― Michel Houellebecq, HP Lovecraft: Protiv sveta, protiv života
Život je bolan i razočaravajući. Beskorisno je, dakle, pisati nove realistične romane. Uopste, znamo gde se nalazimo u odnosu na stvarnost i nije nam stalo da znamo više.”
― Michel Houellebecq, HP Lovecraft: Protiv sveta, protiv života
Malo bića je ikada bilo tako oplođeno, probodeno do srži, uverenjem u apsolutnu uzaludnost ljudske težnje. Univerzum nije ništa drugo do skriveni raspored elementarnih čestica. Lik u tranziciji ka haosu. To je ono što će konačno prevladati. Ljudska rasa će nestati. Ostale rase će se zauzvrat pojaviti i nestati. Nebo će biti glacijalno i prazno, prošarano slabašnom svetlošću polumrtvih zvezda. I ove će nestati. Sve će nestati. A ljudske akcije su slobodne i lišene smisla kao i nesputani pokreti elementarnih čestica. Dobro, zlo, moral, osećanja? Čiste 'viktorijanske fikcije'. Sve što postoji je egoizam. Hladan, netaknut i blistav.”
― Michel Houellebecq, HP Lovecraft: Protiv sveta, protiv života
"Odsustvo volje za životom, nažalost, nije dovoljno da poželi da umre.”
“Ako je život iluzija, onda je prilično bolan.”
"Svašta se može dogoditi u životu, a pogotovo ništa."
― Michel Houellebecq, Platforma
"Opasno je nemati ništa za čitati: morate se zadovoljiti samim životom, a to vas može dovesti do rizika.”
― Michel Houellebecq, Platforma
"Mladost je bila vreme za sreću, njeno jedino godišnje doba; mladi ljudi, koji su vodili len, bezbrižan život, delimično zaokupljeni proučavanjem jedva upijajućih, bili su u stanju da se neograničeno posvete oslobođenom ushićenju svojih tela. Mogli su da se igraju, plešu, vole i umnožavaju svoja zadovoljstva. Mogli su da napuste zabavu, u ranim jutarnjim satima, u društvu seksualnih partnera koje su izabrali, i da razmišljaju o sumornom redu zaposlenih koji idu na posao. Oni su bili so zemlje i sve im je dato, sve im je bilo dozvoljeno, sve je bilo moguće. Kasnije, zasnovavši porodicu, ulaskom u svet odraslih, upoznali bi ih sa brigama, radom, odgovornošću i teškoćama postojanja; morali bi da plaćaju poreze, da se podvrgnu administrativnim formalnostima, dok neprestano svedoče – nemoćni i osramoćeni – nepovratnoj degradaciji vlastitih tela, koja bi u početku bila spora, a zatim sve brža; pre svega, morali bi brinuti o deci, smrtnim neprijateljima, u vlastitim domovima, morali bi ih maziti, hraniti, brinuti o njihovim bolestima, osigurati sredstva za njihovo obrazovanje i njihovo zadovoljstvo, i za razliku od sveta životinje, to bi trajalo ne samo jedno godišnje doba, oni bi zauvek ostale robovi svog potomstva, vreme radosti je za njih dobro i zaista prošlo, morali bi da trpe do kraja, u bolovima i sa sve većim zdravstvenim problemima, sve dok više ne bi bili dobri ni za šta i definitivno bačeni na đubrište, glomazni i beskorisni. Zauzvrat, njihova deca ne bi bila nimalo zahvalna, naprotiv, njihov trud, koliko god naporan, nikada se ne bi smatrao dovoljnim, do gorkog kraja bi se smatrali krivima zbog jednostavne činjenice da su roditelji . Iz ovog tužnog života, obeleženog stidom, svaka bi radost bila nemilosrdno proterana. Kada bi hteli da se približe telima mladih ljudi, oni bi bili oterani, odbačeni, ismevani, vređani, a danas sve češće i zatvarani. Fizička tela mladih ljudi, jedina poželjna imovina koju je svet ikada proizveo, rezervisana su za isključivo korištenje mladih, a sudbina starih je da rade i pate. To je bilo pravo značenje solidarnosti među generacijama ; bio je to čist i jednostavan holokaust svake generacije u korist one koja ga je zamenila, okrutni, dugotrajni holokaust koji sa sobom nije doneo utehu, nikakvu utehu, niti bilo kakvu materijalnu ili emocionalnu kompenzaciju.”
