako nepomični, i svitac i ja. Samo je vetar fijukao pored nas, dok je u mraku šuštalo bezbroj listova na japanskom brestu.

Čekao sam beskonačno dugo.

Svitac je poleteo mnogo kasnije. Kao da mu je nešto sinulo, odjednom je raširio krila i u sledećem trenu već preleteo priručje, ukazavši se u bledoj tami. Hitro je opisao luk oko rezervoara, kao da pokušava da povrati izgubljeno vreme. I onda, pošto je na tren lebdeo u vazduhu kao da pogledom prati kako se linija njegove svetlosti razliva na vetru, konačno je odleteo u pravcu istoka.

I kada je svitac nestao, dugo se u meni zadržao trag njegove svetlosti. Te slabašne, blede svetlosti, koja je lebdela dugo, dugo u gustoj tami mojih zatvorenih očiju, poput neke izgubljene duše.

U toj tami, mnogo puta sam pružao ruke. Moji prsti nisu dodirivali ništa. Ta slabašna svetlost uvek je bila tačno izvan mog domašaja."

Norveška šuma

Nagasava je bio čovek koji je delovao sve čudnije što si ga bolje poznavao.U životu sam sreo, poznavao i video mnoge čudne ljude ali nisam upoznao nikoga tako čudnog kao što je on. Bio je daleko nezajažljiviji čitac nego ja, ali se držao svog pravila da ne dotiče knjige pisaca od čije smrti nije prošlo barem trideset godina. Samo u te knjige mogu stvarno da poverujem ,govorio je. Nije da ne mogu da poverujem u savremenu književnost. Samo neću da tračim dragoceno vreme čitajući knjige koje vreme nije osveštalo.

Norveška šuma

Izvela je nekoliko udaraca. Ozbiljnog pogleda uprtog u kugle, udarala je u njih precizno odmerenom snagom. Gledajući je dok to radi - njenu lepo namjštenu i pozadi uvrnutu kosu, svetlucave zlatne naušnice, cipele na nogama u zauzetom položaju i lepe izdužene prste oslonjene na čoju bilijarskog stola, izgledalo mi je kao da je taj kutak odrpanog salona za bilijar bio deo otmenog društvenog okupljanja. To je bilo prvi put da sam sa njom ostao nasamo, i za mene je divno iskustvo. S njom u društvu osećao sam se kao da sam se popeo na višu lestvicu života.

Norveška šuma

___________________________________________

Bila je to toliko otmena škola da se u njoj marljivo učenje smatralo "neotmenim".

Smrt postoji ne kao suprotnost života već kao njegov deo.

Mladim devojkama je obično u suštini svejedno je li nešto pravedno ili nije. Devojkama je obično glavno pitanje je li nešto lepo ili nije, da li će biti sretne ili ne, a ne je li nešto pravedno. Kako god pogledao, "pravednost" je reč koju koriste muškarci, zar ne?

Strašno je kad osećaji ne izlaze na površinu. Tada se zadržavaju unutra i postupno sčvrsnu. A kad sčvrsnu počnu dsa odumiru.
Tad nastaje užas.

Ima i takvih ljudi na ovome svetu. Obdarenih divnim talentom, koji ne ulažu trud da ga oblikuju, i završe tako što ga rasture u paramparčad ... Zašto je to tako? ... Zato što nemaju usađenu disciplinu da se trude. Razmaženi su. Imaju dovoljno talenta da postanu dobri u tome čak iako ne ulažu trud odmalena, i svi im govore da su fantastični, pa pomisle da je glupo truditi se.

Nagasava: "Zbog toga ponekad, kad pogledam svet oko sebe, stvarno mi pripadne muka. Pitam se što li se svi ti ljudi nimalo ne trude. Ništa ne rade samo jadikuju."

______________________________________

Ponovo su bili desetogodišnji dečak i desetogodišnja devojčica. Jedan usamljeni dečak i jedna usamljena devojčica. Bez moći i bez znanja o tome šta treba jedno drugom da daju, šta treba jedno od drugog da traže. Dvoje koje nikad niko nije voleo, niti su oni ikad zaista voleli ikoga."

1Q84

Do ovog trenutka oko mene su se razvijale razne stvari čiju uzajmanu povezanost ne znam. Nisam čestito uspela ni da ustanovim njihove uzroke, ni smer u kome se kreću. Ja sam u sve to posledično bila upletena. Ali sad je dosta. Od sada nadalje će biti drugačije od ovoga do sada. Više neću da budem marioneta ničije samovolje. Od sada nadalje, postupaću sledeći samo jedno pravilo koje za mene postoji, odnosno samo svoju volju. Ma šta u tome bilo dobro, a ma šta bilo loše, od sada nadalje ja sam uzrok, i ja sam pravac."

