Borislav Pekić, Besnilo ( početak romana )

Početak romana Besnilo 


Događaji u knjizi su fiktivni. Realna je samo njihova mogućnost.

Izbor londonskog  aerodroma Heathrow je slučajan. Da je avion s majkom Terezom, na stojnicom manastira „Isusovo srce“ u Lagosu u Nigeriji, sleteo na čikaški O’Hare IA, John F. Kennedy u New Yorku, IA Charles de Gaulle kraj Pariza, moskovsko Šeremetjevo ili beogradski Surčin, priča bi se odvijala tamo.

Ličnosti su takođe fiktivne. Nameštenici aerodroma su funkcije, ne određeni ljudi. Eventualna sličnost sa stvarnim službenicima British Airports Authorityja je nenamerna.

Izvesna fakta prilagođena su zahtevima Priče, a Priča, opet, tradicionalnim „Pravilima igre“ ovog paraliterarnog žanra.

Peste si grande viendra à la grand gousse,
Proche secours, et bien loing les remedes.

Velika zaraza doći će s velikim metkom,
Pomoć je blizu, ali lek vrlo daleko.

NO­STRADAMU­SO­VA PRO­RO­ČAN­STVA

Mrs. Andrea Milliner of Stroud, Gloucestershire, died two
months afer being bitten by a dog while on holiday in India…
Fifeen people have died from rabies in Britain since 1945. Mrs.
Milliner’s death was the first for three years.

Gospođa Andrea Milliner iz Strouda, Gloucestershire, umrla je
dva meseca pošto ju je, za vreme letovanja u Indiji, ugrizao pas…
Od 1945. godine u Britaniji je petnaest ljudi umrlo od besnila.
Smrt gospođe Milliner je prva u tri godine.


THE GUARDIAN, 9. OKTO­BAR 1981.



Prolog – Rhabdovirus


Prodirući u živu ćeliju stranog tela, virus njenu
sadržinu zamenjuje svojom i pretvara je u fabriku
za proizvodnju novih virusa.Promene koje na taj
način izaziva u životnoj sredini ćelije neuporedivo
su dublje i dramatičnije nego što se čovek sme nadati
ikad da postigne u svojoj.
       Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu.
Njegova biološka organizacija nije ništa drugo
nego mašina za proizvodnju života u njegovom
najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne
stvaralačke evolucije.
        Vrhunac veštačke je – inteligentan virus.
Tvorevina koja ima formu čoveka a prirodu virusa,
vitalnost virusa i inteligenciju čoveka.
Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka
oslobođenog ograničenja vladala bi prirodom,
kojoj oboje služe samo kao đubrivo.

PRO­FE­SOR DR FRE­DE­RICK LI­E­BERMAN



         Kad je u VI­II pevanju Ilijade, kroz usta Ahajca Teukra, Homer opisao Trojanca Hektora kao Kion lisitir (Kuwn lusshthr) ili „besnog psa“, čovek za Njega još nije znao. Kad ga je, godine 1962, pod elektronskim mikroskopom prvi put ugledao, imao je oblik metka, izdubljenog u podnožju, ispupčenog pri vrhu.
Merio je 180 milimikrona po dužini, 75 u prečniku. Bio je trista miliona puta manji od životinje u kojoj se rodio, šezdeset miliona puta manji od čoveka koga će ubijati.
        Živeo je u kosmosu koji se zvao Neuron i bio pet hiljada puta veći od Njega. Sve što živi, uostalom, bilo je od Njega veće. Ali ga ova nepravda nije brinula. Jer – bio je jači od svega što je živelo.
        Bio je Čudo prirode, čije je poreklo obavijeno misterijom, kao i poreklo svih čuda. Ali mu je delo bilo iznad sumnje i izvan nade. Pustošio je svoju rodnu sredinu s podmuklom, svirepom, bolesnom bezobzirnošću, s kojom čovek zloupotrebljava i razara svoju. Bio je ubitačno crno sunce svog kosmosa, zapaljeno da bude sunce i svih ostalih.
      Dok ih je progonio, čovek je Njegove pretke krio pod nevinim imenom helične ribonukleoproteinske kiseline u lipoproteinskoj membrani i glikoproteinskom plaštu.
       Za Njega u tom ratu nije bilo bojazni. Došao je na svet s drugim omotačem koji još nije imao ime, ali kad ga dobije, znaće se da je neprobojan i neuništiv.
      Jer, bio je MUTANT, prvi u svom soju.
      Iako sam, nije se usamljenim osećao. Imao je usađen instinkt Velikog broja. Za dvadeset četiri ljudska časa bilo bi Njegovih predaka 6.000, za devedeset šest sati 200.000, za dve nedelje 20.000.000. Takvih kao On, za dvadeset četiri ljudska časa biće 40.000.000. Njegovim razmnožavanjem carevala je progresija
koja se gubila u neizračunljivoj beskonačnosti.
        On će tada biti već ko zna gde
       Putovaće kroz mikrokosmos kao što čovek putuje kroz makrokosmos. Lutanja će ga voditi kroz mesta s tajanstvenim imenima, kao što su za čoveka današnjice gorje Hindukuš, pustinja Karakum, prašume Amazona, i kao što bi, da mu je trajanje obezbeđeno, za čoveka sutrašnjice bile magline Andromede, sazvežđe Aldebarana, zvezda Proxima Centauri. Njegove kosmičke luke biće Nervus sciaticus, Amonov rog, Cerebellum, Hyppocampus, salivarna glandula. Njegov transgalaktički put – Kičmena moždina. Njegov cilj – Mozak.
       Svuda gde bude prolazio, svetovi će se preobražavati u kataklizmi strašnijoj od svakog zemljotresa koji je još od Postanja pogodio Planetu. Svuda gde bude prolazio predavaće strah, mržnju, bes onima koji budu imali nesreću da od Njegovog dodira odmah ne polude. Poludelima će predati saznanje u čiju
prirodu niko nikad neće moći da pronikne.
       Opet će biti ono za šta je stvoren i što mu je oholi uzurpator prirode Čovek nakratko osporio: najopasniji, najmoćniji, najnemilosrdniji stvor u Vaseljeni nedokučivoj uniji svetova, kojoj je pripadao i Njegov Neuron. Rođen da umre tek kad ostane sam, kad ne bude više smrti od koje bi mogao živeti.
       Ovoga puta čovek mu se ne može odupreti. Mogao bi to jedino Aresteus, sin boga Apolona, ali se u stare bogove više ne veruje.
       Zato je mirno krenuo da ispuni sudbinu – da mori i umre.


Stadijum prvi – Inkubacija


Zvijer koju si vidjeo, bješe i nije, i izići će iz bezdana i otići u
propast; i udiviće se koji žive na zemlji, kojima imena još ni
napisana nijesu u knjizi života od postanja svijeta, kad vide
zvijer, koja bješe, i nije, i doći će opet.

OTKRO­VE­NJE JO­VA­NO­VO 17, 8


      Bio je prvi Sabbath u suvom, vrelom tamuzu (julu) jedne godine od Stvaranja sveta, po jevrejskom kalendaru, neke druge po Hedžiri ili muslimanskom računanju, sasvim treće za hrišćane, ko zna koje od Satanailovog pada za sve što u boga ne veruju, a nijedne za srećnike za koje vreme više nije postojalo.
       Mesto se nalazilo u Ezdraelonskoj ravnici, ova u biblijskoj Samariji, a ona u današnjem Izraelu. Senčilo ga je brdo HarCarmel, mimoilazila reka Quishron. Zvalo se Tell el-Metusallim, na jeziku domorodaca Harmagedon, ali su ga svi znali pod drevnim imenom – Meggido.
        Pun mesec je zario ruine slavnog grada, iz koga više nije dopirao žamor trgovačke čaršije, lenji marš izrailjskih ratnika, ni njisak četiri hiljade Solomonovih atova. Jedini šum dolazio je s bistrog neba i poticao od aviona El-Ala, na letu iz Tel Aviva za Rim, čija se rubinska kontrolna lampa mrsila u žutoj paučini mediteranskih zvezda.
      Ništa se nije pomeralo, kao da je omađijano.
      Ništa osim Senke.
       Senka je bila siva i amorfna. Ni na što poznato nije sećala. Difuzna svetlost praskozorja nije bila kadra da od nje obrazuje čvrst lik. Iskrsla je iz zemlje i bez šuma se, kao mračna, primitivno bojena slika noći koja plovi kroz vodu, upila u ruševine jugozapadnog bedema Solomonove tvrđave.
       Na istoku je blistala Zornjača – Lucipheros ili Lučonoša, zvezda koja pada. Nestaće na zapadu, iznad mesta koje je imalo njen oblik, zrakasti lik zvezde.
        Senka je elastično klizila krševitim tlom što se u grubim kamenitim zamasima spuštalo prema dolini. Iza nje zemlja je dobijala devičansku boju inja. Sa maslina, sikomora, palmi visilo je kruto lišće u tankim kristalnim opnama. Stene su postajale glatke i klizave kao da su podignute s dna mora. Predeo je gubio žutosmeđu toplinu i preobražavao se u ledenu pustoš nekog nestvarnog Severa. U jeku leta Meggido je stezao arktički mraz.
        U podnožju brda, odakle se nekad otrovno isparavala Ezdraelonska močvara, a sada se mreškale oranice, još uvek netaknute tajanstvenom zimom, Senka je stala.
        Ako je imala telo, moralo je ono podići glavu, jer je tim naglim pokretom avetinjski neodređen lik pretvorila u nešto što je ličilo na moćnu životinju.
         Mirovala je na mestu odakle se pod bledećim mesecom nazirao visoki zid kibuca „Sharonska ruža“, podignut posle poslednjeg rata sa Sirijom. Iz kibuca je, poput bolesne uspomene, dopirao oštar, agresivan miris ljudi.
        I Senka je, uzimajući oblik vuka ili psa, s čije se čeljusti cedi pena, pošla prema njemu.



Stadijum drugi – Prodrom


Rabies is a killer.
One selfish act of animal smuggling could
bring rabies permanently into this country.
There is no cure for rabies.
The symptoms are very painful and distressing.
The disease afects both animals and people.
Rabies is now widespread in Europe and is
getting closer to our shores.
Please help to keep rabies out of Britain.


PO­STER. CEN­TRAL OFFI­CE OF IN­FORMATION.
MI­NI­STRY OF AGRI­CUL­TURE, FIS­HE­RI­ES
AND FOOD. LON­DON, 1976.


Besnilo ubija!
Prokrijumčarena životinja zauvek može uneti
besnilo u ovu zemlju.
Od besnila nema leka.
Simptomi su vrlo bolni i potresni.
Bolest napada i životinje i ljude.
Besnilo hara Evropom i sve je
bliže našim obalama.
Pomozite da Britaniju sačuvamo od besnila.

PLAKAT. CEN­TRAL­NA SLUŽBA IN­FORMACI­JA.
MI­NI­STAR­STVO PO­LJO­PRI­VRE­DE, RI­BAR­STVA
I IS­HRA­NE. LON­DON, 1976

Central Terminal Area, skica br. 1

Legenda: 1. Terminal 1. 2. Terminal 2. 3. Terminal 3 (odlazak). 4. Terminal
3 (dolazak). 5. Dokovi sva tri terminala. 6. Dok za jumbo jetove. 7. Glavni
tunel za CTA. 8. Teretni tunel. 9. Autobuska stanica i ulaz u metro stanicu Heathrow Central. 10. Parking. 11. Kontrolni toranj. 12. Queen’s Building. 13. Južni administrativni kompleks. 14. D’Albiac House. 15. Vazdušna
pošta. 16. Centralno grejanje. 17. Stanica za hlađenje. 18. Kapela St. George.
T – Tranzit terminala 2; MC – Medicinski centar; MP – Stanica Metropolitan policije

1. 

