Šangaj 1937
Šangajsko došašće (1930.)
Rodio sam se 15. studenog 1930. u šangajskoj Opštoj bolnici, teškim porodom što ga je moja krhka majka uskih bokova godinama posle volela opisivati kao nešto što je u sebi skrivalo dublju porukuo većim razmerima nerazboritosti sveta u celini. Za jelom bi mi počesto pripovedala kako mi je glava nakon poroda bila grdno izobličena te da ima utisak kako to djelomično može objasniti moju hirovitu narav dok sam još bio tinejdžer i mladić (prijatelji lekari kažu da takav porod zapravo nije ni po čemu izniman). Moja sestra Margaret došla je na svet carskim rezom u rujnu 1937., no nikada nisam čuo majku da tome pripisuje ikakvo veće značenje.Živeli smo u aveniji Amherst, na kućnom broju 31, u zapadnom predgrađu Šangaja, oko sedamsto metara udaljeni od granice Međunarodnoga naselja, no unutar većeg područja koje je bilo pod nadzorom šangajske policije. Kuća je još tamo, a kada sam 1991. poslednji puta posetio Šangaj, u njoj se nalazila biblioteka Državnog instituta za elektroniku. Međunarodno naselje, zajedno s francuskim teritorijem približno iste veličine, koji je ležao uz njegovu južnu granicu, pružalo se oko pet milja prema zapadu; bio je to niz banaka, hotela i trgovačkih društava smeštenih uz reku Whangpoo. Gotovo sve gradske robne kuće i restorani, bioskopi , radiostanice i noćni klubovi nalazili su se u Međunarodnom naselju, no industrija je bila smeštena daleko od gradskog središta. Pet miliona Kineza, stanovnika Šangaja, imalo je slobodan pristup Međunarodnom naselju, pa su ljudi koje sam susretao na ulicama uglavnom bili Kinezi. Mislim da je onde bilo pedesetak hiljada pripadnika drugih naroda - Britanaca, Francuza, Amerikanaca, Nemaca, italijana, Švajcaraca i Japanaca, a bilo je imnogo Belorusa i židovskih izbeglica.
Suprotno mišljenju većine ljudi, Šangaj nije bio britanska kolonija, nije bio poput Hong Konga ili Singapura, koje sam imao priliku posetiti pre i posle rata, a koji su se, po mojem mišljenju, tek malo razlikovali, bili su sidrišta za topovnjače ili pomorske baze u kojima brodovi dolevaju gorivo;u njima se nije osećala živost trgovačkih središta, već zavisnost o ružičastom džinu i ispijanju podaničkih zdravica. Šangaj je bio jedan od najvećih gradova na svetu, a takav je i dan danas, devedeset posto kineski i sto posto amerikaniziran. Bizarni reklamni potezi - u pamćenje mi se urezala počasna straža od pedeset kineskih grbavaca ispred bioskopa u kojem se održavala premijera filma Zvonar crkve Notre-Dame- bili su sastavni deo svakodnevne stvarnosti grada, iako se ponekad uistinu pitam predstavlja li upravo ta i takva stvarnost zapravo element koji je gradu nedostajao.
S novinama na svim jezicima i gomilom radiostanica, Šangaj je i pre očekivanog vremena postao medijski grad, i u Parizu i na Istoku poznat kao „najporočniji grad na svetu", no ja kao dečak nisam znao ništa o hiljadama tamošnjih barova i javnih kuća. Neobuzdani liberalni kapitalizam razmetljivo je jahao ulicama na kojima su prosjaci pokazivali svoje ožiljke i rane. Šangaj je imao i trgovačku i političku važnost, a čitav niz godina bio je i ključno središte Komunističke partije Kine. Dvadesetih su godina izbijali žestoki ulični sukobi između komunista i Čang Kajšekovih snaga Kuomintanga, koje su 1930-ih zamenila česta teroristička bombardovanja koja su se, pretpostavljam, jedva čula od pozadinske buke, odnosno muzike koja je dopirala iz klubova koji su imali otvorena vrata, vratolomnih predstava i bezobzirnog zgrtanja novca. U međuvremenu su se kamioni Šangajskog opštinskog veća svakodnevno povlačili ulicama i skupljali na stotine leševa kineskih bednika koji su na šangajskim pločnicima, najnemilosrdnijima na svetu, poumirali od gladi. Buran noćni život,kolera i velike boginje nekako su koegzistirali s uzbuđenjem malenog engleskog dečaka kad bi odlazio na izlete u privatne klubove za rekreaciju, do kojih je putovao porodičnim Buickom. Žestoke upale ušiju, do kojih je dolazilo zbog zagađene vode, ublažavale bi neograničene količine Coca-Cole i sladoleda, kao i obećanja da će na povratku u aveniju Amherst vozač stati kako bi kupio najnovije primerke američkih stripova.
