LIBERTINCIMA
Razbludnici svih uzrasta i spolova, jedino vama darujem ovo delo: napajajte se njegovim načelima, ona podupiru vaše strasti, a te strasti, kojima vas hladni i plitki ćudorednici plaše, samo su sredstva u rukama prirode da bi čovek dosegao nazore koje ona o njemu ima; osluškujte samo te divne strasti; jedino vas njihov glas može dovesti do sreće.
Pohotnice, neka vam sladostrasna Saint-Ange bude uzor; prezrite kao i ona sve što se protivi božanskim zakonima čulne naslade koji su je sapinjali čitavoga života.
Devojke predugo sputavane besmislenim i opasnim okovima izmišljene vrline i gnusne vere, povedite se za vatrenom Eugenie; uništite, pogazite hitro kao i ona sva smešna pravila koja su vam u glavu utuvili slaboumni roditelji.
A vi, mili razvratnici, koji od mladosti nemate drugih kočnica do vlastitih želja i drugih zakona do svojih hirova, neka vam bezočni Dolmance bude primer; zastranite koliko i on, ako, poput njega, želite proputovati svim cvetnim stazama koje vam pripravlja putenost; uverite se u njegovoj školi da samo šireći područje vlastitih sklonosti i želja, samo žrtvujući doista sve pohoti, nesretna jedinka po imenu čovek, i protiv svoje volje bačena u ovaj kukavni svet, može uspeti posijati koju ružu na trnju života.
PRVI DIJALOG
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE, VITEZ DE MIRVEL
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Dobar dan, brate. No, što je s gospodinom Dolmanceom?
VITEZ: Doći će točno u četiri sata, a mi večeramo tek u sedam; imaćemo, kao što vidiš, pregršt vremena za brbljanje.
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Znaš li, brate, da se pomalo kajem i zbog radoznalosti i zbog svih besramnih nakana koje sam za danas skovala? Zaista, prijatelju, ti si suviše popustljiv prema meni; što bih ja trebala biti razboritija, to mi se više prokleta glava uzbuđuje i tone u razuzdanost: ti mi sve praštaš, a to me samo kvari...S dvadeset i šest godina trebala bih već biti bogobojazna, a ja sam još uvek najraspuštenija među ženama
...Ne može se ni zamisliti, prijatelju, ono što ja smišljam, ono što bih htela raditi. Mislila sam, ako se budem zadržala na zadovoljavanju sa ženama, da ću se urazumiti;...da moje želje, usredotočene na vlastiti spol, neće više stremiti vašemu; varljivih li tlapnji, prijatelju; naslada koju sam si želela uskratiti samo mi je još žešće obuzela duh, i uvideh da, kada je neko, poput mene, rođen za raskalašenost, zalud mu je i pomišljati da bi se mogao zauzdati i sebi nametnuti okove: pomamne žudnje ubrzo bi ih skršile. Napokon, mili moj, ja sam prevrtljivi stvor; volim sve, rugam se svemu, želim sjediniti sve ukuse; ali, priznaj, brate, nije li moja želja da upoznam onog neobičnog Dolmancea koji u životu, kažeš, nije vidio ženu onako kako to običaj nalaže, i koji, u načelu skotoložac, ne samo da obožava svoj spol, već se našemu podaje isključivo pod posebnim uvjetom da mu se pruže omiljene čari na koje je naviknuo s muškarcima, nije li ova nastranost sasvim baš meni nalik? Vidiš, brate, evo koja je moja neobična želja: želim biti Ganimed ovom novom Jupiteru, želim uživati u njegovim željama i njegovoj razularenosti, želim biti žrtva njegovih zabluda - dosad, ti to znaš, dragi, na taj sam se način podavala samo tebi, da bih ti ugodila, i pokojem od mojih slugu, koji, plaćeni da bi me na taj način obradili, pristajahu na to isključivo iz koristi; danas, to više nije ni ugađanje niti hir, već me sama sklonost navodi na to...Među postupcima kojima sam se pokoravala i onima kojima ću se tek podvrgnuti zbog te neobične strasti, vidim neobjašnjivu razliku, i želim je upoznati. Opiši mi tog tvog Dolmancea, molim te, tako da ga imam u glavi pre no što ga ugledam kako stiže; jer, ti znaš da ga poznajem samo zato što sam ga neki dan susrela u kući, u kojoj sam s njim provela tek nekoliko trenutaka.
