14.05.2019.

Bjelinski – ''Pismo Gogolju''






V. Nabokov

Bjelinski – on je samo, filogenetski, preteča kasnijih marksista i uopšte kritičara koji su stavljali građansku vrednost iznad umetničke i naivno se borili protiv larpurlartizma (Pisarov, Černiševski, Mihajlovski...). Ali, Bjelinski je ipak imao divan instinkt za slobodu i pravdu, koji nije stigla da ukalja nikakva ideologija. Čuveno pismo Gogolju je divan dokument, napad na carstvo... Rasturanje ovog pisma kažnjavalo se Sibirom.

iz ''Mrtve duše'' (''Eseji iz ruske književnosti'', 1981.)

                                                                   -----------------

Visarijon Grigorijevič Bjelinski

''Pismo Gogolju''
(Salcburn, 15.jul 1847.g.) :

      ''Ne može se ćutati kad se pod velom religije i zaštitom biča propovedaju laž i nemoral kao istina i vrlina.'' Negodovanje koje je izazvala Gogoljeva knjiga u srcima plemenitih ljudi; od nje su ustuknuli čak i ljudi čiji je duh istovetan sa njenim duhom.
      Gogolj Rusiju duboko poznaje samo kao umetnik, a ne i kao mislilac – navikao je da gleda Rusiju izsvoje ''divne daljine''. Zato nije uočio da ''Rusija ne vidi svoj spas ni u misticizmu, ni u asketizmu, ni upijetizmu, već u uspesima civilizacije, prosvete i humanosti''. Rusiji nisu potrebne propovedi i molitve,već prava i zakoni koji nisu prilagođeni učenju crkve, već zdravom razumu i pravičnosti. Najaktuelnija savremena pitanja : ukidanje ropstva, telesnih kazni, uvođenje strogog izvršenja zakona.
       ''To su pitanja koja zadaju brige celoj Rusiji u njenom apatičnom polusnu! I baš se u to vreme velikiknjiževnik, koji je svojim divnim umetničkim i duboko istinitim delima tako snažno doprineo samosvesti Rusije, davši joj mogućnost da pogleda sama sebe u ogledalu, pojavljuje sa knjigom u kojoj u ime Hrista i crkve uči varvarina-spahiju da zarađuje na seljacima što više para, da ih naziva neopranim njuškama?''
      ''Da vas je zaista nadahnula Hristova istina, a ne đavolovo učenje, napisali biste u svojoj knjizi nešto sasvim drugo.'' ''I eto, takva je knjiga mogla biti rezultat unutrašnjeg procesa, visoke duhovne ozarenosti! To ne može biti! Ili ste vi bolesni – i treba da pohitate sa lečenjem, ili ... ne smem izreći celu misao! ...Propovedniče, apostole neznanja, poborniče opskurantizma i mračnjaštva, panegiričaru tatarskih običaja –šta to radite!''
        To što svoje učenje zasniva na učenju pravoslavne crkve, nije čudno, jer je ona ''oduvek bila oslonac biča i ugodnica despotizma; ali zašto ste upleli u to Hrista? Šta ste našli zajedničko između njega i crkve, a pogotovu pravoslavne?'' Smisao Hristove reči otkrio je filozofski pokret prošlog veka – zato je ''neki Volter, koji je oruđem ismejavanja ugasio u Evropi lomače fanatizma i nazadnjaštva'' više hrišćanin od svih popova.
       Zar ne zna da ''naše sveštenstvo jednodušno preziru i rusko društvo i ruski narod''. Laž je da je ruski narod najreligiozniji na svetu : ''osnova religioznosti je pijetizam, poštovanje puno pobožnosti, strah od boga''. Rusi su ''po svojoj prirodi duboko ateistički narod. U njemu ima još mnogo sujeverja, ali nema ni traga religioznosti. Sujeverje se gubi sa napretkom civilizacije, dok se religioznost saživljuje sa njim; živi primer za to je Francuska.'' ''Ruski narod nije takav; mistična egzaltacija nije u njegovoj prirodi; on ima za to suviše mnogo zdravog smisla, bistrine i razuma, i baš u tome je možda sva veličina njegove istorijske misli u budućnosti.''

      Gogoljev ''ditiramb ljubavi između ruskog naroda i njegovih gospodara'' – nije naišao ni na čije simpatije. Iz njegove divne daljine on možda vidi božanstvene lepote samodržavlja – ''izbliza ono nije nitako lepo, ni tako bezopasno''.
    Gogolj tvrdi da je pismenost ne samo nekorisna, već i štetna prostom narodu. ''Neki su se zadržali namisli da je vaša knjiga rezultat umnog rastrojstva, sličnog prvom ludilu.'' Gogolj kaže da će biti zadovoljan svojim pisanjem, tek kada njim bude zadovoljan i car. Zato se ne treba čuditi što ga je ta knjiga ''ponizila u očima publike kao pisca, a još više kao čoveka.''
      Gogolj ne razume rusku publiku, čiji karakter zavisi od stanja ruskog društva ''u kome ključaju i teže da se ispolje sveže snage''. ''Samo u književnosti ... ima još života i napredovanja'' – zato se poziv pisca toliko ceni. Zato tako ''brzo opada popularnost velikih talenata koji se iskreno ili neiskreno stavljaju u službu pravoslavlja, samodržavlja i narodnjaštva. Porazan primer za to je dao Puškin, kome je trebalo da napiše samo 2-3 vernopodaničke pesme, pa da odmah izgubi narodnu ljubav''. Publika ''u ruskim piscima vidi svoje jedine vođe, zaštitnike i spasioce'', i zato ona nikada neće oprostiti piscu štetnu knjigu, iako je uvek spremna da mu oprosti lošu. ''Ako volite Rusiju, radujte se sa mnom padu vaše knjige!''
        Gogoljev preobražaj je možda i bio iskren, ali je ''misao da o njemu obavesti publiku bila veoma nesrećna''. ''Vaša knjiga ne odiše istinom hrišćanske nauke, već bolesnim strahom od smrti, đavola i pakla!''
       Jezik i fraze – ''Velika je istina da čoveka, kad se sav preda laži, napuštaju i um i talenat''.
       Poslednja reč : ''ako ste se, na nesreću, s ponosnom smirenošću odrekli svojih zaista velikih dela, onda treba da se sa iskrenim smirenjem sada odreknete svoje poslednje knjige, i da teški greh koji ste učinili objavljujući je, iskupite novim delima, koja bi ličila na vaša ranija dela.''

Нема коментара:

Постави коментар