"I od kako sam sebe razumem, shvatam mnogo štošta: pogled lakomog čoveka pred nekim izlogom može me potresti, skakutanje nekog psetanceta oduševiti. Jednom reči, sve me zanima a najčudnije je to što sa ljudima mogu da razgovaram i van onoga što se naziva "konverzacija".
Sledeće zabeleške nađene su kao zapečaćen omot u pisaćem stolu barona Fridriha Mihaela fon R..., kada je u jesen 1914. kao austrijski rezervni poručnik u jednom konjičkom puku poginuo u bici kod Ravaruske. Pošto je porodica po naslovu i sasvim letimičnom pregledu ovih zapisa pretpostavljala da je u pitanju samo književni rad njihova rođaka, predala mi je ove beleške da ih proučim i ostavila mi da ih po svom nahođenju objavim. Mišljenja sam da ove stranice nisu neka izmišljena priča već istinit, u svim pojedinostima stvaran doživljaj paloga oficira i, ne pominjući ime, iznosim njegovo duševno stanje kako ga je sam prikazao, ne menjajući i ne dodajući ništa.
Jutros me iznenada zaokupi misao da bi trebalo da za samog sebe zabeležim doživljaj one fantastične noći kako bih jednom imao sređen pregled celog događaja u njegovom prirodnom redosledu. I od tog trenutka osećam neobjašnjivu unutrašnju pobudu da pisanom reči opišem tu pustolovinu, mada sumnjam da ću biti u stanju da i približno prikažem ta neobična zbivanja. Nemam nimalo takozvanog umetničkog talenta ni prakse u književnim stvarima i, izuzev nekoliko šaljivih napisa u Terezijanumu, nikada se nisam ogledao na književnom polju. Ne znam, na primer, postoji li neka posebna tehnika koju je moguće naučiti i pomoću koje bi se mogao uskladiti tok događaja spoljašnjeg sveta i u isto vreme njihov odraz u nama, pa se isto tako pitam da li ću za smisao naći pravu reč a za reč pravi smisao i tako postići onu harmoniju koju sam uvek nesvesno osećao čitajući svakog istinskog pripovedača. Ove retke, međutim, pišem samo za sebe i nikako mi nije cilj da ono što je meni samom nejasno objasnim drugima. Oni su samo pokušaj da sa nekim doživljajem koji me stalno obuzima i nemirom i bolom ispunjava u izvesnom smislu raščistim, da ga utvrdim, uočim i sa svih strana obuhvatim..
O ovom događaju nisam govorio ni jednom prijatelju jer sam osećao da im ono bitno ne bih mogao objasniti, a pored toga jer sam se pomalo i stideo što me je tako nepredviđena stvar u tolikoj meri potresla i uzbudila. Jer sve je to, u stvari, jedan mali doživljaj. Ali već sada, dok ovo pišem, osećam kako je teško neveštom čoveku da pri pisanju nađe reči u njihovom pravom značenju i kakva se dvosmislenost i sva moguća nerazumevanja skrivaju u najjednostavnijem izrazu. Jer, kada svoj doživljaj i nazivam »malim«, mislim to naravno samo u relativnom smislu, nasuprot onim silnim dramatičnim događajima koji zahvataju čitave narode i sudbine, a s druge strane, smatram ga takvim i po vremenu, jer je čitav događaj trajao samo šest časova. Za mene je, naprotiv, taj mali, opšte uzev beznačajni i nevažni doživljaj imao tako ogromno značenje da sam još danas — četiri meseca posle te fantastične noći — zbog njega uzbuđen da moram napregnuti svu svoju duhovnu snagu da ga sačuvam u srcu. Svakog dana, svakog sata ponavljam sebi sve pojedinosti, jer on u izvesnom smislu predstavlja tačku oko koje se okreće ceo moj život, sve što radim i govorim njime je nesvesno uslovljeno, misli su mi zaokupljene jedino time da taj iznenadni doživljaj neprestano u sebi preživljavam i da to doživljavanje potvrdi da je on zaista moj. I sada odjednom znam ono što pre desetak minuta, kada sam uzeo pero u ruku, nisam uopšte naslućivao: da ovaj doživljaj samo zato opisujem da