I vozač zna

 

  Einstein je često  obilazio Univerzitete i održavao  predavanja. Evo jedne šaljive priče sa tih obilazaka.

 

 Prilikom jedne posete  obratio mu se vozač :
-"Gospodine profesore, vaše predavanje sam slušao već 30 puta. Znam ga napamet. Mogao bih vas zameniti. "

 -"Odlično!" - odgovorio je   Einstein - "Daću  Vam priliku. Ovde, gde putujemo, ne poznaju me . Dajte mi vašu vozačku kapu, a vi se predstavite kao profesor Einstein"

Vozač je održao odlično predavanje.

 Kad je završio i već hteo da ode,  jedan profesor mu je postavio komplikovano pitanje iz matematike. Vozač se nije dao smesti, već je mirno odgovorio:

 -"Iznenađen sam da mi postavljate tako jednostavno pitanje. Odgovor zna čak i moj vozač. Pitajte ga!

Tajna Ajnštajnove i Milevine vanbračne ćerke

Knjiga Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“, priča o zlosrećnom detetu, baca senku na legendu o genijalnom naučniku.

ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.


Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.

- Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga - kaže za „Novosti“ Skrobonja.

Po njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.


- Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako - i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce - kaže prevodilac ove knjige.
Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se - onako mladi i zaljubljeni - toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.

Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.

Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.
Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi - Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.

- Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji - bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila zavremeboravka u Srbiji, bili najupečatljiviji - ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i - možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna - studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine - objašnjava Skrobonja.

Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira...

Mit o Milevi Marić

Tvrdnjom da su Ajnštajnovi radovi iz 1905. godine, kojima je utemeljena teorija relativiteta, bili potpisani sa "Ajnštajn-Marić", stupamo na teritoriju "petparačkog romana". Tako misli profesor istorije nauka iz Štutgarta, Armin Herman. Potsećajući na odavno opovrgnute tvrdnje iz knjige Desanke Trbuhović Đurić "U senci Alberta Ajnštajna" kaže za Milevu Marić koja "očigledno nije imala posebnu obdarenost za matematiku i fiziku", kako čak nije uspela ni da diplomira na ciriškom Politehnikumu. Ko je i zašto stvorio mit o Milevi Marić Ajnštajn.

U novije vreme ponovo se podgrejava mit o Milevi Marić, prvoj supruzi Alberta Ajnštajna. Tako jedan autor nedavno objavljenog napisa u Dugi, potpisan inicijalima N.B, piše: "Dve godine pre objavljivanja tri prve postavke svoje teorije (relativiteta) u Bernu, ostavlja (Ajnštajn) svoju zanosnu Švajcarkinju Mariju Vintler i ženi se Srpkinjom Milevom Marić, 'očiju tamnih kao budućnost Balkana'. 'Slušaj Mileva, ljubav i bes su dve velike pokretačke snage sveta. Njima se objašnjava sve, dolaze ispred svega, često na štetu ostalog', teoretisao je Ajnštajn o ljubavi".




Objektivni prikaz ljubavne, bračne i uopšte životne drame Mileve Marić

Dalje autor pomenutog napisa piše: "Deset godina kasnije muž tuče ženu, vara je, razvodi se i ostavlja joj novac od Nobelove nagrade. To je tim uvredljivije, jer je Mileva radila zajedno s njim, pa se postavlja nerazrešivo pitanje njenog doprinosa teorijama kojima je stekao slavu" (Duga, br. 1701, str. 45).
Ovom autoru priključuje se Borislav Soleša koji u Srpskom nasleđu piše: "Fizičar Abrahom Jofe tvrdio je kako su mu do ruku, 1905. godine dospeli originalni spisi teorije realtiviteta i kako je svojim očima video da su bili potpisani sa 'Marić Ajnštajn'. A jedan međunarodni kongres fizičara u NJu Orlenasu, početkom devedesetih, bio je skandalizovan izjavom Evan Haris Vokera: 'Albert Ajnštajn nije otkrio teoriju relativiteta, koja mu je donela svetsku slavu i Nobelovu nagradu 1921

