08.05.2019.

Christopher Hitchens, J.G.Ballard, katastrofičar




Opsednuta naučna fantastika J. G. Ballarda

U povodu izdanja:
The Complete Stories of J. G. Ballard
W. W. Norton, 2009, 1216 str.


U  proleće 2006., na Hye-on-Wye book festivalu, za večerom sam upoznao Sir Martina Reesa, profesora kozmologije i astrofizike na Sveučilištu Cambridge, nositelja arhaična naslova kraljevskoga astronoma (Astronomer Royal). Trebao je u čast pokojnog profesora Josepha Rotblata održati predavanje koje je kasnije objavljeno pod naslovom Dark Materials. U uzbudljivom razgovoru izrekao je sledeću misao:

Većina obrazovanih ljudi svesna je da smo posljedica gotovo četiri
milijarde godina duge darvinističke selekcije, ali su mnogi skloni
overovati da su ljudi nekakva kulminacijatog razvoja. Međutim, naše
Sunce je tek na manje od pola puta svoga postojanja. Oni koji će
za šest milijardi godina gledati nestanak Sunca, neće biti ljudi.
Bilo koje biće koje će tada postojati, od nas će se razlikovati
baš kao što se mi razlikujemo od bakterije ili amebe.


     Među mnogim pitanjima koja su mi smesta pala na pamet, bilo je i ovo: postoji li proza koja bi se mogla uzdići na nivo tako zapanjujuće realnosti? (Samo je jedan romanopisac, Julian Barnes, bio dovoljno pogođen da Reesov odlomak uvrsti u knjigu, ali bilo je to u njegovoj proširenoj, nefikcionalnoj knjizi sećanja na smrt, Nothing to Be Frightened Of). Ipak, ubrzo sam dokučio da zapravo postoji pisac koji bi te reči mogao čuti ili pročitati sa staloženošću, čak i zadovoljstvom, a to je J. G. Ballard.
     Njemu je potpuno razumljiva, čak i dobrodošla mogućnost bilo kakve mutacije ili preobrazbe, pa i takve nepredviđenosti u kojoj bi se spremno mogla zamisliti zemaljska kugla nakon našeg odlaska, s mrtvim Suncem ili bez njega.
       Kao jedan od onih koji nikada nisu bili skloni, nego su čak bili i podozrivi prema takozvanoj naučnoj  fantastici (sledbenici toga kulta uzaludno se prepiru treba li ga nazivati “SF” ili “sci-fi”), nisam bio spreman ni da me se dojmi pohvala Kingsleyja Amisa da je Ballard “najimaginativniji naslednik H. G. Wellesa”. Prirodni svemir već je i sam po sebi isuviše složen, zastrašujuć i impresivan, a da bi mu trebali još i neki detinjasti dodaci u obliku svemiraca i super-oružja: u međuplanetarnom žanru čak je i C. S. Lewis pisao lažnije no što je to inače normalno činio. Slušajući me kako o tome uzaludno mrnđam već 30 godina, Amis sin (koji je ovu zbirku obogatio izuzetno lucidnim predgovorom), bez reči mi je pružio Potopljeni svet (The Drowned World), Dan večnosti (The Day of Forever) i, malo za promenu, Sudar (Crash). Svaka od tih knjiga bi postigla željeni cilj.
        Usprkos tome, Ballard je širokoj publici nesumnjivo najpoznatiji po svom relativno “normalnom” romanu Carstvo sunca (Empire of the Sun), i po njemu snimljenom filmu Stevena Spielberga. Neke od njegovih privrženika je utukla prozaičnost tog dela, dakle kvazi-autobiografskog izveštaja o 13-godišnjaku,
zatočeniku japanskog internacijskog logora u Šangaju. Međutim, čitajući tu knjigu, nije moguće ne uočiti kakve je klice to iskustvo usadilo u odraslog Ballarda. Videti kako se nekad bogati grad sveo na prosjaštvo i prazninu, biti danomice u potrazi za hranom i lekovima, gledati kako se stari evropski poredak brutalno i delotvorno urušava, uočiti da se ljudski život može sasvim obično ugasiti i gledati ratne strojeve kako kruže i poniru po prenapučenom nebu: kakve li pouke! A ne treba zaboraviti ni da je mladi Ballard bio oduševljen vestima o atomskom zatiranju Hiroshime i Nagasakija, pa ga taj osećaj čini sigurno jedinstvenim među posleratnim piscima. U ovu je zbirku uvrštena i izuzetno snažna priča iz 1977. Vreme mrtvih (The Dead Time), svojevrsna predigra Carstvu – Ballar više voli tako nazivati tu knjigu – u kojoj mladić, pušten iz japanskog zarobljeništva, opustošenim pejzažem vozi kamion pun leševa i završava dajući komadić vlastitog razderanog mesa izgladnelom detetu.