1Q84

A zapravo možda i ne treba da se sretnu. Gledajući u tavanicu Tengo se zapita: zar nije možda bilo bolje da je do kraja svako od njih ostao da ide svojim putem, čuvajući maštariju o ponovnom susretu u svojim grudima? Na taj način mogli su doveka da žive sa nadom u sebi. Ta nada je slabašan, ali važan žar koji im greje srž tela. Plamičak koji nežno obujmiš dlanom i zaštitiš ga od vetra. Jer, ako u njega dune vihor stvarnosti, lako se može ugasiti."

1Q84

"Profesorka je pričala o Aomame. Druga deca su je uglavnom ignorisala. Ona je bila autsajder, neko ko maše čudnim pravilima i svima je na smetnji. Takvo je bilo opšte mišljenje u odeljenju. Aomame se od toga štitila tako što je, kad god je to bilo moguće, bila manja od makovog zrna, i skoro da se pretvorila u duha. Imala je jaku volju kada bi nešto rešila, mišljenje nije menjala. Bila je izuzetno bistra. Imala je izvanrednu spospobnost razumevanja i volju da uči. Ali, sebe je strogo kontrolisala i sputavala da to ne bi izašlo na površinu. To - da se ne ističe, bio je verovatno samo jedan od mehanizama da sebe zaštiti. Da je bila smeštena u neku običnu sredinu, verovatno bi postala divan učenik."

1Q84

30. 9. 2011.

Arthur C. Clarke,Devet milijardi božijih imena

Za sve ono što je učinio, mnogima ne bi bilo dovoljno ni deset života. Oficir RAF-a, jedan od tvoraca radara, pisac prvog rada o principima satelitske komunikacije, autor preko sedamdeset knjiga, najpoznatiji SF pisac, scenarista nominiran za Oscara, počasni rektor dvu univerziteta, nosilac plemičke titule, posednik nekoliko doktorata i dobitnik brojnih globalno uglednih nagrada i priznanja. On je Arthur C. Clarke, onaj koji je mnogo pre milenijske histerije najavio 2001. božijih

...- Ovo je pomalo neuobičajen zahtev - reče dr Wagner nadajući se da to ipak zvuči kao ograničena preporuka.
- Koliko znam to je prvi put u našoj praksi da jedan tibetski samostan traži da bude opremljen automatskim serijskim kompjuterom. Ne želim biti znatiželjan, ali nikad ne bih ni pomislio da bi vašoj, hm, instituciji bio od koristi takav stroj. Da li biste nam ipak rekli što kanite tim strojevima?
- Vrlo rado - odgovori lama, popravi malo svoju svilenu halju i pažljivo odloži priručnik kojim se koristio za tekuću konverzaciju.
- Vaš kompjutor Mark V može obavljati svaku rutinsku matematičku operaciju sve do deset brojki. No mi smo zainteresirani za slova, a ne za brojke. Zato bismo želeli da izmenite kružni tok tako da stroj otiskuje reči umesto brojki.
- Ne razumem potpuno . ..
- To je projekat na kome smo radili u poslednja tri stoleća. Zapravo i duže, otkad je osnovan lamaizam. Možda je to vama i vašem načinu mišljenja strano, ali se nadam da ćete dobronamerno saslušati moje razlaganje.
- Svakako.
- To je, zapravo, vrlo jednostavno. Mi upravo završavamo jedan popis svih mogućih božjih imena.
- ? Kako molim?
- Imamo razloga da verujemo - nastavio je lama ne zbunjujući se nimalo - da sva ta imena mogu biti napisana sa samo devet slova abecede koju smo mi izmislili.
- I vi ste na tome radili tri stoleća?
- Tačno. Očekujemo da će nam za dovršenje tog zadatka biti potrebno petnaest hiljada godina.
- Oh - dr Wagner se malo zbunio. - Sada mi je već jasnije zašto želite unajmiti jedan od naših najnovijih strojeva. Ali kakva je, zapravo, svrha toga projekta?

Lama kao da je oklevao i dr Wagner je pomislio da ga je možda uvredio. Ako je i bilo tako, to se uopšte nije zapazilo po laminu odgovoru.

- Nazovite to ritualom ako želite, ali to je glavni smisao našeg verovanja. Sva ta brojna imena vrhovnog bića - Bog, Jehova, Alah i tako dalje samo su nazivi koje su izmislili ljudi. A postoji tu i ozbiljan filozofski problem o kojem ne bih želeo govoriti. No među svim tim mogućim kombinacijama slova, pojavljuje se i takva koju bismo mogli nazvati pravim imenima boga. Sistematskim zamenjivanjem slova pokušali smo ih sve evidentirati.
- Razumem. Vi ste počeli s AAAAAAA i radili sve do zzzzzzz...
- Tačno tako, iako se mi koristimo posebnom abecedom, nije nam bilo teško da tome prilagodimo električne pisaće strojeve. Mnogo je zanimljiviji problem bio pronaći odgovarajući kružni tok da bi se uklonile smešne kombinacije. Na primer, ni jedno se slovo ne sme pojavljivati više od tri puta zaredom.
- Tri? Vi svakako mislite dva puta.
- Tri, tri je ono tačno. Mislim da bi predugo trajalo dok bi vam sve to rastumačio, čak i kad biste razumeli naš jezik.
- Verujem vam na reč - reče dr Vagner. - Nastavite.
- Na svu sreću biće vrlo lako prilagoditi vaš automatski serijski kompjuter tom poslu. Kada jednom bude ispravno programiran, on će menjati svako slovo po redu i otisnuti rezultat. Nama bi za to bilo potrebno petnaest hiljada godina, a stroju samo sto dana.

