Deni Didro - Sofiji Volan pismo

Deni Didro - Sofiji Volan


3. novembar 1759.

. . .Od ranog jutra čujem radnike ispod mog prozora. Tek što se razdani, lopata im je u rukama, kopaju zemlju, guraju kolica; pojedu komad crnog hleba, utole žeđ na potoku koji tu teče; u podne odspavaju jedan sat na zemlji, i ubrzo su opet na delu, veseli su; pevaju, razmenjuju dobre grube šale koje ih uveseljavaju. Smeju se; uveče se vraćaju goloj deci oko zadimljenog ognjišta, ružnoj i prljavoj seljanki, i krevetu od suvog lišća, a sudbina im nije ni bolja ni gora od moje. . . Iskusili ste i dobru i zlu sreću: recite mi, da li vam se sadašnje vreme čini težim od prošlog?

Čitavo jutro sam se mučio jureći za jednom idejom koja mi je izmicala; sišao sam tužan; slušao razgovor o javnim nedaćama; seo za bogatu trpezu bez apetita; stomak mi je bio pun sinoćnje hrane; pretrpao sam ga količinom koju sam opet pojeo. Uzeo sam štap i hodao da bi to svario i lakše se osećao i vratio se i seo za kartaški sto da prekratim teške sate. Od prijatelja nisam imao nikakvih vesti. Od prijateljice za kojom sam tugovao bio sam daleko. Jadi na selu; jadi u gradu; jadi svuda. Onoga ko ne zna šta su jadi ne treba ubrajati u čovečiju decu. Sve se potire. . . Dobro zlim, zlo dobrim, a život nije ništa. . .

Možda ćemo otići u grad sutra uveče ili u ponedeljak ujutro. Videću, dakle, prijateljicu, za kojom tugujem; biću ponovo sa ćutljivim prijateljem koji se ne javlja; ali ću ih već sutradan izgubiti; i što moja sreća u njihovom društvu bude veća, to ću više patiti kad se od njih rastanem. Takav je život. Okreni, obrni, uvek se nađe neki list uvele ruže da vas rastuži. . . Volim jednu Sofiju. Nežnost koju prema njoj osećam umanjuje u mojim očima svako drugo zanimanje. U prirodi vidim samo jednu moguću nesreću. Ali se ova nesreća umnožava i predočava mi se na stotinu načina. Ako mi jedan dan ne piše, šta je s njom? Je li bolesna? I odmah me užasna priviđenja saleću i muče. Da li mi je pisala? Rđavo ću protumačiti neku ravnodušnu reč, a na selu sam. Sudbinu čovek ne može učiniti ni boljom ni gorom? Moćna zvezda određuje njegovu sreću i nesreću. Što je više predmeta, manje je osetljivosti na svakog od njih. Kad postoji samo jedan, sve se na njega usredsredi. To je blago tvrdice. . .Ali osećam da mi je varenje otežano i da sva ova tužna filozofija dolazi od pretpanog stomaka. Proždrljiv i umeren, setan ili vedar, ja vas, Sofija, volim jednako, samo je boja mog osećanja drukčija. . .

Poslao sam čoveka u Šaranton da vam odnese čitavu svesku od mene a od vas uzme samo jedan redak. U iščekivanju njegovog povratka, gorim od nestrpljenja i proklinjem glasonošinu sposrost. Ljubav i loše varenje. Uzalud sebi govorim: taj mangup je potražio zabavu u nekoj krčmi. Ugledao je venac od bršljana na nekim vratima i morao je da uđe. A šta je sa ovim razumom koji ovde stoluje, koga ništa ne može potkupiti, zašto mene optužuje a mog slugu oslobađa krivice? Da li čovek istovremeno može biti i mudar i lud?. . .Danas gotovo ništa nisam uradio. Pre podne je proletelo ni sam ne znam kako, a večeras vam pišem pisamce da bih samoga sebe doveo u red. Dan mi neće biti izgubljen ako četvrt sata razgovaram sa vama. Zbogom, moja Sofija. Do sutra uveče ili do ponedeljka ujutro, ako vreme bude lepo i ako nešto ne poremeti baronove planove, koji su nestalniji i od vremena. . .

Zbogom, prijateljice moja. Budite uvek tako mudri. Što se mene tiče, ja sledim savete koje dajem. Često sam vam govorio, i što sam stariji sve bolje osećam da sam vam dobro rekao da za mene na svetu postoji, i da će uvek postojati samo jedna žena. A ko je ta žena? To je moja Sofija. Ona misli na mene, ali mi ne piše jer evo se moj glasonoša vratio iz Šarantona bez pisama.

Loše sam raspoložen. Idem da legnem iz straha da ću bez razloga izgrditi slugu i sam zaslužiti sve pogrdne reči koje bih mu uputio; jer, napokon, nije on kriv što u Parizu ne pišu, i što me to ljuti.

Postmodernistički koncepti u poeziji Anne Sexton

Svi ti pseudokreativci različito upotrebljavaju iste smicalice. Istinski kreativni ljudi su oni koji su verni svojim izvornim fantazmama, koji nikad ne prestaju da ih ponavljaju i da rade na njima."

Serž Lekler



Postmodernistički koncepti u poeziji Anne Sexton
Enesa Mahmić

Ako u Internet pretraživaču ukucamo "Poezija Anne Sexston" Google će nam izbaciti sledeće informacije: "Školovala se u ženskom internatu", "Bavila se manekenstvom", "Domaćica koja se slučajno saplela o liriku zahvaljujući svom drugom živčanom slomu", "Nikada, nažalost, nije uspela rešiti svoje zagonetne duševne bolesti", "Svojom lepotom i elegancijom, kao i neobuzdanom energijom rođenog performance-artista, Anne Sexton je naprosto, kako tvrde očevici, osvajala publiku koja je u njoj mogla nazreti krajnje neobičan spoj tabloidne Jackie O. i uklete poetese Sylvie Plath.", "Oduzela sebi život otrovavši se u garaži ugljikovim monoksidom, s čašom votke u ruci i upaljenim radiom na prednjem sedištu svog crvenog Mercury Cougara". O njenoj poeziji nećemo saznati gotovo ništa, samo nerazumne tvrdnje tipa: "Zanimljivo je da su knjige poezije ove očajne domaćice, prema statističkim podacima izdavača Houghton Mifflina, samo do sredine 90-tih godina prošlog veka, prodane u više od pola miliona primeraka, što bi bio neverovatan uspeh i za pesnike s puno urednijim biografijama." Iz navedenog citata evidentno je da je značajna poezija ove pesnikinje ostala u senci zbog senzacionalističko-komercijalističkog društva u kome se sa mnogo više interesa prilazilo ''prljavom vešu'' nego vrednostima jednog književnog opusa.


