HERMAN HESE

Demijan

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedninko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Šta je upravo istinski živ čovek, to se danas svakako zna manje no ikada, te se zato ubijaju u gomilama ljudi od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo jedanput. Da mi nismo više nego ljudi koji postoje samo jedanput, da se može svaki od nas jednim puščanim zrnom doista skloniti sa sveta,bez ikakva traga,onda više ne bi imalo smisla pripovedati priče. Ali, svaki čovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način i nikad više. Zato je istorija svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je i svaki čovek dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvaredan i dostojan svake pažnje. U svakom je otvoren duh, u svakom pati stvorenje, u svakom se izbavitelj raspinje na krst..."

________________________________

Demijan

Bio je jedan ljubavnik koji je voleo bez nade.On se povukao potpuno u svoju dušu,i mislio je da će sagoreti od ljubavi.Svet za njega nije postojao,on nije više video plavo nebo i zelenu šumu,potok mu nije žuborio, harfa mu nije jecala, sve je bilo utonulo, i on je osiromašio i postao bedan. Ali njegova ljubav je rasla, i on je mnogo ranije hteo da umre i propadne ,nego da se odrekne posedovanja lepe žene koju je voleo.Tada on oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu, te postade moćna, i privlačila je i privlačila, i lepa žena je morala joj se povinovati, i došla je i on je stajao raširenih ruku da bi je privukao sebi. Ali, dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim izmenila, i on sa grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljeni svet .Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se, nebo i šuma i potok,s ve mu je u novim bojama, sveže i divno, dolazilo u susret, pripadalo mu, govorilo njegovim jezikom. I umesto da dobije jednu ženu, imao je ceo svet na srcu, i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala veselost kroz njegovu dušu - on je voleo i pri tome našao sebe samog. Većina njih pak voli da bi pri tom sebe izgubili.

_________________________________

Srećan je ko ume da voli

 Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i i lepotu nasem postojanju.
Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća, bilo je bolesnika punih volje za životom koji su se negovali do samog kraja, i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.
Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onom ko je poseduje, već onom ko ume da je voli i da joj se divi…

Ne postoji druga stvarnost osim one koju imamo u sebi samima. Stoga većina ljudi živi tako nestvarno,zato što slike izvan sebe smatraju za stvarnost, a svoj vlastiti svet u sebi ne puštaju nikako da dođe do reči.
Pri tom se može biti srećan, ali ako se jednom sazna ono drugo, onda se više ne može izabrati da se pođe putem većine.

_________________________

Umetnost dokolice

Jedna neobična ali jednostavna tajna mudrosti svih epoha uči nas da i najmanji čin altruizma, svaka ljubaznost i davanje obogaćuju, a da svaki napor da se osvoje bogatstvo i moć slabi i osiromašuje. To su znali i o tome nas učili Indijci, grčki filozofi i Hrist, i posle njih hiljade mudraca i pesnika čija su dela preživljavala epohe u kojima su živeli, dok su kraljevstva i kraljevi njihovog doba nestali i zaboravljeni. Možete da se složite s Hristom ili s Platonom, sa Šilerom ili Spinozom: svuda vrhovna mudrost uči nas da nisu ni moć ni bogatstvo ono što nas cčni srećnim već samo ljubav. Svaki altruizam, svako odricanje u ime ljubavi, svako saosećanje, svako davanje sebe izgleda kao gubljenje vremena, kao lišavanje, ali nije: to je obogaćivanje i uzdizanje i jedini put koji vodi napred.


Umetnost dokolice

 Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičije, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek.


   _________________________________


Ako sam neko vreme proveo bez naslade i bola, udišući mlaku, bljutavu smešu takozvanih dobrih dana, tada u svojoj detinjastoj duši osećam razmetljiv i kukavan jad, tako da liru zahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura.
Tada u meni gori divlja želja za snažnim osećanjima, za doživljajima, gori srdžba prema ovom ufitiljenom, plitkom, normalnom i sterilizovanom životu i besomučni prohtev da nešto razbijem u paramparčad, kao na primer neku veliku trgovačku kuću, ili katedralu, ili samoga sebe; da počinim neku smelu glupost, da nekim poštovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovničke đake snabdem priželjkivanom voznom kartom za Hamburg, da zavedem neku devojčicu ili da nekolicini predstavnika građanskog poretka u svetu zavrnem šiju.
Jer od svega sam ipak najviše mrzeo, najviše se gnušao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam građanina, to obilno i uspješno odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosečnog.

________________________________________

"Postoji istina, dragi moj! Ali učenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršene učenje koje jedino donosi mudrost - takvo učenje ne postoji. To uopšte i ne treba prijatelju, da čeznem za nekim savremenim učenjem, nego za usavršavanjem sebe samoga. Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava, ne propoveda se."

_______________________________________

Stepski vuk

Stepski vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak." 

..i NAJNESREĆNIJI život ima svojih sunčanih časova i pod peskom i kamenjem ,svoje sitne cvetiće Sreće.Tako je to bilo i kod Stepskog Vuka.Obično je bio veoma nesrećan,to se ne može poreći, a mogao je da unesreći druge, naime, ako ih je voleo, a i oni njega, jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu. Neki su ga voleli kao prefinjenog, mudrog i neobičnog čoveka, pa bi bili zgranuti i razočarani kad bi odjednom morali da otkriju vuka u njemu. Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli baš vuka, baš ono slobodno, divlje, neukrotivo opasno i snažno, i ovi su, opet, doživljavali veliko razočarenje i jad kad bi odjednom divlji, zli vuk ipak postao čovek, koji u sebi sluša Mocarta,  čita pesme i  ima ljudske ideale. Stepski vuk je svoju dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa kojima je dolazio u dodir...

__________________________________________

 Igra staklenih perli

Ali šta je bio njegov put? Sem svog velikog dara za muziku i za igru staklenih perli,
znao je i za druge snage u sebi-za izvesnu unutrašnju nezavisnost, za visoku svojeglavost koja mu, istina, nije zabranjivala ili otežavala služenje, ali koja je od njega zahtevala da služi samo najvišem gospodaru. I ta snaga, ta nezavisnost, ta svojeglavost u njemu nije bila samo
jedna crta u njegovom liku, ona nije bila samo unutra upravljena i delatna,već je delala takođe upolje. Jozef Kneht je jos za vreme đakovanja, a naročito u doba rivalstva sa Plinijom Desinjorijem,češće dolazio do saznanja da neki drugovi vršnjaci, a još više oni mlađi, ne samo da su gavoleli i tražili njegovo prijateljstvo,već su bili skloni da mu puste da vlada njima, da ga pitaju za savet, da mu odobre da vrši uticaj na njih, i to saznanje se češće ponavljalo. Ono je imalo krajnje prijatnu i laskavu stranu, godilo je slavoljublju i jačalo samosvesnost. Ali ono je takođe imalo i jednu sasvim drugu stranu, mračnu i strašnu. Jer već sklonost da sa visine gleda na one drugove koji su u svojoj slabosti, svom odsustvu svojeglavosti i dostojanstva
tražili savet, vođenje i uzor, ili čak tajna želja koja mu se povremeno javljala da ih(bar u mislima)učini poslušnim robovima-imala je nečeg zabranjenog i ružnog...“

Veliki ljudi su za mlade ljude kao suvo grožđe u kolaču svetske istorije,oni takođe spadaju u njenu pravu supstancu, izvesno, i nije nimalo lako ni prosto, kao što bi se mislilo, razlikovati stvarne velikane od prividnih velikana. Kod prividno velikh, izgled veličine daju istorijski trenutak u njegova tumačenja i prilaženja, ali ima istoričara i biografa, a kamoli novinara, kojima to tumačenje i zahtevanje jednog istorijskog trenutka hoće da kaže/trenutni upeh pojavljuje se već kao znak veličine. Omiljene figure takvih istoričara su kaplar koji od danas do sutra postane diktator, ili kurtizana koja za trenutak uspe da upravlja dobrim ili rđavim raspoloženjem jednog vladara sveta. A idealno raspoloženi mladići vole, obrnuto, najviše tragično neuspele, mučenike, one za trenutak suviše rano ili suviše kasno došle.................

________________________________

Sidarta

Usporavajući korak mislilac je produžio put pitajući sebe: "Šta je to što si hteo da naučis iz učenja i od učitelja, a čemu te oni, koji su te mnogome učili, ipak nisu mogli naučiti?"
I otkri:"Bilo je to moje ja čiji sam smisao i suštinu hteo da dokučim. Hteo sam da se otrgnem od svoga ja, da ga savladam. Ali, to mi nije pošlo za rukom, uspeo sam da ga obmanem, da bežim i da se skrivam od njega.
Zacelo, ništa na svetu nije toliko zaokupljalo moje misli kao to moje ja, ta zagonetka što živim, što predstavljam jedinku odvojenu i rastavljenu od svih drugih, što sam Sidarta! I ni o čemu na svetu ne znam manje nego što znao o sebi, o Sidarti!"
"To što ništa ne znam o sebi, što je mene Sidarta ostao tuđ i nepoznat proizilazi iz jednog jedinog uzroka: plašio sam samog sebe, neprekidno sam bežao od sebe!
"Kako sam bio gluv i tup! Kad neko čita spis čiji smisao želi da dokuči, tada neće sa prezirom gledati na znake i slova, rekavši da su varka, slučajnost i bezvreda ljuska, već će ih čitati, proučavati, voleti slovo po slovo..."
"Svako može da baca čini, svako može da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da čeka, ako ume da posti."
"Pisati je dobro, razmišljati je bolje. Mudrost je dobra, strpljenje je bolje."

