Honore de Balzac

Izgubljene iluzije


U doba kad počinje ova pripovetka, Stenhopova presa i valjci za presvlačenje štamparskom bojom još se nisu upotrebljavali u malim provincijskim štamparijama. I pored poslovnih veza koje održava s pariškom tipografijom, An-gulem se još služio drvenim prešama kojima jezik duguje za izraz "da presa zaškripi", koji više ne može upotrebiti. Tamošnje zaostalo štamparstvo još je upotrebljavalo kožne valjke natopljene štamparskom bojom, kojima je jedan od radnika na presi premazivao slova. Pokretna ploča na koju se polaže okvir ispunjen slovima, i povrh koga se stavlja list hartije, bila je još od kamena is pravom je nosila ime mer-mera. Nesit mašinske prese danas su sasvim potisnule taj mehanizam kojem, i pored njegove nesavršenosti, dugujemo za lepe knjige jednog Elzevira, jednog planten, jednog Alda i Dida, te je potrebno spomenuti te starinske sprave prema kojima je Žerom-Nikola Sesar gajio neku sujevernu ljubav, pošto one imaju svoju ulogu u ovoj dugačkoj običnoj priči.Taj Sesar bio je nekada radnik na presi, koje slovoslagač, na svojem štamparskomjeziku, nazivaju medvedima. Taj nadimak su dobili zasigurno zato što se stalno kreću tamo amo, od suda s bojom do preše, i od preše do suda sa bojom, a to prilično podseća na kretanje medveda u kavezu. Da im ne ostanu dužni, medvedi su slagače prozvali majmunima, zato što ta gospoda neprestano skakuću vadeći slova iz njihove sto pedeset i dve male pregrade. U strašno doba 1793, Sesar, kome je tada bilo otprilike pedeset godina, bio je oženjen. Njegove godine i bračno stanje izbaviše ga od onog velikog kupljenja vojnika koje je gotovo sve radnike odvelo u vojsku. Stari radnik na presi ostao je sam u štampariji, čiji je vlasnik, inače zvani dobričina, malo pre toga umro ostavivši za sobom udovicu bez dece. Činilo se da preduzeću preti neposredna opasnost: medved sam nije bio u stanju da se pretvori u majmuna; jer, kao radnik na presi, nikad nije znao ni čitati ni pisati. Ne obazirući se na njegovu nesposobnost, jedan narodni predstavnik, u žurbi da rasturi lepe odluke Konventa, proizveo je radnika na preši za štampara, a njegovu tipografiju uzeo za državnu. Pošto je primio tu opasnu diplomu, građanin Sesar obeštetio je udovicu svoga gazde tim što joj je predao ušteđevinu svoje žene, kojom je otkupio štamparu za polovinu njene vrednosti. To nije bilo sve. Trebalo je bez pogrešaka i bez odlaganja štampati republikanske dekrete. U toj nezgodi, Žerom-Nikola Sesar imao je sreću da naiđe na jednog marsejskog plemića koji nije hteo ni da beži u inostranstvo, da ne bi izgubio imanje, ni da se pokazuje živ, da ne bi izgubio glavu, a koji je mogao doći do kruha samo tako ako se prihvati nekog posla. G. grof de Mokomb navuče dakle skromnu bluzu provincijskog faktora: sam je slagao, čitao i ispravljao odluke kojima se osuđuju na smrt građani koji skrivaju plemiće; medved, koji je postao dobričina umnožavao je te odluke, i lepio ih; i oni obojica ostadoše živi i zdravi.


___________________________________________

Sjaj i beda kurtizana



Kćeri moja, ima jedna ljubav koja se nikako ne poverava ljudima, a kad se poveri anđelima, oni tu ispovest prihvataju sa osmesima sreće…
…Ljubav bez nade, kad ona nadahnjuje život, kad u nju unosi zakon odanosti, kad oplemenjuje sve postupke mišlju da će se postići idealno savršenstvo. Jest, anđeli odobravaju takvu ljubav, pošto ona vodi ka nečemu lepom. Valja da se neko neprestano usavršava da bi bio dostojan onoga koga voli, da za nj krišom podnosi bezbroj žrtava, da ga obozžva iz daljine, da mu daje svoju krv, kap po kap, da mu žrtvuje svoje samoljublje, da ne zna više ni za oholost ni za srdžbu sa njim, da mu ne da da zna za svirepu ljubomoru, da mu daje sve što zaželi, pa ma i na svoju štetu, da voli ono što on voli, da je licem uvek okrenut njemu, kako bi ga pratio pogledom a da on to ne zna: takvu ljubav bi vam oprostila religija, pošto se njome ne bi narušavali ni ljudski ni božanski zakoni, takvu ljubav vam oprašta ceo svemir, ako se odlučite za nju….