Kada se osvrnem na to, ali i na odgoj svoje vlastite dece, postaje mi jasno koliko sam toga morao progutati i probaviti. Tokom svake vožnje kroz Šangaj, kada bih sedeo pokraj svoje beloruske dadilje Vere (koja me navodno trebala zaštititi u slučaju da me vozač pokuša oteti, iako je upitno koliko bi se ta mlada, uvredljiva devojka bila uopšte spremna žrtvovati za mene), vidieo bih nešto čudno i zagonetno, nešto što bih svejedno shvatio kao normalno. Mislim da je to bio jedini način da sagledam blistav, ali istodobno i krvav kaleidoskop kakav je bio Šangaj - uspešan kineski poslovni čovjek koji u Ulici penušava izvora zastaje kako bi ispio naprstak krvi koja kaplje iz vrata besne guske privezane za telefonski stup; mladi kineski gangsteri koji odeveni u američka odela tuku vlasnika trgovine; prosjaci koji se tuku za strateška mesta na ulici; prelepe Beloruskinje koje se iz barova osmehuju prolaznicima (ponekad sam se pitao kako bi bilo da mi je dadilja jedna od njih,umesto uvek zlovoljne Vere koja je strogošću obuzdavala moj hiperaktivni um).
Pa ipak sam Šangaj doživljavao kao čarobno mesto, kao fantaziju koja se rađa sama iz sebe, koja je daleko ispred mojeg majušnog uma. Onde se uvek moglo videti nešto neobično i proturečno:svečano otvaranje novog noćnog kluba praćeno divovskim vatrometom dok oklopna vozila šangajske policije uleću u glasnu svetinu tvorničkih radnika koji štrajkuju; vojska prostitutki u bundama koje ispred hotela Park „čekaju prijatelje", kako mi je objasnila dadilja Vera. Otvorena kanalizacija ulivala se direktno u smrdljivu reku Whangpoo, a čitav je grad zaudarao na prljavštinu, boleštine i užeglu mast za kuhanje koja se širila s hiljadu štandova s kineskom hranom. Na francuskom su teritoriju golemi tramvaji štropotali dok bi se velikom brzinom probijali kroz gomilu, pritom zvoneći svojim zvonima. Sve je bilo moguće, sve se moglo kupiti i prodati. Po mnogo čemu, to sada nalikuje scenografiji, no tada je bilo stvarno, pa smatram kako je velik deo moje fikcije nastao u pokušaju da sve evociram na način koji neće uključivati sećanje.
Međutim, život u Šangaju istovremeno je imao i krajnje formalnu stranu - svadbeni rituali u Francuskom klubu, na kojima sam bio paž i probao krekere sa sirom koji su bili tako ogavni da sam imao utisak kako sam od njih pokupio neku novu, strašnu bolest. Bilo je i društvenih događanja na Šangajskom hipodromu, kao i različitih državnih okupljanja u Britanskoj ambasadi na Bundu, strogo formalnih prigoda koje su podrazumevale sate čekanja koji su me, pak, dovodili do ludila. Moji roditelji organizovali su pomno osmišljene večernje susrete na kojima su svi najverovatnije bili pijani, a koji bi za mene obično okončali kada bi neko od očevih veselih prijatelja otkrio da se skrivam iza kauča i uživam u razgovoru koji ni izdaleka nisam mogao dokučiti.„Edna, imamo slepog putnika na brodu...
