J. G. Ballard,Tajna autobiografija J. G. B.-a

Probudivši se jednog jutra, B se iznenadio videvši da je Shepperton pust. U devet sati je ušao u kuhinju i ozlovoljen ustanovio da mu nisu dostavljeni ni pošta ni novine, te da zbog nestanka struje ne može pripraviti doručak. Sat vremena je zurio u led koji se otapao i kapao iz frižidera, a onda se krenuo požaliti susedu.

Začudo, susedova kuća bila je prazna. Auto mu je stajao na prilaznom putu, ali cela porodica – muž, žena, deca, pas – je iščezla. Još čudnije, cesta je bila ispunjena nepomućenom tišinom. Nikakav promet nije tekao obližnjom auto-cestom, a ni jedan avion nije preletao prema londonskom aerodromu. B je prešao cestu i pokucao na nekoliko vrata. Kroz prozore je mogao videti samo prazne unutrašnjosti. Sve je u tom mirnom predgrađu bilo na svom mestu, osim odsutnih stanovnika.

Pomislivši da se možda zbila neka strašna nesreća – nuklearna katastrofa ili nagla epidemija nakon nezgode u istraživačkom laboratoriju – pa da zbog nekog nesretnog nesporazuma jedino on nije bio upozoren, B se vratio kući i uključio tranzistorski radio. Aparat je radio, ali sve su stanice ćutale , one na Kontinentu, baš kao i u Ujedinjenom Kraljevstvu. Smeten, B se vratio na ulicu i pogledao prazno nebo. Dan je bio miran, sunčan, s miroljubivim oblacima koji nisu davali naslutiti neku prirodnu
nepogodu. B je seo u auto i odvezao se u središte Sheppertona. Grad je bio pust i ni jedna prodavaonica nije bila otvorena. Voz je stajao na stanici, prazan, bez i jednog putnika koji bi obično putovali za London. Napuštajući Shepperton, B je prešao Temzu i stigao u obližnji grad Walton. I tu je zatekao potpuno tihe ulice. Zastao je ispred kuće svoje prijateljice P, čiji je auto bio parkiran na ulazu. Upotrebivši rezervni ključ koji je imao sa sobom, otključao je ulazna vrata i ušao u kuću. Viknuo je njeno ime, ali je bilo jasno da mladoj ženi nema ni traga. Nije bila spavala u krevetu. Na kuhinjskom se podu, od otopljena leda iz frižidera, stvorila velika mlaka. Nije bilo struje, a telefon je bio mrtav.

Nastavivši putovanje, B je sistematično istražio obližnje gradove, obišavši ih sve, dok se približavao središnjem Londonu. Nije se iznenadio zatekavši golemu metropolu potpuno pustu. Provezao se praznim Piccadillyjem, prešao u tišini Trafalgar Square i parkirao ispred nečuvane Buckinghamske palače. Počeo je padati sumrak, pa se odlučio vratiti u Shepperton. Gotovo je bio ostao bez goriva, pa je bio prisiljen provaliti u benzinsku pumpu. Policajaca ionako nije bilo ni u patroli ni u stanicama. Ostavio je iza sebe golemi grad uronjen u tamu, a jedina su svetla bili odrazi njegovih farova.

B je proveo nemirnu noć, s gluhim radiom pored kreveta. No kad se probudio idućeg svetlog jutra, vratilo mu se samopouzdanje. Nakon početne neverice, s olakšanjem je ustanovio da je Shepperton i dalje pust. Hrana je u frižideru počela truliti; trebao je sveže namirnice i nešto na čemu će kuvati. Odvezao se u Shepperton, razbio izlog supermarketa i pokupio nekoliko kutija konzervisanog mesa i povrća, riže i šećera. U željezari je pronašao peć na petrolej i poneo je kući zajedno s kantom goriva. Voda više nije tekla u cevima, ali je ocenio da će mu sadržaj cisterne na krovu dostajati za nedelju dana ili više. S daljnjim provalama u lokalne prodavaonice opskrbio se zalihom sveća, baterijskih svetiljki i baterija.

Iduće nedelje B je preduzeo nekoliko pohoda u London. Obišao je kuće i stanove prijatelja i ustanovio da su prazni. Upao je u Scotland Yard i u novinske kancelarije na Fleet Streetu u nadi da će pronaći neko objašnjenje za iščeznuće celokupnog naroda.Napokon, ušao je i u Parlament i zastao u u tihoj dvorani za rasprave Donjeg doma, udišući ustajali zrak. Međutim, nigde nije bilo ni najmanjeg objašnjenja za to što se zbilo. Na gradskim ulicama nije zapazio ni jednog psa ili mačku. Tek je tokom posete londonskom Zoološkom vrtu ustanovio da su ptice i dalje ostale u kavezima. Činilo se da im je drago što vide B-a, ali su odletele uz izgladnelu kriku kad je otključao kaveze.

Tako je barem imao neku vrstu društva. Tokom idućeg meseca i čitavog leta, B je nastavio pripreme za opstanak. Odvezao se na sever sve do Birminghama a da nije video žive duše, zatim se provezao južnom obalom, sledeći cestu od Brightona do Dovera. Stojeći na klifovima, zagledao se u udaljenu francusku obalu. U marini je odabrao motorni čamac s punim rezervoarom, pa je zaplovio mirnim morem na kojem sada nije bilo uobičajenih manjih plovila, tankera za naftu i trajekata koji prevoze preko Kanala. U Calaisu je sat vremena lutao pustim ulicama i u utihlim prodavaonicama uzalud osluškivao telefone koji nisu zvonili. Potom se vratio istim putem u luku i u Englesku.

