Edgar Alan Po, Ugovoreni sastanak

UGOVORENI SASTANAK

Stay for me there! I will not fail.
To meet thee in that hollow vale.
(Exequy on the death of his wife, by Henry King, Bishop of Chichester.)

Čekaj me onde, i veruj u to:
doći ću k tebi u duboki do.
(Pogrebna pesma povodom smrti njegove supruge.)
Henri King6 biskup čičesterski

Tajanstveni i zle kobi čoveče! - smeten sjajem svoje sopstvene uobrazilje, i sažežen ognjevima svoje sopstvene mladosti! Opet te u mašti vidim! Još jednom tvoj se lik ukazao preda mnom! - ne - oh, ne onakav kakav jesi - u hladnoj dolini i senci - već onakav kakav bi trebalo da jesi - traćeći život blistavog razmišljanja u onome gradu mutnih snoviđenja, tvojoj Veneciji -koja je Elizijum mora zaljubljenih zvezda, čiji široki prozori sa paladinskih dvoraca gledaju dole sa dubokim i gorkim razumevanjem na tajne njenih nemih voda. Da! Ponavljam to - onakav kakav bi trebalo da jesi. Ima izvesno drugih svetova osim ovoga - drugih misli osim misli mnoštva - dragih umovanja osim umovanja sofista. Ko onda da ospori tvoje ponašanje? Ko da te kudi zbog tvojih vidilačkih časova, ili da osudi kao traćenje života ona zanimanja koja bejahu samo prelivanja tvojih večitih delotvornosti?

Bilo je to u Veneciji, ispod pokrivenog zasvođenog prelaza koji tamo zovu Ponte di Sospiri7, gde sam po treći ili četvrti put sreo osobu o kojoj govorim. Zbrkanih sećanja dozivam u svoj um okolnosti toga susreta. No ipak pamtim - ah! kako bih zaboravio? - duboku ponoć, Most uzdisaja, lepotu žene, i Duh romantike koji je dostojanstveno stupao gore-dole uskim kanalom.

Bila je noć neobične tmine. Veliki sat na Pijaci bio je oglasio peti čas italijanske večeri. Trg Kampanile prostirao se nem i pust, a svetlosti u Duždevom dvoru umirale su brzo. Vraćao sam se kući sa Pijaćete, Velikim Kanalom. Ali kad je moja gondola doplovila prema ušću kanala San-Marko, neki ženski glas prolomio se odjednom u noći iz njegovog zalaza, u pomamnom, histeričnom i dugom vrisku. Trgnuvši se na taj krik, skočio sam na noge: dok je moj gondolijer, ispustivši jedino veslo, izgubio ga nepovratno u kao katran crnoj tmuši bili smo ostavljeni nošenju matice koja ovde prelazi iz velikog u manji kanal.

Kao neki ogroman kondor vranih pera polako smo klizili nadole ka Mostu uzdisaja, kad tisuću buktinja, blesnuvši sa prozora i niza stepenica Duždevog dvora, pretvori odjednom tu duboku tminu u modrikast i natprirodan dan. Jedno dete, skliznuvši iz naručja svoje majke, bilo je palo sa jednog od gornjih prozora visokog zdanja u duboki i mračni kanal. Tihe vode behu se mirno sklopile nad svojom žrtvom; i, premda je moja gondola bila jedina na vidiku, mnogi odvažni plivač, već u vodi, uzalud je tražio po površini blago koje se već nalazilo, avaj! u ponoru. Na širokim crnim mermernim pločama kod ulaza u dvor, nekoliko stepenika nad vodom, stajala je jedna prilika koju niko ko je tada video ne može nikad zaboraviti. To je bila markiza Afrodita - predmet obožavanja cele Venecije

- Najradosnija međ radosnim - najljupkija onde gde su sve divne - no još uvek mlada supruga starog i spletkarskog Mentonija, i majka onog ubavog čeda, njenog prvenca i jedinca, koje je sad duboko ispod tamnih voda mislilo u ojađenosti srca na njena nežna milovanja, i iscrpljivalo svoj mali život mučeći se da dozove njeno ime.

