28.05.2019.

Likovi romana „Kovači lažnog novca“ Andre Žida

Olja Ivanjicki, portret,detalj sa slike Dvadeseti Vek III, ©Fond Olge Olje Ivanjicki

Kada je završio Kovače lažnog novca, posle šestogodišnjeg rada, Žid je napisao:
„Svakako me više ne muči neizdrživi poriv za pisanjem. Osećanje da 'najvažnije tek treba reći' više ne obitava u meni kao ranije, i čak ubeđujem samoga sebe da nemam puno da dodam onome što vispreni čitalac može nazreti u onome što sam napisao”


____________________

1.1. Uvod

     Andre Žid je sa svojim romanom Kovači lažnog novca, objavljenim 1925. godine u La Nouvelle Revue française (NRF)[1], uveo mnoge tendencije u svetsku književnost koje možemo nazvati pravom književnom revolucijom. Pre svega, tu je pojam mise en abyme[2] koji je uzeo iz heraldike i sam postavio na hartiju, ali o tome će biti govora nešto kasnije. Nego ono što je jedna od primarnih karakteristika ovog, i danas rado čitanog romana, jeste čitava plejada likova koja se provlači kroz priču i čije sudbine, karakteri i postupci pletu radnju dela na način samo svojstven Židu, možemo reći sasvim židovski. Kovač lažnog novca je delo koje sugestivno i suptilno oslikava duhovnu atmosferu Francuske onoga vremena. Židovi junaci – pisci, učenici, studenti i boemi dočaravaju svet u kojem je sve manje „stvarnosti“, a sve više sujete i laži, dva pojma koja se stapaju u istinu o društvu toga doba, koje se lako može porediti i sa ovim današnjim.
     Pre nego počnemo sa detaljnom analizom likova osvrnućemo se kratko na život ovog slavnog francuskog pisca, kao i na neke osnovne karakterisitke o naslovu i radnji samoga romana, ali upravo ta radnja stoji u niti koje povezuje sudbinu svakog od junaka.

1.1. Andre Žid (1869 – 1951)

      Rođen u Parizu 22. novembra 1869. godine od oca koji je bio profesor prava i majke koja potiče iz buržoaske porodice iz Avra. Ovaj, inače jedan od najznačajnijih francuskih pisaca XX veka, odrasta u čisto protestantskoj tradiciju. Njegovo detinjstvo, kao i adolesencija obeleženi su čestim izlivima nervoze, kao i osećajima da on nije kao i svi drugi. U svojoj petnaestoj godini rasplamsaće se njegov zanos prema Madlen Rondo, sestri od ujaka sa kojom je zajedno odrastao i čitao iste knjige i koja će postati njegova buduća supruga. Ubrzo, inspirisan Malarmeom i družeći se sa Pjer Luisom i Polom Valeriom ulazi u svet simbolista, pravca koji je vladao krajem XIX veka i čiji su „apostoli“ takozvani „ukleti pesnici“ Bodler, Rembo, Verlen i Malarme koji su se služili simbolima u svom stvaranju ostavili veliki uticaj na pisce sa početka narednog veka, a samim tim i Žida. Mada, on nije bio njihov potpuni pristalica.
       Andre Valter je bio lik koji je krasio stranice njegovih prvih dela kao što su Sveske Andre Valtera (1891/92), Rasprava o Narcisu (1891), Urijenovo putovanje (1893) i tako dalje. Andre Valter predstavlja Židovo drugo ja, slično nešto imamo i sa Eduarom, likom iz Kovača, ali i on je pisac koji u svom delu ima svog dvojnika – Alena. Na taj način ostvaruje se umožavanje ličnosti. Andre Valter i njegov autror pojavljuju se u delu istovremeno kao učesnici u radnji i kao njeni posmatrači. Naravno, Sveske Andre Valtera su delo koje nije lišeno početničkih slabosti, ali u njemu nalazimo sve teme budućih Židovih romana.

       Tema koja se tiče žene i ljubavi ispunjava priča koju mladi Žid objavljuje po naslovom Ljubavni pokušaji (1893). Glavna junakinja Rašela, ime koje srećemo i u Kovačima, je mlada, lepa i zanosna žena koja sasvim jednostavno i prirodno poziva mladića Luka na ljubavni čin. No, on pred tom mogućnosti uzmiče u ime neukaljane strasti čistog obožavanja. U Židovom junaku izbija autorov vlastiti puritanski strah od čulnosti i greha, što smo videli i kod samog Andre Valtera, a kasnije će mnogi Židovi junaci, kao i njihov stvaralac, tu nemogućnost da se obožavanje žene spoji sa telesnim oblicima ljubavi prevazići ispoljavanjem homoseksualne sklonosti.
       Godina 1893. je predstavljala prekretnicu u Židovom životu. Tada je sa prijateljem i slikarom Polom Loranom krenuo na putovanje zemljama južne Evrope, a naročito severne Afrike. Upravo na tim prostorima, tačnije u Tunisu Žid će spoznati drugu stranu svog bića, onu homoseksualnu, koju više nije mogao negirati i koja će se često javljati kao problematika u njegovim delima, a obrisi upravo te tema nalaze se i u samim Kovačima lažnog novca između likova Bernara i Olivjea, a tu se negde između njih nalazi i Eduar, dok Rober de Pasavan na neki način želi da prikrije svoju drugačiju sklonost time što želi da zavede Loru.
      Neosporno je to da je Židov privatni život uticao mnogo na njegova dela. Kroz likove koje je stvorio provlači se suština njegove sopstvene ličnosti, njegove misli, strahovi, unutrašnji konflikti, čitav jedan židizam. Takođe ta pisčeva neizmerna ljubav prema istini je jedna od glavnih motiva u svim njegovim romanima. Kada je 1947. godine primio Nobelovu nagradu za književnost u pohvali koja tradicionalno biva objavljena od strane žirija za svakog dobitnika za Žida je pisalo:

Za sveobuhvatno i umetnički nadahnuto pisanje, u kojem su ljudski problemi i stanja predstavljeni sa neustrašivom ljubavlju prema istini i oštrom psihološkom pronincljivošću.[3]

     Ono što je Žid uradio za književnost uticalo je kasnije na mnoge pisce širom sveta. Njegova genijalnost dotakla je i naše prostore. Naime, naš slavni pisac Danilo Kiš koji se pe svega dokazao u Francuskoj posvetio je pripovetku Mehanički lavovi iz Grobnice za Borisa Davidovića upravo ovom velikanu francuske književnosti, autora isto tako velikih romana kao što su Podrumi Vatikana (1914), Uska vrata (1909), Imoralista (1902), zatim krucijalnog dela o problematici homoseksualnosti Koridon (1924). Njegovi eseji, putopisi, rasprave o socijalnim i političkim problemima su takođe ukrasi njegovog bogatog opusa. Nego, vratimo se našoj glavnoj temi tj. njegovom po mnogima najboljem romanu Kovači lažnog novca.