Nakon što je iza leta došla blaga jesen, B je uspostavio uslove za ugodan i udoban život. Stvorio je goleme zalihe konzervisane hrane, goriva i vode s kojima je mogao preživeti zimu. U blizini je tekla reka, bistra i lišena svakog zagađenja, benzin se lako mogao nabaviti u neograničenim količinama na benzinskim pumpama ili iz parkiranih automobila. Iz lokalne policijske stanice prikupio je mali arsenal pištolja i karabina da se obračuna s neočekivanom pretnjom koja bi mogla iskrsnuti.
No jedini su mu posetioci bile ptice, pa je bacao pregršte riže i semenki po svom travnjaku i tratinama nekadašnjih suseda. Njih je već počeo zaboravljati, a Shepperton se ubrzo pretvorio u izuzetno stanište svih vrsta ptica.

Tako je ta godina završila spokojno, pa se B bio spreman posvetiti svom pravom poslu.*


_______________________________

* Priča je prevedena prema tekstu iz nedeljnika New Yorker, broj od 11. maja 2009, tamo je izašla pod naslovom The Autobiography of J.G.B.. U knjizi The Complete
Stories of J.G. Ballard, Norton, 2009, naslov glasi The Secret Autobiography of J.G.B., dakle dodan je pridev Secret (Tajna). Mi smo u naslovu pridev preuzeli. (op. ur.)
izvor

Christopher Hitchens, J.G.Ballard, katastrofičar

Opsednuta naučna fantastika J. G. Ballarda

U povodu izdanja:
The Complete Stories of J. G. Ballard
W. W. Norton, 2009, 1216 str.


U  proleće 2006., na Hye-on-Wye book festivalu, za večerom sam upoznao Sir Martina Reesa, profesora kozmologije i astrofizike na Sveučilištu Cambridge, nositelja arhaična naslova kraljevskoga astronoma (Astronomer Royal). Trebao je u čast pokojnog profesora Josepha Rotblata održati predavanje koje je kasnije objavljeno pod naslovom Dark Materials. U uzbudljivom razgovoru izrekao je sledeću misao:

Većina obrazovanih ljudi svesna je da smo posljedica gotovo četiri
milijarde godina duge darvinističke selekcije, ali su mnogi skloni
overovati da su ljudi nekakva kulminacijatog razvoja. Međutim, naše
Sunce je tek na manje od pola puta svoga postojanja. Oni koji će
za šest milijardi godina gledati nestanak Sunca, neće biti ljudi.
Bilo koje biće koje će tada postojati, od nas će se razlikovati
baš kao što se mi razlikujemo od bakterije ili amebe.