Antitradicionalnost i (anti)mimetičnost

Pri prvom susretu sa poezijom Anne Sexton, možemo uočiti, da se ona ne drži diskursa koji je konceptualan, filozofski ili akademski, nego da piše izravno, bez ikakvih puritanskih ograda o seksu, braku, majčinstvu, abortusu, masturbaciji, preljubi, obično u Ich-formi što je i tematski i stilistički drugačije od književnih konvecija koje su tada vredile u američkoj književnosti gdje je dominirao muški diskurs. Muški diskurs je tipično diskurs represije (jer je muška pozicija u odnosu na kastraciju različita od ženske, a različita pozicija u odnosu na kastraciju rezultira različitim diskursom). Serž Lekler kastraciju dovodi u vezu sa falusom, gdje falus ne predstavlja penis (iako je to uobičajeno mišljenje). On falus naziva "Bogom". Mi ne vidimo "Boga", nemamo njegovu sliku. "Bog" (falus) je nevidljiv, stoga je odnos s falusom označen odnosom koji se ne može formalizovati, odnosom isključivanja. Sve što je u odnosu sa falusom je istovremenoje i u odnosu s „Bogom“. Ali zbog uobičajene predstave o falusu kao penisu, muškarac je sklon da zboravi na činjenicu da je falus "Bog" nevidljiv, neuhvatljiv, da se ne može imenovati. Žena nema takvu predstavu, jer je njena veza s falusom manje zaklonjena. Ona je u manjem iskušenju da zaboravi da je falus uvek odsutan. Muški i ženski odnos prema kastraciji je, prema tome, duboko različit, kao i njihov diskurs.

Žensko pismo se tako realizira četverostruko: žena prihvata uobičajeno muško pismo, u koje upisuje nešto od tipične ženske senzibilnosti. Ili žali za falusom, mrzeći "vlasnike" istog (tj. vlasnike uobičajene predstave o falusu kao penisu) pa u poeziju upisuje nešto nalik frustraciji želeći da sruši nepravedni poredak stvari. Ili pronalazi niz zamena za penis, reprezentativ falusa, pa tako njeno sopstveno telo ili njegovi delovi postaju falusni supstanitivi. Nešto ređa je pojava da pisateljica traga za sopstvenim jezikom (sopstvenim, uslovno govoreći, jer ne postoji lični jezik nego kolektivni koji je "muški" jer je kolektiv pod nadzorom dominantnih). U poeziji Anne Sexton prisutne su sve četiri navedene pozicije prema kastraciji. Tako da, i kritičare i čitaoce, njena poezija, ma koliko njen stil pisanja na prvi pogled izgledao lakonski, iznova zbunjuje i šokira. Njen rad karakteriše privrženost propitivanju temelja. Od najranijih do kasnijih radova zastupa tezu da stari fundacionalistički argumenti više nisu dostatni i da značenje nije neka metafizička suština ili supstancija nego da je ono rad intersubjektivnih i intertekstualnih odnosa. Sexton dekonstruira tradicionalne kulturološke predstave sa jednim ironijskim tonom, istovremeno odbacujući linearnu temporalnost, u ime novog poimanja identiteta i procesa subjektivacije.


----------------------------------------------------------------



Isus podiže bludnicu

(...) Jer Isus je znao da strašna bolest
stoluje u bludnici i da bi je On mogao
svojim malim palčevima iz nje istisnuti.
Pa je ispružio ruku i kamenje je zastalo u zraku
i popadalo na zemlju poput uštipaka.
Da bi onda opet podigao ruku
i bludnica mu je prišla i poljubila Ga.
I on ju je na licu mesta dvaput proboo.
Dvaput u svaku sisu gurajući palčeve
duboko unutra sve dok mleko nije isteklo
iz ta dva prišta kurvinska.
Bludnica je zatim sledila Isusa kao štene (...)




----------------------------------------------------------------


Propituje verodostojnost biblijske priče o Mariji Magdaleni i Isusu na dva plana. Prvobitno da li su ta dva lika uopšte postojala, i ako su postojala koliko je njihov prikaz realan. Istovremeno Sexton u lik Isusa smešta sve "muške ovosvetske bogove" a u Magdalenin lik sve "ovosvetske bludnice". Svaki prelom u semiotizaciji podrazumeva prelom u seksualnosti. Sve što lomi nešto, sve što lomi uspostavljeni poredak jeste direktno ili indirektno u vezi sa seksualnošću. U ciklusu pesama o Isusu primetno je operacionalno značenje postmodernizma: ne priznati postojanje ikakve objektivne činjenice (u praksi, dosta selektivno), ikakve neovisne socijalne strukture, a njih nadomestiti razotkrivanjem "značenja", kako na nivou  objekta istraživanja tako i na nivou istraživača. Subjektivnost je, dakle, dvostruko naglašena, ona tvori svet osobe koju istražujemo, svet teksta istraživača i na kraju svet čitaoca ili slušaoca.

Takav način dekonstrukcije je mač sa dve oštrice. Kako razotkriti (dekonstruisati) tlačitelja, a istovremeno prihvatati konvencije epohe u kojoj se stvara ako ta ista epoha stalno naglašava drugost?! Zaista, nezahvalan posao za spisateljicu. Njena poezija okarakterisana je kao svetogrđe i verolomstvo, kao krajnja izdaja i istinski promašaj. A Sexton je okarekterisana kao površni pozitivist, kojoj je uspelo prikleštiti Drugog svojim vlastitim značenjima, prema tome podrediti i uniziti Drugog, pri čemu je i sama sebe prokazala kao neosetljivu za beskonačnu idiosinkratičnost svih značenja i podjednako tako za ogromnu teškoću izvešćivanja o njima ili prenošenja značenja preko onog groznog ponora što deli područje jednog značenja od drugog.

Koncepti posmoderne zasnivaju se na teoriji da veliki metafizički sistemi nisu održivi. Sve vrednosti su relativne. Značenja se moraju dekodirati, odnosno dekonstruisati a da se prilikom dekonstruiranja svakog značenja mora voditi računa i o njegovim oprečnostima, što je težak zadatak za autora/autoricu. Sumnjati se mora u sve i biti svestan da stvari često nisu onakve kako izgledaju, odnosno kako nam ih predstavljaju. Spisateljica u pesmi "Utvare" na zanimljiv način dekonstruiše pojmove utvare i veštice i uobičajene predstave koje imamo o tim pojmovima. Ona propituje relevantnost "starih" i ostavlja prostor za "nova značenja". Ujedno pominjući asocijativne veze koje koristimo, aludira na činjenicu koliko "nesvesnog" je upisano u jezik. (A to "nesvjsno" nije posljedica individualne predstave o stvarima, nego kolektivne tj. one koja je nametnuta).


