ANA KARENJINA
Dnevnički zapis Sofije Tolstoj na dan 24. 2.1870.god:
Sinoć mi Ljovočka reče da je smislio tip udate žene iz višeg staleža. Rekao mi je da mu je nakana da prikaže tu ženu samo kao nesrećnicu, a ne kao krivu i da su, čim ju je zamislio, sve ostale ličnosti i muški tipovi do kojih je ranije bio došao, našli sebi svoje mesto i grupisali se oko nje žene…“
1872. Tolstoj je video kako se kći pukovnika, Ana Stepanova, razuzdana ljubomorom, bacila pod voz. Njegova želja je bila da upotrebivši ovaj događaj napiše roman koji će biti iznad.
U proleće 1873. uđe grof Lav Tolstoj jedne večeri u sobu svoga najstarijeg sina koji je svojoj staroj tetki baš čitao Puškinove „Pripovetke Belkina“. Otac uze knjigu i pročita reči „Gosti se iskupiše u letnjikovcu „. „Tako treba početi !“, reče on, ode u svoju radnu sobu i napisa: „Sve se poremetilo u kući Oblonskih…“. To je bila prva rečenica „Ane Karenjine“. Današnji početak, apersi o srećnim i nesrećnim porodicama, stavljen je na čelo kasnije. Međutim, pisati „Anu Karenjinu nije bilo nimalo lako. Delo je rađeno u šest redakcija. Imenu „Ana Karenjina“ prethodila su „Moćna ženska“ i „Dva braka“. Tek u četvrtoj verziji delo dobija današnje ime. Od prve ka poslednjoj redakciji Ana dobija sve finije osobine. Karenjinu se od V redakcije dodaju mnoge nesimpatične crte. Lik Vronskog u svakoj novoj redakciji gubi mnoge pozitivne osobine. Januara 1875. i u tri sledeća meseca pojavljuju se u „Ruskom vesniku“ delovi romana. Zatim je objavljivanje prestalo jer autor nije imao vise šta da da. Naredne godine ponovo se pojavljuju novi fragmenti.“Dosadila, strašna Ana Karenjina“ pisao je Tolstoj iz Samare. „Konačno, veli u martu 1876., „moram da završim roman kog sam do guše sit.“
Delo je odštampano 1877. dobivši svoju konačnu fizionomiju.
__________________
ANA KARENJINA
Knjiga prva
Prvi deo
I
Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.
U kući Oblonskih prava je uzbuna. Žena je doznala da joj je muž bio u intimnim dnosima sa njihovom bivšom , guvernantom Francuskinjom, u njihovoj kući, pa mu je kazala da ne može živeti s njim pod istim krovom. To stanje traje evo već treći dan, i tegobno se doimalo njih dvoje supružnika i svih članova porodice, i sve čeljadi u kući. Svi su članovi porodice i čeljad osećali da njihov zajednički život nema smisla i da među ljudi koji se slučajno nađu u kakvom seoskom svratištu među sobom povezaniji negoli oni, članovi porodice i čeljad Oblonskih. Žena nije izlazila iz svojih odaja , a muža već treći dan nema kod kuće. Deca tumaraju po celoj kući kao izgubljena, Engleskinja se zavadila sa upraviteljicom i napisala pismo prijateljici moleći je da joj nađe kakvo drugo mesto; kuvar je još juče, za vreme ručka, otišao od kuće, kuhinjska pomoćnica i kočijaš su molili da ih isplate.
Trećeg dana posle svađe, knez Stepan Arkadijevič Oblonski - Stiva, kako su ga u društvu obično zvali - probudio se u uobičajeno vreme, to jest u 8 sati ujutru, ali ne u ženinoj spavaćoj sobi, već u svome kabinetu, na divanu od saktijana. Svoje punačko, brižno odnegovano telo okrene na oprugama divana, kao da želi da još dugo spava, čvrsto obgrli sa druge strane jastuk i priljubi obraz uza nj, ali odjednom skoči,sede na divan i otvori oči.
