Nema sumnje da sam sve to sanjao, sanjao noćas. Priznajem da nikada nisam mislio kako san može biti sasvim smislen i povezan. No svi događaji iz toga sna stoje u svakoj vezi s onim što činim sada, s onim što mi govore sećanja. A po čemu se drugom razlikuje san od jave, osim po tome što je otrgnut od čvrstog žrvnja zbivanja, koja su se dogodila na javi?
Sanjao sam viteški zamak, negde na obali mora. Iza njega je bilo polje i niska stabla stare borove šume. Pred njim su se prostirali sivi severni brežuljci. Zamak je bio izgrađen grubo, od kamenova strašne debljine, a sa strane su se videle stene čudnog oblika. Duboki, nepravilno rastavljeni prozori bili su nalik na gnezda čudovišnih ptica. Unutar zamka su bile visoke, mračne odaje i odjekujući hodnici među njima. Spominjući sada raspored soba, odeću što su je nosile osobe koje su me okružavale i druge podrobnosti, ja jasno shvatam u kakva vremena me je odneo san. To je bio strašni, ozbiljni, još poludivlji, još pun neukrotivih poriva, period srednjovekovlja. No u snu, u prvo vreme, ja nisam shvatao tu epohu, samo sam osetio da sam stranac u tom periodu, u koji sam uronjen. Ja sam nejasno osetio sebe nekakvim pridošlicom u tom svetu.
S vremenom se taj osećaj izoštravao. Nešto je najednom stalo mučiti moje pamćenje, kao nešto što hoćeš a ne možeš upamtiti. Gađajući pticu iz luka , ja sam poželeo neko drugo, bolje oružje. Vitezove okovane u gvožđe, naviknute na ubistva , željne samo grabeži, smatrao sam izrodima, i predviđao sam mogućnost drugačijeg, profinjenijeg života. Sporeći se s monasima o skolastičkim pitanjima, ja sam iznosio drugačije znanje, dublje, savršenije, liberalnije. No kada sam pokušao nešto zapamtiti, moje znanje se ponovo zamaglilo.
Stanovao sam u zamku kao uznik ili, bolje reći, kao založnik. Mene su bili odveli u ličnu kulu, prema meni su se ophodili s poštovanjem, no oko mene su se zbijali stražari. Ničim se osobitim nisam zanimao, i praznina me je pritiskala. No, bilo je nečeg što je činilo moj život sretnim i ushićenim: bio sam zaljubljen!
Vladar dvorca se zvao Hugo von Riesen. Bio je to div gromkog glasa i medveđe snage. Bio je udovac. No imao je kćer Matildu, stasitu, visoku, svetlooku. Ona je bila nalik svetoj Katarini na talijanskim ikonama, i ja sam je zavoleo nežno i strasno. Kako je u dvorcu Matilda rukovodila celim kućanstvom, mi smo se sretali po nekoliko puta dnevno, i svaki naš susret bi mi napunio dušu blaženstvom.
Dugo se nisam usuđivao govoriti Matildi o svojoj ljubavi, iako su, naravno, moji pogledi odavali tajnu. Sudbonosne reči sam izgovorio nekako sasvim neočekivano, jednog jutra, na kraju zime. Sreli smo se na uskim stepenicama, koje su vodile prema stražarskoj kuli. Pa iako nam se mnogo puta događalo da ostanemo nasamo - i u osneženom voćnjaku, i u sumračnoj dvorani, pri čudesnom svetlu meseca - no nekako baš u taj čas sam osetio da ne mogu ćutati. Naslonio sam se na zid, ispružio ruke i rekao:
- Matilda, volim te.
Matilda nije pobledjela, već samo spustila glavu i uzvratila tiho:
- I ja tebe volim, ti si moj ženik.
Potom je brzo pojurila prema gore, a ja ostao uza zid, s ispruženim rukama.
I u najpovezanijim snovima uvek bivaju nekakvi preokreti. Ništa ne pamtim od onoga što se dogodilo u nekoliko sledećih dana posle moga priznanja. Samo se sećam kako sam s Matildom plovio udvoje uz obalu, iako je po svemu sudeći to bilo nekoliko nedelja posle. U vazduhu se već osetio dah proleća, no okolo je još bilo snega. Valovi su belom penom glasno zapljuskivali obalno kamenje.
Bila je veče, i sunce se utopilo u moru, kao čarobna ognjena ptica, užarena pokraj oblaka. Mi smo išli zajedno, ne mnogo udaljeni jedno od drugog. Na Matildi je bila postavljena lasičjom kožom bunda i kraj njezinog belog šala vijorio se na vetru. Mi smo maštali o budućnosti, o sretnoj budućnosti, zaboravivši da smo deca raznih plemena, da je među našim narodima provalija mržnje.