1.2. Uopšteno o delu „Kovači lažnog novca“

      Krenućemo najpre od samog naslova romana. Naime, tajna naslova može se protumačiti na više načina. U jednom delu u romanu Eduar, po zanimanju pisac, naziva svog oštrog suparnika Robera de Pasavana „kovačem lažnog novca“ aludirajući pritom na originalnost i vrednost knjiga koje on piše, on je za njega jedan običan „zanatlija“ i „komercijalista“ više nego umetnik. Zatim u sledećem trenutku, imamo grupu adolscenata među kojima su Žorž, brat Olivjeov i Vensanov, potom Gerindanisol, glavni krijumčar, Filip i mali Boris koga će ta igra sa lažnim novcima dovesti do tragedije. Oni su došli na ideju da iskuju lažne novce, puste ih u promet i na taj način dođu do što više pravih novaca. To kažnjivo delo otkriva sudija Alberik Profitandje, Bernarov otac, koji kao prijatelj, a ne kao radnik u pravosuđu dolazi kod Eduara, Žoržovog ujaka, i savetuje mu da obrati pažnju na svog sestrića. Po mnogima najzanimljiviji podatak u romanu jeste taj da pisac Eduar u ovom Židovom delu piše roman koji se zove potpuni isto Kovači lažnog novca. On stalno misli na taj roman, a da nije napisao ni jedan jedini red, zbog čega ga njegov rival De Pasavan omalovažava, dok Eduar na svaku njegovu opasku se na spontan, a uz to i inteligentan način brani, govoreći što se tiče ovoga da njemu ne treba nikakva fikcija da mu stvori roman, već da je stvarnost tj. istina upravo ta koja treba svakom dobrom piscu da diktira roman. U ovom trenutku Židovo razmišljanje mnogo podseća na Prustovo koji kaže da bi napisao suštinsku knjigu, veliki pisac ne mora da izmišlja, jer ona već postoji u svakom od nas, treba da je prevede. Eduar kroz svoj dnevnik opisuje događaje i likove koji ga okružuju, a upravo taj dokumenat bi trebao njemu da posluži za njegov budući roman. Inače, sam Žid je pišući ovo delo pisao Dnevnik Kovača lažnog novca koji je kasnije postao sam deo romana i posvećen je upravo onima koje zanimaju pitanja spisateljskog zanata. U tom Židovom Dnevniku nalazi se možda ključ, sama srž i objašnjenje o stvaranju Kovača. Uz sve ovo, naslov romana može se objasniti onom poznatom „nije zlato sve što sija“. U svakom liku, kao i u svima nama pored anđela čuči i đavo:

Teorija: da se, kao i carstvo božje, i pakao nalazi u nama: A ponekih dana osetim u sebi takvu navalu zla da mi se već čini da car zla pristupa uspostavljanju zla u meni.[4]

       Koliko puta u životu smo se prevarili što se tiče nekih osoba za koje smo mislili da su anđeli tj. zlato, a najednom njihova druga strana ličnosti isplivava, shvatimo da su „lažni“ i mi bivamo povređeni. Bernar otkriva da su ga roditelji lagali čitavog života što se tiče njegovog porekla, Lora za koju je Duvje želeo život dati ostaje trudna sa drugim čovekom, prijateljstvo Olivjea i Bernara biva uzdrmano pojavom Eduara itd… A samim tim moramo biti svesni da i svi mi na neki način živimo dve strane naše ličnosti, ne postoji potpuno dobro, niti potpuno zlo. Svi ljudi su negde na sredini. U isto vreme okolnosti i društvo barataju našim razmišljanjima i postupcima. To je upravo ono o čemu Žid govori u ovom romanu. Opisuje svet pun laži, sujete, ali u istu ruku i istine.
        Značajno je i to da je Žid pisanje ovog dela propratio teorijski produbljenim razmišljanjima o romanu. Njega ne privlači ni realistički, niti naturalistički postupak. Roman, po njemu, ne treba preslikavati činjenice, niti da bude odraz stvarnosti, već tu stvarnost treba osmisliti i održavati stvaranjem jedne druge, fiktivne stvarnosti. Stvarnost je za svakog umetnika nezamenjiva građa, ali svaka činjenica postaje tek umetnički vredna kada se u njoj otkrije ideja, ono što je univerzalno. Ovo je roman otvorene forme. Sižea i unapred utvrđenog plana nema. Priča uvek počinje iz početka i uvek može da se razvija i da se nastavi u nekom drugom pravcu.
        Žid je rekao da jedino Kovače može smatrati pravim romanom, zato što u njemu postoji neodređena eksplozija romanesknog. Imamo dve koherentne celine, a to su Eduarov dnevnik i pravi roman. Uz to ovo delo se može nazvati i romanom o adolescenciji, sazrevanju i odrastanju.
          Kao što je Stendal bio inspirisan aferom Bert za svoj roman Crveno i crno, kao što je Floberova Madam Bovari „plakala“ u isto vreme u dvadeset sela iz okolice Ruana, kao što je Balzak bio inspirisan mnogim detaljima iz svog okruženja za svoje pisanje tako je i Žid za neke detalje u Kovačima bio inspirisan stvarnim događajima. Sve te inspirativne situacije i činjenice pisac iznosi u svom Dnevniku koji je vodio tokom stvaranja romana. Naime, za aferu koja se tiče „kovača lažnog novca“ u delu našao je sasvim slučajno inspiraciju u članku u Ruanskim novinama koji se odnosi na falsifikatorsku aferu u tom gradu. Samoubistvo mladog Borisa desilo se zaista u jednoj školi u Klemon – Feranu, dok je gospođu Vedel uočio i preslikao na hartiju jednom prilikom u vozu za Kivervilu posmatrajući neki bračni par ispred sebe:

Muž: Ovo je predgrađe. Predgrađe koje je već…
Gospođa: Oblačno je, ali neće padati kiša. Ta skini kaput…Tako! tako, tako.
Muž: A?
Gospođa: Nije li to tamo Ruan?
Muž: Oho-ho! Kroz dva sata.
Gospođa: Pogledaj, kakvi su to dimnjaci.
Muž: Aržantej…špargle…
Gospođa je primetila moj pogled. Nagnula se mužu, i odsad će samo tiho govoriti. I to je ipak neki dobitak. Čujem još:
Muž: To nije iskreno.
Gospođa: Naravno. Da bi bilo iskreno trebalo bi da…