Dr Wagner je jedva bio svestan šuma što je dopirao s Manhattana duboko ispod njih. Sada je bio u jednom stranom svetu, u prirodnom svetu, u planinama koje nije stvorila ljudska ruka. Visoko gore u zabačenim himalajskim predelima ovi su monasi sastavljali popis besmislenih reči. Ima li ljudska glupost granica? No on ne sme dopustiti da se opazi šta je pomislio. Kupac je uvek u pravu. . .

- Bez sumnje - odgovorio je dr Wagner - mi možemo prilagoditi Mark V da otiskuje popis takvog karaktera. Mnogo me više zabrinjava postavljanje i održavanje kompjutera. Dopremiti ga u Tibet ovih dana nije baš tako jednostavno.
- To je naša briga. Sastavni delovi su dovoljno maleni te ih možemo poslati avionom To i jest jedan od razloga šio smo se odlučili baš za vaš kompjuter. Ako ga dopremite u Indiju, mi ćemo se pobrinuti za dalji transport.
- I vi želite angažovati dva naša inženjera?
- Na tri meseca koliko će trajati rad na projektu.
- U redu, daćemo vam naše najbolje ljude.

Dr Wagner je nešto zapisao na komadiću papira.

- Postoje samo jod dve stvari koje bi...

Pre nego što je mogao završiti rečenicu lama je izvadio komad papira

- Ovo je moja potvrda o kreditu u Azijskoj banci.
- Hvala. To bi bilo sasvim dovoljno što se toga tiče. Druga je stvar tako trivijalna da se ne usuđujem ni spomenuti, ali je vrlo čudno kako se ponekad na to zaboravlja. Kakav vam je izvor električne energije?
- Dizelski generator koji daje 50 kilovata 110-voltne struje. Postavljen je pre pet godina i vrlo je pouzdan. On je život u samostanu umnogome olakšao, a bio je postavljen kako bi davao energiju za okretanje molitvenih valjaka.
- Svakako - odgovorio je dr Wagner kao eho - Trebao sam odmah pomisliti na to.

**********

Pogled s pregrade izazivao je vrtoglavicu ali s vremenom se čovek na sve navikne. Nakon tromesečnog boravka Georgea Hanleyja više nije impresionirala dubina od gotovo hiljadu metara do doline, u kojoj su se nalazila obrađena polja kockasta kao šahovska ploča. Naslonio se na vetrom izglačani kamen gledajući mrzovoljno u daleke vrhove planina čijih se imena nije ni potrudio setiti.

Ovo je najluđa stvar koju smo ikada počeli, razmišljao je. "Projekt Šangri La", kako ga je krstio neka mudrac. Već je nedeljama Mark V izbacivao hrpe papira sa črčkarijama Strpljivo i nezaustavljivo, kompjuter je slagao slova sve nova i iznova u sve moguće kombinacije iscrpljujući jednu klasu pre no što bi prešao na novu. Kako se vrpca pojavljivala iz elektromagnetskog pisaćeg stroja, monasi su brižljivo sređivali i slagali stranice u velike tomove. Još jedna nedelja i oni će biti gotovi, hvala svevišnjem s toliko imena. Kakva je te mutna kalkulacija uverila monahe da uzmu baš devet slova a ne deset ili dvadeset ili čak stotinu, to Georg nije znao.

Jedna mu je od noćnih mora bila da će se plan promeniti i da će dalaj-lama proglasiti da se projekat produzava do 2060.godine, a to bi im bilo slično.

George je čuo kako se otvaraju teška drvena vrata i Chuck se pojavio na ogradi pored njega. Kao i obično, Chuck je pušio jednu od onih debelih cigara zbog kojih je postao tako popularan kod ovih monaha. Ti su veseljaci bili spremni prihvatiti gotovo sve manje, a i neke veće životne užitke. Ipak, postojala je jedna stvar koja je išla njima u prilog. Možda su bili malo luckasti ali nisu bili puritanci. Ta njihova česta odlaženja dole u selo, na primer . ..

- Slušaj me, George - reče Chuck užurbano. - Načuo sam nešto što bi nam moglo natovariti nevolje na glavu.
- Šta se događa? Je li neki zastoj na stroju? To bi bilo najgore što bi nam se moglo desiti.