 NJegova prva žena Mileva Marić mu je dala genijalne ideje koje su mu otvorile put do uspeha. Ona je ta koja je prva napisala članke o teoriji relativiteta, koje je on zatim objavio pod svojim imenom!' " (Srpsko nasleđe, br. 10, str. 81).
Petparačko štivo
Fizičar Armin Herman, rođen 1933. godine u Veronu (Kanada) redovni je profesor istorije nauka na Univerzitetu u Štutgartu. Ajnštajnom se bavio tridesetak godina, pa je objavio više knjiga u vezi s tom temom. Pobrinuo se i za nemačko izdanje ljubavnih pisama između Alberta Ajnštajna i Mileve Marić. Godine 1994. objavio je u Minhenu (izdavačka kuća R. Pipera i Ko.) obimnu monografiju o Ajnštajnu, koja je upravo ovih dana objavljena i na našem jeziku (prevodioci prof. Nada i Stanimir Arsenijević, izdavač: Fakultet za fizičku hemiju Univerziteta u Beogradu,  Institut za nuklearne nauke "Vinča", Beograd, i "Mrlješ", str. 505, tiraž 500). O naučnom pristupu temi svedoči i citiranje oko 1.300 dokumenata (reference su u srpskom izdanju štampane na 53 stranice).
O tezi da je Mileva Marić prvi pronalazača (ili bar saradnik) specijalne teorije relativnosti Herman piše da tu pretpostavku opovrgava u potpunosti i korespondencija između Ajnštajna i Mileve. Nikako ne može biti reči o tome da je Mileva "majka teorije relativiteta". Tvrdnjom da su veliki Ajnštajnovi radovi iz 1905. godine nosili imena autora "Ajnštajn-Marić" napuštamo u stvari realnost, kaže Herman, i prepuštamo se u oblast petparačkog romana.
O našoj zemljakinji Desanki Trbuhović Đurić koja je 1988. godine objavila na nemačkom knjigu U senci Alberta ajnštajna. Tragičan život Mileve Ajnštajn-Marić (Im Schatte Albert Einsteins. Das tragische Leben der Mileva Einstein-Marić, Bern/Stuttgart, str. 97), Herman piše da ona navodi kako je ruski fizičar Abrahom Jofe (Abrahom Joffe), tadašnji Rentgenov asistent u Minhenu, imao u ruci Ajnštajnove radove pre štampanja.


 _________________________________________________________________________________

---

"Zločini Nemaca ono su najgore što je istorija takozvanih civilizovanih nacija mogla da zabeleži", tvrdio je Ajnštajn, tražeći da čitav nemački narod bude kažnjen za masovna umorstva, učinjenima u Drugom svetskom ratu, uz nedvosmislenu poruku: "Svaki Nemac je kriv!" U njegovoj bivšoj otaybini, ni posle rata to nisu mogli da mu oproste. Mit o Milevi trebalo je da ga ocrni i pomrači njegovu slavu. Gotovo sve nemačke renomirane novine ne propuštaju da preuzmu, citiraju i hvale autora koji objavi nešto na tom tragu.

_________________________________________________________________________________

Rentgen je pripadao Upravnom odboru časopisa 'Anali' koji je - tobože - morao da daje mišljenje o prispelim rukopisima. Odakle to gospođa zna? Ona se poziva na Jofeova 'Sećanja na Alberta Ajnštajna'. U stvari je Jofe u jednoj knjižici 'Susreti sa fizičarima' pričao o Rentgenu i Ajnštajnu, ali tu se nije našla ta priča. Na naknadno pitanje (Armina Hermana - prim. M.M.) autorka se izgovarala. Ona nije mogla da navede dokaz.
Mi smo u stanju da dokažemo da Rentgenu i Jofeu nisu mogli biti podneseni rukopisi pre štampanja. To ćemo kasnije potvrditi kad budemo govorili o Ajnštajnovim radovima i njihovom prihvatanju kod fizičara.