Stajala je sama. Njena mala, bosa, i srebrnasta stopala bleštala su na crnom ogledalu mermera pod njom. Njena kosa, sad još upola raspletena za noćni počinak posle gizdanja za plesnu dvoranu, padala je, usred obilja dijamanata, oko njene klasične glave, u uvojcima kao što su cvetovi mladog zumbula. Neka snežnobela kao izmaglica svilena tkanina bila je kanda bezmalo jedina odeća koja je pokrivala njeno nežno telo; ali letnji ponoćni vazduh bio je vreo, tmuran, i tih, i na kipu podobnom obličju nije se micao ni jedan nabor tog haljetka od same izmaglice koji je padao oko njega kao što teški mermer pada oko Niobe. Pa ipak - čudno je reći! Pogled njenih krupnih sjajnih očiju nije bio usmeren dole u onaj grob u kojem je njena najsvetlija nada ležala sahranjena - već bio je prikovan u posve različnom pravcu! Tamnica stare republike je, čini mi se, najveličajnije zdanje cele Venecije - no kako je ta gospođa mogla tako netremice da zuri u nj, kad je ispod nje ležalo daveći se njeno jedino čedo? Onaj mračni, sumorni udubak, isto tako, zjapi upravo prekoputa prozora njene odaje - pa šta onda može biti u njegovim senkama - u njegovom građevinarstvu - u njegovim u bršljan obraslim dostojanstvenim vencima, a da se tome markiza di Mentoni nije već pre toga tisuću puta divila? Nesmisao! Ko se ne seća da, u prilici kao što je ova, oko, kao razbijeno ogledalo, umnožava slike svoje žalosti, i vidi u bezbrojnim dalekim mestima onaj jad koji je blizak.

Mnogo stepenika iznad markize, a ispod luka kapije koja vodi kanalu, stajala je, u večernjem odelu, satirska spodoba samoga Mentonija. On se na mahove zabavljao udaranjem u gitaru, i izgledao je do krajnosti ennuye8, dok je s vremena na vreme davao uputstva za spašavanje svoga deteta. Zabezeknut i preneražen, nisam bio kadar da se maknem iz uspravnog stava koji sam zauzeo u trenutku kad sam čuo vrisak, i očima usplahirene grupe ljudi morao sam pružati sablasnu i zlokobnu sliku, dok sam, bleda lica i ukočenih udova, plovio naniže pored njih u toj pogrebničkoj gondoli.

Svi napori pokazali su se uzaludni. Mnogi najrevnosniji u traganju posustajali su u svojim naporima, i predavali su se tmurnoj žalosti. Izgledalo je da ima malo nade za dete; (koliko manje nego za majku!) ali sad, iz unutrašnjosti mračnog udubka koji je već pomenut kao sastavni deo stare republičke tamnice, i nalazio se prekoputa markizinog rešetkastog prozora, jedna prilika, umotana u ogrtač, kročila je napolje na domak svetlosti, i, zastavši jedan čašak na ivici vrtoglavog nagiba, zaronila je glavačke u kanal. I kad je, trenutak docnije, kročila na mermerne prilazne ploče i stala pored markize, sa još živim detetom koje je disalo na njenim rukama, njen ogrtač, otežao od upijene vode, otkopčao se, i pavši u naborima oko njenih nogu, otkrio je zadivljenim posmatračima ljupku osobu jednog veoma mladog čoveka, čije je glasovito ime tada zvonko brujalo u većem delu Evrope.

Ni reči ne izusti spasilac. Ali markiza! Ona će sad primiti svoje dete - priviće ga ni svoje srce - pripiće se uz njegovo malo telo, i gušiće ga svojim milovanjem. Vaj! druge ruke su ga prihvatile od neznanca - druge ruke su ga oduzele, i odnele su ga daleko, neprimećeno, u dvor! A markiza! Njena usna - njena divna usna dršće: suze naviru u njene oči - one oči što su, kao Plinijev akantus,9 „blage i bezmalo tečne“. Da! suze naviru u te oči - gle! cela je žena ustreptala do same duše, i kip je počeo da živi! Bledilo mermernog lika, nabujale mermerne grudi, samu čistotu mermernih stopala odjednom je ozarila plima nesavladive rumeni; i lak drhtaj treperi po njenom nežnom telu, kao što raskošni srebrni ljiljani u travi dršću na lako ćarlijanje napuljskog povetarca. Zašto bi oblio rumen tu gospođu! Na to pitanje nema odgovora - sem što je, ostavivši u nagloj hitnji i užasu materinskog srca, osamljenost svog boudoira,10 zapostavila da svoja majušna stopala zasužnji papučama, i potpuno zaboravila da preko svojih mletačkih ramena prebaci ovaj šal koji im pripada. Kakav je drugi mogućan razlog mogao postojati što nju tako obliva rumen?