--------------------------------------------


(Utvare)
Neke utvare su žene.
No nisu providne niti blede
Grudi su im mlohave poput umlaćenih riba.
Ali nije reč o vešticama, već o utvarama (...)


----------------------------------------------------------------



Značenje je sve i sve je značenje, a glavna mu je zagovornica hermeneutika. Sve što jest, jest po udeljenome mu značenju. Značenje ga izvlači iz iskonske bujice nekategorizirane egzistencije da bi ga potom pretvorilo u prepoznatljivi objekat. Sve utvare jesu providne i bele po udeljenom im opisu (značenju). Ali ako im damo značenje "šarene" i insistiramo na tom značenju, one će vremenom postati "šarene". Sexton nimalo naivno ni slučajno u istoj strofi pominje utvare, veštice i žene. Na taj način stavlja ih na isti nivo, aludirajući da nisu samo veštice i utvare "izmišljeni likovi", nego i žene. Tačnije, predstava o ženama. U poeziji Anne Sexton prepoznatljiv je ženski govor jouissance-a (uživanja) i želje da oslobodi svoju seksualnost, potrebe koje se javljaju kao svojevrsna reakcija na zahteve i očekivanja njenog opresora. No, ponekad upada u klopku tako što preuzima mimetički postupak tipičan za muški diskurs koji osuđuje.To je prilično kontradiktorno, a nesimpatizeri feminističkog pokreta mogu da postave pitanje: Šta žene ustvari žele? Da li žele diskurs moći? Primer za takav mimetički postupak nalazimo u stihovima gde Sexton slika žensku seksualnost kao super-moćnu, gotovo fatalnu ili gde svoju seksualnost svodi na određeni deo tela:



-------------------------------------------------

( Bosa)
Voleti me bez obuvenih cipela
znači voleti moje
duge smeđe noge (...)

(Anđeo letnjikovaca i piknika)
Nekoć sam bila mlada i ćelava
I napustila na hiljade neodgovarajućih ljudi na hladnoći.


-----------------------------------------------

U slučaju žena, ideologija doseže tako daleko da su one prisiljene i telima i umovima da korespondiraju, osobinom za osobinom, sa idejom prirode koja im je nametnuta, pa vremenom "deformisano" postaje "prirodno". Evidentno je da i Anne Sexton, ponekad nesvesno podleže takvoj ideologiji zaboravljajući da je žena uopšte sačuvala površinu tela, telesno jouissance i zadovoljstvo mnogo veće, nego muškarac. On je koncentrisao svoj libido na zanosu ejakulacije: "Posedovao sam te", "Imao sam te", to više nije ukupnost telesne površine koja se uzima u obzir, to je samo znak moći: "Vladao sam nad tobom", "Obeležio sam te". A takva logika (uglavnom) nije svojstvena ženama.

Erotizam

Calvino zastupa tezu da je u književnosti seksulnost jezik u kojem je ono što se ne kaže važnije od onog što se kaže. (Post)modernim čitateljima/čitateljicama nisu potrebne dosadne vlažne deskripcije niti romantičarska uvijenost. Sexton je majstorica za minimalističke, šture opise koji su istovremeno jaki i efektni. Ona koristi "jake" i (ne)obične sintagme iz svakodnevnog govora koje nisu bile upotrebljavane u tom opsegu u poetici američke književnosti u vremenu u kojem je stvarala: oči kurve; nedužne guze dok cvile zazivajući Lucifera; kauč – umoran od kurve koja vežba na njemu; pred tom dojkom nategnutom preko lubenice; Onda me je ujeo za stražnjicu i odnio mi dušu.; Da li ti je stalo do salame?; Dolaziš da me probušiš na moj znak; Imati šesnaest u gaćama.Ali koristi i tradicionalne simbole: Svici su grizli jedan drugoga; Kokoti su po ceo dan zavijali, kljucajući za ljubav; mesečev sok; ženski paprenjak; žudnja koja galopira; ustima sišemo luđačko prstenje; prsti su nam goli kao latice; nahranio me svojim disanjem.

Primetan je i uticaj psihoanalize, jer je upotrebljavala niz simbola: U snu muzem kravu, golemi gumeni ljiljan; Mlatio je kišobranom i sl.

Erotska poezija Anne Sexton prožeta je igrom Erosa i Tanatosa, igrom dve krajnje pokretačke suprotnosti. Stalno je prisutan strah od smrti (od starosti, propadanja, nestajanja), a seksualnost je zbog toga hedonistička: krajnje lepršava i krajnje bolna. U pesmi "Starost", ona spaja te dve suprotnosti koje su u potpunoj oprečnosti: smrt i smeh, mladost i starost, gumirene plahte i vrisak mladosti:


---------------------------------------



(Starost)

Plašim se igli.
I umorna sam od gumiranih plahti i epruveta.
Umorna od nepoznatih lica
i sad već mislim kako smrt dolazi.
Smrt koja počinje kao san
puna kojekakvih predmeta i smeha moje sestre.
Mlade smo i šetamo
berući divlje kupine
celim putem do Damariscotte.
Oh Susan, vrisnula je,
uprljala si novu bluzu.
Usta su mi bila puna
tako lepog sladora
i ljupka tamnomodra tinta cedila se iz njih
celim putem do Damriscotte.
Ali što mi to radite? Pustite me!
Zar ne vidite da sanjam?
U snu ti nikad nije osamdeset godina



------------------------------------

Iako je poetski iskaz Anne Sexton ponekad oštar, ipak je fizis premešten na područje estetike: u metafore i druga retorična sredstva, što njene pesme odvaja od pornografskih koje imaju za cilj da se čitaoc zabavi i uzbudi.



Postmodernistička izgubljenost u velikom prostoru
Christofer Butler čovekov položaj u (post)modernom svetu gleda kao na stanje „izgubljenosti u velikom hotelu", a postmodernizam smatra doktrinom primerenom metropolisu, u kojem je nastala nova idejna klima i donela novi senzibilitet.

Subjekt je ranije bio svojevrsno utočište, bedem od nesigurnosti vanjskoga sveta u kome se moglo zaštititi vlastitim osećajima, mislima i dojmovima. Ali u postmodernizmu je tome kraj: naša nutrina ne predstavlja više sigurnost i odmorište, budući da se osećaji, misli i dojmovi rađaju iz nerazgovjetne i nepotpune sirovine kojoj tek značenja udeljuju egzistenciju, a ta se očituje kao u sebi protivurečan, kulturalni paket. Kartezijanski je bedem pao!

