Valerij Brjusov U KULI, Zapisan san

   

Nema sumnje da sam sve to sanjao, sanjao noćas. Priznajem da nikada nisam mislio kako san može biti sasvim smislen i povezan. No svi događaji iz toga sna stoje u svakoj vezi s onim što činim sada, s onim što mi govore sećanja. A po čemu se drugom razlikuje san od jave, osim po tome što je otrgnut od čvrstog žrvnja zbivanja, koja su se dogodila na javi?
     Sanjao sam viteški zamak, negde na obali mora. Iza njega je bilo polje i niska stabla stare borove šume. Pred njim su se prostirali sivi severni brežuljci. Zamak je bio izgrađen grubo, od kamenova strašne debljine, a sa strane su se videle stene čudnog oblika. Duboki, nepravilno rastavljeni prozori bili su nalik na gnezda čudovišnih ptica. Unutar zamka su bile visoke, mračne odaje i odjekujući hodnici među njima. Spominjući sada raspored soba, odeću što su je nosile osobe koje su me okružavale i druge podrobnosti, ja jasno shvatam u kakva vremena me je odneo san. To je bio strašni, ozbiljni, još poludivlji, još pun neukrotivih poriva, period srednjovekovlja. No u snu, u prvo vreme, ja nisam shvatao tu epohu, samo sam osetio  da sam stranac u tom periodu, u koji sam uronjen. Ja sam nejasno osetio sebe nekakvim pridošlicom u tom svetu.
        S vremenom se taj osećaj izoštravao. Nešto je najednom stalo mučiti moje pamćenje, kao nešto što hoćeš a ne možeš upamtiti. Gađajući pticu iz luka , ja sam poželeo neko drugo, bolje oružje. Vitezove okovane u gvožđe, naviknute na ubistva , željne samo grabeži, smatrao sam izrodima, i predviđao sam mogućnost drugačijeg, profinjenijeg života. Sporeći se s monasima o skolastičkim pitanjima, ja sam iznosio drugačije znanje, dublje, savršenije, liberalnije. No kada sam pokušao nešto zapamtiti, moje znanje se ponovo zamaglilo.
       Stanovao sam u zamku kao uznik ili, bolje reći, kao založnik. Mene su bili odveli u ličnu kulu, prema meni su se ophodili s poštovanjem, no oko mene su se zbijali stražari. Ničim se osobitim nisam zanimao, i praznina me je pritiskala. No, bilo je nečeg što je činilo moj život sretnim i ushićenim: bio sam zaljubljen!
      Vladar dvorca se zvao Hugo von Riesen. Bio je to div gromkog glasa i medveđe snage. Bio je udovac. No imao je kćer Matildu, stasitu, visoku, svetlooku. Ona je bila nalik svetoj Katarini na talijanskim ikonama, i ja sam je zavoleo nežno i strasno. Kako je u dvorcu Matilda rukovodila celim kućanstvom, mi smo se sretali po nekoliko puta dnevno, i svaki naš susret bi mi napunio dušu blaženstvom.
       Dugo se nisam usuđivao govoriti Matildi o svojoj ljubavi, iako su, naravno, moji pogledi odavali tajnu. Sudbonosne reči sam izgovorio nekako sasvim neočekivano, jednog jutra, na kraju zime. Sreli smo se na uskim stepenicama, koje su vodile prema stražarskoj kuli. Pa iako nam se mnogo puta događalo da ostanemo nasamo - i u osneženom voćnjaku, i u sumračnoj dvorani, pri čudesnom svetlu meseca - no nekako baš u taj čas sam osetio  da ne mogu ćutati. Naslonio sam se na zid, ispružio ruke i rekao:
- Matilda, volim te.
Matilda nije pobledjela, već samo spustila glavu i uzvratila tiho:
- I ja tebe volim, ti si moj ženik.
     Potom je brzo pojurila prema gore, a ja ostao uza zid, s ispruženim rukama.
I u najpovezanijim snovima uvek bivaju nekakvi preokreti. Ništa ne pamtim od onoga što se dogodilo u nekoliko sledećih dana posle moga priznanja. Samo se sećam kako sam s Matildom plovio udvoje uz obalu, iako je po svemu sudeći to bilo nekoliko nedelja  posle. U vazduhu se već osetio dah proleća, no okolo je još bilo snega. Valovi su belom penom glasno zapljuskivali obalno kamenje.
     Bila je veče, i sunce se utopilo u moru, kao čarobna ognjena ptica, užarena pokraj oblaka. Mi smo išli zajedno, ne mnogo udaljeni jedno od drugog. Na Matildi je bila postavljena lasičjom kožom bunda i kraj njezinog belog šala vijorio se na vetru. Mi smo maštali o budućnosti, o sretnoj budućnosti, zaboravivši da smo deca raznih plemena, da je među našim narodima provalija mržnje.
      Bilo nam je teško razgovarati, jer ja nisam dostatno znao Matildin jezik, a ona uopšte nije znala moj, no mi smo razumevali i mnoge nepoznate reči. I uvek moje srce zadrhti kada se setim te šetnje uz obalu, dok smo gledali sumračni dvorac, u svetlu zalaska sunca. Ja sam iskusio, osećao istinsku sreću, na javi ili u snu - svejedno! Drugog dana, ujutro, obavestili su me da Hugo želi sa mnom govoriti. Odveli su me njemu. Hugo je sedeo na visokoj klupi, pokrivenoj kožom losa. Neki monah mu je čitao pisma. Hugo je bio mračan i gnevan. Videvši me, rekao mi je surovo:
- Aha! Znaš li ti što rade tvoji zemljaci? Malo vam je što smo vas pobili pod Izborskom! Mi smo spalili Pskov, a vi ste nas molili da vas poštedimo. Sad vi prizivate Aleksandra, koji se razmeće nadimkom Nevski. Ali mi nismo Šveđani! Sedi i piši svojima o našoj snazi da se urazume. Ne samo ti, i svi drugi vaši založnici platiće žestoko.
      Teško je razjasniti do kraja kakav je mene tada uhvatio osećaj. Prvo je jasno progovorila u meni ljubav prema domovini, bespogovorna, prirodna, kao ljubav prema majci. Osetio  sam da sam Rus, da su preda mnom neprijatelji, da sada osećam u sebi celu Rusiju. Istovremeno s tim uvideo sam, s tugom spoznao, da je sreća o kojoj sam maštao s Matildom, zauvek, nepovratno otišla od mene, da ljubav prema ženi moram prineti kao žrtvu ljubavi prema domovini...
     No jedva su me ti osećaji ispunili, kada se najednom negde u samoj dubini mog saznanja, upalilo neočekivano svetlo: shvatio sam da spavam, da je sve - i dvorac, i Hugo, i Matilda, i moja ljubav prema njoj samo moj san. I najednom mi se prohtelo nasmejati u lice surovom vitezu i njegovom pomoćniku-monahu, tako što sam već znao da ću se probuditi i ništa neće biti - ni opasnosti, ni patnje. Neodoljivu hrabrost sam osetio u svojoj duši, te da od mojih neprijatelja mogu otići u onaj svet, kamo me oni ne mogu slediti.
Visoko uspravivši glavu, odgovorio sam Hugu:
- Ti sam znaš da nisi u pravu. Ko vas je zvao u te zemlje? To je iskonski rusko, Normane. Vi ste došli krstiti, a umesto toga dvorce po obalama sagradili, narod tlačite i našim gradovima do same Ladoge pretite. Aleksandr Nevski je ustao na sveti zadatak. Raduj se da se borci iz Pskova nisu sažalili na svoje založnike. Neću napisati to što hoćeš, no dajem ti na znanje da ćemo ići na vas. S pravednima je Bog!
    Govorio sam to kao da sam izgovorio ulogu na sceni, i birao naročito starinske izraze da moj jezik odgovara toj epohi, a Hugo se rasrdio od mojih reči.
- Pseto – povikao je na mene - robe tatarski! Staviću te na točak !
Tada sam se setio, brzo, kao otkrovenje, celog hoda ruske istorije, i, kao prorok, pobednički i ozbiljno, rekao sam Nemcima:
- Aleksandr će vas potući na ledu Čudskoga jezera. Nećete se usuditi prići posečenim vitezovima. A potomci naši će i svu tu zemlju pod svoje uzeti, i podčiniće potomke vaše. Sad znajte!
- Uhitite ga!- povikao je Hugo, i od gneva žile su mu na vratu nabrekle, pomodrio je.
      Sluge su me odvele, no ne u moju kulu, već u smrdljivi podrum, u tamnicu.
Prolazili su mi dani u mraku i vlazi. Ležao sam na gnjiloj slami, kao hranu su mi bacali plesnjivi hleb, po cele dane nisam slušao ljudskog glasa. Moja odeća uskoro se pretvorila u dronjke, moja kosa postala klupko, moje telo su prekrili čirevi. Samo u nedostižnim maštanjima zamišljao sam more i sunce, proleće i sveži vazduh, te Matildu. A uskoro su me čekali točak za mučenje i stezaljka.
Koliko se stvarnim činila radost mojih viđanja s Matildom, toliko su stvarna bila i moja stradanja u tamnici njezinog oca. No u meni se više nije javljala svest da spavam i sanjam grozni san. Znajući da će doći čas buđenja i zidovi moga zatvora će se razviti kao magla, ja sam smogao snage da pokorno podnesem sve muke. Na predlog Nemaca da kupim slobodu cenom promene domovine odgovorio sam gordim nekanjem. I sami moji neprijatelji stali su uvažavati moju čvrstinu, koja me stajala manje, no što su oni mislili.
      I time se moj san prekinuo... Mogao sam poginuti od ruku krvnika ili me je mogao izbaviti iz nevolje Boj na ledu 5. aprila 1241. godine, kao i drugi taoci iz Pskova. No ja sam se jednostavno probudio. I evo, sedim za svojim pisaćim stolom, okružen znancima, omiljenim knjigama, zapisujem svoj dugi san, spremam se započeti običan život ovoga dana. Ovde, u ovom svetu, među ovim ljudima koji se nalazi s onu stranu ovih zidova, ja ovde, u stvarnosti...
     No čudna i strašna misao tiho dopire iz tamnih dubina moje svesti: šta ako ja spavam i sada sanjam, te se najednom probudim na slami, u podzemnoj tamnici dvorca Huga von Riesena?