      Šest elektronskih satova stanice podzemne železnice Heathrow Central na Piccadilly liniji za londonski aerodrom složno je pokazivalo 07.15 časova kad je voz iz pravca Hatton Crossa, potmulo tutnjeći, izbio iz istočnog tunela, da bi se zaustavio ispred zapadnog, odakle je slepi, tamom umotani kolosek vodio
do kraja pruge.
       Automatska vrata neonom osvetljenih vagona s treskom su se rastvorila i iz njih su, kao iz blistavih čaura neke čarobne, mašinske forme rađanja, provalili putnici s neobuzdanošću robijaša neočekivano puštenih na slobodu. Rastrojeni uzorci nomadskog čovečanstva svih polova, rasa, izgleda i uzrasta, ujedinjeni putnom groznicom, povijeni pod teretom prtljaga, lunatično su se komešali peronom i sudarali s ljudima spokojnijeg držanja iza kojih su ostala iskušenja leta ili uzbuđenja rastanka. Ovi su bez žurbe ulazili u prazan voz spreman da ih vrati u London. Oni prvi nestrpljivo su se upućivali ka pokretnim stepenicama
i ubrzo zauvek nestajali s pogleda koščatog sveštenika, jedine osobe koja se oduprla opštoj kinetici i ostala da sedi na iscepanom sedištu vagona za pušače. Kompozicija na levom koloseku zatvorila je vrata i iščezla tunelom u smeru Hatton Crossa. U njegovu, na desnom, ušlo je nekoliko zakasnelih putnika. Tek
tada je sveštenik ustao i stupio na peron.
       A zatim je posrnuo. Putna Pan-Am torba zaplela mu se oko nogu. Opsovao je pre nego što se uspravio, savladao i pogledao unaokolo. Moraće, mislio je, pripaziti na jezičinu. U svemu ostalom držeći ekumenski korak s vremenom, u pogledu jezika Crkva se još ustručavala da psovku prizna kao najefikasniji način sporazumevanja među ljudima.
       Imao je oko četrdeset godina, nervozno, pokretljivo lice, čiju je oštrinu ublažavala bronzana put, svetlosmeđu kosu i visoko,mršavo telo u ponoru preširokog odela. O ramenu mu je visila plava putna Pan-Am torba. U ruci je držao brevijar od crne kože s ugraviranim zlatnim krstom.
       I njegov voz je zatvorio vrata, a zatim nestao prema Hatton Crossu. Osvrnuo se – stanica je prazna. Obišao je pokretne stepenice da peron osmotri i s druge strane. Ni duž levog koloseka nema nikog. Nije se iznenadio. Računao je na tu olakšicu. Ukoliko, naravno, negde ne postoji neka zamka. Osmatračnica
s koje se stanica krišom kontroliše. Nije verovao da se dotle dospelo. Jednog dana će i ovde instalirati tele-uređaje, magične špijunske oči, kao po robnim kućama i bankama. Ali tek pošto se nešto ozbiljno dogodi. Nipošto pre, nikako – na vreme. U Britaniji se niko nikad ne žuri. U Britaniji se načelno sve događa
sa sto godina zadocnjenja, rekao je Heinrich Heine, Nemac – što je objašnjavalo nestrpljivost primedbe. Većinom nepodnošljiva, sad mu je sporost Administracije išla naruku. Bio je zadovoljan – zaista je sam. Znao je da samoća neće dugo trajati, ali je ponovo hteo da proveri koliko uopšte ume da traje.
       Posle 59 sekundi prva se grupa putnika Afrikanaca u plemenskim nošnjama larmajući spustila pokretnim stepenicama. Ubrzo su naišli i drugi. A odmah potom voz iz Hatton Crossa.
        Podzemna katakomba metroa ponovo se ispunila šumovima džungle, koju su optimisti zvali civilizacijom.
      Sveštenik s Pan-Am torbom o tome je u mislima napravio zabelešku, izbegavajući da je na prometnom mestu unosi u brevijar, odmah ispod upisanog podatka da preko nedelje najraniji voz za London napušta Heathrow Central u 05.07, a na njega stiže u 05.45, da najkasniji odlazi u 23.50, a dolazi u 01.21, ali
da frekvencija vozova unutar graničnih vremena zavisi od doba dana: jutrom i u večernjim časovima vozovi idu svaka četiri minuta, preko dana 3.30 do 6.30, a uveče, u neopterećenim vremenima, čak i svakih 7.30 minuta.
        Ne obazirući se na metež, napravio je nekoliko krugova po peronu, razvučenom između dva paralelna koloseka. Prokontrolisao je položaj pokretnih stepenica, smeštenih u dva masivna potporna stuba. Druga dva su, duboko usečena u istočni i zapadni zid stanice, iza gusto jodiziranih stakala, skrivala spremišta i kancelarije, čiju namenu ni pri ranijim obilascima nije shvatio. S obe strane pravougaonog perona, četverostruke brazde šina iščezavale su u neprozirnoj tmini tunela. Ali je sama stanica đavolski dobro osvetljena. Suviše za ono što je on imao na umu. Pitao se da li je ovako rasipnički iluminirana i od 01.21 do 05.07, kad metro ne radi. I da li je deo posla trebalo obaviti sinoć.
         Peron se još jednom ispraznio. Sveštenik s Pan-Am torbom još jednom je proverio činjenicu da je na svaka četiri minuta ujutru – vreme se menjalo – Heathrow Central tokom varijabilnog broja sekundi pust. Ovaj put broj nije prešao 40. U četrdesetoj sekundi ugledao je gracilne listove stjuardese Air Francea, koja je pokretnim stepenicama mrzovoljno spuštala svoju posmrtnu masku.
       Vreme u kome je Heathrow Central pust iznosilo je najpre 59 sekundi. Potom 40. Pri trećoj probi biće verovatno još tanje. Skupljalo se kao šagrinska koža. I nije preterano pitanje da li će na četvrtom merenju od njega išta ostati. Naročito da li će ga uopšte biti kad je potrebno. Kastor je, srećom, iskusan momak. Snaći će se nekako. Posle svega što je on, Poluks, od njega napravio, snalažljivost u neočekivanim situacijama se logički podrazumeva. Samo, u ovom poslu veština ne počiva u tome da se čovek logički odupre neočekivanostima, već da ih logičkim predviđanjem eliminiše.
        Nipošto nije smeo aerodrom obilaziti samo danju. I noću je valjalo dolaziti. Noću je, uostalom, ovde mirnije. Letovi su kastrirani Noise Abatement Actom – zakonskim čedom zabrane da se nadleće kraljevski dvorac Windsor – putnika je malo, a mere obezbeđenja uspavane. Ali onaj kome je to cilj stvari bolje zapaža. Misli čistije, logičnije. Kao na tamnom fiksativu, sitnice, u dnevnom haosu izgubljene, postaju uočljive. Shvatio bi na vreme nepouzdanost svake kalkulacije. S druge strane, računati se mora u uslovima u kojima će se „Operacija Dioskuri“ odvijati. Inače ničemu ne služe.
        Bila je nadahnuta dalekovidnost što je Kastora i drugove obukao u odeću protestantskih sveštenika. Sastojeći se zvanično od tamnog civilnog odela s belim kolirom, a u praksi se svodeći na kolir ispod koga je čovek smeo nositi vreću ako mu se prohte, ona nije pretila neprilikama. Priznavao je, doduše, da je maskarada operetska, ali je u preoblačenju ljudi Rata i Haosa u ljude Mira i Poretka bilo izvesne utešne ironije.
         Na zidu iznad koloseka zalepljena je višemetarska plakata. Iz crne podloge, nalik svemiru inficiranom zlaćanim ospama zvezda, rađala se – takođe zlatna – maglina, ispunjena uskovitlanim amblemima robne kuće Harrods. Ispod komercijalne kosmičke vizije pisalo je krupnim slovima:

WHE­RE THE FUTURE BE­GINS! (Gde budućnost počinje!)

      Prilično ambiciozna reklama, mislio je. Kao da je njen tvorac posedovao magijsku moć da razveje neizvesnost, koja je poput oblaka kondenzovanog od svih mogućnosti skrivala od ljudi što će s njima biti sutra. Uobraženi dizajner omašio je tek u zadnjoj reči. Da je uistinu vidovit, reklama bi glasila:

WHE­RE THE FUTURE ENDS! (Gde budućnost svršava!)

       A tamo, na susednom plakatu, gde je pisalo „WEL­CO­ME! YOU’RE IN LI­NE FOR YOUR HO­TEL!“ (Dobro došli! Vi idete prema svom hotelu!) stajalo bi „WEL­CO­ME! YOU’RE IN LI­NE FOR YOUR GRAVE!“ (Dobro došli! Vi idete prema svom grobu!).
        U monotonom kretanju stepenice su zujale kao da je pod njima uključena tempirana bomba. Gradilački mehanizam je imao rušilački zvuk. Kao i sve ljudskom rukom napravljeno, rekao bi Kastor. Voleo je, naime, da bombe pozlaćuje filozofijom, koju je formulisao bombama. Krug je bio savršen. Ima, međutim, u janusovskoj dvoličnosti ljudskih rukotvorina opako vidovite poruge. Ispod metalnog stepeništa, čija dužina izgleda neiscrpna – večna poput zla, patnje, nepravde – nema, naravno, ničeg. Još nema. Ali – biće. Ispod celog aerodroma. Prokletog spomenika čovekove izdaje. Materoubistva, koje se još od zlatnih vremena grčkih bogova nikome nije opraštalo. Majka priroda, govorio je Kastor, stvorila nas je da je usavršavamo. Umesto toga, ubijamo je. Platićemo. U redu, mislio je, samo će „ponižena i uvređena“ priroda morati da se strpi. Aerodrom će danas stradati uzgred. Nisu ovde da se spore s promašenom civilizacijom, nego s promašenom politikom koja je omogućuje. Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale. Rupu jednostavno zatrpava. On lično, uostalom, i nije baš tako lud za prirodom. Intimno drži da nešto manje prirode, osobito u obliku divljih instinkata, upadljivih kod nižih mesoždera i viših bankarskih činovnika, čovečanstvu ne bi škodilo. Ali Kastor mu treba. Kastor obavlja poslove za koje kastriran građanski mozak nije sposoban.
      Pokretne stepenice su ga kratkim mekim zamahom podigle na gornji nivo stanice. Našao se u prostranom mermernom foajeu, odakle su pešački prolazi vodili na putničke terminale. Pročitao je negde da Central Terminal Area obuhvata 158 jutara, a aerodrom Heathrow, uokviren perimetarskim putem u dužini od 9,3 milje, s pomoćnim zgradama, hangarima, radionicama, stovarištima i pistama, 2.819 jutara. Mastodontska veličina aeronautičkog feuda u najvećoj je meri sarađivala s njegovim planovima. Neko vreme, doduše, nosio se mišlju da za diverziju izabere prekookeanski brod. Ali, ma koliko veliki, brod ne dopušta slobodu akcije kakvu Kastor ima na aerodromu. Zacelo su na turističkoj krstarici pojedini prostori pristupačniji nego na aerodromu, koji je strože čuvan, no, s druge strane, kontrola srazmerno male lađe neuporedivo je lakša. Okolnost da na Heathrowu tokom letnje sezone i najživljeg saobraćaja koegzistira dnevno više od 200.000 putnika s pratiocima i skoro 60.000 nameštenika, ukupno, dakle, oko 260.000 ljudi, svaki je nadzor činila nedovoljnim.
         I najposle, državne delegacije danas lete. Svima se svuda žuri. Čak su i vozovi, koji su zamenili diplomatske mazge, postali prespori za opštu trku u što bržem nesporazumevanju. Visoku sovjetsku državnu delegaciju ispratiće iz Londona visoki predstavnici vlade Njenog veličanstva s aerodroma Heathrow. Čekati Ruse s bombama u potpalublju prekomorskog linijaša za Murmansk ne bi imalo ni logične, ni revolucionarne svrhe.
        Predao je na rampi kartu i ležernim hodom krenuo kroz prostrani foaje. Bio je ponižavajuće svestan da imitira Kastorov profesionalni mir. Tešila ga je činjenica da time samo uzima što mu je dao. Kastor je njegovo delo. Zamislio ga je kakav jeste, takvim stvorio. Oseća, međutim, da među njima funkcioniše stvaralački reciprocitet, onaj između pisca i njegovog junaka. Kastor je, naime, počeo oblikovati njega, Poluksa. Delo se s tvorcem izmešalo u neobičan amalgam u kome se jedva znalo ko je šta.
      S preciznošću kamere njegove su naizgled nezainteresovane oči po ko zna koji put snimale arhitektonske detalje stanice, pojedinosti unutrašnjeg rasporeda, komunikacije i rastojanja između njih, svaki pa i najbeznačajniji fakat konfuznog života koji se ovde vodio. Da je praćen, videlo bi se kako se ispred dizala za nadzemnu autobusku stanicu Heathrowa duže zadržava, ali ni po čemu zaključilo zašto to čini. Izgubljen bi zatim bio u metežu putnika i ponovo uočen preko puta lanca visećih telefona, pod staklenim kupolama, nalik na uvećane svemirske šlemove.
        U očekivanju da se kazaljke njegovog ručnog sata poklope s „0“ vremenom, ugovorenim za početak „Operacije Dioskuri“, sedeo je u niskoj naslonjači i iz beležnice u omotu od brevijara čitao odlomke Dnevnika:


„…Kastor je protiv predloga da se operacija na Heathrowu kodira imenom Dioskura, kao što se branio od ilegalnog nadimka Kastor. Podsećao ga je na ricinusovo ulje Castor koje je pio u detinjstvu (buržujskom, dakako, jer sirotinju je od probavnih neprilika štitila glad). Moje, Poluks, ličilo mu je na firmu za proizvodnju sijalica. Nešto poput Osrama. Popustio je najzad. Bila su to mrtva imena, kojima ćemo tek mi udahnuti značenje. S Dioskurima je stvar stajala drukčije. Dioskuri su ujedinjavali Kastora i Poluksa u događaj, koji je već imao neki smisao. Kao da se bojao da uzurpacijom imena magijskim putem ne nasledi i sudbinu prvobitnih nosilaca, iako o njoj ništa nije znao (kao ni o mnogo čemu drugom, uostalom). Zahtevao je da mu se kaže ’ko su, zapravo, ti momci?’. Na vest da su sinovi boga Zevsa nije imao primedbe. Nisam je ni očekivao.
Revolucionari su ubeđeni u izravno srodstvo s najvišim Nužnostima koje vladaju istorijom. Da su, kao prirodno utelotvorenje kosmičkih zakona napretka, u neku ruku, bogovi – i sami. Samo-obogotvorenje, uostalom, neophodan je preduslov ispravnog funkcionisanja svake prevratničke mašinerije. Bez njega se jednostavno ne bi mogle preduzimati sve one uzvišene misije, koje se na jeziku
građanskih smrtnika zovu svinjarijama. Obavestio sam ga, takođe, da su Dioskuri smatrani zaštitnicima putnika, što mu se, s obzirom na ono što smo spremali Rusima na Heathrowu, činilo ’prokleto dobrom šalom’. Naročito ga je
obradovalo predanje da su za svoje vrline braća nagrađena besmrtnošću i privilegijom da s neba sijaju kao zvezde. Ne znam da li bi ostao pri optimizmu ako bi čuo da je Kastor, pre selidbe u astronomiju, morao umreti prilično
neudobnom smrću. U međuvremenu su i ostali članovi grupe dobili imena. Izabrao sam ih među onima koja su sa Dioskurima stajala u mitološkoj vezi. Dvojica muškaraca postali su Paris i Menelaj, tri devojke – Helena, Leda,
Klitemnestra, ali smo je zvali Mnestra…“
        „…Rusko-britanski razgovori trajali su tri nedelje, i da većina londonskih listova nije u jednom od endemskih štrajkova, Fleet Street bi ih označio ’izvanredno plodnim’. ’U svakom slučaju, najuspešnijim posle Münchena’, dodavali su ekscentrici, usamljeni u močvari otužne miroljubivosti u koju je potonulo britansko javno mnenje. Za svečanu priliku BBC je odbacio domaću diplomatsku dvosmislenost i, galantno usvajajući sovjetsku pankosmičku retoriku, pregovore nazvao ’istorijskim’. Za Kastora oni su bili ’sraman konkubinat eksploatatorskog kapitalizma i eksploatatorskog pseudosocijalizma, još jedna imperijalistička velezavera sračunata na obmanjivanje širokih
narodnih masa’. Imperijalisti će se, međutim, prevariti. Obmanuti će biti oni. Napad na sovjetsku delegaciju razoriće sporazum pre nego što ijedan njegov paragraf bude na neki drugi, finiji način prekršen. Međunarodnim odnosima razbesneće se ponovo ledeni vetrovi. Nastaće Haos. A iz Haosa se rađaju zvezde…“
           Ispod odlomka mogao je da vidi sheme iscrtane pri ranijem obilasku aerodroma. Prva je predstavljala grub crtež CTA – Central Terminal Area. Druga – donji nivo metroa na stanici Heathrow Central. Gornji nije imao potrebe da crta. Na šalteru za informacije uzeo je brošuru Heathrow Airport Station and Pedestrian Subways, izdanje British Airports Authorityja, s iscrpnim planom metroa i crnim siluetama golubova u letu kroz žuti vazduh papirnih korica. Iz jednostavne skice proizlazilo je da se stanica prostire u podzemlju ispod prilazne putne mreže, između terminala 2, Queen’s Buildinga, divovskih na spratove
podignutih parkinga iza autobuske stanice i kontrolnog tornja, i da je automatskim stazama niz tri koridora povezana s tri putnička terminala.

