Epizoda
- Ti se hvališeš naprazno - rekao mi je Đavo - pokazaću ti svetove, kojih ti ne bi mogao ni zamisliti. Gledaj: vidiš li onu zviezdu u zvežđu Oriona?
Pogledao sam tamo gde mi je on pokazivao dugom i ljuskavom pandžom. Đavo je drugom rukom podigao teški zastor na prozoru. Nebo mi se učinilo nalik crnom bezdanu, raširenih nogu.
- Oko te zvezde - produžio je Đavo - okreće se sto četrdeset većih planeta, ne računajući asteroide. Sada ćemo otići na jedan od njih, koji je velik kao vaša zelena Zemlja.
- A koliko dugo ćemo putovati? – upitao sam nasmešen.
Đavo me pogledao, također nasmešen, retka brada mu se zatresla, i on mi je odgovorio:
- Naravno, mi bismo leteli milione godina, ako bismo hteli proći kroz sve tačke između zemlje i te zviezde. No mi ćemo ih izbeći. Daj mi ruku.
Toga dana Đavo je bio odeven u široki španski ogrtač, i njegovo lice je bilo nalik licu Don Juana iz opere, no, iz čudnog smisla za humor, on je sačuvao dlakave ruke i kukaste prste, kao u duha Tame na jednoj Dührerovoj graviri[1]. Ja sam se zgranuo od dodira tih grubih ruku. A Đavo mi se zakikotao u lice i gurnuo me ispred sebe, kao da me ubacio u neki pomamni ples.
U času mi se zavrtelo u glavi, onda kad je od moga saputnika zamirisalo prema meni jakim, no neugodnim mirisima. Istog časa Đavo mi je ispustio ruku. Mi smo već bili na tlu. Bili na meni nekom nepoznatom svetu.
Nebo nad nama je bilo duginih boja. Ono kao da se svakog časa punilo bakrenim munjama, bojom koja je zatim prelazila u sve boje spektra. Činilo mi se da je celi kosmos - jedan gigantski vatromet ili jedan neprekidni požar.
- Ne boj se – rekao mi je Đavo, kikoćući se. – Tim više se ne boj što sada nemaš svojih telesnih organa. To nije zato što bi mi bilo teško preneti ovamo tvoj zemaljski sastav – meni bi to bilo vrlo lako, kao izbaciti te iz kuće. No tvoji telesni organi ne bi bili prikladni za atmosferu u ovom svetu. Eto zašto sam odlučio preneti ovde tvoj astralni lik. A tvoje telo, kao trup, leži na podu u tvojoj sobi, od koje nas deli toliko mnogo milja, koliko ti ne možeš ni predočiti.
Ogledao sam se oko sebe.
Svo tlo oko nas bilo je obraslo rastinjem. No ono se tiho micalo. To su bila naranđasta stabla, debljine ljudske ruke, pričvršćeno korenjem za tlo - s uskim, jedva razvijenim, ljuskama, nalik listovima, no s velikim okruglim kapama, zakačenih za njih kao čašica nekog cveta. Ta je čašica bila spletena, također jedva razvijenim, laticama, među kojima na mestu, gde je moguće bilo očekivati prašnik, mutno odražavalo svetla nešto nalik očima. I more tih narančastih, dugih, okatih stabala se sporo izvijalo, protezalo, savijalo i opuštalo, talasalo kao na vetru kojeg nisam osećao.
- Oni nas ne vide – rekao mi je Đavo. - Idemo.
Lako smo poleteli zrakom. Lik moga saputnika bio je sad drugačiji: on je bio nalik predodžbi o prekrasnom Luciferu, i nad njegovim likom palog anđela slabo je svetlio venac bledih dijamanta. Živo rastinje se drhtavo izvijalo pod nama, nejasno očutivši viorenje naših astralnih tela.
Bila je već veče, i jarko-crveni disk sunca ležao je na obzorju, sjajući zaslepljujućim svetlom, prelivavši se u svim duginim bojama, u sporo smrkavajući vidokrug. Potom je vatreni krug nestao iza crte horizonta , i u nebu se pojavio novi ples svih boja i svih preliva, pijana igra svetlucajućih, raznobojnih, preobražujućih kameleona i daždevnjaka. Malo kasnije pojavila su se na nebu četiri meseca: plavi, zeleni, žuti i ljubičasti i njihova svetla, su se isprepletala, pružajući potoke mirnoga svetla kroz sve vatrenije odbleske dana.
Primetivši da sam zanet slikama s neba, Đavo mi je rekao samozadovoljno:
- Ipak si izbezumljen dovoljno. Cosi ti circonfulse luce viva[2], kako je govorio vaš pesnik. No, pogledaj dole: tamo je nastupilo vreme ljubavi.
Pogledao sam ne primetivšii izmenu u navodu iz "Raja", i zaista sam spustio pogled. Obuzeti strašću, živa stabla sad su se uvlačili jedno u drugo, sjedinjavali se u grupi po tri, i oči su im pod magičnim svetlom četiri raznobojna meseca oživele i blesnule vatrom požude. Video sam kako se rastinje, zapleteno vrpcama svojih stabala podiže uvis, kao koplja, približavaju čašice svojih cvetova, kao zmaj na žezlu Hermesa svoju glavu[3]. Video sam kako se potom tri čašice povezale, kako su im oči podrhtavaju mutnom vlagom, kako im se latice spajaju u jedan bezoblični buket. Produžili smo lagano leteti iznad nakostrešenog tla, i ja sam upitao svoga saputnika:
- Zašto se oni sedinjuju u troje?