1903.

Valerij Brjusov, Ognjeni  anđeo ( književna analiza ) 

Valerij Brjusov, Noćno putovanje  

Valerij Brjusov, Poezija 

Noćno putovanje, Valerij Brjusov

Epizoda


- Ti se hvališeš naprazno - rekao mi je Đavo - pokazaću ti svetove, kojih ti ne bi mogao ni zamisliti. Gledaj: vidiš li onu zviezdu u zvežđu Oriona?
Pogledao sam tamo gde  mi je on pokazivao dugom i ljuskavom pandžom. Đavo je drugom rukom podigao teški zastor na prozoru. Nebo mi se učinilo nalik crnom bezdanu, raširenih nogu.
- Oko te zvezde - produžio je Đavo - okreće se sto četrdeset većih planeta, ne računajući asteroide. Sada ćemo otići na jedan od njih, koji je velik kao vaša zelena Zemlja.
- A koliko dugo ćemo putovati? – upitao sam nasmešen.
Đavo me  pogledao, također nasmešen, retka brada mu se zatresla, i on mi je odgovorio:
- Naravno, mi bismo leteli milione godina, ako bismo hteli proći kroz sve tačke između zemlje i te zviezde. No mi ćemo ih izbeći. Daj mi ruku.
       Toga dana Đavo je bio odeven u široki španski ogrtač, i njegovo lice je bilo nalik licu Don Juana iz opere, no, iz čudnog smisla za humor, on je sačuvao dlakave ruke i kukaste prste, kao u duha Tame na jednoj Dührerovoj graviri[1]. Ja sam se zgranuo od dodira tih grubih ruku. A Đavo mi se zakikotao u lice i gurnuo me ispred sebe, kao da me ubacio u neki pomamni ples.
       U času mi se zavrtelo u glavi, onda kad je od moga saputnika zamirisalo prema meni jakim, no neugodnim mirisima. Istog časa Đavo mi je ispustio ruku. Mi smo već bili na tlu. Bili na meni nekom nepoznatom svetu.
     Nebo nad nama je bilo duginih boja. Ono kao da se svakog časa punilo bakrenim munjama, bojom koja je zatim prelazila u sve boje spektra. Činilo mi se da je celi kosmos - jedan gigantski vatromet ili jedan neprekidni požar.
- Ne boj se – rekao mi je Đavo, kikoćući se. – Tim više se ne boj što sada nemaš svojih telesnih organa. To nije zato što bi mi bilo teško preneti ovamo tvoj zemaljski sastav – meni bi to bilo vrlo lako, kao izbaciti te iz kuće. No tvoji telesni organi ne bi bili prikladni za atmosferu u ovom svetu. Eto zašto sam odlučio preneti ovde tvoj astralni lik. A tvoje telo, kao trup, leži na podu u tvojoj sobi, od koje nas deli toliko mnogo milja, koliko ti ne možeš ni predočiti.
       Ogledao sam se oko sebe.
Svo tlo oko nas bilo je obraslo rastinjem. No ono se tiho micalo. To su bila naranđasta stabla, debljine ljudske ruke, pričvršćeno korenjem za tlo - s uskim, jedva razvijenim, ljuskama, nalik listovima, no s velikim okruglim kapama, zakačenih za njih kao čašica nekog cveta. Ta je čašica bila spletena, također jedva razvijenim, laticama, među kojima na mestu, gde je moguće bilo očekivati prašnik, mutno odražavalo svetla nešto nalik očima. I more tih narančastih, dugih, okatih stabala se sporo izvijalo, protezalo, savijalo i opuštalo, talasalo kao na vetru kojeg nisam osećao.
- Oni nas ne vide – rekao mi je Đavo. - Idemo.
     Lako smo poleteli zrakom. Lik moga saputnika bio je sad drugačiji: on je bio nalik predodžbi o prekrasnom Luciferu, i nad njegovim likom palog anđela slabo je svetlio venac bledih dijamanta. Živo rastinje se drhtavo izvijalo pod nama, nejasno očutivši viorenje naših astralnih tela.
    Bila je već veče, i jarko-crveni disk sunca ležao je na obzorju, sjajući zaslepljujućim svetlom, prelivavši se u svim duginim bojama, u sporo smrkavajući vidokrug. Potom je vatreni krug nestao iza crte horizonta , i u nebu se pojavio novi ples svih boja i svih preliva, pijana igra svetlucajućih, raznobojnih, preobražujućih kameleona i daždevnjaka. Malo kasnije pojavila su se na nebu četiri meseca: plavi, zeleni, žuti i ljubičasti i njihova svetla, su se isprepletala, pružajući potoke mirnoga svetla kroz sve vatrenije odbleske dana.
Primetivši da sam zanet slikama s neba, Đavo mi je rekao samozadovoljno:
- Ipak si izbezumljen dovoljno. Cosi ti circonfulse luce viva[2], kako je govorio vaš pesnik. No, pogledaj dole: tamo je nastupilo vreme ljubavi.