     Među mnogim pitanjima koja su mi smesta pala na pamet, bilo je i ovo: postoji li proza koja bi se mogla uzdići na nivo tako zapanjujuće realnosti? (Samo je jedan romanopisac, Julian Barnes, bio dovoljno pogođen da Reesov odlomak uvrsti u knjigu, ali bilo je to u njegovoj proširenoj, nefikcionalnoj knjizi sećanja na smrt, Nothing to Be Frightened Of). Ipak, ubrzo sam dokučio da zapravo postoji pisac koji bi te reči mogao čuti ili pročitati sa staloženošću, čak i zadovoljstvom, a to je J. G. Ballard.
     Njemu je potpuno razumljiva, čak i dobrodošla mogućnost bilo kakve mutacije ili preobrazbe, pa i takve nepredviđenosti u kojoj bi se spremno mogla zamisliti zemaljska kugla nakon našeg odlaska, s mrtvim Suncem ili bez njega.
       Kao jedan od onih koji nikada nisu bili skloni, nego su čak bili i podozrivi prema takozvanoj naučnoj  fantastici (sledbenici toga kulta uzaludno se prepiru treba li ga nazivati “SF” ili “sci-fi”), nisam bio spreman ni da me se dojmi pohvala Kingsleyja Amisa da je Ballard “najimaginativniji naslednik H. G. Wellesa”. Prirodni svemir već je i sam po sebi isuviše složen, zastrašujuć i impresivan, a da bi mu trebali još i neki detinjasti dodaci u obliku svemiraca i super-oružja: u međuplanetarnom žanru čak je i C. S. Lewis pisao lažnije no što je to inače normalno činio. Slušajući me kako o tome uzaludno mrnđam već 30 godina, Amis sin (koji je ovu zbirku obogatio izuzetno lucidnim predgovorom), bez reči mi je pružio Potopljeni svet (The Drowned World), Dan večnosti (The Day of Forever) i, malo za promenu, Sudar (Crash). Svaka od tih knjiga bi postigla željeni cilj.
        Usprkos tome, Ballard je širokoj publici nesumnjivo najpoznatiji po svom relativno “normalnom” romanu Carstvo sunca (Empire of the Sun), i po njemu snimljenom filmu Stevena Spielberga.Neke od njegovih privrženika je utukla prozaičnost tog dela, dakle kvazi-autobiografskog izveštaja o 13-godišnjaku, zatočeniku japanskog internacijskog logora u Šangaju. Međutim, čitajući tu knjigu, nije moguće ne uočiti kakve je klice to iskustvo usadilo u odraslog Ballarda. Videti kako se nekad bogati grad sveo na prosjaštvo i prazninu, biti danomice u potrazi za hranom i lekovima, gledati kako se stari evropski poredak brutalno i delotvorno urušava, uočiti da se ljudski život može sasvim obično ugasiti i gledati ratne strojeve kako kruže i poniru po prenapučenom nebu: kakve li pouke! A ne treba zaboraviti ni da je mladi Ballard bio oduševljen vestima o atomskom zatiranju Hiroshime i Nagasakija, pa ga taj osećaj čini sigurno jedinstvenim među posleratnim piscima. U ovu je zbirku uvrštena i izuzetno snažna priča iz 1977.Vreme mrtvih (The Dead Time), svojevrsna predigra Carstvu – Ballar više voli tako nazivati tu knjigu – u kojoj mladić, pušten iz japanskog zarobljeništva, opustošenim pejzažem vozi kamion pun leševa i završava dajući komadić vlastitog razderanog mesa izgladnelom detetu.
     Čitaoci Ballardovih memoara Čuda života (Miracles of Life) – knjige tek malo, no ne sasvim obmanjujućeg naslova – ubrzo će razabrati da je svoje ratne šangajske traume razgradio u tri povezana kraka. Kao mladić u posleratnoj Engleskoj prvo je naleteo na Freuda, potom na nadrealiste. Ta je dva susreta opisao kao razorna, jer su ga podučila onomu što je već znao: vera je prezira vredna glupost, ljudska bića nesumnjivo uživaju biti okrutna, a naša vrsta je sklona, i kadra egzistirati s najgrotesknijim apsurdima. I onda nije nimalo neprirodno da je Ballard kao student gorljivo pohađao predavanja iz anatomije, provodeći dragoceno vreme s leševima, od kojih su neki, za života, bili požrtvovni profesori te katedre. Začuđujući broj njegovih kraćih dela na tragu je inspiracije Sudara (Crash), takođe ekraniovanog – režiser je ovaj put David Cronenberg – s morbidnim i gotovo nežnim opisima “obrisa rana”, rasekotina, lomova i drugih nevolja mesa i kostiju. Fasciniran mogućnošću pogibije u prometu i gotovo zatravljen ubistvom Johna Kennedyja, Ballard je stvorio tematski niz pod nazivom Izložba grozota (Atrocity Exibition), koji je delomično i ovde prikupljen, u kojem su sudari, ejakulacije i slavne osobe okupljeni u žestokoj mešavini Erosa i Tanatosa. Zbog čudačke upotrebe te formule koja nikad nije zakazala, a koju je Ballard proglasio “pornografskom naučnom fantastikom”,nakratko ga se odrekao njegov američki izdavač. Ako će te Ubistvo Johna Fitzgeralda Kennedyja razmotreno kao motorni spust (The Assassination of John Fitzgerald Kennedy Considered As a Downhill Motor Race) ili Zašto želim pojebati Ronalda Reagana (Why I Want to Fuck Ronald Reagan) čitati u potrazi za seksualnim zadovoljenjem, mora da ste iznureni poremećajima o kojima ovaj recenzent ne može ni sanjati. Obe priče su, međutim, uspele biti smrtno smešne.