__________________________________




Čiča Gorio

Znate li čime ljudi krče sebi put? Bljeskom genija ili umešnom pokvarenošću. U ljudske mase treba uletati kao topovsko đule, ili se uvući kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže. Ljudi se pokoravaju snažnom geniju, mrze ga, klevetaju ga, jer on uzima za sebe; ali ako istraje, pokoravaju mu se, jednom rečju, obožavaju ga klečeći pred njim, kad nisu mogli da ga okaljaju. Pokvarenost je opšta pojava, talenti su izuzeci. Zato je pokvarenost oružje osrednjih sposobnosti kojih ima u izobilju i na koje svuda nailazimo.”

 ”Čovek koji se hvali da nikad ne menja svoje mišljenje obavezuje se da će uvek ići pravim putem. To je glupak koji veruje u nepogrešivost. Ne postoje načela, postoje samo događaji; nema ni zakona, ima samo okolnosti: viši čovek prima događaje i okolnosti da njima upravlja. Kad bi postojali stalni zakoni i utvrđena načela, narodi ih ne bi menjali kao što mi menjamo košulje. Pojedinac ne mora da bude pametniji od celog naroda.”


Čim student oseti novac u džepu, on zamisli u sebi neki stub na koji se naslanja. On tada sigurnije korača, ima više smopouzdanja, pogled mu je smeo, prav, pokreti hitri. Dan ranije bio je ponizan i plašljiv, gotov da primi batine. Danas bi nasrnuo i na predsednika vlade.
U njemu se dešavaju neobične stvari: sve bi hteo i misli da sve može , ni sam ne zna šta želi, veseo je, plemenit, srdačan. Dojučerašnje poletarče, odjednom razmahne krilima. Student bez novca grabi i najmanje zadovoljstvo, kao pas koji krade kost, izlažući se mnogim opasnostima, slomi je, usisa srž i odjuri nekud. Ali mladić koji zvecka u džepu sa nekoliko prolaznih zlatnika, polako se nasladjuje, uživa kao da je u raju i ne zna više šta znači beda


________________________________________


Čiča Gorio


Prava slika ove sobe dobije se tek onda kada, oko sedam časova ujutru, mačak gospođe Voker uđe pre svoje gazdarice,počne da skače po ormanima, njuška mleko u činijama koje su pokrivene tanjirima i stane da prede. Odmah zatim pojavi se udovica, sa kapom od tila ispod koje viri vitica rđavo nameštene perike, vukući svoje iskrivljene papuče. Njeno staračko i punačko lice sa nosom koji liči na kljun u papagaja; male i bele ruke, telo gojazno kao u kakvog crkvenjaka, ispale i lelujave grudi, sve je to u skladu s ovom odajom u kojoj se ogleda nevolja, gde se ugnezdila spekulacija, čiji topli I smrdljivi vazduh gospođa Voker udiše bez gađenja. Njeno lice, sveže kao prvi jesenji mraz, njene oči okružene borama, koje se čas smeše kao oči u igračice, a čas dobiju gorak i namršten izraz zelenaša, ukratko, cela je njena pojava sušta slika pansiona, kao što je pansion verno ogledalo njene ličnosti. Tamnica se ne može zamisliti bez čuvara. Bleda punoća ove male žene proizvod je ovakvog života, kao što je tifus posledica kužnih isparenja. Njena donja suknja od pletene vune, duža od gornje koja je napravljena od neke starehaljine a iz koje viri vata kroz pocepane šavove štofa, slika je salona, trpezarije i vrta; po njoj se može pogoditi kakva je kuhinja i naslutiti kakvi su stanari. Kad je ona tu, slika je potpuna. Gospođa Voker ima oko pedeset godina i liči na sve....



_______________________


Čiča Gorio



Votren mladom i neiskusnom Rastinjaku


Ući među ljude - to je zadatak koji se trude da reše pedeset hiljada mladića koji se nalaze u vašem položaju - govori on Rastinjaku. - I vi ste jedinica iz te sume. Pomislite kakvi vas napori čekaju, kakva vam žestoka borba predstoji! Vi ćete se među sobom jesti kao pauci!... Nema principa, postoje samo događaji, nema ni zakona - postoje samo okolnosti, a pametan čovek im se prilagođava da bi posle trgovao njima kako sam bude želeo... Porok je sad u punoj snazi, a talenti su retki. Poštenje ne valja ni za šta. U tu se gomilu može upasti ili kao bomba, ili se kradom uvući kao rana... Ljutite se koliko vam drago - nastavlja Votren kao odgovor na studentovo negodovanje - praštam vam; to je tako razumljivo u vašim godinama. Samo razmislite dobro o mome predlogu. Doći će vreme kada ćete postupiti i gore. Upustićete se u ljubav s nekom lepuškastom ženom i uzimaćete novac od nje. O tome sigurno niste ni mislili? A kako ćete postići uspeh ako ne izvlačite koristi iz vaše ljubavi? Nema pokajanja za grehe. Vrlina je nedeljiva. Zakon propisuje dva meseca zatvora kicošu koji za jednu noć oduzme detetu polovinu njegovog imanja, a robiju siromahu koji ukrade novčanicu od hiljadu franaka. To su vaši zakoni! Prezirete ljude i obraćate pažnju na rupe kroz koje se može uzmaći iz mreže zakona. Sva tajna velikih bogatstava, koja nastaju bez vidljivih uzroka, obavezno se krije u nekom prestupu koji je zaboravljen, jer je pedantno urađen."



__________________


Čiča Gorio

O, Bože moj, kad znaš kakve sam muke i patnje podnosio; kad si izbrojao udarce noža koje sam dobio za ono vreme za koje sam ostario, promenio se, satro se, posedio, zašto me sada mučiš? Dosta sam iskajao grehe što sam suviše voleo svoje kćeri. Dobro su se osvetile mojoj ljubavi, mučile su me kao krvnici. Ali eto, očevi su vrlo glupi! Ja sam ih mnogo voleo i vratio im se kao kockar kartama.


Moje su kćeri bile moj porok, moje ljubavnice, sve što sam imao. I jednoj i drugoj trebalo je ponešto, poneki nakit; to su mi saopštavale njihove sobrarice, i ja sam davao da bi me lepo primale! Ali su mi ipak održale nekoliko pridika o mom ponašanju u društvu. Ubrzo su počele da me se stide. Tako je to kad se lepo vaspitavaju deca. U mojim godinama, međutim, ja nisam mogao ići u školu. (Užasno me boli, Bože moj! Lekara! Lekara! Kad bi mi otvorio lobanju, manje bih patio.) Kćeri moje, kćeri moje, Anastazija, Delfina! Hoću da ih vidim. Pošaljite policiju po njih, dovedite ih silom! Pravda je na mojoj strani, i priroda, i zakon, sve. Ja protestujem. Domovina će propasti ako se očevi budu prezirali. To je jasno. Društvo i svet zavisi od očinstva, sve će propasti ako deca ne vole svoga oca. O, da ih vidim, da ih čujem, svejedno šta će mi reći, samo da čujem njihov glas naročito Delfinin, to će mi ublažiti bolove. Ali im recite kad budu ovde, da me ne gledaju onako hladno po svom običaju. A, dobri prijatelju, gospodine Ežene, vi ne znate šta to znači kad se topli pogled odjednom promeni u ledeni. Od onog dana otkad me njihove oči nisu obasjavale ja znam samo za večitu zimu; imao sam samo da patim, i patio sam! Živeo sam da me ponižavaju i vređaju. Ja ih silno volim i zato sam podnosio sve uvrede zbog ponekog jadnog i sramotnog zadovoljstva koje su mi prodavale. Zar otac potajno da viđa svoje kćeri? Ja sam njima dao ceo svoj život, a one neće danas da žrtvuju radi mene ni jedan sat. Žedan sam, gladan sam, srce mi čezne, one neće doći da mi olakšaju samrtne muke, jer ja osećam da umirem. Ali zar one ne znaju šta znači gaziti po lešu svog oca! Ima Boga na nebu, on će sam osvetiti nas očeve. O, one će doći! Hodite, ljubljene moje, hodite da poljubite poslednji put svoga oca, on će se pomoliti Bogu za vas, reći ću mu da ste bile dobre kćeri, on će vas braniti. Na kraju krajeva, vi niste krive. One su nevine, prijatelju! Recite celom svetu neka ih niko ne osuđuje zbog mene. Ja sam za sve kriv, ja sam ih naučio da me vređaju. Ja sam to voleo. To se nikoga ne tiče, ni na zemlji, ni na nebu. Bog bi bio nepravedan kada bi ih kaznio zbog mene. Ja nisam umeo da podesim svoje ponašanje, učinio sam glupost kad sam se odrekao svojih prava. Ja bih se ponizio zbog njih! Šta ćete! I najbolju narav, i najbolju dušu pokvarila bi očinska dobrota. Ja sam bednik, ja sam pravedno kažnjen. Ja sam kriv što su mi ćerke raspuštene, ja sam ih razmazio. One sada traže zadovoljstva kao što su nekada tražile bombone. Ja sam im uvek dozvoljavao da zadovolje svoje devojačke prohteve. Kad im je bilo petnaest godina, imale su kola! Sve im je činjeno. Ja sam jedini krivac iz ljubavi. Njihov glas mi je otvarao srce. Čujem ih, dolaze. A da, one će doći. Zakon nalaže da deca prisustvuju očevoj smrti, a zakon je na mojoj strani. Neće biti skupo. Ja ću platiti kola. Pišite im da imam milion da im ostavim! Časna reč. Otići ću u Odesu da pravim makarone. Znam kako se prave. Zaradiću milione. Niko na to nije mislio. A neće se kvariti prilikom prenosa kao žito ili brašno. E, e, na skrobu se mogu dobiti milioni! Nećete slagati, kažite im milioni, pa ako dođu iz gramzivosti, više volim da me varaju, videću ih. Hoću moje kćeri! Ja sam ih stvorio! One su moje! reče on i uspravi se u postelji, pokazujući Eženu glavu sa belom razbarušenom kosom koja je pretila.


___________________________________


Devojka sa zlatnim očima


Jedan od najgroznijih prizora je svakako opšti izgled pariske populacije, narod koji je mučno gledati tako ispijenog, žutog, uštavljenog. Ali zar Pariz nije široko polje bez prestanka šibano olujom interesa, u kome se kovitla žetva ljudi jer ih smrt kosi češće nego na drugim mestima ali koji ponovo dolaze u još većem broju, čija lica, deformisana i uvrnuta, iz svih pora izbacuju duh, želje, otrove, kojima su opterećeni njihovi mozgovi; ne lica, nego, u stvari, maske: maske slabosti, maske snage, maske bede, maske radosti, maske hipokrizije; sve premorene, sve obeležene neizbrisivim tragovima zadihane lakomosti. Šta one žele? Zlato, ili zadovoljstvo?

Nekoliko opservacija o duši Pariza mogu objasniti uzroke njegove mrtvačke fizionomije koja ima samo dva doba: ili mladost ili prevremenu ostarelost: mladost - uvelu i bez boje, starost - našminkanu u želji da bude mlada. Videći ovaj ekshumirani narod, stranci, koji nisu dužni da razmišljaju, za ovu prestonicu, tu veliku fabriku uživanja, steknu najpre osećaj odvratnosti iz koje ubrzo ni oni sami ne mogu da izađu i ostaju da se tu dobrovoljno i do kraja deformišu. Nekoliko reči će biti potrebno da se fiziološki opravda skoro paklena boja pariskih lica, jer Pariz nije samo iz šale nazvan paklom. Smatrajte da je u toj reči sadržana istina. Tu se sve puši, sve gori, sve sija, sve ključa, sve je u plamenu, isparava, gasi se, ponovo se pali, iskri, pucketa i definitivno sagoreva. Nikad život, ni u jednoj drugoj zemlji nije uzavreliji ni bolniji. To društveno ustrojstvo, uvek u fuziji, jeste ono koje kao da posle svakog završenog dela kaže: - Ne sledeće! Kao što to kaže i sama priroda. Kao i priroda, ovo društvo se bavi insektima, jednodnevnim cvećem, sitnicama, efemeridima i takođe izbacuje vatru i plamen preko svog večitog kratera.



______________________

Devojka sa zlatnim očima

Šta ćeš? Uživanje vodi do nemilosrdnosti. Zašto? Nemam pojma i nisam dovoljno radoznao da tražim uzroke. - Ove cigare su odlične. Daj čaja svom prijatelju. - Znaš li ti Pole, da ja vodim život brutalne životinje.

Doći će vreme kad treba izabrati sudbinu i upotrebiti svoju snagu na nešto za šta vredi živeti. Život je prava komedija. Ja sam zastrašen, smejem se zbog nedoslednosti našeg društvenog ustrojstva. Vlada odseca glave siromasima koji ubiju čoveka, a nagrađuje kreature koje "ekspeduju", medicinski govoreći, tuce ljudi svake zime. Javni moral je bez snage u borbi protiv desetine poroka koji uništavaju društvo i koji ne podležu nikakvoj kazni. - Ima li još jedna šolja čaja? Časti mi, čovek je lakrdijaš koji pleše na ivici provalije. Pričaju nam o nemoralnosti Opasnih veza; ali postoji jedna strašna knjiga, prljava, grozna, nemilosrdna, uvek otvorena, koja se nikad neće zatvoriti, velika knjiga života, ne računajući jednu drugu knjigu hiljadu puta pokvareniju, koja sadrži sve ono što se govori na uho, između ljudi, ili ispod lepeza između žena, uveče, na balu.



__________________________


Rođak Pons



Gledajući samo moguću stranu vračanja, vjerovati da raniji događaji čovečjeg života, da tajne koje on jedini zna mogu biti odmah predstavljene kartama koje on miješa, koje siječe i koje čitač horoskopa dijeli na grupe po nekim tajanstvenim zakonima, besmislenost je; ali besmislenost je osudila i vodenu paru, još osuđuje vazduhoplovstvo, osuđivala je pronalazak baruta i štampe, naočari, bakrorez, i posljednje veliko otkriće dagereotipiju.

Da je neko došao da kaže Napoleonu da su jedna građevina i jedan čovjek stalno i u svakom trenutku predstavljeni jednom slikom u atmosferi, da svi predmeti koji postoje imaju u njoj opipljivu i primjetnu prikazu, on bi toga čovjeka zatvorio u Šaranton (mjesto poznato po čuvenoj ludnici), kao što je Rišelje zatvorio Solomona de Ko u Bisetr (mjesto poznato po čuvenoj ludnici), kad mu je normanski mučenik donio ogromnu tekovinu plovidbe pomoću pare. A to je međutim ono što je Dager (Luj Dager, (1787-1854), pariski slikar, jako usavršio fotografiju) dokazao svojim otkrićem! Pa lijepo, ako je Bog otisnuo za izvjesne vidovite oči sudbinu svakog čovjeka na njegovoj fizionomiji, uzimajući ovu riječ kao cjelokupan izraz tijela, zašto ruka ne bi sadržavala izvod te fizionomije, kad je ruka cijela čovečja djelatnost i njen jedini način ispoljavanja? Otuda hiromantija. Zar društvo ne podražava Boga? Predskazati jednom čovjeku događaje života, po izgledu njegove ruke, nije čudnovatija činjenica kod onoga koji je dobio sposobnost vidovitosti, nego činjenica reći jednom vojniku da će se tući, advokatu da će govoriti, obućaru da će praviti cipele i čizme, zemljoradniku da će đubriti i orati zemlju. Da izaberemo jedan upadljiv primjer. Genijalnost je tako vidna na čovjeka da, najveće neznalice šetajući po Parizu poznaju velikog umjetnika kad on prolazi. To je kao neko moralno sunce čiji zraci oboje sve u prolazu. Zar se glupak ne pozna odmah po utisku suprotnom onome što ga proizvodi genijalan čovjek? Običan čovjek prođe gotovo neprimijećen. Većina posmatrača društvene i pariske prirode mogu reći zanimanje nekog prolaznika kad ga vide gdje dolazi. Danas, misterije vrzinog kola koje su tako dobro slikali slikari XVI vijeka nisu više misterije.






_________________________


Gospodin d’Azida je mislio da se oženi jednom od gospođica de Roshfid. U visokim društvenim krugovima, svako je, osim gospođe de Bozean znao za tu vezu. Neke njene prijateljice behu joj nagovestile nešto, ali ona se na to smejala, verujući da one to čine iz zavisti, želeći da pomute njenu sreću.