      Pogledao sam ne primetivšii izmenu u navodu iz "Raja", i zaista sam spustio pogled. Obuzeti strašću, živa stabla sad su se uvlačili jedno u drugo, sjedinjavali se u grupi po tri, i oči su im pod magičnim svetlom četiri raznobojna meseca oživele i blesnule vatrom požude. Video sam kako se rastinje, zapleteno vrpcama svojih stabala podiže uvis, kao koplja, približavaju čašice svojih cvetova, kao zmaj na žezlu Hermesa svoju glavu[3]. Video sam kako se potom tri čašice povezale, kako su im oči podrhtavaju mutnom vlagom, kako im se latice spajaju u jedan bezoblični buket. Produžili smo lagano leteti iznad nakostrešenog tla, i ja sam upitao svoga saputnika:
- Zašto se oni sedinjuju u troje?
 Đavo mi je odgovorio prezrivo:
- Ti, kao čovek, misliš da mogu postojati samo dva pola. U ovom svetu ih je tri, no ja znam druge svetove, gde ih ima sedamnaest i takvih, gde ih je nekoliko hiljada. No ja te neću povesti  na te planete da ne bih zadao tvom jadnom zemaljskom razumu prevelik napor.
     Tada su sjedinjena stabla ustala pod nama, kao čelična pruća i ustremili svoje oštrice ravno u nebo; k stablima su tiesno prionuli njihovi listovi-čašice, a između stabala, u korenu, se otkrilo tlo, ispucalo, suho, kao koža oronulog vodenkonja.
Opet sam Đavo postavio pitanje:
- Zar na ovoj planeti nema vode?
Đavo je kimnuo nemarno i odgovorio:
- Ovde je vodik.
     Više nisam hteo ništa da pitam, i mi smo produžili ćuteći leteti, okruživši kuglu planete, koja je sva bila toliko pljosnata, kao kokošije jaje, i beznadno jednolična, bez planina i dolina, bez reka i mora. Neko vreme opet sam se divio slici zvezdane noći, posmatrao drugu, grupu zvezda koja se sa Zemlje ne može videti, belim pjegama prošarano modro-zeleno-žuto-narančasto nebo. Potom sam opet pogledao rastinje i uvideo da su im se ljubavni drhtaji okončali. Oslabljena stabla su se brzo raspletala i jedno za drugim padali ničice, iznemogla, nemoćna. Skoro celo tlo pod nama je bilo iznova prekriveno bezobličnom gomilom umrtvljenog, oronulog rastinja, s ružno isprepletenim čašicama cvetova, koje je besmisleno i tupo gledao neki nevidljivi, zadržani pogled.
Zadrhtavši, rekao sa Đavolu :
- Čuj, meni je ovde dosadno. Obećao si mi pokazati svetove koje ne mogu ni zamisliti. Budi uveren da su Flamarion i Wells[4] zamislili svetove mnogo čudesnije. Mislio sam da ćeš me povesti u predele duhovnog sveta i vatre, gde su osećaji i poimanja milioun puta složeniji i tankoćutniji od mojih; mislio sam da ćeš me povesti u neke druge kosmose, gde svi predmeti imaju neke druge odlike, ili u kosmose nekog drugog vremena, gde će se osim prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ukazati i nešto četvrto. A ti, u svoj neizmernosti postojanja, nisi našao ništa bolje nego pokazati mi vatromet, koji je moguće sasvim postići kinematografijom, blud cvetova - nešto, od čega mi je muka. Znaš, tvoj stariji brat, Mefistofel, je bio kudikamo domišljatiji.
    Strašnim ognjem je raspalio Đavo, i gnevnim glasom zavikao na mene iz same dubine svojega bića:
- Jadni crve! Ti si zaboravio kako je Faust pao ničice na pod kada mu se javio Duh Zemlje[5], ili kako je Semela bila pretvorena u pepeo, ugledavši Zeusa[6]? Hoćeš da i ti tako prođeš?
      No ja, ispruživši svoje astralne ruke s dlanovima gore, mirno sam načinio formulu za isterivanje đavola slavnoga Ciprijana[7], i u taj pak čas lik Lucifera se iskrivio i sav se izobličio, kao u napuklom ogledalu, i naglo, kao leteći bolid, stropoštao se moj suaputnik u ognjeni bezdan. Moje biće je istovremeno s time, zadobilo strašni udar, kao da me streslo hiljade jakih električnih baterija, i ja sam se našao kako sedim na podu, u svojoj sobi, podno pisaćeg stola.
     Ništa se nije bilo promenilo oko mene, no zavesa  pred prozorom je bila pokidana, a u prozoru se jedno staklo razbilo u komadiće: naravno, od trzaja pri mome padu, zato što astralno telo, prolazeći kroz tvrde predmete, ne menja njihova fizička stanja.
1908.