     Čitaoci Ballardovih memoara Čuda života (Miracles of Life) – knjige tek malo, no ne sasvim obmanjujućeg naslova – ubrzo će razabrati da je svoje ratne šangajske traume razgradio u tri povezana kraka. Kao mladić u posleratnoj Engleskoj prvo je naleteo na Freuda, potom na nadrealiste. Ta je dva susreta opisao kao razorna, jer su ga podučila onomu što je već znao: vera je prezira vredna glupost, ljudska bića nesumnjivo uživaju biti okrutna, a naša vrsta je sklona, i kadra egzistirati s najgrotesknijim apsurdima. I onda nije nimalo neprirodno da je Ballard kao student gorljivo pohađao predavanja iz anatomije, provodeći dragoceno vreme s leševima, od kojih su neki, za života, bili požrtvovni profesori te katedre. Začuđujući broj njegovih kraćih dela na tragu je inspiracije Sudara (Crash), takođe ekraniovanog – režiser je ovaj put David Cronenberg – s morbidnim i gotovo nežnim opisima “obrisa rana”, rasekotina, lomova i drugih nevolja mesa i kostiju. Fasciniran mogućnošću pogibije u prometu i gotovo zatravljen ubistvom Johna Kennedyja, Ballard je stvorio tematski niz pod nazivom Izložba grozota (Atrocity Exibition), koji je delomično i ovde prikupljen, u kojem su sudari, ejakulacije i slavne osobe okupljeni u žestokoj mešavini Erosa i Tanatosa. Zbog čudačke upotrebe te formule koja nikad nije zakazala, a koju je Ballard proglasio “pornografskom naučnom fantastikom”, nakratko ga se odrekao njegov američki izdavač. Ako će te Ubistvo Johna Fitzgeralda Kennedyja razmotreno kao motorni spust (The Assassination of John Fitzgerald Kennedy Considered As a Downhill Motor Race) ili Zašto želim pojebati Ronalda Reagana (Why I Want to Fuck Ronald Reagan) čitati u potrazi za seksualnim zadovoljenjem, mora da ste iznureni poremećajima o kojima ovaj recenzent ne može ni sanjati. Obe priče su, međutim, uspele biti smrtno smešne.
     Plan za ubistvo Jacqueline Kennedy (Plan for the Assassination of Jacqueline Kennedy), druga je rana priča (ovde nije objavljena: tvrdnja da je ovo izdanje “sabrano” donekle vara), koja otprilike istim stilom izaziva smešnu zbrku samim novinskim isečcima, čije je lešinarsko praćenje njezina života Ballard nameravao izvrći ruglu. Napad je poveo Randolph Churchill, zahtevajući kažnjavanje malog časopisa koji je to objavio. Taj “skromni predlog” pruža jedan od mnogih ključeva otkrivanja izvora Ballardova nadahnuća, a to je, u ovom slučaju, sasvim jasno, Jonathan Swift. God. 1964. je čak napisao i ultramakabrističku priču Utopljeni div (The Drowned Giant), o tome što se zbiva kad se na plaži “pet milja severozapadno od grada” pojavi lešina lepog, ali divovskog čoveka. Lokalni Liliputanci smisle jeftine, ali i maštovite načine kako će oskvrnuti i unakaziti telo pre no što ga počnu seckati za suvenire i na kraju otapati u velikim bačvama. Moglo bi se to okarakterizisati kao mikrokozmički ideal Ballardove fantazije, u kojoj učestvuje  nadnaravno – “Guliver” je prijazan kao golemi mesnati kip utemeljen na Praksitelovu opusu – baš kao i frojdovsko: “kao da je sakaćenje tog beživotnog diva oslobodilo iznenadnu navalu potisnute zlobe.” Po obrascu mnogih drugih priča, pripovedač poprima ton patologa koji diktira hladni izveštaj sirove anatomije. Samo jedna sintagma, “divovska naplavina” (colossal wreck), posuđen je od Shelleyeva Ozymandiasa, što je možda najbliže čime se Ballard ikada približio romantičarima.