________________________________

Sidarta

Razgovor Kamale i Sidarte, ljubavnika:

Ti si kao i ja, a drugčija od većine ljudi.
..., u tebi se kriju spokojstvo i utočište u koje se možeš povući svakog časa i osećati se kao u svom domu, a to je i meni dato. Malo je ljudi koji to poseduju, mada bi svi mogli to imati.
- Nisu svi ljudi mudri - reče Kamala.
- Nisu - reče Sidarta - i upravo se o tome i radi.
Kamasvami je mudar koliko i ja, pa ipak nema utočišta u sebi. Drugi ga pak imaju iako im je razum kao u malog deteta...
...- Ja sam kao i ti. Ni ti ne umeš da volisš jer kako bi inače mogla da upražnjavaš ljubav kao veštinu? Ljudi našeg soja kažu ne mogu da vole. TO MOGU LJUDI DETINJG UMA; U TOME JE NJIHOVA TAJNA.
"Ništa nije bilo, ništa neće biti, sve jeste sve ima svoje bitisanje i sadašnjost!"
"Onaj ko istinski traži, ko istinski želi da nađe put, ne može primati nikakvo učenje. Ali, onaj ko ga je našao, taj je mogao da odobrava svako učenje, svaki cilj, toga više ništa ne odvaja od hiljade drugih koji su živeli u duhu večnog, u duhu božanskog."

_________________________________

Sidarta

Ćuj Kamalo: Kada baciš kamen u vodu, on najbržim putem pluta da stigne do dna. Tako je to i kada Sidarta ima neki cilj, neku nameru. Sidarta ne preduzima ništa, on čeka on razmišlja, on posti, ali istovremeno prolazi kroz svet kao kroz vodu, a da ništa ne radi, a da se ne pomakne; on biva privučen, on se opušta i pada. Njegov cilj ga privlači, on dopušta da mu u dušu prodre bilo šta što bi bilo suprotno cilju. To je ono što je Sidarta naučio kaod samana. To je ono što neznalice nazivaju činima, misleći da to izvode demoni. Ali demoni ništa ne izvode, demoni ne postoje. Svako može da baca čini, svako može da postigne cilj ako ume da misli, ako ume da čeka, ako ume da posti….

________________________________

Sidarta

Kad neko čita spis čiji smisao želi da dokuči, tada neće s prezirom gledati na znake i slova, rekavši da su varka, slučajnost i bezvredna ljuska, već će ih čitati, proučavati i voleti slovo po slovo.
A ja, koji sam želeo da čitam knjigu sveta i knjigu sopstvenog bića, prezreo sam za ljubav unapred naslućivanog smisla znake i slova, nazivajući pojavni svet varkom, a svoje oči i svoj jezik slučajnim i bezvrednim pojavama. Ali, to je prošlo, ja sam se probudio, istinski probudio i tek danas rodio…

____________________________________

Sidarta

"...Izobličena lica zurio je u vodu i pljunuo ugledavši odraz svoga lika. Smrtno umoran odvojio je ruke od stabla i okrenuo sa namerom da se baci u talase,da najzad potone. Padao je zatvorenih očiju u susret smrti. U taj mah u najskrivenijim kutovima njegove duše, iz prošlosti njegovog premorenog života odjeknu glas. Bila je to jedna reč, jedan slog koji bez i jedne misli promucao u sebi, staru početnu i zvaršnu reč svih brahmanskih molitvi, sveti Om, koji znači "savršenstvo", ili "potpunost". I u trenutku u kome do Sidharthinog uva dopre glas koji izgovori Om, njegov usnuli duh se namah razbudi i on shvati da je njegova namera bezumna. Sidhartha se prenerazi. Evo šta se zbilo s njim, bio je tako izgubljen, zabludeo i lišen svih saznanja da je hteo da potraži smrt, da je u njemu mogla sazreti ova želja, toliko detinjasta želja da nađe mir uništivši svoje telo! Sva pitanja ovih dana, otrežnjenje i očajanje nisu mogli da urode plodom koji mu je doneo trenutak u kome je Om dopreo do njegove svesti i on u magnovenju spoznao svoju bedu i zabludu.

- Om ! - izgovorio je tiho.

 - Om ! -

I bi svestan brahmana, i bi svestan da je život neuništiv i svestan svega božanskog bačenog u zaborav. Ali, to je bio samo tren, blesak munje. Sidhartha se sručio u podnožje kokosovog drveta, položio glavu na kolena stabla i utonuo u dubok san. Spavao je duboko i bez snova, odavno već nije znao za takav san. Kada se nakon mnogih časova probudio, učinilo mu se da je prošlo deset godina. Čuo je tihi žubor vode, ali nije znao gde se nalazi i kako je dospeo ovamo; otvorivši oči začudio se drveću i nebu nad glavom, setivši se najzad gde se nalazii kako je ovamo došao. Ali, kako je tek nakon dužeg vremena došao do tog saznanja, prošlost mu se učinila kao prekrivena nekom koprenom, beskrajno daleka, beskrajno strana i ravnodušna. Znao je samo da je napustio svoj raniji život ( u prvi mah, kada se osvestio, raniji život mu se učinio kao davno minulo nekadašnje ovaploćenje, kao ranije rođenje njegovog sadašnjeg ja) - da je hteo da ga odbaci pun gađenja i jada, ali je zatim, kraj neke reke, ispružen ispod kokosovog drveta, došao k sebi sa svetom reči Om na usnama, da je posle toga zaspao i da sada razbuđen i kao preporođen posmatra svet oko sebe. Tiho je izgovorio reč Om sa kojom je zaspao, pa mu se učinilo da njegov dugi san nije bio ništa drugo već samo dugotrajno, zadubljeno izgovaranje Oma, misao prožeta Omom, uranjanje i potpuno poniranje u Om, u bezimeno, u savršeno..."

_______________________________________

Moja vera

Pogled volje je nećist i izobličen. Tek tada kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje čisto posmatranje, nastupa duša - lepota. Ako posmatram šumu koju želim da kupim, zakupim, u njoj želim da lovim, opteretim je hipotekom, tada ne vidim šumu već samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novčaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali ako ne želim ništa od nje, gledam li "bez misli" u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Čovek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije čovek već samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: "Da li je pristupačan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?" S hiljadu takvih pitanja najčešće se odnosimo prema drugim ljudima koje susrećemo, i mi važimo za poznavaoce ljudskih duša i psihologe ako nam pode za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali, ta predstava je siromašna, i u tom načinu poznavanja duše najpromišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, većina političara i učenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, čisto videnje i predanost, sve postaje drugačije. Čovek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobičan kao i sve ka čemu se okreće čist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga zauvek u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugacčje nego inače. Oni nisu više ogledala ili delići naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, čvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, značajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvaćen.
Sa stanovišta mirnog pogleda priroda je samo promenljiv oblik uvek prisutnog, besmrtnog života. Tako je i čovekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je duša nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda - svuda je moguća, svuda pripremljena, svuda naslućivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, vec životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo pre svega kod čoveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji.

________________________________________

ODLOMAK IZ DNEVNIKA

Noćas sam vrlo mnogo sanjao, a ipak ništa od toga nisam jasno zapamtio.
Znam samo to da su doživljaji i misli tih snova tekli u dva pravca: jedni su bili zaokupljeni i ispunjeni svakojakim patnjama koje sam podnosio - drugi su bili puni želje i težnje da te patnje savladam savršenim razumevanjem, svetošću.

Tako su se moje misli, želje i fantazije do izranjavljenosti, do bolnog zamora, satima pentrale po strmim zidovima između jada i prisebnosti, između patnje i najprisnijeg stremljenja, povremeno su se pretvarale u polutamna telesna osećanja: čudnovato tačno označena, krajnje diferencirana stanja žalosti, muke, zamorenosti srca, čulno su se prikazivala u slikama i akordima, a istovremeno su u drugom sloju duše nailazila uzbuđenja više duhovne energije. opomena na strpljenje, na borbu, na nastavak puta koji nema kraja. Uzdahu ovde odgovarao je odvažan korak tamo; osećanje nevolje na jednom stupnju nalazilo je odgovor u opomeni, pokretačkoj sili, prisebnosti na drugom stupnju.

Ako uopšte ima nekakvog smisla zadržavati se na takvim doživljajima i naginjati se nad ivicu voda i klanaca koje čovek u sebi nosi, onda se taj smisao može dobiti samo ako što vernije i tačnije nastojimo da pratimo uzbuđenja svoje duše - mnogo dalje i mnogo dublje no što reči dopiru. Ko to pokušava da zabeleži, čini to sa osećanjem sa kojim bi se na stranom, površno naučenom jeziku govorilo o tananim, tugaljivim, ličnim stvarima.

Moje stanje i krug doživljaja bili su, dakle, ovakvi: s jedne strane doživljavanje teške patnje, s druge strane svesna težnja ka savlađivanju patnje, ka skladu sa sudbinom. Tako je otprilike cenila moja svest ili pak prvi glas u mojoj svesti. Drugi glas, tiši, ali dublji i sa odjekom, drukčije je predstavljao položaj. Taj glas (koji sam, kao i prvi, jasno ali iz daljine čuo u spavanju i snu) nije osuđivao patnju, niti je davao za pravo duhovno-energičnoj težnji ka usavršavanju, već je pravo i nepravo raspodelio oboma. Taj drugi glas je pevao o slasti patnje, pevao je o njenoj neophodnosti, on nije hteo ništa da zna o savlađivanju ili ukidanju patnje, već o njenom produbljivanju i nadahnjivanju.

Prvi glas je rekao, grubo prevedeno u reči, otprilike ovako: "Patnja je patnja, tu nema šta da se cenka. Ona boli. Ona muči. Ona daje sile koje mogu da savladaju patnju. Dakle, potraži te sile, neguj ih, vežbaj ih, naoružaj se njima! Bio bi ludak i slabić, ako bi hteo večito da patiš i patiš.

Drugi glas je, međutim, grubo prevedeno u reči, rekao otprilike ovo: "Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Patnja zadaje bol samo zato što grdiš. Ona te proganja samo zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš grditi, ne moraš se bojati. Moraš voleti. Ti sam znaš sve to, ti u duši sasvim dobro znaš da postoji samo jedna jedina čarolija, jedna jedina sila, jedno jedino izbavljenje i jedna jedina sreća i da se ona zove ljubiti. Dakle, voli patnju! Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje! Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se, nemoj je primati s mržnjom! Samo tvoja mržnja je to što ti nanosi bol, inače ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne načiniš time! Patnja je najveličanstvenija muzika - ukoliko je slušaš. Ali ti je nikada ne slušaš, ti imaš drugu, sopstvenu, upornu muziku i ton u uhu, ti nju nećeš da ispustiš, a muzika patnje nije s njom u skladu. Čuj me! Čuj me i seti se: patnja nije ništa, patnja je zabluda. Samo ti sam je stvaraš, samo ti sam nanosiš sebi bol!"