Tada se zaista ne bi mogli još vratiti a ništa ne bi bilo strasnije. Kako su se sada osećali, čak bi i reklame na televiziji bile kao mana s neba. Napokon to bi bila bar nekakva veza s kućom.

- Ne, nije reč o tome. - Chuck sedne na ogradu što nije običavao jer se plašio da ne padne u ponor. - Upravo sam saznao o čemu je tu zapravo reč.
- Šta misliš time reći, pa mislio sam da mi to znamo.
- Svakako, mi znamo šta to rade ti monasi. Ali nismo znali zašto. To je najluđa stvar koju sam ikada...
- Pa reci mi već jednom, ne okolišaj - zagundjao je George nezadovoljno.
- Dalaj-lama je bio sa mnom vrlo iskren. Znaš kako svako popodne upada u prostoriju kod Marka V da vidi kako napreduju stvari. E, pa ovaj put je bio vrlo uzbuđen ili bar onako i onoliko koliko on uopšte može biti uzbuđen. Kada sam mu rekao da smo na poslednjem ciklusu, zapitao me onim slatkorečivim engleskim, da li sam se ikada upitao zašto oni to rade. Rekao sam "Dakako"... i on mi je onda sve ispričao.
- Hajde pričaj i ne gnjavi toliko.
- Dakle, oni veruju kako kada nabroje sva imena gospoda Boga, a oni pretpostavljaju da A ima devet milijardi, biće postignut Božji cilj. Čovečanstvo će stići do svoga kraja i neće biti više nikakvog smisla nešto nastavljati dalje. Njihov će svet završiti, stići do kraja i prestati postojati. Zvuči pomalo kao nekakvo svetogrđe.
- Pa šta ćemo onda početi, šta da radimo? Da se ubijemo?
- To nije potrebno. Kada popis bude kompletan, na scenu stupa sam gospod Bog i pomete stvar... i ništa više!
- Oh, razumem. Kada završimo naš posao, biće smak sveta. Sudnji dan.

Chuck se nervozno nasmeja.
- Upravo sam to i rekao dalaj-lami. I znaš šta se dogodilo? Pogledao me je popreko kao da sam najgluplji đak u razredu i rekao "Nema ničeg običnijeg od toga".

George je malo razmišljao.

- To je ono što ja nazivam gledati šire na stvari -rekao je ozbiljno. - Ali šta misliš da bismo mi morali učiniti?
- Mislim da to nimalo ne menja stvar što se nas tiče. Napokon, mi smo znali da su oni malo luckasti.
- Ali, zar ti ne vidiš šta bi se moglo dogoditi? Kad popis bude završen i kad ne zatrubi ona poslednja truba ili što oni već očekuju, lako se može desiti da okrive nas. Da je naš stroj kriv što nije dobro obavio posao. Ne volim nimalo takvu situaciju.
- Jasno mi je šta misliš - kazao je George polagano. - Imaš ti i pravo. Ali takve su se stvari događale i pre, znaš i sam. Kad sam bio dete imali smo nekog suludog propovednika koji je govorio da će svet propasti iduće nedelje. Mnogo mu je ljudi poverovala pa su čak prodali i svoje kuće. E, a kad se ništa nije zbilo, nisu bili ozlojeđeni kao što bi čovek očekivao. Oni su samo kazali da je pop malo pogrešio i dalje su mu verovali. Mislim da neki još veruju.
- Dobro, to je bilo tada, ali ovo ovde je nešto drugo. Mi smo ovde sami, a njih je na stotine. Oni mi se sviđaju i biće mi stvarno žao kad se cela stvar sruči na leđa dalaj-lame. Kada se završi popis, onda treba okrenuti tri obredna valjka koje se dosad nije smelo dirnuti, i kad se i tada ništa ne dogodi...
- No ipak bih želeo da sam negde na nekom drugom mestu.
- Ja to želim već nedeljama. No ništa ne možemo učiniti dok ne istekne ugovor i ne stigne transportni avion koji će nas odvesti odavde.
- Svakako - reče Chuck zamišljeno - ipak bismo mogli malo sabotirati.
- Djavola bismo mogli. To bi samo pogoršalo položaj.
- Ne, onako kako sam ja zamislio. Stroj će završiti svoj posao za četiri dana. Avion će stići za nedelju dana. Dakle, pokvarićemo nešto da bismo imali što popravljati upravo toliko dana. Ako dobro proračunamo, možemo biti dole na aerodromu u vreme kad budu poslednja imena izlazila iz stroja. Onda nas više neće moći uhvatiti.
- Ne sviđa mi se sve to - reče George. - To će biti prvi put da napuštam nezavršen posao. Osim toga, to će im biti sumnjivo. Ne, ja ću ostati i prihvatiti sve što god bude.