"Da, da, kako ono beše? - mislio je, sećajući se sna. - Da, kako ono beše? Aha! Da Alabin je priredio ručak u Darmštatu; ne, nije u Darmštatu, već je bilo nešto amerikansko. Da, tamo je Darmštat bio u Americi. Jeste, Alabin je davao ručak na staklenim stolovima, a stolovi su pevali: II mio
tezoro, nije samo II mio tezoro, nego nešto lepše; bili su i nekakvi mali peharčići, a i oni su bili nekakve žene”- sećao se on.
Oči Stepana Arkadijeviča veselo zasijaše, i on se smešeći zamisli "Jeste, bilo je lepo, vrlo lepo. Mnogo šta je onde bilo sjajno, ali se to rečima ne može iskazati, ni mislima čak na javi oživeti." I spazivši tračak svetlosti što se probio pored jedne suknene zavese, on veselo spusti noge s divana, potraži papuče oivičene zlaćanim saktijanom, koje mu je žena sašila ( kao dar za lanjski rođendan) i, po staroj devetogodišnjoj navici, ne ustajući, pruži ruku prema mestu gde mu je u sobi bio okačen kućni haljetak. I tada se odjednom seti kako i zašto ne spava u sobi za spavanje svoje žene, već u kabinetu; osmeh mu nestade s lica, čelo mu se nabra."Ah, ah, ah! Ah..." zajauka on, sećajući se svega što je bilo. I u mašti mu opet iziđoše pred oči sve pojedinosti njegove svađe sa ženom, sva bezizlaznost njegova položaja, i, najmučnije od svega, njegova vlastita krivica.
"Jest! Ona neće, i ne može oprostiti. I što je najstrašnije, svemu tome ja sam kriv – ja sam krivac a kriv nisam. U tome i jeste sva tragedija" - mislio je. - "Ah,ah, ah!" ponavljao je očajno sećajući se najtežih časova iz te svađe.
Najneprijatniji bio mu je onaj prvi trenutak kada, vrativši se iz pozorišta veseo i zadovoljan, sa velikom kruškom za ženu u ruci, ne nađe ženu u salonu; na svoje iznenađenje ne nađe je ni u kabinetu, i najzad je ugleda ju je u spavaonici, sa nesretnim pisamcetom, koje ga je odalo.
Ona, ona uvek brižna i vredna, a po njegovu mišljenju malo ograničena Doli, sedela je nepomično s pisamcetom ruci, i s užasom, očajanjem i srdžbom ga gledala.
- Šta je ovo? Je li? - pitala je pokazujući pisamce. I pri sećanju na to, kako to često biva, Stjepana Arkadijeviča nije toliko tištilo što se to desilo, koliko to kako je odgovorio ženi na to pitanje.
Njemu se u taj mah desilo ono što se obično dešava ljudima kada iznenada budu zatečeni u nečem sramnom. On nije uspeo da podesi izraz lica prema položaju u kom se našao pred ženom pošto je otkrivena njegova krivica. Umesto da se nađe uvređen, da poriče, da se pravda, da moli za oproštenje, da ostane čak i ravnodušan – sve bi to bilo bolje od onoga što je uradio – njegovim licem posve nehotično ( “refleksi velikog mozga”, pomisli Stepan Arkadijevič, koji je voleo fiziologiju), zaigra običan, dobroćudan, i zato glup osmeh.
Taj glupi osmeh nikako nije mogao sebi da oprosti. Kad vide taj osmeh, Doli zadrhta kao od fizičkog bola, i svojom urođenom žestinom prosu potok oporih reči i pobeže iz sobe. Otada nije htela da vidi muža.
"Svemu je tome kriv onaj glupi osmeh", mislio je Stjepan Arkadijevič.