I tako su, osim patnje i volje za izbavljenjem, ta dva glasa takođe uporno bila u sukobu i trvenju. Prvom, bližem svesti, mnogo toga išlo je u prilog. On je tupom carstvu nesvesnoga stavljao nasuprot svoju jasnoću. Na njegovoj strani su bili autoriteti, bili su Mojsije i proroci, bili su otac i majka, bila je škola, bio je Kant i Fihte. Drugi glas je zvučao iz daljine, zvučao je kao iz nesvesnog i iz same patnje. On nije stvarao suvo ostrvo u haosu, on nije stvarao svetlost u pomrčini. On sam bio je mračan, on sam bio je iskonski uzrok.

Nemoguće je, dakle, izraziti kako se koncert tih dvaju glasova razvijao. Naime, svaki od dva početna glasa se delio, i svaki novi podglas se opet delio, i to ne tako da bi jednostavno postala dva hora koja stoje jedan prema drugom, na primer jedan svetao i jedan mračan, jedan visok i jedan dubok, jedan muški i jedan ženski, ili bilo kako. Ne, nego je svaki nov glas sadržao nešto od oba viša glasa, sadržao je treptaje haosa i treptaje volje koja uobličava, sadržao je dan i noć, muško i žensko u novoj, sopstvenoj mešavini. Svaki glas je uvek imao karakter suprotan onome glasu čije je čedo i podeok izgleda bio.

Neki nov podglas haotičnog maternjeg glasa zvučao je sve više muški i jasno, sa htenjem i ograničenjem, i obrnuto. Ali svaki je bio neka mešavina, svaki je bio nastao iz čežnje za drugim principom.

Tako je nastala jedna polifonija i mnogostrukost i izgledalo je da je u njoj sadržan čitav svet sa svim milionima mogućnosti. Oni su svi jedan drugom održavali ravnotežu; izgledalo je da čitav svet traje pod stalnim tihim bolom u mojoj sanjalačkoj duši.
To je bio silovit zamah, ali je bilo i mnogo trenja, isključivosti i smetnje pune bola. Svet se obrtao, obrtao se lepo i strasno, ali je osovina škripala i pušila se.

Kao što sam rekao, više ništa ne znam o onome što sam sanjao. Note su nestale, samo prvi znaci tonova i glasova još stoje u meni napisani. Znam samo: doživeo sam mnogo rđavog, a svaki novi bol nanovo je zapalio žarku želju za oslobođenjem i izbavljenjem. Tako je uspostavljen večiti tok, krug pokretačke snage i prijemčivosti, uobličavanja i podnošenja, radnje i trpljenja, bez kraja.

Pri tom se nisam osećao dobro. Sve je jači bio ukus bola no zadovoljstva, a kada su se stanja sna ispoljavala u telesnim osećanjima, bilo je mučno: osećao sam glavobolju, nesvesticu, plašljivost.

To što mi se dešavalo bilo je složeno i na svaki nov doživljaj ili patnju odgovor je davao neki nov glas, svakom napadu sledila je unutrašnja opomena. Pojavljivali su se uzori, među ostalima video sam kako kao uzor učitelj dolazi starac Zosima, iz "Braće Karamazovih". Ali onaj materinski iskonski glas, večit i uvek drukčije uobličen, svaki put je protivrečio, upravo on nije protivrečio, nego je to bilo kao da se neko drago biće okretalo od mene i ćuteći vrtelo glavom.

"Nemoj uzimati uzor!" - činilo se da kaže taj glas. "Uzori su nešto čega nema, što ti sam sebi stvaraš i praviš. Težiti ka uzorima jalov je posao. Ono pravo dolazi samo po sebi. Samo pati, sinko moj, samo pati i ispij pehar! Ukoliko više pokušavaš da mu se izmigoljiš, utoliko napitak ima gorči ukus. Kukavica ispija sudbinu kao otrov ili kao lek, ali ti je moraš ispiti kao vino i vatru. Onda ona ima sladak ukus."

Ali ona je imala gorak ukus, a točak sveta se čitavu dugu noć brekćući vrteo na osovini koja se pušila. Ovde je bila slepa priroda, tamo duh koji je vidi - ali duh koji vidi stalno se preobraćao u slepe, mrtve, jednolike stvari: u moral, u filozofiju, u recepte, a slepa priroda je ovde-onde stalno otvarala jedno oko, jedno čudno, vlažno oko duše, zazorno i svetlo. Ništa nije ostalo verno svome imenu. Ništa nije ostalo verno svome biću. Sve je bilo samo ime, sve je bilo "samo" biće, a iza svega se svetost života i tajna misije sklanjala u stalno nove, udaljenije, skrovitije dubine ogledala.
Tako se moj svet, dimeći se, mogao dalje okretati, dokle god je osovina držala.

Kad sam se probudio, noć je bila gotovo prošla. Nisam pogledao na sat - nisam bio toliko budan, ali sam kratko vreme držao oči otvorene, a bledu jutarnju svetlost sam video na simsu, na stolici i na mom odelu. Rukav košulje je visio opušten i malo uvijen i pozivao na igre mašte oblikovanja - za našu dušu ništa na svetu nije plodnije i više pokretačko od sutona: u pomrčini mrlja beloga koja se rasplinjava, na magličastoj osnovi sistem sivih i crnih tmina koji se razliva.

Ali ja nisam prihvatio taj podstrek, da od viseće bele mrlje oblikujem lebdeće igračice, mlečne ulice koje su išle ukrug, snežne vrhove i svete kipove. Još sam bio obuzet dugim nastavkom sna, a moja svest je bila zaokupljena samo time da ustanovim da sam budan i da je jutro blizu, da me boli glava i da ću verovatno još jednom moći da zaspim. Po krovu i prozorskom kapku blago je dobovala kiša. U meni su se digli tuga, bol i otrežnjenje, sklopio sam oči bežeći i otpuzao natrag ka spavanju i snovima.

Međutim, nisam ih ponovo potpuno našao. Ostao sam u tananom, isprekidanom polusnu u kome nisam osećao ni umor ni bol. A sada sam opet doživeo nešto, nešto kao san, a nije san, nešto kao misao, a ipak nije mišljenje, nešto kao viziju, nešto kao valovima zrakova svesti ovlašno osvetljenje nesvesnoga.
U lakom jutarnjem polusnu doživeo sam jednog sveca. To je upola bilo kao da sam ja sam svetac, da mislim njegove misli i osećam njegova osećanja; upola je bilo takođe tako kao da je on neko drugi, odvojen od mene, ali koga ja skroz vidim i najdublje poznajem. To je bilo kao da ga vidim, to je bilo takođe kao da ga čujem ili da čitam o njemu. To je bilo kao da sam sebi pričam o tom svecu, u isto vreme je takođe bilo kao da mi on priča o sebi ili kao da preda mnom doživljava nešto što ja osećam kao sopstveno.

Svetac - svejedno, dakle, da li sam ja bio on ili neko drugi - svetac je doživeo jednu veliku patnju. Ali ja ne umem da opišem da li se ona desila nekom drugom, ili meni samom, ja lično sam je doživeo i osetio. Osetio sam: najdraže mi je oduzeto, deca su mi pomrla ili su baš umirala na moje oči. I ona nisu bila samo moja telesna, stvarna deca, sa svojim očima i čelima, svojim malim rukama i glasovima - to su bila i moja duhovna deca i nešto moje što sam video kako tu umire i odlazi od mene, to su bile moje najsopstvenije, najličnije mile misli i pesme, to je bila moja umetnost, moje mišljenje, svetlost mojih očiju i život. Više od toga nije mi moglo biti oduzeto.
Nisam mogao doživeti nešto teže i jezovitije no što su se te mile oči ugasile i više me nisu poznavale, što te mile usne više nisu disale.

To sam doživeo ja - ili je doživeo svetac. Sklopio je oči i smeškao se, a u njegovom malom osmejku sve je bilo patnja, što god se moglo izmisliti bilo je priznanje slabosti, ljubavi, ranjivosti.

Ali to je bilo lepo i tiho, taj mali osmejak bola, i on se nepromenjen i lep zadržao na njegovom licu. Tako izgleda drvo kad ga na jesenjem suncu napušta poslednje zlatno lišće. Tako izgleda stara Zemlja kada u ledu ili vatri propada njen dotadašnji život.
To je bio bol, to je bila patnja, najdublja patnja - ali to nije bio otpor, nije bilo protivrečje, to je bilo saglašavanje, predavanje, osluškivanje, to je bilo suznanje, suhtenje. Svetac se žrtvovao i on je slavio žrtvu. Patio je, a smeškao se. On se nije skamenio, ipak je ostao u životu, jer je bio besmrtan. Primao je radost i ljubav i davao ih je, vraćao ih je - ali ne nekom tuđinu, već sudbini, koja je bila njegova sopstvena. Kao što neka misao potone u sećanju i neki pokret u mirovanju, tako su svecu potonula njegova deca i sve što ima, uz bolove - ali neizgubljeni, potonuli u sopstvenu unutrašnjost. Oni su bili iščezli, ne ubijeni. Oni su bili preobraženi, ne uništeni.
Oni su se vratili u unutrašnjost, u unutrašnjost sveta, i unutrašnjost paćenika.
Oni su bili život i postali su slikovit izraz, kao što je sve slikovit izraz i jednom se pod bolovima gasi, da bi kao nov slikovit izraz odenulo drugo ruho.

_______________________________

Uspomene

U jednom mirnom, skrovitom kutku, gde me je velika stena štitila od oluje, pojeo sam svoj doručak; crni hleb, kobasicu i sir. Posle nekoliko sati hoda uzbrdicom i po hladnom vetru, prvi zalogaj sendviča - evo jedinstvenog zadovoljstva koje je sačuvalo svu svoju draž, neizmerno blaženstvo prave dečije radosti.