*************

- Meni se to ipak ne sviđa – rekao je nekoliko dana kasnije, kada su ih mali poniji nosili niz uski vetroviti puteljak u dolinu. – I, nemoj da pomisliš kako ja bežim jer sam se uplašio. Jednostavno mi je žao tih jadnih momaka tamo gore i ne bih hteo da budem tamo, kada ustanove kako su bili budalasti. Pitam se kako će to preboleti Dalaj-lama?

– Čudno – odvratio je Chuck – ali kada sam se pozdravljao s njim, činilo mi se kako on zna da mi bežimo. I nije ga uopste bilo briga, jer je znao da mašina radi glatko i bez greške i da će posao biti završen na vreme. A posle toga, za Dalaj-lamu nije bilo ničega. Posle toga n i š t a…

George se okrenuo u sedlu i gledao gore uz planinski puteljak. To je bilo poslednje mesto odakle se jasno video lamaistički manastir. Široka spljoštena građevina uzdizala se prislonjena uz planinu, silueta se ocrtavala uz sam vrh i stapala sa planinom, uz odbleske sunca na zalasku. Tu i tamo, svetlucali su otvori na prozorima, kao na nekom prekooceanskom brodu. Električno svetlo, naravno, koje je dobijalo struju iz generatora kao i Mark V. Koliko dugo će ga još trošiti? George se pitao neće li monasi razbiti kompjuter u besu i razočaranju. Ili će mirno sesti i opet početi da izračunavaju.

Znao je tačno što se upravo ovog časa događa tamo gore, u planini. Dalaj-lama i njegovi pomoćnici sede u svojim svečanim svilenim haljinama i pregledaju velike trake papira, šta im donose mlađi monasi s električne mašine, teleprintera, i slažu u velike tomove. Niko ništa ne govori. Jedino se čuje planinski vetar i kuckanje tipki mašine po papiru, jer je Mark V radio sasvim tiho i kao munja obavljao operacije stotine hiljada proračuna u sekundi.

– Evo ga! – viknu Chuck pokazujući dole u dolinu. – Zar nije predivan?

Bez sumnje jeste, pomislio je George. Rasklimani stari „DC 3“ stajao je na kraju piste, kao maleni srebrni leptir. Za dva sata, on će ih poneti u slobodu i u svet zdravog razuma.

Na brzi dolazak noći u visokim planinama Himalaja već su se bili navikli. Na svu sreću, put je sada već bio mnogo bolji, a obojica su imala i ručne svetiljke. Nema više nikakve opasnosti, samo je već postalo malo neudobno na leđima tih ponija, i hladno. Nebo je bilo čisto i prekriveno dragim, poznatim zvezdama.

Dakle, neće biti nikakve prepreke da uzlete.

Počelo je sevati, ali uskoro prestade. Ta ogromna arena, okružena visokim brdima, koja su sablasno bila osvetljena sjajem zvezda, nije pogodovala ovakvom raspoloženju. George pogleda na sat.

– Stići ćemo za jedan sat – doviknuo je preko ramena svom prijatelju Chacku. Onda je dodao zamišljeno. – Zanima me je li kompjuter završio posao? Sada bi bilo vreme.

Kako Chack nije ništa odgovorio, George se malo okrenuo u sedlu. Video je samo bledo lice svog prijatelja, kako zuri prema vrhu planine s koje su se spuštali.

Visoko u brdima, tamo gdje je trebalo da bude lamaistički manastir, dizala se jarka svetla baklji visoko prema nebu.

– Pogledaj – vikao je Chack – njihov svet zaista nestaje, kako su bili i prorekli.

Dok su zapanjeno gledali u vrh planine, nisu ni opazili kako se zvezde polagano gase jedna za drugom…

10. 9. 2011.

Džerom K. Džerom

Jezero izgleda zrcalasto, mirno, poput mora za bonace. Ništa ne narušava taj starinski goblen koji prikazuje obalsku liniju oivičenu vodožednim drvećem i šašom, mirnoću vode i pokoji vodeni cvet. Čak i ždralovi (na proputovanju nebeskom autocestom) lete u bezglasju da ne bi remetili idiličnost prizora zamrznutog u oku slučajnog prolaznika.