   Čitao je:
„…Sada je 06.00 časova. Za petnaest minuta polazim. Ne osećam ništa. U svakom slučaju ništa od emocija koje se pripisuju teroristima. Nema uzbuđenja. Ni straha. Ali ni radosti. Možda tek olakšanja. Osećam se kao pisac završne glave knjige čiji je siže definisan. Ako sam negde pogrešio, greška se ne može ispraviti. Kastor je s Dioskurima na putu za Heathrow. Natrag se ne može. Sveštenička odeća, na primer, greška je. Naizgled tehnička, u stvari promašaj
imaginacije. Trebalo je znati da onog kome ne pripada čini smešnim u vlastitim očima. A samoporuga je razorna. Demobilizira odlučnost. Opadanje odlučnosti vodi dekoncentraciji, ova neuspehu. Pošto lično ne učestvujem u akciji, greška nije fatalna. Beležim je da bih je u budućnosti izbegao. U 07.15 biću u foajeu stanice Heathrow Central, u 07.45 na terminalu, gde će me čekati Helena u odeći kaluđerice sa avionskim kartama za let SK514 SAS-a za Oslo. Rusi se očekuju oko 09.00. Zbog renoviranja protokolarnih VIP prostorija u južnoj teretnoj zoni aerodroma, ispraćaj će se obaviti u salonima tranzita na terminalu 2. Kastor s
drugovima već će biti na mestu. Akcija će otpočeti u 09.50 i trajati deset minuta. U 10.00 sve mora biti gotovo. U 10.00, takođe, ja ću s Helen biti na putu, za Skandinaviju. Ova faza ’Dioskura’ nema koda. Za nju niko ne zna. Čakni Helen. Ona misli da je to naša ruta za povlačenje, da Kastor s drugovima ima svoju. Nema je, Helen. Zar mit nije izričit? Da bi postao besmrtan, Kastor mora umreti u borbi. Od sudbine povlačenja nema, Helen. Da bi neko postao
zvezda na nebu, dobro treba da zagrize zemlju. Da li mi je žao Kastora? Osobno – pomalo. (Ali budući da kod nas ’osobno’ nema nikakvog značaja, da važi jedino ’opšte’, ne žalim ga, u stvari, nimalo.) Samo, Kastora je oduvek dovoljno. Kastori su potrošni. U manjku smo s Poluksima. Primećuješ li da o njemu govorim u perfektu? Neka mu ta omaška, koju će ispraviti kad umre, bude epitaf. Jer, on će umreti, Helen. Duguje to sebi i svom nadimku. Neće rizikovati da kukavičkom predajom ostane bez mesta na nebu. Što se mene tiče, ja ne bih na nebo. Ostaću na zemlji koliko mogu. Za godinu-dve poslaću među zvezde drugog Kastora. I taj će svetleti na nas svojim večnim sjajem. Neću mu zavideti. Nikome ne zavidim. Neko mora dole da ostane. Neko mora đubre da skuplja…

      Sklopio je brevijar. Mogao je pasti u oči Aerodromskoj bezbednosti ili nekom putniku s histeričnom maštom. Ali se Dnevnika, uprkos opasnosti, nije odrekao. On mu je pomagao da bolje shvati vlastite ciljeve. Pogledao je na sat – bilo je 07.35 – i zapalio cigaretu. Nekad je pušio aromatični St. Moritz. Otkako je s ovim Kastorom – jer taj niti je prvi, niti poslednji – iz solidarnosti puši Caporal. Da zavija duvan nije pristajao. Svaka solidarnost ima granice. Ma koliko svog psa voleo, iz solidarnosti s njim čovek ne grize kosti. Osenčeni nikotinom, prsti su mu podrhtavali kao da ih prožimaju minijaturni elektrošokovi. S tim njegovim živcima oduvek je kilavo. Pretanki su za imaginaciju koju moraju podupirati. Srećom, nervi ga muče samo dok skuplja podatke, komponuje plan. Kad „priču“ definiše i odabere način na koji će je izvesti, rastrojstva nestaje. Bolesnu kolebljivost zamenjuje hladna sabranost. Ali tako je, mislio je, sa svakom umetnošću, sa svakom veštinom.
       U početnoj fazi „Operacije Dioskuri“, povezanost putničkih terminala biće Kastoru od nesumnjive pomoći. Kasnije će sve prolaze blokirati. Policija će, zbog lakšeg nadzora, aerodrom izdeliti na karantinski izolovane segmente. Iz jednog u drugi prelaziće se uz naročitu dozvolu. Prevencija će se, međutim,
po starom dobrom engleskom običaju preduzeti tek pošto se stvar dogodi. A dok se događa, panika će onemogućiti svaku pametnu organizaciju. Radiodirigovani eksplozivi u holu terminala 2 isteraće putnike na plato iznad zemlje ili ih saterati u metro pod zemlju, gde će ih sačekati druge bombe. U haosu, koji dugo niko neće moći da smiri, Kastor će se probiti do Rusa. Ostalo je stvar mita.
       Žuta, golubijim jatom islikana, brošura BAA uslužno ga je obaveštavala da su hodne razdaljine u sva tri koridora različite. Putnik što je s terminala 1 odlazio imao je odgovarajućim podzemnim prolazom do gornjeg nivoa metroa da pređe 205 jardi.
       U dolasku, međutim, samo 188. Onaj za terminal 2, u dolasku i povratku – 167. Putnik terminala 3 za odlazni hol svega 252; za dolazni hol i svih 410 jardi. Brojke, srećom, ne treba proveravati. Ako je imao zamerke na istinoljubivost administracije u ozbiljnim stvarima, njena je statistička akuratnost u trivijalnim izvan sumnje. Ali vremena nužna da se rastojanja pređu morao je sam izračunati. Vreme iz brošure je ono letovanja, poslovnih putovanja, turističkih izleta, medenih meseca – vreme života. Njegovo i Kastorovo, vreme je – umiranja. Bilo je nužno izračunati koliko ono iznosi ako se trči. Besomučan trk biće danas normalan tempo kretanja na Heathrowu. Miran hod, u najgorem slučaju civilizovana, uviđavna žurba, još do malopre normalni, s prvom sekundom „Dioskura“ postaće rizik, na koji će se malo ko odvažiti. Ako sve protekne kao što zamišlja, mnogo toga neće biti onako kako su informativni bilteni Public
Relation Of­fi­cea BAA slikali svakodnevni život na „najvećoj vazdušnoj raskrsnici sveta“.
        Dobro je, mislio je, što renoviranje VIP prostorija primorava domaćine da Ruse prate iz salona terminala 2. Vreme potrebno da se iz njegovog hola stigne do metroa ili nadzemnih perona ovde je najkraće. Najmanje ima izgleda da se policija snađe pre nego što Kastor s Rusima svrši. Povrh svega, terminal 2 je internacionalan. Većina stranaca računa da engleski, ako baš zatreba, mogu naučiti i u Londonu. Jezičke poteškoće otežaće zavođenje reda, do čega ne bi došlo da se Rusi prate s terminala za domaći saobraćaj.
        Koračao je preko mermernog predvorja stanice, odakle se, nalik aerodinamičnoj cevi, otvarao prolaz za terminal 2. Pre nego što je stupio na pokretnu stazu, pogled mu je pao na mlečnobelo staklo sa svetlećom reklamom British Airwaysa:
    WE’LL TAKE MO­RE CARE OF YOU! (Mi ćemo se više brinuti za vas!)

      To je istina, mislio je. Jedino što će tu brigu, bar danas, umesto BA, povesti – on. Stajao je na pokretnoj traci, dok su mu pored lica bešumno klizile siluete keramičkog goluba u letu zidom. Tamo gde je na stazu stupio, golub je uzleteo, raširenih krila leteće dok se bude vozio, a potom sleteti kad stupi na čvrsto tlo. Dobro se sećao skulptorske iluzije. Kad god je na terminal 2 dolazio, s negodovanjem je posmatrao „let“ ptice, koja je, ma šta u slobodi značila, u kamenu zarobljena, predstavljala samo pobeđenu prirodu. Ovog puta to se nije desilo. Video je goluba kako „uzleće“, a potom je ptica iščezla u bolesnoj fantazmi, koja je ispunila tunel slikama avetinjske kataklizme. Čuo je najpre potmuli eho aerodromske dobrodošlice, uređene prema ominoznom načelu vlastite igre reči:

   WEL­CO­ME! WEL­CO­ME WHE­RE THE FUTURE ENDS!
(Dobro došli gde prestaje budućnost!)

    YOU’RE IN LI­NE FOR YOUR GRAVE! (Vi idete prema
svom grobu!)

     I’LL TAKE CARE OF YOU! (Ja ću se pobrinuti za vas!)

      Eho nestaje u erupciji sablasnih silueta, koje u masovnom naletu naseljavaju koridor bešumnim stampedom.
       U daljini, gde se oštra linija podzemnog prolaza u laktu lomi da stigne do pokretnih stepenica, odjekuje prigušena tutnjava i seva odsjaj vatre. Sve se odvija u smolastoj maglini, nestvarnoj vodi gde su pokreti spori i bezvučni. U somnambulnoj mori, u kojoj bekstvo ne uspeva, senke grabe prema njemu, ostajući u mestu ukopane, grčevito se opirući pokretnoj stazi koja ih neumoljivo vraća terminalu i smrti. Lica im ne razaznaje. Naslućuje da su još ljudska, da životinjsko na njima potiče od nekog neizmernog, praelementarnog straha.
      Prizor ga je naterao da uzmakne. Gotovo je oborio putnika iza sebe. Glasno je opsovao, zanoseći se u stranu. Ispustio je brevijar i rukom se uhvatio za zaštitnu ogradu. Traka je monotono gmizala ka izlazu iz tunela.
      „Um Gottes Willen, was tun Sie?!“ Šta radite, čoveče?
       Putnik s kojim se sudario bio je ranih tridesetih. Imao je plavu ispeglanu kosu manekena, prozračan ten na konjastom, izbrijanom licu i vodenomodre oči pod naočarima s tankim pozlaćenim ramom. Bio je u belom kišnom mantilu, u ruci držao crn četvrtast neseser. Hteo je da usavrši protest, ali ga je pogled na kolir zaustavio. Upitao je s germanskim naglaskom:
       „Je li vam dobro?“
         „Naravno“, promrmljao je nestrpljivo i sagao se po brevijar, koji mu je izdajnički rasklopljen putovao kraj nogu. Plavokosi putnik je bio brži. Podigao je brevijar i, ne sklapajući ga, pružio. Imao je ružne, izgrizene nokte. „Hvala“, rekao je čovek s nadimkom Poluks i ugurao knjigu u spoljni džep Pan-Am torbe. Pitao se da li je kopilan video njen sadržaj, i ako jeste, šta je iz njega zaključio. Ništa, verovatno. Nije, naime, izgledao kao neko ko je ma iz čega kadar izvlačiti bistre zaključke. Ličio je na trgovačkog putnika, kome od izgleda zavisi hleb. E pa, mislio je pakosno, neće ga imati ako produži da cipele čisti i odozdo, a ne prestane gristi nokte. S gnušanjem je gledao izlaz koji se lagano približavao. Prema njemu klizili su putnici obična izgleda. Između pokretnih staza nekoliko Indusa pod turbanima guralo je kolica s prtljagom. Sve je opet rutinirano, poznato.
        Bilo je 07.45 kad su se pred njim rastvorila staklena automatska vrata terminala 2. I tačno toliko kada je, još daleko od Heathrowa, Enrico Marcone, kapetan Boeinga 747-AZ320 Alitalije na liniji Rim – London – New York, zbog iznenadne bolesti jedne putnice, zatražio dozvolu za prioritetno spuštanje, četvrt sata pre predviđenog vremena. O tome, naravno, ništa nije znao. Vest je pripadala tajnom životu internacionalnih aerodroma, o kome se tek ponekad ponešto saznavalo iz novina, dok su se prebrojavale žrtve i od crne kutije s konzerviranim glasovima mrtvaca tražio krivac za još jednu avionsku nesreću.
A i da je znao, ne bi ga se ticala. Poluks, alias Daniel Leverquin, alias Patrick Cornell, imao je danas važnije brige. Imao je sastanak s jednim mitom.
       Zastao je kao da nema poverenja u automatizam vrata, pa nestao u bučnom metežu ispred šaltera BA u prizemlju terminala 2.
        Tamo gde je, prema aerodromskoj reklami, budućnost za putnike počinjala, a gde će se, prema njegovom scenariju, za mnoge i završiti.


izvor 
______________________________

Izgled aerodroma :


„Iz ptičje perspektive, pogled na Central Terminal Area (...) bio je impresivan i zastrašujući. Prljavosivi teren, premrežen strelastim armiranobetonskim pistama
za rulanje, sletanje i uzletanje, obrazovao je krajnjim parametrom, u dodiru s metalnim gusenicama hangara, stovarišta i radionica, heksagonalnu kristalnu formu, nalik dijamantu izbrušenom u obliku Davidove zvezde, čiji je šesti rog oštećen. Po ivicama i osama aerodroma, kao niz bulevare začaranog megalopolisa, mirovali su ili stenjući mileli blistavobeli čelični insekti, pre nego što sasvim zamru ili se urličući podignu u nebo, u susret suncu i drugim opnokrilcima što su se zujeći sa svih strana spuštali prema zemlji. S visine gledan, bio je to divovski mehanički osinjak, čiju organizaciju, kao ni onu košnice, neupućeni posmatrač ne razume, premda zna da mora postojati, da pod njenim komandama, kroz bučni haos, po utvrđenim obrascima, funkcionišu sitni insekti servisnih vozila, i oni još sitniji, u čijem je bezobličnim
radnim oklopima tek dogled otkrivao ljude.”

Maja Abadžija, Sve blagodeti Pekićeve antropopeje ( meditacija o žanru )

                                                   

No more gods, no more faith, no more timid holding back.
Let us blast out of our old forms, our ignorance, our weakness, and our mortality. The future belongs to posthumanity.
(Max More, On becoming posthuman)

„Napraviću od vas Titane za Titanis, zemlju na kojoj će se sve moći i sve smeti!“ (Frederick Lieberman, Besnilo)