― Michel Houellebecq, Mogućnost jednog ostrva
"Ljudi često kažu da su Englezi veoma hladne ribe, veoma suzdržane, da na stvari – čak i na tragediju – gledaju sa osećajem ironije. Ima istine u tome; ipak je to prilično glupo od njih. Humor vas neće spasiti; ne radi baš ništa. Na život možete gledati ironično godinama, možda i decenijama; postoje ljudi za koje se čini da većinu života prolaze videći smešnu stranu, ali na kraju ti život uvek slomi srce. Bez obzira koliko ste hrabri, rezervisani ili ste razvili smisao za humor, ipak ćete završiti sa slomljenim srcem. Tada prestaneš da se smeješ. Na kraju je samo hladnoća, tišina i samoća. Na kraju ostaje samo smrt.”
― Michel Houellebecq, Elementarne čestice
" Čudna je ideja razmnožavati se kada ni ne voliš život.”
― Michel Houellebecq, Elementarne čestice
"Nežnost je dublji instinkt od zavođenja, zbog čega je tako teško odustati od nade.”
― Michel Houellebecq, Elementarne čestice
"Ljubav veže, i veže zauvek. Dobro veže dok se zlo razotkriva. Odvajanje je druga ječ za zlo; to je također druga reč za prevaru.”
― Michel Houellebecq, Elementarne čestice
"Svijet izvana imao je svoja pravila, a ta pravila nisu bila ljudska.”
― Michel Houellebecq, Elementarne čestice
Užasna nevolja lepe devojke je u tome što se samo iskusan ženskaroš, neko ciničan i bez skrupula, oseća dorastao izazovu. Češće nego ne, ona će izgubiti nevinost zbog neke prljave igre u onome što se pokaže kao prvi korak u neopozivom padu.”
― Michel Houellebecq, Elementarne čestice
Zanimljivo je primetiti da je „seksualna revolucija” ponekad bila prikazana kao zajednička utopija, dok je u stvari bila samo još jedna faza u istorijskom usponu individualizma. Kao što lepa reč "domaćinstvo" sugerise, par i porodica bi bili poslednji bastion primitivnog komunizma u liberalnom društvu. Seksualna revolucija je trebala uništiti ove posredničke zajednice, poslednju koja je odvojila pojedinca od tržišta. Uništavanje traje do danas.”
― Michel Houellebecq, Elementarne čestice
"Celi život proveden čitajući ispunio bi svaku moju želju; Znao sam to već sa sedam godina. Tekstura sveta je bolna, neadekvatna; nepromenjiva, ili mi se bar tako čini. Zaista, verujem da bi mi celi život proveden čitajući najbolje odgovarao. Takav život mi nije dat...”
― Michel Houellebecq, Kako god
Ne volim ovaj svet. Definitivno mi se ne sviđa. Gadi mi se društvo u kojem živim; muka me od reklama; kompjuteri me teraju da povraćam.”
― Michel Houellebecq, Kako god
"Problem je što jednostavno nije dovoljno živeti po pravilima. Naravno, uspevate da živite po pravilima. Ponekad je tesno, izuzetno zategnuto, ali u celini ti to uspevaš. Vaši porezni dokumenti su ažurirani. Vaši računi plaćeni na vreme. Nikada ne izlazite bez svoje lične karte (i posebnog malog novčanika za vašu Visu!).
Ipak, nemaš prijatelja.