U poeziji Anne Sexton, vrlo često, prisutan je taj osećaj nesigurnosti, potreba da se čvrsto uhvati za nešto, potreba da se ponovo izgradi bedem.


------------------------------------

(Bolest na smrt)
Ponavljala sam: moram imati nešto
za što bih se uhvatila.
Ljudi su mi nudili Biblije, raspela,
žutu tratinčicu,
ali ja ih nisam mogla dotaknuti,

----------------------------------


Ali, kako je moguće negirati određeni sistem vrednosti a istovremeno tražiti utočište u tom istom sistemu vrednosti?! Tada dolazi do još veće konfuzije. Konfuzija teži razrešenju, a pošto izlaza nema negiraju se apsolutno sve pozicije moći, uključujući i Boga. Ateizam je najuočljiviji u pesmi "Šta je znala ptica s ljudskom glavom":

-----------------------------------


(Šta je znala ptica s ljudskom glavom)

Otišla sam k ptici
s ljudskom glavom,
i upitala je,
recite mi, molim vas, Gospodine,
gde je Bog?
Bog je prezaposlen
da bi bio ovde na zemlji.
Njegovi su anđeli poput jata
od hiljadu gusaka
koje neprestano lepeću krilima.

----------------------------------



Po nekim bi se svojim obeležjima njena poezija mogla nazvati i relativističko–apsurdnom. Relativistička je po onoj preostaloj jasnoći, po neprijateljstvu koje iskazuje spram ideje jedinstvene, isključive, objektivne, vanjske ili trancendentalne istine. Istina je po njoj neuhvatljiva, polimorfna, unutrašnja, subjektivna... i vjerojatno još dosta toga. A aspurdna u nemogućnosti lirskog subjekta da pronađe izlaz iz društvene (ne)stvarnosti:


------------------------------


(Ubijanje proleća)

(...) Moje oči, ta dva modra boga,
odbijale su se vratiti.
Moje oči, te drolje, te kurve
više se nisu htele igrati.
Ja nisam mogla videti proleće.
Ja nisam mogla čuti proleće.
Ja nisam mogla dodirnuti proleće.
Jednom je jedno mlado lice
umrlo nizašto.
I meni se to isto dogodilo.



------------------------------

Kritičari su zamerili Anne Sexton, na rušilačkoj energiji koja ne uvažava Drugog u promicanju individualnih vrednosti, zamerili su joj i na morbidnosti. Novinari su njen rad svodili na senzacionalističke priče, no ovoj pesnikinji se mora priznati poseban talenat koji se manifestuje u njenoj sposobnosti prepoznavanja bolesti epohe u kojoj je živela i stvarala. Za Sexton vredi ona Ničeova maksima: "Ko se bori protiv zveri, rizikuje da i sam postane zver ali i preinačena verzija: "Ko se bori protiv "bolesnih" rizikuje da i sam postane "bolestan".

Kralj Henri VIII Ani Bolen

HENRI OSMI - ANI BOLEN

Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu:

Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas ali žar naših srca uprkos tome rastu - bar što se mene tiče. Nadam se da isto važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako
silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri zameniti moje prisustvo - tačnije, moju sliku - kao i poklon koji sam ti ranije pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to poželiš, zauzeti njihovo mesto. Svojeručno.

Tvoj sluga i prijatelj,
H.R. (Henry Rex)

1527. 

Ako biste izvoleli pristupiti dužnosti istinski odane milosnice i prijateljice, i predati svoje telo i srce meni, koji ću biti, i koji sam bio, vaš najodaniji sluga, (ako mi vaša neumoljivost ne brani) obećavam da ćete dobiti ne samo ime, već i da ću vas uzeti za svoju jedinu milosnicu, tako što ću izbaciti sve druge iz mojih misli i osećanja, i služiti samo vama. Preklinjem vas odgovorite mi na moje neuglađeno pismo, kako bih znao koliko i čemu da se uzdam. Ako vam nije po volji da mi odgovorite pismenim putem, naznačite neko mesto gde ću ga usmeno čuti, i gde ću pohrliti svim svojim srcem. Ni reč više, iz straha da vas ne zamaram.”

 

Friedrich Schiller grofici Marti fon Ahauzen

Fridrih Šiler grofici Marti fon Ahauzen

7. decembar 1784.

Bio sam siguran da me nećete naterati da vam napišem ovakvo pismo. Tako sam želeo da nikada ne poželim da vam napišem ovakvo pismo. I, šta sad radim, dok vi zmajeve u sebi krotite? Ustajem sa poda, a govorili ste da me volite. I dalje ne želim da vam napišem ovakvo pismo. I nisam ga napisao, ali vi ste ga napisali meni. Moglo je sve da se završi onog prvog jutra, da ne dozvolite da vas sve više uzaludno želim, da vas ne volim toliko da noću molim zvezde da me ne razdvajaju od vas. Ostaju mi dani kad je sve bilo smeh, kada sam osećao da sa vama, da sa vama sve mogu, da i vi samnom sve hoćete, voljena moja. Sada se sklanjate kada ja dođem, okrećete glavu kada nešto kažem. U čemu sam pogrešio? U tome što vas volim? Ostaje mi praznina gde mi je srce nekada bilo, više i ne pitam zašto, to nije pravo pitanje... obavijen slutnjom prihvatam naša ćutanja i još uvek ne znam kako da izgubim nadu, pomozite mi makar u tome....

Vaš Fridrih

Friedrich Hölderlin Luizi Nast,

Friedrich Hölderlin piše Luizi Nast, 1792.

Kakvo smo mi to ljudi – Ljubavi! Mislim na trenutak kada sam bio kod tebe i bio sam srećniji nego svih sati ovog mog života. Neizrecivo lepo mi je bilo kada sam koračao prema brdu osećajući još uvek tvoje poljupce na mojim usnama. Mogao sam da zagrlim ceo svet i još uvek se osećam tako. Tvoje ljubičice stoje ispred mene, Luiza. Sačuvaću ih dokle god budem mogao.

Zato što ti č itas “Don Karlosa”, i ja želim da ga čitam, i počinjem sa tim, čim se budem naspavao.

Pisem brdo stihova iz glave, zaista treba da ih pošaljem dobrom Šubertu kad budem mogao.

Dok se setam, padaju mi ideje za stihove na pamet i ja ih sve zapisujem na mojoj tablici. I šta misliš, na koga mislim pri tome sve vreme? Na tebe, na tebe…. I onda ih obrišem odande. To sam upravo uradio, kada sam te video kako dolaziš sa brda, meni u susret.