VITEZ: Dolmance je, sestro, upravo navršio trideset i šest godina; visok je, vrlo lepo izgleda, doista krasnoga lica, veoma vatrenog i oštroumnog pogleda, ali mu se nešto pomalo okrutno i zlobno, i protiv volje, ocrtava u licu; ima najlepše zube na svetu, malo nežniji stas i držanje, nesumnjivo iz navike da tako često preuzima naoko žensko ponašanje; besprekorno je otmen, ima lep glas, sposoban je, i nadasve je po naravi veoma mudar i slobodouman.
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Nadam se da ne veruje u Boga.
VITEZ: Oh, ma što to govoriš! Ta on je najslavniji bezbožnik, najrazvratniji čovek...Oh! Zaista je to najsavršenija i najpotpunija pokvarenost, najopakiji i najprokletiji čovek koji može postojati na svijetu.
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Kako li me sve to raspaljuje! Zaludeće me taj čovek. A njegove sklonosti, brate?
VITEZ: Znaš ih; skotološke slasti podjednako su mu drage i kada ih vrši i kada ih trpi; u uživanju voli samo muškarce, i, ako kadšto ipak pristane iskušati ženu, to čini jedino pod uslovom da su one dovoljno popustljive da s njim promene spol. Pričao sam mu o tebi, uputio sam ga u tvoje namere; on ih prihvata i podseća te sa svoje strane na uslove pogodbe. Upozoravam te, sestro, da će te sasvim glatko odbiti, ako ga nameravaš uvući u nešto drugo: "Ono u što se pristajem upustiti s vašom sestrom je", kako on to kaže, "izvesna razuzdanost...izvesna obest kojima se čovek može okaljati tek retko i uz mnoge mere sigurnosti."
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Okaljati se!... mere sigurnosti!... Obožavam jezik tih ljubaznih muškaraca! I mi žene imamo, isto tako, među sobom, takvih isključivih reči koje, kao ove, dokazuju duboki užas koji nas obuzima zbog svega što se ne drži usvojenih obreda...Eh, pa reci mi, dragi, da li te imao? S tvojim divnim licem i s tvojih dvadeset godina, može se, verujem, očarati takav čovek!
VITEZ: Neću ti kriti svoje ludorije s njim - suviše si oštroumna da bi ih osuđivala. U suštini ja volim žene, i tim se neobičnim sklonostima odajem samo kada me kakav ljupki čovek na to privoli. Tada nema ničega na što ne bih pristao. Nimalo nisam sklon onoj smešnoj nadutosti zbog koje su naši mladi vetropiri uvereni da na takve predloge valja odgovoriti udarcima štapom; vlada li čovek vlastitim željama? Treba žaliti one koji imaju neobične sklonosti, ali nikada ih vređati: njihova je pogreška, pogreška prirode; nisu oni, ništa više od nas, odlučili doći na ovaj svet s različitim sklonostima; ni nas se, isto tako, nije pitalo hoćemo li se roditi krivonogi ili dobro građeni. Uostalom, zar vam neki čovek govori nešto neugodno ako iskaže želju da s vama uživa? Ne, zacelo ne; pa on vam laska; zašto onda na to odgovarati psovkama ili pogrdama? Jedino glupani mogu tako razmišljati; nikada razuman čovek neće o tome zboriti drukčije od mene, ali, nevolja je u tome da je svet napučen prostim i plitkim budalama koje misle da ih vređate, priznate li im da ih smatrate zamamnima i podatnima za nasladu, i, koji sebi utvaraju, zato što su ih žene iskvarile, a one su uvek ljubomorne na sve ono što im izgleda kao napad na njihova prava, da su Don Quijotti onih svakidašnjih prava, te surovo postupaju sa svima onima koji ne priznaju da su ona opšteuvažena i sveobuhvatna.
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Ah! Prijatelju moj, poljubi me! Ne bi mi bio brat kada bi drukčije mislio; ali, malo pojedinosti, preklinjem te, i o fizičkom izgledu tog čoveka i o vašem zabavljanju.
VITEZ: Jedan od mojih prijatelja rekao mu je kakvim sam veličanstvenim udom obdaren, kao što i sama znaš; naveo je markiza de V...da me pozove s njim na večeru. Kada sam već bio onde, trebalo je svakako pokazati što imam; činilo se da je isprva znatiželja bila jedini povod; no, vrlo lepa guzica koju mi je okrenuo, kao i njegovo preklinjanje da ga posjedujem, ubrzo su mi dokazali da je u ovom proveravanju sudelovala isključivo želja. Upozorih Dolmancea na sve poteškoće pothvata; ništa ga nije zastrašilo. "Iskušava me ovan - odolevam i njegovom udarnom kljunu, ni on me neće dokrajčiti", reče mi, "a vi čak nećete požeti slavu da ste najstrašniji muškarac koji je nabio guzicu koju vam nudim!" Markiz je bio onde; sokolio nas je dirajući, pipkajući, ljubeći sve što smo obojica iznosili na videlo. Pokažem se...Želim barem nekakav uvod: "Nemojte očekivati nikakvu pripremu, dobro se čuvajte toga!" reče mi markiz. "Oduzeli biste polovicu uzbuđenja što ga Dolmance od vas očekuje; on želi da ga se raseče...on želi da ga se razdere." -"Biće zadovoljen!" odvratili, slepo ponirući u bezdan...I možda misliš, sestro, da sam se mnogo namučio?...Ni govora; kurac mi je, premda ogroman, nestao a da nisam to ni slutio, i dotaknuo sam mu dno utrobe, a činilo se da ga lupež nije ni osetio. Postupao sam s Dolmanceom prijateljski; prekomerna slast koju je okusio, njegovo koprcanje, zamamne reči, sve je to ubrzo i mene uzbudilo, i orosio sam ga. Tek što sam ga izvukao, Dolmance mi, okrenuvši se prema meni, razbarušen i zajapuren poput kakve bakantice, reče: "Vidiš li u koje si me stanje doveo, dragi viteže?" pokazujući mi suh i uzjogunjen kurac, vrlo dugačak i barem šest palaca širok; "Hajde, preklinjem te, o ljubavi moja!, udostoji se, budi žena nakon što si mi bio ljubavnik, da mogu reći da sam u tvome božanskom naručju okusio svu nasladu sklonosti koju tako silno ljubim." Kako mi ni jedno ni drugo nije teško padalo, pristao sam; a markiz me, pošto je preda mnom skinuo hlače, stade preklinjati da pristanem još malo biti muškarac s njim, dok sam njegovom prijatelju žena; obradio sam ga kao i Dolmancea, koji mi je, vraćajući mi stostruko ono nabijanje kojim sam šatro onoga trećega, ubrzo duboko u guzicu ispustio onu čarobnu tekućinu kojom sam i ja, gotovo istovremeno, natopio guzicu markiza de V...
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Mora da si najviše uživao, brate, onako između dvojice; kažu da je to bajno.
VITEZ: Sasvim sigurno je to, anđele moj, najbolje mesto; ali, ma što se o tome pričalo, sve su to nastranosti koje nikada neću pretpostaviti nasladi opštenja sa ženama.
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Dakle, ljubavi moja draga, da bih danas nagradila tvoju tankoćutnu susretljivost, podaću tvome žaru jednu nevinu devojku, lepšu i od samoga Amora.
VITEZ: Kako molim? Uz Dolmancea...pozivaš k sebi ženu?