- Što njene oči tako raspamećeno i molećivo gledaju? što su njene grudi tako uskomešane i srce tako snažno tuče? što njena uzdrhtala ruka tako grčevito steže - ona ruka koja se, kad je Mentoni ušao u dvor, slučajno, spustila na ruku neznančevu. Kakvog je razloga moglo biti za onaj tihi -čudesno tihi glas nepojamnih reči koje je gospođa žurno izustila opraštajući se s njim? „Ti si pobedio“ - kazala je ona, ili me je žubor vode varao - „ti si pobedio - jedan sat posle izlaska sunca - videćemo se - neka tako bude!“

Metež se stišao, svetlosti zgasnuše u dvoru, a neznanac, koga sad poznah, stajaše sam na kamenoj ploči. Stresao se od nepojmljivog nemira, i osvrtao se okolo tražeći neku gondolu. Najmanje što sam mogao da učinim bilo je da mu ponudim da se posluži mojom; i on primi tu uslugu. Pošto smo kod kapije koja vodi kanalu pribavili jedno veslo, zaplovili smo zajedno ka njegovom obitavalištu, a on se brzo pribrao, i govorio o našem pređašnjem neznatnom poznanstvu rečima na izgled vrlo srdačnim.

Ima nekih predmeta o kojima uživam da govorim u tančine. Osoba neznančeva - dopustite da ga zovem tim imenom, jer on je za ceo svet još uvek bio neznanac - osoba neznančeva je jedan od tih predmeta. Rastom je mogao biti ispod pre negoli iznad srednje visine: premda bilo je trenutaka žestoke strasti kada se njegov telesni sastav stvarno širio i uterivao u laž to tvrđenje. Laka, bezmalo tanušna simetrija njegovog tela obećavala je više one spremne delotvornosti koju je ispoljio kod Mosta uzdisaja, nego one herkulovske snage po kojoj je bio poznat i umeo da gospodari njome bez napora u prilikama opasnije nužde. Sa ustima i bradom nekog božanstva -čudesnim, žudnim, krupnim, bistrim očima, čija se tama prelivala od kestenjaste do sjajne i kao gagat crne - i obiljem kovrdžave crne kose, iz koje je na mahove zračilo neobično visoko čelo, sve od svetlosti i slonovače - takve behu njegove crte, da ih klasično pravilnijih nisam video, osim, možda, mermernih crta cara Komoda.11 Ipak, njegovo je lice bilo jedno od onih koje je svako video jednom u svome životu, i potom ga nikad više nije video. Ono nije imalo neke osobenosti - nije imalo nekog utvrđenog preovladujućeg izraza koji bi se urezao u pamćenje; to je bio lik koji se vidi i trenutno zaboravi - ali zaboravi se sa prisenkom neprestane želje da se opet dozove u sećanje. Ne zato što duh svake nagle strasti, ni u jednoj prilici, nije bacao svoj jasni odblesak na ogledalo toga lica - već zato što ogledalo, baš kao ogledalo, nije zadržavalo traga o strasti, kad je strast minula.

Opraštajući se od njega te noći našeg doživljaja, on me je zamolio, na način vrlo usrdan, da ga posetim veoma rano sledećeg jutra. Shodno tome, uskoro po izlasku sunca našao sam se pred njegovim palazzom12, jednim od onih ogromnih zdanja sumornog mada fantastičnog sjaja koja se uzdižu nad Velikim Kanalom u blizini Rialta. Uz široke zavojite stepenice sa mozaicima beh poveden ka jednoj dvorani čiji neuporedivi sjaj sinu kroz otvorena vrata sa takvim bleskom, da obnevideh i osetih vrtoglavicu od te raskošnosti.