Na mene misliš u svojoj sobici? Ostani takva, kada si već jedinstvena između stotinu ž ena.

Kada bih samo mogao da ostanem ovako srećan, kakav sam sada. Ali, ja te volim, kakvog god da sam raspoloženja. Dakle, moje stanje i nije baš tako loše. Misli često na mene. Ti znaš, mi ostajemo nerazdvojni.

Tvoj Holderlin

Rani Manika, Mati princa

"Mati pirinča"

Rani Manika


Kad mi je bilo devetnaest godina, iz lifta Malezijske banke izjurio je jedan muškarac i rekao mi nešto najluđe što sam ikad čula.Tvrdio je u šali da me je ugledao kroz teleskop i zaljubio se u mene, ali u očima mu je bilo isto iznenađenje kakvo sam i ja osećala.Pomislila sam da je lud i ako ima skupo odelo,ali svejedno ipak sam mu dopustila da me časti sladoledom.
…”Dimpl” isprobao je moje ime na jeziku,a onda mi rekao da lepota zmije nije u tome što njen otrov može da ubije čoveka za nekoliko trenutaka,već što je bezruka i beznoga usadila strah od svoje vrste duboko u ljudski rod.Tako duboko u naše gene da ne možemo da mu priđemo i rađamo se sa strahom od njih. Nagonski.
Za trenutak sam bila prestravljena. Nagonski.
Nešto u meni je ostudenilo. Kao gromuljica sladoleda od jagode .Bog mi je šapnuo upozorenje, ali Luk se nasmešio, a osmeh mu je bio divan i potpuno mu je preobrazio lice. Zaboravila sam na upozorenje. Zaboravila sam kako su mu oči bile hladne i neprozirne dok je govorio. Kao zmijske.


ČOVEKU JE U PRIRODI DA ČEZNE ZA TAMNOM MJESEČEVOM STRANOM. ZNALA SAM DA MI JE TO USUD. SUĐENO JE DA ME DOBIJE. ”OSTANEŠ LI”, GOVORILE SU NJEGOVE OČI,” PRELIĆU TE U SEBE I VIŠE TE NEĆE BITI”. A IPAK NISAM POBEGLA. MOŽDA IZ ISTOG ONOG RAZLOGA IZ KOGA ŠEVA PEVA DOK LETI, PROPADA I PONIRE PROGONJENA KANDŽAMA GLADNOG KOPCA. MOŽDA SAM ODUVEK ŽELELA DA BUDEM U NEČIJOJ TUĐOJ KOŽI”…

James Joyce- Nori Barnacle, pismo

Džems Džojs - Nori Barnakl

15. juni 1904.

Možda sam slep. Dugo sam posmatrao nečiju crvenkasto-smeđu kosu i zaključio sam da nije tvoja. Otišao sam kući sasvim utučen. Želeo bih da ti zakažem sastanak, ali možda tebi to ne bi odgovaralo. Nadam se da ćeš biti tako dobra da se sastaneš sa mnom - ako me nisi zaboravila!1

Džejms A. Džojs

______________________

12. juli 1904.

       Drage moje Smeđe Cipelice, zaboravih - ne mogu da se nađem sa tobom sutra (u sredu), ali naći ćemo se u četvrtak u isto vreme. Nadam se da si moje pismo stavila u krevet kako treba. Tvoja rukavica ležala je pored mene čitave noći - neraskopčana - inače se veoma dobro vladala - kao Nora. Milim te, ne oblači onaj oklop za grudi jer ne volim da grlim poštansko sanduče. Čuješ li? (Ona počinje da se smeje). Moje srce - kako kažeš - da - upravo tako.

Ljubi tvoj vrat dvadeset pet minuta

Adieu
____________________


(? Druga polovina jula 1904.)

       Razmažena moja nadurena Noro, rekao sam ti da ću ti pisati. A sada ti napiši meni i reci mi koji ti je vrag bio sinoć. Siguran sam da nešto nije bilo u redu. Izgledalo mi je da žališ zbog nečega što se nije dogodilo - to bi bilo (sic) sasvim nalik tebi. Od tada stalno pokušavam da utešim svoju ruku, ali ne mogu. Gde ćeš to biti u subotu, nedelju i ponedeljak uveče kad te ne mogu videti; A sada, adieu, najdraža. Ljubim čudesnu jamicu na tvome vratu, tvoj hrišćanski sabrat u rasipništvu.

Dž. A. Dž.

Sledeći put ostavi durenje kod kuće - kao i ubuduće.

______________________

(?Druga polovina jula 1904.)

      Draga moja Nora, uhvatio sam sebe kako duboko uzdišem dok sam noćas šetao i pomislio sam na jednu staru pesmu koju je pre tri stotine godina napisao engleski kralj
       Henri VIII - jedan brutalan i pohotan kralj. Pesma je tako ljupka i sveža, i deluje kao da je potekla iz tako čednog paćeničkog srca, da ti je šaljem u nadi da će ti se možda dopasti. Čudno je iz kakvih kaljuga anđeli prizivaju duh lepote. Reči veoma tanano i muzikalno izražavaju neodređenu i umornu usamljenost koju osećam. Pesma je napisana za leut.

Džim


Pesma (uz muzičku pratnju)
Ah, ti uzdasi iz srca mog
veliki mi zadaju bol!
Jer dragu napustiti moram
zbogom, radosti moja.
Često sam je posmatrao
i držao u naručju.
A sada, uz, uzdahe brojne,
zbogom, radosti, zdravo bolu!
Ah, kada bih samo još jednom
(što toliko, Boga mi, želim!)
ništa drugo srcu mom
ne bi tako olakšalo jad.
Henri VIII

_________________________

3. avgust 1904.

    Draga Nora, hoće li te pustiti da izađeš večeras u 8 i 30? Nadam se da hoće, jer sam u takvom kovitlacu neprilika da želim da sve zaboravim u tvome naručju. Zato, dođi ako možeš. Na osnovu apostolskog ovlašćenja koje mi je dodelila njegova svetlost papa Pie X, ovim ti dajem dozvolu da dođeš bez suknje da bi primila papski blagoslov koji ću ti veoma rado dati. Tvoj, u napaćenom Jevrejinu.

Vinćenco Vanuteli
(kardinal đakon)

_______________________


Oko 13. avgusta 1904.

       Draga moja Nora, ovde ćeš pronaći jednu moju („Stiven Dedalus”) kraću pripovetku koja će te možda interesovati. Verujem da mi se čitavog dana po glavi motala samo jedna  misao.

Dž. A. Dž

______________________

15. avgust 1904.


