CRNA MAČKA
Ne očekujem a i ne tražim da se bez neverice primi do kraja fantastična pa ipak do kraja jednostavna priča koju se spremam da stavim na papir. Zaista bih bio sulud da to očekujem kad ni sam ne znam šta da o svemu tome mislim. Ipak nisam s uma sišao, niti je to sve, što je veoma izvesno - bilo san. Ali ću sutra biti pogubljen i danas hoću da olakšam svojoj duši. Neposredna je moja namera da predočim svetu, otvoreno i bez komentara, niz zbivanja koja su se odigrala u mom porodičnom životu. Posledice tih zbivanja su bile moje strave - moje torture - moja propast. Ipak se neću latiti pokušaja da ih objasnim. Za mene su ona bila isključivo užasna - mnogima će ona izgledati ne toliko strašna koliko groteskna. Otuda će se, možda, naći glava koja će moju fantaziju svesti na nešto što se dešava; glava manje uspaljena, s više logičnosti i s manje razdražljivim mozgom od mog, te će u okolnostima koje ću, opsednut strahom, do detalja izložiti, uočiti jedino uobičajen sled i te kako prirodnih uzroka i posledica.
Dok sam još dečaćić bio, uočiše da mi je narav krotka i čovečna. Blagost moga srca je čak toliko upadala u oči da sam služio za porugu svojim drugovima. Osbito sam voleo životinje, te sam od roditelja dobijao na poklon svakojake. Starajuči se o njima provodio sam dobar deo dana, i pravu sam radost osećao jedino kada bih ih hranio i gladio. Kako sam rastao, bivala je ova moja karakterna crta sve izraženija, i, kad postadoh zreo čovek, ta se ljubav pretvori u jedan od glavnih izvora moga uživanja. Ljudima koji su iz srca zavoleli kakvog privrženog i pametnog psa jedva da je i potrebno da se trudim da objasnim bit i intezitet zadovoljstva koje takav odnos pruža. Postoji nešto u nesebičnoj i požrtvovanoj ljubavi živinčeta što dira pravo u srce čoveka koji je često bio u prilici da stavlja na probu ništavno prijateljstvo i jadnu vernost Ljudskog bića.
U ranoj se mladosti oženih, i bio sam sreća da u svojoj izabranici nađem ženu po naravi sličnu sebi. Kad je uvidela koliko mi je stalo do životinja što su kao pokućarčad živele pod mojim krovom, nije propuštala priliku da mi u kuču unese kakvu lepu životinju. Imali smo ptice, zlane ribice, divnog psa, pitome zečeve, majmunče i jednog mačka.
Ovaj poslednji je bio krupna i lepa životinja, crna, bez belega i inteligentna do mere koja je mogla da iznenadi. Kad god bi se povela reč o njenoj inteligenciji, moja žena, koja je u dnu duše bila poprilično sujeverna, često bi podsećala na verovanje, rasprostranjeno od davnina, da su sve crne mačke redom prerušeni vešci i veštice. Ona to nije uvek ozbiljno govorila - i to pominjem samo zato što se slučajem, baš sada, toga prisećam.
Pluton - tako smo nadenuli ime mačku - beše moj mezimac i moja razonoda. Svojom rukom sam ga hranio a on se opet nije od mene razdvajao kad god bih bio kod kuće. Video sam muku da ga sprečavam da ne pođe i prati me ulicama.
Naše prijateljstvo trajaše, nepomućeno, godinama, tokom kojih se moj temperament u celini i karakter - vršljanjem Dušmanina Neumerenosti - iz osnove (stidim se da to priznam) pokvariše. Iz dana u dan postajao sam sve lošije naravi, sve sam se više žestio, postajao sve bezobzirniji. Sebi sam dopuštao da ženu grdim kao svaka pijanica. Na kraju sam čak i ruku na nju dizao. Svakako da su i kućne životinje stale da osećaju kako mi se ćud promenila. Ne samo što sam ih zanemario već sam počeo i da ih kinjim. Međutim, kad je Pluton bio u pitanju, još sam se obuzdavao da ga ne zlostavljam, mada sam bez skrupula maltretirao kuniće, majmunče, pa čak i psa, kad bi mi se slučajno; ili u želji da mi se umiljavaju, našli na dohvat ruke. Ali me je bolest skolila - jer koja je bolest strašnija od alkohola? - te i Pluton, koji je već bio omatoreo i postajao nekako namćorast, dođe na red - čak i Pluton poče da oseća na svojoj koži posledice moje prozlite naravi.
Jedne noći, vračajući se trešten pijan kući iz jednog od svojih čestih bazanja po gradu, uobrazih da me se mačak kloni. Dokopah ga se grubo, na šta me on, braneći se od moga nasilja, malo ugrize za ruku. Istog časa se pomamih kao da je nečastivi ušao u mene. Izbezumih se. Moja rođena duša kao da se raziđe s mojim telom u mahu, i zloćudnost crnja od dušmaninove, pothranjivana džinom, uzruja svaki damar moga tela. Maših se i iz džepa svoga prsluka izvadih perorez, otvorih ga, stegoh bedno živinče za gušu i polagano mu iskopah jedno oko iz duplje. Crvenim od srama, gorim i stresam se dokk mi pero ispisuje tu prokletničku bezdušnost.
Kada mi se sa svitanjem dana vrati slovesnost - pošto se snom povratih od besomučnosti noćašnjeg bančenja - obuze me nekakkvo osećanje u kome su se u podjednakoj meri smešali užas i griža zbog počinjenog zločina; ali sve u svemu, to je bilo osećanje slabašno i protivrečno u biti, koje mi se nije ticalo srva. Nastavih sa ispadima, i uskoro sam u vinskom pijanstvu potpuno zaboravio šta sam sa Plutonom učinio.
Ne očekujem a i ne tražim da se bez neverice primi do kraja fantastična pa ipak do kraja jednostavna priča koju se spremam da stavim na papir. Zaista bih bio sulud da to očekujem kad ni sam ne znam šta da o svemu tome mislim. Ipak nisam s uma sišao, niti je to sve, što je veoma izvesno - bilo san. Ali ću sutra biti pogubljen i danas hoću da olakšam svojoj duši. Neposredna je moja namera da predočim svetu, otvoreno i bez komentara, niz zbivanja koja su se odigrala u mom porodičnom životu. Posledice tih zbivanja su bile moje strave - moje torture - moja propast. Ipak se neću latiti pokušaja da ih objasnim. Za mene su ona bila isključivo užasna - mnogima će ona izgledati ne toliko strašna koliko groteskna. Otuda će se, možda, naći glava koja će moju fantaziju svesti na nešto što se dešava; glava manje uspaljena, s više logičnosti i s manje razdražljivim mozgom od mog, te će u okolnostima koje ću, opsednut strahom, do detalja izložiti, uočiti jedino uobičajen sled i te kako prirodnih uzroka i posledica.
Dok sam još dečaćić bio, uočiše da mi je narav krotka i čovečna. Blagost moga srca je čak toliko upadala u oči da sam služio za porugu svojim drugovima. Osbito sam voleo životinje, te sam od roditelja dobijao na poklon svakojake. Starajuči se o njima provodio sam dobar deo dana, i pravu sam radost osećao jedino kada bih ih hranio i gladio. Kako sam rastao, bivala je ova moja karakterna crta sve izraženija, i, kad postadoh zreo čovek, ta se ljubav pretvori u jedan od glavnih izvora moga uživanja. Ljudima koji su iz srca zavoleli kakvog privrženog i pametnog psa jedva da je i potrebno da se trudim da objasnim bit i intezitet zadovoljstva koje takav odnos pruža. Postoji nešto u nesebičnoj i požrtvovanoj ljubavi živinčeta što dira pravo u srce čoveka koji je često bio u prilici da stavlja na probu ništavno prijateljstvo i jadnu vernost Ljudskog bića.
