"Oljice mila, ipak, ja moram prvi da pišem i svakako ćeš primiti više pisama od mene nego ja od tebe”, piše Šejka 1956, u prvom pismu, a strasna prepiska puna ljubavi, ljubomore, prebacivanja i sumnji trajala je sve do 1961. godine.
Pisma su pisana na starim papirima, na listovima iz srednjoškolskih svesaka. Mukotrpna borba sa razdvojenošću, besparicom, preplitala se sa borbom za sopstvenu umetničku afirmaciju... Sve im je nedostajalo - nije bilo boja, nije bilo platna... Imali su samo ljubav i ljubomoru.
"Mnogo sam zaželeo da te vidim, postaješ u meni nekakva „apstrakcija“. Hoću da čujem tvoje disanje. Premda ljubeći ono mesto na hartiji mogu da zamislim tvoje usne, ipak to nije to”, piše Šejka, a u Oljinim pismima se čita;
"Plašim se tvog razmišljanja o ljubavi. Mili moj, divni, jedini... Noćas sam te sanjala, pokazuješ mi svoje nove slike... Tako sam tužna i uznemirena...Noćas sam te tražila cele noći i probudih se vrlo nesrećna. Kada će sve ovo proći.
Iako je uveravao da samo sa njom može da traje dugo, Šejku razjedaju sumnje i strasti:
“Možda bi bilo najbolje da se uzdržavam od pisanja jer sam ogorčen tvojim otezanjem. Bes mi se stišava - ako sada plačeš ili se ljutiš.”
“Mislim da si opet počeo da sumnjaš“, predosećala je Olja nemogućnost da se njena i Šejkina veza održi. “Pišeš da treba da dođem, a znaš da za ovo pismo dajem poslednjih 15 dinara. Kako ocu da kažem da treba da se vratim. Strašno sam nesretna...”
O nemoći da se ljubav održi svedoči i poslednje pismo koje je Šejka poslao Olji:
“Možda ti više priželjkuješ da ja budem kriv, nego što to stvarno jesam. Ipak molim za oproštaj. Dovoljno smo izmučili jedno drugo, i možemo i ovako, bez motivisanja krivicom, bez ljutnje i mržnje, da se definitivno raziđemo. Da li ćeš mi poverovati da zaista iskreno želim da se konsoliduješ, da nađeš Smisao i Ljubav, i da budeš srećna...”
Životni i umetnički putevi Olje Ivanjicki i Leonida Šejke prestali su da se ukrštaju još 1961. godine, ali legenda o tome kako su se voleli i danas je živa - potvrđuje i poslednja izložba otvorena u galeriji sa njenim imenom.
________________________________
Pismo Olje Ivanjicki upućeno Leonidu Šejki
"Nema početka ni kraja. Osećam tvoju prisutnost svuda oko sebe, nestvarnu, neopipljivu i čvrstu, kao da sagledavam stvarnost. Želim da te dodirnem kao stvar, kao tvoj kaput, ali to je više od mene, to je divno.
Potpuna obamrlost akcije, samo čežnja za tobom dolazi i odlazi u talasima nemira kao i mi, kao kiša, kao krv u otkucajima izmedju stvarnosti i sna. nemoguća stvarnost nije u nama. Mi smo divna deca našeg vremena, izgubljena i uznemirena izmedju nas i svega oko nas.
Vraćam se u našu prošlost, kod mene sadašnjosti i budućnosti prošlost. Vidim nas na kraju puta, svuda je pustoš oko nas. Hladno je. Biće nam uvek hladno, to je zakon visine. Samo su ti oči tople. Moje nisu, nikada ih nisam videla tople jer sam uvek gledala sebe. Ti znaš, možda su uvek takve?
(imaš samotaste oči, kao jelen. Uvek imam utisak da imaš tri koncetrična kruga u očima; mi ostali imamo dva.)"
p.s. Kaži mi nešto.
Da li misliš na mene?
Нема коментара:
Постави коментар