Pravila su složena, višestruka. Tu je kupovina koju treba obaviti van radnog vremena, automatski dozatori u kojima se mora dobiti novac (i gde tako često morate čekati). Iznad svega postoje različita plaćanja koja morate izvršiti organizacijama koje vode različite aspekte vašeg života. Možete se razboleti od pogodbe, koja uključuje troškove i više formalnosti.
Ipak, ostalo je malo slobodnog vremena. Šta da se radi? Kako koristite svoje vreme? Da se posvetite pomaganju ljudima? Ali u osnovi vas drugi ljudi ne zanimaju. Slušate li ploče? To je nekada bilo rešenje, ali kako godine prolaze morate reći da vas muzika sve manje pokreće.
Gledano u svom najširem smislu, mesto uradi sam može biti izlaz. Ali činjenica je da ništa ne može zaustaviti sve veće ponavljanje onih trenutaka kada se vaša potpuna izolacija, osećaj praznine koja sve prouzrokuje, slutnja da se vaše postojanje bliži bolnom i definitivnom kraju, sve to kombinuju da vas gurnu u stanje stvarne patnje.
A ipak nisi oduvek želeo da umreš.
Imao si život. Bilo je trenutaka kada ste imali život. Naravno da se toga ne sećate previše; ali postoje fotografije koje to dokazuju. Ovo se verovatno dešavalo otprilike u vreme vaše adolescencije ili neposredno nakon toga. Kakav je onda bio tvoj apetit za životom! Postojanje je izgledalo tako bogato novim mogućnostima. Možda postaneš pop pevač, odes u Venecuelu.
Još iznenađujuće je da ste imali detinjstvo. Posmatrajte sada dete od sedam godina kako se igra sa svojim vojnicima na tepihu u dnevnoj sobi. Želim da ga pažljivo posmatraš. Od razvoda više nema oca. Samo retko viđa svoju majku, koja zauzima važno mesto u kozmetičkoj firmi. A ipak se igra sa svojim malim vojnicima i interes koji gaji za ove prikaze sveta i rata čini se vrlo velikim. Nedostaje mu već malo privrženosti, to je sigurno, ali kakav duh ima da se zanima za svet! I ti si se zainteresovao za svet. To je bilo davno. Želim da se vratiš na to. Domen pravila vam više nije bio dovoljan; niste mogli više da živite u domenu pravila; pa ste morali ući u domen borbe. Molim vas da se vratite na taj tačan trenutak. Bilo je to davno, zar ne? Vratite se svojim mislima: voda je bila hladna.”
― Michel Houellebecq, Kako god
"Živeo sam tako malo da sam sklon da zamišljam da neću umreti; čini se neverovatnim da se ljudsko postojanje može svesti na tako malo; čovek zamišlja, uprkos sebi, da će se pre ili kasnije nešto dogoditi. Velika greška. Život može biti i prazan i kratak. Dani ravnodušno prolaze, ne ostavljajući ni traga ni sećanja; a onda odjednom prestanu.”
― Michel Houellebecq, Kako god
"Prošlost je uvek lepa. Dakle, što se toga tiče, to je budućnost. Samo sadašnjost boli, a mi je nosimo unaokolo kao apsces patnje, naše saosećanje između dve beskonačnosti sreće i mira.”
― Michel Houellebecq, Soumission
"Teško je razumeti druge ljude, znati šta je skriveno u njihovim srcima, a bez pomoći alkohola to se možda nikada neće dogoditi.”
― Michel Houellebecq, Submission
Malo bića je ikada bilo tako oplođeno, probodeno do srži, uverenjem u apsolutnu uzaludnost ljudske težnje. Univerzum nije ništa drugo do skriveni raspored elementarnih čestica. Lik u tranziciji ka haosu. To je ono što će konačno prevladati. Ljudska rasa će nestati. Ostale rase će se zauzvrat pojaviti i nestati. Nebo će biti glacijalno i prazno, prošarano slabašnom svjetlošću polumrtvih zvijezda. I ove će nestati. Sve će nestati. A ljudske akcije su slobodne i lišene smisla kao i nesputani pokreti elementarnih čestica. Dobro, zlo, moral, osećanja? Čiste 'viktorijanske fikcije'. Sve što postoji je egoizam. Hladan, netaknut i blistav.”