    Draga moja Nora, upravo je otkucao jedan sat. Došao sam kući u pola dvanaest. Od tada sedim u naslonjači kao budala. Nisam bio u stanju ništa da radim. Čujem samo tvoj    glas. Pošašavim kada čujem da me nazivaš „dragi”. Uvredio sam danas dva čoveka hladno ih napustivši. Želeo sam da slušam tvoj glas, ne njihove.6 Kada sam sa tobom, ostavljam po strani svoju sumnjičavu oholu ćud. Voleo bih da je tvoja glava sada na mom ramenu. Mislim da ću na spavanje. Pišem ovo pola sata. Hoćeš li mi napisati nešto? Nadam se da hoćeš. Kako da se potpišem? Neću ništa potpisati pošto ne znam kako da se potpišem.


____________________

29. avgust 1904.

Draga moja Nora, upravo sam završio ponoćni obed za koji nisam imao apetita. Usred obeda, primetih da jedem prstima. Pripala mi je muka, upravo kao i sinoć. Veoma sam uzrujan. Izvini zbog ovog groznog pera i užasnog papira. Možda sam ti večeras naneo bol onim što sam rekao, ali zar nije dobro da znaš moje mišljenje o većini stvari? Moj um odbacuje čitav sadašnji društveni poredak i hrišćanstvo - dom, priznate vrline, društvene klase i religiozne doktrine. Kakvo bi mi zadovoljstvo mogla pričiniti pomisao na dom? Moj dom je bio jednostavno jedan srednjestaleški dom koji su upropastile rasipničke navike koje sam i ja nasledio. Mislim da su moju majku lagano oterali u grob očevo zlostavljanje, dugogodišnje nevolje i moja cinična otvorenost u ophođenju. Posmatrajući njeno lice dok je ležala u kovčegu - lice sivo i ispijeno od raka - shvatio sam da posmatram lice jedne žrtve i prokleo sam sistem koji ju je načinio žrtvom. Bilo nas je sedamnaest u porodici. Braća i sestre mi ništa ne znače. Jedan jedini brat je u stanju da me shvati.

Pre šest godina, napustio sam katoličku crkvu mrzeći je iz dna duše. Smatrao sam da je nemoguće da ostanem njen pripadnik zbog nagona u mojoj prirodi. Objavio sam joj   potajni rat dok sam bio student i odbio sam da prihvatim mesta koje mi je nudila. Time sam od sebe načinio prosjaka, ali sam zadržao svoj ponos. Sada vodim protiv nje otvoreni   rat onim što pišem, govorim i činim. U društveni poredak mogu se uključiti jedino kao probisvet. Tri puta sam započinjao studije medicine, jednom prava, jednom muzike. Pre   nedelju dana pokušavao sam da udesim da odem odavde kao putujući glumac. Nisam u taj plan mogao uložiti energiju jer si me stalno vukla za ruku. Moje stvarne životne teškoće su  neverovatne, ali ja ih prezirem. Kada si večeras otišla kući, odlutao sam do ulice Grafton, gde sam dugo stajao naslonjen na uličnu svetiljku i pušio. Ulica je bila puna jednog života u koji sam izlio reku svoje mladosti. Dok sam stajao tu, razmišljao sam o nekoliko rečenica koje sam napisao pre par godina dok sam živeo u Parizu - to su rečenice koje slede - „Prolaze po dve i tri kroz život bulevara, poput ljudi koji raspolažu slobodnim vremenom na mestu koje je radi njih osvetljeno. Čavrljaju u poslastičarnici mrveći kolačiće, ili sede ćutke za stolovima kraj vrata kafea, ili silaze iz kočija uz užurbano komešanje haljina mekih poput glasa nekog preljubnika. Prolaze u oblaku miomirisa. Ispod tih miomirisa njihova tela imaju topao, vlažan miris.”7

      Dok sam ovo ponavljao za sebe, znao sam da me taj život još uvek čeka u slučaju da odlučim da uđem u njega. Možda ne može više da me opije kao nekada, ali još uvek je tu, a   sada, kada sam mudriji i sposobniji da se kontrolišem, u tome nema opasnosti. Neće postavljati pitanja niti će išta od mene očekivati osim nekoliko trenutaka moga života,   ostavljajući ostatak slobodnim, a za uzvrat će mi obećati zadovoljstvo. O svemu ovome sam razmišao i odbacio sam to bez žaljenja. Za mene je bilo beskorisno; nije mi moglo dati ono što sam želeo.

     Mislim da nisi shvatila pojedine delove jednog pisma koje sam ti napisao, i zapazio sam izvesnu uzdržanost u tvom ponašanju, kao da te je mučilo sećanje na onu noć. Ja to, međutim, smatram nekom vrstom simbola i sećanje na to ispunjava me čudesnim ushićenjem. Možda nećeš odmah shvatiti zašto te toliko poštujem zbog toga, jer ne znaš mnogo o mojim shvatanjima. Ali, bio je to istovremeno i simbol koji je na kraju u meni ostavio osećaj tuge i poniženja - tuge, jer sam video u tebi jednu izuzetnu, melanholičnu nežnost koja je izabrala taj simbol kao kompromis, i poniženja, zato što sam shvatio da sam u tvojim očima manje vredan od jedne konvencije našeg današnjeg društva.

      Govorio sam ti sa podsmehom večeras, ali govorio sam o svetu, a ne o tebi. Protivnik sam niskosti i podlosti, ali ne i tvoj. Zar ne vidiš bezazlenost koja postoji ispod svih mojih maski? Svi mi nosimo maske. Izvesni ljudi koji znaju da mnogo vremena provodimo zajedno često me vređaju zbog tebe. Slušam ih mirno, odbijam, gnušajući se, da im odgovaram, ali i najmanja njihova reč uskovitla moje srce poput ptice u oluji.

Nije mi lako što sada moram poći na počinak sećajući se poslednjeg pogleda tvojih očiju - umornog i ravnodušnog - sećajući se patnje u tvome glasu pre neko veče. Imam utisak da   nijedno ljudsko biće nije nikada bilo tako blisko mojoj duši kao ti, a ipak si u stanju da moje reči primaš sa grubošću koja me boli („Znam šta sada progovara”, rekla si). Kada sam bio mlađi, imao sam jednog prijatelja8 kome sam se otvoreno poveravao - na izvestan način više, a na jedan drugačiji način manje nego tebi. Bio je Irac, to će reći, neiskren prema meni.

Nisam rekao ni četvrtinu onoga što želim da kažem, ali veoma je naporno pisati ovim prokletim perom. Ne znam šta ćeš misliti o ovom pismu. Molim te, piši mi, hoćeš li? Veruj    mi, draga moja Nora, veoma te poštujem ali želim više od tvojih milovanja. Opet si me ostavila da sumnjam i patim.
Dž. A. Dž.