"Ali šta da radim sada? Šta ću i kako ću ?" govorio je sebi u očajanju, i nije nalazio odgovora
II
Stjepan Arkadjič bijaše čovek pravičan prema samome sebi. Sebe nije mogao obmanjivati niti se uveravati da se kaje za svoj čin. Nije se sada mogao kajati za to što on, u svojoj trideset i četvrtoj godini, lep, zaljubljiv čovek, nije bio zaljubljen u ženu, majku petoro žive i dvoje umrle dece, koja je samo godinu dana mlađa od njega. Kajao se tek za to što nije umeo bolje tajiti od žene. Ali on je osećao svu tegobnost svoga stanja te je žalio ženu, decu i sebe. Možda bi bio bolje znao prikriti svoje grehe od žene da je očekivao da će ta vest na nju tako delovati. Nikada on nije jasno premišljao o tom pitanju, nego mu se mutno pričinjalo kako žena odavna nagađa da joj on nije veran i kako na to gleda kroz prste.
Njemu se čak činilo da ona, iznurena, postarana, već ružna i ni po čemu privlačna žena, priprosta, jedino dobra mati porodice, ako rasuđuje pravedno, mora biti popustljiva.Pokazalo se posve suprotno
»Ah, užasno! jao, jao, jao! užasno! — ponavljao je Stjepan Arkadjič, ne mogući ništa da misli. — A kako je samo sve bilo lepo dotle, kako smo lepo živeli! Ona je bila zadovoljna, sretna s decom, ja joj ni u čemu nisam smetao, prepustio sam joj da se po svojoj volji brine o deci, o domaćinstvu. Istina,
ružno je što je ona bila guvernanta u našoj kući. Ružno je! Ima nečeg trivijalnog, niskog u udvaranju guvernanti svoje dece. Ali kakva guvernanta! (On se živo priseti crnih vragoljastih očiju M-elle Roland i njezina smeška.) Ali, dakako, dok je ona bila u našoj kući, ja sebi nisam dopuštao ništa. A najgore je to da je ona već... Samo još to treba da je sve to namerno! Jao, jao jao! Ali zaboga šta ću, šta ću sad?«
Odgovora ne bi, osim onoga opšteg što ga na sva najzamršenija i najnerešivija pitanja daje život. Ovo je bio odgovor: treba živeti prema potrebama dana, to jest prepustiti se zaboravu. Prepustiti se zaboravu sna više nije moguće, barem nije do noći, ne može se više vratiti onoj muzici koju su pevale žene — peharčići; dakle, treba se prepustiti zaboravu sna u životu.
»Videćemo već«, reče sebi Stjepan Arkadjič pa, ustavši navuče sivi kućni haljetak s modrom svilenom podstavom, sveže kićanke u čvor te, dobrano potegnuvši zraka u svoj široki grudni koš, naviklim čilim korakom iskrenutih nogu, što su tako lako nosile njegovo punačko telo, priđe k prozoru,odgrne zavesu i snažno pozvoni. Na glas zvona smesta uđe stari prijatelj, sobar Matvej, noseći odelo, čizme i telegram.Odmah za Matvejem uđe i brijač s brijaćim priborom.
—Ima li spisa iz ureda?—upita Stjepan Arkadjič uzevši telegram i sedajući pred ogledalo.
—Na stolu su— odgovori Matvej, upitno saosećajno pogledavši gospodara pa, pošto je malo sačekao, doda uzlukav smešak: —Dolazili su od gazde kočijaša.
Stjepan Arkadjič ništa nije odgovorio nego je samo u ogledalu pogledao Matveja; po pogledima koji su im se sreli u ogledalu videlo se da jedan drugoga razume. Pogled Stjepana Arkadjiča kao da je pitao: »čemu ti to govoriš? Zar ne znaš?« Matvej stavi ruke u džepove svoga kaputa, iskorači te ćutke, dobrodušno, umalo ne nasmešivši se pogleda svoga gospodara.
—Naredio sam da dođu u nedelju, a dotle da ni vas ni sebe ne uznemiruju zaludu
—izreče on očito pripremljenu rečenicu.
Stjepan Arkadjič razumede da se Matvej hteo našaliti i sebe istaći. Otvorivši telegram, on ga pročita odgonetajući, kao i uvek, isprekidane reči i lice mu zasja.
— Matveju, sestra Ana Arkadjevna dolazi sutra— reče ustavivši na časak sjajnu, meku brijačevu ruku, dok mu je on krčio ružičast razdeljak između dugih kovrčastih zalisaka.
—Hvala bogu— Matvej će, pokazujući tim odgovorom da i on, isto koliko i gospodar, shvata značenje toga dolaska, to jest da Ana Arkadjevna, voljena sestra Stjepana Arkadjiča, može pomoći u mirenju muža sa ženom.
—Sami ili sa suprugom?— upita Matvej.
Stjepan Arkadjič nije mogao govoriti jer se brijač bavio gornjom usnom, pa podiže jedan prst. Matvej u ogledalu kimne glavom.
—Sami. Da se spremi gore?
—Darji Aleksandrovnoj javi, pa gde narede.
—Darji Aleksandrovnoj?— kao u neverici ponovi Matvej.
—Da, javi. I evo uzmi telegram, ali dođi da kažeš šta su rekli.
»Želite pokušati«, shvati Matvej, ali reče samo:
—Slušam, molim.
Stjepan Arkadjič je već bio umiven i počešljan i spremao se oblačiti, kad se Matvej, polako hodeći u škripavim čizmama, s telegramom u ruci vratio u sobu. Brijača više nije bilo.
—Darja Aleksandrovna mi je naredila da javim da oni odlaze. Neka rade kako im je, to jest, kako je vama volja— reče smiejući se samo očima pa se, metnuvši ruke u džepove i nakrivivši glavu, zagleda u gospodara.
Stjepan Arkadjič poćuta. Zatim se na njegovu lepom licu pokaza dobar i pomalo otužan smešak.
— A? Matveju—reče klimajući glavom.
— Ništa, gospodaru, urediće se to —reče Matvej.
—Urediti?
—Baš tako, molim.
—Misliš? Ko je to tamo? —upita Stjepan Arkadjič začuvši za vratima šuštanje ženske haljine.
— Ja sam to, molim— reče čvrst i ugodan ženski glas, a na vratima se pomoli strogo kozičavo lice Matrjone Filimonovne, dadilje.
—E pa što je, Matrjoša? —upita Stjepan Arkadjič prilazeći joj do vrata.
Uprkos tome što je Stjepan Arkadjič bio za sve kriv ženi i što je to sam osećao, gotovo su svi u kući, čak i dadilja, prvi prijatelj Darje Aleksandrovne, bili na njegovoj strani.
—E pa šta je? —reče on setno.
— Otiđite vi, gospodaru, priznajte svoju krivicu, Ako bog da biće dobro. Vrlo pate, žalosno je i gledati, a i u kući je sve strmo pošlo. Decu, gospodaru, treba žaliti. Priznajte svoju krivicu, gospodaru. Šta da se radi! Ko kašu zavari. ..
—Ama neće hteti...
—Vi ipak učinite svoje. Bog je milostiv, bogu se molite, gospodaru, bogu se molite.
—Dobro, dobro, idi— reče Stjepan Arkadjič odjednom pocrvenjevši. — E pa daj da se obučem — obrati se Matveju i odlučno skine haljetak.
Matvej je, otpuhujući nešto nevidljivo, već držao poput orme pripremljenu košulju i s očitim ju je zadovoljstvom na vukao na njegovano gospodarevo telo.