     Plan za ubistvo Jacqueline Kennedy (Plan for the Assassination of Jacqueline Kennedy), druga je rana priča (ovde nije objavljena: tvrdnja da je ovo izdanje “sabrano” donekle vara), koja otprilike istim stilom izaziva smešnu zbrku samim novinskim isečcima, čije je lešinarsko praćenje njezina života Ballard nameravao izvrći ruglu. Napad je poveo Randolph Churchill, zahtevajući kažnjavanje malog časopisa koji je to objavio. Taj “skromni predlog” pruža jedan od mnogih ključeva otkrivanja izvora Ballardova nadahnuća, a to je, u ovom slučaju, sasvim jasno, Jonathan Swift. God. 1964. je čak napisao i ultramakabrističku priču Utopljeni div (The Drowned Giant), o tome što se zbiva kad se na plaži “pet milja severozapadno od grada” pojavi lešina lepog, ali divovskog čoveka. Lokalni Liliputanci smisle jeftine, ali i maštovite načine kako će oskvrnuti i unakaziti telo pre no što ga počnu seckati za suvenire i na kraju otapati u velikim bačvama. Moglo bi se to okarakterizisati kao mikrokozmički ideal Ballardove fantazije, u kojoj učestvuje nadnaravno – “Guliver” je prijazan kao golemi mesnati kip utemeljen na Praksitelovu opusu – baš kao i frojdovsko: “kao da je sakaćenje tog beživotnog diva oslobodilo iznenadnu navalu potisnute zlobe.” Po obrascu mnogih drugih priča, pripovedač poprima ton patologa koji diktira hladni izveštaj sirove anatomije. Samo jedna sintagma, “divovska naplavina” (colossal wreck), posuđen je od Shelleyeva Ozymandiasa, što je možda najbliže čime se Ballard ikada približio romantičarima.
       Još jedan, bliži literarni izvor označen je imenom –Traven– osamljenog lika u Završnoj plaži (The Terminal Beach). To je prva od dve priče – druga je Popodne na plaži Utah (One Afternoon at Utah Beach) – u kojima Ballard stvara imaginarij od urušenih prizora Drugog svetskog rata. Poput savremenih, ali praznih gradova s brojnim sablasnim blokovima s tornjevima (opsednut je tornjevima svih vrsta) i napuštenim bazenima, tako su pacifičke i atlantske plaže i dalje prekrivene betonskim blokovima i bunkerima, predstavljajući idealni ambijent balardske pustoši. Plaža u prvoj priči ima i dodatnu prednost kao mesto uništavajućeg nuklearnog pokusa. Sablasni oblici davno već mrtvih Japanaca i Nemaca mogu načas bezdušno zatreperiti pre uništenja. Ballard ne spada među najcitiranije autore, jer mu treba dosta vremena da postavi scenu, a i zbog toga što je najdelotvorniji u korištenju dijaloga. No, kadar je proizvesti pažnje vredne misli i slike. Posebno pomno promatra oči. Na stranicama priče Kipari oblaka s Koralja D (The Cloud-Sculptors of Coral D) saznajemo da “sećanja, karavele bez jedara, prelaze senovitu pustinju njenih iscrpljenih očiju”, a da patuljak, Petit Manuel, tu istu ženu promatra “očima nalik na zgaženo cveće”. Cela ta priča je natopljena jezivom lepotom dok krila jedriličara oblikuju čuda iz kumulusa, a neki pilot-estet “lebdeći oko oblaka, odseca njegovo tkivo. Mekano runo pada po nama na hladnoj kiši.” Okrutna, kapriciozna lepotica, koja postaje bogata pokroviteljica te umetnosti, ne obazire se na možebitne ljudske žrtve: “Na njenom je licu dijagram kostiju otkrivao geometriju ubistva.”
      Ballard se preraspisao, osobito nakon što mu je iznenadnom smrću voljene žene valjalo zbrinuti troje dece, premda ne volim baš reći da je pisao previše. (Ova knjiga ima gotovo 1 200 stranica.) Ipak, nekim bi pričama dobro došlo doterivanje i zgotavljanje. U Poslednjem svetu gosp. Goddarda (The Last World of Mr. Goddard), nadglednik u robnoj kući drži u kućnom sefu kutiju s mikrokozmom svoga grada, zajedno sa živim i aktivnim ljudskim likovima. Svake večeri može posmatrati šta svi oni rade i idućeg dana koristiti to saznanje. Isprva sam bio iznenađen da tu prednost nikada nije iskoristio za praćenje seksualnih odnosa, ali sam onda zaključio da je Ballard na čudan način onemogućio da njegove pomno praćene minijature budu prisluškivane, pa tako gosp. Goddard zapravo nije imao pojma šta se zbiva. Kao u nekom samo delomičnom govornom filmu, tom je scenariju isprana njegova inicijalna snaga. Ali to nadoknađuje nekoliko priča, koje su čista jeu d’esprit, i u kojima šarm dosetke ne dopušta ni najmanju naznaku nečeg zloslutnog ili zlosudnog. Usprkos pretećem naslovu Prima Belladonna,prve priče u zbirci, čitaoca će smesta opčiniti i sama ideja cvećarnice u kojoj blistavo različiti cvetovi predstavljaju žive dublere muzičara i opernih pevača (npr.“tankoćutna sopran-mimoza”) i gde se vlasnik te teško održive “kloroflorističke” ustanove na kraju suočava s “audio-vegetativnim Sudnjim danom”.
         Ako tako bezazlena sredina nije mogla otkloniti Ballarda od insistiranja na apokalipsi u bliskim okruženjima, nije nimalo začudno mu se pretposlednja priča zove Tajna autobiografija J. G. B- (The Secret Autobiography of J. G. B.). Većinu svog života naš je veliki stručnjak za katastrofe proveo u svom domu u gotovo smešno mirnom londonskom predgrađu Shepperton, zaklonjenom utočištu britanskih filmskih studija. Očito je uživao u pomisli da će se jednoga dana probuditi, ustanoviti da je jedino ljudsko biće na planeti, istražiti napušteni London, preći pustu Temzu, opljačkati benzinske pumpe i samoposluživanja, a onda se zadovoljno odvesti kući. ”B je bio spreman posvetiti se svom pravom poslu”.