______________

[1] Gravira "Konjanik, smrt i Vrag" (1513) Аlbrechta Dührеrа (1471 - 1528).
[2] Dante: "Cosi mi cir-confulse luce viva" (Rаj, XXX, 49) - "Tako me je оbasjalo jarko svеtlo". Đavo, samоvoljno ispravlja u Danteovom tekstu "mеne" nа "tebe". (prev.).
[3] Jedan od simbola grčkog boga Hеrmesa - žezlo glasnika, на čijem su kraju spletene dve zmije. U ovom se slučaju podrazumeva lik Hеrmesa Trismegista, višeg autoriteta u оblasti okultizma. (prev.)

[4] Camile Flamarion (1842 - 1925) - francuski astronom, filozof i pisac; njеgоve naučno-popularne i naučno-fantastične knjige kao i Georgea Herberta Wellsa, bili su lektira Brjusova. (prev.).

[5] Misli se na prizor Goetheovog "Fausta" (Prvi deo, "Nоć") (prev.).

[6] Prema grčkoj mitologiji Semela je kćer Kadma, маjka boga Dionisa kojeg je dobila sa Zeusom. Ona je zamolila Zeusa, da joj se prikaže u svoj svojoj vеličini. Kadа joj se оn približio s munjama i gromovima, plamen je zahvatio Semelu i njen dom. (prev.).

[7] Sv. Ciprijan (окo 200 - 258) - Kartagenski episkop, аutor mnogih bogoslovnih dela. (prev.).



Valerij Brjusov

Prevod Žarka Milenića

Izvornik: mladi-fantasti.blogspot.com

Valerij Brjusov, Ognjeni  anđeo ( književna analiza ) 

Valerij Brjusov, U kuli ( zapisan san ) 

Valerij Brjusov, Poezija 

Valerij Brjusov, Poezija

Valerij Brjusov (1873-1924) ruski je liričar, predstavnik i teoretičar ruskog simbolizma i prvi vođa tog pokreta. Eksperimentator i istraživač na području ruskog stiha, intelektualac velike erudicije i kulture, upoznavao je rusku publiku s tekovinama zapadnoevropske poezije i pokušavao ih preneti na rusko tlo. Nezadovoljan s građanskim “učmalim, sivim svetom”, tražio je snagu i patos u istorijskim  motivima i ličnostima (Asargadon, Aleksandar Veliki, Napoleon). Oblikovao je teme i motive velegrada, nagoveštavajući propast njegove civilizacije: Tertia vigilia (1900), pesma Konj bledi (Kon’ bled, 1903—1904). Lirika mu obiluje najrazličitijim motivima od bodlerovske erotike (Baudelaire) preko apoteoze rada do opevavanja perverzije (Vrbi et orbi, 1903), narkotika (Podzemni stan — Podzemnoe žilisče, 1910) i samoubistva (Zrcalo sena — Zerkalo tenej, 1912). Od 1919. član RKP/b, radi na organizaciji književnog obrazovanja, ali mu je lirika knjiška.


Kula ljubavi
Neizbežnost
U gluho ja odrastoh vreme
Vijanje smrti
Zidar


__________________________________


Kula ljubavi

Očajavam, što nismo sami, danonoćno,
I što će mesec, gost nebeski, k nama,
I što će grohot grada srušiti sve noćno,
I što će zora rasuti što donese tama.
Očajavam, što znam da sutra ćeš jednom
Sa drugima se sliti u jedan talas pene,
I bićeš među njima, bićeš s njima jedno,
I tako ćeš bar načas zaboraviti mene.
O, da smo sami gde u kuli, u visokoj,
Gde večno krvav kondir boji sene svoda,
Gde sutra vraća juče, gde je noć i spokoj,
I gde se čuje kako šumi voda.
I otrgnuti od svih, izvan vaseljene,
Ja tvoj, a ti moja, sami, tek nas dvoje,
Zavladali bismo večnošću svakog trena,
I godine bi tekle kanda dani stoje. 

__________________________________


Neizbežnost

Je li to važno da’l si bila verna?
I da li ja beh veran, nije li svejedno?
Ne živi od nas bliskost neizmerna,
i mi se nehotice promatramo žedno.
Ja opet drhtim, ti si bleda, smerna,
i slutiš bol, a čekaš ga k’o žedna.
Trenutci šumno teku kao vode,
a strast već vreba, gde da nas probode.
I ko nas stvori baš jedno za drugo,
Bog ili Usud, primismo to hladno.
No, mi smo usred magičnoga kruga
i ukleti, odjednom, iznenadno.
Zgrozi nas sreća, ta teskobna tuga,
mi padamo, dva sidra, mirno na dno!
Ne, ovo nije slučaj, ni ljubav ni nežnost,
nad nama vlada samo Neizbežnost.


__________________________________



U gluho ja odrastoh vreme




U gluho ja odrastoh vreme,
Kad sav svet beše gluh i tih,
Ljudima život beše breme,
Sluhu suvišan beše stih.
No mutno tek iz bezdna načuh
Nejasnu huku, dalek grom,
kopita ja gvožđe začuh
I hiljadu letnog leda lom.
Odgonetah: đođe li mi bednom
Videti plavet novih struja,
Vetrom slobode dahnut jednom
I smehom proletnih oluja.
Prođoše dani, desetine leta,
Videh gde pada ropstvo, plen.
I, gle, izlaze rojno svetleća
Gorja, Cušima i Mukden.
Godine pete šum daleki
Otkri slobode skriven žar.
I nakon bura ratnih teških
Oktobrom smenjen Februar.
Kraj što daleko negde sija,
Možda mi videt nije dan,
No sretan sam: doživeh i ja
Najsvečaniji sveta dan.