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Reč je o odgoju; to je devojčica koju sam prošle jeseni upoznala u samostanu, dok mi je muž bio u toplicama. Onde nismo mogle ništa, nismo smele ništa učiniti, odviše je očiju u nas zurilo, ali, obećale smo jedna drugoj da ćemo se sastati čim to bude moguće; opsednuta jedino tom željom, upoznala sam njezinu porodicu, samo zato da bih je ispunila. Otac joj je razbludnik... kojega sam očarala. Napokon lepotica dolazi, iščekujem je; provest ćemo dva dana zajedno...dva prekrasna dana; najveći deo toga vremena upotrebiću da bih odgojila ovu mladu osobu. Dolmance i ja ćemo u tu lepu glavicu usaditi sva načela najrazuzdanije raskalašenosti, raspalićemo je našim žarom, napojiti našom filozofijom, pobuditi u njoj sve naše želje, i, kako želim malo primene dodati samim načelima, kako želim da se, dok se raspravlja, sve zorno prikazuje, tebi sam, brate, spremila žetvu Kiterine mirte, a Dolmanceu žetvu Sodominih ruža. Uživaću u isti mah dvostruko - u zadovoljstvu da se i sama naslađujem tim kažnjivim slastima, i u užitku što je poučavam, što budim želju za njima u ljupkom nevinašcu koje mamim u naše mreže. Dakle, viteže, nije li ova nakana dostojna moje mašte?
VITEZ: Samo ju je ona i mogla smisliti; božanstvena je, sestro, i obećajem ti da ću savršeno odigrati bajnu ulogu koju si mi namenila. Ah!, vragolanko, kako li ćeš se samo naslađivati odgajanjem toga deteta! Kakve li slasti za tebe - da je iskvariš, da u tom mladom srcu ugušiš svaku klicu vrline i vere koju su joj udahnule njezine učiteljice! Zaista, to je previše razvratno i za mene.
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Sasvim je sigurno da ništa neću štedeti da bih je izopačila, da bih omalovažila i suzbila sva lažna moralna načela kojima su je već mogli zaludeti; želim je, u dva dana obuke, učiniti isto toliko prokletom... bezbožnom...raskalašenom kao što sam ja. Upozori Dolmancea, uputi ga čim dođe, da bi otrov njegovog razvrata, pronoseći se tim mladim srcem s otrovom koji ću ja sama ubrizgati, začas uspeo iskoreniti svaku klicu vrline, koja bi u njemu bez nas mogla niknuti.
VITEZ: Nemoguće bi bilo naći prikladnijega čoveka: bezbožnost, bogohuljenje, svirepa nečovečnost, razvratnost i slobodoumlje izviru iz Dolmanceovih ustiju, kao nekada tajnovito pomazanje s usana poznatog nadbiskupa iz Cambraija; to je najveći zavodnik, najpokvareniji, najopasniji čovek...Ah, draga moja prijateljice, neka tvoja učenica dolično odgovori na učiteljevu brižljivost, i garantujem ti da će se naskoro upropastiti.
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: S njenim sklonostima, za takvo što joj sigurno neće trebati mnogo vremena...
VITEZ: Ali, reci mi, draga sestro, zar se nimalo ne bojiš roditelja? Ako devojka, kada se vrati kući, počne brbljati?
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Ništa se ti ne boj, zavela sam joj oca...moj je. Trebam li ti napokon i to priznati? Podala sam mu se da bi zatvorio oči; on ne zna šta nameravam, ali, nikada se neće usuditi, neće ni pokušati temeljitije proučiti ili prozreti moje nakane...Moj je, imam ga.
VITEZ: Tvoje je ponašanje užasno, kao i sredstva koja koristiš!Kadra si sve učiniti.
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Takvo ono mora biti, da bi bilo pouzdano.
VITEZ: No, reci mi, molim te, kakva je ta mlada osoba?
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Zovu je Eugenie, kći je nekog Mistivala, jednog od najbogatijih zakupaca poreza glavnoga grada, starog oko trideset i šest godina; majka ima najviše trideset i dve, a devojka petnaest. Mistival je onoliko razvratan koliko mu je žena pobožna. Što se Eugenie tiče, uzalud bih ti je, prijatelju moj, pokušavala oslikati - ona je uvelike iznad onoga što mogu moji kistovi; neka ti bude dovoljno da budeš uveren da niti ti niti ja nismo nikada videli ništa tako prekrasno na svetu.
VITEZ: Ali barem mi je skiciraj, ako je već ne možeš opisati, da otprilike znam s kim imam posla, i da bolje zamislim idola kojem ću prineti žrtvu.