Đavo mi je odgovorio prezrivo:
- Ti, kao čovek, misliš da mogu postojati samo dva pola. U ovom svetu ih je tri, no ja znam druge svetove, gde ih ima sedamnaest i takvih, gde ih je nekoliko hiljada. No ja te neću povesti na te planete da ne bih zadao tvom jadnom zemaljskom razumu prevelik napor.
Tada su sjedinjena stabla ustala pod nama, kao čelična pruća i ustremili svoje oštrice ravno u nebo; k stablima su tiesno prionuli njihovi listovi-čašice, a između stabala, u korenu, se otkrilo tlo, ispucalo, suho, kao koža oronulog vodenkonja.
Opet sam Đavo postavio pitanje:
- Zar na ovoj planeti nema vode?
Đavo je kimnuo nemarno i odgovorio:
- Ovde je vodik.
Više nisam hteo ništa da pitam, i mi smo produžili ćuteći leteti, okruživši kuglu planete, koja je sva bila toliko pljosnata, kao kokošije jaje, i beznadno jednolična, bez planina i dolina, bez reka i mora. Neko vreme opet sam se divio slici zvezdane noći, posmatrao drugu, grupu zvezda koja se sa Zemlje ne može videti, belim pjegama prošarano modro-zeleno-žuto-narančasto nebo. Potom sam opet pogledao rastinje i uvideo da su im se ljubavni drhtaji okončali. Oslabljena stabla su se brzo raspletala i jedno za drugim padali ničice, iznemogla, nemoćna. Skoro celo tlo pod nama je bilo iznova prekriveno bezobličnom gomilom umrtvljenog, oronulog rastinja, s ružno isprepletenim čašicama cvetova, koje je besmisleno i tupo gledao neki nevidljivi, zadržani pogled.
Zadrhtavši, rekao sa Đavolu :
- Čuj, meni je ovde dosadno. Obećao si mi pokazati svetove koje ne mogu ni zamisliti. Budi uveren da su Flamarion i Wells[4] zamislili svetove mnogo čudesnije. Mislio sam da ćeš me povesti u predele duhovnog sveta i vatre, gde su osećaji i poimanja milioun puta složeniji i tankoćutniji od mojih; mislio sam da ćeš me povesti u neke druge kosmose, gde svi predmeti imaju neke druge odlike, ili u kosmose nekog drugog vremena, gde će se osim prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ukazati i nešto četvrto. A ti, u svoj neizmernosti postojanja, nisi našao ništa bolje nego pokazati mi vatromet, koji je moguće sasvim postići kinematografijom, blud cvetova - nešto, od čega mi je muka. Znaš, tvoj stariji brat, Mefistofel, je bio kudikamo domišljatiji.
Strašnim ognjem je raspalio Đavo, i gnevnim glasom zavikao na mene iz same dubine svojega bića:
- Jadni crve! Ti si zaboravio kako je Faust pao ničice na pod kada mu se javio Duh Zemlje[5], ili kako je Semela bila pretvorena u pepeo, ugledavši Zeusa[6]? Hoćeš da i ti tako prođeš?
No ja, ispruživši svoje astralne ruke s dlanovima gore, mirno sam načinio formulu za isterivanje đavola slavnoga Ciprijana[7], i u taj pak čas lik Lucifera se iskrivio i sav se izobličio, kao u napuklom ogledalu, i naglo, kao leteći bolid, stropoštao se moj suaputnik u ognjeni bezdan. Moje biće je istovremeno s time, zadobilo strašni udar, kao da me streslo hiljade jakih električnih baterija, i ja sam se našao kako sedim na podu, u svojoj sobi, podno pisaćeg stola.
Ništa se nije bilo promenilo oko mene, no zavesa pred prozorom je bila pokidana, a u prozoru se jedno staklo razbilo u komadiće: naravno, od trzaja pri mome padu, zato što astralno telo, prolazeći kroz tvrde predmete, ne menja njihova fizička stanja.
1908.
______________
[1] Gravira "Konjanik, smrt i Vrag" (1513) Аlbrechta Dührеrа (1471 - 1528).
[2] Dante: "Cosi mi cir-confulse luce viva" (Rаj, XXX, 49) - "Tako me je оbasjalo jarko svеtlo". Đavo, samоvoljno ispravlja u Danteovom tekstu "mеne" nа "tebe". (prev.).
[3] Jedan od simbola grčkog boga Hеrmesa - žezlo glasnika, на čijem su kraju spletene dve zmije. U ovom se slučaju podrazumeva lik Hеrmesa Trismegista, višeg autoriteta u оblasti okultizma. (prev.)
[4] Camile Flamarion (1842 - 1925) - francuski astronom, filozof i pisac; njеgоve naučno-popularne i naučno-fantastične knjige kao i Georgea Herberta Wellsa, bili su lektira Brjusova. (prev.).
[5] Misli se na prizor Goetheovog "Fausta" (Prvi deo, "Nоć") (prev.).
[6] Prema grčkoj mitologiji Semela je kćer Kadma, маjka boga Dionisa kojeg je dobila sa Zeusom. Ona je zamolila Zeusa, da joj se prikaže u svoj svojoj vеličini. Kadа joj se оn približio s munjama i gromovima, plamen je zahvatio Semelu i njen dom. (prev.).
[7] Sv. Ciprijan (окo 200 - 258) - Kartagenski episkop, аutor mnogih bogoslovnih dela. (prev.).
Valerij Brjusov
Prevod Žarka Milenića
Izvornik: mladi-fantasti.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар