Valerij Brjusov (1873-1924) ruski je liričar, predstavnik i teoretičar ruskog simbolizma i prvi vođa tog pokreta. Eksperimentator i istraživač na području ruskog stiha, intelektualac velike erudicije i kulture, upoznavao je rusku publiku s tekovinama zapadnoevropske poezije i pokušavao ih preneti na rusko tlo. Nezadovoljan s građanskim “učmalim, sivim svetom”, tražio je snagu i patos u istorijskim motivima i ličnostima (Asargadon, Aleksandar Veliki, Napoleon). Oblikovao je teme i motive velegrada, nagoveštavajući propast njegove civilizacije: Tertia vigilia (1900), pesma Konj bledi (Kon’ bled, 1903—1904). Lirika mu obiluje najrazličitijim motivima od bodlerovske erotike (Baudelaire) preko apoteoze rada do opevavanja perverzije (Vrbi et orbi, 1903), narkotika (Podzemni stan — Podzemnoe žilisče, 1910) i samoubistva (Zrcalo sena — Zerkalo tenej, 1912). Od 1919. član RKP/b, radi na organizaciji književnog obrazovanja, ali mu je lirika knjiška.
Kula ljubavi
Neizbežnost
U gluho ja odrastoh vreme
Vijanje smrti
Zidar
__________________________________
Kula ljubavi
Očajavam, što nismo sami, danonoćno,
I što će mesec, gost nebeski, k nama,
I što će grohot grada srušiti sve noćno,
I što će zora rasuti što donese tama.
Očajavam, što znam da sutra ćeš jednom
Sa drugima se sliti u jedan talas pene,
I bićeš među njima, bićeš s njima jedno,
I tako ćeš bar načas zaboraviti mene.
O, da smo sami gde u kuli, u visokoj,
Gde večno krvav kondir boji sene svoda,
Gde sutra vraća juče, gde je noć i spokoj,
I gde se čuje kako šumi voda.
I otrgnuti od svih, izvan vaseljene,
Ja tvoj, a ti moja, sami, tek nas dvoje,
Zavladali bismo večnošću svakog trena,
I godine bi tekle kanda dani stoje.
__________________________________
Neizbežnost
Je li to važno da’l si bila verna?
I da li ja beh veran, nije li svejedno?
Ne živi od nas bliskost neizmerna,
i mi se nehotice promatramo žedno.
Ja opet drhtim, ti si bleda, smerna,
i slutiš bol, a čekaš ga k’o žedna.
Trenutci šumno teku kao vode,
a strast već vreba, gde da nas probode.
I ko nas stvori baš jedno za drugo,
Bog ili Usud, primismo to hladno.
No, mi smo usred magičnoga kruga
i ukleti, odjednom, iznenadno.
Zgrozi nas sreća, ta teskobna tuga,
mi padamo, dva sidra, mirno na dno!
Ne, ovo nije slučaj, ni ljubav ni nežnost,
nad nama vlada samo Neizbežnost.
__________________________________
U gluho ja odrastoh vreme
U gluho ja odrastoh vreme,
Kad sav svet beše gluh i tih,
Ljudima život beše breme,
Sluhu suvišan beše stih.
No mutno tek iz bezdna načuh
Nejasnu huku, dalek grom,
kopita ja gvožđe začuh
I hiljadu letnog leda lom.
Odgonetah: đođe li mi bednom
Videti plavet novih struja,
Vetrom slobode dahnut jednom
I smehom proletnih oluja.
Prođoše dani, desetine leta,
Videh gde pada ropstvo, plen.
I, gle, izlaze rojno svetleća
Gorja, Cušima i Mukden.
Godine pete šum daleki
Otkri slobode skriven žar.
I nakon bura ratnih teških
Oktobrom smenjen Februar.
Kraj što daleko negde sija,
Možda mi videt nije dan,
No sretan sam: doživeh i ja
Najsvečaniji sveta dan.
__________________________________
Vijanje smrti
Ni boja, ni zraka, ni aromata,
ni šaren-riba, ni mrtvosanih ruža,
čak ni snova bezbrižnoga razvrata.
Ni suza!
Potok sazvučja sve reči odnese,
za noćna viđenja to je naplata!
Čudno je nežna ta magla tužna,
bez suza!
Poslednji zrak u nagoveštaju zalaska
Bledi… Noć je tu…Tamni se litica uska…
Meni svejedno. Ne treba – ni povratka,
ni suza!
__________________________________
Zidar
Zidaru, zidaru, s pregačom belom,
Što li to zidaš mi ti?
- Ne smetaj, momče, puni smo posla,
Tamnicu gradimo mi.
- Zidani, zidani, s lopatom vernom,
Čiji će trunut tu sni?
- Tvoji ni tvojih, gavane, neće.
Čemu da kradete vi?
- Zidaru, zidani, ko li će u njoj
Noćima čamit? Da l’ znaš?
- Možda i sinak moj, radnik ko i ja.
Takav je udes već naš.
- Zidaru, zidaru, da I’ svih će se setiti,
Što vukoše opeke te?
- Čuvaj se, kani se maze pod skelom .
Ćuti, mi znamo sve.
__________________________________
Нема коментара:
Постави коментар