______________________


1. septembra 1904.

      Dušo, tako sam dobro raspoložen ovoga jutra da ću ti pisati, svidelo se to tebi ili ne. Nemam za tebe novih vesti, osim da sam mojoj sestri sinoć ispričao o tebi. Bilo je veoma zabavno. Kroz pola sata idem da se nađem sa Palmierijem, koji želi da studiram muziku, i proći ću kraj tvojih prozora. Pitam se hoćeš li biti tamo. Takođe me zanima da li ću te moći videti ako budeš tamo. Verovatno neću.

     Kakvo divno jutro! Ona lobanja, drago mi je da mogu reći, nije noćas došla da me muči. Kako mrzim Boga i smrt! Kako volim Noru! Naravno pobožna kakva si, zgražaš se nad ovim rečima.

      Jutros sam rano ustao da bih završio jednu priču koju pišem. Kad sam ispisao jednu stranicu, odlučio sam da umesto toga tebi napišem pismo. Osim toga, pomislio sam kako ne voliš ponedeljak i da bi te pismo od mene moglo oraspoložiti. Kada sam srećan, imam neku šašavu želju da to kažem svakom koga sretnem, ali bio bih mnogo srećniji kada bi mi podarila jedan od onih cvrkutavih poljubaca koje voliš da mi daješ. Podsećaju me na pesmu kanarinaca.

      Nadam se da od jutros nisi imala one grozne bolove. Idi kod starog Sigersona da ti nešto prepiše. Biće ti žao da čuješ da moja baba umire od glupavosti. Molim te, ne zaboravi da trenutno imam trinaest tvojih pisama.
Svakako daj onaj vojnički steznik gospođici Marfi - mislim da bi joj mogla pokloniti i čitavu uniformu. Zašto oblačiš te proklete stvari? Jesi li ikada videla muškarce kako idu unaokolo u Ginisovim kolima, obučeni u ogromne čupave ogrtače od vune? Pokušavaš li da izgledaš kao neki od njih?

     Ali, ti si tako tvrdoglava da nema svrhe da govorim. Moram ti ispričati o mom finom bratu Staniju. Sedi za stolom 1/2 obučen, čita neku knjigu i tiho govori za sebe: “Đavo da nosi ovog čovu” - pisca knjige - “Ko li je, do đavola, rekao da ova knjiga nešto vredi. Budala tupava! Pitam se da li su Englezi najgluplji soj na ovom svetu. Đavo da nosi tu englesku budalu” itd, itd.

     Adieu, moja draga prostodušna, razdražljiva dubokog glasa, sanjiva, nestrpljiva Nora. Stotinu hiljada poljubaca.

Džim

_________________________

10. septembra 1904.


      Moja draga, draga Nora, pretpostavljam da si od sinoć veoma uzrujana. Neću govoriti o sebi, jer osećam se kao da sam postupio veoma svirepo. U neku ruku, nemam prava da očekujem da mene smatraš išta boljim od drugih - zapravo, imajući u vidu moj sopstveni život, nemamo nikakvo pravo da to očekujem. Ali, izgleda da sam ipak to očekivao, makar zbog toga što ja nisam nikoga cenio kao što tebe cenim. Postoji, takođe, nešto pomalo đavolsko u meni što me nagoni da uživam rušeći predstave ljudi o meni i da im pokazujem da sam zapravo sebičan, ohol, lukav i bezobziran prema drugima.

       Žao mi je što ti je moj sinoćnji pokušaj da se ponašam onako kako sam verovao da treba, zadao toliko bola, ali ne vidim kako sam drugačije mogao postupiti. Napisao sam ti jedno dugačko pismo objašnjavajući, koliko je bilo u mojoj moći, kako sam se te noći osećao, i imao sam utisak da ne prihvataš ono što sam govorio i da sa mnom postupaš kao da sam samo običan partner u požudi. Možda će ti smetati brutalnost mojih reči, ali veruj mi da takav postupak prema meni, imajući u vidu moj stav prema tebi, predstavlja uvredu za mene. Zaboga, žena si i svakako možeš shvatiti šta govorim! Znam da si se prema meni ponela veoma plemenito i velikodušno, ali pokušaj da na moju iskrenost uzvratiš istom takvom iskrenošću. Iznad svega, nemoj ići unaokolo i boriti se s mislima jer ćeš se od toga razboleti, a znaš da si nežnog zdravlja. Možda ćeš mi večeras moći poslati makar par reči da mi saopštiš da mi možeš oprostiti za sav bol koji sam ti naneo.

Džim

___________________________________


16. septembar 1904.

Najdraža Nora,

dopisivanje među nama postaje gotovo nemogućno. Kako ne podnosim ove hladne napisane reči! Mislio sam da mi neće teško pasti što te danas neću videti, ali primećujem da se sati sporo vuku. Izgleda da mi je mozak trenutno veoma prazan. Dok sam te sinoć čekao, bio sam još nervozniji. Izgledalo mi je da za tebe bijem bitku sa svim religioznim i društvenim snagama Irske, i da se mogu osloniti samo na sebe samog. Ovd nema života - nema prirodnosti niti iskrenosti. Ljudi žive zajedno u istim kućama čitavog života i na kraju su isto tako daleko jedni od drugih kao i uvek. Jesi li sigurna da nemaš u nečemu pogrešnu predstavu o meni? Ne zaboravi da ću na svako pitanje koje mi postaviš odgovarati pošteno i iskreno. Ali, razumeću i ako nemaš šta da pitaš. Činjenica da možeš izabrati da budeš uz mene na taj način u mom neizvesnom životu ispunjava me velikim ponosom i ushićenjem. Nadam se da danas ne lomiš sve pred sobom.

      Možda ćeš mi ispuniti prazninu sledećeg jutra šaljući mi pismo. Prošlo je, rekla si, tek nedelju dana od našeg čuvenog razgovora o pismima, ali zar kroz takve stvari ne postajemo toliko bliski jedno drugom? Dopusti mi, najdraža Nora, da ti kažem koliko želim da i ti podeliš bilo kakvu sreću koja me može snaći, i da te uverim koliko je veliko moje poštovanje prema tvojoj ljubavi koju želim da zaslužim i da na nju uzvratim.

Džim


_______________________

19. septembar 1904.