Sutra ću možda svratiti tamo, u bukovu šumu, gde me je Julija prvi put poljubila. Bilo je to za vreme jednog izleta sa gradskim drustvom "Konkordija" u koje sam ušao samo zbog nje. Sledećeg dana sam ga već napustio.

A prekosutra ću možda, ako sve bude u redu, ponovo videti Juliju. Udala se za imućnog trgovca, izvesnog Hershla, i mislim da imaju troje dece. Jedno od njih, devočcica, iznenadjujuće liči na nju i isto se zove Julija. To je sve što znam.

Ali još uvek se dobro sećam da sam joj godinu dana nakon svog odlaska pisao iz inostranstva da nema nade da nađem posao i zaradim novac i da ona ne treba da me čeka. Odgovorila mi je da ne brinem i da je bez razloga ne rastužujem; kad se budem vratio, bilo kad da to bude, ona će me čekati. Ali šest meseci kasnije ponovo mi je pisala tražeći da je oslobodim obaveze, zbog tog Hershla. U tim prvim trenucima bio sam ojađen i gnevan. Nisam joj pisao, dao sam poslednji novčić za telegram s nekoliko bezličnih reči. Te reči prešle su okean; nije ih bilo moguće povući.

Život je tako neverovatan! Da li je to bio slučaj ili sudbinska ravnoteža, da li je to bila hrabrost ili očaj - ali čim se moja ljubavna sreća raspršila, uspeh i novac stigli su kao čarolijom; ono što nikada nisam sanjao, postalo je moje kao u igri, ali za mene nije imalo vrednost. Sudbina je šašava, pomislih, i za dva dana i dve noći na drusšvo i piće potroših brdo novčanica.

Ali nisam hteo da razmišljam o tome; kad sam završio svoj obrok i bacio praznu masnu hartiju u vetar, uvio sam se u mantil i rešio da se malo odmorim. Radije sam mislio na svoju tadašnju ljubav, na Julijinu pojavu i njeno lice, na pravilnu liniju njenih obrva i krupne tamne oči, na onaj dan u bukovoj šumi kada mi se polako, oklevajući, predala drhteći pod mojim poljupcima koje mi je na kraju uzvratila nežno se osmehujući, kao u snu, dok su suze još uvek blistale na njenim trepavicama.

Prošlost! ... Ali nisu najlepši bili poljupci ni ukradene večernje šetnje. Najlepša je bila ona snaga koju je probudila ta ljubav, ona radosna želja da živim, da se borim i da se bacim u vatru zbog nje. Moći dati sebe u zamenu za jedan trenutak, moći žrtvovati godine za osmeh jedne žene, to je sreća.

I to nisam isgubio.
"Ljubav ne treba da moli, a ni da zahteva. Ljubav mora imati snage da u sebi samoj dođe do izvesnosti. Onda nju više ne vuku, nego ona vuče"

HERMAN HESE ~   na blogu

  At or with me  

                                          AT OR WITH ME - ARHIVA KNJIŽEVNOST

                                         

                                                             

Honore de Balzac

Izgubljene iluzije


U doba kad počinje ova pripovetka, Stenhopova presa i valjci za presvlačenje štamparskom bojom još se nisu upotrebljavali u malim provincijskim štamparijama. I pored poslovnih veza koje održava s pariškom tipografijom, An-gulem se još služio drvenim prešama kojima jezik duguje za izraz "da presa zaškripi", koji više ne može upotrebiti. Tamošnje zaostalo štamparstvo još je upotrebljavalo kožne valjke natopljene štamparskom bojom, kojima je jedan od radnika na presi premazivao slova. Pokretna ploča na koju se polaže okvir ispunjen slovima, i povrh koga se stavlja list hartije, bila je još od kamena is pravom je nosila ime mer-mera. Nesit mašinske prese danas su sasvim potisnule taj mehanizam kojem, i pored njegove nesavršenosti, dugujemo za lepe knjige jednog Elzevira, jednog planten, jednog Alda i Dida, te je potrebno spomenuti te starinske sprave prema kojima je Žerom-Nikola Sesar gajio neku sujevernu ljubav, pošto one imaju svoju ulogu u ovoj dugačkoj običnoj priči.Taj Sesar bio je nekada radnik na presi, koje slovoslagač, na svojem štamparskomjeziku, nazivaju medvedima. Taj nadimak su dobili zasigurno zato što se stalno kreću tamo amo, od suda s bojom do preše, i od preše do suda sa bojom, a to prilično podseća na kretanje medveda u kavezu. Da im ne ostanu dužni, medvedi su slagače prozvali majmunima, zato što ta gospoda neprestano skakuću vadeći slova iz njihove sto pedeset i dve male pregrade. U strašno doba 1793, Sesar, kome je tada bilo otprilike pedeset godina, bio je oženjen. Njegove godine i bračno stanje izbaviše ga od onog velikog kupljenja vojnika koje je gotovo sve radnike odvelo u vojsku. Stari radnik na presi ostao je sam u štampariji, čiji je vlasnik, inače zvani dobričina, malo pre toga umro ostavivši za sobom udovicu bez dece. Činilo se da preduzeću preti neposredna opasnost: medved sam nije bio u stanju da se pretvori u majmuna; jer, kao radnik na presi, nikad nije znao ni čitati ni pisati. Ne obazirući se na njegovu nesposobnost, jedan narodni predstavnik, u žurbi da rasturi lepe odluke Konventa, proizveo je radnika na preši za štampara, a njegovu tipografiju uzeo za državnu. Pošto je primio tu opasnu diplomu, građanin Sesar obeštetio je udovicu svoga gazde tim što joj je predao ušteđevinu svoje žene, kojom je otkupio štamparu za polovinu njene vrednosti. To nije bilo sve. Trebalo je bez pogrešaka i bez odlaganja štampati republikanske dekrete. U toj nezgodi, Žerom-Nikola Sesar imao je sreću da naiđe na jednog marsejskog plemića koji nije hteo ni da beži u inostranstvo, da ne bi izgubio imanje, ni da se pokazuje živ, da ne bi izgubio glavu, a koji je mogao doći do kruha samo tako ako se prihvati nekog posla. G. grof de Mokomb navuče dakle skromnu bluzu provincijskog faktora: sam je slagao, čitao i ispravljao odluke kojima se osuđuju na smrt građani koji skrivaju plemiće; medved, koji je postao dobričina umnožavao je te odluke, i lepio ih; i oni obojica ostadoše živi i zdravi.


___________________________________________

Sjaj i beda kurtizana



Kćeri moja, ima jedna ljubav koja se nikako ne poverava ljudima, a kad se poveri anđelima, oni tu ispovest prihvataju sa osmesima sreće…
…Ljubav bez nade, kad ona nadahnjuje život, kad u nju unosi zakon odanosti, kad oplemenjuje sve postupke mišlju da će se postići idealno savršenstvo. Jest, anđeli odobravaju takvu ljubav, pošto ona vodi ka nečemu lepom. Valja da se neko neprestano usavršava da bi bio dostojan onoga koga voli, da za nj krišom podnosi bezbroj žrtava, da ga obozžva iz daljine, da mu daje svoju krv, kap po kap, da mu žrtvuje svoje samoljublje, da ne zna više ni za oholost ni za srdžbu sa njim, da mu ne da da zna za svirepu ljubomoru, da mu daje sve što zaželi, pa ma i na svoju štetu, da voli ono što on voli, da je licem uvek okrenut njemu, kako bi ga pratio pogledom a da on to ne zna: takvu ljubav bi vam oprostila religija, pošto se njome ne bi narušavali ni ljudski ni božanski zakoni, takvu ljubav vam oprašta ceo svemir, ako se odlučite za nju….

__________________________________




Čiča Gorio

Znate li čime ljudi krče sebi put? Bljeskom genija ili umešnom pokvarenošću. U ljudske mase treba uletati kao topovsko đule, ili se uvući kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže. Ljudi se pokoravaju snažnom geniju, mrze ga, klevetaju ga, jer on uzima za sebe; ali ako istraje, pokoravaju mu se, jednom rečju, obožavaju ga klečeći pred njim, kad nisu mogli da ga okaljaju. Pokvarenost je opšta pojava, talenti su izuzeci. Zato je pokvarenost oružje osrednjih sposobnosti kojih ima u izobilju i na koje svuda nailazimo.”

 ”Čovek koji se hvali da nikad ne menja svoje mišljenje obavezuje se da će uvek ići pravim putem. To je glupak koji veruje u nepogrešivost. Ne postoje načela, postoje samo događaji; nema ni zakona, ima samo okolnosti: viši čovek prima događaje i okolnosti da njima upravlja. Kad bi postojali stalni zakoni i utvrđena načela, narodi ih ne bi menjali kao što mi menjamo košulje. Pojedinac ne mora da bude pametniji od celog naroda.”


Čim student oseti novac u džepu, on zamisli u sebi neki stub na koji se naslanja. On tada sigurnije korača, ima više smopouzdanja, pogled mu je smeo, prav, pokreti hitri. Dan ranije bio je ponizan i plašljiv, gotov da primi batine. Danas bi nasrnuo i na predsednika vlade.
U njemu se dešavaju neobične stvari: sve bi hteo i misli da sve može , ni sam ne zna šta želi, veseo je, plemenit, srdačan. Dojučerašnje poletarče, odjednom razmahne krilima. Student bez novca grabi i najmanje zadovoljstvo, kao pas koji krade kost, izlažući se mnogim opasnostima, slomi je, usisa srž i odjuri nekud. Ali mladić koji zvecka u džepu sa nekoliko prolaznih zlatnika, polako se nasladjuje, uživa kao da je u raju i ne zna više šta znači beda


________________________________________


Čiča Gorio


Prava slika ove sobe dobije se tek onda kada, oko sedam časova ujutru, mačak gospođe Voker uđe pre svoje gazdarice,počne da skače po ormanima, njuška mleko u činijama koje su pokrivene tanjirima i stane da prede. Odmah zatim pojavi se udovica, sa kapom od tila ispod koje viri vitica rđavo nameštene perike, vukući svoje iskrivljene papuče. Njeno staračko i punačko lice sa nosom koji liči na kljun u papagaja; male i bele ruke, telo gojazno kao u kakvog crkvenjaka, ispale i lelujave grudi, sve je to u skladu s ovom odajom u kojoj se ogleda nevolja, gde se ugnezdila spekulacija, čiji topli I smrdljivi vazduh gospođa Voker udiše bez gađenja. Njeno lice, sveže kao prvi jesenji mraz, njene oči okružene borama, koje se čas smeše kao oči u igračice, a čas dobiju gorak i namršten izraz zelenaša, ukratko, cela je njena pojava sušta slika pansiona, kao što je pansion verno ogledalo njene ličnosti. Tamnica se ne može zamisliti bez čuvara. Bleda punoća ove male žene proizvod je ovakvog života, kao što je tifus posledica kužnih isparenja. Njena donja suknja od pletene vune, duža od gornje koja je napravljena od neke starehaljine a iz koje viri vata kroz pocepane šavove štofa, slika je salona, trpezarije i vrta; po njoj se može pogoditi kakva je kuhinja i naslutiti kakvi su stanari. Kad je ona tu, slika je potpuna. Gospođa Voker ima oko pedeset godina i liči na sve....