― Michel Houellebecq, HP Lovecraft: Protiv svijeta, protiv života
Problem je što jednostavno nije dovoljno živeti po pravilima. Naravno, uspevate da živite po pravilima. Ponekad je tesno, izuzetno čvrsto, ali u celini ti to uspevaš. Vaši porezni dokumenti su ažurirani. Vaši računi plaćeni na vrijeme. Nikada ne izlazite bez svoje lične karte (i posebnog malog novčanika za vašu Visu!).
Ipak, nemaš prijatelja.
Pravila su složena, višestruka. Tu je kupovina koju treba obaviti van radnog vremena, automatski dozatori u kojima se mora dobiti novac (i gde tako često morate čekati). Iznad svega postoje različita plaćanja koja morate izvršiti organizacijama koje vode različite aspekte vašeg života. Možete se razboleti od pogodbe, koja uključuje troškove i više formalnosti.
Ipak, ostalo je malo slobodnog vremena. Šta da se radi? Kako koristite svoje vreme? Da se posvetite pomaganju ljudima? Ali u osnovi vas drugi ljudi ne zanimaju. Slušate li ploče? To je nekada bilo rešenje, ali kako godine prolaze morate reći da vas muzika sve manje pokreće.
Gledano u svom najširem smislu, uradi sam može biti izlaz. Ali činjenica je da ništa ne može zaustaviti sve veće ponavljanje onih trenutaka kada se vaša potpuna izolacija, osećaj praznine koja sve prouzrokuje, slutnja da se vaše postojanje bliži bolnom i definitivnom kraju, sve to kombinuju da vas gurnu u stanje stvarne patnje.
A ipak nisi oduvek želeo da umreš.
Imao si život. Bilo je trenutaka kada ste imali život. Naravno da se toga ne sećate previše; ali postoje fotografije koje to dokazuju. Ovo se verovatno dešavalo otprilike u vreme tvoje adolescencije ili neposredno nakon toga. Kakav je onda bio tvoj apetit za životom! Postojanje je izgledalo tako bogato novim mogućnostima. Možda postaneš pop pevač, odes u Venecuelu.
Još iznenađujuće je da ste imali detinjstvo. Posmatrajte sada dete od sedam godina kako se igra sa svojim vojnicima na tepihu u dnevnoj sobi. Želim da ga pažljivo posmatraš. Od razvoda više nema oca. Samo retko viđa svoju majku, koja zauzima važno mesto u kozmetičkoj firmi. A ipak se igra sa svojim malim vojnicima i interes koji gaji za ove prikaze sveta i rata čini se vrlo velikim. Nedostaje mu već malo privrženosti, to je sigurno, ali kakav duh ima da se zanima za svet! I ti si se zainteresovao za svet. To je bilo davno. Želim da se vratiš na to. Domen pravila vam više nije bio dovoljan; niste mogli više da živite u domenu pravila; pa ste morali ući u domen borbe. Molim vas da se vratite na taj tačan trenutak. Bilo je to davno, zar ne? Vratite se svojim mislima: voda je bila hladna.”
― Michel Houellebecq, Kako god
Živeo sam tako malo da sam sklon da zamišljam da neću umreti; čini se neverovatnim da se ljudsko postojanje može svesti na tako malo; čovek zamišlja, uprkos sebi, da će se pre ili kasnije nešto dogoditi. Velika greška. Život može biti i prazan i kratak. Dani ravnodušno klize, ne ostavljajući ni traga ni sećanja; a onda odjednom prestanu.”
― Michel Houellebecq, Kako god
Нема коментара:
Постави коментар