Divno: ličnost koja nikad ne bi dovršila svoje rečenice. Gđa Vedel, pastorova žena. [5]

     Sve navedeno može uveriti čitaoce u genijalnost koju je Žid ispoljio u svom zanatu. Takođe, hteo je uvesti u Kovačima jedan već poznat lik, Lafkadija iz Podruma Vatikana:
     Već dva dana se dvoumim da li da dam Lafkadiju da priča roman. To bi bila priča o događajima koje bi on malo-pomalo otkrivao i u kojima bi učestvovao kao radoznao čovek, kao dokoličar i razvratnik. [6]

     Da li bi ova verzija sa Lafkadijom kao naratorom bilo zanimljivija nego li ova sa Eduardovim dnevnikom u mise en abyme formi? Nije toliko ni bitno koliko je bitna činjenica da je Žid sa Kovačima lažnog novca i svojim Dnevnikom u dodatku napravio jednu pravu enciklopediju koja može poslužiti svim Židovim naslednicima u kovanju svog zanata.
     Ovim delom Žid želi dočarati publici pravi značaj romana kao književne forme. Po njegovom mišljenju on treba da se nalazi u prvom planu u svetu književnosti, a da iza sebe ostavi sve druge rodove kao što su basne, karakteri, maksime, pisma itd. Ovim kontrira simbolistima i Princezi de Klev, delu Gospođe Lafajet.
      Konstrukcija romana je veoma kompleksna. Različite priče se pletu jedne u druge, tačke gledišta su umnožene, dok imamo nekoliko tipova naracije kao što su pismo i intimni dnevnik. Autor se takođe javlja kao narator u nekoliko navrata.
     Za kraj ovog poglavlja i pre početka detaljnije priče o likovima citiraćemo sledeću misao, izgovorenu od strane Židovog alter-ega u delu Eduara:

Često sam mislio, – prekida ga Eduar, – da u umetnosti, a naročito u književnosti, vrede samo oni koji se upute ka nepoznatom. Ne otkriva se nova zemlja dok se ne pristane da se, najpre i zadugo, izgubi iz vida svaka obala. [7]

2. Likovi u delu

       Rekli smo već da ono što je najimpresivnije u ovom romanu jeste čitava jedna plejada likova koja se javlja, ali ono što ostavlja najveći utisak jeste da su svi ti likovi povezani jedni među drugima. Žid nas postepeno uvodi u životne priče koje krase stranice Kovača na samo sebi svojstven način. Svaki njegov lik zauzima posebno mesto u priči i svakome posvećuje podjednaku pažnju, mada u nekim trenucima nas iznenađuje kao što je to slučaj sa susretom očeva glavnih likova Bernara i Olivjea, gospodina Profitandjea i njegovog kolege Molinjea, negde na početku romana, kada njih dvojica tokom povratka sa posla vode vrlo pomnu raspravu o nekoj istrazi. Odmah stičemo utisak da će nas radnja povući negde u tom pravcu, ali kasnije nemamo više nigde ni jedan jedini susret između te dvojice likova. Zatim kada se Olivje poverava svom prijatelju Bernaru da je video svog brata Vensana sa novom devojkom polako ulazimo zaobilaznim putem u priču u Lori, glavnoj ženskoj junakinji, koja je udata za Duvjea, a ostaje trudna sa Vensanom, a kasnije vidimo da gaji određena osećanja prema piscu Eduaru, dok Bernar krišom gaji određena osećanja prema njoj. Uz to „demon romana“ Rober de Pasavan da bi sakrio svoje skolonsti prema istom polu pokušava da je zavede.

Sudbine svih likova isprepletane su i povezanu u jednu nit. Ta nit može se prikazati na sledeći način:



     Ovde se zasigurno možete uveriti u obilatost likova Židovog dela. Sada ćemo krenuti sa detaljnijom analizom glavnih likova, dok ćemo ostale pomenuti upravo kroz sudbinu tih koji su u prvom planu i samim time približnije dočarati isprepletanost njihovih života.



2.1. Bernar Profitandje

        Jedan je od tri glavna junaka u romanu. Njegova životna priča krasi sam početak kao i kraj Kovača. On je impulsivan adolescent koji zna šta hoće. Vrlo je olučnog karaktera. Biva uzdrman na samom početku priče saznanjem da nije sin Alberika Profitandjea, čoveka za kog je celog života mislio da mu je otac. Saznaje i to da je plod jedne majčine ljubavne afere. Tada mu postaje jasan odnos koji je Alberik ispoljavao prema njemu tokom čitavog detinjstva. Uvek je osećao da je on drugačiji prema njemu nego prema ostaloj deci. Odlučuje da napiše oproštajno pismo i da zauvek ode iz te kuće:

…Osećajući u sebi tako malo ljubavi prema vama, dugo sam mislio da sam izrod, više volim da znam da nisam uopšte vaš sin. Možda držite da vam dugujem zahvalnost što ste prema meni postupali kao prema svom detetu, ali, najpre, ja sam uvek osećao razliku u vašoj pažnji prema svojoj deci i prema meni…[8]

            Odlazi ponosan na svoj postupak, jedino malo razačaran što se nije pozdravio sa majkom i mlađim bratom Kaluom. Međutim, nije znao da se sledeća misao stvorila u Alberikovoj glavi kada je pročitao pismo:

Svakako, on je oduvek smatrao da treba da osuđuje sve ono novo, grubo, nepokorno što je osećao u Bernaru, ali uzalud još uvek tako misli, jer oseća zaista da ga je upravo zbog toga voleo kao što nikada nije voleo nijedno drugo svoje dete. [9]

       Bernar po odlasku iz roditeljskog doma odlazi kod svog veoma bliskog prijatelja Olivjea Molinjea koji ga je hteo ubediti da se vrati svojim roditeljima, međutim Bernar ostaje pri svojoj odluci da se nikada više ne vrati tamo. Olivje se divio svom prijatelju zbog njegove odlučnosti i jakog karaktera. Između ova dva lika vlada neizmerno prijateljstvo. Oni dvojica su toliko prisni da čitalac stiče utisak da su zaljubljeni jedan u drugog i da će to prijateljstvo prerasti u nešto više. Oni oslovljavaju jedan drugog sa „dragi“ i između njih se može uočiti neka vrsta seksualne tenzije:

-A ti? Gde ćeš ti spavati?
-Bilo gde. Na zemlji. Negde u uglu. Treba da se priviknem…
-Ne, slušaj. Hoću nešto da ti kažem, ali neću moći ako ne osećam da si sasvim blizu mene. Hodi kod mene u krevet.
I pošto je Bernar, koji se za tili čas svukao, došao k njemu:
-Znaš, ono o čemu sam ti onomad govorio…Svršeno je. Bio sam.
Bernar je razumeo od prve. Steže se uza se prijatelja, koji nastavlja:
- Znaš, dragi moj, to je odvratno. To je užasno…Posle, došlo mi je da pljujem, da povratim, da zderem kožu sa sebe, da se ubijem.
-Preteruješ.
-Ili da je ubijem, nju…
-Koje je ona?Nisi bio nesmotren, valjda?
-Ne to je neka drolja koju Drimer poznaje i kojoj me je predstavio.[10]

      Ovde vidimo da je njihov odnos vrlo neoubičajan kada se govori o dva muškarca. Još i činjenica koju Olivje govori Bernaru da mu odnos sa ženom nije bio nimalo prijatan nam još više potvrđuje tu činjenicu, ali tokom čitavog romana imamo samo naznake homoseksualnosti i ni u jednom trenutku taj odnos neće prerasti u nešto više. Jedino će se Olivje osećati malo zapostavljenim pojavom svog ujaka Eduara u Bernarov život i imaće neverovatan strah od gubitka tako velikog prijatelja. Kada se rezimira da kraja njihov odnos možemo ga nazvati čisto „bratskim“, sličnom odnosu Fransoa i Mona u romanu Veliki Mon Alana Furnijea. Olivje i Bernar se dive jedan drugom, govore sve međusobno, pišu kad su razdvojeni i savetuju jedan drugog.
     Bernara s vremena na vreme obuzima velika radoznalost. Nije se mogao suzdržati, a da ne uzme dnevnik Olivjeovog ujaka Eduara i da ne pročita sve što je napisano u njemu. Time njegova sudbina se vezuje za Eduara. Ovaj mu oprašta što je ukrao dnevnik i ne samo to, postaje njegov sekretar i saputnik na putu u Sas-Fe gde su trebali da pronađu malog Borisa, unuka gospodina La Peruza i odvedu ga njegovom dedi. Beranar odustaje od mature i kao neko ko je uvek spreman da pomogne odlazi sa njim. Na toj misiji pridružuje im se i Lora, trudna žena koju je Vensan napustio, a koja je uz to i dobra Eduarova prijateljica. Bernar počinje da gaji određena osećanja prema Lori što i priznaje svojm prijatelju:

Pomislićeš da sam zaljubljen u nju. Pa dobro! Dragi moj, nećes se prevariti. To je ludo, zar ne? Možeš li da predstaviš sebi da sam se zaljubio u jednu trudnu ženu, koju, prirodno, poštujem, i koju se ne bih usudio da dodirnem? Vidiš da ne postajem razvratnik…[11]

       Nakon nekog vremena Bernar će biti prinuđen da odstrani ta osećanja prema Lori, ali nalazi utehu upravo u Lorinoj sestri Sari koja neizmerno podseća na nju. Počinje da radi u zavodu gospodina Vedela, oca Lore i Sare. On obrazlaže svoje postupke, određuje i ograničava sebe, zahvaljujući svojim ljubavima. Veoma je odan i predan svemu što radi.
       Jedna od najvažnijih epizoda koje se tiču ovog lika jeste Bernarov susret sa anđelom. Nakon položenog maturskog ispita Bernar biva u nedoumici kome prvo da pođe i javi tu radosnu vest. Ukazuje mu se anđeo i on zajedno sa njim ulazi u sorbonsku crkvu u koju nije nikada ulazio. Obuzeo ga je spokoj i osećaj blaženstva. Osetio je potrebu da se da, da se žrtvuje za druge. Anđeo postaje njegov vodič kroz sopstvene misli, a na taj način i kroz život. Iste večeri anđeo ga izaziva na dvoboj. Bernar počinje da se bori sa njim i ovaj trenutak možemo objasniti pojmom „dualizam“ koji znači borba sa samim sobom. Da li se Bernar zaista borio sa anđelim? Ne, već sa sobom, odnosno sa đavolom u sebi, sa drugom stranom sopstvene ličnosti, onom koju svako od nas poseduje, ali nije na nju naročito ponoson. Bernar ovde ispoljava veliku hrabrost suočenja sa samim sobom, i to je ono čemu svako ljudsko biće treba da teži, a to je pobeda tog zla u sebi. Borba sa samim sobom je najteža životna borba.
       Na kraju iz Eduarovog dnevnika saznajemo da se Bernar ipak vratio svom ocu. Potkrepljen svim iskustvima i savetima koje je dobio Bernar na pravi način počinje da shvata život i življenje. Možda upravo to može da zahvali Eduaru:

Ja nemam nikakav savet da vam dam. Taj savet možete naći samo u sebi, a samo živeći možete naučiti kako da živite. [12]

2.2 Olivje Molinje

         Najbolji Bernarov prijatelj. Brat Vensana i Žorža. Po karakteru se dosta razlikuje od Bernara. Dok je Bernar odlučan i jakog karaktera Olivje je osećajan, stidljiv, sklon depresiji, u suštini još uvek jedno dete. Gaji neizmernu ljubav i poštovanje prema svom ujaku Eduaru koji je poznati pisac, a on sam želi da se bavi književnim radom. Takođe, kao što je već poznato veoma je blizak sa Bernarom. Sve svoje tajne poverava upravo njemu. Ispoveda mu se kako mu je odnos sa ženom bio odvratan. Kada Bernar i Eduar odlaze u potragu za La Peruzovim unukom u Sas-Fe u njemu se počinje javljati ljubomora.
            Osećao se istisnut istovremeno i iz Bernarovog i iz Eduarovog srca. Prijateljstvo između ta dva prijatelja isključivalo je njegovo. Naročito ga je u Bernarovom pismu mučila jedna rečenica koju Bernar nikada ne bi napisao da je mogao predosetiti sve što je Olivje u njoj mogao videti: „U istoj sobi“, ponavljao je on u sebi – i odvratna zmija ljubomore se i uvijala u njegovom srcu. (…) Te noći, demoni pakla uđoše u njega. [13]
       Olivje je neko sa kim se lako može manipulistati. Osetljiv je i naivan. Rasrđen time što su Bernar i Eduar zajedno u Sas-Feu odlazi ciničnom i podmuklom kontu Roberu de Pasavanu koji je, inače, njegovog brata Vensana navukao na kocku. Kont ga postavlja za glavnog urednika časopisa Avangarda. Odlazi na poslovno putovanje i o tome obaveštava Bernara i Eduara. Govori o Roberu kao o velikodušnom čoveku, dok Eduar zna pravu istinu o tom „demonu“. Za vreme jednog banketa Olivje rastrzan između prijateljstva prema Bernaru, ljubavi i poštovanju prema Eduaru, kao i osećaju zahvalnosti prema Roberu počinje da gubi razum. Uz to i prisustvo pisca i začetnika drame absurda Alfreda Žarija koga je mnogo poštovao dodatno ga uzbuđuje. Zasićen svim tim osećanjima Olivje postaje rob svoje psihe i počinje nedolično da se ponaša. Sled tih događaja dovodi ga do toga da pokuša samoubistvo.
      Voleo je Bernara, voleo je Eduara, čak odviše, da bi mogao podneti da rđavo pričaju o njemu. Kraj Eduara, u njemu se raspaljivalo ono što je bilo najbolje. Kraj Pasavana, ono najgore, sada je to priznavao sebi, a nije li čak oduvek uviđao da je tako? (…) Zahvalnost za sve što je kont učinio za njega pretvarala se u njemu u mržnju. [14]

        Taj događaj pomogao mu je da prepozna „demona“ u Roberu. Nije mogao da istrpi da on vređa njegovog ujaka i on zauvek odlazi od Robera. Ovaj trenutak u romanu povezuje Žida sa Dostojevskim. Za pokušaj Olivjeovog samoubistva Žid je našao inspiraciju u liku Dmitrija Karamazova u krucijalnom delu ovog slavnog ruskog pisca Braća Karamazovi. Inače, Žid se u mnogim stvarima u ovom delu kao i u brojnim drugim oslanjao na Dostojevskog. Napisao je i jedno delo u potpunosti posvećeno ovom piscu. On ga je najviše zanimao zbog psihologije njegovih likova koja je vodila samu radnju njegovih dela. I u svakom slučaju kod Dostojevskog je potvrdio to prisustvo „demona“. Ta tema zauzima značajno mjesto kod velikana ruske književnosti. Žida su posebno zanimala pitanja koja je Dostojevski postavljao u svojim delima i koja se tiču čoveka i njegove esencije odnosno egzistencije kao što su „Ko je čovjek? Odakle je došao? Gde ide? Gde je bio pre rođenja? Gde će ići nakon smrti? Šta je istina?…“ Pored Dostojevskog na ova pitanja odgovor mu pomažu naći i Niče, kao i Montenj.

2.3 Ujak Eduar

       Upravo za ovog lika u romanu se vezuje pojam mise en abyme (lat. abyssus, grč. abussos – abîme, abyme: ponor, ambis) koje predstavlja jedno umetničko delo nastanjeno u drugom. Primarno se vezuje za slikarstvo, dok ga je sam Žid uveo u književnost. Naziv potiče iz heraldike, označava manji grb koji se nalazi na sredini većeg, a Žid ga je prvi put pomenuo u semiološkom smislu 1893. godine rekavši sledeće:

J’aime assez qu’en une œuvre d’art on retrouve ainsi transposé, à l’échelle des personnages, le sujet même de cette œuvre par comparaison avec ce procédé du blason qui consiste, dans le premier, à mettre le second en abyme. [15]

     U Kovačima lažnog novca pored glavnog djela imamo još jedno umetnuto, a to je Eduarov dnevnik u kojem on kao posmatrač iznosi dešavanja iz njegove okoline. Eduarov dnevnik može se posmatrati kao zasebno delo. Mise en abyme nalazimo i kod Margaret Jursenar u njenom istorijskom romanu Hadrijanovi memoari. Inače, dnevnik je neizostavni deo Eduarovog postojanja i njegove ličnosti, on smatra da ništa što se desilo u njegovom životu se nije uistinu desilo ukoliko se ne ogleda u njemu.

Eduarov dnevnik

2 sata – Izgubio sam kofer. Svršena stvar. Od svega što mi je bilo u njemu stalo mi je samo do dnevnika. Ali do njega mi je suviše mnogo stalo. (…) To je ogledalo koje nosim sa sobom. Ništa od svega što mi se događa ne dobiva za mene stvarno postojanje sve dok se ne ogleda u njemu. [16]

Sva ova priča o mise en abyme formi može se poistovetiti zaista sa igrom ogledala. Na sledeći način to izgleda u slikarstvu. Imamo sliku u slici. Žid je sledio primer slavnih slikara Van Ajka i Velaskeza

                                          Jan Van Eyck „Portrait des Arnolfini“


                                         Diego Vélasquez „Les Ménines“

     Što se tiče Eduara kao ličnosti on je čovek koji želi svakom da pomogne. Odlazi u Ses-Fe da bi ispunio obećanje gospodinu La Peruzu i doveo mu njegovog unuka. On je Olivjeov ujak, polubrat njegove majke Poline. Stara se o Olivjeu nakon što je ovaj pokušao samoubistvo i zauzima se za Žorža u aferi u kojoj je zapao oko lažnih novaca. Nikome ne govori o tome. Prećutao je i momenat kada je vidio Žorža u krađi knjige. Sam Žid se u romanu javlja kao narator iznoseći svoj stav o Eduaru koji, međutim, nije potpuno pozitivan :

Eduar me je često razdražio (kad je govorio o Duvjeu na primer), pa čak i ogorčio. Nadam se da nisam suviše dao da se to vidi, ali sad mogu to da kažem. Njegov način ophođenja s Lorom, neki put tako blagorodan, izgledao mi je ponekad nepodnošljiv. Ono što mi se ne dopada kod Eduara, to su razlozi koje sebi daje. Zašto sada nastoji da sebe ubedi da on teži za Borisovim dobrom? (…) Ne poričem da ime, negde u svetu, i plemenitih, velikodušnih i čak nesebičnih dela, hoću da kažem samo da se iza svakog, i najlepšeg motiva često krije đavo koji je vešt i ume da izvuče dobit iz onoga što mislimo da smo mu oteli. [17]

      Sa druge strane Eduar predstavlja alter-ego samog Žida u romanu. Obojica su pisci i Žid kroz njega iznosi svoje stavove i mišljenja o književnosti kao i o mnogim drugim temama. Zatim Eduar u delu piše roman koje se sasvim slučajno zove Kovači lažnog novca. S obzirom da je Žid vodio Dnevnik tokom pisanja romana on u jednom trenutku uzdiže samog sebe što je to uradio govoreći kroz Eduara sledeće:

Pomislite od kakvog bi značaja bilo za nas da je sličan dnevnik vodio Dikens ili Balzak, da imamo dnevnik Sentimentalnog vaspitanja ili Braće Karamazova! istorijat dela, njegovog rađanja! To bi bilo silno zanimljivo…zanimljivije nego samo delo. [18]

Činjenicu da su Eduar i Žid jedna te ista ličnost nam potvrđuje sam pisac na samom kraju svog Dnevnika:

Potreba koju imam da se krećem, da činim usluge, iz čega izbija najbistriji izvor moje sreće i što čini da uvek drugoga pretpostavim sebi, možda je naposletku samo potreba da pobegnem od sebe, da se izgubim, da se umešam i uživam u tuđem životu. Dosta o meni. Da nije Eduara, ne bih nikada toliko rekao. [19]

2.4 Lora Duvje

          Glavni ženski lik. Kćerka je gospodina i gospođe Vedel koji su vlasnici školskog zavoda. Njen ljubavni život je veoma buran. Udata je za Feliksa Duvjea, međitim tokom lečenja u Pou upoznaje Vensana i sa njim počinje ljubavnu aferu. Ostaje u drugom stanju. Ta činjenica je počinje progoniti.
      Rekao mi je da je za vreme putovanja od Poa do Pariza mislio da će ona poludeti. Tek što je bila shvatila da je na početku trudnoće. Sedela je naspram njega u kupeu, bili su sami. Od jutra mu ništa nije govorila. On je morao sa se pobrine o svemu, za odlazak. Ona se sasvim prepustila sudbini, izgledala je kao da nije ničega više svesna. Uhvatio ju je za ruke, ali je ona ukočeno gledala preda se, unezverena, kao da ga ne vidi, a usne su joj se tresle. Nagnuo se k njoj. Ona je govorila: „Ljubavnika! Ljubavnika! Ja imam ljubavnika!“[20]

     Nju grize savest zbog onoga što je učinila, međutim ne može da se odupre svojim osećanjima. Na neki način ona je rob svojih osećanja. Za vreme boravka u Sas-Feu sa Bernarom i Eduarom u njoj se nalazila čitava jedna zamršenost strasti. Eduar joj je bio prijatelj, ali polako počinje da oseća i nešto više za njega. Shvatila je da je u Vensanovom zagrljaju ustvari tražila Eduara, ali nije mogla da podnese Eduarovu hladnoću prema njoj. U isto vreme Bernar počinje da se zaljubljuje u nju, dok ona, svesna toga, mu dopušta da joj ugađa i da joj ukazuje poštovanje. U nekim trenucima se zbog toga gadila samoj sebi i prezirala je sopstvenu ličnost. Osećala se kao žena niskog morala, greške koje je učinila su je progonile, a nesvesno je srljala u druge. Godilo joj je to da bude voljena, pažena, ali opet, sa druge strane nije mogla da trpi tu svoju samoživost. Prikazana je kao žrtva u delu, ali bila je žrtva same sebe. Niko je nije povredio, ona je bila ta koja je povređivala druge, doduše nekad ni sama toga ne bi bila svesna. Još jednu lošu stvar koju je učinila bilo je to što je novčano potpuno iskoristila svoju sestru Rašelu. Uprkos svemu ovome ne možemo reći da je ona negativan lik. Ona je osetljiva, saosećajna sa drugima, ljubazna, ima lice anđela, volela bi da pomogne, ali često nije znala kako. Međutim, najviše se bojala za sebe. Nije bila svesna svoje slabosti, dok njen brat Arman jeste.
       Bernar, nakon propalog pokušaja da bude sa Lorom, nalazi utehu u njenoj sestri Sari, koja veoma podseća na nju.
    Njene vesele oči blistale su čudnim sjajem. Bernar, koji je u mraku nije mogao videti, bio je sada zapanjen njenom sličnosti sa Lorom. Bilo je to isto čelo, iste usne… Crte su joj, doduše, odisale manje anđeoskom ljupkošću, a njen pogled je pokretao neki nemir u njegovom srcu. [21]

2.5 Vensan Molinje

       Propali student medicine. Nakon što je oboleo od tuberkuloze odlazi u bolnicu u Pou. Tamo upoznaje Loru kojoj je napravio dete. Međutim, nije bio spreman na težinu te obaveze, te je napušta. Druženje sa Roberom de Pasavanom ga skreće sa pravog puta. On je neko sa kim se lako moglo baratati kao i sa njegovim bratom Olivjeom, koji se, doduše, znao na vreme skloniti dok ovoga Rober u potpunosti navlači na kocku. Počinje da bude zavistan od toga. Smatrao je ukoliko to radi da će biti veći u Roberovim očima. Nije shvatao da „demon“ upravlja sa njim. Takođe, u njegov život ulazi laskava, frivolna i pomalo detinjasta lejdi Lilijana Grifit, Roberova prijateljica.

Vensan je došao uzdignute glave. Sve je na njemu odavalo trijumf, radost. Kada je ušao Lilijen je skočila. Pogledala ga je za trenutak u lice, pa se radosno bacila na Robera i izbubetala ga pesnicama po leđima, skačući, igrajući i vičući. (…)
Izgubio je opkladu! Izgubio je opkladu!
Kakvu opkladu? – upita Vensan
Kladio se da ćete opet izgubiti. Hajde! Recite brzo: dobili koliko?
Imao sam izvanredne hrabrosti, snage, da stanem kod pedeset hiljada i da zatim napustim igru. [22]

      Vensan je naivan. Robera mu je ulivao strah i nepoverenje, ali činio je sve da ga zadivi. Dopušta da ga Lilijana zavede i prepušta se njenim čarima. Odlazi sa njom na putovanje u Afriku.
     Ovaj lik je tipičan primer onih koji nisu mogli da se izbore sa đavolom u sebi. Tog đavolja u njemu je probudio De Pasavan i od tada on počinje da robuje njime. Nije više znao za ono dobro. Nije bio u stanju da čuje božiji glas. Đavo mu je bio primamljiviji kao i svakom čoveku bez jake ličnosti. On je pozitivan lik koji samo nije znao kako da se odupre.

Jeste li primetili da, na ovom svetu, bog samo ćuti? Samo đavo govori. Ili bar, ili bar (…) ma kolika bila naša pažnjam mi uspevamo da čujemo samo đavola. Nemamo uho za božiji glas. [23]

        Na kraju, taj đavo ga u potpunosti obuzima i on ubija svoju ljubavnicu Lejdi Grifit u Africi. To je isti onaj đavo koji je upropastio Dorijana Greja u delu Oskara Vajlda, kao i Ogista i Elektru u Sartrovim Muvama. Za taj zločin saznajemo iz novinskog članka. Nije precizirano da li se radi o Vensanu, ali sve okolnosti ukazuju na to.

2.6 Kont Rober de Pasavan

        Negativan lik. Prikazan kao „demon“ koji sije zlo. Možemo ga nazvati i pravim „kovačem lažnog novca“ upravo zbog toga što se izdaje za svačijeg prijatelja, a ustvari nije ničiji. Dvoličan je i ljubomoran na tuđi uspeh. Inače je pisac i večiti je Eduarov rival. Voli da obmanjuje ljude, da barata njima kao sa marionetama. Vensana je u potpunosti okrenuo, dok mu se Olivje uspeo izmigoljiti. Zanimaju ga tuđi životi, pun je zavisti i sujete.