_______________________


Čiča Gorio



Votren mladom i neiskusnom Rastinjaku


Ući među ljude - to je zadatak koji se trude da reše pedeset hiljada mladića koji se nalaze u vašem položaju - govori on Rastinjaku. - I vi ste jedinica iz te sume. Pomislite kakvi vas napori čekaju, kakva vam žestoka borba predstoji! Vi ćete se među sobom jesti kao pauci!... Nema principa, postoje samo događaji, nema ni zakona - postoje samo okolnosti, a pametan čovek im se prilagođava da bi posle trgovao njima kako sam bude želeo... Porok je sad u punoj snazi, a talenti su retki. Poštenje ne valja ni za šta. U tu se gomilu može upasti ili kao bomba, ili se kradom uvući kao rana... Ljutite se koliko vam drago - nastavlja Votren kao odgovor na studentovo negodovanje - praštam vam; to je tako razumljivo u vašim godinama. Samo razmislite dobro o mome predlogu. Doći će vreme kada ćete postupiti i gore. Upustićete se u ljubav s nekom lepuškastom ženom i uzimaćete novac od nje. O tome sigurno niste ni mislili? A kako ćete postići uspeh ako ne izvlačite koristi iz vaše ljubavi? Nema pokajanja za grehe. Vrlina je nedeljiva. Zakon propisuje dva meseca zatvora kicošu koji za jednu noć oduzme detetu polovinu njegovog imanja, a robiju siromahu koji ukrade novčanicu od hiljadu franaka. To su vaši zakoni! Prezirete ljude i obraćate pažnju na rupe kroz koje se može uzmaći iz mreže zakona. Sva tajna velikih bogatstava, koja nastaju bez vidljivih uzroka, obavezno se krije u nekom prestupu koji je zaboravljen, jer je pedantno urađen."



__________________


Čiča Gorio

O, Bože moj, kad znaš kakve sam muke i patnje podnosio; kad si izbrojao udarce noža koje sam dobio za ono vreme za koje sam ostario, promenio se, satro se, posedio, zašto me sada mučiš? Dosta sam iskajao grehe što sam suviše voleo svoje kćeri. Dobro su se osvetile mojoj ljubavi, mučile su me kao krvnici. Ali eto, očevi su vrlo glupi! Ja sam ih mnogo voleo i vratio im se kao kockar kartama.


Moje su kćeri bile moj porok, moje ljubavnice, sve što sam imao. I jednoj i drugoj trebalo je ponešto, poneki nakit; to su mi saopštavale njihove sobrarice, i ja sam davao da bi me lepo primale! Ali su mi ipak održale nekoliko pridika o mom ponašanju u društvu. Ubrzo su počele da me se stide. Tako je to kad se lepo vaspitavaju deca. U mojim godinama, međutim, ja nisam mogao ići u školu. (Užasno me boli, Bože moj! Lekara! Lekara! Kad bi mi otvorio lobanju, manje bih patio.) Kćeri moje, kćeri moje, Anastazija, Delfina! Hoću da ih vidim. Pošaljite policiju po njih, dovedite ih silom! Pravda je na mojoj strani, i priroda, i zakon, sve. Ja protestujem. Domovina će propasti ako se očevi budu prezirali. To je jasno. Društvo i svet zavisi od očinstva, sve će propasti ako deca ne vole svoga oca. O, da ih vidim, da ih čujem, svejedno šta će mi reći, samo da čujem njihov glas naročito Delfinin, to će mi ublažiti bolove. Ali im recite kad budu ovde, da me ne gledaju onako hladno po svom običaju. A, dobri prijatelju, gospodine Ežene, vi ne znate šta to znači kad se topli pogled odjednom promeni u ledeni. Od onog dana otkad me njihove oči nisu obasjavale ja znam samo za večitu zimu; imao sam samo da patim, i patio sam! Živeo sam da me ponižavaju i vređaju. Ja ih silno volim i zato sam podnosio sve uvrede zbog ponekog jadnog i sramotnog zadovoljstva koje su mi prodavale. Zar otac potajno da viđa svoje kćeri? Ja sam njima dao ceo svoj život, a one neće danas da žrtvuju radi mene ni jedan sat. Žedan sam, gladan sam, srce mi čezne, one neće doći da mi olakšaju samrtne muke, jer ja osećam da umirem. Ali zar one ne znaju šta znači gaziti po lešu svog oca! Ima Boga na nebu, on će sam osvetiti nas očeve. O, one će doći! Hodite, ljubljene moje, hodite da poljubite poslednji put svoga oca, on će se pomoliti Bogu za vas, reći ću mu da ste bile dobre kćeri, on će vas braniti. Na kraju krajeva, vi niste krive. One su nevine, prijatelju! Recite celom svetu neka ih niko ne osuđuje zbog mene. Ja sam za sve kriv, ja sam ih naučio da me vređaju. Ja sam to voleo. To se nikoga ne tiče, ni na zemlji, ni na nebu. Bog bi bio nepravedan kada bi ih kaznio zbog mene. Ja nisam umeo da podesim svoje ponašanje, učinio sam glupost kad sam se odrekao svojih prava. Ja bih se ponizio zbog njih! Šta ćete! I najbolju narav, i najbolju dušu pokvarila bi očinska dobrota. Ja sam bednik, ja sam pravedno kažnjen. Ja sam kriv što su mi ćerke raspuštene, ja sam ih razmazio. One sada traže zadovoljstva kao što su nekada tražile bombone. Ja sam im uvek dozvoljavao da zadovolje svoje devojačke prohteve. Kad im je bilo petnaest godina, imale su kola! Sve im je činjeno. Ja sam jedini krivac iz ljubavi. Njihov glas mi je otvarao srce. Čujem ih, dolaze. A da, one će doći. Zakon nalaže da deca prisustvuju očevoj smrti, a zakon je na mojoj strani. Neće biti skupo. Ja ću platiti kola. Pišite im da imam milion da im ostavim! Časna reč. Otići ću u Odesu da pravim makarone. Znam kako se prave. Zaradiću milione. Niko na to nije mislio. A neće se kvariti prilikom prenosa kao žito ili brašno. E, e, na skrobu se mogu dobiti milioni! Nećete slagati, kažite im milioni, pa ako dođu iz gramzivosti, više volim da me varaju, videću ih. Hoću moje kćeri! Ja sam ih stvorio! One su moje! reče on i uspravi se u postelji, pokazujući Eženu glavu sa belom razbarušenom kosom koja je pretila.


___________________________________


Devojka sa zlatnim očima


Jedan od najgroznijih prizora je svakako opšti izgled pariske populacije, narod koji je mučno gledati tako ispijenog, žutog, uštavljenog. Ali zar Pariz nije široko polje bez prestanka šibano olujom interesa, u kome se kovitla žetva ljudi jer ih smrt kosi češće nego na drugim mestima ali koji ponovo dolaze u još većem broju, čija lica, deformisana i uvrnuta, iz svih pora izbacuju duh, želje, otrove, kojima su opterećeni njihovi mozgovi; ne lica, nego, u stvari, maske: maske slabosti, maske snage, maske bede, maske radosti, maske hipokrizije; sve premorene, sve obeležene neizbrisivim tragovima zadihane lakomosti. Šta one žele? Zlato, ili zadovoljstvo?

Nekoliko opservacija o duši Pariza mogu objasniti uzroke njegove mrtvačke fizionomije koja ima samo dva doba: ili mladost ili prevremenu ostarelost: mladost - uvelu i bez boje, starost - našminkanu u želji da bude mlada. Videći ovaj ekshumirani narod, stranci, koji nisu dužni da razmišljaju, za ovu prestonicu, tu veliku fabriku uživanja, steknu najpre osećaj odvratnosti iz koje ubrzo ni oni sami ne mogu da izađu i ostaju da se tu dobrovoljno i do kraja deformišu. Nekoliko reči će biti potrebno da se fiziološki opravda skoro paklena boja pariskih lica, jer Pariz nije samo iz šale nazvan paklom. Smatrajte da je u toj reči sadržana istina. Tu se sve puši, sve gori, sve sija, sve ključa, sve je u plamenu, isparava, gasi se, ponovo se pali, iskri, pucketa i definitivno sagoreva. Nikad život, ni u jednoj drugoj zemlji nije uzavreliji ni bolniji. To društveno ustrojstvo, uvek u fuziji, jeste ono koje kao da posle svakog završenog dela kaže: - Ne sledeće! Kao što to kaže i sama priroda. Kao i priroda, ovo društvo se bavi insektima, jednodnevnim cvećem, sitnicama, efemeridima i takođe izbacuje vatru i plamen preko svog večitog kratera.



______________________

Devojka sa zlatnim očima

Šta ćeš? Uživanje vodi do nemilosrdnosti. Zašto? Nemam pojma i nisam dovoljno radoznao da tražim uzroke. - Ove cigare su odlične. Daj čaja svom prijatelju. - Znaš li ti Pole, da ja vodim život brutalne životinje.