III
Pošto se obukao, Stjepan se Arkadjič poprska mirisima, popravi rukave na košulji, naviklim kretnjama razmesti po džepovima cigarete, novčanik, šibice, sat s dvostrukim lančićem i privescima pa otresavši maramicu, osećajući se čistim, mirisnim i telesno laganim uprkos svojoj nesreći, lako pocupkujući nasvakoj nozi izađe u trpezariju gde su ga već čekali njegova kafa a kraj nje pisma i spisi iz kancelarije.
Pročita pisma. Jedno je bilo vrlo neugodno —od trgovca koji je kupovao šumu na ženinom imanju. Bilo je preko potrebno prodati tu šumu; ali sada, do pomirenja sa ženom, o tome nije moglo biti ni govora. Najneugodnije pak bilo je to da se time novčani dobitak umešao u buduće pomirenje sa ženom. I misao da se on može povesti za tim dobitkom, da će radi toga da proda šumu zatražiti pomirenje sa ženom — ta ga je misao vređala.
Završivši sa pismima, Stjepan Arkadjič primakne spise iz kancelarije, hitro prelista dva predmeta, velikom olovkom načini nekoliko primjedbi pa se, odmakavši spise, prihvati kafe; uz kafu raširi još vlažne jutarnje novine te ih stane čitati.
Stjepan Arkadjič nije dobijao ni čitao liberalne novine krajnje struje, nego one koje se držala većina. I uprkos tome što ga zapravo ni nauka, ni umetnost, ni politika nisu zanimale, on se čvrsto držao onih nazora o svim tim predmetima kojih se držala većina i njegove novine, a menjao ih je samo kad bi ih
većina menjala, ili, bolje reći, nije ih menjao, već bi se sami oni u njemu neprimetno menjali.
Stjepan Arkadjič nije birao ni struje, ni nazore, nego su te struje i nazori dolazili k njemu, upravo onako kako on nije birao oblik šešira ili kaputa,
nego je uzimao onaj koji se nosi. A budući da je živeo u poznatom društvu, uz kakvu-takvu potrebu umnoga rada, koja se obično razvije u zrelim godinama, imati nazore njemu je bilo isto tako preko potrebno kao i imati šešir. Ako je i bilo razloga zbog kojih je on više voleo liberalnu struju negoli konzervativnu, koje su se isto tako držali mnogi iz njegovog kruga, to nije bilo zbog toga što bi on liberalno mišljenje smatrao za razumnije, nego zbog toga što je ono bilo
bliže njegovom načinu života. Liberalna je stranka govorila da je u Rusiji sve loše, i zaista, Stjepan Arkadjič je imao mnogo dugova, a novaca mu je i te kako nedostajalo. Liberalna je stranka govorila da je brak preživela tvorevina te da ga je preko potrebno preurediti, i zaista, porodični je život pružao malo zadovoljstava Stjepanu Arkadjiču i silio ga da laže i da se pretvara, a to se toliko protivilo njegovoj naravi. Liberalna je stranka govorila, ili, još bolje, smatrala da je religija samo uzda za barbarski deo stanovništva, i zaista, Stjepan Arkadjič bez
boli u nogama nije mogao podneti ni kratku molitvu i nije mogao shvatiti čemu sve te strašne i uznosite reči o onom svetu kad je i na ovom vrlo veselo živeti. Ujedno je Stjepanu Arkadjiću, kako je voleo šalu, bilo ugodno katkad zbuniti mirnog čoveka time kako se ne treba zaustavljati na Rjuriku i odricati se prvoga pretka— majmuna, kad se već dičimo svojim poreklom. Dakle, liberalno mišljenje postalo je Stjepanu Arkadjiču navadom, i on je voleo svoje novine kao cigaru posle ručka zbog lake omaglice koju je ona izazivala u njegovoj glavi. Pročitao je uvodnik u kojemu se razlagalo da se u naše doba potpuno utaman diže graja oko toga kako....
nastavak na scribd
Нема коментара:
Постави коментар