Znao sam da je moj poznanik bogat. Govorilo se o njegovoj imovini rečima koje sam se usuđivao da nazovem smešno preteranim. Ali dok sam zurio okolo, nisam mogao da nateram sebe da verujem da bi bogatstvo ma kojeg podanika u Evropi moglo da pribavi taj vladarski sjaj koji je bleštao i buktao svud okolo.

Iako je, kao što kažem, sunce već bilo izašlo, odaja je još uvek bila sjajno osvetljena. Po toj okolnosti, kao i po izgledu iscrpljenosti na licu moga prijatelja, sudim da on nije legao u postelju čitave prethodne noći. Građevinarstvo i ukrašenost dvorane očevidno su bili smišljeni da zasene i iznenade. Malo pažnje bilo je poklonjeno dekoru onog što se stručno naziva skladnost, ili svojstvenosti narodnosti. Pogled je lutao s predmeta na predmet, ne zaustavljajući se ni na jednom - ni na groteskama grčkih slikara, ni na skulpturama iz najboljih italijanskih dana, ni na ogromnim rezbarijama neukog Egipta. Raskošne draperije u svakom delu sobe podrhtavale su uz treperenje tihe setne muzike, čije se poreklo nije dalo otkriti. Čula su gušili neki pomešani i oprečni mirisi, koji su isparavali iz čudesnih uvojitih kadionica, zajedno sa nebrojenim plamsavim i treperavim jezicima smaragdne i ljubičaste vatre. Zraci novorođenog sunca rasipali su se po svemu, kroz prozore načinjene od po jednog okna rujno obojenog stakla. Odsijavajući ovde-onde, u tisuću odblesaka, sa zavesa koje su padale sa svojih venaca kao vodopadi istopljenog srebra, zraci prirodnog sjaja stapali su se najzad, na mahove, sa veštačkom svetlošću, i padali su uskomešani u prigušenim mlazevima po raskošnom ćilimu kao od žeženog zlata.

- Ha! ha! ha! - ha! ha! ha! - smejao se vlasnik, pokazujući mi gde da sednem kad uđoh u sobu, a sam se svom dužinom baci na jednu sofu. - Vidim - reče on, opažajući da ne mogu odmah da se priviknem na bienseance13 tako čudne dobrodošlice - vidim da se divite mome stanu - mojim kipovima - mojim slikama - mojoj originalnosti poimanja građevinarstva i kućnog nameštaja - potpuno ste opijeni, zar ne, mojom divotnošću? Ali oprostite mi, moj dragi gospodine (ovde njegov glas dobi prizvuk sušte srdačnosti), oprostite mi što se ovako nemilosrdno smejem. Izgledali ste tako iskreno zadivljeni. Sem toga, neke su stvari tako savršeno apsurdne da čovek mora da se smeje ili da umre. Umreti smejući se zacelo je najslavnija od svih slavnih smrti. Ser Tomas Mor - krasan je čovek bio ser Tomas Mor - ser Tomas Mor je umro smejući se, sećate se. Isto tako, u Besmislenostima Ravizija Tekstora ima dug spisak lica čiji se život okončao na isti velelepan način. Znate li vi, međutim - nastavi on zamišljeno - da u Sparti (koja je sad Paleohori), u Sparti, velim, zapadno od citadele, usred haosa jedva vidljivih ruševina, nalazi se jedna vrsta cokle na kojoj se još mogu razabrati slova LASM. Ona su bez sumnje deo reči GELASMA14. U Sparti, pak, bilo je hiljadu hramova i svetilišta posvećenih hiljadama različitih božanstava. Koliko je to preko mere čudesno što je oltar Smeha nadživeo sve druge! No u sadašnjem slučaju - nastavi on, sa neobičnom promenom u glasu i ponašanju - ja nemam prava da budem veseo na vaš račun. Vi ste s razlogom mogli da se zadivite. Evropa ne može pokazati ništa ovako krasno kao što je ovo, moj mali kraljevski kabinet. Moje druge odaje nisu nipošto slične ovoj; sve same ultra15 pomodarske neukusnosti. Ovo je bolje nego moda - zar ne? No ovo mora samo da se vidi pa da postane pomama - to jest, za one koji mogu da podnesu izdatak po cenu celokupne svoje očevine. Ja sam se čuvao, međutim, svakog takvog obesvećenja. Sa jednim jedinim izuzetkom vi ste jedino ljudsko biće, sem mene i mog valeta,16 koje je imalo pristup u tajanstva ovih carskih područja, otkada su ona bila urešena ovako kao što ih vidite.

Poklonih se u znak priznanja; jer neodoljivo osećanje sjaja i mirisa, i muzike, zajedno sa neočekivanom nastranošću njegovog opštenja i ponašanja, omeli su me da izrazim, rečima, moje zadovoljstvo zbog onog što sam mogao da protumačim kao kompliment.

- Evo - nastavi on, ustajući i držeći me pod ruku dok je hodao po odaji - evo slika od Grka do Čimabuea17, i od Čimabuea do dana današnjeg. Mnoge su odabrane, kao što vidite, sa malo podleganja mnenjima posvećenih. Sve su one, međutim, prikladna tapiserija za dvoranu kao što je ova. Evo, isto tako, nekih chefs d'oeuvre18 neznanih velikih - a evo i nezavršenih skica ljudi, slavnih u svoje vreme, čija su sama imena, zahvaljujući visprenosti akademija, ostavljena muku i meni. Kako vam se dopada - reče on, okrenuvši se naglo dok je govorio - kako vam se dopada ova Madonna della Pieta?

- To je Gvidovo19 vlastito! - rekoh ja sa svim žarom moje prirode, jer bejah pomno motrio njenu nenadmašnu ljupkost. - To je Gvidovo vlastito! - kako ste mogli doći do nje? - ona je bez sumnje u slikarstvu ono što je Venera u vajarstvu.

- Ah! - reče on zamišljeno. - Venera - divna Venera - Venera Mediči? - ona sa malom glavom i zlaćanom kosom? Deo leve ruke (ovde on tako spusti glas da se jedva čuo) i cela desna su restaurisana, i u koketeriji te desne ruke počiva, čini mi se, kvintesencija svekolike izveštačenosti. Meni dajte Kanovu!20 Apolon, isto tako! - kopija je - o tome nema sumnje - i ja, slepa luda da bi li luda, što ne mogu da uvidim to hvaljeno nadahnuće Apolona! Ja ne mogu -žalite me! ne mogu da ne pretpostavim Antinoja. Je li to Sokrat rekao da je kipar našao svoj kip u gromadi mermera? Onda Mikelanđelo nije bio nimalo originalan u svome distihu:

Non ha l'ottimo artista alcun concetto
Che un marmo solo in se non circonscriva.21

Primećeno je, ili treba da se primeti, da smo u ponašanju pravog gospodina uvek svesni nečega po čemu se ono razlikuje od držanja prostaka, a da pri tom nismo odmah kadri da odredimo u čemu se tačno sastoji ta razlika. Dopuštajući da se ta opaska može u punoj snazi primeniti na spoljašnje držanje moga poznanika, osetio sam, tog značajnog jutra, da je ona još većma primenljiva u njegovoj moralnoj prirodi i karakteru. I ne umem bolje da odredim tu osobenost duha, koja ga je tako bitno izdvajala od svih drugih ljudskih bića, nego ako je nazovem navikom ušredsređenog i neprekidnog mišljenja, koja je prožimala čak i njegove najbeznačajnije radnje - nametala mu se u trenucima vragolanja - i upletala se u same bleske njegove veselosti - kao guje koje plaze iz očiju iskeženih maski na vencima hramova u Persepolju.

Nisam mogao, međutim, a da više puta ne zapazim, u pomešanom tonu lakomislenosti i svečane ozbiljnosti sa kojim je raspredao o stvarima od male važnosti, izvestan prizvuk nemira -jedan stepen nervoznog žara u reči i postupku - neku nemirnu razdražljivost u ophođenju koja mi je uvek izgledala neobjašnjiva, a u ponekoj prilici čak me ispunjavala nespokojstvom. Isto tako, zastajući često usred neke rečenice čiji je početak očevidno bio zaboravio, izgledao je da najpomnije osluškuje, kao da je ili u očekivanju neke trenutne posete, ili pak čuje šumove koji zacelo postoje samo u njegovoj uobrazilji.

Za vreme jednog od tih snatrenja ili stanki očevidne zamišljenosti, okrenuvši jednu stranicu ivne tragedije Orfej (prve domaće italijanske tragedije), od pesnika i učenjaka Policijana22, koja je ležala blizu mene na sofi, našao sam jedan odlomak pri kraju trećeg čina - odlomak koji najvećma potresa srce - odlomak koji iako obojen skarednošću, nijedan muškarac ne može pročitati bez ustreptalosti novog čuvstva - nijedna žena bez uzdaha. Cela stranica bila je pokapana svežim suzama, i, na suprotnom umetnutom listu, bili su sledeći engleski stihovi, napisani rukopisom tako različnim od osobenih pismena moga poznanika, da sam ga jedva poznao kao njegov vlastiti.

Sve si mi bila, ljubavi,
Sve što mi duša ište,
Moj zelen otok, ljubavi,
I česma, i svetište;
Svud venci voća, cvetne hvoje,
I sve to beše moje.
Prelepi snu, ne traješ više!
O, zvezde nade, što ste sjale,
Sad oblaci vas skriše!
Glas Budućeg mi viče: „Dalje!“
Ali moj duh se, lebdeć, njiše
Nad tamnim morem prošle sreće Užasnut, nijem, sve tiše.
Jer jao! Jao, u meni Života svjetlo trne
„Nikad, već - nikad za te,“
(kao da valove crne slušam što šapuću kleti)
„Spaljeno stablo ne cvate,
Orao ranjen ne leti.“
Svi sati su mi poput zore,
A noć ko sanja čista,
Gde tvoje tamne oči gore,
I gde ti korak blista:
U kojem plesu sad se vije,
Kraj kojih voda Italije?
Prokleto bilo ono doba:
Od ljubavi su odveli te.
Za tuđi ležaj tad su zloba
I crni zločin odeli te,
Od naših magla i od mene,
Gde srebro tužnih vrba vene23

Što su ti stihovi bili napisani na engleskom - jeziku za koji nisam verovao da njihov pisac vlada njime - dalo mi je malo povoda za iznenađenje. Ja sam bio isuviše svestan obimnosti njegovog znanja, kao i čudnog zadovoljstva koje je nalazio u tome da ih prikriva od opažanja, da bi me slično otkriće začudilo; ali oznaka mesta, moram priznati, nemalo me je zaprepastila. Bilo je prvobitno zapisano London, pa je potom pažljivo precrtano - ne, međutim, tako uspešno da bi skrilo tu reč od ispitivačkog oka. Velim, to me je nemalo zaprepastilo; jer dobro se sećam da sam, u jednom ranijem razgovoru, naročito upitao mog prijatelja da li se kojom prilikom u Londonu video sa markizom di Mentoni (koja je nekoliko godina pre svoje udadbe boravila u tom gradu), i da sam iz njegovog odgovora razumeo, ako se ne varam, da on nikad nije posetio glavni grad Velike Britanije. Mogao bih isto tako ovde da pomenem da sam više no jednom čuo (naravno, ne poklanjajući vere glasu koji je povlačio za sobom tolike mnoge neverovatnosti) da je čovek o kojem govorim ne samo rođenjem nego i po vaspitanju Englez. *