Majka mi je tako pričala o susretim s početka 1930-ih, na kojemu sam upoznao Sun Yat-senovu udovicu, suprugu čoveka koji je svrgnuo mandžursku dinastiju i postao prvi kineski predsednik. Mislim, međutim, da je mojim roditeljima ipak bila draža njezina sestra, Čang Kaj-šekova gospođa, bliska prijateljica Amerike i velikog američkog preduzetništva. Moja je majka tada bila zgodna mlada žena u ranim tridesetima, veoma popularna u privatnim ladanjskim klubovima. Jednom su je proglasili najbolje odjevenom ženom Šangaja, no nisam siguran je li to doživela kao kompliment i je li uopšte uživala tokom godina provedenih u Šangaju (približno od 1930. do 1948.). Posle, kao šezdesetogodišnjakinja, postala je veteranka dalekih putovanja avionima, tokom kojih je posetila Singapur, Bali i Hong Kong, ali ne i Šangaj. „Industrijski je to grad", rekla je kao da time zatvara otvoreno pitanje.
Nekako ipak mislim da je moj otac, kao obožavatelj H. G. Wellsa i pristalica ideje da će savremena nauka spasiti čovečanstvo, više uživao u našem boravku u Šangaju. Uvek bi vozaču govorio neka uspori kada bismo prolazili pokraj upečatljivih lokalnih obeležja - Instituta Radium u kojem će jednoga dana pronaći lek protiv raka; prostranog poseda Hardoon u samome središtu Međunarodnog naselja, koji je podigao irački građevinski moćnik kojemu je neki gatalac rekao da će umreti bude li prestao graditi, pa je zato po čitavome Šangaju gradio brižno osmišljene paviljone, iako velik broj njih nije imao ni vrata ni unutrašnjost. U metežu prometa na Bundu upro bi prstom u Dvocevnog Cohena, tada slavnog telesnog čuvara zapovednika kineskih privatnih vojski, a ja bih sa strahopoštovanjem kakvo mogu osećati samo doista maleni dečaci zurio u glomazno američko vozilo na čijim su pragovima naoružani muškarci stajali u čikaškome stilu. Pre rata, otac me je često vodio preko reke Whangpoo na njezinu istočnu obalu, u tvornicu koju je vodila njegova tvrtka - još se uvek sećam zastrašujuće buke koja je vladala u hangarima, stotina masivnih tkalačkih stanova Lancashire nad kojima su bdele Kineskinje, spremne zaustaviti stroj pukne li ijedna nit. Te su seljančice odavno oglušile od buke, no kako su jedine svojoj porodici donosile neku zaradu, moj je otac otvorio školu pokraj predionice kako bi nepismene devojčice naučile čitati i pisati, te jednoga dana možda postale službenice.
Na mene je to ostavilo popriličan utisak , pa sam o tome dugo i podrobno razmišljao dok smo se vraćali skelom koja bi putem izbegavala desetke kineskih leševa čija siromašna rodbina nije imala novca za kupovinu mrtvaćkog kovčega , nego ih je porinula u neki od odvoda otvorene kanalizacije na ušću Nantaoa. Okićeni papirnatim cvećem, ti leševi nošeni strujom plutali su bez nadzora, a motorni čamci, glavni sudionici gustog rečnog prometa, probijali su se kroz njihovu lelujavu regatu.Šangaj je bio ekstravagantan, ali i okrutan. I pre japanske invazije 1937., u grad su se slevale stotine hiljada kineskih seljaka koji su bili proterani sa zemlje. Samo je nekolicina njih pronašla posao, no milosrđa nije bilo ni za koga. U vreme pre pojave antibiotika, ovo su područje zapljuskivali valovi kolere, trbušnog tifusa i velikih boginja, no nekako sam ih preživeo, delomično možda zbog toga što je deset naših sluga živelo u pomoćnoj zgradi (ta zgrada za služinčad bila je dvostruko veća od moje kuće u Sheppertonu). Možda je preventivnu ulogu odigrala konzumacija alkohola u golemim količinama; godinama posle, majka mi je rekla da se nekoliko očevih engleskih zaposlenika tiho i uporno opijalo tokom radnog vremena te da su isto nastavljali činiti i tokom večeri. Međutim, ipak sam uspeo pokupiti amebe i dizenteriju koju su prenosile, zbog čega sam nekoliko dugih nedelja proveo u Opšoj bolnici Šangaj.
scribd
Нема коментара:
Постави коментар