bi ga sasvim sigurno i u neku ruku stvarno imao pred očima, da bi ga još jednom u srcu proživeo i razumom shvatio. Potpuno je netačno i neistinito što sam malopre rekao da želim da ga se oslobodim time što ću ga opisati; naprotiv hoću da ono što sam suviše brzo proživeo učinim još življim, da mu udahnem topline i života da bih ga uvek i ponovo mogao u potpunosti sagledati. O, ne plašim se da ću zaboraviti i jedan trenutak onog sparnog popodneva, one fantastične noći, nisu mi potrebni nikakvi znakovi, nikakvi putokazi da u sećanju, korak po korak, pređem onaj put: usred dana, usred noći ulazim u svako doba u njegovu sferu i svaku pojedinost u njoj vidim s takvom jasnoćom koja postoji samo u srcu a ne i u slabom pamćenju. Mogao bih isto tako nacrtati konture svakog pojedinog lista u onom zelenom prolećnom predelu i sada u jesen još osećam nežni i prašnjavi miris kestenova u cvetu i kada, dakle, opisujem te časove, nije to iz straha da ću ih izgubiti već od radosti da ih ponovo proživim. I dok sam sebi predočavam niz promena te noći, moram radi redosleda da se savladavam, jer tek što pomislim na pojedinosti, bude se u meni takva zanosna osećanja, obuzima me takvo ushićenje da moram u šetanju zadržavati pojedine slike da se, šarolike i opojne, ne bi slile jedna s drugom. Još uvek strasno i živo preživljavam ono što sam doživeo, onaj dan, onaj 7. jun 1913. kada sam u podne uzeo fijaker.
Ali osećam da još jednom moram zastati, jer na svoje veliko zaprepašćenje uviđam da svaka pojedina reč ima dve oštrice, nekoliko značenja. Sada kada prvi put treba nešto povezano da ispričam, zapažam koliko je teško iskazati u sažetom obliku ono što izmiče, a što ipak predstavlja život. Upravo sam napisao »ja«, rekao da sam 7. juna u podne uzeo fijaker. Ali, i ta reč je već nejasna, jer već odavna nisam ono tadašnje »ja« od 7. juna, mada je otada prošlo samo četiri meseca, mada ja živim u telu tadašnjeg »ja« i pišem za njegovim stolom, njegovim perom i njegovom rukom. Od tog tadašnjeg čoveka ja sam se, i to upravo zbog onog doživljaja, potpuno odvojio, posmatram ga sa strane, sasvim mirno i hladno, i mogu ga opisati kao druga u igri, prijatelja, o kome znam mnogo i sve ono što je bitno, ali taj čovek ja uopšte više nisam. Mogao bih o njemu govoriti, prekorevati ili ga osuđivati, da uopšte ne osetim da je on jednom bio sastavni deo mene.
Čovek kakav sam ja tada bio, malo se po spoljašnosti i po unutrašnjim sklonostima razlikovao od većine pripadnika svoje klase, koji se naročito kod nas u Beču, bez naročitog ponosa, već kao nešto samo po sebi razumljivo, nazivaju »dobro društvo«. Uzeo sam trideset i šestu godinu, roditelji su rano umrli i upravo pred moje punoletstvo ostavili mi imanje koje je bilo dovoljno veliko da mi uštedi svaku pomisao na zarađivanje i karijeru. Na taj način nije bilo potrebno da donosim odluku koja me je u to vreme uznemiravala. Upravo sam završio univerzitetske studije i nalazio se pred izborom budućeg poziva koji bi, zahvaljujući našim porodičnim vezama i mojoj već ranije izraženoj sklonosti ka razmišljanju i mirnom načinu života, pao na državnu službu, kada mi kao jedinom nasledniku pade u deo to roditeljsko imanje i iznenada mi osigura nezavisnost, čak mi omogući da ispunim mnoge, štaviše i najluđe želje. Nikada nisam bio častoljubiv i tako odlučih da najpre nekoliko godina posmatram život dok me najzad ne primami da sam sebi nađem neki delokrug rada. Ali, sve je ostalo samo na tom posmatranju i čekanju jer kako ništa naročito nisam želeo, postigao sam sve u uskom krugu svojih želja: Beč, uzbudljivi i