- Ima jedna uljana slika - reče on, ne znajući da sam primetio tragediju - ima još jedna uljana slika koju niste videli. - I povukavši ustranu jedan zastor, on otkri portret markize Afrodite u punoj veličini. Ljudska veština nije mogla da učini više da bi naslikala njenu nadljudsku lepotu. Ona ista eterična prilika koja je stajala preda mnom prethodne noći na stepenicama Duždevog dvora, stajaše opet preda mnom. Ali u izrazu lica, koje je celo zračilo od osmeha, još uvek se skrivalo (nepojmljiva anomalija!) ono ćudljivo senčenje sete koje se uvek pokazuje nerazdvojno od savršene lepote. Svoju desnu ruku držala je savijenu na grudima. Levom je pokazivala naniže ka jednoj čudesno uobličenoj vazi. Jedno malo, vilinsko stopalo, jedino vidljivo, tek je doticalo zemlju - i, jedva razabirljiv u blistavoj atmosferi koja se činila kao da okružuje i pohranjuje njenu ljupkost, lebdeo je par najnežnije zamišljenih krila. Moj pogled pade sa slike na priliku moga prijatelja, i snažne reči Čapmanove24 tragedije Bisi d 'Amboa zatreperiše mi nagonski na usnama: Ustao je.

Tu, k'o rimski kip, on će stajati
dok u mermer ne pretvori ga smrt.25

- Hajte! - reče on najzad, prilazeći stolu od raskošno emajliranog i masivnog srebra, na kojem stajahu nekoliko čaša od fantastično obojenog stakla, zajedno sa dvema etrurskim vazama, uobličenim prema istom izvanrednom uzoru one u prednjem planu portreta, i napunjenim nečim što mišljah da je johanis-berger.26 - Hajte! - reče on naglo - pijmo! Rano je, ali pijmo. Zaista je rano - nastavi on zamišljeno, kad odaja odjeknu od udara zlatnog čekića kojim je jedan heruvim oglasio prvi sat sunčeva izlaska - zaista je rano, ali šta je s tim? Pijmo! Nalijmo žrtvu livenicu onom svečaničnom suncu koje bi ove gizdave svetiljke i kandila tako rado da uguše! - I, nateravši me da mu nazdravim punom kupom, on brzo iskapi jednu za drugom nekoliko čaša vina. - Sanjati! - nastavi on, dajući opet površan prizvuk razgovoru, dok je prema žarkoj svetlosti kandila držao jednu od raskošnih vaza, - sanjati, bila je moja svrha života. Zato sam uobličio za se, kao što vidite, cvetnjak snova. Jesam li mogao podići nešto bolji u srcu Venecije? Doduše, vi vidite oko sebe šarenilo građevinarskih ukrasa. Čednost Jonije vređaju prepotopski nacrti, a sfinge Egipta opružene su na ćilimu od zlata. Pa ipak, utisak je nesaglasan samo za bojažljive.

Prikladnosti mesta, a naročito vremena, bauci su koji straše ljudski rod da se zanese veličanstvenim. Jednom sam i sam bio dekorist27, ali ta sublimacija ludosti izgubila je čar za moju dušu. Sve ovo sad je tim podesnije za moju svrhu. Kao plamen iz ovih arabesknih kandila, moj duh se previja u ognju, i delirijum ovog prizora prilagođava me za radosnija viđenja one zemlje stvarnih snova kuda sada brzo odlazim. - Ovde on naglo zasta, obori glavu na grudi, i izgledaše da osluškuje neki šum koji ja ne mogah čuti. Najzad, uspravivši se telom, on pogleda gore i izusti stihove biskupa čičesterskog:

Čekaj me onde, i veruj u to:
doći ću k tebi u dubok do.

Sledećeg trenutka, priznajući snagu vina, on se svom dužinom baci na sofu.

Sada se čuše užurbani koraci na stepenicama, a ubrzo potom snažno kucanje na vratima. Pohitao sam da predupredim još jedno uznemirenje, kad jedan paž Mentonijevog doma hrupi u sobu, i promuca, glasom koji se gušio od uzbuđenja, nepovezane reči, „Moja gospođa! - moja gospođa! - otrovana! - otrovana! Oh lepa - oh lepa Afrodita!“

Smeten, pohrlih ka sofi da prenem spavača da shvati ovu zaprepasnu vest. Ali njegovi udovi behu ukočeni - njegove usne sivoplave - njegove donedavno blistave oči uprte u smrt. Posrćući priđoh opet stolu - ruka mi pade na jednu napuklu i pocrnelu kupu - i svest o celokupnoj i strašnoj istini sinu mi odjednom u duši.

1834.

Preveo Borivoje Nedić