preveo: Ivan Ott

Izvornik — Christopher Hitchens: The Catastrophist; The haunting science fiction of J.G. Ballard, The Atlantic, siječanj-veljača 2010.
URL: http://www.theatlantic.com/doc/201001/ballard
izvor

J. G. Ballard, Smrtonosni pad

   

 Tri su godine prošle od pada tornja u Pisi, ali tek sam sada kadar prihvatiti da sam odigrao ključnu ulogu u uništenju tog jedinstvenog zdanja. Više od dvadeset turista je poginulo kad je na hiljade  tona mramora izgubilo oslonac i strovalilo se na tlo. Među njima je bila i moja žena Elaine, koja se bila popela na najviši sprat i odande me promatrala kad se prva vidljiva pukotina pojavila u podnožju tornja. Nikad se tako prisno nisu sjedinili trijumf i tragedija kao kad su Elainein ponos zbog prkošenja izlizanim i klizavim stepeništem kaznile nevidljive sile
koje su tolika vekova podržavale tu neravnotežnu sazidanu masu.
     Sada shvatam da je tog dana tu bio prisutan i još jedan moment – farsa. Igrom slučaja, jedan je turist, sa stuba katedrale snimio toranj baš kada je pukotina stigla do trećeg sprata, a izdajnički se deo venca počeo rušiti. Beskrajno objavljivana po celome svetu, fotografija je jasno pokazivala četiri zapanjena turista na najvišoj platformi. Troje ih se na petama nagnulo unatrag, rukama grabeći nebo, svesni da im se drevni zvonik pomaknuo pod nogama.
         Samo se Elaine uhvatila za ogradu, zureći u travu koja je čeka šezdesetak metara ispod nje. Uz pomoć povećala može se videti da, u skladu sa svojim hirovitim i posprdnim karakterom, ne pokazuje ni trunke straha. Primetila je pad venca, pa sam sklon zamisliti kako već planira tužiti gradsku upravu Pise zbog nebrige za sigurnost turista i skuplja dokaze koje će, kada bude trebalo, predočiti svojim advokatima.
      Desetak ili nešto više turista, vidljivih na nižim spratovima, i dalje kruže nakošenim galerijama, tapkajući pored uskih stupova dok se penju uz tih 300 stepenica do vrha. Otac i mlada kći mašu turistima ispod njih, dvojica talijanskih mornara ludiraju se pred devojkama, glumeći napad vrtoglavice, a postariji par je zastao da se odmori nakon što je dospeo do prvog sprata, odlučan da se popne do kraja. Niko od njih ne vidi padajući venac i fini slap prašnjave žbuke.
    Jedini lik na tlu koji je svestan neminovne katastrofe je čovek u belom sakou i panama-šeširu koji stoji u podnožju tornja s obe ruke podignute na mramorni rub. Lice mu je skriveno, no ruke su mu uprte o nepouzdani kamen, leđa pogrbljena iznad napetih nogu. Vidimo da nekako očajnički pokušava održati
uspravnim padajući toranj koji će ga poklopiti.
       Ili barem svi tako misle. Autori novinskih tekstova ispod slike, komentatori u TV izveštajima, svi su isticali hrabrost tog usamljenog lika. Začudo, nikad ga nisu identifikovali, niti je njegov sako i panama-šešir pronađen u gomili krša koji je kasnije, kamen po kamen, odnesen s tog nesretnog m esta.
      No je li pokušavao pridržavati toranj ili, verovatnije, pomoći mu na svoj način? Naravno, ja na to pitanje mogu odgovoriti, budući da sam ja taj čovek u panama-šeširu, suprug u kojega Elaine, u poslednjim trenucima svoga života tako trijumfalno zuri.
        Ne treba ni reći da sam pobegao na sigurno, trčeći kroz prašinu između kričećih turista, dok je tlo podrhtavalo, a vodopad zidarije padao s neba. Golemi je oblak prašinastog mramora poklopio trg, a sećam se kako sam proteturao pored zaprepaštenih konobara i taksista koji su buljili u to polje uništenja – ne samo da je nestao toranj, nego je sa sobom odneo i njihovu zaradu. Da su znali da sam ja za to odgovoran, linčovali bi me na licu mesta, pa sam sve do danas o tome ćutao i dalje opterećen krivicom zbog tolikih potpuno nevinih smrti – osim jedne.
       Na neki je način propast tornja bila već upisana danima ranije na našem nesretnom putu po Toskani. Problematičan od početka, naš se brak prethodne godine sve više opterećivao. Elaine se za mene udala iz kaprica, iz osvete nevernom ljubavniku i vrlo brzo zaključila da je njezin muž, predavač klasičnih jezika na minornom univerzitetu, minoran u svakom pogledu. U komešavim promenama životnih poziva gubio sam studente, što je postupno vodilo ukidanju latinskoga i grčkoga, u korist kulturoloških i medijskih studija. A kad sam odbio tužiti Univerzitet,  Elaine je u tome videla znak moje prirođene slabosti, nemuževnosti koja se uskoro proširila i na bračnu postelju.
       Tvrdeći da naša veza nije konzumirana, posavetovala se s advokatom u vezi s rastavom, ali se priklonila savetu da još jednom pokuša spasiti našu vezu. Brak nam se pretvorio u niz pregovaračkih primirja, u kojima bih ja ustupao sve više i više teritorija. U nadi da bi se nešto moglo spasiti i povratiti onih nekoliko sretnih nedelja nakon venčanja, predložio sam putovanje po Italiji. Sredio sam da održim tri predavanja na Univerzitetu  u Firenzi, čime bismo platili avionske karte, a nakon toga bismo mogli slobodno uživati u toskanskim pred elima.
        Elaine se složila, ali ne bez gunđanja – prvi joj je muž bio modernistički arhitekt, pa je uvek naglašavala da ne voli prošlost – to je bio moj teritorij – i pretvarala se da su joj draži Kalifornija i Texas. No čim smo sletili na aerodrom u Pisi i vozom stigli u Firenzu, oživelo joj je zanimanje za talijansku renesansu i to na, za mene, gotovo misteriozan način. Nakon što sam održao predavanja, ubacila nas je u grozničavo kolo turističkih aktivnosti. Neumorno je insistirala da  poseti svaku crkvu i krstionicu, svaki muzej i katedralu. Zbunila me je ta strast prema prošlosti, dok nisam shvatio da su naše posete tim istorijskim
mestima razotkrile još jednu od mojih slabosti.
       Vozeći se škripavim liftom do kupole firentinske katedrale, Elaine je otkrila da se bojim visina, što ja dotad kod sebe nisam primetio, no što je ona krenula smesta iskoristiti. Uznemiren pretećim prostorom ispod kupole, jedva sam se prisilio izaći iz lifta. Oči mi se nisu htele usredotočiti na vijugave zidove, pa sam osetio kako mi otkucaji srca slabe, ostavljajući me na rubu nesvestice.
    Gestima sam pokazao Elainei da je ne želim slediti okolo uskom galerijom. Jedva dolazeći do daha, čekao sam dok je ona ponosno okružila kupolu, dozivajući me upornim glasom koji me je dovodio u nepriliku pred ostalim turistima. Ali kad smo napustili katedralu postala je čudno zabrinuta, uhvativši me brižno i umirujuće podruku. Ni najmanje me ne ismevajući, delovala je iskreno uplašena mojim trenutkom panike.