Međutim, trebalo je objaviti veridbu. Iako je došao da obavesti vikontesu o ovom braku, lepi Portugalac, još nije smeo da izusti ni jednu jedinu reč o tome. Zašto ? Zato što bez sumnje, ništa nije teže, nego saopštiti ženi takav ultimatum. Ima ljudi koji se bolje osećaju u dvoboju, pred muškarcem koji im može svakog časa probosti srce mačem, nego pred ženom koja posle dvočasovnog jadikovanja pada u nesvest i traži soli za udisanje da bi se osvežila.

Dakle gospodin d’Azida-Pento, sedeo je kao na trnju i mislio da pođe govoreći u sebi da će gospođa de Bozean doznati ovu vest, on će joj pisati, biće mu lakše da ovo ljubavno ubistvo izvrši pismeno, nego usmeno.

Kad sluga prijavi gospodina Ezena de Rastinjaka, markiz d’Azida –Pento zadrhta od radosti. Zapamtite dobro da zaljubljena žena ima više smisla za sumnjičenje,nego sposobnosti da unese promene u svoja zadovoljstva.

Kad neko hoće da je napusti, ona brze shvata smisao nekog pokreta no što Virgilijev papir oseti ona majušna tela glasnika ljubavi. Zato i gospođa de Bozean primeti ovaj nehotični trzaj koji je bio lak, ali bezazlen...

Svet je gadan i zloban- reče najzad vikontesa. Čim nam se dogodi neka nesreća, odmah se nađe neki prijatelj koji dotrči da nam saopšti i da nam reč po srcu nožem zareže, hvaleći nam njegovu dršku’’



_________________________________


Misli se bez sumnje, prenose u istoj razmeri u kojoj se stvaraju i idu tamo kuda ih mozak šalje, po matematičkom zakonu koji upravlja topovskim zrnom , kad izađe iz cevi. Dejstva su različita. Ima slabih priroda u koje se misli zariju i upropaste ih, dok ima i jakih priroda, lobanja sa bronzanim oklopom o koje se tuđe volje spljeskaju i padaju kao tane kad udari od zid, a ima i mekušaca u kojima tuđe misli izumiru, kao što đule eksplodira u mekoj zemlji šanca. Rastinjak je bio zapaljive prirode. Bio je isuviše mlad, te je zato primao tuđe misli, tuđa osećanja, koja i nesvesno deluju na nas svojim neobičnim pojavama. Bio je oštrouman posmatrač duše. Njegova dvojna čula bila su tajanstvena, daleko su dopirala, imala su onu gipkost i hitrinu kojoj se divimo kod viših ljudi i megdandžija, koji umeju da uoče nedostatak na svakom oklopu. Uostalom za poslednjih mesec dana, kod Ezena se razvilo isto toliko dobrih osobina, koliko i mana. Društveni život i žudnja da ostvari sve veće želje, stvorili su u njemu te mane

Među njegovim dobrim osobinama bila je i ona južnjačka bujnost, koja nasrće na teškoću da je savlada, i koja ljude s one strane Loare nikad ne ostavlja ni u kakvoj neizvesnosti. To je odlika koju severnjaci nazivaju manom. Ona je po njihovom mišljenju, bila izvor Miraove sreće, ali i uzrok njegove smrti.

Iz toga bi trebalo zaključiti , da južnjak postaje savršen i postiže najveće uspehe kad spoji severnjačku podlost, sa juznjačkom smelošću ‘’


_____________________________________

Sad znam sve. Što budete hladnije računali, to ćete dalje stići. Udarajte bez milosti, pa će vas se svi bojati.
I muškarce i žene uzimajte samo kao poštanske konje koje ćete ostavljati da crkavaju na svakoj postaji, i tako ćete doći na vrhunac svojih želja.
Vidite, vi ovde nećete nikad postati ništa ako ne budete našli muškarca koji vas zanima.
Treba da bude mlad, bogat, otmen.
Ali ako gajite kakav duboki osećaj, skrijte ga kao blago; ne dajte da ga iko nasluti, jer ste inače propali.
Više ne biste bili krvnik, postali biste žrtva.
Ako ikad budete voleli, dobro čuvajte svoju tajnu! Nikad je ne odajte nikome pre nego dobro proučite pred kime ćete otvoriti srce.
Da biste već sada spasili tu ljubav koja još ne postoji, naučite da se čuvate ovdašnjeg sveta."