      Da li je čovek svoje prvobitne mitove govorio krhkošću svoga tela? Zastrašujuća moć prirode nad njim i neshvatljiva širina sveta oko njega morala je biti ukroćena rečju, rastumačena pričom. Spoznaja o krhkosti telesne ljušture, o poroznosti supstance, praćena je odvajkada i željom da se prevaziđe neumitni završetak života – naučna i medicinska čudesa savremenosti samo su metodičniji nastavak jednog posve animalnog instinkta, poetski oblikovanog u Gilgamešovu potragu za večitom mladošću, sublimiranog u alhemičarske napore za proizvođenjem eliksira mladosti. Telo čovekovo nije nikada u potpunosti moglo pratiti uzlete njegova duha – otud valjda i toliko uzdanje u Priču koja nadživljava njegovo kratko trajanje – zato je i san o duhovnom transcendensu neuništiv.
     Nasledivši alhemičare, mislioci okrenuti materijalnoj stvarnosti tela, zazivali su tehnološku transcendenciju u nadi da će ukupni progres ljudskog znanja u nekoj dalekoj tački budućnosti biti u stanju iznaći magični stroj što zaoštrava čula, produbljuje percepciju, usavršava um, pobeđuje starost i smrt. Kao da će pojačana senzibilnost tela svet ukazati u svoj njegovoj jasnoći, a novom oštroumlju prikazati odnose između udaljenih stvari. Kao da će nas učiniti ravnopravnim sa kosmosom, umesto tavorećih živuljki bogova koje, umesto razumevanja sveta, shodno etici svog verovanja zazivaju njegovo uništenje, da bi se u boljem nadale uspešnoj transakciji ovozemaljskih dobročinstava u monetu večnosti. Imamo samo jedan svet, ovaj, kažu i transhumanisti, usudivši se, u današnjici što je sistematsko spoznavanje sveta uzdigla na nedostižnu orbitu iznad svakodnevnice, na otvoreni zahtev za tehnološkim usavršavanjem čovekovog tela, rizikujući porugu i skepticizam intelektualne elite, nerazumevanje i snebivanje masa.
      Transhumanizam ili H+, pokret je savremenih alhemičara koji razmatraju tehnološke mogućnosti unapređenja ljudskog organizma, ali i njegovog intelektualnog kapaciteta, na racionalnoj osnovi, sa kritičkim stavom, uz sva pripadajuća etička kolebanja, demokratski velikodušni: budućnost pripada svima. (Činjenice: godišnja članarina u transhumanističkom klubu iznosi 250$, a bogatijim članovima je ponuđena mogućnost da postanu avanturisti u smrti i investiraju, umesto u grobno mesto sa hladovinom i pogledom, u krioćeliju sa ugodnom temperaturom gde će iščekivati drugo poluvreme svog života.
     Iz FAQ sekcije sajta organizacije, ponudu prati gotovo cinična opaska: Seen in this light, signing up for cryonics, which is usually done by making a cryonics firm one of the beneficiaries of your life insurance, can look like a reasonable insurance policy. If it doesn’t work, you would be dead anyway. If it works, it may save your life.) No ono što je možda fascinantnije jeste da ova firma prognanika-u-sadašnjosti ponajviše liči na skupi klub čitalaca: na transhumanističkoj listi lektire, zgodno podeljenoj u tematske celine, pod ‘obavezno’ stoje Huxley, Asimov, Dick, Gibson, Pohl, Heinlein, Clarke – mag do maga naučne fantastike. Otvoreno priznanje transhumanista da inspiraciju za svoje delovanje crpe iz spekulativne literature tvori volšeban slučaj obrnute mimeze, koji će tek antropologija budućnosti moći (pr)oceniti i eventualno svrstati u progresivne mislilačke struje, ili parodične aberacije racionalnog duha (kakva je, primerice, scijentologija).
        S druge strane, konzervativna anti-propaganda dušebrižnika kakav je Francis Fukuyama ideje transhumanista svrstava u „najopasnije na svetu“, čineći ih barem simpatičnim. I zaista, naivnost s kojom prilaze fundamentalnim pitanjima kroz koja civilizacija promišlja samu sebe i hladni racio kojim hoće kastrirati onaj suštinski iracionalni nagon za eliminacijom starosti i smrti – tu matericu umetnosti – ne čini transhumanističke ideje manje ozbiljnim.
     Evo još jedne opasne ideje: književnost je oduvek htela biti savest čovečanstva. Preispitujući etičke pretpostavke svakog novuma u ljudskoj istoriji, koliko god estetički gizdava, književnost je bila uzbudljivija i elokventnija sestra filozofije – ovu jednostavnu istinu o njenoj ambivalentnoj prirodi recentna je književna istorija prečesto zaboravljala, gubeći se u bespredmetnom međusobnom tužakanju tobožnjih esencijalističkih estetičara i još prozirnijih etičara-angažovanika. Još otkad je čovek nabasao na vatru, ili, kako to priča lepše prenosi, otkako je hrabri titan Prometej ukrao vatru bogovima i podario je čoveku, progres civilizacije je dolazio s neumitnim upozorenjem – na svakoj etapi tog puta, književnost je propitivala granice upotrebe novih spoznaja i otkrića, težinu tereta saznanja za krhku etičku kičmu čoveka. Upravo je naučna fantastika, što je transhumanizam i prepoznao, dodala teg tehnološkog napretka na delikatnu faustovsku vagu saznanja i morala, što je čini žanrom-baštinikom one književnosti koju često neprecizno zovemo ‘književnost ideja’, a prepoznajemo po intelektualnoj i umetničkoj hrabrosti da postavlja detinje velika pitanja.
     Postoji izvesni raskol između žanrovske literature ili tzv. paraliterature i književnosti (nazovimo je zasad ne-žanrovska) za koju je skovan termin mainstream, ili književnost glavnog toka (izuzetno prigodan i ideološki obojen, jer tako ponosito naglašava marginalnost samog žanra). Promotrimo li problem iz nešto iskošene perspektive, videćemo da je oponiranje ove vrste diktirana s različitih pozicija moći (koje su, opet, u odnosu binarne opozicije, istovremeno i odraz u ogledalu negdašnje suprotstavljenosti niske i visoke literature): akademskih, koje propisuju i definišu poredak kanona, i tržišnih, kojima je pojam žanra i mainstream-a zgodan kataloški alat pri osmišljavanju marketinških strategija za određene tipove čitalačke publike.
     Situaciju dodatno komplikuje to što su terminološko rasplitanje i iritantna navada za imenovanjem pojedinačnosti omiljena razonoda alternativnih kultura, što ih itekako potvrđuje kao mreže samoidentifikacije , sa konceptom marginalnosti na visokoj ceni. Sve to nas sprečava da uvidimo da je mainstream, ili glavni tok, samo jedan prazan okvir, u različitim epohama različito imenovan, koji obuhvata aktuelne literarne interese epohe; kao takav, književnom kritičaru nije od prevelike koristi, jer ne operiše aksiološkim kategorijama, ali ni književnom istoričaru, kojem za određivanje mesta pojma u poretku književnih pojava valja sačekati izvesnu istorijsku distancu.
           No samo postojanje naučnofantastičnog žanra kao takvog, odeljenog, getoiziranog, tržišno funkcionaliziranog, na izvestan način svedoči o tome da je tematizacija tehnologije u delima tzv. visoke literature nedostatna, ako ne i nepostojeća – zašto? Možda je to strah pred čudovišnim Kolosom, iznutra obloženim složenim spletom optičkih kabala, avetinjskog infracrvenog pogleda što ga gradi tehnika našeg vremena. A zašto takva literatura nije pustila koren na našem, za čudnu floru negostoljubivom tlu? (Možda stoga jer paraliteratura u nas znači haplologiju od paraliliteratura koju pišu etički (o)sveštenici.) Zato što je tekla ponorno, u getu, baveći se tehničkim specifikacijama Asimovljevih robota i relativističkom matematikom iza Klarkovog Monolita, daleka i nezanimljiva akademskom panoptikonu. Savesna profesorska udubljenost što s lupom podobštine predano uvećava značaj marginalnih pisaca za višu svrhu ideologije nema konkretne koristi od žanra: karnevaleskne konferencije fandoma, te zaljubljene publike, možda najpozornije publike našeg vremena, mogu samo ispuniti kakvu fusnotu u njihovim kulturalnim enciklopedijama. Ponovo dolazimo na teren naivnosti koju žanrovska publika deli sa transhumanističkim entuzijastima. Da li je to onaj nedostajući sastojak u našoj literaturi?
       Otklon naše literature, opervažene čeličnom žicom prošlosti, prema žanru čija su preokupacija fantastički svetovi (budućnosti) može se verovatno braniti eskapističkim argumentom, toliko puta potezanim u polemičkom mačevanju angažovanih i degažiranih: društveno-istorijska stvarnost nema interesa u imaginarnim svetovima; sa tolikim problemima nerešenim u objektivnoj stvarnosti nema vremena ni strpljenja za naivnost tzv. velikih pitanja. (Kao ni za veliku estetiku, uostalom.) Stoga ne čudi što naše književnosti nisu dale vredna dela žanra koja bi mogla da revolucionarno prodru u bastilju kanona; čak i sam Pekić, kojemu beogradska administracija sprema spomenik na Cvetnom trgu (u uličnom će panteonu stajati sa spomenicima kralju Petru Prvom i kralju Aleksandru Karađorđeviću), bio je osuđen u vreme objavljivanja antropološke trilogije na (donekle ponižavajuće) objašnjavanje svojih literarnih namera. Jasno, Pekić nikad nije bio žanrovski pisac, mada je žanr bio u središtu njegovog interesa, a i za taj spomenik ima zahvaliti kanonskom ugledu i političkom delovanju milom vladajućoj ideološkoj konstelaciji radije nego svom esteticizmu.
      Ipak, odmaknimo se od lažnih dihotomija: svakog koga muče prozaične dileme poput gore iznesene (a koja je samo jedna od inkarnacija fiktivne nedoumice forma ili sadržaj; na jeziku našeg vremena: esteticizam versus angažiranost) treba uputiti na Pekićevo Besnilo, koje tu fiktivnu oponiranost topi kao plamen vosak sveće. Ovaj roman svedoči da je okoštalom žanru potrebna živa vatra umetničke imaginacije jednako kao što je visokoparnoj, sterilnoj umetničkoj prozi potrebna lekovita doza žanrovske filozofske arogancije.
     Jasno, Besnilo je ponajpre raskoš sižea. Čini se da je čvrsto usidren u mirnim vodama žanrovske proze, otvoreno potvrđujući pripadnost u podnaslovu, granajući sižejne rukavce kojima se – ipak – plovi brzinama bliskim svetlosnoj, a doživljaj vremena trne kao na proputovanju kroz crvotočinu dok pripovednim perspektivama holivudski žonglira. Tek pokatkad nas žacne dovitljivom, jezgrovitom poantom ironično nas podsećajući da svoje čitalačko putovanje sagledamo sa strane. Kad se nakon čitanja povučemo na književnoteoretskog nivoa, stvarima naivno poput Adama dajemo imena: gle, tu je jedna veoma savremena tema epidemije, onde literarni tip sumanutog naučnika. Ovo je tipično hard SF pojašnjavanje jer su tehnički detalji enciklopedijski egzaktni, a ono tek siluete likova utanjene nedostatkom psihologizacije. Zaista, ovakva literatura bi od teorijski odškolovana čitaoca svakako mogla napraviti šizofrenika – ako ga već ne može izlečiti od predrasuda.
     Onaj drugi, teorijski neopterećen, bezbrižnije uživa zaboravljajući već na sledećem poglavlju imena likova. Na studiju književnosti poučavaju da nijedno čitanje književnog dela danas nije teorijski nevino; u duhu tog aksioma, studentski ponizno, generacije kasape tekstove makazama feminističke i postkolonijalne kritike, onim redom kojim dolaze u silabusu, pa makar se svaki delić njihovog čitalačkog bića bunio protiv toga. Licemerje zanemarivanja forme teksta u korist kojekakvih kulturalnih teorija koje ga vešto kroje po svojoj meri, redovito nalazeći u njemu sve ono što žele videti, nasleđe je naše književne epohe. Zaboravili smo da celo delo traži celog tebe, što je jedini aksiom potreban konkretnom čitalačkom činu. Kada bi se u čitanju moglo grešiti, gore spomenuta dvojica bi bili proglašeni krivim, a profesorska arogancija često sudi u korist jednom, na štetu drugog – umesto toga možda je potrebno pledirati za jednu zajedničku, celovitiju interpretaciju.
     Još jedna zamerka, ovaj put u pogledu teme: kada kažu, a književni akademci obožavaju tu kuhinjsku krpu od fraze, da se teme od postanka književnosti ne menjaju, retki uspevaju razlikovati motivski registar, odnosno imaginativnu galeriju od tematske suštine, koja će nužno biti ista, jer se od te arhajske davnine sama čovekova priroda nije izmenila: i dalje sav svoj intelektualni napor da razume svet oblaže pričom kao dopunskim kognitivnim sredstvom. Ali imaginarijum njegove umetnosti evoluira, dakako, lučeći svoj motivski registar iz iskustvene stvarnosti, što je prirodan i logičan proces više nalik delikatnoj osmozi nego razdvajanju žita od kukolja. Da li su onda žanrovi poput naučne fantastike upravo zato što imaginativno zahvataju iz stvarnosti, osuđeni da tavore u čitalačkom getu, bez pristupa u kanon, bez značaja za katedre, bez ulaznice za lektiru? Kada bismo skinuli stigmu sa tema koje se označavaju kao naučnofantastične, možda bismo otkrili da se upravo u njima nalazi stilska slamka spasa za beskrvnu, nekrotičnu literaturu koja se danas piše.

1. Izlučiti savremene teme iz žanra

     O kakvom je to vajnom motivskom imaginariju reč? Skeptici i zluradi mogu i dalje misliti da su to brahicefalna bića kože obložene hlorofilom sa invazionističkim pretenzijama. Drugi će znati da se pod literarnom obradom tehnoloških i naučnih novuma čovečanstva podrazumeva mnogo širi spektar motiva, disciplinirana mašta koja uspeva, analogijom ili na druge načine, osmisliti ponajpre potpuno nove fizičke zakone i u odnosu na njih modelirati pripovedni svet, ostvariti imaginativni prodor u inženjeriju budućnosti, a tek onda pristupiti pitanjima prozne estetike; sve da bi se postavilo pitanje o suštini humaniteta. Interogativni, spekulativni zasnov žanra (‘šta ako?’), začinje lanac izazova s kojima se ‘mainstream’ pisac nikada ne mora hvatati u koštac, a zahteva ne samo meta-znanja, nego konkretna znanja iz ‘opipljivog’ naučnog područja.
     Naučna je fantastika sva od sadržaja upravo zbog zastrašujućeg tematskog opsega, konceptualno kompleksnog i tehnički detaljnog, sa normom da se, koliko god divlja njena mašta bila, mora u krajnjoj instanci povinovati nužnosti i verovatnoći u okviru zakona za koje se opredelila. A njene teme se uporno i nepokolebljivo opiru svim poznatim alatima formalne obrade – tu vlada svojevrsni princip obrnute proporcionalnosti (tako dobro poznat našoj literaturi koja teške istorijske sadržaje formalno savladava na estetički nedorasle načine.) Zato je enorman komad naučnofantastičnog korpusa nesumnjivi šund, pa čak i kad nije, oblikovan je u simplističkom, ironično, gotovo realističkom narativnom ključu. Ko može žanrovske pisce kriviti što kod takvih briga oko pitanja života, univerzuma i svega ostalog propuštaju da inoviraju formalni model? Publika (fandom) zasigurno ne, njih interesuje idejnost i sa-učestvovanje u kolektivnom doživljavanju spekulacije.
     Dokazivati važnost spekulacije za otvaranje tema budućnosti izlišno je ukoliko čitaocu to samo po sebi nije belodano, pa makar i u okvirima vulgarnog angažmana koji, kao što transhumanizam u spekulativnoj fikciji vidi zbirku smernica ili turistički vodič za budućnost, hoće upozoravati i zastrašivati budućnošću kao mestom ostvarenja radikalno shvaćenih mogućnosti tehnologije u dobro smišljenim scenarijima distopije i katastrofe. (Dominacija, primerice, distopije u filmu, često i prema literarnom predlošku, u zadnjih par decenija nesuptilan je, ali precizan odgovor holivudske filmske industrije na stanje ekonomske i intelektualne krize savremenog društva.) Angažovanik u odeždi SF fanboy-a hoće pitati: ukoliko tehnološki napredak postaje sve integralniji sastojak naše svakodnevnice, a književnost uporno bude zazirala od ovih tema, ukoliko ne bude propitivala krajnji smisao tehnološke inovacije koja nije samo suštinski izmenila načine na koje razmišljamo i komuniciramo, nego i sve dublje zadire u naša tela, hoćemo li jednog dana se zateći u ljušturi kiborga postavljajući tad već izlišno pitanje ‘šta nas čini ljudima’?
      Pekića bismo, ukoliko se povedemo za kurentnim književnim trendovima, vrlo lako mogli odrediti kao bioetičkog angažovanika – celo Besnilo stoji uz taj grandiozni upitnik. Ustanovivši nakon holokausta da nauka nije avangarda civilizacijskog napretka, nego servis moći, naučna fantastika se okreće transhumanističkoj temi, zapanjena, kao u mitska vremena, krhkošću materije koja je čovek. U onom smislu u kojem je naučna fantastika ispitivanje mogućnosti i ispipavanje granica onoga što znamo kao condition humaine, Besnilo jeste opomena na kobno bratimljenje u krvi znanosti i ideologije: zastrašujući izum prirode, virus, to biće sa ruba biološke definicije života, u sposobnim rukama lako se pretvara u sredstvo masovnog uništenja, mutanta, baš kao što znanje o prirodi materije i njenih najmanjih gradivnih jedinica može zbrisati iz postojanja cele gradove. Cvetanje virusa je epidemija – još jedan kanonski motiv naučne fantastike, čiji je apokaliptički sentiment ponukan, pre svega, blizinom razorne smrti koju nudi nuklearno naoružanje, praćeno avetinjskim ubrzanjem nauke i tehnologije. Obnovljeni interes za apokaliptički narativ (koji je sam po sebi ustrojen kao opomena) Pekić funkcionalizuje kroz bioapokalipsu, odražavajući istovremeno i žanr i mit, čitljiv s podjednakom tačnošću i kao upozorenje da je možda naše svesrdno uzdanje u nauku bespredmetno, naivno, kobno, jer ona, iako sposobna da stvori oružje, nema instrumentarij kojim će da nas spasi.
    No, u Apokalipsi se javlja i Mesija čovečanstva koji začinje carstvo nebesko. U Besnilu je takva mogućnost spasenja parodijski izvrnuta u liku transhumanističkog filozofa-praktikanta, ratnog zločinca od vlastitih zlodela distanciranog kobnom etikom Višeg Dobra koja se otkriva kao mukotrpni proces dugogodišnjeg eksperimentisanja na živima. Frederick Lieberman, stvoritelj mutiranog virusa besnila, čiji je serum ‘natčoveštva’ jedini spas za besnilom zaraženi aerodrom, junak je ideje sublimirane iz zločinačkih filozofskih tradicija začetih Ničeovim učenjima, a njegovi protivnici, nosioci su suprotstavljenih filozofija prirode. Njihova polemika prelomljena kroz narativ mnogo je šira od propitivanja etike naučnog eksperimenta – dotiče gotovo ekološku temu odnosa inteligencije i prirode, jer Liebermanov nad-čovek stavlja sistematičnost inteligentnog dizajna iznad bezumnog haosa stvaralaštva prirode, nasuprot sa-čoveku njegovog učenika Hamiltona koji je njen brižnik i čuvar, čija je inteligencija još jedna njena specijalizacija.