Zanimao bih se više za životinje, kada bih se manje zanimao za ljude. [24]

      On je od onih ljudi koji drugima želi da pomogne, ali ustvari iza tog motiva se krije đavo koji želi da ih učini nesretnima. Sije patnju. Dok drugi pate, on se oseća zadovoljno, ali to vješto prikriva. Vensana ubeđuje da se kocka da bi mu pomogao da izađe iz dugova, ali biva sretan kada on gubi, dok ga ljubomora izjeda kada ovaj dobija. Želi da se prikaže u najboljem svetlu, dok u sebi nosi komplekse, slabost i mržnju. Pokušava da zavede Loru, ali to samo zbog toga da prikrije svoje homoseksualne sklonosti. Sve što radi radi za svoju dobit, a za tuđi gubitak.

2.6. Gospodin i gospođa La Peruz

        Bračni par koji je čisti primjer „dekristalizacije ljubavi“. Naime, kristali predstavljaju čestice ljubavi koje se množe kada čovek voli, međutim kada dođe do zasićenja ti kristali otpadaju i dolazi do „dekristalizacije“. Inače, to je psihološki fenomen i pojava gotovo u većini brakova. Jedan od takvih je upravo brak gospodina i gospođe La Peruz. Oni su godinama u braku i odavno već među njima ne postoji nikakva strast. La Peruz se žali Edauru da ga žena gnjavi, kritikuje i da ga njeno prisustvo sve više i više uznemirava, dok ona misli da je suprug želi ubiti. On zaista i želi da je skloni, ali u strački dom. La Peruzova je prikazana kao oronula starica koja liči na pticu grabljivicu. Tako je bar opisuje Eduar:

Pod perikom sa crnim trakama, koja čini još tvrđe crte njenog bledog lica, sa dubokim rukavicama bez prstiju iz kojih vire kratki prsti kao kandže, gospođa La Peruz ličila je na pticu grabljivicu. [25]

Dok mu La Peruz govori sledeće o svojoj ženi:

Za sve što u životu uradi naopako, optužuje mene. Svaki njen sud je izopačen. Evo, gledajte, pokušaću da me razumete: vi znate da spoljne slike stižu obrnute u naš mozak, gde ih jedan živčani mehanizam ponovo obrće. E, vidite, ona, gospođa La Peruz, nema taj živčani mehanizam. Kod nje sve ostaje natraške. Možete zamisliti kako je to mučno. [26]

        La Peruzovo zanimanje je profesor. U drugom delu romana radi u Vedelovom školskom zavodu, koji inače Vedel drži sa stracem Azaiem. Jedno što La Peruza održava u životu jeste postojanje njegovog unuka Borisa koga nije video godinama. Naime, on je sin njegovog pokojnog sina i njegove bivše učenice koja je odvela Borisa da živi sa njom u Poljskoj. Želja mu je da ga ponovo vidi. Eduar odlazi u Sas-Fe u Švajcarsku gde se Boris nalazi na lečenju da bi ga pronašao i odveo ga njegovom dedi. Borisov dolazak nije mnogo popravio La Peruzovo raspoloženje, jer primećuje dosta psihičkih problema kod svog unuka. Upisuje ga u Vedelov zavod gde i sam počinje raditi ne bi li poboljšao zdravlje svog unuka, međutim Borisov boravak u zajednici dovešće do tragedije.
      La Peruz je sasvim svesno odlučio da izvrši samoubistvo sa svojim pištoljem, ali u zadnji trenutak odustaje. To pripisuje sebi kao kukavičluk.

2.7. Mali Boris

        Boris je adolescent koji boluje od živčane bolesti. Povučen je, slabašan i depresivan. Nema očevu figuru kraj sebe. Otac mu je umro. Sebe je smatrao krivim za njegovu smrti i zbog toga se psihički kažnjavao. Nalazi se u Švajcarskoj na lečnju uz nadzor doktorice gospođe Sofroniske koju je odabrala njegova mati. Ona smatra da je Boris vrlo nežan dečak i da će mu prijati odvojenost od majke koja je, inače, pijaniskinja i pevačica, kao i od ljudi sa kojima sa ona druži. Mali Boris dosta podseća na samog Žida kao pubertetliju čije je odrastanje bilo propraćenje čestim izlivima nervoze.
     Jedinu svetlost Borisu predstavlja devojčica Bronja koja se leči u istoj bolnici. Njih dvoje su nerazdvojni i Boris je ludo zaljubljen u nju, ali je svestan činjenice da ona boluje od naizlečive bolesti. Kada ona umre to će biti još veći šok za njega.
    On u sebi nosi prevliki osećaj krivice zbog „mađije“ koju je upražnjavao. Nosi pergament na koje piše:

GAS. TELEFON. PET HILJADA RUBALJA.

     Taj pergament predstavlja njegov „talisman“ sa čarobnim rečima koja deci pomaže da otvore vrata sramnog raja požude. Njegova krivica radi te „mađije“ predstavlja ustvari krivicu radi onanije. Smatra da je očeva smrt božija kazna za njegove grehe.
      Nekoliko dana kasnije, ušavši u učionicu, Boris nađe na svojoj klupi tu hartiju koje se jedva i sećao. On je bio uklonio iz pamćenja sve što je poticalo iz te „mađije“ njegovog ranog detinjstva, koje se sada stideo. (…) Izgledao je kao da je pao s neba ili, bolje rečeno, izronio iz pakla. Boris je, bez sumje, bio u tim godinama da je mogao prosto slegnuti ramenima pred tim đačkim vraglijama, ali su one oživljavale mračnu prošlost. Boris uze talisman i strpa ga u bluzu. Čitav ostatak dana mučilo ga je sećanje na vršenje njegove „mađije“. Do večeri se borio protiv mračnoga nagona, a onda, pošto ga ništa više nije podržavalo u toj borbi, čim se povukao u svoju sobu, on podleže.
     Činilo mu se da propada, da tone daleko od neba, ali je uživao u propadanju i nalazio naslade u njemu. [27]