Doći će vreme kad treba izabrati sudbinu i upotrebiti svoju snagu na nešto za šta vredi živeti. Život je prava komedija. Ja sam zastrašen, smejem se zbog nedoslednosti našeg društvenog ustrojstva. Vlada odseca glave siromasima koji ubiju čoveka, a nagrađuje kreature koje "ekspeduju", medicinski govoreći, tuce ljudi svake zime. Javni moral je bez snage u borbi protiv desetine poroka koji uništavaju društvo i koji ne podležu nikakvoj kazni. - Ima li još jedna šolja čaja? Časti mi, čovek je lakrdijaš koji pleše na ivici provalije. Pričaju nam o nemoralnosti Opasnih veza; ali postoji jedna strašna knjiga, prljava, grozna, nemilosrdna, uvek otvorena, koja se nikad neće zatvoriti, velika knjiga života, ne računajući jednu drugu knjigu hiljadu puta pokvareniju, koja sadrži sve ono što se govori na uho, između ljudi, ili ispod lepeza između žena, uveče, na balu.



__________________________


Rođak Pons



Gledajući samo moguću stranu vračanja, vjerovati da raniji događaji čovečjeg života, da tajne koje on jedini zna mogu biti odmah predstavljene kartama koje on miješa, koje siječe i koje čitač horoskopa dijeli na grupe po nekim tajanstvenim zakonima, besmislenost je; ali besmislenost je osudila i vodenu paru, još osuđuje vazduhoplovstvo, osuđivala je pronalazak baruta i štampe, naočari, bakrorez, i posljednje veliko otkriće dagereotipiju.

Da je neko došao da kaže Napoleonu da su jedna građevina i jedan čovjek stalno i u svakom trenutku predstavljeni jednom slikom u atmosferi, da svi predmeti koji postoje imaju u njoj opipljivu i primjetnu prikazu, on bi toga čovjeka zatvorio u Šaranton (mjesto poznato po čuvenoj ludnici), kao što je Rišelje zatvorio Solomona de Ko u Bisetr (mjesto poznato po čuvenoj ludnici), kad mu je normanski mučenik donio ogromnu tekovinu plovidbe pomoću pare. A to je međutim ono što je Dager (Luj Dager, (1787-1854), pariski slikar, jako usavršio fotografiju) dokazao svojim otkrićem! Pa lijepo, ako je Bog otisnuo za izvjesne vidovite oči sudbinu svakog čovjeka na njegovoj fizionomiji, uzimajući ovu riječ kao cjelokupan izraz tijela, zašto ruka ne bi sadržavala izvod te fizionomije, kad je ruka cijela čovečja djelatnost i njen jedini način ispoljavanja? Otuda hiromantija. Zar društvo ne podražava Boga? Predskazati jednom čovjeku događaje života, po izgledu njegove ruke, nije čudnovatija činjenica kod onoga koji je dobio sposobnost vidovitosti, nego činjenica reći jednom vojniku da će se tući, advokatu da će govoriti, obućaru da će praviti cipele i čizme, zemljoradniku da će đubriti i orati zemlju. Da izaberemo jedan upadljiv primjer. Genijalnost je tako vidna na čovjeka da, najveće neznalice šetajući po Parizu poznaju velikog umjetnika kad on prolazi. To je kao neko moralno sunce čiji zraci oboje sve u prolazu. Zar se glupak ne pozna odmah po utisku suprotnom onome što ga proizvodi genijalan čovjek? Običan čovjek prođe gotovo neprimijećen. Većina posmatrača društvene i pariske prirode mogu reći zanimanje nekog prolaznika kad ga vide gdje dolazi. Danas, misterije vrzinog kola koje su tako dobro slikali slikari XVI vijeka nisu više misterije.






_________________________


Gospodin d’Azida je mislio da se oženi jednom od gospođica de Roshfid. U visokim društvenim krugovima, svako je, osim gospođe de Bozean znao za tu vezu. Neke njene prijateljice behu joj nagovestile nešto, ali ona se na to smejala, verujući da one to čine iz zavisti, želeći da pomute njenu sreću.

Međutim, trebalo je objaviti veridbu. Iako je došao da obavesti vikontesu o ovom braku, lepi Portugalac, još nije smeo da izusti ni jednu jedinu reč o tome. Zašto ? Zato što bez sumnje, ništa nije teže, nego saopštiti ženi takav ultimatum. Ima ljudi koji se bolje osećaju u dvoboju, pred muškarcem koji im može svakog časa probosti srce mačem, nego pred ženom koja posle dvočasovnog jadikovanja pada u nesvest i traži soli za udisanje da bi se osvežila.

Dakle gospodin d’Azida-Pento, sedeo je kao na trnju i mislio da pođe govoreći u sebi da će gospođa de Bozean doznati ovu vest, on će joj pisati, biće mu lakše da ovo ljubavno ubistvo izvrši pismeno, nego usmeno.

Kad sluga prijavi gospodina Ezena de Rastinjaka, markiz d’Azida –Pento zadrhta od radosti. Zapamtite dobro da zaljubljena žena ima više smisla za sumnjičenje,nego sposobnosti da unese promene u svoja zadovoljstva.

Kad neko hoće da je napusti, ona brze shvata smisao nekog pokreta no što Virgilijev papir oseti ona majušna tela glasnika ljubavi. Zato i gospođa de Bozean primeti ovaj nehotični trzaj koji je bio lak, ali bezazlen...

Svet je gadan i zloban- reče najzad vikontesa. Čim nam se dogodi neka nesreća, odmah se nađe neki prijatelj koji dotrči da nam saopšti i da nam reč po srcu nožem zareže, hvaleći nam njegovu dršku’’



_________________________________


Misli se bez sumnje, prenose u istoj razmeri u kojoj se stvaraju i idu tamo kuda ih mozak šalje, po matematičkom zakonu koji upravlja topovskim zrnom , kad izađe iz cevi. Dejstva su različita. Ima slabih priroda u koje se misli zariju i upropaste ih, dok ima i jakih priroda, lobanja sa bronzanim oklopom o koje se tuđe volje spljeskaju i padaju kao tane kad udari od zid, a ima i mekušaca u kojima tuđe misli izumiru, kao što đule eksplodira u mekoj zemlji šanca. Rastinjak je bio zapaljive prirode. Bio je isuviše mlad, te je zato primao tuđe misli, tuđa osećanja, koja i nesvesno deluju na nas svojim neobičnim pojavama. Bio je oštrouman posmatrač duše. Njegova dvojna čula bila su tajanstvena, daleko su dopirala, imala su onu gipkost i hitrinu kojoj se divimo kod viših ljudi i megdandžija, koji umeju da uoče nedostatak na svakom oklopu. Uostalom za poslednjih mesec dana, kod Ezena se razvilo isto toliko dobrih osobina, koliko i mana. Društveni život i žudnja da ostvari sve veće želje, stvorili su u njemu te mane

Među njegovim dobrim osobinama bila je i ona južnjačka bujnost, koja nasrće na teškoću da je savlada, i koja ljude s one strane Loare nikad ne ostavlja ni u kakvoj neizvesnosti. To je odlika koju severnjaci nazivaju manom. Ona je po njihovom mišljenju, bila izvor Miraove sreće, ali i uzrok njegove smrti.

Iz toga bi trebalo zaključiti , da južnjak postaje savršen i postiže najveće uspehe kad spoji severnjačku podlost, sa juznjačkom smelošću ‘’


_____________________________________

Sad znam sve. Što budete hladnije računali, to ćete dalje stići. Udarajte bez milosti, pa će vas se svi bojati.
I muškarce i žene uzimajte samo kao poštanske konje koje ćete ostavljati da crkavaju na svakoj postaji, i tako ćete doći na vrhunac svojih želja.
Vidite, vi ovde nećete nikad postati ništa ako ne budete našli muškarca koji vas zanima.
Treba da bude mlad, bogat, otmen.
Ali ako gajite kakav duboki osećaj, skrijte ga kao blago; ne dajte da ga iko nasluti, jer ste inače propali.
Više ne biste bili krvnik, postali biste žrtva.
Ako ikad budete voleli, dobro čuvajte svoju tajnu! Nikad je ne odajte nikome pre nego dobro proučite pred kime ćete otvoriti srce.
Da biste već sada spasili tu ljubav koja još ne postoji, naučite da se čuvate ovdašnjeg sveta."

Ljubavna poezija nepoznatih autora

Sve suze sveta sprala je kiša. Na kraju nisi ni siguran
da si uopšte plakao, niti da si dno dotakao...
...a nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laž
I vratio se svojim starim stazama...
Ali ni svi peroni sveta me ni malo nisu promenili:
i dalje isti blejer iz bloka, uvek mastarskog oka,
nikad izvan svog toka... mikrofon i dalje rokam na putu do doka luke sreće.

I dan je taj što me vara, plavetnilo neba misli skreće.
...a onda padne noć, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim:
sitnice, ponos, inati neće mi dati da pratim trag - a znam:
sve je ništa, slomiću kazaljke, vreme će stati,
kosmos će čekati! ...da samo umem da te vratim!!!

Tražim te, sanjam te pijanim očima, u noćima, u tuđim licima,
u stanovnicima nekih drugih svetova - gde je naš?
Mičem usnama bez glasa dok pada zaborava plašt...
Ćutim jer znam da znaš. Uvek si znala ! Ti...
Jedina moja, tebi koja odavno nisi jedina:
svaka sekunda kao godina, al' barem znam na čemu sam,
i barem znam da nema nas i spreman sam da budem nasmejan pred svima
iako te kad sam sam i dalje oblikujem od oblaka dima!
...i kroz paučinu vraćam dane kad smo ti i ja još bili tim
oprosti što nemam snage da te slažem da ti želim sreću sa njim
a i šta će ti to od mene? Sve uspomene s kaputa stresi,
samo budi to što jesi, tu gde si ... šta god da se desi,
ti budi oke i nikad ne saznaj kako to boli
kad nekoga voliš a mrziš, kad mrziš a voliš i lomiš se da izdržiš...
Ostaje nada da će nekad negde neko hteti da shvati
mene.. moja lutanja, maštanja i sanjanja i znati da ih prati
i ko zna... možda jednom nađes me, tamo gde prestajem ja
gde počinjes ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi...
...ali srešćeš samo stranca, slučajnog prolaznika i pogled leden...
...iako te je taj neznanac nekada voleo više od sebe.