     No ipak, sama prisutnost savremenih tema, koliko god one bile važne za istorijski trenutak, nije ono što Besnilo čini velikim romanom.


2. Autopoetika ne postoji radi sebe same

     Ovde prođimo kroz crvotočinu na drugu razinu recepcijskog problema: za razliku od zanatlije, kada se umešan pisac prihvati onog što se cinično naziva spekulativna fikcija, kritika pretpostavlja da mora, poput, primerice, Umberta Eca, biti metaosvešten i metapoetičan da bi bio shvaćen ozbiljno, jer je neozbiljna rabota spekulisati (mada je sva književnost spekulativna, jednako kao što je sva žanrovska). Ironije li, da se fantastika izvedena u potpunosti u granicama zakona nužnosti i verovatnoće, zato što sam zakon osmišlja, smatra neozbiljnom rabotom! Osim ako, naravno, kroz takav jedan postupak tematizuje postupak kao takav. Ne osuđuje li nas takvo jedno poimanje na praćakanje u plićaku epigonije, gde je sve-već-rečeno i sve-već-isprobano? Zaista, Pekić jeste Besnilom sačinio svoju autopoetiku. Uradio je to na toliko bravurozan način da se kritičari i sad kao hijene glođu oko žanrovske pripadnosti teksta (isključujući one trivijalne, dakako) – parabola ili alegorija, apokaloptička basna ili distopija?
     Podario je jednom od likova, prezimenom Leverquin uputivši na srodnika u književnom liku Thomasa Manna, povlaštenu pripovedačku perspektivu, ovlastivši ga da vodi hroniku epidemije, ali i da polemizira sa faustovskim mitom. Proširio je metaforički prostor hronotopa: aerodrom, kao slika reda i poretka, taj ‘internacionalni osinjak protivrečnih interesa i ukrštenih kompetencija‘, poput uređenog, otvrdnulog žanra biva u parodijskom činu razoren.
     Ali potencijalna debata o hijerarhiji pripovednih planova i eventualna povlaštenost metapoetike izlišna je, jer je evidentna važnost tehničkih i naučnih tema samih po sebi (osim što je temeljna pretpostavka naučne fantastike). Kakav onda odnos spram žanra kao čvrsto uzglobljene strukture mora zauzeti pisac, isključivši pritom postmodernistički žanrovski fetišizam, a da udovolji nikad utaživoj žeđi za formalnom inovacijom? Da li je formalna inovacija uopšte moguća? Naravno. Orwellov newspeak bi morao biti dostatan primer vrlo konkretne inovacije u jeziku sa parodijskim otklonom prema simplifikaciji i okoštavanju, te cenzuri jezičkog izraza čiji je amblem svakako sovjetska silabička skraćenica koju rekreira. Skeptici će reći: loš primer, 1984 je distopija; jeste, ali kad već valja lepiti tržišne barkodove, taj roman je i žanrovski osveštena naučna fantastika, istorijsko-socijalnog tipa. Baš kao i Besnilo.
    Pekić nas uči da žanr uzet u svojoj gotovosti ne može zadovoljiti visoke zahteve estetike, te da se njegov ograničeni poetički prostor mora otvoriti ka principu imaginativne igre koja pravila narativne gradnje shvata kao fluidna, a motive obremenjuje alegorijskim značenjima. Stoga on apokaliptički nanos katastrofičkog žanra produbljuje otvorenom intertekstualnom evokacijom Apokalipse; preko mota poglavlja do unutar narativnih aluzija, apokalipsa postaje pozadinska scenografija epidemiološke krize. Sam motiv epidemije besnila asocijativna je poveznica između kanona žanra i apokaliptičke tj. mitske literarne osnove, a funkcioniše, također, i kao eksplicitna poetika: otvoreno i direktno izložen i obrazložen poetički credo u samom tekstu, tekstom samim, u svoj širini antropološke perspektive.

     Sličan je postupak na onom, u pravom smislu reči, naučno-fantastičkom nivou romana – motiv, na primer, sumanutog/zlog naučnika/genija (eng. mad scientist) ne može nikako biti u umetnički uspelom tekstu preuzet kao jedino-dimenzionalni zlikovac iz popularnog žanrovskog obrasca, a s druge strane, nužnost da se u naučno-fantastičkom tekstu pojavi etička metatema sučeljena sa smislom i ciljem nauke zahteva prisustvo moralne dileme u liku, kako god on bio oblikovan. Pekićev cerebralni Lieberman, stvoritelj mutiranog virusa besnila, čudovišno je čedo materijalističke civilizacije, oslobođen svakog saosećanja i etike, stvaralački zagledan samo u horizont transhumane budućnosti u kojoj bi „simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja, vladala prirodom, kojoj oboje sada služe samo kao đubrivo.“ Očigledno, Lieberman je daleki odjek starogermanske faustovske legende, koja je, prošavši kroz žanrovski filter, izašla pojednostavljena i svedena, ali biva obnovljena, ponovo, jačanjem veza sa mitološkim predloškom baš u romanima kakav je Besnilo, i baš u karakteirma kakav je Lieberman, na način unutarnjeg razglobljenja dileme.
     Lieberman nije Faust, nego nad-Faust, Mesija, jer je njegova dilema razrešena ideološki; na izvestan način, on spokojno lebdi iznad nje na moćnim krilima ideologije, obuhvaćen svešću da radi za viši cilj, da je spasilac vrste. Mesijanstvo koje cvate na podlozi apokalipse jetka je među-tekstualna ironija što ispunjava šupljine žanrovske konstrukcije. Antropološki nanos Pekićevog teksta u Liebermanu vidi, metonimijski, ljudsku vrstu i razvojni put kojim je krenula: ne oslobodivši se mesijanskog kompleksa zadatog monoteističkom tradicijom, a odbacivši etičke standarde iste, civilizacija ubrzano grabi putem sveopšte materijalizacije i dehumanizacije pod paskom naučnog i tehnološkog progresa, pervertirajući sve humane vrednosti nauke na svom putu: „(…) ali svet malih ljudi još nije spreman da prihvati njegovu istinu. Spalio je istinu Giordana Bruna, na sraman ustuk naterao Galilejevu, ismejao Darwinovu. Zgroziće se i od njegove. Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se samrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje Boga.“
    Da smisao poetičkog postupka Pekić ispituje narativom, bilo bi ga lako označiti kao postmodernistu-maniristu, no on zahvata iz dubine mitoloških nanosa i filozofskog nasleđa iz dubljih razloga, što isključuje svaki fetišizam i uvodi u antropološku poetiku. Mada se i ovaj postupak, koji Nikola Milošević ilustrativno označava kao mitomahiju, može promatrati kao autopoetički na nivou celokupnog Pekićevog opusa, u slučaju Besnila, isti funkcioniše ponajviše tematski.

       No ipak, ni inter-tekstualnost, koliko god delikatno funkcionisala, a ni auto- i metapoetička osveštenost, ne čine Besnilo velikim romanom.


3. Ka sintezi: antropološka poetika


      Čini se da smo već skicirali neke odgovore na pitanje zašto je Pekićeva antropološka estetika ishodište pronašla u popularnim žanrovima, ne ograničavajući se samo na naučnu fantastiku. U trilogiji, u romanu Atlantida, na primer, pored šire naučno-fantastičke pozadine, prisutni su elementi detektivskog žanra i horora, baš poput Besnila; 1999 (‘antropološka istorija’), motivski je i inter-tekstualno gotovo u potpunosti naučno-fantastična. Upravo je kompatibilnost Pekićeve antropološke poetike s naučno-fantastičkom orijentacijom prema ‘velikim pitanjima’ uslovila ovakvu romanesknu strukturu.
     U antropološkoj perspektivi, čovek je viđen kao predstavnik vrste i ravnopravni nosilac svih njenih dostignuća i promašaja – u tom smislu, možda, sva je naučna fantastika antropološkog usmerenja. Ali civilizacijske pobede i porazi koji su nasleđe svakog individuuma upisuju se, već danas, u naša tela, ne samo u podsvest. To je književna antropologija u užem smislu, to je i Besnilo; freska naše epohe, vrhunca materijalističke civilizacije na koju se ucrtavaju životi likova uhvaćeni u bezizlazje karantina.
     Besnilo vredi ispitati u odnosu na jedan teorijski koncept ne toliko da bismo dokazali pripadnost žanru, nego da bismo ukazali na mogućnost njegove estetičke transcendencije. Koncept ‘kognitivnog očuđenja’ (Suvin), koliko god radikalan bio, zasad je pokazao ponajbolje razumevanje naučne fantastike, sažimajući u sebi njenu temeljnu osobinu: „SF je, dakle, književni žanr čiji nužni i dovoljni uslovi su prisustvo i interakcija očuđenja i kognicije, i čije je osnovno formalno sredstvo imaginirani okvir alternativan u odnosu na autorovo iskustveno okruženje. I još: Termin implicira kreativni pristup ka dinamičkoj transformaciji radije nego tek ka reflektiranju autorovog okruženja. Takva tipična SF metodologija je – od Lukijana, Moora, Rablaisa, Cyrana i Swifta do Wellsa, Londona, Zamyatina i pisaca poslednjih dekada – kritička, često satirička, kombinirajući potencijal razuma sa metodološkom sumnjom u najvećem broju slučajeva. Srodstvo kognitivne kritike sa filozofskim temeljima moderne nauke je evidentno.

     Transformativna usmerenost naučne fantastike koju naglašava ova koncepcija potvrđuje njenu neprevaziđenost u razumevanju žanra – prevazilaženje podvojenosti gajene od kasapinske kritike, koja, kad ne esejizira o temama, dekonstruiše forme, i vice versa. Čak i Pekić, na jedan poseban način, svojom umetničkom ‘terminologijom’ baca prašinu u oči kritici, odnosno zadržava pravo na jedinstvo dvaju planova svog teksta. Kada Atlantidu naziva antropološkim eposom, epitet antropološki svojom naučnošću upravo počiva na pretpostavci alternativne kognicije vremena i prostora u kojem civilizacija obitava, prouzrokujući u čitaocu intenzivno očuđenje teme, ali i žanra, eposa (onoga što odbija biti samo fiction; Pekić preimenuje žanrove da bi ih učinio začudnim: istorija, epos, žanr-roman – u činu eksplicitne poetike nijedna proza nije neimenovana, neoznačena, niti je ijedna tek roman!).
    Zato je Besnilo neprijatelj broj jedan svake kritike, jer mora biti aktualizovano u jednom nepatvorenom činu čitalačkog prepuštanja, dok svako seckanje i čeprkanje po pripovednim planovima nužno razlama celovitost doživljaja. Kada se ovaj roman, u konačnici, interpretativno odredi kao alegorija, takvo razumevanje u činu čitanja podrazumeva celovit tekst koji funkcioniše paralelno na planu umetničke samosvesti i fantastičkog obrisa stvarnosti; nijedan značenjski plan ne sme biti isključen.
   Koristeći sasvim ograničen formalni obrazac naučne fantastike, sa svim ‘propisanim’ elementima (uzbudljiv i događajan siže, visok nivo napetosti, suspense), ali i žanrovski već definisane motive i teme (epidemija opasne bolesti, sumanuti naučnik bez etike), Pekić uspeva da ostvari efekte na nekoliko planova. Privlačenje dotad nedostupne publike (fandoma), obožavatelja naučne fantastike, romana katastrofe i horora, na jednoj, odnosno detektivskih romana, trilera i romana misterije, na drugoj strani, nije zanemarivo, no dugoročno važnije i artistički relevantnije jeste pronalaženje novog izraza u žanru, kao reakcija na zamor i istrošenost visoke literature: otkrivanjem novog rudnika poetičkih postupaka kao preduslova za izlivanje alhemičarskog zlata. Kritičari veoma često ovaj, ali i druga dva romana antropološkog trougla, nazivaju hibridnim žanrovskim strukturama, kao da su to genetski inovirane sorte voća – ili kao da se u ozbiljno-zvučećem terminu kao takvom već krije objašnjenje.
     Proniknuće u Pekićeve žanrovske semanteme tek treba biti ostvareno (kao i u slučaju, uostalom, svih važnijih pisaca koji polemiziraju sa žanrom) kombinacijom dubinskog razumevanja geneze motiva u njihovom delu i konačnog literarnog oblika. U slučaju Besnila teško da možemo, upravo zbog pažnje posvećene detaljima da što vernije reflektuju celovitost, govoriti o tek nekom frankensteinovskom narativnom svetu u kojem se nepojmljivim snagama magnetizma sudaraju silnice žanrova. Ipak, ne. Žanrovski elementi se, možda, u delima drugih (žanrovskih ili mainstream) pisaca u konačnom sižeu poslažu kao delići puzzla, no u Besnilu ih, u trenutku najvećeg zamaha, naredni sižejni obrat u potpunosti obesmišljava, izneveravajući ustanovljeni obrazac.
     Svaki od žanrova nudi jedan mogući modus (realističke ili fantastičke) reprezentacije sveta i svi oni odreda bivaju poništeni delovanjem razornog virusa besnila: uzdanje u metodičnu i discipliniranu naučnu, tehnikom poduprtu, spoznaju, napor da zločinci budu pronađeni i kažnjeni da bi se svet očistio od zla, strah i jeza koji utrostručuju senzibilnost naših čula i ljubav prema vlastitom opstanku koja svet čini nanovo pronađenim. Natkriljujući žanrove mitom, po Pekiću, jedinim i ultimativnim Žanrom pripovedačke osnove naše civilizacije (intertekstualno usložnjavanje samo pojačava dojam), on ih razglobljuje i razvlašćuje, ukida im prerogativ da svet ustrojavaju strukturom, stvaralački tok obrće: ne ustrojavam ja kao autor tekst žanrovima, nego im oduzimam pravo da moj tekst ustrojavaju. Samo zato je Besnilo delo otrežnjene estetičke svesti, a ne nekakav hibrid koji revoltirano raste u vrtu kristalnih larpurlartističkih ruža čije latice imaju boje nacionalnih obeležja.
     Pekićev fantastički metod je također zalog jednog drukčijeg shvatanja žanra. Prišivajući svoju genologiju na proročki plašt Apokalipse, on prepliće do nerazmrsivosti vanjski pripovedni plan (epidemiološki krizu na aerodromu Hearthrow), uprkos svim trudovima autora neobjektivnu hroniku zaraze (Leverquinov dnevnik) i ‘paralelni’ fantastički univerzum u koji se stupa samo putem proročke vizije, a koji je zapravo metafizički front na kojem se odlučuje sudbina čovečanstva. Autopoetiku, izraženu dnevnički, smo već objasnili, ali šta ćemo sa ‘biblijskim’ zaokretom u fantastičkom pristupu, dijametralno suprotstavljenom naučnoj fantastici? (Teorija bi ga požurila označiti kao Todorovljevo neodlučivo fantastično.) Ova začudna mitološka razina u romanu funkcioniše na nekoliko planova: proširuje intertekstualnu vezu sa apokaliptičkim predloškom, dekonstruiše naučno-fantastički, racionalno ustrojeni pripovedni svet iznutra (metaforizirana kroz aerodrom, tehničko čedo progresa, materijalistička civilizacija ne uspeva misliti o sebi – a ni doseći spas – bez mita), no ono što je najvažnije: uspostavlja nužni kontinuitet s mitom potreban da se uspostavi opšta alegorijska struktura.
    U finalnoj gorkoj ironiji, Gabrijel, shizofrenik, jurodivi tehničke civilizacije, jedini je preživeli rhabdo logora; no ironija je razorna samo na nivou ‘iskustvene stvarnosti’ romana; došavši iz jednog drugog sveta, Gabrijel donosi svedočanstvo, u vidu Leverquinovog dnevnika, i onaj krajnji ostatak humanizma koji egzistira tek u ludosti. Cela ‘šarada’ fikcije u kojoj horor bolesti briše civilizacijske granice između homo sapiensa i životinje, a karantin utvrđuje političko i ideološko besnilo zoona politikona, tek dobija krajnji smisao u zaključku da preživljava samo pripovedna, umetnička verzija događaja i u konačnici ostaje kao neprecizan, neobjektivan, ali jedini preostali svedok istorije
     Tako se Pekićevska estetička dijalektika preliva od žanra ka mitu, i nazad, oblivajući žanr plemenitijom, arhaičnom patinom u jedan estetički kontinuitet. To je i princip antropološke poetike kako ju on sam izražava u jednom od intervjua iz Vremena reči: „Antropologija je filosofiju spustila u ljudsku istoriju, a ovu uspela do filosofije. U krajnjoj konsekvenci, kao nauka o čoveku, ona je spoj života i filosofije o njemu. A odavde do moje literature bio je samo jedan korak, jer i ja ne pišem o životu, nego o njemu u književnim kodovima razmišljam.“ Besnilo, nije, dakle, literarna inkarnacija životne stvarnosti, egzistira izvan koncepta ‘život, literatura’ kao jedan doteran narativni (katkad i esejistički) misaoni eksperiment, meditacija o čoveku kao meditacija o vrsti kojoj pripada i civilizaciji koju je kao model življenja izgradio na račun prirode i samog sebe. To je i suština antropološke poetike – njena širina pogleda i ambicioznost teme udružena sa estetskim perfekcionizmom, razumevanjem začudnih kvaliteta forme i svešću o važnosti / veri u trajnost umetničkog čina, sposobna da izliva umetničke tekstove u alhemijskom zlatu.
     Antropopeja (ἀνθρωποποιία) ili stvaranje čoveka jedna je od onih tema koje se nisu istrošile do današnjeg dana, i dok je čoveka, pa makar do granice (samo)prepoznatljivosti nadograđenog unutarnjim, genetskim prekombinacijama ili vanjskim, elektroničkim implantatima, trajaće i činiti srž umetnosti reči. Na pitanje Besnila, transhumanizam je već artikulisao jedan od mogućih odgovora. Na estetički izazov postavljen ovim romanom, ali kroz Atlantidu i 1999, teško da će naša prošlošću opterećena, partikularnim identitarnim dramama obremenjena i angažmanom prezauzeta književnost uskoro iznaći adekvatan odgovor. Stoga je ovaj esej o jednom kratkom i čudesnom boravku estete u zatvoru žanra u funkciji ne da apokaliptički opomene, čak ni da ga ustoliči kao uzor, nego da podseti na jednu zaboravljenu, a time možda ukaže (više nostalgično nego manifestno) na neku novu poetičku mogućnost.