A onda nesnosan lavež uzburka sve – i vodu i usnule insekte i lotose što počeše da se meškolje kao tek probuđena mačka. Eh, mačka… Da je barem! Nego pas. I to više njih. Ako me oči ne varaju, tri psa larmaju u tom čamcu što se klacka na sredini jezera. Na samoj ivici sedi neko. Čovek, čini mi se. Hvatam durbin da osmotrim bolje. I zaista, u čamcu su tri psa i nekakva čovekolika silueta što nije vredna pomena. Opa, bato, nisu to bilo kakva tri psa! Tri terijera, blago nama (a teško njima, naročito onom čemerniku što je takoreći jednim guzom već u vodi). Ček, ček… Bogme jesu tri terijera, ali tri različita terijera! Iako bi bilo sasma normalno posumnjati u moje znanje, jer više sam cat person nego li dog person, sa priličnom sigurnošću mogu da tvrdim da su dva od tri psa Foks i Bul terijer. Trećem jedva da glava viri iz plovećeg korita, ali s obzirom da izgleda kao orijaška snežna pahulja, usudio bih se reći da je to ni manje ni više nego čitavih 26 centimetara Vesti terijera. Oho-ho! Foks, Bul i Vesti na skučenom prostoru – odavno nisam čuo bolji recept za katastrofu. Jedan moj prijatelj je imao Bul terijera, žutobelog sa crnom trouglastom flekom preko desnog oka. Taj ne samo da je izgledao kao kosooki pirat, već se tako i ponašao prema drugim psima. O Foks terijeru ne znam mnogo, tek ono što sam upamtio iz ovlaš pročitanog letka Kinološkog saveza koji je ko zna kakvom zgodom završio u mom poštanskom sandučetu. Znam, dakle, da može da bude kratkodlaki i oštrodlaki (što sa ove udaljenosti ne mogu da utvrdim kada je u pitanju ovaj Foks u čamcu), što i nije toliko bitno. Mnogo su važnije druge karakterne osobine ovog brkajlije: ljubomora i netrpeljivost prema drugim psima. A maleni Vesti? Šta znamo o njemu? Bivša devojka je bila opsednuta tom pasminom i silno ga je želela za svoj dvadeseti rođendan. Kupio sam joj štene i ubrzo postao zamenjen tim preslatkim četveronošcem koji je zahtevao previše njene pažnje (sada, kad razmislim o tome, možda je to jedan od razloga zašto više volim mačke). Elem, dobro sam upamtio da je to omaleno simpatično stvorenje izuzetno (i potpuno nesimpatično!) tvrdoglavo. Pored toga, opisuju ga kao „velikog psa u malom telu“ što valjda dovoljno govori o kakvom se psu zapravo radi.

Pokušajte da zamislite ove tri energetske bombe, od kojih je jedna „Red Bull“ (Bul terijer, normalno), druga „Guarana“ (Vesti terijer), a treća „Burn“ (Foks terijer) kako se mućkaju na ustalasanom jezeru! Šta rade ova tri rođaka? U jednom trenutku reže jedan na drugog (i trećeg), onda dvojica palacaju jezikom na prvog, onda združenim snagama daju oduška glasnicama dok utrojčeno i nimalo prijateljski posmatraju nemog i na smrt preplašenog čoveka. Malo potom počinju da se vrte oko sebe kao da love sopstvene repove ili kakvog dosadnog obada-krvopiju. Zatim počinju mahnito da markiraju teritoriju, prvo svoju, pa komšijsku i tako u krug, sve dok se ono što su iz mehurova iskapali ne izmeša u istom odnosu kom im je i krv pomešana. Onda sledi zatišje, ali samo do trenutka kada konačno postanu svesni da su međe i dalje nejasne i da su i dalje tu jedan pored drugoga, u čamcu kojem neko nevidljivo sidro ne dopušta da se mrdne sa centra jezera, gde je, razume se, voda najdublja i odakle je obala najudaljenija. Nakon toga se, kao što je i očekivano, opet prolama lavež, koji prate prilično varvarski (mogu li da budu drugačiji ako su srodnički?!) nasrtaji prvog na trećeg, drugog na prvog, trećeg na drugog… Izmoreni od tučnjave i galame, psi se nakon toga donekle primiruju. I, što je (ne)očekivano, započinju da cvile i arlauču, podižući glave kao da se mole (svako svome Tvorcu, dakako!). Kad malo jače prislonim očnu duplju uz durbin, mogu da vidim i raspored sedenja tog čudnog pozorišta – na krmi, gde mu je i mesto, klacka se čovek; na desnom boku vidi se Foks kako se propeo na stražnje noge i posmatra obalu; levi deo trupa je rezervisan za Vestija koji je suviše nizak da bi se prednjim šapama naslonio na rub čamca, pa zato skakuće ne bi li video svoje parče obale; Bul je zaseo na pramac i odatle, poput bandita, vreba plen na obali ravno ispred njega. A obala u koju su sva tri psa u čamcu (čoveka da i ne spominjemo) tako zagledani? Obala je svima ista i jednolično glibovita. Odatle, iz čamca, mislim da i drveće u priobalju izgleda isto – sve same žalosne vrbe što već vekovima oplakuju ko zna koga. Ali, bez obzira na to, svaki pas bi rado okrenuo čamac ka svojoj obali. Eto, a kažu da psi bolje vide od ljudi, naročito na daljinu. Može biti, no samo ako se isključi faktor slepila izazvanog mržnjom prema bližnjem svom (učinilo mi se da se Bul okrenuo i da posmatra bližnje čamdžije sa neskrivenim antagonizmom). Pošto su terijeri odlučili da naprave pauzu, durbin okrećem ka onom sporednom liku. Šta on radi? Šta čeka, tako nepomičan i tih? Đavo će ga znati. Možda da ga najure iz čamca? Ili da se psi konačno dogovore kuda da se čamac usmeri (što je, blago rečeno, malo verovatno!)? A može biti da se taj čovek već pomirio sa činjenicom da će ga jednog od ovih dana oglodati ova tri nezasita proždrljivca? Možda se nada da će čamac istrunuti (a na dobrom je putu ka – dnu!) a on doplivati do spasonosne obale? Đavo će ga znati… U svakom slučaju, ovdje se trenutno ništa ne dešava. Niti čamac plovi, niti psi razgovaraju (a niti se nešto posebno glođu), niti čovek išta preduzima, niti bilo šta talasa. Odveć je monotono gledati sve to. Krajnje je vreme da odem na neko drugo jezero. Ima lepih u Kanadi, čuo sam. Ili u Finskoj, zemlji hiljadu jezera. Svejedno, samo da nema pasa u čamcu. A čoveka da i ne spominjemo.