razbludni grad, koji je kao ni jedan drugi od šetnje, besposličenja, otmenog odevanja stvorio upravo umetničko savršenstvo, svrhu života, učinio je da sam svoju nameru za ozbiljnim radom sasvim zaboravio. Uživao sam u svim zadovoljstvima koje nalazi jedan otmen, plemićkog porekla, imućan lep mladić bez ambicije, u bezopasnoj napetosti kockanja, lovu, putovanjima i izletima koji osvežavaju i ubrzo sam počeo ovu posmatračku sklonost da sve više razvijam sa znalačkom brižljivošću i umetničkom ljubavlju. Skupljao sam retko staklo manje iz uživanja nego iz neke unutrašnje strasti da bi u okviru jedne delatnosti bez velikog napora postigao stručnost i znanje: ukrašavao sam svoj stan naročitom vrstom baroknih italijanskih bakroreza i slikama predela u stilu Kanaleta, koje se mogu naći kod antikvara ili kupiti na javnim licitacijama, na kojima se kao u lovu čovek nalazi u nekom bezopasnom, napetom stanju, bavio sam se raznim stvarima sa ljubavlju i uvek s ukusom, retko sam propuštao dobru muziku i posete ateljeima naših slikara. Kod žena sam imao dosta uspeha i tu sam s nekim neskrivenim sakupljačkim nagonom, koji na neki način odaje duševnu nezainteresovanost, sabrao mnogo čega što je vredno sećanja i dragocenih časova iz raznih doživljaja, te se tako iz čoveka sklonog samo uživanjima postepeno razvijao u pravog poznavaoca žena. Mnogo sam štošta doživeo što mi je dan činilo prijatnim i život ispunjavalo bogatim osećanjima, pa sam počinjao sve više da volim blagu, ugodnu atmosferu moje vrlo žive i ničim nepomućene mladosti, skoro već bez ikakvih želja, jer su već sasvim ništavne stvari mogle da pobude u meni radost u jednoličnoj atmosferi mojih dana. Dobro odabrana kravata mogla je već da me razveseli, lepa knjiga, izlet automobilom ili jedan sat proveden s nekom ženom da me beskrajno usreće. Naročito mi je bilo milo što ovaj moj način života kao neko bez greške i korektno skrojeno englesko odelo nije ni po čemu padao u oči društvu. Mislim da sam kao pojava bio simpatičan, da su me voleli i rado primali i većina onih koji su me poznavali, nazivali su me srećnim čovekom.
Ne bih sada znao da kažem da li se taj tadašnji čovek koga bih želeo da zamislim osećao srećnim kao što su ga drugi smatrali; jer sada, kada u onom doživljaju tražim za svako osećanje puniji i dublji smisao, svako prosuđivanje unazad čini mi se nemoguće. Pa ipak, sa sigurnošću mogu da kažem da nikada u to vreme nisam bio nesrećan, da su mi se skoro uvek moje želje ispunjavale i zahtevi u životu ostvarivali. I baš zbog toga što sam navikao da sve što od sudbine tražim i dobijem i da od nje ništa više ne očekujem, upravo je to postepeno dovelo do izvesne klonulosti i mrtvila u samom životu. Ono što se tada nejasno u nekim trenucima polusvesti u meni s čežnjom budilo nisu u stvari bile želje, već samo želja za željama, težnja da što jače, neobuzdanije, sa više ambicije i nezasićenosti žudim, da živim potpunije, a možda i da patim. Ja sam iz svoga, života, zahvaljujući jednoj suviše razumnoj tehnici, isključio sve zapreke, i zbog pomanjkanja tih zapreka, slabila mi je životna snaga. Primetio sam da sve manje, sve slabije za nečim žudim, da mi osećanja obamiru, da patim — možda ću se tako najbolje izraziti — od duševne nemoći, od nesposobnosti da strasno prigrlim život. Ovaj nedostatak primetio sam po nekim sitnim pojavama. Palo mi je u oči da sve češće nisam odlazio u pozorište i društvo prilikom pojedinih svečanosti, da sam poručivao knjige koje su mi preporučivali i da su zatim nedeljama ležale nerasečene na mom pisaćem stolu, da sam i dalje......
