Nikome još nisam rekao, ali istina se ne može skriti. Tu su činjenice koje svako može pročitati, zabeležene na nebrojenim miljama magnetske vrpce i na hiljadama fotografija koje nosimo nazad na Zemlju. Drugi naučnici mogu ih protumačiti jednako lako kao i ja, a ja nisam onaj koji bi progledao kroz prste iskrivljavanju istine po kojemu je, u starim vremenima, moj red bio ozloglašen.
Posada je već dovoljno deprimirana: pitam se kako će podneti ovu vrhunsku ironiju. Malo njih ima ikakvih religijskih uverenja, pa ipak, neće im se svideti da upotrebe ovo poslednje oružje u svome pohodu na mene – tom privatnom, obronamernom, ali u temelju ozbiljnom ratu koji je trajao celim putem od Zemlje. Zabavljalo ih je što za glavnog astrofizičara imaju isusovca: dr. Chandler, na primer, nije to mogao preboleti. (Zašto su baš medicinari tako notorni ateisti?) Katkad bi me sreo na promatračkoj palubi, gde su svetla uvek prigušena, tako da zvezde sjaje neumanjenom slavom. Došao bi potišten do mene i stao, zureći iz velikog, ovalnog prozora, dok su nebesa sporo puzala oko nas kako je brod okretao kraj preko kraja, u rezidualnoj vrtnji koju se nikad nismo potrudili ispraviti.
“Pa, Oče”, rekao bi napokon, “kreće se u veke vekova, i možda ga je Nešto napravilo. Ali kako možete verovati da se to Nešto posebno zanimalo za nas i naš jadni mali svet – to jednostavno ne razumem”. Tada bi započela rasprava, dok bi zvezde i nebule plesale oko nas u tihom, beskonačnom luku s one strane besprekorno čiste plastike promatračkoga prozora.
Posredi je bio, mislim, očit nesklad moga položaja koji je posadi doneo najviše zabave. Uzalud bih upućivao na svoja tri rada u Astrofizičkom listu, i pet u Mesečnim izveštajima Kraljevskog astronomskog društva. Podsećao bih ih da je moj red dugo bio čuven po naučnom. Možda nas je sada nekolicina, ali sve od 18. stoleća davali smo doprinose astronomiji i geofizici neproprocionalne našem broju. Hoće li moj izveštaj o Feniksovoj maglici kraju privesti naše hiljade godina istorije? Kraju će privesti, bojim se, mnogo više od toga.
Ne znam ko je maglici dao to ime koje se čini tako pogrešnim. Ako sadržava proročanstvo, ono ne može biti provereno nekoliko milijardi godina. Čak i reč maglica navodi na krivi put: posredi je mnogo manji objekt nego oni ogromni oblaci izmaglice – građa nerođenih zvezda – koji su raspršeni kroz svu dužinu Mlečne staze. Na svemirskoj lestvici, uistinu, Feniksova maglica malešna je stvar – retka ljuštura plina što okružuje jednu jedinu zvezdu.
Ili ono što je od zvezde ostalo…
Čini se da mi se Rubensova grafika Loyole ruga dok visi onde iznad spektrofotometarskih zapisa. Šta bi ti, Oče, napravio s ovim znanjem što je došlo u moj posed, tako daleko od malenoga sveta koji je bio sav svemir što si ga ti poznavao? Bi li tvoja vera odgovorila na izazov, kao što moja nije uspela?
Gledaš u daljinu, Oče, ali ja sam proputovao udaljenost veću od svake koju bi ti mogao zamisliti kada si, pred hiljadu godina, utemeljio naš red. Ni jedan istraživački brod nije se toliko udaljio od Zemlje: na samim smo rubovima istraženoga svemira. Otputili smo se da dosegnemo Feniksovu maglicu, uspeli smo, i sada se vraćamo kući s našim bremenom znanja. Voleo bih da mogu podići to breme sa svojih ramena, ali uzalud te zovem preko stoleća i svetlosnih godina koje leže među nama.
Reči na knjizi koju držiš mogu se jasno pročitati. Ad majorem Dei gloriam, kaže poruka, ali u tu poruku ja više ne mogu verovati. Bi li ti i dalje verovao da možeš videti šta smo pronašli?
Znali smo, naravno, što je bila Feniksova maglica. Svake godine samo u našoj galaksiji eksplodira više od stotinu zvezda, plamteći nekoliko sati ili dana hiljadama puta jačim sjajem, pre nego što utonu u smrt i tamu. Takve su obične nove – svakidašnje nesreće svemira. Snimio sam na desetke takvih spektrograma i krivulja svetlosti otkako sam počeo raditi u Lunarnoj opservatoriji.
Ali tri ili četiri puta u svakih hiljadu godina dogodi se nešto zbog čega čak i nova bledi u potpunu nevažnost.