       Usprkos tom iskazu ljubavi, ubrzo sam uočio da se naš obilazak Toskane pretvorio u niz okomitih uspona. Nije bilo tog bedema na koji se nismo popeli, niti izlizanih stuba kojima se nismo uspeli. Pod izgovorom da će mi pokazati fantastičan pogled na grad, prisilila me je da se u Palazzo Vecchio nagnem kroz svaki prozor o koji je Lorenzo de Medici dao obesiti već zadavljene urotnike protiv svoje vlasti. Katedralu u Sieni sam pregledao od dna do krova, gotovo izdahnuvši u sabitom zvoniku. A Elaine me je čitavo to vreme motrila s privrženim i čeznutljivim osmehom, poput starije sestre koja promatra bojažljivog brata. Je li me pokušavala izlečiti od straha od visine, ili mi utuviti osećaj vlastite manjkavosti?
        Vrhunac toga se zbio u San Gimignanu, nadrealnoj zajednici načičkanih tornjeva koje su u 14. st. podigle suparničke porodice tog nezavisnog grada-države. Dok se Elaine neumorno kretala od jednog do drugog tornja, ja sam se blizu katedrale povukao u kafić sa sablasnim prizorima pakla. Čitavo poslepodne zurila je u tornjeve, diveći se tim simbolima uzdignute muževnosti kojoj njezin muž nije bio dorastao, a onda je sela i osmehivala mi se dok nas je turistički vodič vozio u Firenzu.
       Tri dana kasnije, kad smo stigli u Pisu zbog leta za London, bio sam već dotučen Elaineinom kampanjom. Oboje smo se jedva čekali vratiti u Englesku – ja u sigurnost svog univerzitetskog kabineta, a ona advokatu. U tišini smo se spakiovali i stigli na pizanskui aerodrom  dva sata pre leta. Neizbežno, uzeli smo taksi do grada. Čitajući iz vodiča, Elaine se oduševljeno izražavala o
katedrali i krstionici, ali sam znao da je naš pravi cilj obližnji zvonik, taj mramorni falus koji ju je, činilo se, uzbuđivao čak i više od tornjeva San Gimignana.
       Izašao sam iz taksija i zagledao se u vrtoglavo zdanje s opasno nakošenim katovima. Elaine se bez reči mimo mene zaputila prema tornju. Platila je ulaznicu i počela se penjati stepeništem iza dva uniformisana mornara i oca s kćerkom. Na svakom bi odmorištu pogledala prema meni s onim privrženim, ali znalačkim smijuljenjem, dok joj je prezir rastao sa svakim idućim spratom .
       Stajao sam na stepenicama  katedrale, i dalje iznenađen oštrom kosinom tornja, nekih pet metara od okomice. Protiv svoje volje, poželio sam da se to zdanje, koje se svake godine naginjalo za dodatnih par milimetara, ovoga časa odluči na taj dugo odlagani pad.
        I tada sam, kad je Elaine dosegla pretposlednju platformu, osetio potrebu da dodirnem toranj, da mu na koži osetim taj postojani mramor. Napustio sam katedralu i prešao preko izgažene trave po kojoj su turisti sedeli na suncu, mašući prijateljima visoko iznad njih. Ne obazirući se na prodavača ulaznica krenuo sam oko kamenih stuba koje su okružavale toranj. Položio sam ruke na drevni mramor čija je površina bila iznakažena stoljetnim grafitima, sa žilama okamenjenim poput fosiliziranog vremena. Toranj je bio i preuzdignut i prestar. Upro sam se o njegov masivni bok, nastojeći ga pomaknuti.
      Osam spratova iznad mene, Elaine je dosegla vrh i stajala pored uspuhanih mornara. Normalno dišući, uhvatila se za ogradu i nasmešila mi se na onaj svoj najneumoljiviji način, lagano odmahujući glavom zbog moje slabosti.
        Razljućen tim otvorenim prezirom, ponovo sam pritisnuo tvrdi mramor. Zid nije popuštao, ali kad sam odmaknuo ruku, primetio sam na površini malu pukotinu koja je krenula od izbledele kvrge zdrobljenog vapnenca. Iz znatiželje sam iznova pritisnuo i spazio da se pukotina proširila. Polako se uspinjala,
jedva vidljivim tempom, a onda je sunula napred, penjući se zidom poput iznenadne raspukline u ledenoj plohi. Već metar dugačka, prešla je ukrasni venac i hitro se uzdigla prema karniši na prvom katu.
        Nasmejao sam se i s obe ruke pritisnuo mramorni valjak. Pukotina je smesta ubrzala, pa sam začuo udaljeni rumor, mračno stenjanje probuđenog bića duboko ispod tornja. Pukotina je sada već bila otvoreni rascep kroz koji sam mogao videti cipele zapanjenog starca koji se sa ženom odmarao pre no što će krenuti na drugi sprat. Fina kišica praha i usitnjene žbuke posula mi je lice. Čitav se toranj počeo tresti pod mojim rukama, deo venca je poletio zrakom, a sledili su ga odlomljeni komadi, veći od moje šake.
      Toranj u Pisi se spremao pasti. Još sam ga jednom pogurnuo s obe ispružene ruke i osetio bolnu tutnjavu kad je negde počela pucati kičma tog velikog zdanja. Ustuknuo sam, svestan da će zgrada pasti na mene, a zatim pogledao prema vrhu, gde se Elaine držala zagvozdenu  ogradu.
       Toranj se uleknuo, stupovi su se rasuli poput čunjeva na kuglačkoj stazi. U zadnjim trenucima, kad je Elaine bila bačena preko ograde, video sam joj lice koje je padalo prema meni, i gnevni izraz koji se nesumnjivo izmenio kad je ispod sebe ugledala mene – onoga koji je trijumfovao.
       Na mestu prvoga sada se uzdiže drugi toranj u Pisi, izgrađen potporom celoga sveta ubrzo nakon tragedije. Zdanje je, ovaj put, podignuto na čvrstom betonskom temelju u visini od tri sprata i već sada pokazuje lagani otklon u nacrtu. Taj toranj, poduprt čvrstom čeličnom armaturom, nikada neće pasti, a za nekoliko decenija većina posetilaca neće pamtiti da se radi o pukoj replici.
         U meni, međutim, u mojim mislima, originalni toranj i dalje je vrlo prisutan. Često me bude strašni snovi u kojima se na mene svaljuju tone mramornog krša. Tada se prisetim da je tog dana Elaine bila ta koja je poginula. Sjetim se izraza njenoga lica, užagrena pogleda od žestokog ponosa.
      Je li osećala da je napokon trijumfovala nada mnom, sretna što me vidi smrvljenog pod slapom zakotrljanih stupova? Sećam se da me je kamenje udaralo po ramenima dok sam se uzaludno pokušavao odmaknuti od tornja. U poslednjem trenutku, kao što otkriva jedna amaterska video-snimka, zdanje se nekako svinulo, okrenuvši se u očajničkom pokušaju da ostane uspravno. Zaokrenulo se od mene, pomevši Elaine, padajuću zidariju i prevrćuće stubove prema tlu pored katedralnih stuba.
       Ja sam umakao, ali me taj izraz trijumfa na Elaineinom licu i dalje zbunjuje. Je li me videla kako guram toranj i zaključila da sam odgovoran za njegov pad? Je li se ponosila sa mnom što sam je tako žestoko mrzio i osvetio se zadnjim trzajima svoje impotencije? Možda smo se tek u njenoj smrti istinski sjedinili, pa je toranj u Pisi poslužio svrsi na koju je čekao toliko vekova.