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Pa dobro, prijatelju, kestenjastu kosu jedva da joj možeš uhvatiti, spušta se do ispod stražnjice; put joj je blistavo bela, nos pomalo orlovski, oči crne poput ebanovine i neopisivo vatrene!...Oh, prijatelju, nemoguće je odoleti tim očima...Ne možeš ni zamisliti sve gluposti na koje su me nagnale...Da samo vidiš lepe obrve koje ih krase...prikladne veđe koje ih obrubljuju!...Ustašca su joj sićušna, zubi divni, i sve to tako izuzetno sveže!...Jedna od njenih lepota jest i otmenost u načinu na koji joj lepa glava leži na ramenima, uzvišeno držanje kada je okrene...Eugenie je visoka za svoju dob; dali bi joj sedamnaest godina; stas joj je uzor otmenosti i finoće, vrat prekrasan...i one dve zaista najlepše dojke!...Jedva da ti mogu ispuniti šaku, ali tako slatke...tako sveže...tako bele!...Dvadeset puta gubila sam glavu ljubeći ih! A da si tek video kako se samo raspalila od mojih milovanja...Kako su mi samo ona dva njena krupna oka oslikavala stanje njene duše!...Ja, prijatelju moj, ne znam kakvo je ono ostalo. Ah, ako o tome treba suditi prema onome što mi je poznato, nikada Olimp nije imao božanstvo koje bi joj bilo ravno...Ali, čujem je...Ostavi nas; iziđi kroz vrt, da je ne bi susreo, i nemoj kasniti na sastanak.
VITEZ: Slika koju si mi upravo opisala jamči ti da ću biti tačan...Oh, bože! Izaći...Rastati se u stanju u kojem sam!...Zbogom...jedan poljubac...jedan jedini poljubac, sestro, da se zadovoljim barem dotada. (Ona ga poljubi, kroz hlače mu dodirne kurac, i mladić naglo i užurbano izlazi.)
DRUGI DIJALOG
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE, EUGENIE
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Eh! Dobar dan, lepotice moja; očekivala sam te s nestrpljenjem koje ti veoma lako naslućuješ, ako mi čitaš iz srca.
EUGENIE: Oh! Krasotice moja mila, pomislila sam da nikada neću stići, toliko sam nestrpljivo i gorljivo iščekivala da što pre budem u tvome naručju; sat vremena pre polaska strepila sam da se sve ne promeni; moja se majka bezuslovno protivila ovom prekrasnom izletu; tvrdila je da nije primereno da devojka moje dobi ide sama; ali, otac se prema njoj tako loše poneo prekjučer, toliko ju je zlostavljao, da je samo jedan njegov pogled poništio sve njene reči, naterao gospođu de Mistival da se ponovno povuče i zamukne; napokon je pristala na ono što mi je otac dopustio, i dotrčala sam. Daju mi dva dana; prekosutra me tvoja kočija i jedna od tvojih služavki moraju vratiti kući.
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Kako je samo to razdoblje kratko, mili moj anđele! Jedva da ću ti u tako malo vremena moći izraziti sve ono što u meni budiš...Uostalom, moramo razgovarati; zar ne znaš da te za ovoga susreta moram uputiti u najskrivenije Venerine tajne? Hoćemo li u dva dana imati dovoljno vremena za to?
EUGENIE: Ah! Ako ne naučim sve, ostaću...Ovde sam došla da bih se obrazovala, i neću otići dok sve ne budem znalački poznavala.
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE, ljubeći je: Oh, ljubavi draga, šta ćemo sve jedna drugoj raditi i izgovoriti! Ali, zbilja, baš mi pade na pamet, hoćeš li ručati, kraljice moja? Može se dogoditi da obuka potraje.
EUGENIE: Ne osećam, draga prijateljice, potrebu ni za čim osim da tebe slušam; ručali smo milju odavde; sada do osam sati uveče neću osetiti ni najmanju želju za jelom.
GOSPOĐA DE SAINT-ANGE: Pređimo onda u moj budoar, onde će nam biti ugodnije; već sam obavestila služinčad; budi uverena da nas se neće usuditi prekidati. (One, obgrlivši jedna drugu, prelaze u budoar.)
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.