       Još jedan, bliži literarni izvor označen je imenom – Traven – osamljenog lika u Završnoj plaži (The Terminal Beach). To je prva od dve priče – druga je Popodne na plaži Utah (One Afternoon at Utah Beach) – u kojima Ballard stvara imaginarij od urušenih prizora Drugog svetskog rata. Poput savremenih, ali praznih gradova s brojnim sablasnim blokovima s tornjevima (opsednut je tornjevima svih vrsta) i napuštenim bazenima, tako su pacifičke i atlantske plaže i dalje prekrivene betonskim blokovima i bunkerima, predstavljajući idealni ambijent balardske pustoši. Plaža u prvoj priči ima i dodatnu prednost kao mesto uništavajućeg nuklearnog pokusa. Sablasni oblici davno već mrtvih Japanaca i Nemaca mogu načas bezdušno zatreperiti pre uništenja. Ballard ne spada među najcitiranije autore, jer mu treba dosta vremena da postavi scenu, a i zbog toga što je najdelotvorniji u korištenju dijaloga. No, kadar je proizvesti pažnje vredne misli i slike. Posebno pomno promatra oči. Na stranicama priče Kipari oblaka s Koralja D (The Cloud-Sculptors of Coral D) saznajemo da “sećanja, karavele bez jedara, prelaze senovitu pustinju njenih iscrpljenih očiju”, a da patuljak, Petit Manuel, tu istu ženu promatra “očima nalik na zgaženo cveće”. Cela ta priča je natopljena jezivom lepotom dok krila jedriličara oblikuju čuda iz kumulusa, a neki pilot-estet “lebdeći oko oblaka, odseca njegovo tkivo. Mekano runo pada po nama na hladnoj kiši.” Okrutna, kapriciozna lepotica, koja postaje bogata pokroviteljica te umetnosti, ne obazire se na možebitne ljudske žrtve: “Na njenom je licu dijagram kostiju otkrivao geometriju ubistva.”
      Ballard se preraspisao, osobito nakon što mu je iznenadnom smrću voljene žene valjalo zbrinuti troje dece, premda ne volim baš reći da je pisao previše. (Ova knjiga ima gotovo 1 200 stranica.) Ipak, nekim bi pričama dobro došlo doterivanje i zgotavljanje. U Poslednjem svietu gosp. Goddarda (The Last World of Mr. Goddard), nadglednik u robnoj kući drži u kućnom sefu kutiju s mikrokozmom svoga grada, zajedno sa živim i aktivnim ljudskim likovima. Svake večeri može posmatrati što svi oni rade i idućeg dana koristiti to saznanje. Isprva sam bio iznenađen da tu prednost nikada nije iskoristio za praćenje seksualnih odnosa, ali sam onda zaključio da je Ballard na čudan način onemogućio da njegove pomno praćene minijature budu prisluškivane, pa tako gosp. Goddard zapravo nije imao pojma šta se zbiva. Kao u nekom samo delomičnom govornom filmu, tom je scenariju isprana njegova inicijalna snaga. Ali to nadoknađuje nekoliko priča, koje su čista jeu d’esprit , i u kojima šarm dosetke ne dopušta ni najmanju naznaku nečeg zloslutnog ili zlosudnog. Usprkos petećem naslovu Prima Belladonna, prve priče u zbirci, čitaoca će smesta opčiniti i sama ideja cvećarnice u kojoj blistavo različiti cvetovi predstavljaju žive dublere muzičara i opernih pevača (npr.“tankoćutna sopran-mimoza”) i gde se vlasnik te teško održive “kloroflorističke” ustanove na kraju suočava s “audio-vegetativnim Sudnjim danom”.
         Ako tako bezazlena sredina nije mogla otkloniti Ballarda od inzsistiranja na apokalipsi u bliskim okruženjima, nije nimalo začudno mu se pretposlednja priča zove Tajna autobiografija J. G. B-a (The Secret Autobiography of J. G. B.). Većinu svog života naš je veliki stručnjak za katastrofe proveo u svom domu u gotovo smešno mirnom londonskom predgrađu Shepperton, zaklonjenom utočištu britanskih filmskih studija. Očito je uživao u pomisli da će se jednoga dana probuditi, ustanoviti da je jedino ljudsko biće na planeti, istražiti napušteni London, preći pustu Temzu, opljačkati benzinske pumpe i samoposluživanja, a onda se zadovoljno odvesti kući. ”B je bio spreman posvetiti se svom pravom poslu”.

preveo: Ivan Ott

Izvornik — Christopher Hitchens: The Catastrophist; The haunting science fiction of J.G. Ballard, The Atlantic, siječanj-veljača 2010.
URL: http://www.theatlantic.com/doc/201001/ballard
izvor

Нема коментара:

Постави коментар