preveo: Ivan Ott
izvor 

Čuda života, J.G. Ballard- Šangajsko došašće (1930.)

Šangaj 1937

Šangajsko došašće (1930.)


Rodio sam se 15. studenog 1930. u šangajskoj Opštoj bolnici, teškim porodom što ga je moja krhka majka uskih bokova godinama posle volela opisivati kao nešto što je u sebi skrivalo dublju porukuo većim razmerima nerazboritosti sveta u celini. Za jelom bi mi počesto pripovedala kako mi je glava nakon poroda bila grdno izobličena te da ima utisak kako to djelomično može objasniti moju hirovitu narav dok sam još bio tinejdžer i mladić (prijatelji lekari kažu da takav porod zapravo nije ni po čemu izniman). Moja sestra Margaret došla je na svet carskim rezom u rujnu 1937., no nikada nisam čuo majku da tome pripisuje ikakvo veće značenje.Živeli smo u aveniji Amherst, na kućnom broju 31, u zapadnom predgrađu Šangaja, oko sedamsto metara udaljeni od granice Međunarodnoga naselja, no unutar većeg područja koje je bilo pod nadzorom šangajske policije. Kuća je još tamo, a kada sam 1991. poslednji puta posetio Šangaj, u njoj se nalazila biblioteka Državnog instituta za elektroniku. Međunarodno naselje, zajedno s francuskim teritorijem približno iste veličine, koji je ležao uz njegovu južnu granicu, pružalo se oko pet milja prema zapadu; bio je to niz banaka, hotela i trgovačkih društava smeštenih uz reku Whangpoo. Gotovo sve gradske robne kuće i restorani, bioskopi , radiostanice i noćni klubovi nalazili su se u Međunarodnom naselju, no industrija je bila smeštena daleko od gradskog središta. Pet miliona Kineza, stanovnika Šangaja, imalo je slobodan pristup Međunarodnom naselju, pa su ljudi koje sam susretao na ulicama uglavnom bili Kinezi. Mislim da je onde bilo pedesetak hiljada pripadnika drugih naroda - Britanaca, Francuza, Amerikanaca, Nemaca, italijana, Švajcaraca i Japanaca, a bilo je imnogo Belorusa i židovskih izbeglica.

Suprotno mišljenju većine ljudi, Šangaj nije bio britanska kolonija, nije bio poput Hong Konga ili Singapura, koje sam imao priliku posetiti pre i posle rata, a koji su se, po mojem mišljenju, tek malo razlikovali, bili su sidrišta za topovnjače ili pomorske baze u kojima brodovi dolevaju gorivo;u njima se nije osećala živost trgovačkih središta, već zavisnost o ružičastom džinu i ispijanju podaničkih zdravica. Šangaj je bio jedan od najvećih gradova na svetu, a takav je i dan danas, devedeset posto kineski i sto posto amerikaniziran. Bizarni reklamni potezi - u pamćenje mi se urezala počasna straža od pedeset kineskih grbavaca ispred bioskopa u kojem se održavala premijera filma Zvonar crkve Notre-Dame- bili su sastavni deo svakodnevne stvarnosti grada, iako se ponekad uistinu pitam predstavlja li upravo ta i takva stvarnost zapravo element koji je gradu nedostajao.

S novinama na svim jezicima i gomilom radiostanica, Šangaj je i pre očekivanog vremena postao medijski grad, i u Parizu i na Istoku poznat kao „najporočniji grad na svetu", no ja kao dečak nisam znao ništa o hiljadama tamošnjih barova i javnih kuća. Neobuzdani liberalni kapitalizam razmetljivo je jahao ulicama na kojima su prosjaci pokazivali svoje ožiljke i rane. Šangaj je imao i trgovačku i političku važnost, a čitav niz godina bio je i ključno središte Komunističke partije Kine. Dvadesetih su godina izbijali žestoki ulični sukobi između komunista i Čang Kajšekovih snaga Kuomintanga, koje su 1930-ih zamenila česta teroristička bombardovanja koja su se, pretpostavljam, jedva čula od pozadinske buke, odnosno muzike koja je dopirala iz klubova koji su imali otvorena vrata, vratolomnih predstava i bezobzirnog zgrtanja novca. U međuvremenu su se kamioni Šangajskog opštinskog veća svakodnevno povlačili ulicama i skupljali na stotine leševa kineskih bednika koji su na šangajskim pločnicima, najnemilosrdnijima na svetu, poumirali od gladi. Buran noćni život,kolera i velike boginje nekako su koegzistirali s uzbuđenjem malenog engleskog dečaka kad bi odlazio na izlete u privatne klubove za rekreaciju, do kojih je putovao porodičnim Buickom. Žestoke upale ušiju, do kojih je dolazilo zbog zagađene vode, ublažavale bi neograničene količine Coca-Cole i sladoleda, kao i obećanja da će na povratku u aveniju Amherst vozač stati kako bi kupio najnovije primerke američkih stripova.

Kada se osvrnem na to, ali i na odgoj svoje vlastite dece, postaje mi jasno koliko sam toga morao progutati i probaviti. Tokom svake vožnje kroz Šangaj, kada bih sedeo pokraj svoje beloruske dadilje Vere (koja me navodno trebala zaštititi u slučaju da me vozač pokuša oteti, iako je upitno koliko bi se ta mlada, uvredljiva devojka bila uopšte spremna žrtvovati za mene), vidieo bih nešto čudno i zagonetno, nešto što bih svejedno shvatio kao normalno. Mislim da je to bio jedini način da sagledam blistav, ali istodobno i krvav kaleidoskop kakav je bio Šangaj - uspešan kineski poslovni čovjek koji u Ulici penušava izvora zastaje kako bi ispio naprstak krvi koja kaplje iz vrata besne guske privezane za telefonski stup; mladi kineski gangsteri koji odeveni u američka odela tuku vlasnika trgovine; prosjaci koji se tuku za strateška mesta na ulici; prelepe Beloruskinje koje se iz barova osmehuju prolaznicima (ponekad sam se pitao kako bi bilo da mi je dadilja jedna od njih,umesto uvek zlovoljne Vere koja je strogošću obuzdavala moj hiperaktivni um).