       Boravak u zavodu mu nije prijao, jer je često bio izložen ismevanju druge dece posebno Geridanisola, Žorža i Fifija. Oni su mu podmetnuli pergament koji ga je podećao na kako on kaže „mračnu prošlost“, a uvukli su ga i u aferu sa novcima. On je bio neko kojim se moglo lako baratati. Razdirao ga je prezir njegovih drugova, želeo je da učini bilo šta samo za malo uvažavanja. Dečaci su opet pripremili smicalicu da ga obmanu. Naime, izmislili su „Bratstvo hrabrih ljudi“ u koje su uključili i samog Borisa. Ko bude ispao najveća kukavica u jednom „iskušenju“ taj mora da izvrši samoubistvo u učionici sa La Peruzovim pištoljem. Podmetnuli su da to bude Boris. On, koji je bio psihički uzdrman i koji bi učinio sve da bi se iskupio i dokazao, bez razmišljanja prihvati da izvrši kaznu:

La Peruz se naže. I najpre, on ne shvati šta to čini njegov unuk, mada je čudna svečanost njegovih pokreta bila takva da je mogla da ga uznemiri, Najjačim glasom, za koji se trudio da zvuči zapovednički, on poče:
Gospodine Borise, molim vas da se smesta vratite na svoje…Ali odjednom prepozna pištolj. Boris ga prinese slepoočnici…[28]

    La Peruz je poduhvat svoga unuka smatrao kao hrabrost koju on nije imao kada je sebi želio nauditi. Eduar je smatrao da je to plod kukavičluka. Vedelovi i Azai su nakon te tragedije odlučili da zatvore zavod. Geridanisol je uspeo da dokaže da nije kriv za njegovu smrt, dok se Žorž, uprkos prevelikom divljenju prema Geridanisolu, vratio majci ustuknuvši pred užasom i pucnjem koji mu je otvorio oči i zauvek zaboravio to prijateljstvo, lažne novce itd…

…đavo i dobri bog čine jedno; oni se slažu. Mi se trudimo da verujemo da sve što je rđavo na zemlji potiče od djavola, ali to je zato što inače ne bismo našli snage u sebi da oprostimo bogu. On se zabavlja sa nama, kao mačak mišem koga muči…I posle toga još traži od nas da mu budemo zahvalni. Zahvalni zbog čega? Zbog čega?… (…)

A znate li šta je najužasnije učinio? Što je žrtvovao svog rođenog sina da bi nas spasao. Svog sina! Svog sina!… Svirepost, to je prvo svojstvo boga. [29]

1.3. Zaključak

       Ovo su bili najautentičniji likovi Židovog romana i likovi koji su meni lično ostavili najjaći utisak. Žid u svakoj svojoj rečenici daje poruku čitaocu koju može da primeni na sopstveni život. U svim konstatacijama se slažem sa njim osim u tome sa su Bog i đavo jedno, smatram da je na čoveku da li će da čuje božiji ili đavoli glas, da li će biti hrabar ili kukavica i koji će put izabrati. U svakom slučaju smatram da čovek nikad ne sme da prestane da se bori i da se, kako kaže Žid, mora suprostaviti đavolu kao što je to učinio Olivje, kao i Bernar, a ne podleći mu kako Vensan. Treba znati oprostiti kao što je to učinio Bernar svome ocu i otisnuti se da bi biće spoznalo sebe i svet oko sebe na pravi način kao što to misli Edaur. Ne treba ploviti samo uz obalu i nikada ne treba gubiti nadu u život kao što Eduar savetuje Bernara: Treba hteti ono što se hoće. [30
      Kraj romana je takođe izneneđujući kakav smo i očekivali od Žida. Eduar u svom Dnevniku nagoveštava šta se zbilo sa likovima, odaje nam da se Bernar vratio ocu.

Treba da se vidimo ponovo sutra uveče, jer me je Profitandje pozvao na večeru s Molinjeom, Polinom i njihovom decom. Veoma sam radoznao da upoznao Kalua.[31]

      Mnogi kritičari smatraju da je Žid sa ovom poslednjom rečenicom ponovo naglasio tu homoseksualnost. Može biti, ali ja smatram da je Žid samo ovim još jednom potvrdio svoj književni genije. Navikli smo kroz celo delo da nas iznenađuje, da se priče i likovi prepliću i ponekad odlaze u sasvim drugom pravcu. Ovako nam je dao povod da razmišljamo šta bi bilo dalje. Kalu, Bernarov brat, se u delu pominje samo na nekoliko mesta u nekim malim obrisima. Sada bi mogla da počne priča o njemu, tako da za ovaj roman nemamo utisak završetka.
      Roman je 1950. godine uvršten u listu Grand prix des meilleurs romans du demi-siècle.[32] Zasigurno zasluženo. Izvesno je i to da je i jedan od najboljih romana svih vremena.

Miloš Avramović
_____________________

LITERATURA



Žid Andre, Kovači lažnog novca, Biblioteka Vijesti, Podogrica 2004
Žid Andre, Podrumi Vatikana, Biblioteka Vijesti, Edicija Nobelovci, Podgorica 2008
Džakula Branko, Francuska književnost (od 1857. do 1933.), „Svjetlost“ OOUR Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Sarajevo, Izdavačko preduzeće „Nolit“ Beograd, 1981
Lagarde André, Michard Laurent, XXième siècle, Les grands auteurs français, Anthologie et historie littéraire, Bordas 2004


[1] Nova francuksa revija – francuski časpopis koji se prije svega bavio književnom kritikom i koji je uređivao sam Žid
[2] Priča u priči, slika u slici, roman u romanu
[3] ŽID Andre „Podrumi Vatikana“ – Biblioteka Vijesti, edicija Nobelovci, Podgorica 2008, poledjina
[4] ŽID Andre „Kovači lažnog novca“ , Biblioteka Vijesti, Podgorica 2004, str. 412
[5] Ibid. str 391/92
[6] Ibid. str. 357
[7] Ibid. str. 315
[8] Ibid. str. 20
[9] Ibid. str 22
[10] Ibid. str 22
[11] Ibid. str. 155
[12] Ibid. str. 316
[13] Ibid. str. 157
[14] Ibid. str. 157
[15] Prev. Volim kada se u jednom ujetničkom delu nađe tako transponovana, po meri likova čak i tema tog dela u poređenju sa procesom grbova koji se sastoji u tome da se drugi član uključi u prvi, a preklapa se sa drugim.
[16] Ibid. str. 141/42
[17] Ibid. str 198/99
[18] Ibid. str. 171
[19] Ibid. str. 410
[20] Ibid. str. 50
[21] Ibid. str. 266
[22] Ibid. str. 52
[23] Ibid. str. 351
[24] Ibid. str. 135
[25] Ibid. str. 143
[26] Ibid. str. 145
[27] Ibid. str. 340
[28] Ibid. str. 348
[29] Ibid. str. 351
[30] Ibid. str. 132
[31] Ibid. str. 352
[32] Gran Pri najboljih romana prve polovine XX veka

Нема коментара:

Постави коментар