________________________________

Mali, stoni ratovi

Sve je počelo posle jedne večere. Džerom K. Džerom je krenuo da topom igračkom obara olovne vojnike H. Dž. Velsa. Velsu se ovo dopalo, pa se i on pridružio igri. Dva genija svetske književnosti su zatim sela i napisala pravila za igru olovnim vojnicima. Tako je nastala legendarna knjižica „Mali ratovi: igra za dečake od dvanaest do sto pedeset godina i za one inteligentnije devojčice koje vole dečačke, igre i knjige''. Te daleke 1913. razbibriga Džeroma i Velsa se pretvorila u novu vrstu igre i zabave, poznatu danas kao ratne igre minijaturama.
______________________________________

Volim svoj posao toliko da sam u stanju da sedim i posmatram ga satima.

______________________________________

Iz raja ili iz pakla

Priča se da je jednog dana Džerom k. Džerom u novinama pročitao vest o svojoj smrti. Iznenađen, odmah je telefonirao uredniku tih novina,
- Halo! Ovde Džerom K. Džerom. Pročitao sam u Vašem listu da sam umro!
- Da, i ja sam! - mirno odgovori urednik.
- Zar Vas ovaj moj poziv ne šokira?
- Nimalo! Jedino me zanima odakle se javljate, iz raja ili iz pakla - odbrusio mu je urednik

20. 8. 2011.

Edgar Alan Po,Crna mačka

CRNA MAČKA

Ne očekujem a i ne tražim da se bez neverice primi do kraja fantastična pa ipak do kraja jednostavna priča koju se spremam da stavim na papir. Zaista bih bio sulud da to očekujem kad ni sam ne znam šta da o svemu tome mislim. Ipak nisam s uma sišao, niti je to sve, što je veoma izvesno - bilo san. Ali ću sutra biti pogubljen i danas hoću da olakšam svojoj duši. Neposredna je moja namera da predočim svetu, otvoreno i bez komentara, niz zbivanja koja su se odigrala u mom porodičnom životu. Posledice tih zbivanja su bile moje strave - moje torture - moja propast. Ipak se neću latiti pokušaja da ih objasnim. Za mene su ona bila isključivo užasna - mnogima će ona izgledati ne toliko strašna koliko groteskna. Otuda će se, možda, naći glava koja će moju fantaziju svesti na nešto što se dešava; glava manje uspaljena, s više logičnosti i s manje razdražljivim mozgom od mog, te će u okolnostima koje ću, opsednut strahom, do detalja izložiti, uočiti jedino uobičajen sled i te kako prirodnih uzroka i posledica.
Dok sam još dečaćić bio, uočiše da mi je narav krotka i čovečna. Blagost moga srca je čak toliko upadala u oči da sam služio za porugu svojim drugovima. Osbito sam voleo životinje, te sam od roditelja dobijao na poklon svakojake. Starajuči se o njima provodio sam dobar deo dana, i pravu sam radost osećao jedino kada bih ih hranio i gladio. Kako sam rastao, bivala je ova moja karakterna crta sve izraženija, i, kad postadoh zreo čovek, ta se ljubav pretvori u jedan od glavnih izvora moga uživanja. Ljudima koji su iz srca zavoleli kakvog privrženog i pametnog psa jedva da je i potrebno da se trudim da objasnim bit i intezitet zadovoljstva koje takav odnos pruža. Postoji nešto u nesebičnoj i požrtvovanoj ljubavi živinčeta što dira pravo u srce čoveka koji je često bio u prilici da stavlja na probu ništavno prijateljstvo i jadnu vernost Ljudskog bića.
U ranoj se mladosti oženih, i bio sam sreća da u svojoj izabranici nađem ženu po naravi sličnu sebi. Kad je uvidela koliko mi je stalo do životinja što su kao pokućarčad živele pod mojim krovom, nije propuštala priliku da mi u kuču unese kakvu lepu životinju. Imali smo ptice, zlane ribice, divnog psa, pitome zečeve, majmunče i jednog mačka.