Kada zvezda postane supernova, može nakratko sjajem nadmašiti sva divovska sunca galaksije. Kineski astronomi posmatrali su takav događaj Godine Gospodnje 1054., ne znajući šta gledaju. Pet stoleća kasnije, 1572., supernova je plamtela u Kasiopeji tako sjajno da je bila vidljiva na dnevnom nebu. Slična se stvar dogodila još triput u hiljadu godina što su otada protekle.
Naš je zadatak bio da posetimo ostatke jedne takve katastrofe, rekonstruišemo događaje koji su do nje doveli te, ako je moguće, doznamo uzroke. U maglicu smo prodrli polagano, kroz koncentrične slojeve plina koji je bio razasut pre šest hiljada godina, ali se i dalje širio. Plin je bio iznimno vruć, čak i sada isijavajući razareno ljubičasto svetlo, ali je bio previše razređen da bi nam naneo neku štetu. Kad je zvezda eksplodirala, njezini vanjski slojevi razneseni su tolikom brzinom da su u potpunosti pobegli iz njenog gravitacijskog polja. Sada su formirali praznu ljušturu dovoljno prostranu da u nju stane hiljadu solarnih sistemaa, a u njenom središtu gorio je malešni, fantastični objekt u koji se zvezda sada pretvorila – Beli patuljak, manji od Zemlje, ali teži milion puta.
Užareni plinski slojevi bili su posvuda oko nas, proteravši uobičajenu noć međuzvezdanoga svemira. Leteli smo u središte svemirske bombe koja je eksplodirala pre više hiljada godina i čiji su se užareni delovi još uvek otkidali. Neizmeran raspon eksplozije i činjenica da su ostaci prekrili prostor širok već mnoge milijarde milja ukrug, lišili su prizor ikakvog vidljivog pokreta. Trebaće decenijea pre nego golo oko bude sposobno uočiti ikakav pokret u ovim izmučenim pramenovima i kovitlacima plina, pa ipak, osećaj burnog širenja bio je silan.
Satima pre utvrdili smo glavni smer našega leta, i bili smo polagano nošeni prema razjarenoj, malenoj zvezdi ispred nas. Nekad je bila sunce poput našega, ali u nekoliko je sati potrošila energiju koja bi je držala sjajnom milion godina. Sada je bila stisnuti škrtac koji gomila svoje zalihe kao da nastoji nadoknaditi svoju rasipnu mladost.
Niko nije ozbiljno očekivao da ćemo pronaći planete. Ako ih je i bilo pre eksplozije, bili bi rastaljeni u vetar i paru, a njihova materija izgubljena u većoj havariji same zvezde. Ali napravili smo rutinske pretrage, kao što uvek činimo kad se približavamo nepoznatom suncu, i odmah pronašli jedan maleni svet kako na ogromnoj udaljenosti kruži oko zvezde. To je morao biti Pluton ovoga nestalog sunčevog sistema, jer je kružio po orbiti na granicama noći. Predaleko od središnjega sunca da bi ikad upoznao život, njegova udaljenost spasila ga je od sudbine njegovih izgubljenih suputnika.
Vatre u prolazu isušile su njegove stene i spržile pokrov zaleđena plina koji je nekad, u danima pre nesreće, morao pokrivati planet. Sleteli smo i pronašli Trezor.
Njegovi graditelji osigurali su se da ga pronađemo. Monolitni znak koji je stajao nad ulazom sada je bio tek rastopljeni batrljak, ali čak su i prve fotografije dalekog dometa pokazale da se tu nalazi delo razumnih bića. Malo kasnije otkrili smo radioaktivnu mrežu ukopanu pod stene i preko širine kontinenta. Čak i da je stub iznad Trezora bio uništen, ovo bi preživelo, nepokretan i večan far što doziva zvezde. Naš brod bio je prizvan k ovom divovskom cilju kao strela svojoj meti.
Stub je morao biti milju visok kada je podignut, ali sada je izgledao kao sveća koja se rastopila u grudu voska. Trebala nam je nedelja dana da izbušimo put kroz rastopljeno kamenje, s obzirom na to da nismo imali prikladnu opremu za takav pothvat. Bili smo astronomi, a ne arheolozi, ali mogli smo improvizovati. Naša prvotna svrha bila je zaboravljena: ovaj osamljeni spomenik, podignut uz takav napor na najvećoj mogućoj udaljenosti od ukletoga sunca, mogao je imati samo jedno značenje. Civilizacija koja je znala da je blizu smrti napravila je poslednji pokušaj da bude besmrtna.
Trebaće nam naraštaji da ispitamo sva blaga koja su bila smeštena u Trezoru. Imali su dovoljno vremena da se pripreme, jer njihovo sunce moralo je dati svoja prva upozorenja mnogo godina pre konačne eksplozije. Sve što su hteli sačuvati, sve plodove svoga genija, doneli su ovamo, na ovaj udaljeni svet, u danima pre kraja, nadajući se da će ih pronaći neka druga vrsta i da neće biti sasvim zaboravljeni. Bismo li i mi tako napravili, ili bismo bili toliko izgubljeni u našem očaju a da bismo pomišljali na budućnost koju nikad ne bismo videli ili u njoj sudelovali?