"Fantastična noć"
Nisam više osećao ni grad ni ulicu, ni njeno ime, ni svoje, osećao sam samo da sam ovde stran i da, na divan način razrešen, stojim u nečemu nepoznatom, da u meni nema nikakve namere, ni poslanja, ni veze sa bilo čime, a ipak sam sav taj mračni život oko sebe osećao u jednako punoj meri kao i krv pod vlastitom kožom. Prožimao me je samo taj osećaj, da se za mene ne dogada ništa, a ipak, da mi sve pripada.
Taj najblaženiji osećaj najdubljeg i najistinitijeg doživljavanja možemo doživeti samo ako ne sudelujemo ni u čemu. Taj je osećaj jedan od živih izvora moga unutrašnjeg bića i u nepoznatoj me okolini uvek prožima kao neka naslada."
"Ulica na mesečini"
Imao sam ženu, uzeo sam je kao devojku, otvorio put u njeno telo i ona mi je rodila dete. Godinu za godinom disali smo istim dahom, u istoj postelji... A sada? Ne prepoznajem joj više lice, ne prepoznajem joj više glas. Razgovara sa mnom kao da sam stranac i nikada ni ne pomisli na moj život, na sve ono što osećam, patim i mislim... već godinama mi je posve strana. Tu je bilo dete, odraslo mi je na rukama, i ja sam držao da sa njim još jednom počinje život, svetliji, sretniji nego što ga je sudbina dosudila meni samom... ali eto, ona odlazi noću od mene i prepušta se drugim muškarcima... Nikoga nema, i ja ću jednom crknuti kao pas... jer ja znam, da to što me boli nije žuč. To je smrt što raste u meni. Znam da sam uništen čovek i da me više niko ne ozdravljuje. Umreću sam sebi, jer za one druge već sam umro. Bože moj, još nikada nisam bio tako sam."
"Slomljeno srce"
"Usporio sam korake i stao posmatrati ulicu za ulicom, svaku uvek drugačiju od svoje susedne. Jedna je bila mrina, druga bludna, ali sve su bile mračne i s nekim prigušenim šumom muzike i glasova... Ovde je sve: žene i igra, piće i prizori, ovde su pustolovine, i prljave i velike, i sa tobožnjom zatvorenošću draži dvostruko. Poslednji fantastični ostaci puteno nesređenog sveta, gde nagoni još surovo i neobuzdano izbijaju. Te su negrađanske ulice mračna šuma strasti, uzbudljive su po onome što odaju, a izazovne po onome što skrivaju. O njima možeš sanjati."
"Ulica na mesečini"
Rođen sam 1881. u velikom i moćnom carstvu, u monarhiji Habsburg. Ali, nemojte je tražiti na kartama; pometena je bez traga. Odrastao sam u Beču, dve hiljade godina staroj multinacionalnoj metropoli i morao sam ga ostaviti poput kriminalca pre nego je degradiran na njemački provincijalni gradić. Moj je književni rad, na jeziku na kojem sam pisao, pretovoren u pepeo u istoj zemlji u kojoj su moje knjige imale milione čitalava. I tako sada ne pripadam nigde, i svugde sam stranac, u najboljem slučaju gost. Evropa, domovina koju bi moje srce odabralo kao moju, izgubljena jer se raspala samoubilački i po drugi puta u ratu u kojem je brat išao protiv brata. Protiv svoje volje svedočio sam najgorem porazu razuma i najvećoj pobedi brutalnosti u dugovekovnim kronikama. Nikada – i kažem to bez ponosa s mnogo više stida – nijedna generacija nije iskusila takvu moralnu retrogresiju od onih duhovnih visina koje je naša generacija imala. U kratkom vremenskom periodu između vremena kada je moja brada tek počela nicati i sada, kada je počela srebreniti, u pola stoljeća nije bilo radikalanijih promena i transformacija nego li u generacijama ljudskoga roda; i svatko od nas osjeća: previše je. Moje danas i svako moje jučer, moji usponi i padovi toliko su drugačiji da ponekad osjećam kao da sam živeo ne jedno, već nekoliko postojanja, a svako drugačije od prethodnih.”
Нема коментара:
Постави коментар