Bilo nam je teško razgovarati, jer ja nisam dostatno znao Matildin jezik, a ona uopšte nije znala moj, no mi smo razumevali i mnoge nepoznate reči. I uvek moje srce zadrhti kada se setim te šetnje uz obalu, dok smo gledali sumračni dvorac, u svetlu zalaska sunca. Ja sam iskusio, osećao istinsku sreću, na javi ili u snu - svejedno! Drugog dana, ujutro, obavestili su me da Hugo želi sa mnom govoriti. Odveli su me njemu. Hugo je sedeo na visokoj klupi, pokrivenoj kožom losa. Neki monah mu je čitao pisma. Hugo je bio mračan i gnevan. Videvši me, rekao mi je surovo:
- Aha! Znaš li ti što rade tvoji zemljaci? Malo vam je što smo vas pobili pod Izborskom! Mi smo spalili Pskov, a vi ste nas molili da vas poštedimo. Sad vi prizivate Aleksandra, koji se razmeće nadimkom Nevski. Ali mi nismo Šveđani! Sedi i piši svojima o našoj snazi da se urazume. Ne samo ti, i svi drugi vaši založnici platiće žestoko.
Teško je razjasniti do kraja kakav je mene tada uhvatio osećaj. Prvo je jasno progovorila u meni ljubav prema domovini, bespogovorna, prirodna, kao ljubav prema majci. Osetio sam da sam Rus, da su preda mnom neprijatelji, da sada osećam u sebi celu Rusiju. Istovremeno s tim uvideo sam, s tugom spoznao, da je sreća o kojoj sam maštao s Matildom, zauvek, nepovratno otišla od mene, da ljubav prema ženi moram prineti kao žrtvu ljubavi prema domovini...
No jedva su me ti osećaji ispunili, kada se najednom negde u samoj dubini mog saznanja, upalilo neočekivano svetlo: shvatio sam da spavam, da je sve - i dvorac, i Hugo, i Matilda, i moja ljubav prema njoj samo moj san. I najednom mi se prohtelo nasmejati u lice surovom vitezu i njegovom pomoćniku-monahu, tako što sam već znao da ću se probuditi i ništa neće biti - ni opasnosti, ni patnje. Neodoljivu hrabrost sam osetio u svojoj duši, te da od mojih neprijatelja mogu otići u onaj svet, kamo me oni ne mogu slediti.
Visoko uspravivši glavu, odgovorio sam Hugu:
- Ti sam znaš da nisi u pravu. Ko vas je zvao u te zemlje? To je iskonski rusko, Normane. Vi ste došli krstiti, a umesto toga dvorce po obalama sagradili, narod tlačite i našim gradovima do same Ladoge pretite. Aleksandr Nevski je ustao na sveti zadatak. Raduj se da se borci iz Pskova nisu sažalili na svoje založnike. Neću napisati to što hoćeš, no dajem ti na znanje da ćemo ići na vas. S pravednima je Bog!
Govorio sam to kao da sam izgovorio ulogu na sceni, i birao naročito starinske izraze da moj jezik odgovara toj epohi, a Hugo se rasrdio od mojih reči.
- Pseto – povikao je na mene - robe tatarski! Staviću te na točak !
Tada sam se setio, brzo, kao otkrovenje, celog hoda ruske istorije, i, kao prorok, pobednički i ozbiljno, rekao sam Nemcima:
- Aleksandr će vas potući na ledu Čudskoga jezera. Nećete se usuditi prići posečenim vitezovima. A potomci naši će i svu tu zemlju pod svoje uzeti, i podčiniće potomke vaše. Sad znajte!
- Uhitite ga!- povikao je Hugo, i od gneva žile su mu na vratu nabrekle, pomodrio je.
Sluge su me odvele, no ne u moju kulu, već u smrdljivi podrum, u tamnicu.
Prolazili su mi dani u mraku i vlazi. Ležao sam na gnjiloj slami, kao hranu su mi bacali plesnjivi hleb, po cele dane nisam slušao ljudskog glasa. Moja odeća uskoro se pretvorila u dronjke, moja kosa postala klupko, moje telo su prekrili čirevi. Samo u nedostižnim maštanjima zamišljao sam more i sunce, proleće i sveži vazduh, te Matildu. A uskoro su me čekali točak za mučenje i stezaljka.
Koliko se stvarnim činila radost mojih viđanja s Matildom, toliko su stvarna bila i moja stradanja u tamnici njezinog oca. No u meni se više nije javljala svest da spavam i sanjam grozni san. Znajući da će doći čas buđenja i zidovi moga zatvora će se razviti kao magla, ja sam smogao snage da pokorno podnesem sve muke. Na predlog Nemaca da kupim slobodu cenom promene domovine odgovorio sam gordim nekanjem. I sami moji neprijatelji stali su uvažavati moju čvrstinu, koja me stajala manje, no što su oni mislili.
I time se moj san prekinuo... Mogao sam poginuti od ruku krvnika ili me je mogao izbaviti iz nevolje Boj na ledu 5. aprila 1241. godine, kao i drugi taoci iz Pskova. No ja sam se jednostavno probudio. I evo, sedim za svojim pisaćim stolom, okružen znancima, omiljenim knjigama, zapisujem svoj dugi san, spremam se započeti običan život ovoga dana. Ovde, u ovom svetu, među ovim ljudima koji se nalazi s onu stranu ovih zidova, ja ovde, u stvarnosti...
No čudna i strašna misao tiho dopire iz tamnih dubina moje svesti: šta ako ja spavam i sada sanjam, te se najednom probudim na slami, u podzemnoj tamnici dvorca Huga von Riesena?
1903.
Нема коментара:
Постави коментар