U rang genija
Čovek se mora čuditi što je jedna knjiga prepuna grešaka naišla na povoljan prijem u našim novinama i časopisima. Neki novinari su prihvatili priču i dalje joj dodavali ponešto. Tema je žurnalistički stalno ponavljana po receptu koji je posle Drugog svetskog rata izneo Hans Habe, kao američki vojni novinar nemačkim mladim novinarima: "Pas ujeo čoveka. To vam niko neće kupiti. Ali čovek ujeo psa, to će nešto doneti". Preneseno na Ajnštajna: učinili su to naslovi samo pod "Mileva, majka teorije relativnosti".
Pored senzacionalne stvari i duh vremena je vodio ta pera. Postoji i knjiga Sudbina obdarenih žena (reč je o knjizi Inge Stefan, čiji pun naslov na nemačkom glasi: Sudbina obdarenih žena u senci slavnih ljudi, Štutgart 1989. - prim. M.M.) sa kratkim biografijama. Autorka je izabrala žene koje su bile "često ravnopravne sa svojim partnerima, a često i iznad njih". Naravno da je bilo i da ima takvih žena. Moramo, međutim, kritikovati da su u težnji "generalnih struktura" Mileva Marić upiše metodom spekulacije u rang genija.
Herman objektivno prikazuje ljubavnu, bračnu i, uopšte, životnu dramu Mileve Marić. Na čuvenom ciriškom Politehnikumu svega je njih petoro polagalo diplomaski ispit. Ajnštajn je bio najmlađi sa 22 godine. Među njima je bila i Mileva Marić. Herman kaže: "Očigledno je da ona nije imala potrebu specijalnu obdarenost za matematiku i fiziku, pa joj je već priprema za međuispit zadavala muke. Diplomski ispit nikad nije položila, pa ni drugi pokušaj nije doneo uspeh.
Poslednjih godina 19. stoleća dopuštalo se i ženama da studiraju. Bilo je, međutim, još mnogo docenata koji su verovali da ozbiljnost akademske nastave mora da trpi zbog mogućeg 'nepristojnog ponašanja'. Jedan publicista iz Berlina vršio je anketu među profesorima, piscima i profesorima koji su predavali studentkinjama o njihovom shvatanju takvih studija, pa je objavio zanimljiv izbor predrasuda. Bilo bi 'krajnje pogrešno' privlačiti žene na akademski život mislio je i tihi i suvereni naučnik kao što je bio Maks Plank: 'Amazonkama je rad na duhovnom polju protivprirodan'.
Svako vreme ima svoje nastranosti. Oktobra 1983. pojavio se časopis Emma sa člankom o Milevi Marić, pod naslovom "Majka teorije relativnosti" (autor: Norgard Kolhage - prim. M.M.). Zato što se po shvatanju feministkinja ženama uvek, i u načelu, čini nepravda, mora da je Ajnštajn, ta krvopija, zataškao značajan udeo svoje Mileve na ostvarenju teorije relativnosti.
U svetu se pojavila ta teza 1969. u jednoj biografiji o Milevi Marić (Herman se ponovo osvrće na knjigu D. Trbuhović Ćurić - prim. M.M.). Ta autorka koja potiče iz Srbije osećala je za svoju junakinju žensku i nacionalnu solidarnost, uz obilje izjava prikazala je Milevu kao genija. Petnaest godina kasnije i u znaku emancipacije našao je ovaj nemački prevod elaborata začuđujući odjek u štampi. Gotovo sve nemčke novine, pa i one renomirane preuzele su tu hvalisavu priču."Poznato je da se u Nemačkoj Ajnštajnu dogodilo mnogo zla, osobito kad je vođena kampanja protiv njega i njegove teorije. Kasnije, kako vidimo, ni mrtvog ga nisu ostavljali na miru. Valjda su hteli da mu se osvete što ih je optuživao za "brutalnost i kukavičluk". Hteli su da omalovaže "najznačajniju ličnost HH veka", čoveka za koga je Maks Plank rekao: "Preokret koji je izazvala Ajntašjnova teorija relativnosti može se uporediti samo sa Kopernikovom slikom sveta."