izvor

Christopher Paolini, Eragon (6. Čaj za dvoje )

6.Čaj za dvoje  


      Kad su stigli u Karvahal Roran i Eragon su se razdvojili na ulazu uselo. Eragon je polako otišao do Bromove kuće, zadubljen u misli. Zaustavio se pred vratima i podignuo ruku da pokuca. Čuo je dubok glas: »Šta želiš, mladiću?«
      Eragon se naglo okrenuo. Iza njega je stajao Brom, naslonjen nasvinut štap, na kojemu su bili izrezbareni čudni znakovi. Bio je odeven u smeđu halju s kapuljačom, poput redovnika. O izgrebanom kožnom pojasu visila mu je kesica. Iznad bele brade i usta isticao se ponosan orlovski nos. Zurio je u Eragona dubokim očima, zasenjenim izbočenim obrvama, i čekao odgovor.

      »Informacije«, reče Eragon i nastavi: »Roran je odneo dleto na popravak, a ja sam imao slobodnog vremena pa sam te došao zamoliti da mi odgovoriš na nekoliko pitanja.«
     Starac nešto progunđa i krenu prema vratima. Eragon opazi zlatan prsten na njegovoj desnoj ruci. Na svetlu se zacakli safir i na njemu urezan neki čudan znak. »Onda uđi. Razgovor će potrajati. Čini se da tvojim pitanjima nema kraja«. U kući je bilo mračno kao u rudniku, a u vazduhu  se osećao trpak miris. »No, da nađem kakvu svetiljku.« Eragon je slušao kako se starac kreće po kući, a zatim tiho psuje, jer je nešto tresnulo o pod. »Aha, tu si.« Bljesnula je bela iskra i trepereći se pretvorila u plamičak.

  Brom je stajao ispred kamenog kamina, sa svećom u ruci. Ispred kamina je bio velik drveni stolac s visokim naslonom, a oko njega hrpe knjiga. Noge stolca bile su izrađene u obliku orlovih kandža, a sedalo i naslon presvučeni kožom, ukrašenom šarolikim uzorcima ruža. Na malim stolcima ležale su hrpe svitaka. Po pisaćem stolu bili su razbacani tintarnice i pera. »Napravi sebi mesta, ali, u ime pokojnih kraljeva, budi oprezan. Ovo su vredne stvari.
  Eragon zakorači preko listova pergamene ispisanih uglatim runama, nežno podignu pucketajuće svitke s jedne stolice i spusti ih na pod. Dok je sedao, diže se oblak prašine. On zatomi nagon za kihanjem.
      Brom se nagnuo kako bi plamenom sveće zapalio vatru. »Dobro! Nema ničega boljega od razgovora uz vatru.« Zatim skinu kapuljaču i otkri kosu koja, kako se sada videlo, nije bila bela nego srebrna, a onda iznad vatre obesi kotlić i sede u stolac s visokim naslonom.

     »Da vidimo, šta ti hoćeš?«, obrati se Eragonu, oštro ali ne neljubazno.

     »Pa«, odgovori Eragon, tražeći najbolji način da započne razgovor, i nastavi: »Stalno slušam o jahačima zmajeva i njihovim navodnim uspesima. Čini se da svi žele da se jahači vrate, no nisam nikada čuo priču o tome kako su nastali, odakle su došli niti po čemu su posebni, osim po zmajevima.«

     »To je neiscrpna tema«, progundđa Brom. Zatim napeto pogleda Eragona i nastavi: »Kad bih ti pričao celu njihovu priču, sedeli bismo ovde do iduće zime. Moraću je skratiti na podnošljivu dužinu. No, pre negoli počnemo, treba mi lula.«
      Eragon je strpljivo čekao dok je Brom stavljao duvan u lulu i nabijao ga. Brom mu je bio drag. Ponekad je bio naprasit, no činilo se da mu nikada nije bilo žao potrošiti vreme na Eragona. Eragon ga je jednom upitao odakle je, a on se samo nasmejao i rekao: »Iz sela slična Karvahalu, samo ne tako zanimljiva.« To je potaknulo Eragonovu znatiželju pa je upitao ujaka Geru, no on mu nije mogao reći ništa osim da je Brom kupio kuću u Karvahalu pre gotovo petnaest godina i da od tada onde mirno živi.
     Brom uze kresivo i zapali lulu. Zatim povuče nekoliko dimova i progovori: »Tako... nećemo morati prekidati, osim za čaj. A sada o jahačima, ili šurtugalima, kako ih zovu vilenjaci. Odakle da počnem? Živeli su bezbroj godina i, na vrhuncu moći, vladali područjem dvostruko većim od Carstva. O njima kolaju brojne priče, većinom besmislene. Kad bi čovek verovao u sve što se priča, mislio bi da imaju moć nekog manjeg boga. Ima učenjaka koji posvećuju cele živote kako bi razdvojili maštu od zbilje, no sumnjam  da će ijedan od njih u tome uspeti. No, to nije nemoguća zadaća ako se usredotočimo na tri područja koja si naveo: kako su nastali, zašto su bili tako cenjeni i odakle su došli. Počeću s ovim poslednjim pitanjem.« Eragon se naslonio i slušao starčev hipnotizirajući glas.»
    Zmajevi nemaju početka, osim ako nisu postali u doba stvaranja same Alagezije. A ako imaju kraja, on će doći s nestankom ovoga sveta, jer je njihova sudbina jednaka sudbini zemlje. Oni, patuljci i još neki stvorovi jesu prvi stanovnici ove zemlje. Živeli su ovde pre svih ostalih, snažni i ponosni u svojoj praiskonskoj slavi. Njihov se set nije mienjao sve dok se prvi vilenjaci nisu otisnuli na more u srebrnim brodovima.«

    »Odakle su vilenjaci došli?«, prekinuo ga je Eragon, i dodao: »I zašto ih zovu poštenim svetom? Postoje li, zaista?«
    Brom se namršti. »Želiš li ti odgovore na prva pitanja ili ne? Nećeš ih dobiti ako kaniš istraživati svaki skriveni kutak znanja.«
»Izvinjavam  se«, reče Eragon, spusti glavu i namesti skrušeno lice.
»Ne, ne izvinjavaš se«, uzvrati mu Brom s veselim prizvukom.

     Zatim je podigao pogled prema vatri i posmatrao plamenove kako oblizuju lonac. »Ako baš moraš znati, vilenjaci nisu legende. A poštenim ih svetom zovu zato što imaju više dostojanstva od bilo koje druge rase. Potiču iz zemlje koju zovu Alaleja, iako niko osim njih ne zna kakva je to zemlja ni gde je.«

    U tom mu času, ispod gustih obrva, uputi značajan pogled kako bi sprečio daljnje upadice i nastavi: »Dakle, vilenjaci su tada bili ponosna rasa. Posedovali su snažne magijske moći. U početku su zmajeve smatrali običnim životinjama. Iz toga je uverenja proizišla smrtonosna pogreška. Jedan goropadan, mlad vilenjak ulovio je zmaja, kao što bi ulovio jelena, i ubio ga. Ogorčeni su zmajevi vilenjaku postavili zamku i zaklali ga. Nažalost, krvoproliće nije time prestalo. Zmajevi su se okupili i napali celu vilenjačku državu. Ojađeni tim strašnim nesporazumom, vilenjaci su pokušali zaustaviti neprijateljstvo, no nisu useli pronaći način komunikacije sa zmajevima.
     Tako je došlo do vrlo duga i krvavog rata, zbog čega je obema stranama kasnije bilo žao, no on je uvelike otežao njihove odnose, koji su ionako bili zamršeni. Vilenjaci su se u početku borili samo radi odbrane, jer nisu želeli da se borbe rasplamsaju, ali ih je surovost zmajeva s vremenom prisilila na napad kako bi opstali. To je trajalo pet godina i trajalo bi još mnogo godina da vilenjak po imenu Eragon nije našao zmajevo jaje«. Eragon u čudu trepnu očima. »Vidim da nisi znao za svoga imenjaka«, reče Brom.

   »Nisam.« Čajnik je neumoljivo zviždao. Zašto su mi dali ime povilenjaku?

     »Onda će ti ova priča biti još zanimljivija«, rekao je Brom. Skinuo je čajnik s vatre i u dve šolje ulio vrele vode. Dodajući jednu šolju Eragonu, upozorio ga je: »Ovo se lišće ne mora dugo močiti pa pij brzo da čaj ne postane prejak.« Eragon je srknuo jedan gutljaj i opekao jezik. Brom je svoju šolju stavio sa strane i nastavio pušiti lulu.»
    Niko ne zna zašto je to jaje bilo ostavljeno. Neki kažu da su mu roditelji zmajevi bili ubijeni u napadu vilenjaka. Neki veruju da su ga zmajevi namerno onde ostavili. Bilo kako bilo, Eragon je shvatio vrednost odgajanja zmaja kao prijatelja. Potajno se o njemu brinuo i, po običaju drevnoga jezika, dao mu ime Bid Daum. Kad je zmaj porastao, zajedno su putovali po zmajskom području i uveravali zmajeve u mogućnost mirna suživota s vilenjacima. Te su dve vrste sklapale sporazume. Kako bi zagarantovali da više nikada ne dođe do rata, zaključili su da je potrebno osnovati red jahača.
     Jahači su u početku služili samo za prenos poruka između vilenjaka i zmajeva. No, kako je vreme proticalo, spoznali su njihovu vrednost pa su im dali veće ovlasti. S vremenom su jahači uzeli otok Vrengard za svoj dom i na njemu izgradili grad DoruAri-bu. Pre nego što ih je Galbatoriks svrgnuo, jahači su imali veću vlast nego svi kraljevi u Alageziji. Mislim da sam time odgovorio na tvoja dva pitanja«.
      »Jesi«, odsutno odgovori Eragon. To što je dobio ime po prvom jahaču izgledalo mu je kao neverovatna slučajnost. Iz nekog razloga, to ime više nije doživljavao na jednak način. »Šta znači Eragon?«
      »Ne znam«, rekao je Brom, i dodao: »Vrlo je staro. Ne verujem da se iko seća, osim vilenjaka, a morala bi ti se nasmešiti velika sreća da prozboriš s nekim vilenjakom. No, dobro je imati to ime. Trebaš se njime ponositi. Nema svako tako časno ime.«

     Eragon je odagnao misli o imenu i usredotočio se na ono što je saznao od Broma. Nešto je nedostajalo. »Ne razumem. Gde smo mi bili kad su osnovani jahači?«
»Mi?«, upita Brom i podignu obrvu.
»Pa da, svi mi.«
     Eragon neodređeno mahnu rukom i doda: »Ljudi .«
    Brom se nasmeja. »Ova zemlja nije naša postojbina, n imalo više negoli postojbina vilenjaka. Našim je precima trebalo još tri stotine godina da stignu ovamo i priključe se jahačima.«
     »To ne može biti«, usprotivi se Eragon. »Mi smo oduvek živeli u dolini Palankar.«
     »To je možda tačno za nekoliko naraštaja, no pre toga ne. To nije tačno ni za tebe, Eragone«, ljubazno je rekao Brom. »Iako ti sebe smatraš delom Gerine porodice, i to s pravom, tvoj otac nije odavde. Raspitaj se i naći ćeš puno ljudi koji nisu ovde tako dugo. Ova je dolina vrlo stara i nije uvek pripadala nama.«

      Eragon se namršti i popi gutljaj čaja. Još je bio dovoljno vruć da mu opeče jezik. Ovde je njegov dom, bez obzira na to ko mu je otac!