Carissima, tek izvesno vreme pošto smo se rastali, postala mi je jasna povezanost između moga pitanja „Jesu li tvoji bogati?” i tvoje nelagodnosti docnije. Moja je namera,  međutim, bila da saznam da li bi sa mnom bila lišena udobnosti na koje si navikla kod kuće. Posle dužeg premišljanja, pronašao sam rešenje za tvoje drugo pitanje - ono da nisi  bila načisto treba li da stanujem u koledžu ili izvan njega. Noćas sam veoma, veoma loše spavao, budio sam se četiri puta. Pitaš me zašto te ne volim, ali svakako moraš verovati da si mi veoma draga, a ako želja da nekoga imaš u potpunosti, da mu se diviš i duboko ga poštuješ, i da nastojiš na svaki način da mu osiguraš sreću predstavlja „ljubav”, tada je možda moja naklonost prema tebi neka vrsta ljubavi. Reći ću ti to da mi tvoja duša izgleda najlepšom i najčednijom na svetu, i možda zbog toga što sam toliko svestan ovoga kada te pogledam moja ljubav ili naklonost prema tebi gubi mnogo od svoje siline.

Nameravao sam da kažem da ako dobiješ i najmanji nagoveštaj da tvoji nešto preduzimaju moraš smesta napustiti hotel i poslati mi telegram (na ovu adresu) da mi javiš gde te mogu naći. Tvoji te, naravno, ne mogu sprečiti da pođeš ako želiš, ali mogu ti stvoriti neprijatnosti. Danas treba da se nađem sa ocem i verovatno ću ostati kod njega dok ne napustim Irsku, te ako mi pišeš, piši tamo. Adresa je 7C. Peter’s Terrace, Cabra, Dublin.

Adieu onda, draga Nora, do sutra uveče.

Džim

___________________________


(26. septembar 1904.)

Najdraža moja Nora,

moram ti reći koliko sam utučen od sinoć. Mislio sam, mojim uobičajenim načinom gledanja na stvari, da imam nazeb, ali siguran sam da je to više o telesne boljke. Kako su nama malo potrebne reči! Kao da jedno drugo poznajemo iako gotovo satima ne progovorimo. Često se pitam da li shvataš u potpunosti u šta se upuštaš. Kada sam sa tobom, toliko malo mislim o sebi da se često pitam da li ti to shvataš. Kad samo pomislim na tebe, obuzme me neko tupo sanjarenje. Izgleda da mi u poslednje vreme ponestaje energije neophodne za vođenje razgovora, i primećujem kako stalno ćutim. Čini mi se nekako da je šteta što jedno drugom više ne govorimo, a ipak, znam koliko je uzaludno da prebacujem bilo tebi bilo sebi, jer znam da će naše usne kada se sledeći put sastanemo zanemeti. Vidiš kako počinjem da trabunjam u ovim pismima. A ipak, zašto bih se stideo reči? Zašto te ne bih nazivao onako kako te u svom srcu stalno nazivam? Šta me to sprečava, ukoliko nije to da nijedna reč nije dovoljno nežna da bi bila tvoje ime?

Džim

Piši ako nađeš vremena.

________________________

29. septembar 1904.

Najdraža moja Nora,

pisao sam onim ljudima u Londonu i naznačio da si ti voljna da prihvatiš njihovu ponudu. Ne prija mi pomisao na London, a siguran sam ni tebi, no opet, usput je u odnosu na Pariz, a možda je bolji od Amsterdama. Osim toga, možda ću morati da svršim neki posao u Londonu, što se najbolje da uraditi lično. Ipak, veoma mi je žao što moramo početi u Londonu. Možda me mogu poslati pravo u Pariz, nadam se da hoće. Posle sam razgovarao sa g. Kozgrejvom i saznajem da sam ga nenamerno uvredio.

Izgleda da je verovao u ono što ti je rekao. Stoga mu nisam preneo tvoj savet u pogledu njegovog držanja. G. Kozgrejv je od one vrste ljudi koje zovu „solidnim”, i on uvek posmatra stvari iz najrazboritijeg ugla.

Ponekad mi ova naša avantura deluje gotovo zabavno. Zabavlja me da pomislim kako će ova vest odjeknuti u mojoj sredini. Međutim, kada se jednom nastanimo u Latinskom kvartu mogu da pričaju koliko kod hoće.

Ne prija mi pomisao da ću današnji dan provesti ne videvši te - ono sinoć jedva da računam. Nadam se da si u duši srećnija sada, kada se brodska sirena zaista oglašava radi nas. Molila si me da ti napišem dugačko pismo, ali odista mrzim pisanje - to je tako nezadovoljavajući način da se stvari saopšte. Istovremeno, ne zaboravi da očekujem da mi pišeš ako uopšte možeš. Sada primećujem, čitajući ovo pismo, da nisam u njemu rekao ništa. Ipak, da ga pošaljem, jer ti može ublažiti dosadu ove večeri.

Ovde sunce hladno sija kroz drveće u bašti. Onaj gospodin u kapeli upravo je odzvonio za angelus. Moj brat se kezi na mene sa druge strane stola. E, sad me zamisli ako možeš,
Adieu don, ma cherie.

Džim


________________________

(?decembar 1904.)

Draga Nora,

za ime Boga, nemojmo nikako biti tužni večeras. Ako nešto nije u redu, molim te reci mi. Već počinjem da drhtim i ako me ubrzo ne pogledaš kao ranije moraću da se rastrčim po kafeu. Ništa što bi bila u stanju da učiniš neće me večeras naljutiti.
Neću dozvoliti da me išta rastuži. Kada odemo kući poljubiću te stotinu puta. Da li te je ovaj čovek iznervirao ili ja kada sam zastao?

Džim

_______________________

29. jul 1909. (prema pečatu)

Srećno smo doputovali ovamo večeras.
Prvo što sam ugledao na keju u Kingstaunu bila su Gogartijeva20 debela leđa, ali sam ga izbegao.

Svi su oduševljeni Džordžijem, naročito tata.

Napiši jednoj od devojaka i daj uputstva za njega

Tebe i Lučiju voli

Džim

____________________


"Sećaš li se onoga dana kada si zadigla haljinu i dopustila mi da legnem ispod tebe i gledam naviše....tada te je bilo sramota čak i da me pogledaš.
Moja si, dušo, moja!.....Kurac mi je još uvek vreo i krut, i podrhtava od onog zadnjeg brutalnog uboda koji ti je zadao...Nora, odana moja dragana, lopove divnih očiju, budi moja kurva, moja ljubavnica koliko god želiš (jebačice moja mala, kurvice moja), ti si uvek moj divni divlji cvet iz živice....!

__________________________

Džems Džojs, Kamerna muzika i ostale pesme  

O Zbirci kamerne muzike Džems Džojsa

Džems Džojs, delovi iz romana