Ovaj poslednji je bio krupna i lepa životinja, crna, bez belega i inteligentna do mere koja je mogla da iznenadi. Kad god bi se povela reč o njenoj inteligenciji, moja žena, koja je u dnu duše bila poprilično sujeverna, često bi podsećala na verovanje, rasprostranjeno od davnina, da su sve crne mačke redom prerušeni vešci i veštice. Ona to nije uvek ozbiljno govorila - i to pominjem samo zato što se slučajem, baš sada, toga prisećam.
Pluton - tako smo nadenuli ime mačku - beše moj mezimac i moja razonoda. Svojom rukom sam ga hranio a on se opet nije od mene razdvajao kad god bih bio kod kuće. Video sam muku da ga sprečavam da ne pođe i prati me ulicama.

Naše prijateljstvo trajaše, nepomućeno, godinama, tokom kojih se moj temperament u celini i karakter - vršljanjem Dušmanina Neumerenosti - iz osnove (stidim se da to priznam) pokvariše. Iz dana u dan postajao sam sve lošije naravi, sve sam se više žestio, postajao sve bezobzirniji. Sebi sam dopuštao da ženu grdim kao svaka pijanica. Na kraju sam čak i ruku na nju dizao. Svakako da su i kućne životinje stale da osećaju kako mi se ćud promenila. Ne samo što sam ih zanemario već sam počeo i da ih kinjim. Međutim, kad je Pluton bio u pitanju, još sam se obuzdavao da ga ne zlostavljam, mada sam bez skrupula maltretirao kuniće, majmunče, pa čak i psa, kad bi mi se slučajno; ili u želji da mi se umiljavaju, našli na dohvat ruke. Ali me je bolest skolila - jer koja je bolest strašnija od alkohola? - te i Pluton, koji je već bio omatoreo i postajao nekako namćorast, dođe na red - čak i Pluton poče da oseća na svojoj koži posledice moje prozlite naravi.
Jedne noći, vračajući se trešten pijan kući iz jednog od svojih čestih bazanja po gradu, uobrazih da me se mačak kloni. Dokopah ga se grubo, na šta me on, braneći se od moga nasilja, malo ugrize za ruku. Istog časa se pomamih kao da je nečastivi ušao u mene. Izbezumih se. Moja rođena duša kao da se raziđe s mojim telom u mahu, i zloćudnost crnja od dušmaninove, pothranjivana džinom, uzruja svaki damar moga tela. Maših se i iz džepa svoga prsluka izvadih perorez, otvorih ga, stegoh bedno živinče za gušu i polagano mu iskopah jedno oko iz duplje. Crvenim od srama, gorim i stresam se dokk mi pero ispisuje tu prokletničku bezdušnost.
Kada mi se sa svitanjem dana vrati slovesnost - pošto se snom povratih od besomučnosti noćašnjeg bančenja - obuze me nekakkvo osećanje u kome su se u podjednakoj meri smešali užas i griža zbog počinjenog zločina; ali sve u svemu, to je bilo osećanje slabašno i protivrečno u biti, koje mi se nije ticalo srva. Nastavih sa ispadima, i uskoro sam u vinskom pijanstvu potpuno zaboravio šta sam sa Plutonom učinio.

O propovetki vidi više

Crna mačka

10. 8. 2011.

Edgar Alan Po, Ðavo perverznosti

Stojimo na ivici provalije.
Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica.
Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću.
Neshvatljivo zašto-ostajemo.
Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena.
Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći.
Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote.
To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine.
A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo.
I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj.
Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku.
Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo.
Ako se ne nađe prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši leđa provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.

30. 7. 2011.

Tajna Ajnštajnove i Milevine vanbračne ćerke

Knjiga Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“, priča o zlosrećnom detetu, baca senku na legendu o genijalnom naučniku.

ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.

Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.

- Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga - kaže za „Novosti“ Skrobonja.

Po njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.

- Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako - i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce - kaže prevodilac ove knjige.
Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se - onako mladi i zaljubljeni - toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.

Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.

Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.
Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi - Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.

- Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji - bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila zavremeboravka u Srbiji, bili najupečatljiviji - ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i - možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna - studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine - objašnjava Skrobonja.

Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira...

Alea

KATEGORIJE

16. 11. 2011.

Hulio Kortasar, Priđi, Aleksandra

15. 10. 2011.

Haruki Murakami,

30. 9. 2011.

Arthur C. Clarke,Devet milijardi božijih imena

10. 9. 2011.

Džerom K. Džerom

20. 8. 2011.

Edgar Alan Po,Crna mačka

10. 8. 2011.

Edgar Alan Po, Ðavo perverznosti

30. 7. 2011.

Tajna Ajnštajnove i Milevine vanbračne ćerke

Zatočenici nemoći i nasilja