__________________________________


Vijanje smrti



Ni boja, ni zraka, ni aromata,
ni šaren-riba, ni mrtvosanih ruža,
čak ni snova bezbrižnoga razvrata.
Ni suza!
Potok sazvučja sve reči odnese,
za noćna viđenja to je naplata!
Čudno je nežna ta magla tužna,
bez suza!
Poslednji zrak u nagoveštaju zalaska
Bledi… Noć je tu…Tamni se litica uska…
Meni svejedno. Ne treba – ni povratka,
ni suza!



__________________________________


Zidar


Zidaru, zidaru, s pregačom belom,
Što li to zidaš mi ti?
- Ne smetaj, momče, puni smo posla,
Tamnicu gradimo mi.
- Zidani, zidani, s lopatom vernom,
Čiji će trunut tu sni?
- Tvoji ni tvojih, gavane, neće.
Čemu da kradete vi?
- Zidaru, zidani, ko li će u njoj
Noćima čamit? Da l’ znaš?
- Možda i sinak moj, radnik ko i ja.
Takav je udes već naš.
- Zidaru, zidaru, da I’ svih će se setiti,
Što vukoše opeke te?
- Čuvaj se, kani se maze pod skelom .
Ćuti, mi znamo sve.

__________________________________

Valerij Brjusov, U Kuli, ( zapisan san )

Valerij Brjusov, Noćno putovanje

Valerij Brjusov, Ognjeni anđeo( analiza ) 

Ognjeni anđeo – Valerij Brjusov

Evo još jednog klasika satanističke literature. Nakon nedavnog uživanja u MAJSTORU I MARGARITI, reših da nastavim sa nešto manje slavnim, ali jednako zanimljivim romanom, tim pre što ovaj ima pomalo skrajnut status i svakako nije klasik u rangu Bulgakova.

OGNJENI ANĐEO je nekim čudom objavljen na srpskom, ali ja tu verziju nisam uspeo da pronađem (Prosveta, Beograd, god. izdanja: 1990, str. 410, tvrd povez sa omotom).

Knjigu sam čitao u engleskom prevodu: THE FIERY ANGEL (sa predgovorom Colina Wilsona, predivnim fontom i sa izvanrednom koricom čijim skenom ilustrujem ovaj tekst). Taj prevod je toliko genijalan da moram da ga istaknem kao izvanredno postignuće: ja ne verujem da ovo na ruskom zvuči ovoliko dobro, a za srpski ne znam da li i da se drznem da proverim na šta liči. Naime, roman se dešava u 16. veku u Nemačkoj, i engleski prevodilac je savršeno verno uhvatio ritam, sintaksu i vokabular starinskog, arhaičnog govora i pisanja tako da je autentični zvuk svakako jedan od većih kvaliteta ovog texta za koji se ama baš ni po čemu ne bi reklo da je prevod, a naročito ne – sa ruskog. Na svu sreću, ne radi se o zamornom staroengleskom koji zahteva rečnik i mnogo strpljenja za razumevanje – već samo o dražesno starinskom, ali savršeno razumljivom jeziku koji daje značajan doprinos uranjanju u taj davnašnji svet.

A svet o kome je reč je, kao što rekoh, pozni srednji vek (sredina 1500-tih) u kome se sudaraju mrak, po kome je to doba najpoznatije (veštice, crna magija, đavo, svakojaka sujeverja, Inkvizicija…) i svetlo prvih začetaka prosvetiteljstva (koje će, naravno, svoj puni nalet dobiti tek dva veka kasnije). To je doba u kome se tek počinje sa dubljim pronicanjem u tajne prirode, i u kome su neki od najvećih naučnika bili istovremeno i alhemičari, pa i magovi. To je doba u kome ugledni mislioci, poput Kornelija Agripe, pišu opširne studije o filozofiji magije; u kome poštovani doktori, poput dr Faustusa, sklapaju Ugovore s Nečastivim kako bi proširili svoje znanje i iskustvo. Prirodno, i Agripa i Faust se javljaju kao ‘special guest stars’ u ovoj knjizi.

U centru zbivanja su, ipak, pokušaji jednog mladog avanturiste Ruprehta da se uvuče u gaćice (ili šta se već u srednjem veku nosilo umesto gaćica) čudne devojke Renate na koju slučajno nabasa u jednom drumskom svratištu. Avanturista je, inače, prošao pola Evrope kao ratnik-dobrovoljac, a bio je čak i u ‘Novoj Španiji’ (tj. Americi), kako bi ilustrovao istinitost one izreke da je odlazak u vojsku sjajna stvar, jer vam pruža priliku da putujete, da upoznate nove zemlje i nove ljude koje možete da ubijate. Po povratku u Nemačku on nabasa na tu Renatu, koja se bacaka u susednoj sobi njegovog hostela kao opsednuta: on je ‘odbrani’ od nevidljivih zloduhova, a ona mu se obrati po imenu i kaže da ga je čekala, iako se prvi put vide.