Bes osvete
Valjda je nekim bivšim Ajnštajnovim sunarodnicima krivo što još i danas važi njegova opšta teorija relativnosti završena 1915. godine i proglašena za "najgenijalniju tvorevinu ljudskog duha". Kasnije je Maks Plank za Ajnštajnovo delo, otkucano na samo devet stranica, rekao da manifestuje jedan od najvećih kulturnih uspeha HH stoleća, čiji se uspeh može meriti samo sa dostignućima Johanesa Keplera i Isaka NJutna.
"U čemu se ogleda Ajnštajnov značaj na naše stoleće? - pita Herman. - On je osnovao novu fiziku koja je promenila pogled na svet i na naša razmišljanja i čiji je uticaj na tome putu možda još veći nego na tehničkim primenama. Ajnštajn je takođe bio i homo politicus, strašan borac protiv neparavde. On je založio svoje ime i svoj ugled da postakne svet protiv nacionalsocijalista, Ajnštajn je bio jedan od najvećih Hitlerovih protivnika."
Dodajmo da je Ajnštajn rekao: "Nemci su zbog rđave tradicije toliko upropašđen narod da će biti teško postići neko izlečenje razumnim i humanim sredstvima". On se slagao sa svojim prijateljem Tomasom Manom koji je rekao: "Nemački vojnici su se borili sa krajnjom izdržljivošću za pobedu i ovekovečenje nacističkog režima - ali treba ipak razlikovati naciste od nemačkog naroda. Nikad narod nije imao groznije gospodare, vlastodršce koji su nemilosrdno nastojali da i zemlja i narod propadnu zajedno s njima. Ako njih ne bude više, onda ni Nemačka ne treba da postoji."Ajnštajn nije verovao da Nemci imaju neki naročito rđav karakter, štaviše oni nisu u proseku drukčiji nego i svi drugi ljudi. "Nemci, međutim, imaju rđaviju tradiciju od drugih naroda, takozvanih civilizovanih." Kao i Tomas Man, koji je za vreme Drugog svetskog rata preko Bi-Bi-Sija poručivao svetu "Svaki Nemac je kriv", i Ajnštajn je zastupao tezu o kolektivnoj krivici nemačkog naroda. Posle strašnog završetka ustanka u varšavskom getu rekao je:Čitav nemački narod je odgovoran za ta masovna umorstva i mora kao narod da bude kažnjen ako ima pravde na svetu i ako svest naroda za kolektivnu odgovornost ne treba potpuno da nestane." Smatrao je da su "zločini Nemaca stvarno ono što je najstrašnije što je mogla istorija takozvanih civilizovanih nacija da zabeleži". Bio je ubeđen da su Nemci nepopravljivi nacionalisti i militaristi.
U Nemačkoj, toj zemlji "masovnih ubica", pre Drugog svetskog rata, u vreme ekspanzije hitlerizma, Ajnštajnu je opljačkana sva imovina i oduzeto mu je državljanstvo. Posle Drugog svetskog rata u njegovoj bivšoj otaybini neki krugovi nisu mogli da 
Uzaborave njegove izjave te su koristili svaku priliku da ga omalovaže i ocrne. Takvu jednu priliku imali su i u stvaranju mita o Milevi Marić samo da bi pomračili njegovu slavu. Ja ne vidim ni jednog jedinog razloga da to i mi treba da činimo.

izvor