U ranoj se mladosti oženih, i bio sam sreća da u svojoj izabranici nađem ženu po naravi sličnu sebi. Kad je uvidela koliko mi je stalo do životinja što su kao pokućarčad živele pod mojim krovom, nije propuštala priliku da mi u kuču unese kakvu lepu životinju. Imali smo ptice, zlane ribice, divnog psa, pitome zečeve, majmunče i jednog mačka.
Ovaj poslednji je bio krupna i lepa životinja, crna, bez belega i inteligentna do mere koja je mogla da iznenadi. Kad god bi se povela reč o njenoj inteligenciji, moja žena, koja je u dnu duše bila poprilično sujeverna, često bi podsećala na verovanje, rasprostranjeno od davnina, da su sve crne mačke redom prerušeni vešci i veštice. Ona to nije uvek ozbiljno govorila - i to pominjem samo zato što se slučajem, baš sada, toga prisećam.
Pluton - tako smo nadenuli ime mačku - beše moj mezimac i moja razonoda. Svojom rukom sam ga hranio a on se opet nije od mene razdvajao kad god bih bio kod kuće. Video sam muku da ga sprečavam da ne pođe i prati me ulicama.
Naše prijateljstvo trajaše, nepomućeno, godinama, tokom kojih se moj temperament u celini i karakter - vršljanjem Dušmanina Neumerenosti - iz osnove (stidim se da to priznam) pokvariše. Iz dana u dan postajao sam sve lošije naravi, sve sam se više žestio, postajao sve bezobzirniji. Sebi sam dopuštao da ženu grdim kao svaka pijanica. Na kraju sam čak i ruku na nju dizao. Svakako da su i kućne životinje stale da osećaju kako mi se ćud promenila. Ne samo što sam ih zanemario već sam počeo i da ih kinjim. Međutim, kad je Pluton bio u pitanju, još sam se obuzdavao da ga ne zlostavljam, mada sam bez skrupula maltretirao kuniće, majmunče, pa čak i psa, kad bi mi se slučajno; ili u želji da mi se umiljavaju, našli na dohvat ruke. Ali me je bolest skolila - jer koja je bolest strašnija od alkohola? - te i Pluton, koji je već bio omatoreo i postajao nekako namćorast, dođe na red - čak i Pluton poče da oseća na svojoj koži posledice moje prozlite naravi.
Jedne noći, vračajući se trešten pijan kući iz jednog od svojih čestih bazanja po gradu, uobrazih da me se mačak kloni. Dokopah ga se grubo, na šta me on, braneći se od moga nasilja, malo ugrize za ruku. Istog časa se pomamih kao da je nečastivi ušao u mene. Izbezumih se. Moja rođena duša kao da se raziđe s mojim telom u mahu, i zloćudnost crnja od dušmaninove, pothranjivana džinom, uzruja svaki damar moga tela. Maših se i iz džepa svoga prsluka izvadih perorez, otvorih ga, stegoh bedno živinče za gušu i polagano mu iskopah jedno oko iz duplje. Crvenim od srama, gorim i stresam se dokk mi pero ispisuje tu prokletničku bezdušnost.
Kada mi se sa svitanjem dana vrati slovesnost - pošto se snom povratih od besomučnosti noćašnjeg bančenja - obuze me nekakkvo osećanje u kome su se u podjednakoj meri smešali užas i griža zbog počinjenog zločina; ali sve u svemu, to je bilo osećanje slabašno i protivrečno u biti, koje mi se nije ticalo srva. Nastavih sa ispadima, i uskoro sam u vinskom pijanstvu potpuno zaboravio šta sam sa Plutonom učinio.
Crna mačka 
Нема коментара:
Постави коментар