Pa ipak sam Šangaj doživljavao kao čarobno mesto, kao fantaziju koja se rađa sama iz sebe, koja je daleko ispred mojeg majušnog uma. Onde se uvek moglo videti nešto neobično i proturečno:svečano otvaranje novog noćnog kluba praćeno divovskim vatrometom dok oklopna vozila šangajske policije uleću u glasnu svetinu tvorničkih radnika koji štrajkuju; vojska prostitutki u bundama koje ispred hotela Park „čekaju prijatelje", kako mi je objasnila dadilja Vera. Otvorena kanalizacija ulivala se direktno u smrdljivu reku Whangpoo, a čitav je grad zaudarao na prljavštinu, boleštine i užeglu mast za kuhanje koja se širila s hiljadu štandova s kineskom hranom. Na francuskom su teritoriju golemi tramvaji štropotali dok bi se velikom brzinom probijali kroz gomilu, pritom zvoneći svojim zvonima. Sve je bilo moguće, sve se moglo kupiti i prodati. Po mnogo čemu, to sada nalikuje scenografiji, no tada je bilo stvarno, pa smatram kako je velik deo moje fikcije nastao u pokušaju da sve evociram na način koji neće uključivati sećanje.

Međutim, život u Šangaju istovremeno je imao i krajnje formalnu stranu - svadbeni rituali u Francuskom klubu, na kojima sam bio paž i probao krekere sa sirom koji su bili tako ogavni da sam imao utisak kako sam od njih pokupio neku novu, strašnu bolest. Bilo je i društvenih događanja na Šangajskom hipodromu, kao i različitih državnih okupljanja u Britanskoj ambasadi na Bundu, strogo formalnih prigoda koje su podrazumevale sate čekanja koji su me, pak, dovodili do ludila. Moji roditelji organizovali su pomno osmišljene večernje susrete na kojima su svi najverovatnije bili pijani, a koji bi za mene obično okončali kada bi neko od očevih veselih prijatelja otkrio da se skrivam iza kauča i uživam u razgovoru koji ni izdaleka nisam mogao dokučiti.„Edna, imamo slepog putnika na brodu...

Majka mi je tako pričala o susretim s početka 1930-ih, na kojemu sam upoznao Sun Yat-senovu udovicu, suprugu čoveka koji je svrgnuo mandžursku dinastiju i postao prvi kineski predsednik. Mislim, međutim, da je mojim roditeljima ipak bila draža njezina sestra, Čang Kaj-šekova gospođa, bliska prijateljica Amerike i velikog američkog preduzetništva. Moja je majka tada bila zgodna mlada žena u ranim tridesetima, veoma popularna u privatnim ladanjskim klubovima. Jednom su je proglasili najbolje odjevenom ženom Šangaja, no nisam siguran je li to doživela kao kompliment i je li uopšte uživala tokom godina provedenih u Šangaju (približno od 1930. do 1948.). Posle, kao šezdesetogodišnjakinja, postala je veteranka dalekih putovanja avionima, tokom kojih je posetila Singapur, Bali i Hong Kong, ali ne i Šangaj. „Industrijski je to grad", rekla je kao da time zatvara otvoreno pitanje.

Nekako ipak mislim da je moj otac, kao obožavatelj H. G. Wellsa i pristalica ideje da će savremena nauka spasiti čovečanstvo, više uživao u našem boravku u Šangaju. Uvek bi vozaču govorio neka uspori kada bismo prolazili pokraj upečatljivih lokalnih obeležja - Instituta Radium u kojem će jednoga dana pronaći lek protiv raka; prostranog poseda Hardoon u samome središtu Međunarodnog naselja, koji je podigao irački građevinski moćnik kojemu je neki gatalac rekao da će umreti bude li prestao graditi, pa je zato po čitavome Šangaju gradio brižno osmišljene paviljone, iako velik broj njih nije imao ni vrata ni unutrašnjost. U metežu prometa na Bundu upro bi prstom u Dvocevnog Cohena, tada slavnog telesnog čuvara zapovednika kineskih privatnih vojski, a ja bih sa strahopoštovanjem kakvo mogu osećati samo doista maleni dečaci zurio u glomazno američko vozilo na čijim su pragovima naoružani muškarci stajali u čikaškome stilu. Pre rata, otac me je često vodio preko reke Whangpoo na njezinu istočnu obalu, u tvornicu koju je vodila njegova tvrtka - još se uvek sećam zastrašujuće buke koja je vladala u hangarima, stotina masivnih tkalačkih stanova Lancashire nad kojima su bdele Kineskinje, spremne zaustaviti stroj pukne li ijedna nit. Te su seljančice odavno oglušile od buke, no kako su jedine svojoj porodici donosile neku zaradu, moj je otac otvorio školu pokraj predionice kako bi nepismene devojčice naučile čitati i pisati, te jednoga dana možda postale službenice.

Na mene je to ostavilo popriličan utisak , pa sam o tome dugo i podrobno razmišljao dok smo se vraćali skelom koja bi putem izbegavala desetke kineskih leševa čija siromašna rodbina nije imala novca za kupovinu mrtvaćkog kovčega , nego ih je porinula u neki od odvoda otvorene kanalizacije na ušću Nantaoa. Okićeni papirnatim cvećem, ti leševi nošeni strujom plutali su bez nadzora, a motorni čamci, glavni sudionici gustog rečnog prometa, probijali su se kroz njihovu lelujavu regatu.Šangaj je bio ekstravagantan, ali i okrutan. I pre japanske invazije 1937., u grad su se slevale stotine hiljada kineskih seljaka koji su bili proterani sa zemlje. Samo je nekolicina njih pronašla posao, no milosrđa nije bilo ni za koga. U vreme pre pojave antibiotika, ovo su područje zapljuskivali valovi kolere, trbušnog tifusa i velikih boginja, no nekako sam ih preživeo, delomično možda zbog toga što je deset naših sluga živelo u pomoćnoj zgradi (ta zgrada za služinčad bila je dvostruko veća od moje kuće u Sheppertonu). Možda je preventivnu ulogu odigrala konzumacija alkohola u golemim količinama; godinama posle, majka mi je rekla da se nekoliko očevih engleskih zaposlenika tiho i uporno opijalo tokom radnog vremena te da su isto nastavljali činiti i tokom večeri. Međutim, ipak sam uspeo pokupiti amebe i dizenteriju koju su prenosile, zbog čega sam nekoliko dugih nedelja proveo u Opšoj bolnici Šangaj.

scribd