Usledi njena obimna životna priča: od malena je bila u kontaktu sa ‘anđelima’, a pre svega sa glavnim među njima, Madielom, u koga se i zaljubila. Kada je pokušala da ga siluje, ovaj je nestao, ali je ubrzo upoznala grofa za koga je bila ubeđena da je njen Madiel, pa je i njega spopala i upropastila, pošto ju je prethodno ovaj uveo u svet vradžbina i prizivanja duhova. Sada je opsednuta ne samo zlodusima nego i željom da svog grofa pronađe, i nemajući bolju tehnologiju za te svrhe od mađije – uvlači i našeg Ruperta u crash course of the occult, tokom koga za nepuna dva meseca (!) savladaju glavna dela tadašnje okultne literature, i bace se na praksu…

Zaplet romana je neodoljivo starinski linearan, nema podzapleta, već sve teče jasno i pravo u određenom smeru, naravno uz neočekivana skretanja i preokrete, ali ipak na način lak za pratiti. Povremeno se učini da je ‘zaplet’ zapravo samo nužno zlo koje bi na okupu trebalo da drži ono što je glavni razlog postojanja knjige, a to je da nam autor predoči rezultate svog nesumnjivo izdašnog researcha po pitanju srednjevekovne filozofije, nauke, magije, verovanja i običaja – a pre svega kako bi sačinio svojevrsnu antologiju prizora i situacija vezanih za ‘mračne umetnosti’.

Tako, u OGNJENOM ANĐELU, imamo detaljno opisane set-pisove:

– opsednutosti pojedinačne (a la THE EXORCIST) i grupne, među kaluđericama (a la THE DEVILS);

– vrlo detaljno prikazanog crnog sabata u svim fazama, od mazanja mašću i ‘poletanja’ preko svih orgijanja u šumi, do povratka nazad (a la HAXAN);

– elaboriranog rituala invokacije onostranih entiteta (a la NAŽIVO) koja, naravno, pođe po zlu;

– spiritističkog eksperimenta prizivanja duše istorijske ličnosti, tj. Jelene Trojanske;

– inkvizicijskog ispitivanja ‘veštice’, sa opširnim intervjuom, ali sa izostavljenim opisom mučenja (a la SUDNJI DAN, by Dreyer), itd.

Ako tome dodamo već pomenute susrete i razgovore sa takvim likovima kakvi su Faust i K. Agripa, onda možemo slobodno reći da je OGNJENI ANĐEO svojevrsna enciklopedija srednjevekovnih magijskih praksi koja se može čitati kako za zabavu tako i za pouku i upoznavanje sa najvažnijim verovanjima vezanim za Đavola, kontakte sa njim, i posledicama toga.

Brjusov se mora pohvaliti, pre svega, za izvanredno pripovedačko umeće: jasno, pregledno, logično, čisto, živopisno i interesantno. Zatim, za nesumnjivo veoma obiman research za sve moguće detalje, ne samo okultne nego i svetovne prirode – od istorijskih okolnosti tog vremena i tog regiona (pretežno okolina Kelna) pa do svakodnevnog života, opisa krčmi, hostela, gradova, sela, vašara, običaja, verovanja, ponašanja, vrednosti i dr. Najzad, što je sa zavidnim umećem uspeo da se izbori sa nemalim ambicijama koje je krajnje dosledno sproveo na skoro svim planovima a tu, pored spisateljskog umeća da oživi i nezaboravnim učini gorenabrojane antologijske prizore, treba svrstati i spisateljsko-intelektualno umeće da ubedljivim predstavi larger than life velikane kakvi su Agripa, Faust, pa i sam Mefistofel.

Mefisto, kakav je ovde prikazan, znatno je niskija i bedastija živuljka od Đavola kod Bulgakova, recimo; više je sveden na cinika i podjebavača, spadalo, pokvarenjaka, opsenara itsl. što su sve legitimni kvaliteti ovog entiteta, ali – nedostaje ona “sila koja nas, navodeći na zlo, zapravo goni da stremimo ka dobru”, odnosno luciferijanski, uzvišeni aspekt demona. Ovaj ovde je jedva nešto više od putujućeg mađioničara sklonog ciničnim opaskama i čangrizavim sprdnjama.

Agripa je zanimljivo prikazan, ne kao mračnjak među lobanjama i krilima od slepog miša, nego kao čovek opterećen vrlo ovozemaljskim problemima i stremljenjima (uključujući dnevno-političke, tj. dnevno-religijske zavrzlame) koji se okultizmom bavi kao naučnik u želji da spozna tajne prirode, ali na racionalan (pa i moralan) način. Njegova tirada protiv bavljenja vračanjem vrlo je ubedljiva i upečatljiva, ali je on kao lik (pa i sama ta tirada) učinjen ambivalentnim kada se, na kraju romana, opisuje njegova smrt, kojom prilikom Agripa oslobađa svog crnog psa, stalnog pratioca, sa jasnim nagoveštajem da se radilo o demonu-familijaru.