   »Šta se dogodilo s patuljcima nakon što su uništeni jahači?«

    »Niko, zapravo, ne zna. Borili su se zajedno s jahačima tokom nekoliko prvih bitaka, no kad je postalo jasno da će Galbatoriks pobediti, zapečatili su sve poznate ulaze u svoje tunele i nestali u podzemlju. Koliko ja znam, od tada nije viđen nijedan.«
     »A zmajevi?«, upita Eragon. »Šta je s njima? Sigurno nisu svi pobijeni.«
      Brom je s tugom odgovorio: »To je danas najveća tajna u Alageziji - kako su zmajevi preživeli strašni Galbatoriksov pokolj. Poštedeo je one koji su mu pristali služiti, no samo su oni nenormalni među Zakletima bili spremni pomagati njegovuom ludilu. Ako, osim šruikana, ima još živih zmajeva, onda su se sakrili tako da ih Carstvo nikada ne pronađe«.
     Pa odakle? je došao moj zmaj, pitao se Eragon. »Jesu li Urgali bili ovde kad su vilenjaci došli u Alageziju?«, upita on.
    »Nisu, došli su za vilenjacima preko mora, kao krpelji za krvi. Oni su bili jedan od razloga zbog kojih su jahači postali cenjeni po borilačkim veštinama i po sposobnosti da održe mir. Mnogo se može naučiti iz te istorije. Šteta je što je kralj to pretvorio u vrlo osetljivu temu«, glasno je razmišljao Brom.
»Da, čuo sam tvoju priču kad sam prošli put bio u gradu.«
»Priču!«, zagrmje Brom. Munje su mu sievale u očima. »Ako je to priča, onda su i glasine o mojoj smrti istinite, a ti razgovaraš s duhom! Poštuj prošlost! Nikada ne znaš kakav će uticaj imati na tebe.«
         Eragon je pričekao da se Bromovo lice smekša, a onda je skupio hrabrosti i upitao: »Koliki su bili zmajevi?«
       Iznad Broma se izvijala tamna spirala dima, poput kakve male oluje. »Veći od kuće. Čak su i mali zmajevi imali raspon krila od tridesetak metara. Nikada nisu prestajali rasti. Za neke vrlo stare, čovek bi pomislio da su velika brda. Onda ih je Carstvo pobilo.«
       Eragona je obuzela malodušnost. Kako ću u budućnosti skrivati svoga zmaja? U sebi je besnio, ali je ipak mirnim glasom upitao:
   »Kad su sazrevali?«
     Češkajući bradu, Brom je odgovorio: »Pa, nisu mogli bacati vatru do petog-šestog meseca, a u toj su se dobi i parili. Što je zmaj bio stariji, to je dulji plamen mogao baciti. Neki su mogli bacati plamen više minuta.« Brom je otpuhnuo kolut dima i promatrao ga dok se dizao prema stropu.
       »Čuo sam da im ljuske sjaje poput bisera.«
      Brom se nagnuo napred i progundao: »Dobro si čuo. Bilo ih je svih boja i nijansi. Ljudi su govorili da je skupina zmajeva slična dugi koja se neprestano preleva i svetluca. Ali, ko ti je to rekao?«
      Eragon se na tren sledio, a onda je izrekao laž: »Jedan trgovac.«
      »Kako mu je ime?«, upita ga Brom. Kovrčave su mu se obrve spojile u gustu sedu crtu. Bore su mu se na čelu povećale. Lula se ugasila, neopaženo.
       Eragon se pravio da razmišlja. »Ne znam. Pričao je to kod Morna, no nisam saznao kako se zove.«
      »Voleo bih da jesi«, promrmlja Brom.
        »Rekao je i to da jahač može čuti misli svoga zmaja«, brzo izgovori Eragon, u nadi da će ga izmišljeni trgovac zaštititi od sumnje.
      Bromove se oči suziše. Polako je izvadio kresivo i udario o kremen.Pojavio se dim i duboko je udahnuo iz lule, a zatim polako izdahnuo. Jednoličnim je glasom rekao: »Pogrešio je. Toga nema ni u jednoj priči, a ja ih sve znam. Je li još štogod rekao?«
      Eragon je slegnuo ramenima. »Ne.« Brom se previše zanimao za toga trgovca da bi Eragon nastavio lagati. Onako usput, upitao je:»Jesu li zmajevi dugo živeli?«
      Brom nije odmah odgovorio. Spustio je bradu na grudi, dok je prstima zamišljeno kuckao po luli, a u njegovu se prstenu sjajio odraz svetla. »Oprosti, misli su mi odlutale. Da, zmaj živi prilično dugo, zapravo zauvek, ako ga neko ne ubije ili ako mu jahač ne umre.«
       »Kako je to moguće znati?«, protivio se Eragon, i dodao: »Ako zmajevi umiru kad i njihovi jahači, onda žive samo šezdeset-sedam-deset godina. Dok si pripovedao,... rekao si da su jahači žieli stotinama godina, ali to je nemoguće.« Uznemirivala ga je pomisao da bi mogao nadživeti članove svoje porodice i prijatelje.
       Bromove su se usne spokojno nasmešile i lukavo je rekao: »Subjektivno je, što je moguće. Neki bi rekli da je nemoguće putovati kroz Hrbat i ostati živ, no ti to možeš. To je stvar gledišta. Moraš biti vrlo mudar da bi znao tako puno u tako ranoj dobi.«
     Eragon je pocrveneo, a starac se smeškao. »Nemoj se ljutiti. Od tebe se ne može očekivati da znaš te stvari. Zaboravljaš da su zmajevi bili magični i na čudan su način uticali na sve oko sebe. Jahači su im bili najbliskiji i to su najviše iskusili. Najčešći sporedni učinak bio je produžen životni vek. Naš kralj živi dovoljno dugo da je to postalo očito, no mnogi ljudi to pripisuju njegovim vlastitim magičnim sposobnostima. Ima i drugih, manje vidljivih promena. Svi su jahači bili snažnijeg tela, pronicljivijeg uma i oštrijeg vida nego obični ljudi. Uz to, čovek jahač polako bi dobijao šiljaste uši, iako nikada nisu bile tako istaknute kao u vilenjaka.«
    Eragon je morao suspregnuti ruku kako ne bi opipao vlastite uši. Na koji će još način taj zmaj promeniti moj život? Ne samo da mi je ušao u glavu, nego mi i telo menja! »Jesu li zmajevi bili pametni.«
     »Zar nisi slušao što sam ti ranije govorio?«, zapovedničkim tonom reče Brom, i nastavi: »Kako bi se vilenjaci dogovarali i sklapali mirovne sporazume sa sirovim glupanima? Bili su jednako inteligentni kao ja i ti.«
      »Ali, bili su životinje«, bio je uporan Eragon.
      Brom je zabrektao: »Nisu bili životinje ni malo više od nas. Ljudi iz nekog razloga hvale sve što su jahači činili, a podcenjuju zmajeve, pretpostavljajući da su oni bili tek egzotična sredstva za putovanje od jednog grada u drugi. Nisu. Slavna dela jahača bila su moguća samo zahvaljujući zmajevima. Koliko bi ljudi izvuklo mačeve kad bi znali da će se divovski gmaz, koji suklja vatru i ima više razbora i mudrosti nego što bi kralj i poželeo, ubrzo pojaviti da zaustavi nasilje? A?« Otpuhnuo je još jedan kolut dima i promatrao ga kako lebdi.
     »Jesi li ti ikada video zmaja?«
        »Ne«, odgovori Brom, i doda: »Bilo je to davno pre moga rođenja«.
         A sada ime. 
     »Pokušavam se setiti imena nekog zmaja, no stalno mi izmiče. Mislim da sam ga čuo kad su trgovci bili u Karvahalu, no nisam siguran. Možeš li mi pomoći?«
      Brom slegnu ramenima i brzo nabroji niz imena. »Džura, Hira-dor, Fandor, koji se borio protiv divovske morske zmije, Galzra, Bri-am, Ohen Snažni, Gretiem, Beroan, Roslarb...« Dodao ih je još mnogo. Na samom kraju, tako nežno da ga je Eragon jedva čuo, reče: »... i Safira«. Zatim mirno isprazni lulu.         

 »Je li' ijedno od ovih?«
         »Mislim da nije«, odgovori Eragon. Brom mu je dao mnogo toga za razmišljanje i već je bilo prilično kasno. »Roran je verovatno završio kod Horsta. Moram poći, iako radije ne bih.«
     Brom podignu jednu obrvu. »Ša, je li to sve? Očekivao sam da ću ti odgovarati na pitanja, dok on ne dođe po tebe. Nemaš pitanja o borilačkim taktikama zmajeva, ni zahteva da ti opišem borbe u vazduhu  od kojih zastaje dah? Jesmo li gotovi?«
       »Za sada«, odgovori Eragon uz smešak. Zatim doda: »Saznao sam što sam želeo, još i više«.
       Ustao je i Brom je krenuo za njim.»
         Onda dobro«, rekao je Brom, ispratio Eragona do vrata i dodao:»Zbogom. Čuvaj se. I ne zaboravi, ako se setiš ko je bio onaj trgovac, javi mi«.
         »Hoću. Hvala.« Eragon zakorači u blještavo zimsko sunce i zaškilji. Lagano je koračao, razmišljajući o svemu što je čuo.

                 Christopher Paolini,Eragon (vidi nastavak; romani u nastavcima ) 

John Green, Gradovi na papiru ( 8 deo )

8 deo 




         “Kao prvo, sigurno će nas uhvatiti”, rekao sam. Nisam ponovo upalio auto, nego sam joj počeo objašnjavati zašto to uopšte nemam nameru učiniti, pitajući se može li me videti u mraku.
       “Naravno da će nas uhvatiti. Pa šta onda?”
      “To je protuzakonito.”
       “Q, sa stajališta večnosti, u kakve to uopšte nevolje možemo upasti u SeaWorldu? Hoću reći, Isuse, nakon svega što sam noćas učinila za tebe, ti ne možeš za mene napraviti ni jednu jedinu stvar? Daj, molim te, zaćuti malo, opusti se i prestani se, jebote, toliko bojati i najmanje pustolovine.” A onda je promrmljala ispod glasa: “Mislim, ono. Daj pokaži muda.” E to me stvarno diglo. Oslobodio sam se pojasa da se mogu nagnuti prema njoj. “Posle svega što si TI učinila za MENE?” Samo što nisam vikao. Želela je da budem samouveren? E pa, upravo sam postao samouveren. “Jesi li TI zvala oca MOJE prijateljice koja se praši s MOJIM dečkom samo da niko ne skuži da sam ja zvao? Jesi li ti vozala MOJE dupe po belom svetu, ali ne zato što si mi ah-tako-važna, nego zato što sam trebao prevoz, a ti si se našla pri ruci? Jesu li to ta sranja koja si noćas učinila za mene?”
         Nije me htela pogledati. Zurila je ravno preda se u plastičnu fasadu salona nameštaja. “Misliš da sam te trebala? Misliš li da nisam mogla Myrni Mountweazel dati valium da lepo spava dok ja obijam sef ispod kreveta svojih roditelja? Ili da se nisam mogla ušuljati u tvoju sobu dok spavaš i uzeti ti ključeve? Nisi mi uopšte bio potreban, bedače jedan. Odabrala sam te. A onda si ti odabrao mene.” Sada me pogledala. “A to je nešto kao obećanje. Barem za noćas. U zdravlju i bolesti. U dobru i u zlu. U obilju i u siromaštvu. Dok nas zora ne rastavi.”
        Upalio sam motor i krenuo s parkirališta, ali uprkos svoj toj priči o timskom radu, još uvek sam imao osećaj da sam uvučen u nešto i hteo sam makar da moja bude zadnja. “Dobro, ali kad SeaWorld d.o.o., ili kako se već zove, pošalje Sveučilištu Duke pismo u kojem će pisati da je propalica imenom Quentin Jacobsen provalio u njihov prostor u pola pet ujutro, u društvu deve divljega pogleda, univerzitet će biti ljut. I moji starci će biti ljuti.”
    “Q, ići ćeš ti na Duke. Postaćeš vrlo uspešan advokat – ili što već, oženićeš se, imat ćeš decu i proživećeš taj svoj mali život, a onda ćeš umreti, a u svom poslednjem času, dok se u nekom staračkom domu budeš gušio u vlastitim ispljuvcima, reći ćeš sebi: “Dobro, možda sam i profućkao ceo svoj jebeni život, ali sam barem u četvrtom razredu provalio u SeaWorld s Margo Roth Spiegelman. Barem sam carpe taj jedan diem.”
 “Noctem”, ispravio sam je.
   “Dobro, Kralju Gramatike. Vidim da si se vratio na presto. A sad me vozi u SeaWorld.”
     Dok smo se ćuteći vozili niz autocestu I-4, zatekao sam se kako razmišljam o onom tipu u sivom odelu kog smo pronašli mrtvog. Možda je to razlog zašto me odabrala, pomislio sam. I tek sam se onda setio što je rekla o mrtvacu i o strunama – i o sebi i strunama.
“Margo”, rekao sam prekinuvši tišinu.
“Q”, rekla je.
“Rekla si... Kad smo našli onog mrtvaca, rekla si da su se možda u njemu pokidale sve strune, a onda si isto rekla i za sebe, da se u tebi pokidala i zadnja nit.”
   Kratko se nasmejala. “Previše se brineš. Ne želim da me neki klinci jednog subotnjeg jutra pronađu prekrivenu muvama u Jefferson parku.” Zaćutala je na trenutak pre nego što će ispaliti efektan završetak. “Previše sam tašta za takvu sudbinu.” Nasmejao sam se s olakšanjem i skrenuo prema izlazu s autoputa Našli smo se uskoro na International Driveu, turističkoj prestonici sveta. Na toj je cesti bilo na hiljade trgovina, i svi su prodavali istu vrstu robe: govna. Govna u obliku morskih školjki, privezaka za ključeve, staklenih kornjača, magneta za hladnjake u obliku Floride, ružičastih plastičnih plamenaca i slično. Na I Driveu bilo je čak i nekoliko prodavaonica koje su doslovno prodavale govna, pasančevo govno – 4,95 dolara po vrećici.