Da su barem imali malo više vremena! Već su slobodno putovali među planetima vlastita sunca, ali još nisu bili naučili prelaziti međuzvezdane ponore, a najbliži susedni solarni sistem bio je udaljen stotinu svetlosnih godina. Čak i da su posedovali tajnu Transfinitnog pogona, ne bi ih se spasilo više od nekoliko miliona. Možda je ovako i bolje.
Čak i da nisu bili tako uznemirujuće nalik ljudima, kako pokazuju njihove skulpture, ne bismo mogli a da im se ne divimo i ne žalimo njihovu sudbinu. Ostavili su na hiljade vizuelnih zapisa i mašine za njihovu projekciju, kao i razrađene nacrtane upute iz kojih neće biti teško naučiti njihov pisani jezik. Ispitali smo mnoge od ovih zapisa i u život vratili, prvi put u šest hiljada godina, toplinu i lepotu civilizacije koja je na mnogo načina morala biti superiornija našoj. Možda su nam pokazali samo najbolje, ali teško ih se može kriviti. Ali njihovi svetovi bili su vrlo ljupki, a njihovi gradovi izgrađeni s otmenošću koja se mogla meriti s bilo čime ljudskim. Gledali smo ih u radu i igri, slušali kako njihov zvučni govor odjekuje preko stoleća. Jedan prizor još je uvek pred mojim očima – skupina dece na plaži od neobičnog, plavog peska, igra se u valovima, baš kao i deca na Zemlji. Obalu obrubljuje neobično drveće nalik biču, a neka vrlo velika životinja gaca u senkama, uopšte ne privlačeći pažnju.
A tonući u more, još uvek toplo, prijateljsko i životodajno, tu je sunce koje će uskoro postati izdajnik i potamneti svu tu nevinu sreću.
Možda, da nismo bili toliko udaljeni od kuće i toliko osetljivi na samoću, ne bismo bili toliko duboko dirnuti. Mnogi su od nas videli ostatke drevnih civilizacije na drugim svetovima, ali nikad nas se toliko duboko nisu dirnuli. Ova je tragedija bila jedinstvena. Jedno je da vrsta propadne i umre, kao što se to događalo narodima i kulturama na Zemlji. Ali biti uništen tako potpuno u procvatu svojih dostignuća, bez preživelih – kako to može biti usklađeno s Božjim milosrđem?
Moji su me suputnici to pitali i odgovorio sam kako sam mogao. Možda si ti mogao bolje, Oče Loyola, ali ja nisam našao ništa u Exercitia Spiritualia što bi mi pomoglo. Nisu bili zao narod: ne znam kakve su bogove častili, ako uopšte i jesu. Ali gledao sam ih unatrag preko stoleća i promatrao dok je ljupkost, koju su sačuvali svojim zadnjim snagama, bila obasjana svetlom njihovog smanjenog sunca. Mogli su nas mnogo toga naučiti: zašto su bili uništeni?
Znam koje će odgovore dati moje kolege kada se vrate na Zemlju. Reći će da svemir nema svrhe i plana te da, s obzirom na to da u našoj galaksiji svake godine eksplodira stotinu sunaca, i u ovome trenutku neka vrsta umire u dubinama svemira. Na kraju nije važno je li ta vrsta tokom svoga životnoga veka bila dobra ili zla: nema božanske pravde jer nema Boga.
Ali naravno, ono što smo videli ne dokazuje ništa takvo. Svako ko tvrdi takvo što vođen je emocijama, a ne logikom. Bog čoveku ne treba opravdavati svoje postupke. Onaj koji je stvorio svemir, može ga uništiti kad odluči. Oholost je – opasno blizu svetogrđa – da mi govorimo što On može ili ne može učiniti.
Ovo sam mogao prihvatiti, koliko god da je teško gledati cele svetove i narode bačene u plamen. Ali pojavljuje se trenutak kada se čak i najdublja vera mora pokolebati, i sada, dok gledam u proračune koji leže ispred mene, znam da sam ga napokon dosegnuo.
Pre nego što smo dosegnuli maglicu, nismo mogli reći pre koliko se vremena dogodila eksplozija. Sada, iz astronomskih dokaza i zapisa u stenama te jedne preživele planete, bio sam u stanju da tačno odredim datum. Znam koje je godine svetlo ovoga golemog požara dosegnulo našu Zemlju. Znam koliko je blještavo, na našem zemaljskom nebu, jednom zasjala supernova čiji se ostaci sada smanjuju iza našeg broda koji ubrzava. Znam kako je morala plamteti nisko na istoku pre svitanja, kao svetionik u toj orijentalnoj zori.
Nema mesta sumnji: drevna je tajna napokon razrešena. Pa ipak, o Bože, bilo je toliko mnogo zvezda koje si mogao upotrebiti. Zašto je bilo potrebno prepustiti ove ljude plamenu, da bi simbol njihovog prolaska mogao zasjati nad Betlehemom?
Нема коментара:
Постави коментар