U nedostatke bi se moglo ubrojiti to što glavni junak i narator nekako ostaje u senci svega ovoga, odnosno, on je marioneta viših sila i drugih likova koji imaju neke svoje ciljeve i stremljenja i probleme, dok je Rupreht samo turista, posmatrač, pratilac i zapisničar. Šta taj lik zaista misli o svemu tome, da li nešto misli, i ima li išta zanimljivo da kaže o tome, ostaje po strani. Šteta, jer obilje slikovitih dešavanja bilo bi još prijemčivije da je dato kroz neku osobenu, originalnu i razrađenu vizuru, a ne iz usta prilično bezličnog i zamorno objektivnog posmatrača koji kroz sve te crne sabate i prizivanja i egzorcizme prođe sa neuništivom seljačkom prostodušnošću i raciom neokrnjenim. On nam crni sabat opisuje neuznemiren, kao da opisuje seoski vašar; iz njegovih usta opsednutost deluje kao opis simptoma neke bolesti (što verovatno i jeste – za modenrog čitaoca, ali ne za srednjevekovnog posmatrača!), a razgovore s demonima on doživljava isto tako prirodnim i opisuje ih istom intonacijom kao i ćaskanje sa svojom stanodavkom.

Otud, roman ostaje pomalo ‘ravan’ na emocionalnom planu: iako je motivacija našeg junaka zapravo strast prema opsednutoj, i u krajnjem saldu nesrećnoj devojci, nejasno je koliko bi trebalo da verujemo njegovim naklapanjima o ljubavi prema njoj – naročito u svetlu žrtava koje on podese zbog nje (bukvalno zbog nje proda dušu Đavolu i osudi sebe na Pakao u drugom životu kako bi u ovom nju mogao da pozna). Ona mu, ni izgledom ni ponašanjem, svakako ne daje adekvatan povod za toliku žrtvu. Ipak ima u Nemačkoj još devojaka, a neke od njih su svakako manje nezgodne i naporne od ove Renate.

Ono, međutim, po čemu je roman vredan isticanja, jeste prikaz ženske ćudljivosti: Renata je svakako jedno od najćudljivijih ženskih stvorenja na koja sam u knjigama (a i šire) naišao – nepredvidiva, promenjivih raspoloženja, nedosledna, histerična, kontradiktorna, bezosećajna, sebična, surova, nemoćna, slaba, jadna, žrtva-zlikovka, patetična, svemoćna, demonska, anđeoska… Živost njenih ćudi i kontradiktornosti je čini složenijim likom od Ruprehta, a i čitav njihov toplo-hladni odnos je prilično veran prikaz muško-ženskih zamešateljstava obojenih nesporazumima i ultimativnom nesposobnošću pravog, punog kontakta. Otud i njihov dvosmislen rastanak na kraju, i nerazjašnjena poenta vezana za njenog ognjenog anđela/demona.

Moglo bi se reći da je, ispod svih površinskih skalamerija od veštičarenja i đavolija, u svojoj srži ovo pre svega roman o demonologiji muško-ženskih odnosa, sa odsustvom dublje filozofije (a la Bulgakov) ili metafizike (a la Goethe) ili okultizma (a la Mejrink), ali zato sa sasvim solidnom psihologijom. Uostalom, OGNJENI ANĐEO samo ilustruje poznatu činjenicu, naime, da se okultizmu ljudi okreću pre svega iz erotskih nagona, gonjeni penisom a ne mozgom ili ‘srcem’. Tako i naš Rupreht, do onostranog dolazi kroz portal zvani vagina, a ako neko drugo onostrano i postoji, Brjusov nam o njemu ne govori. Njegova metafizika zaustavlja se već na prvom stepeniku, na (solidno uhvaćenoj) psihologiji.

Brjusov je i sâm bio i ostao kontroverzan lik: šta reći o čoveku koji svoje zbirke poezije nazove Chefs d’oeuvre (Leading Works) ili Me eum esse (This Is I)? Kako ne voleti čoveka koji je toliko zadojen simbolizmom i dekadencijom da, nezadovoljan što toga nema u Rusiji, ladno uzme i napiše brdo simbolističko-dekadentne poezije pod nekoliko različitih pseudonima i sve to zajedno objavi kao “antologiju” u tri toma – Russian Symbolists: An Anthology! Pored ostalih, na ruski je prevodio Poa, Vajlda, i Geteovog FAUSTA. S druge strane, neki opisi ostavljaju sliku neprijatnog čoveka, erotomana, prevrtljivog i podmuklog (naročito kada je, nakon dolaska komunista, postao član Partije i odgovorni drug u njihovom Ministarstvu kulture)…

U svakom slučaju, zanimljiv lik. Njegovu najpoznatiju priču – nominalno SF antiutopijsko-katastrofične sorte – na engleskom kao ‘Republic of the Southern Cross’, možete naći na netu. Vrlo je dobra – a thinking man’s apocalypse, pakao proizveden najboljim namerama. U svom posedu imam i zbirku njegovih priča MARMORNA GLAVA kojoj ću takođe u bližoj budućnosti da se posvetim.

OGNJENI ANĐEO svakako vredi potražiti i pročitati. Englesko izdanje, kao i pomenutu zbirku priča Brjusova, kupio sam u UTOPIJI – najboljoj knjižari u Srbiji. Poslednji put kada sam tamo bio video sam još jedan primerak ANGELA (na engleskom, ali drugačije izdanje od ovog mog).

(C) DEJAN OGNJANOVIĆ, ZA GHOUL, INC.
izvor 

Valerij Brjusov, U kuli ( zapisan san )

Valerij Brjusov, Noćno putovanje

Valerij Brjusov, Poezija