  Ali u 4:50 ujutro turisti su spavali. Cesta je bila potpuno mrtva, kao i sve ostalo, dok smo prolazili pored trgovina, pa pored parkirališta, pa trgovina , pa parkirališta.
    “SeaWorld je odmah iza ove ceste”, rekla je Margo. Bila se prebacila u stražnji deo kombija i prtljala nešto po svom ruksaku, ili šta već. “Imala sam neke satelitske karte i nacrtala na njima plan napada, a sad ih ne mogu naći. Svejedno, na raskrsnici pređi cestu i s leve strane je ta suvenirnica.”
 “S leve mi je strane kojih sedamnaest hiljada suvenirnica.”
“Da, ali samo je jedna odmah nakon raskrsnice .”
      Bila je u pravu, na drugoj strani bila je samo jedna, pa sam skrenuo na parkiralište i stao tačno ispod rasvetnog stuba, jer se na I-Driveu automobili kradu sve u šesnaest. Pa iako bi Chrysler mogao ukrasti samo čisti mazohista, nikako mi se nije svidela pomisao da bih morao mami objašnjavati kako je i zašto njezin auto ispario u sitne sate radnoga dana.
     Stajali smo naslonjeni na stražnji deo kombija, a vazduh je bio tako topao i gust da sam osećao kako mi se odeća zalepila za kožu. Ponovo me uhvatio strah, stalno sam imao osećaj da me posmatraju nečije skrivene oči. Predugo se već muvamo po mraku i od višesatne napetosti počeo me boleti trbuh. Margo je uspela pronaći svoje karte pa je sada, pod svetlom ulične svetiljke, svojim od spreja plavim kažiprstom na karti pokazivala put kojim moramo ići. “Mislim da bi tamo trebala biti ograda”, rekla je pokazujući na šumicu s one strane ceste koju smo nedavno prošli. “Videla sam na internetu. Podigli su je pre nekoliko godina, nakon što je neki pijani klipan usred noći ušetao u park i došao na ideju da pliva sa Shamuom, koji ga je odmah ubio.”
“Stvarno?”
“Pa da, ali ako je taj tip uspeo ući pijan, onda valjda možemo i mi trezni. Mislim, ipak smo mi nindže.”
“Pa dobro, možda ti jesi nindža”, rekao sam.
“Ti si bučan i pomalo čudan nindža”, rekla je Margo, “ali oboje smo nindže.” Zabacila je kosu iza ušiju, navukla kapuljaču i zategnula je uzicom; svetlo ulične rasvete obasjalo je oštre crte njezina bledog lica. Možda smo oboje bili nindže, ali samo je ona bila opremljena.
     “Okej”, rekla je. “Zapamti kartu.” Najstrašniji deo tog osamsto metara dugog puta, koji je Margo smislila, bio je široki kanal. SeaWorld je imao oblik trougla. Jednu stranu štitila je cesta, a Margo je pretpostavila da je čuvari noću čuvaju. Druga je strana bila obrubljena jezerom od najmanje dva kilometra, a uzduž treće se protezao odvodni kanal; na karti je izgledao širok kao cesta s više voznih traka. A gde je u Floridi bilo odvodnih kanala blizu jezera, onde je često bilo i krokodila.
    Margo me zgrabila za ramena i okrenula me prema sebi. “Verovatno će nas uhvatiti, a kad se to dogodi, pusti mene da govorim. Ti samo namesti slatku facu i budi ona čudna mešavina nedužnosti i samouverenosti, i sve će biti u redu.”
      Zaključao sam auto, pokušao spustiti svoju nakostrešenu kosu i prošaptao: “Ja sam nindža.” Nisam hteo da to Margo čuje, ali je ipak upala: “dođavola, naravno da jesi! Idemo sada.”
    Potrčali smo preko I-Drivea i onda se počeli provlačiti kroz visoki gustiš i hrastove mladice. Počeo sam se zabrinjavati zbog otrovnoga bršljana, ali pravi se nindže ne obaziru na otrovni bršljan, i tako sam se postavio na čelo i, ruku ispruženih ispred sebe, počeo razgrtati trnovito granje i tako nas poveo prema jarku. Konačno se drveće proredilo i pred nama se otvorilo polje pa smo mogli videti cestu s desne strane i kanal ravno ispred nas. Mogli su nas lako videti s ceste da je na njoj bilo automobila, ali nije bilo nikoga. Zajedno smo pojurili kroz grmlje, a onda oštro skrenuli prema cesti. Margo je rekla: “Sad, sad!” i ja sam poleteo preko šest traka autoputa. Iako je bila prazna, bilo je nečega zaista uzbuđujućeg i naopakog u pretrčavanju tako široke ceste.
   Kad smo došli na drugu stranu, kleknuli smo u travu visoku do kolena pokraj puta. Margo je pokazala na niz stabala što se protezao između beskrajno velikog parkirališta SeaWorlda i crne stajaće vode u jarku. Trčali smo koju minutu duž tog niza stabala, a onda me Margo povukla za majicu i rekla tiho. “A sada kanal.”
    “Prvo dame”, rekao sam. “Ne nužno. Možeš slobodno prvi”, odgovorila je. Nisam više razmišljao ni o aligatorima ni o odvratnom sloju smrdljivih algi. Jednostavno sam se zatrčao i skočio što sam dalje mogao. Sleteo sam usred vode i potonuo do pasa i odmah grabimice požurio van. Voda je ustajalo zaudarala i osećao sam njezinu sluzavost na koži, ali barem sam od pasa naviše ostao suv. Ali samo dok Margo nije skočila i poprskala me celoga. Okrenuo sam se i poprskao nju. Odglumila je da povraća. “Nindža nindžu ne prska”, požalila se Margo. “Pravi nindža uopšte se ne prska”, odgovorio sam. “No dobro, bod za tebe.”



    Gledao sam je dok se kobeljala van iz jarka. I baš mi je laknulo što u njemu nema aligatora. Puls mi je bio živahan, ali prihvatljiv. Ispod njezine raskopčane hudice crna joj se majica pripila uz telo. Ukratko, sve je bilo u redu dok krajičkom oka nisam ugledao migoljenje na površini vode pokraj Margo. Margo je tek zakoračila iz vode i video sam kako joj se zategnula Ahilova tetiva, ali pre nego što sam je uspio upozoriti, zmija je poskočila i ugrizla je za levi zglob, odmah ispod ruba traperica.
         “Sranje!” rekla je Margo, pogledala dole i ponovila. “Sranje!” Zmija se još uvek držala njezinog zgloba. Sagnuo sam se, uhvatio je za rep, otrgnuo je s Margoine noge i zavitlao u kanal. “O Bože”, rekla je. “Šta je to bilo? Je l’ to bila vodena mokasina?”
    “Ne znam. Legni, legni”, rekao sam uzbuđeno, uzeo njezinu nogu i zavrnuo joj nogavicu traperica. Na mestu ugriza pojavile su se dve kapljice krvi, pa sam se sagnuo i počeo joj sisati ranu, što sam snažnije mogao, kako bih izvukao otrov. Ispljunuo sam što sam isisao i baš sam se spremao da povučem ponovo, kad je rekla: “Čekaj, vidim je.” Skočio sam prestravljen, ali ona je dodala: “Ne, ne, Bože, pa to je obična smukulja.” Pokazala je prstom prema jarku i kad sam pogledao u tom smeru, u odrazu svetla reflektora video sam malu smukulju kako pliva po površini. Izdaleka i pod dobrim svetlom nije izgledala nimalo opasnije od guštera.
      “Hvala Bogu”, rekao sam i seo pokraj nje da dođem do daha.
      Nakon što je pregledala ugriz i uverila se da je krvarenje prestalo, Margo je rekla: “Kako ti je bilo ljubakati se s mojom nogom?”
      “Baš lepo”, odgovorio sam, što je i bila istina. Lagano se naslonila na mene, i mogao sam osetiti njenu nadlakticu na svojim rebrima.
      “Baš zato sam jutros obrijala noge. Ono, razmišljala sam: Nikad ne znaš kad će neko navaliti na tvoj list i pokušati ti isisati zmijski otrov.”

       Pred nama je bila žičana ograda, ali bila je visoka samo oko dva metra. Kad ju je videla, Margo je rekla: “Ideš, prvo smukulje, a onda ovakva ograda! Za jednog nindžu ovakvo je osiguranje uvreda.” Zatrčala se i skočila, zatim je prebacila tijelo preko ograde i spustila se na drugu stranu kao da ima ljestve. Čak sam i ja to uspio izvesti, a da se nisam srondao.
      Protrčali smo kroz malu šumicu i pored divovskih neprozirnih spremnika za vodu u kojima su mogle biti i životinje, i konačno izbili na asfaltiranu stazu s koje se mogla videti velika arena gde me svojevremeno, kad sam bio mali, poprskao orka Shamu. Duž staze su bili mali zvučnici iz kojih je strujala tiha i monotona instrumentalna muzika. Možda da umiri životinje. “Margo,” rekao sam, “mi smo u SeaWorldu.”
       Ona je rekla: “Stvarno?” i dala se u trk, a ja sam je sledio. Našli smo se pokraj bazena s tuljanima, ali u njemu nije bilo tuljana.
       “Margo,” ponovio sam, “mi smo u SeaWorldu.”
      “Uživaj”, rekla je i ne pomaknuvši usne. “Jer evo nam osiguranja.” Zaprašio sam kroz grmlje koje mi je dosezalo do pasa, ali kad sam shvatio da se ona nije ni pomaknula, i ja sam stao. Pred nama se ubrzo pojavio tip s prslukom na kojem je pisalo SEAWORLD SECURITY i ležerno nas upitao: “Šta s radi?” U ruci je držao limenku nekakva spreja, verovatno suzavca, nagađao sam.

     Kako bih ostao smiren, pitao sam se: Ima li on obične lisice ili možda neke posebne SeaWorld lisice? Ono kao, u obliku dva zakrivljena dupina koji se spajaju. 
      “Baš smo krenuli kući”, rekla je Margo.
    “Dakako da jeste”, rekao je sigurnjak. “Pitanje je samo hoćete li peške ili autom mesnog šerifa.”
      “Ako vam to nije problem,” rekla je Margo, “mi bismo radije peške.” Zatvorio sam oči. Hteo sam joj reći kako ovo sigurno nije trenutak da se pravi vickasta. Ali tip se nasmejao.
       “Znate da je ovde pre nekoliko godina poginuo čovek jer je skočio u ovaj veliki bazen, i onda su nam rekli da nikome ne dopuštamo ulaz, bez obzira na to koliko bio zgodan.” Margo je povukla svoju majicu da ne bude toliko pripijena. Tek sam tada shvatio da je tip zapravo govorio njezinim grudima, a ne njoj.
   “Pa onda pretpostavljam da nas morate uhapsiti.”
    “U tome i jest stvar. Smena mi je pri kraju i baš sam se spremao kući popiti pivo i ubiti oko, a ako zovem policiju, trebaće im debelog vremena da se pojave. Mislim, samo razmišljam naglas”, rekao je, a Margo je podigla obrve u znak razumevanja. Gurnula je ruku u mokar džep i izvukla novčanicu od sto dolara, poput spužve natopljenu ustajalom vodom iz jarka.
     Čuvar je rekao: “E pa, bilo bi najbolje da sad pođete. Da sam na vašem mestu, ne bih išao pored bazena za kitove. Onde su kamere uključene celu noć, a mi ne bismo hteli da iko sazna da ste bili ovde, je l’ da?”
     “Da gospodine”, odgovorila je Margo pokorno, i nakon toga čovek je odšetao u tamu. “Čoveče,” promrmljala je Margo kad se tip udaljio, “stvarno mi se nije davala lova tom perverznjaku. Al’ šta je, tu je. Novac ionako služi da bi se trošio.” Jedva da sam je slušao; nisam se mogao ni pomaknuti dok me ne popusti drhtavica olakšanja. Ali to sirovo zadovoljstvo bilo je vredno svih briga koje su mu prethodile.
    “Hvala Bogu da nas nije prijavio”, rekao sam.
       Margo nije odgovorila. Zurila je nekamo kroz mene, škiljeći, očiju gotovo zatvorenih. “Isto sam se ovako osećala kad sam provalila u Universal Studios”, rekla je koji trenutak kasnije. “Jeste, nekako je kul, i sve to, ali zapravo se nema šta videti. Vožnje ne rade. Sve kul stvari su zaključane. Većina životinja noću nije u svojim bazenima.” Okrenula je glavu i procenjujući preletela pogledom preko SeaWorlda. “Čini mi se da pravi užitak nije u tome da se nađeš unutra.”
       “A u čemu je onda?” pitao sam.
      “U planiranju, valjda. Ne znam. Izvedba nikada nije toliko napeta koliko očekuješ.”
       “Meni je sasvim dovoljno napeto”, priznao sam. “Pa makar se i nema bog zna šta videti.” Seo sam na klupu, a ona mi se pridružila. Oboje smo gledali u bazen za tuljane, iako u njemu nije bilo tuljana, već samo prazan otočić u sredini, s imitacijom strmih stena napravljenih od plastike. Mogao sam osetiti njezin miris, njezin znoj i alge iz jarka, šampon od jorgovana i miris njezine kože nalik na miris mlevenih badema.
      Prvi put te večeri osetio sam umor i počeo nas zamišljati kako ležimo na nekom travnatom puteljku SeaWorlda, ja na leđima, a ona na boku, ruke položene na moja prsa i glave naslonjene na moje rame. I da ne radimo ništa – samo tako zajedno ležimo pod kapom nebeskom, u noći koja je tako svetla da prigušuje i zvezde. Možda bih osetio kako mi diše u vrat, i možda bismo mogli tako ostati do jutra, a ljudi bi došavši u park prolazili pored nas i mislili da smo i mi nekakvi turisti, i kad bismo hteli, mogli bismo se jednostavno izgubiti među njima.
      Ali ne. U školi me čeka jednoobrvni Chuck i Ben, kom ću morati sve ispričati, nastava i dvorana za muzičke probe, i Univerzitet Duke, i budućnost uopšte.
     “Q”, započela je Margo. Pogledao sam je i na trenutak nisam shvatao zašto je izgovorila moje ime, ali onda sam se trgnuo iz polusna. I jasno sam čuo. Instrumentalna muzika iz zvučnika pojačala se, samo što to više nije bila dosadna instrumentalna muzika – bila je to sada prava . Neka stara džezerska stvar koju je voleo moj stari, a zvala se “Stars Fell on Alabama”. Usprkos malim zvučnicima moglo se čuti da, tko god da je pjevao tu pjesmu, mogao je otpjevati i tisuću prokletih tonova odjednom.
    I osetio sam onu neprekinutu nit između nas, nit koja se protezala od naših kolevki pa preko onog mrtvaca sve do danas. I poželeo sam joj reći da za mene užitak nije bio ni planiranje ni izvedba ni odlazak; za mene je užitak bio gledati kako se naše strune prepleću, odvajaju i ponovo prepleću, ali to bi zvučalo previše ljigavo, a osim tog ustala je da krene.
    Margo je trepnula svojim plavim očima i u tom je trenu izgledala neverovatno lepa, u tim mokrim trapericama zalepljenim za noge i licem koje je sjalo u sivkastom osvetljenju.

     Ustao sam, ispružio ruku i zapitao: “Mogu li zamoliti za ples?” Margo se naklonila, pružila mi ruku i rekla: “Svakako”, a onda se moja ruka našla na onoj oblini gde je njen struk zavijao u bokove, a njezina se ruka spustila na moje rame. A onda smo počeli korak napred i korak u stranu, korak napred pa korak u stranu. Plesali smo fokstrot sve do bazena za tuljane i oko njega, a pesma je i dalje trajala i govorila o zvezdama koje padaju. “Sentiš za šestaše”, najavila je Margo, pa smo promenili položaj, njezine ruke na mojim ramenima, moje na njezinim bokovima, laktova ukočenih i s pola metra razmaka među nama. Onda smo još malo plesali fokstrot, sve dok pesma nije završila. Napravio sam korak napred i Margo se bacila na moju ruku, baš kao što su nas učili u plesnoj školi Kruna. Podigla je nogu i potpuno se opustila. Ili mi je verovala ili je želela pasti.

John Green, Gradovi na papiru ( nastavak: romani u nastavcima )