Marčelo, Jedan život 
_______________________________________


A da se ja pretvorim u šapat
Razmažen
Vrućičav
Sevdahan
Hrleni

A da ti poljubim zube i nepca
I treće levo rebro
I da me skupiš u grudi

Prosto kao kad udahneš Sever
Kao kad oduvaš pramen sa čela
Kao kad ušuškaš jastuk
Kao što žmirneš na Sunce

A da ti zasanjam ždrebe na buri
Drhturavo
Osamno
Divlje
Iskislo

I da ti izmislim pčele i bube
I sve
Sve što zaželiš

Pa da opsujem
Što si daleko
Da me u snegu
Zazeleniš...
 (toki?)

_______________________________________


Ista noć

Kako to, da jedna ista noć,
što smo je proveli zajedno,
tvom srcu dade mir,
a mene zauvek ispuni
ludom ljubavi ? 

GOSPOĐA INTO BETO (11. vek)
JAPAN
 
_______________________________________


Ko je bio taj koji je ljubav
prozvao imenom ljubavi?
Zar ne bi bilo bolje
da ju je nazvao umiranjem,
kad ljubiti uistinu znači mreti.

Nepoznati pesnik iz zbirke

KOKINŠU (9.vek)


_____________________________________

 Tri stvari imaju tvoje oči Leila:

Crne dijamante Hindustana,
Sjajnu svilu Lahore
I lavu Fudžijame.

Lava je sjaj tvojih očiju,
Svila njihova toplina,
Dragulji tamna dubina.

Tri stvari ima tvoje srce Leila:

Žute burmanske zmije,
Otrovne gljive Bengala,
Otrovno cveće Nepala.

Otrovno cveće tvoje
su zakletve,
Otrovne gljive
tvoji poljupci,
Burmanske zmije
Tvoja izdaja.

Nepalski pesnik

__________________________________

Tragač

Tajanstveni otok
neotkrivene
vrele zemlje žene
tragova zmije,
blago sakriveno
crnog gusara
zaštićeno pečatom
ukletog…

Pronađeno,
požuda nema mira,
skidaš sve sa sebe,
gledaš diraš,
diviš se,
ničice padaš,
ukletim
bez povratka….

Uklet postaješ,
proklet ostaješ,
nestaješ u svijetu
mora
prokletih tragača…

Samo zbog tebe.

_________________________________________


Brini se za ovaj dan.
Zbog njega je život.
Pravi život života.
U njegovom kratkom toku je sve:
Realnost postojanja
Radost rasta
Veličanstvenost akcije
Slava snage.
Juče je samo sećanje.
A sutra je samo vizija.
Samo dobro življeno danas
Čini svako juče sećanjem na sreću
i svako sutra vizijom nade.
I zato se dobro brini za ovaj dan.

(Sanskritska pesma)

______________________________________

Jesen je prelila zlatne boje na misli moje,
izvukla ih iz samoće, ko zrelo voće...
Pa se vešto igra sa njima, međ' listovima,
gde sam skrio ime tvoje, i želje svoje.

Evo je jesen ponovo stiže, i sve je bliže
i nagoni me da se setim, da poletim,
da srce ponovo tebe traži, ali bez laži.

Kovitla u meni žuti list, k'o duša čist.

Sa lišćem vetar i srce nosi u smeđoj kosi,
tamo kud si otišla ti, i gde umiru leptiri.
U oku zelenom radost se roji, snovi tvoji
i ostvarenje tvoje traže, moje najdraže.

Jesenje zore dušu mi more, i setno zbore;
tačno je vreme, dalek je put i vetar ljut.
Razastri najlepše snove, k'o misli ove
zima evo ,na pragu drema, povratka nema.

Ako dočekam jesen novu, k'o što sam ovu,
potražiću te u kaplji kiše, što vreme briše.
Ja ću se sakriti u kaplji rose, kraj noge bose.

Spojićemo se nečujno, lako,
a onda ostati tako...
Zauvek stopljeni ostat' u travi,
k'o ljubavnici pravi...
_______________________________________

SENRJU

Senrju ima istu metriku kao haiku ali sebi dozvoljava da bude šaljiv, ironičan, podrugljiv, da se ismeva svim onim tipično ljudskim slabostima i vrlinama. Može biti sirov, bestidan, pa čak i okrutan.
Mada je linija koja deli haiku i senrju pesmu vrlo tanka i skoro nestalna, dobar senrju je uglavnom onaj koji će nas pre naterati na osmeh nego na promišljanje. Senrju za svoju pozadinu ima društvo, odnose u njemu, religiju, filozofiju, sve ono što će nas navesti na zaključak da se baš opevano ima „tako čitati”.
Savremeni haiku stoga je često senrju. Dobar haiku ne analizira, ne ulepšava, ne nameće zaključak, dok dobar senrju u sebe uključuje sve to usmeravajući nas ka svojoj suštini:


LJUBAVNO PISMO
OD MOMKA KOGA NE VOLI
POKAZUJE MAJCI
nepoznati autor

Nepoznati japanski pesnik

Ne plači, o zrikavče!
Nema ljubavi bez rastanka
ni za zvezde na nebu!

----

Začuvši ljudske glasove,
cvetovi trešnje
malo porumeneše.

____________________________________________

Pesnik misli na svoju dragu

Još uvek kiši.Vetar ranjava
Cveće jasmina u mome vrtu
I lomi božure, koji posipaju stene.
Otvaram prozor i kao da vidim
Talasanje devojačkih kosa.
Žalostan sam i mislim na svoju dragu.
Plavo nebo, zeleno more i bele planine nas dele.
Ah, kad bi ove ptice mogle poneti
Mojoj dragoj list koji joj sada pišem.
Ah, kad bi potok mogao da joj ponese
Latice mojih božura! Magnolije sjaje u noći.
Ne uzimam lutnju .Promatram mesec,
Koji mi nalikuje na golem magnolijin cvet.

_________________________________________

Golubice moja, gde su usta tvoja

Golubice moja, gde su usta tvoja

Golubice moja, gde su usta tvoja?

Oči krasne tvoje što ne glede na me?

Kak to pomeržaše ljubiti zenice,

Kogda veseliše svegdar moje serdce?

Ah, ne mogu, sive (i), na te pomisliti

Il uzrok žalosti tebe prepisati.

Izdavno bo vrag naš mreže prostiraše

I meneka s tobom mraziti željaše.

Zato molim tebe, golubice moja,

Pokloni mi serdce i ustašca tvoja.

(XVIII vek)

____________________________________

GIZDAVA GOSPO

Gizdava gospo, vi ste uzdah moj!
Kada vas vidim, zar me kida vrući;
iz polja, s posla, vraćajući se kući
ko luđak idem vičući oja oj.
Trčim i trčim, pustivši volove
i kad ne radim, moje misli plove
za vama što ste dičnija od zlata,
ko potočnica miljem ste bogata,
ko cvet brnistre okrunjena sjajem.
Ako vam, gospo, sve to srce dira,
s prozora vašeg pogledajte na me,
a ja vam, evo, za uzdarje dajem:
svinjčetu vašem punu korpu žira,
teletu vašem punu korpu slame.
A vama, gospo duše umiljate,
vama donosim košaru salate.

(Nepoznati pesnik, 14. st, Italija)

____________________________________


Nepoznati

(kraj XVIII veka)

Monaška pesma

Bledi mesec mi ne sjaje,
Nit toplotu veće daje
Jarka sunca zlatni krug.
Sve jestestvo hod okrenulo,
Tužno srdce mi uvenulo,
Ptice poju smutne glase,
Čuvstva moja vuku na se.

Nestala mi jest uteha,
Nejma šale niti smeha,
Onom koj se sveg odriče.
Trava meni v ruci vene,
Radost jest mertva za mene,
Od kad te moram ostaviti
U tavnoj rizi tavniti.

Černa rizo, pokri tužno,
Od žalosti, tuge sužno
Srdce koje sada vene;
Tvorcu treba ono dati,
A za beo svet nejmati
Niti misli niti volje
Ot današnjeg dana bolje.

V mračno mesto stupa noga,
Duža mora samog Boga
Ot sada dovek iskati.

Neće rizu luča proći
Neće ljubav v oči doći,
Koju sam za tebe imao.
Nek poznata bude tebi,
Samo dok me tužna sebi
Černa zemlja, naša mati,
Uzme jošte pokoj dati.

Sva mi radost jest u tebi,
Ja ću tužan tužit sebi,
Nikom drugom, ah, doveka!
Taman budi, sunčnom krugu,
Nikad ne pokaži dugu,
Mesec sveta lišen budi,
Svaka ptica za njim hudi.

Kad poslednji dan mi suda
Bude, a ti mener huda
Ozari, osvetli svetom!
Da mi duša vidit kamo
Ići valja i da samo
Ah, do drage svoje dojde, -
Žiznj večnu s njome projde.


(izvor )

____________________________________

Hristu raspetom

To, da te ljubim, Bože, po sve dane,
ne nuka mene slava drugog sveta,
niti me nuka strah od pakla kleta
da grehe svoje napuštam i mane.

Ti me na ljubav nukaš, jer me gane
kada te vidim na krstu raspeta,
nuka me muka tvoja i smrt sveta
i nukaju me tvoje ljute rane.

Ljubav mi tvoja takvu snagu stvara

da bih te voleo i da neba nije,

plašio te se bez paklenog jara.

Za ljubav moju ja ne tražim dara,

pa da i nema nade što me greje,

ljubio bih te sa jednako žara.

...

Ovaj poznati sonet nastao je verovatno u drugoj polovini 16-tog veka. O njemu su napisane mnoge rasprave. Pripisivali su ga svetoj Terezi Avilskoj, Ignaciju Loyoli, Lope de Vegi i drugim ličnostima, ali pitanje autorstva ove pesme do danas nije rešeno. Po mišljenju mnogih, to je jedan od najsavršenijih soneta što su ikad napisani, koliko po izvanrednoj, upravo majstorskoj izražajnoj strukturi i neobičnoj muzikalnosti, toliko po onom mračnom unutrašnjem žaru, mističnom zanosu i predaji. Nažalost, prevod pokazuje samo deo lepote originala.

_______________________________

Nepoznati

(druga polovina XIV v.)

Ispovedna molitva

1
O mne grešnomu,
uvi mne grešnomu,
gore mne grešnomu,
ljute mne grešnomu.

Pogiboh va greseh mojih,
kako mi se deti s grehi mojimi,
ne gubi me Gospodi, s grehi mojimi,
i ne pogubi me s bezakoni mojimi.

Velici i mnozi po istine
moji gresi i moja bezakonja
tisušta tisuštami tmi tmami
pred toboju, Gospodi,
po vse dni i po vse nošti
i po vse časi streših ti, Gospodi,
prosti me.

Izbavi me, Gospodi,
gorkija, ljutija, zlija
i naprasnija smrti
i nekrasnija.

Daruj mi, Gospodi
slzi pokajanija,
slzi pokajanija,
slzi umiljenija.

Daruj mi, Gospodi,
smrt i končinu blagu
s pokajanijem i sa slzami
i sa pričaštenijem svetih božestvenih
i prečistih Hristovih tajin
sa ispovedanijem čistim.

Sgreših, Gospodi,
prosti me za ime tvoje svetoje,
Gospodi,
prosti me jelika ti sgreših
va vse dni života mojego
i po vse nošti i po vse časi
jeliko ot junosti mojeja
i do starosti.

2
A se sut gresi moji:
ljubodejanije, preljubodejanije,
blud, nečistota,
rastljenije tela,
raždeženije ploti,
istecanije pohoti skvrnije
na jave i va sne

Sgreših, Gospodi, prosti me.

3
A se sut gresi moji:
srebroljubije, zlatoljubije,
slastoljubije, slavoljubije,
samoljubije, sanoljubije,
miroljubije, platoljubije

Sgreših ti, Gospodi, prosti me.

4
A se sut gresi moji -
mnogoslovije, ljuboslovije
praznoslovije, skrvnoslovije,
lažeslovije, smehoslovije,
bludoslovije, sramoslovije,
bujeslovije, sujeslovije,
basnoslovije, sprotivslovije,
zloslovije

Sgreših, Gospodi, prosti me

5
A se sut gresi moji:
lihoimstvo, mazdoimstvo,
posuloimstvo, rezoimstvo,
čužeimstvo,
opalstvo i okajanstvo,
nasilstvo, krivosudstvo,
upremstvo, unovorstvo,
naprasanstvo, nepokorstvo,
lakomstvo, pretebstvo,
laskrdstvo, nesitstvo,
pijanstvo,
nečuvstvo, neverstvo,
visokoumstvo,
svetokradenije,
surovstvo, prezorstvo,
licemerstvo, pronirstvo,
lukavstvo, zbojstvo,
izvitstvo,
neumstvo, nepostavstvo,
nedostojimstvo

Sgreših ti, Gospodi, prosti me.

6
A se sut gresi moji:

objadenije,
upivanije, blvanije,
tajnojadenije
i oklevetanije, oglagolanije,
osuždenije, kičenije,
zlonravije, zlopomnenije,
zlosrdije, žestosrdije,
nemilosrdije,
šetanije, šeptanije,
roptanije,
huljenije, kobenije,
uninije, bezčinije,
mnenije, prenije,
tašteslovije,
neposlušanije,
samopravljenije,
neispravljenije molitvi,
nebreženije o svojej duši,
nebreženije o svojem spaseniji,
nebreženije o Božjim dele,
nebreženije o crkovnom peniji,
nebreženije o kelejnoj molitve,
nebreženije mnišskago pravila,
nebreženije manastirskago opštago žitija

Sagreših ti, Gospodi, prosti me.

7
A se sut gresi moji:

zavisti, nenavist,
revnost, jarost,
skupost, lenost,
slabost, ljutist,
bujest,
unost, praznost,
gordost,
drzost, mrzost,
gorest,
ostroželčije, naglodušije,
sverepstvo,
zlokozanstvo, zlomistvo,
rugateljstvo,
pitljivstvo, strpotljivstvo,
plenjenije, pomračenije,
prevraštenije, razvraštenije,
parenije, složenije,
smeh, klič, plišt,
gnev, svar, boj,
tatba, laža, svada,
obada, obida, vražda,
mnogosanije,
riznoje ukrašenije,
skrvnih mislej primanije,
posvednevnoje padenije
va sne i va jave,
sablažnjenije,
iskušenije.

8
Mnogaždi nedostojin si vhodil jesam
va svetuju crkov i va sveti oltar.
mnogaždi nedostojin si celoval jesam
svetoje jevangelije i svetija ikoni
i časni krst i mošti svetih,
mnogaždi nedostojin si jal jesmi
svetuja doru i hleb svetuja
Bogorodicu iže ot Panagija,
mnogaždi nedostojin si pričastah se
svethi i božastvenih
prečistih tajin Hristovih,
mnogaždi krošku uronil jesam
Bogorodicu svetija hlebca
ili dori ili proskuri,
mnogaždi klet se i rotil se jesam na krive,
mnogaždi va kletvu vpadoh,
mnogaždi kletvu prestupih,
mnogaždi mnogih poklepal jesam,
mnogaždi u mnogih zaprel jesam
čužego imenija,
mnogaždi namita lišil jesam
mita ili najma ili mazdi jego,
mnogaždi u mnogim posuli i mazdi
vzimal jesam,
mnogaždi mnogih lajal jesam,
mnogaždi mnogih ukoril jesam,
mnogaždi mnogih pohulil jesam,
mnogaždi mnogih zloslovil jesam,
mnogaždi mnogih sablaznil jesam,
mnogaždi mnogih oskrbil jesam,
mnogaždi mnogih klet jesam,
mnogaždi mnogih bil jesam i do krove
a sa vsemi time ne prostil se jesam
mnogaždi osezah i zreh
smradnija tajnija detorodnija udi moja,
mnogaždi na ženu ili devicu
ili na otroča krasno vazirah
s pomišljenijem i sa želanijem plotskim
mnogaždi mnogih obidel jesam,
ili oklevetal,
mnogaždi mnogih osudil jesam,
mnogaždi oblenih se vstati
na kelejnuju molitvu
i crkovnoje sbornoje penije
na polunoštnicu i na utrnuju i na moleben
ili k časom i k liturgiji
i k večernji i k nefimonu.

9
Ne ispravil ti jesam, Gospodi,
pokajanija i ispovedanija na zemlji sej,
va vse dni života mojego,
ne ispravil ti jesam, Gospodi,
va belceh krštenija
a v črnorizceh obeta mnišskago žitija
i velikago svetago obraza skitničeskago,
i ne ispravil jesam, Gospodi,
otcem svojim duhovnim va pokajaniji
i va ispovedaniji i va opitemijah,
i ne ispravil jesam, Gospodi,
posta, poklonov molitvi
i vsakija ne stvoril jesam opitemiji
i vsegda stvoril jesam delo Božije
s nebreženijem.

10
Gospodi, sija vse sgreših,
sija vse ispoveduju,
sih vse kaju se,
sih vseh prosti me.

Gospodi,
prosti me, Gospodi,
prosti me,
jeliko pomnju, Gospodi, sgreših,
prosti me.

Gospodi,
pomiluj me nedostojnago,
očisti me, spasi me grešnago,
okajanago, skvrnago,
nečistago, nedostojnago
i bezakonago, bezumnago,
nerazumnago, neistovnago,
zlonravnago, zlokozananago,
zloobraznago, zlopomnimago,
zlopitljivato, zlosrdago,
zlodejivago,
ljubodejivago,
neključimago, nepostavnago,
svraštenago, razvraštenago,
osuždenago, padšago,
slabago, unilago,
lenjivago, netrpeljivago,
sonljivago,
neposlušljivago, nebržljivago,
nečistivago, nepokorljivago,
lastljivago, roptivago,
strpotljivago, gnevljivago,
gordeljivago, zavistljivago
lukavago, bestudnago,
bezrodnago, besčinago,
licemernago, jarosnago,
strastnago, naprasnago,
pomračenago, otemnjenago,
okajanago i ožestočalago,
nečuvstnago, nečlovečnago,
nepotrebnago,
vrednoumnago, sujeumnago,
sujetnago, surovago,
sverepago rugatelja,
dosaditelja postidnago,
mrzkago, skarednago,
gnusnago, grubago,
glupago, gluhago,
hudago, bednago,
nemoštnago, smertnago,
tlenago raba svojego
vredoljubca, bljudoljubca,
pltoljubca, smeholjubca,
slavoljubca, slastoljubca,
pohotljubca.

11
Uvi mne,
kako hoštu ot vraga izbiti
greholjubiv si!

Gospodi, sgreših, prosti me,
primi me, Gospodi, kajuštago se
i pomiluj me, Bože,
milostiv budi mne grešnomu
i pomiluj me, Bože,
očisti me grešnago i pomiluj me,
sazdavi me i pomiluj me,
besčisla sgreših, Gospodi, prosti me.

Ispovedaju ti se, Gospodi,
Bože nebesi i zemlji.

Vse jaže sut tajnaja srdca mojego
jeliko otrečno svetimi knjigami
i jeliko otrečno va svetom kršteniji
i jeliko va postriganiji obeta mnišskago -
a togo vsego jesam neispravil,
a v tom jesam va vsem slagal i prestupil.

12
Jeliko sgreših -
pače čisla peska morskago,
prosti me, Gospodi.

Jeliko ti sgreših
va vse dni života mojego
i jeliko va ninješni dan
i va siju nošt i va si čas.

I vsegda bez čisla sgreših
dušeju i telom,
snom i lenostiju,
omračenijem besovskim,
va pomisleh nečistih
i va zabitiji uma.

Sgreših srcem i vsemi čuvsti,
sluhom, vidom, slovom i delom
i pomišljenijem, voljeju i nevoljeju.

Nest bo togo greha jegože ne stvorih,
no o vse kaju se,
prosti me, Gospodi, i blagoslovi.

( izvor )

                                                 ARHIVA  ~KNJIŽEVNOST